LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Borislav Pekic

Ići dole 
AutorPoruka
besherat

besherat

Ženski
Broj poruka : 4371
Datum upisa : 18.03.2009

Borislav Pekic Empty
PočaljiNaslov: Borislav Pekic   Borislav Pekic Icon_minitime25/3/2009, 11:46 pm

Borislav Pekic 5422d76aa9
.Борислав Пекић (1930-1992) један је од најзначајнијих српских књижевника 20. века, романсијер, драмски писац и филмски сценариста. Родио се у Подгорици, а школовао у Београду. Пре него што се јавио у српској књижевности повешћу Време чуда (1965), пет година је издржавао казну затвора у КПД Сремска Митровица и КПД Ниш као припадник СДОЈ-a. После помиловања (био је осуђен на петнаест година) студирао је експерименталну психологију на Филозофском факултету у Београду а затим је био драматург и филмски сценариста (1958-1964). Према његовом тексту Здравко Велимировић је режирао филм Дан четрнаести, који је био у званичном програму фестивала у Кану (1961). Од 1971. до смрти живео је и радио у Лондону.

Један је од тринаест интелектуалаца који су 1989, године после 45 година, обновили рад Демократске странке. Године 1991. био је кандидат Демократске странке за народног посланика у Скупштини Републике Србије у београдској општини Раковица али је победио његов противкандидат Војислав Шешељ.

Био је члан Крунског савета а постхумно је добио одликовање од принца Александра.

Борислав Пекић рехабилитован је одлуком Окружног суда у Београду од 17.12.2007. године

Библиографија

Повест Времена чуда, портрет Ходочашће Арсенија Његована (1970), У Едену на Истоку (1971) драма, новеле Успење и суноврат Икара Губелкијана (1975) и Одбрана и последњи дани (1977), сотију Како упокојити вампира (1977), седмотомни роман Златно руно (1978-1986), роман са елементима трилера Беснило (1983), двотомни епос Атлантида (1988), романе 1999 (1984) и Године које су појели скакавци (1984), збирку готских прича Нови Јерусалим (1988), књиге есеја Сентиментална повест британског царства (1992) и Одмор од историје (1993), три књиге писама (Писма из туђине, Нова писма из туђине и Последња писма из туђине). Аутор је и тридесетак драмских дела за позориште, радио и телевизију. Написао је и комедију Генерали или сродство по оружју (1972).
Nazad na vrh Ići dole
SaMar

SaMar

Ženski
Broj poruka : 1573
Location : Novi Sad
Datum upisa : 27.12.2008

Borislav Pekic Empty
PočaljiNaslov: Re: Borislav Pekic   Borislav Pekic Icon_minitime1/4/2009, 3:18 pm

Citala sam Atlantidu, 1999 i Vreme cuda. Pokusala sam jos neke ali bese puno politiziranja pa sam odustala. Pekic je odlican psiholog i jako lepo obradi likove, opisi su vrlo slikoviti, dandanas mogu da zamislim njegove atlantidjane kako beli, lepi i inteligentni do telepatije struje kroz prostor nedodirujuci tlo, kako vode ljubav stapajuci se u jednu leguru...1999 je vizionarsko, futuristicko delo(za tadasnju 1984) ko je robot, a ko je covek? kako ih razlikovati?
A vreme cuda, hmm zanimljivo vidjenje stvari. Jeste li citali basnu o crvenkapi iz ugla vuka?
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Borislav Pekic Empty
PočaljiNaslov: Re: Borislav Pekic   Borislav Pekic Icon_minitime4/7/2010, 4:32 pm

Borislav Pekić - "Nova pisma iz tudjine"


52. Kko da se u Britaniji dobro osecate
Jedna od prvih zagonetki koju covek u tudjoj zemlji treba da resi,
ali koju nejcesce poslednju resava, jeste kako da se u njoj oseca dobro.
Ako drugih razloga nema, ako iz svoje zemlje ne mora da ode, a u tudjoj
se rdjavo oseca, kakvog ima smisla otici? Ne znam sta u Nemackoj treba
da radite da biste se osecali dobro. Pretpostavljam odnekud da je
dovoljno da dobro radite. U Francuskoj, osetljivoj na jezik, i da ga
dobro govorite. U Americi, na zapadnoj obali, da ste milioner.
Na istocnoj ne skodi razlikovati Haydna od Mr Hydea i uvek nositi u
dzepu sitninu za drugog kad usred bela dana i prometne ulice prestane da
bude pitomi i mudri dr Jekyll. Ispada da je novac kao uslov svuda
dovoljan i da cete se s dovoljno para svagde dovoljno dobro osecati. U
Britaniji vam bogatstvo - a, bogami, ni poznavanje Haydna - nece biti
dovoljno, iako ne tvrdim da ce vam mnogo smetati. Ne slazem se sa
cinicnim misljenjem da se u Engleskoj covek moze uistinu dobro osecati
samo ako je Englez i, naravno, ako za to sto se dobro oseca, osim
engleskih roditelja, ima i neke jace razloge. Ako se ispune izvesni
uslovi, svakome ovde moze biti dobro.
Prvi je uslov da se ni po koju cenu, ma koliko vas tastina mamila,
kao Englez ne predstavljate. Englezi vole da im se divite, ali ne da ih
podrazavate. Jer, ono sto se uspesno imitira, i nije bas tako izuzetno.
To vam, uostalom i nece poci za rukom. Bicete otkriveni i ako postignete
maksimum mimikrije, sto znaci da iskreno uzivate u nemogucim stvarima u
kojima oni uzivaju. Ako se iskusenju oduprete, ni to, bojim se, samo po
sebi, nece uciniti da se osecate dobro. Stranci se u Britaniji podnose
strpljivo i hrabro kao sto se podnosi hronicna bolest. Sa Englezima se
uvek osecate kao sa profesionalnim bolnicarima iz krimske skole Florence
Nightingale, koji su, u zurbi da vam pomognu, kod kuce zaboravili belu
uniformu.
Za razliku od drugih naroda, Englezi osecaju prema strancima izvesno
blagonaklono sazaljenje, neku vrstu misionarske samilosti, nasledjene iz
kolonijalnih vremena i iskustva s divljacima Imperije. Divljake je
valjalo pripitomiti, a pri tom, ako je moguce, ziv ostati. I kao sto je
divljacima jedina sansa bila da se zaista pripitome, ne gubeci sasvim ni
svoju spontanu, egzoticnu divljacnost, ukljucujuci ponekad i sklonost,
prema hanibalskoj dijeti, bez koje nisu mogli racunati na englesku
samilost, i vasa je jedina sansa da se ovde dobro osecate u tome da
divljak, odnosno stranac, ostanete.
Pripitomljen stranac, razume se, ali - stranac. Ne preterujte u tome,
naravno, ne gazite engleske krupne zuljeve i sitne osetljivosti, ali
gde mozete, i koliko mozete, pokazujte da ste stranac. Samo niposto
nemojte se time ponositi. Tu je trik. Naprotiv, isticite kako ste i sami
svesni koliko gubite time sto niste Englez, ali da protiv sudbine nista
ne mozete. Zalice vas kao sto se zali bogalj koji za svoju sakatost
nije kriv, i vama ce na stakama njihovog saucesca biti dobro. Vise ne
ocekujte. Vise bi znacilo da od vas nesto zele.
Generalni savet ukljucuje i nekoliko supsidijarnih uputstava
prakticne prirode. Nikada nista nemojte ni znati ni umeti bolje od njih.
Nejpre, niko u to nece verovati. Ako i poveruje, nece vam biti dobro. A
vama je cilj da unapredite svoje stanje, a ne samopostovanje. A i lako
se moze dogoditi da oni i znaju i umeju vise nego vi, pa cete izgubiti i
jedno i drugo. I, naravno, hvalite Englesku. Ako je oni grde, vi je i
dalje hvalite. Ne nasedajte im. Ono sto sebi oprastaju, vama nece.
Drugi je nacin da stvarno budete Englez, ali da vam je dobro iz nekih
ozbiljnih razloga.
Treci ne postoji.
Ako me sad zapitate kakve savete Englezu valja dati da se u
Jugoslaviji dobro oseca, bio bih u grdnoj nedoumici. Najpre bih mu morao
objasniti zasto su mu saveti uopste potrebni kad je on vec bio u
Bugarskoj, pelcovao se od kolere i zna da se na poljskom predsednik
Republike kaze »Tito«. On bi, naime, mislio da je to sto je Englez
sasvim dovoljno da se dobro oseca svuda. Neki dodatan napor, koristan
drugim rasama, cinio bi mu se izlisnim. Kad bih ga ipak ubedio, moji bi
saveti bili obrnuti od onih sto sam ih davao strancu u Britaniji.
Najpre bih mu rekao da svuda istice da je stranac, i to ne bilo koji,
nego - Englez, ali da se ne stidi nego ponosi time, te da to prekrasno
stanje stvari ni po koju cenu ne bi zamenio s domacinovim. Takvu potrebu
kod nas niko ne bi razumeo. Fenomen zaljenja opet ce se pojaviti, ali
mi cemo zaliti sebe sto nismo Englezi, a ne njega sto nije Jugosloven.
Stranac, pa i Englez, mora kod nas znati sve bolje od nas, umeti od nas
bolje. U protivnom, niko mu nece verovati da nije nas. I, naravno, ako
zeli da stekne nase uvazavanje, ne sme u Jugoslaviji nista da mu se
dopada. Ako je mi grdimo, mora je grditi jos zesce. Inace cemo misliti
da je budala, ili nesto jos gore.
Jedino je treci uslov isti - da stvarno bude Jugosloven, ali da mu
nije dobro zbog toga nego iz nekih umesnijih razloga.
Cetvrti uslov ne postoji, ili ga ja ne znam.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Borislav Pekic Empty
PočaljiNaslov: Re: Borislav Pekic   Borislav Pekic Icon_minitime7/9/2010, 8:21 pm

Trilogija antiutopijskog usmerenja

Borislav Pekic pisac
je homerskog duha/dara; jedan od poslednjih. Homerski duh karakterise
sposobnost pisca da u svom opusu stvori integralnu viziju sveta.
Takva,
celokupna vizija najboljeg od svih mogucih svetova, u potpunosti
je ostvarena u romanu 1999, sto potvrdjuje i zanrovska odrednica
dela: antropoloska povest. 1999 moze da se shvati kao
nastavak Besnila, odnosno, Besnilo bi bila neka vrsta
predigre 1999. Ovom krugu antiutopijskog usmerenja pridruzuje se i
antropoloski roman sa elementima detektivske price, Atlantida.
Nit koja spaja ova tri romana je pokusaj covecanstva da tehnikom
prevazidje sopstvenu sustinu. Cilj je teznja ka utopiji, krajnji ishod:
opovrgavanje utopije, metamorfoza coveka u psa/robota.
Za ovu
svojevrsnu trilogiju karakteristicno je, u odnosu na druga Pekiceva
dela, koriscenje obrazaca zanrovske literature, od kojih je vodeci
obrazac naucne fantastike. Preplitanje elitne i popularne literature
istovremeno je i znacajna karakteristika postmoderne proze. Elementi
trivijalnih zanrova kod Pekica se pojavljuju kao neka vrsta maske
koja mimikrira ozbiljnost antropoloske analize
(J. Lukic). Forma
zanrovskog romana pruza mogucnost da se vizije tehnoloske civilizacije
predstave na jedan prividno manje obavezujuci nacin.
Svako poglavlje
romana 1999 posveceno je posebnom autoru. Zlatni kraj
posvecen je Reju Bredberiju, Novi Jerusalim Aleksandru
Solzenjicinu, Poslednji covek na svetu Klifordu Simaku, Blaga
vest
Isaku Asimovu, a Dan sesti Oldousu Haksliju. Roman je u
celini posvecen 1984-oj Dzordza Orvela. Kroz posvete, Pekic
oblikuje intertekstualni okvir sopstvenog teksta, odnosno, nagovestava
njegovu prirodu.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Borislav Pekic Empty
PočaljiNaslov: Re: Borislav Pekic   Borislav Pekic Icon_minitime8/9/2010, 8:24 pm

Moja najveća osveta je u tome što me nikada nisu uspeli primorati da ih mrzim. Prezira je bilo. Prezir je bio moja pobeda, ali taj prezir je bio i moj poraz, jer su me na taj prezir oni naterali i time stvarali situacije u kojima sam bio primoran da prezirem i sebe.

Bez obzira na sve teškoće, nevolje, neprilike, nepravde, gimnazijski teror 1945 - 1948. godine, robije, primoravanje na ćutanje i građansko i umetničko, nepravde što mi se nanose u javnom životu, u kome, da bih bio ono što jesam, da bih opstojao, zapravo moram ulagati višestruko, više napora od ljudi bez moje prošlosti.

Čitava jedna godina bez pasoša, i nasilno odvajanje od porodice, političke intrige koje su mi skinule četiri ugovorene knjige, uvrede, besprimerna čekanja pred vratima PEN kluba, prisilna emigracija u kojoj se nalazim, bez obzira na to, ja sam prema uzrocima svojih nesreća uvek uspevao zadržati jedan podrugljiv stav, u kome je bilo obilno mesta i za podrugljivost na sopstveni račun.

Ja sam uvek na istoriju gledao kao na metak koji ide na mene, on i jeste metak koji ide na čoveka i koji se od drugih razlikuje samo po tome što promašiti ne može. Pitanje je samo hoće li vas taj metak okrznuti, raniti lakše ili teže, obogaljiti za čitav život ili – ubiti.

Sreda, 30. mart 1983. godine

Borislav Pekic Pekic

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Borislav Pekic Empty
PočaljiNaslov: Re: Borislav Pekic   Borislav Pekic Icon_minitime18/9/2010, 5:42 pm

Mali ljudi se uvek za nesto osecaju krivi.U prvom redu sto su mali a zatim i zbog svega ostalog.
A veliki se nikad nizasto ne osecaju krivi.U prvom redu sto su veliki ,a zatim takodje, zbog svega ostalog.
Gluposti uvek zbuce ubedljivo samo pametne stvari izgledaju neverovatno..

Bez udaljavanja od neceg,zblizavanja s necim nema.

Strah je bolest od koje poticu sve druge.Ravnodusnost,mrznja, zloba,Gramzivost;sujeta. Nepoverljivost i sumnja.
Strah je kuga ovog sveta.Svi se boje svakog. Svi se plase svaceg. A najvise straha.

Najvisa istina je da su smrt i zivot jedno,da je univerzum njihova vecna rekombinacija i da je u takvom univerzumu biti ziv ili mrtav,zapravo,jedno te isto...

Zatomiti se mora instinkt, iskljucivo ljudski,da se unistava sve sto zivi a ne koristi. I jedan,covekov takodje, da se ponekad unistava i ono sto koristi ako se time pribavlja neko zadovoljstvo.

U prirodi uvek ima racionalne,inteligentne,pravedne raspodele tezine izmedju "dobra" i "zla", ako se ovi pojmovi oslobode antropocentrizma.Ugradjeni mehanizam prirodne pravde drzao je kosmicku vagu u horizontalnom polozaju. Ukoliko se, naravno, u stvar ne umesa covek. Vaga je onda pretezala na neku, najcesce neizvesnu stranu.Ponekad cak i suprotnu od pozeljne..

Borislav Pekic - Besnilo

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Borislav Pekic Empty
PočaljiNaslov: Re: Borislav Pekic   Borislav Pekic Icon_minitime26/12/2010, 9:36 pm

IZLAZAK UNUTRA (II deo)
(Jesen, 1953)

Najzad su mi vraćene stvari oduzete još u noći hapšenja. Novčanik, sat.
Naliv pera nije bilo. Zar sam ga imao? Naravno da sam ga imao. Jesam li
siguran? Naravno da sam siguran. Kakvo je bilo to naliv pero? Opisujem
ga kao krajnje divnu stvar. Divnu i skupu. Dva činovnika Uprave tiho se
konsultuju. Oni će videti u čemu je stvar. Vidite, kažem.

Posle desetak minuta dolaze odnekud, iz dubine stovarišta zatvoreničkih
stvari, s ravnodušnim licima i obaveštenjem da mog naliv pera nema i da
moram otići bez njega. Očekuju da odem. Ja se, međutim, ne dajem lako.
Zadajem im muke. To je, nema sumnje, moja osveta. Nije Bog zna kakva.
Ali je momentalna i to se broji.

"Želim svoje naliv pero," kažem mirno. "Ja sam ga imao. Oduzeto mi je prilikom hapšenja."
"Zar je to sad tako važno?" pita jedan od njih, smejući se.
"Važno je."
"Onda se žali."

"To i činim."
"Šta činiš?"
"Žalim se."
"Nisam mislio sada."

"Nego kada?"
"Kad izađeš."
"Ja sad izlazim."
"Pa izađi."
"Kad dobijem svoje naliv pero."


Glupavo ponavljam da sam ga imao, da ga očekujem natrag, i da ću sve
preduzeti da ga dobijem. Ne pokazujem nameru da se bez njega mrdnem
odavde. To je naliv pero sada moj raison d'être. Šta mi vredi sloboda
bez naliv pera? Šta mi vredi život bez naliv pera?

Oni postaju nestrpljivi.
"Slušaj," kaže jedan, "ovde su sve tvoje stvari."
"Nije moje naliv pero."
"Jebem ti naliv pero!" kaže on hladno.
"Ono je moje," kažem kao da se time definitivno stavljam na stranu naliv pera.
"Jebem ga!" kaže ovog puta s uživanjem. "Jebem ti tvoje naliv pero!"

Drugi je staloženiji. Uviđa da bez naliv pera neću izaći. Otvara fioku svog stola i iz nje vadi jedno naliv pero.
"Evo ti naliv pero! Jel' sad sve u redu?"
"Nije," kažem, "ovo nije moje."

Objašnjavam kako je moje izgledalo. Da je bilo zlatno, sa crno-zelenim
oklopom koji se malko presijavao. Ne stižem do detalja opisa. Izbacuju
me. Jedan moje stvari (bez naliv pera), drugi mene (bez naliv pera,
takođe).

Kapija škripi, otvara se, i ja ulazim napolje (izlazim unutra).

Osećam se vrlo mali u prostoru boje čivita. Daleko, u dnu aleje koja se
završava lučnom rešetkastom kapijom spoljnjeg zatvorskog kruga, čeka me,
takođe vrlo mali, moj otac. Liči na kap mastila. Kap se razliva u mrlju
i eto tu smo. On je prva okolnost slobode. Moja prva zavisnost. Prva
zavisnost koja je došla po mene. (Ostale čekaju kod kuće, na ulici, iza
tajanstvenih ćoškova budućeg života.) Rukujemo se, ljubimo. Nema
pitanja, nema odgovora.

On izgleda dobro. Na njemu je crn, težak grombi kaput. Vodi me prema
fijakeru. Primećuje da sam mršav. To je istina. Da sam bled. I to je
istina. Umoran sam, kažem. Šta osećaš, pita? Ništa, kažem. Ništa ne
osećam. Osećam ništa. Otac se pravi da me ne razume. Da je prigodno
ništa ne osećati. Ima, naime, vremena. Ovo je tek početak. Spoljnje
unutra se tek načelo.

Ne zapažam mnogo. Geometrijske forme neba i zemlje. Blede, zamagljene
perspektive s drvećem, poput kopalja neke izgubljene bitke. Hladnoća
vazduha i krutost nogu. Koračam kao ptica.

Dakle, to je sloboda.
Dok se vozimo prema gradu, levom konju u zaprezi prska iz stražnjice
izmet. I to je sloboda. Konjska stražnjica. Kiseo zadah balege. Udar
potkovanih kopita. Pusto polje strnjike. Telegrafski stubovi kao
nedovršena vešala.

To je, naravno, samo jedan deo, mali i nevažni izgled slobode. Mali,
nevažan i ružan. Najednom se osećam izgubljen. Beskrajno mali. Splasnuo
sam kao kap voska na usijanoj peći svoje slobode.

Otac govori. Šta on to priča? Moje je ime bilo u Službenim novinama?
Trebao sam biti pušten još29? Ali Uprava nije verovala? Smatrali su to
štamparskom greškom? (Neka greška jeste, u to sumnje nema.) Vodili su se
telefonski razgovori sa Beogradom. Otac je u gradu čekao tri dana.
Morao je intervenisati lično Savezni ministar A. R. ( ). "Pustite sina
starog Pekića smesta napolje!" rekao je.

Ne osećam se ni najmanje pokradenim. Tri dana prebačena iz Šupljeg u prazno, ne znače mnogo.

Ručamo u kafani. Pijem crno vino. Ne prija mi. "To je novost," kaže
otac. Biće ih više, mislim. Ali među njima neće biti ova. Vino je
jednostavno rđavo. U zatvorskoj bolnici sam navikao na prvoklasne
likere. Likere na bazi medicinskog alkohola. Vodeni polu-proizvodi me ne
zadovoljavaju.

Ni polu-proizvodi slobode. Nedovršeni, beznačajni otpaci.

Sitne slobode smrtno me zamaraju. Sve su to neosetne smrti moje stare
ličnosti. Poput izumiranja ćelija za koje i ne znamo. Ja sam počeo da se
menjam.

Ne, nisam se baš dugo držao pod ključem.

Izašao sam unutra. Unutra je ulazio u mene.

Predveče odlazimo na stanicu. Ne sećam se kako smo proveli tih nekoliko
sati. Mora biti da smo razgovarali. Stanica je kadaverski modra.
Promrzla plava svetlost lepi se za lice. Putnici izgledaju zimski bedno.

Sve me podseća na okupaciju.

"Želiš li nešto?" pita otac.
"Ima li ovde pečenog kestenja?"
"Verovatno."
"Jeo bih pečenog kestenja," kažem.

Sad znam šta je to što želim i što sam uvek želeo. Tokom svih tih godina
u kojima sam mislio o uzvišenim stvarima i pravio velike planove.

Bilo je to – pečeno kestenje.


Borislav Pekić

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Borislav Pekic Empty
PočaljiNaslov: Re: Borislav Pekic   Borislav Pekic Icon_minitime16/1/2011, 1:20 pm

Ima ljudi čiji je život trag vrelog
železa u tle utisnut. Gde stupe, pod njima gori. Kad minu, dim spaljene
zemlje dugo još vređa oči. Oni su kao zvezde čije rađanje vidimo
milionima godina pošto su zgasle ali ga nikad ne čujemo. Smrt starog
sunca izgleda kao rađanje novog; umiranje ovakvih ljudi uvek je rađanje
novog i neizvesnog.

[*]Oni su bića Vatre. Vatra je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.


[*]Ima ljudi čije stope, u pesku trajanja utisnute, ne vode istim smerom
u kome su vodili njihovi životi. Ako tim tragom pođemo, nećemo o njima
istinu saznati. Njihove stope tu su ali se ne vide. Osećaju se u tuđim
tragovima, naziru u tuđim smerovima, otkrivaju u tuđim stopama.

[*]Oni su bića Zemlje. Zemlja je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.



[*]Ima ljudi čiji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni,
nestvarni, bez otisaka u peščanoj pustinji čovečnosti. Ne znamo odakle
su među nas došli, a kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi
zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihovih
moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive, ali da ne budu.

[*]Njihovo je biće Voda. Voda je njihov Element. U vodi njihova priroda i sudibina

[*]Ima ljudi čiji život u močvari trajanja liči na tragove crvenokožaca
kad neće da budu uočeni. Indijanski ratnik se tada vraća, polažući pete u
stope starog traga. Odskače na kamen koji otiske ne prima i zauvek
nestaje. Oko primećuje varku ako ume da razlikuje dubinu tragova
ostavljenih jednim hodom od onih otisnutih u dva navrata.

[*]Oni su bića Vazduha. Vazduh je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.


[*]Ima ljudi čije tragove sledimo kao umetnička dela. Njihove stope nisu
u život utisnute, one su izvajane kao što se vajaju kipovi. Ne možemo
misliti da su mogle biti drukčije, drugog oblika, niti u drugom pravcu
voditi. I oblik i smer određen je njihovom idejom.

[*]Oni su bića Metala. Metal je njihov Element. Metal priroda i sudbina."


Borislav Pekić - "Novi Jerusalem"

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Borislav Pekic Empty
PočaljiNaslov: Re: Borislav Pekic   Borislav Pekic Icon_minitime24/9/2011, 10:52 pm

. U prvom redu sto su mali a zatim i zbog svega ostalog.

A veliki se nikad nizasto ne osecaju krivi. U prvom redu sto su veliki ,a zatim takodje, zbog svega ostalog.

Gluposti uvek zbuce ubedljivo samo pametne stvari izgledaju neverovatno..

Bez udaljavanja od neceg, zblizavanja s necim nema.

Strah je bolest od koje poticu sve druge. Ravnodusnost,mrznja, zloba, gramzivost, sujeta. Nepoverljivost i sumnja.

Strah je kuga ovog sveta. Svi se boje svakog. Svi se plase svaceg. A najvise straha.

Najvisa istina je da su smrt i zivot jedno,da je univerzum njihova
vecna rekombinacija i da je u takvom univerzumu biti ziv ili mrtav,
zapravo, jedno te isto…

Zatomiti se mora instinkt, iskljucivo ljudski,da se unistava sve sto
zivi a ne koristi. I jedan, covekov takodje, da se ponekad unistava i
ono sto koristi ako se time pribavlja neko zadovoljstvo.

U prirodi uvek ima racionalne, inteligentne,pravedne raspodele
tezine izmedju “dobra” i “zla”, ako se ovi pojmovi oslobode
antropocentrizma. Ugradjeni mehanizam prirodne pravde drzao je kosmicku
vagu u horizontalnom polozaju. Ukoliko se, naravno, u stvar ne umesa
covek. Vaga je onda pretezala na neku, najcesce neizvesnu stranu.
Ponekad cak i suprotnu od pozeljne…


“Besnilo”, Borislav Pekic

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Borislav Pekic Empty
PočaljiNaslov: Re: Borislav Pekic   Borislav Pekic Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Borislav Pekic
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Veliki pisci-
Skoči na: