LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE

Ići dole 
AutorPoruka
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE Empty
PočaljiNaslov: SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE   SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE Icon_minitime25/11/2011, 9:02 pm

Princeza Olivera Lazarević (između 1373 i 1380—?1444)









Car Lazar sa porodicom


Olivera
Lazarević bila je najmlađa kći kneza Lazara i kneginje Milice. Rodila
se između 1373. i 1376. godine u Kruševcu. Na dvoru svojih roditelja
živela je sve do 1390. Njeno detinjstvo i mladost prolazili su u
pripremama Srbije za predstojeći rat s Turcima. Ona, kao i sve kćeri
kneza Lazara, bile su, kako navodi Voja Ivanović u jednom novinskom
feljtonu, "odgojene u ambiciozne, pametne, obrazovane, samosvesne i
energične žene, prave vladarke, nalik svojoj majci Milici".

U presudnoj bici s Turcima, na Vidovdan 1389. godine, na Kosovu polju, Srbija
je ostala bez svog vladara kneza Lazara i velikog dela plemstva.
Pritisnuta sa severa Ugrima, a sa juga Turcima, morala je da prihvati
mir s Osmanlijskim carstvom i vazalni odnos prema njemu. To vazalstvo
podrazumevalo je novčani i vojni danak, ali najveća garancija miru bilo
je davanje najmlađe princeze Lazarevića — šesnaestogodišnje Olivere u
harem sultana Bajazita Prvog Jildirima...

Oliveru su do harema u
novoj evropskoj prestonici Osmanlija Drenopolju, današnjem Jedrenu, u
proleće 1390. godine, otpratila braća, kneževići Stefan i Vuk. Prema
predanju, put iz rodnog Kruševca ka Drenopolju srpski narod je Oliveri
posuo ružama.

Među stotinama žena u haremu Olivera je postala
jedna od četiri sultanove zakonske žene — kadune. Vremenom se između
njih dvoje ipak rodila ljubav. Svoje mesto u haremu i sultanovom srcu
Olivera je često koristila da pomogne svom napaćenom narodu i državi.
Zahvaljujući njenom velikom uticaju na Bajazita, ali i Bajazitovom
velikom poštovanju prema kneginji Milici i Stefanu, Srbija je u to vreme
imala mnogo povoljniji položaj nego druge balkanske vazalne države...

U
čuvenoj Angorskoj bici 28. jula 1402. godine, jednoj od najvećih bitaka
srednjeg veka, Bajazitovu vojsku potukao je mongolski osvajač Tamerlan.
Tom prilikom su Mongoli zarobili i Bajazita i Oliveru. Neki izvori
tvrde da se Olivera za vreme bitke nalazila na samom bojištu sa
Bajazitom, dok je, po drugima, ona zarobljena s čitavim haremom u
obližnjoj osmanlijskoj prestonici Brusi.

Neke vizantijske i
zapadne hronike propovedale su o strašnim stradanjima i poniženjima koje
su Bajazit i Olivera pretrpeli u Tamerlanovom zatočeništvu. Bajazit je,
navodno, bio
u lancima okovan u kavezu, izgladnjivan ili hranjen otpacima, dok je
Olivera bila primorana da naga do pasa služi Tamerlana i njegove
dvorjane na gozbama, da im peva i uveseljava ih pred Bajazitovim očima.
Zbog toga je Bajazit pao u očaj i izvršio samoubistvo udarajući glavom u
rešetke kaveza, a Olivera je, navodno, nekoliko dana kasnije umrla od
tuge za njim.

Međutim, prema srpskim, turskim i mongolskim
izvorima, po zlu čuveni Tamerlan ipak se nije surovo ophodio prema
Bajazitu, a pogotovo ne prema njegovoj sultaniji Oliveri čijeg brata je
veoma cenio zbog junaštva pokazanog u Angorskoj bici. Bajazit je, ipak,
umro u zatočeništvu, a Olivera je kasnije oslobođena zahvaljujući
zalaganju brata despota Stefana.

Najverovatnije da za Oliveru
nikakav otkup nije tražen što je, opet, kuriozitet. Vratila se u Srbiju u
proleće 1403. godine. Kratko vreme bila je u manastiru Manastirica u
okolini Kladova. Dan-danas u narodu koji tu živi postoji priča da je
princeza Olivera, kad se vratila iz Tamerlanovog zarobljeništva, bila
gošća njihovog kraja. To zovu Sultanijinom zemljom. Mnogo kasnije, kad
je Srbija već bila pod turskom okupacijom, ti posedi imali su poseban
status. Nema pisanih podataka o tome, ali se pretpostavlja da bi moglo
imati veze s Oliverinim boravkom u tom kraju.

Princeza Olivera se preselila u bratovljev dvor u Beogradu.
Neki istoričari tvrde da je ona sve do smrti despota Stefana, 1.
avgusta 1427. godine, bila njegov "verni pratilac, drug i savetnik,
podstrekač i tešitelj". Onda je kratko vreme, pretpostavlja se, živela
kod svog sestrića despota Đurđa Brankovića u Smederevu. Često je
putovala i kod sestre Jelene-Jele Balšić-Kosače u Dubrovnik, Zetu i
Hercegovinu. Naročito su je toplo primali u Dubrovniku gde su je zvali
"domina Despina" jer je bila "časna gospođa od krvi svetloga despota i
od njegovoga dvora".

Princeza Olivera se nikad više nije udavala i
nije imala potomke. Poslednji put se spominje u testamentu njene sestre
Jele Balšić 1442. godine i u nekim hercegovačkim aktima iz 1443. Smatra
se da je umrla posle 1444. godine i ne zna se gde je sahranjena...

Snežana Milošević
Deo teksta preuzet iz lista ILUSTROVANA POLITIKA

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded


Poslednji put izmenio Beskraj dana 12/8/2014, 9:41 pm, izmenio ukupno 2 puta
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE Empty
PočaljiNaslov: Re: SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE   SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE Icon_minitime30/11/2011, 8:39 pm

ŽIVOTNA PRIČA PRINCEZE OLIVERE


ŽIVOTNA
priča princeze Olivere, najmlađe kćeri kneza Lazara i kneginje Milice,
ostala je maglovita. Njoj su dodeljeni tek manji odeljci u literaturi
koja se bavi srednjovekovnom epohom ili porodicom Lazarević. Žrtva koju
je podnela odlaskom u harem Bajazita I ističe se kao njena najveća
istorijska zasluga. Pre svega zato što je svoj uticaj na turskog sultana
koristila za dobrobit Srbije i srpskog naroda. Po majci, kneginji
Milici, Olivera je poreklom od samih Nemanjića. Kneginja Milica je
čukununuka kralja Duklje, Vukana Nemanjića, najstarijeg sina velikog
župana Stefana Nemanje i starijeg brata kralja Stefana Prvovenčanog i
Svetog Save. Po ocu, knezu Lazaru, Olivera je unuka izvesnog Pribca (ili
Pripca) Hrebeljanovića iz Prilepca kod Novog Brda. Pominje se da je on
bio u službi cara Stefana Dušana i imao titule peharnika, logoteta i
velikog sluge. Pripadao je nižoj vlasteli. Po nekim naznakama, Lazar je
navodno bio samo posvojče Pribčevo, a zapravo vanbračni sin Dušanove
polusestre Teodore ili možda samog cara Dušana, pa time i sam Nemanjić.
Na to ukazuju, mada ne precizno, "Pećki rodoslov" ili Dukina
"Tursko-Vizantijska istorija 1341—1462. godine". Čak i da su ovi podaci
istiniti, Lazar i Milica su bili više nego dovoljno srodnički udaljeni,
tako da se njihov brak nikako nije mogao smatrati rodoskrnavljenjem.

Knez
Lazar i kneginja Milica imali su sedmoro dece: Maru, Draganu, Teodoru,
Jelenu, Oliveru, Stefana i Vuka. Olivera je, nesumnjivo, bila najmlađa
kći, ali nije konačno utvrđeno da li je bila i najmlađe dete kneževskog
para. O Oliverinom rođenju, detinjstvu i ranoj mladosti gotovo da nema
neposrednih podataka. Godina njenog rođenja nigde u izvorima nije
precizno zabeležena. Neki autori rodoslova Lazarevića smatraju da je
rođena 1373. ili 1376. godine. Sa druge strane, na osnovu nekih
savremenih genealogija, rukovodeći se podatkom da je despot Stefan,
Oliverin brat, rođen oko 1377, može se izvući zaključak da se u tom
slučaju mogla roditi između 1378. i 1380. U slučaju da je rođena između
1373. i 1376. godine mogla je imati između četrnaest i osamnaest godina
kada je otišla u harem.

U razdoblju pre Kosovske bitke, život
kneževske dece odvijao se u sjaju neke vrste političke i kulturne
renesanse. Kneževa deca, pa i sama Olivera, imala su prilike da se
sretnu sa mnogim umnim ljudima, umetnicima i zanatlijama i da se
upoznaju sa lepotom njihovih dela. Svet zabave bio je takođe lako
dostupan. Na očevom dvoru ili na gradskim trgovima, mogli su da vide
putujuće glumce, propovednike, muzičare i mađioničare. Bili su u prilici
da posmatraju i mnogobrojne viteške igre, nalik viteškim turnirima na
Zapadu. Njihovo obrazovanje bilo je temeljno. Učili su strogu dvorsku
etikeciju, čitanje, pisanje, matematiku i pevanje. Pored maternjeg
jezika, morali su tečno govoriti latinski i grčki. Proučavali su i
hrišćansku teologiju i filozofiju. Čak i ženska deca morala su, bar
delimično, biti upućena u pravila i tajne diplomatije. Lazareve i
Miličine kćeri bile su lepo vaspitane, ambiciozne, pametne, obrazovane,
samosvesne i energične žene, prave vladarke nalik svojoj majci. Potvrda
za ovo je i obrazovanje Jelene Balšić, čija se pisma smatraju
izvanrednim dometom srpske srednjovekovne epistologije. Dokaz su i
vladarske karijere, kako Jelene Balšić, tako i njene sestre Mare
Branković, pa i čitava sudbina princeze Olivere.

SRPSKE ZEMLJE KRAJEM 14. VEKA

POLITIČKI
brak bio je uobičajena pojava u srednjovekovnoj Srbiji. Svi brakovi
vladara iz dinastije Nemanjića, od Stefana Nemanje do cara Uroša I, bili
su politički. Kralj Milutin je sklopio čak pet takvih brakova. I brak
kneza Lazara i Milice, visokog dvorskog službenika i kneginje —
Nemanjine potomkinje bio je usmeren politikom. Njihove četiri starije
kćeri bile su, takođe, u političkim brakovima. Mara je udata za Vuka
Brankovića, Dragana za bugarskog cara Jovana Šišmana, Teodora za
palatina na ugarskom dvoru Nikolu Gorjanskog (Garevića, Garu), a Jelena
za gospodara Zete — Đurađa Balšića. Ni osmanlijski vladari iz tog doba
nisu ostali imuni na posezanje za brakom kao političkim sredstvom.
Sultan Orhan, otac Muratov i deda Bajazitov dobio
je od pretendenta na vizantijski presto i kasnijeg cara Jovana
Kantakuzena, njegovu kći Teodoru za ženu (1346. ili 1347). Kantakuzen
je, u sukobima oko vizantijskog prestola, privoleo Turke na svoju stranu
i na kraju bio krunisan za cara. Nije prošlo mnogo vremena, a sultan
Murat je za ženu uzeo jednu hrišćansku princezu. Kada je car Jovan, koji
je kontrolisao južni deo Bugarske, izgubio Drenopolj (Jedrene), a potom
i Filipopolj (Plovdiv) morao je pristati na vazalstvo Muratu. Izvori
kažu da je sam Murat kao zalog tražio Jovanovu sestru Tamaru. Dvadesetak
godina kasnije slična sudbina zadesila je i princezu Oliveru Lazarević.
Kako navodi teolog Nikola Giljen njeno venčanje sa Bajazitom pokazalo
se u datom istorijskom trenutku kao najracionalnije rešenje za opstanak
srpskog naroda i srpske države.

Nedugo posle kosovske tragedije,
koja se dogodila na Vidovdan 1389, nastali su sukobi među Srbima koji su
bili za primirje sa Turcima i onih koji su bili za dalji otpor. Srbijom
je u to vreme, s mukom, ali uz svesrdnu pomoć malobrojne preživele
vlastele, a u ime maloletnog sina Stefana, upravljala kneginja Milica.
Miličinoj vlasti se suprotstavljao njen zet Vuk Branković, koji je
odbijao njenu prevlast u porodičnom savezu. Milica je nameravala da se
sa decom, Stefanom, Vukom i Oliverom skloni privremeno u Dubrovnik.
Mađarski kralj Žigmund je saznao za to i želeći da iskoristi njeno
odsustvo prodro je u severnu Srbiju. Dok su mađarske trupe pljačkale po
Šumadiji, a turske po jugu Srbije, Bajazitove posade već su bile
zaposele nekoliko srpskih gradova. Kneginja Milica promenila je odluku,
ostala u Srbiji i sklopila mir sa Turcima prihvatajući vazalnost
Bajazitu. Tu odluku Milica je donela uz saglasnost vlastele, državnih
činovnika, patrijarha i arhijereja srpske crkve. Mir je pre svega
podrazumevao veliki novčani danak Turcima i pomoć u ljudstvu za potrebe
turske vojske. Kao zalog za ispunjenje ovih obaveza, Milica je dala
svoju najmlađu i jedinu neudatu kćer Oliveru u harem sultana Bajazita,
čoveka koji joj je pogubio oca.

Vreme Oliverinog odlaska u
Bajazitov harem, Stojan Novaković povezuje sa kanonizacijom kneza Lazara
i prenosom njegovih moštiju iz Prištine u Ravanicu. Taj događaj odigrao
se 28. juna 1391. godine, zbog čega Novaković Oliverin odlazak u harem
smešta u proleće te godine. Pre sklapanja mira Turci nisu dozvoljavali
prenos moštiju, a to je bio jedan od uslova da ga Srbi prihvate. Ne može
se pouzdano
reći da je ovaj Novakovićev zaključak tačan. Prenos moštiju kneza
Lazara mogao se dogoditi, posle duže pripreme, na Vidovdan, naredne
godine.

...Odlaskom Olivere Lazarević u harem sklopljen je mir
između Srbije i Osmanske imperije. Konstantin Filozof ovom događaju daje
epsku crtu. Zapaža da je Olivera data Bajazitu "da bi bilo spaseno
hristoimenito stado od vukova koji su ga klali". Vekovima kasnije,
Vladimir Ćorović zaključuje da je majka Milica "morala pristati na to".
Olivera je otišla onome ko je pogubio njenog oca, kneza Lazara! Ako već
nije mogla podeliti teret majčinske tuge, kneginja Milica je sa srpskom
vlastelom i crkvom podelila teret ove teške odluke. Bajazitu su Oliveru
odvela braća, kneževići Stefan i Vuk. Bilo je to njihovo prvo vazalsko
putovanje na poklonjenje novom gospodaru. Harem se nalazio u tadašnjoj
evropskoj prestonici Osmanlija, u Drenopolju (Jedrenu), na reci Marici,
oko 250 kilometara istočno od Kruševca. Oliverina sudbina za trenutak je
promenila tok istorije njenog naroda. Nije bila ni prva hrišćanka, ni
prva plemkinja u tom haremu. Prema navodima Željka Fajfrića, nijedna
sultanija pre Olivere, koja nije prešla u islam, nije uspela da postane
toliko uticajna. Olivera je bila "dovoljno mudra da zna do koje granice
sme da ide i šta može da dobije". Njene želje nisu prerastale u hirove i
neuočljivo se mešala u političke događaje. Za svoju porodicu "umela je
da izbori šta se moglo".

Odlazak
u Bajazitov harem i novo životno okruženje bili su stresni i surovi za
nju, zapaža teolog Nikola Giljen. Na njenoj strani su bili prirodna
snalažljivost, karakter, obrazovanje i vaspitanje. To joj je pomoglo da
se lakše uklopi i brže prilagodi uslovima haremskog života. Malobrojni
pisani izvori iz tog doba otkrivaju da je Olivera s vremenom stekla
poseban položaj i snažan uticaj na Bajazita. O tome svedoči Konstantin
Filozof u "Žitiju Despota Stefana". Drugi izvor, turska "Hronika"
Ašik-paše Zade puna je velikih grešaka u godinama i imenima, a
provejavaju i nesimpatije prema sultaniji hrišćanki. On čudno pripoveda o
miru sklopljenom između Srba i Turaka iz 1390. godine. Po njemu, na
poklonjenje Bajazitu nije došao sam Stefan, već njegov izaslanik sa
"sestrom njegova oca", što je mogla biti samo Dragana, žena čelnika
Muse, koja je umrla pre 1389. godine. Sasvim je nejasno da li je taj
izaslanik sa sobom doveo princezu Oliveru ili je po nju, naknadno, došao
Bajazitov emisar. Olivera se nigde ne spominje imenom, već isključivo
kao "Srpkinja devojka" i "Kaurka devojka". Iz rečenice: "Kada se devojka
sastade sa Hanom, ostvari se što se želelo", ne može se zaključiti da
li hroničar govori o miru između Srba i Turaka ili sklapanju braka
između Olivere i Bajazita. Isto tako se ne zna da li je Ašik-paša mislio
na Oliverin uticaj na Bajazita u korist Srba ili na ispunjavanje
bračnih dužnosti, kada je zapisao: "Kada je devojka poodrasla, poslužila
je za ono što joj je dužnost bila." Što se tiče Oliverinog uticaja na
Bajazita, tu se Ašik-paša, kao pravoverni musliman, usredsredio
isključivo na činjenicu da se turski sultan propio zbog njenog
negativnog uticaja. Masovne pijanke u haremu odvijale su se, tobože, uz
odobravanje i podsticanje velikog vezira Ali-paše, po nekim izvorima
Srbima nimalo naklonjenog. Ove tvrdnje se ponavljaju nekoliko puta, pa i
u stihu, sa očekivanim zaključkom o štetnosti brakova osmanskih vladara
sa hrišćankama. I iz ovih zapisa zaključuje se da je Olivera bila
uticajna, u većoj meri nego što je bilo dozvoljeno. Bila je jedna od
njegove četiri šerijatske supruge-kadune.

PREMA turskim izvorima,
Olivera Lazarević bila je vanredno lepa, otmena i imala veliki uticaj
nad strastima odanog sultana Bajazita. Pripisuju joj da je sultanova
strast prema alkoholu samo manji deo njenih grehova. Najveći greh joj
je, ipak, po njihovom mišljenju, to što je neprestano šaputala sultanu u
korist svog brata despota Stefana Lazarevića. Nije bilo lako, u velikom
haremu u kome se neprekidno odvijala intrigantna diplomatska borba među
ženama, postati miljenica sultana. Olivera je to uspela. Harem je bio
složeno, opasno i zatvoreno društvo, izolovano od stvarnosti i
spoljašnjeg sveta. Većinom su ga činile robinje, zarobljenice ili
kupljene žene. Bilo je tu i po nekoliko stotina žena. Prostorije je
čuvala straža sačinjena od evnuha — crnaca uškopljenika, pod komandom
harem age. Nadzirala ga je sultanova majka, koja je pazila da se neka od
žena harema previše ne dodvori sultanu. Tek pristigle žene imale su
rang adžamije, odnosno početnice, a vremenom su prelazile, u zavisnosti
od svojih sposobnosti, ali i sultanove volje, put od džarija (obične
robinje), preko šagirdi (šegrtica) i gediklija (u rangu kalfi), do usti
(majstora za različite dužnosti prema sultanu). Uste koje su obavljale
ono što se danas naziva "bračnim dužnostima" nazivale su se hasećijama.
Samo četiri hasećije, koliko je propisivao šerijat, mogle su stupiti u
šerijatski brak i nazivane su kadunama, a ako rode sinove baš-kadunama.

Prema
nekim izvorima, žene za harem birane su prema turskom osećanju za
žensku lepotu, pa su tako na ceni osim Turkinja bile i žene sa Kavkaza,
Gruzijke i Jermenke, uglavnom punije građe i crnomanjaste. Turski
sultani ženili su se, međutim, i hrišćanskim princezama — Grkinjama,
Bugarkama, Srpkinjama i Ruskinjama. Tako je bilo i u Oliverinom vremenu.
Sa inovernim princezama sultani su sklapali šerijatske brakove. One
nisu morale da prihvate islamsku veru, postajale su kadune ili
sultanije. Neke od njih su ne samo ostajale u pravoslavnoj veri, već su
pored muževljevih džamija gradile crkve. Hrišćanske kadune imale su
znatan politički uticaj. Ruskinja Rokselana, poznatija kao
Hurem-sultanija, imala je uticaj čak i u nasleđivanju vlasti. Zbog toga
su takvi brakovi od druge polovine XVI veka bili zabranjivani.

Olivera
je vrlo brzo shvatila sistem funkcionisanja harema. Vešto izbegavajući
intrige i strogu hijerarhiju našla je put do Bajazitovog srca. Kao
njegova miljenica uspela je da pomogne svojoj zemlji. Ovakvim ponašanjem
pokazala je izuzetnu diplomatsku mudrost. Pozivajući se na ranija
istorijska iskustva, Stojan Novaković povezuje Oliverin uticaj na
Bajazita sa preimućstvom koje su Lazarevići imali nad ostalom srpskom
vlastelom, pre svega nad buntovnim Brankovićima. "Udajom Olivere,
slučajem što je njoj pošlo za rukom da u dvoru Bajazitovom i nad
Bajazitom samim zadobije znatan uticaj, i viteškim i plemićkim osobinama
Stefana Lazarevića, novoga kneza, Lazareva je porodica, kako se iz
naših savremenih spisa vidi, zauzela vrlo povoljan položaj na dvoru
Bajazitovom. To je mnogo doprinosilo i utvrđenju njenom u samim srpskim
zemljama." Kao posledica toga, odmah po Vukovoj smrti (1398.) sve zemlje
Brankovića ušle su u sastav države Lazarevića. Politika mira sa Turcima
dala je svoje najzrelije plodove po Srbiju. Zasluge za to Novaković
pripisuje upravo princezi Oliveri, podsećajući da je ona "u sultanskome
haremu uspela da održi prvo mesto, zadobije i održi ljubav besnog
Bajazita".

STEFAN LAZAREVIĆ

ODLAZAK Olivere Lazarević u
harem sultana Bajazita doneo je Srbima preko potreban mir. Zahvaljujući
njenom uticaju na turskog sultana, porodica Lazarevića dobila
je preimućstvo nad ostalom srpskom vlastelom, pre svega nad buntovnim
Brankovićima. Lazareva porodica, kako se vidi iz savremenih spisa,
zauzela je vrlo povoljan položaj na turskom dvoru. To je doprinelo
njenom utemeljenju u srpskim zemljama, a zemlje Brankovića su ušle u
sastav države Lazarevića 1398, odmah po smrti Vuka Brankovića. Negde u
to doba, u sklopu osvajačkih pohoda na Balkanu, Turci su poslali jake
vojne odrede u Bosnu. U tom pohodu sa svojim trupama učestvovao je knez
Stefan Lazarević. Usled nezapamćeno jake zime doživeli su krah, a Stefan
je, uz pomoć Ugara, pokušao da to iskoristi za oslobođenje od turskog
vazalstva. Srpski plemići, koji su želeli da se osamostale, pripremili
su zaveru protiv Stefana. Poslali su Bajazitu signale o Stefanovoj
tobožnjoj odgovornosti za neuspeh u Bosni i njegovim vezama sa Ugrima.
To je poljuljalo Stefanov ugled kod Bajazita i pretilo da ozbiljno
ugrozi srpsku državu. Mada se neuspeh bosanske misije nije neposredno
mogao povezati sa Stefanom, to je zbog njegove prougarske politike
podsećalo na izdaju, zaključuje teolog Nikola Giljen. Jedan od trojice
urotnika, Novak Belocrkvić, Nikola Zojić i izvesni Mihailo (ili Mihalo),
otkrio je Stefanu zaveru. Ubrzo je Stefan pogubio Belocrkvića, a Zojića
proterao sa čitavom porodicom u manastir Ostrovica. Da bi ispravile
štetu, kneginja Milica (tada već monahinja Jevgenija) i njena rođaka,
monahinja Jefimija, otputovale su sultanu Bajazitu. Istoričar Vladimir
Ćorović navodi da je to bila prva naša diplomatska misija koju su vodile
žene. Prema istorijskim izvorima, njih dve su otišle Bajazitu sa
zvaničnom molbom da im dozvoli da prenesu mošti svete Petke iz Trnova u
Vidin, kako bi njihove čudotvorne moći pomogle srpskoj zemlji i narodu, a
Stefanovo pravdanje od optužbi za izdaju, spomenule su samo usput.
Istoričari kažu da Bajazit nije poverovao monahinjama da je Stefan
nevin, ali nije posumnjao da je njihov dolazak povezan sa moštima.
Usledila je Stefanova poseta Bajazitu. Hroničari smatraju da je
Oliverino "šaputanje u bratovljevu korist" tada odigralo ključnu ulogu i
spaslo ga sultanovog gneva. Bajazit ne samo da je oprostio Stefanu, već
je prema njemu zauzeo još blagonakloniji, gotovo očinski stav.

Konstantin
Filozof prenosi da je Stefan, iskreno se kajući, tada rekao Bajazitu:
"Gospodaru, umesto da me ko ocrnjuje pred tvojom moći, sam ću izneti
sagrešenje moje, koje carstvu tvome neki za mene behu saopštili, kako
sam odstupio od službe tvojoj državi i da sam drug Ugrima. Rasudivši
opet da je stvar neumesna, setih se vaspitanja, tvoje moći i zakletve, i
dođoh. Evo, život je moj pred Bogom u tvojoj ruci, šta hoćeš, učini."
Prema istom izvoru, Bajazit je svog vazala nazvao "najstarijim i
vazljubljenim sinom" i ukazao mu na jalovost i štetnost paktiranja sa
Ugrima. Proročanske Bajazitove reči da treba da pričeka njegovu smrt i
borbu njegovih sinova za vlast, pa da to iskoristi za osamostaljivanje i
proširenje države, piše Giljen, možemo uzeti sa rezervom, jer su one
svesna ili podsvesna posledica Konstantinovog poznavanja kasnijih
događaja. Ipak, takve tvrdnje ukazuju da je Bajazitov odnos prema
Stefanu mogao biti krajnje dobronameran. Nema sumnje da je na takav
odnos Bajazita prema Stefanu uticala Olivera.

...Dve vojske su se
sudarile 28. jula 1402. godine u blizini današnje Ankare u Turskoj.
Bajazitova vojska imala je oko 40.000 vojnika, a Tamerlanova dvostruko
više. U Bajazitovoj vojsci bili su i njegovi balkanski vazali, među
njima i knez Stefan Lazarević, koji je sa sobom poveo između dve i pet
hiljada vojnika... Njegovi teški oklopnici, zaogrnuti crnim lambrekinima
sa zlatom izvezenim krstovima, u znak sećanja na Kosovsku bitku i
žaljenja za knezom Lazarom, jedini su na angorskom bojištu predstavljali
strah i trepet za Mongole. Kada je bilo jasno da je za Osmanlije bitka
izgubljena, Stefan je mogao da se povuče i ostavi Bajazita na milost i
nemilost neprijatelju. Osvetio bi mu se za očevu smrt i ponovo
osamostalio. Da je tako postupio, možda bi uspeo da zauvek protera Turke
sa evropskog tla, ali bi u tom slučaju napustio i svoju sestru,
sultaniju Oliveru Lazarević, koja se nalazila u Bursi ili možda na samom
bojištu. Pogazio bi i reč datu Bajazitu, koji mu je četiri godine
ranije očinski oprostio izdajstvo. Prema istorijskim izvorima, baš to je
navelo Stefana da ostane... Posle Stefanovog odlaska sa bojišta,
Bajazit je savladan i zarobljen. Sudeći po turskim izvorima, Mongoli,
kao i sam Tamerlan, prema njemu su se odnosili sa poštovanjem. Neki
istoričari navode da je princeza Olivera bila zarobljena zajedno sa
njim, na samom bojištu, jer su osmanlijski sultani često u bitku vodili i
svoj harem. Ne zna se pouzdano da li su sa njom bile i ostale
Bajazitove zvanične supruge ili je on samo nju, kao svoju miljenicu,
poveo sa sobom na bojište. Prema drugim izvorima, Olivera se za vreme
Angorske bitke sa čitavim haremom nalazila u Bursi, staroj osmanskoj
maloazijskoj prestonici. Bajazit je navodno molio Stefana da se povuče
iz bitke i pokuša da spase Oliveru od mongolskog zarobljavanja. Izgleda
da Stefan nije stigao na vreme. I, Olivera je zarobljena. Prikazi
sudbine sultanije Olivere Lazarević u tatarskom zatočeništvu,
zahvaljujući mašti onovremenih hroničara spadaju u najčudesnije u
srpskoj istoriji. Turski hroničari ne govore ništa o tome, ali zato
ističu korektan odnos Mongola, odnosno samog tatarskog kana Tamerlana,
prema zarobljenom sultanu Bajazitu. Tako Ašik paša navodi da je Tamerlan
insistirao da zarobljeni Bajazit pred njega dođe na konju, jer
"carevima ne priliči da hodaju", kao i da su pobeđeni i pobednik "sedeli
na istom ćilimu". Sudeći po ovome, teolog Nikola Giljen smatra da ni
kasniji tretman Bajazita, pa ni Olivere, nije mogao biti tako surov
kakvim ga neki hroničari prikazuju. Prema navodima vizantijskog
hroničara Laonika Halkokondila, zarobljeni Bajazit, okovan zlatnim
lancima i smešten u kavez, ponižavan je na razne načine. Bio je
izgladnjivan, hranjen otpacima i korišćen kao "stolica" za uzjahivanje
konja. Njegova žena Olivera (koju pogrešno naziva Mileva) naga do pojasa
služila je Tamerlana, dvorjane i goste na gozbama. Navodno je Bajazit
srdit zbog načina na koji se postupa sa njegovom suprugom rekao
tatarskom kanu: "Što činiš niti je tvoga oca, niti tvoje majke dostojno,
jer kako su ti i otac i majka glupaci i sirotani, zar ti pristoji da
sramotiš carsko dete i carsku ženu, i da beščastiš one koji su ti po
prirodi njihovoj gospodari!" Očajni Bajazit je posle toga, prema ovom
izvoru, udarao glavom u rešetke kaveza, dok nije "ispustio svoju skrnavu
dušu sa beščašću"... U "Kraljevstvu Slovena" Mavro Orbin, takođe,
govori da je Bajazit bio zatočen u kavezu. Oliveri su, prema njegovim
navodima, naredili da "odseče haljinu do pupka, tako da su joj se videli
stidni delovi". Tako odevena služila je kana i dvorsku svitu.
"Beskrajno tužan zbog njene gadne kobi", Bajazit je udarao glavom u
rešetke kaveza, sve dok se "nevoljno i bedno nije ubio". Prema Orbinovim
kazivanjima, Olivera se upokojila drugi dan posle njegove smrti.

Ove
fantastične pripovesti o Bajazitovoj i Oliverinoj sudbini u mongolskom
zarobljeništvu, proširile su se kroz srpsku, ali i zapadnu
istoriografiju XVII i XVIII veka. Zvanična istoriografija odbacuje ove
navode, pa se prava priča gradi na osnovu romansirane fabule. Stojan
Novaković je, međutim, i u tim legendama video posredni značaj za
istoriografiju: "Pričanja i pojedinosti znatna su za istoriju i onda
kada nisu istinita, jer iznose kako se o događajima i o licima u njihovo
vreme ili odmah posle njihove smrti mislilo. Položaj koji je Olivera
umela da zauzme i da održi u Bajazitovom haremu i u Bajazitovom srcu, a
istoričari ga opisuju kao čoveka veoma strasna i veoma bujna, lako
objašnjava povlašćen položaj Lazareve porodice i srpske, njoj potčinjene
države na Bajazitovu dvoru." I drugi istoričari smatraju da ove legende
svedoče o jakoj emotivnoj vezi Olivere i Bajazita. Naročito priča koja
govori o tome da je Olivera umrla od tuge za sultanom. Surova stvarnost
mogla je biti sasvim drugačija, budući da Tamerlanu Olivera nije bila
interesantna nakon Bajazitove smrti, pošto nije mogao sa njom politički
da trguje.

OPHOĐENJE kana Tamerlana prema turskom sultanu
Bajazitu i njegovoj supruzi a kćeri kneza Lazara, Oliveri, dok su bili u
mongolskom zarobljeništvu, nije bilo okrutno i bezdušno, ukazuju mnogi
istoričari, koji su pomno pratili taj deo istorije. Prema zapisima
Konstantina iz Ostrovice, Olivera jeste služila Tamerlanove goste, ali
je bila obučena, a ni ona, ni Bajazit nisu ponižavani. Tamerlanova
namera navodno je bila da pouči Bajazita da ne vodi žene sa sobom u rat.
Konstantin pripoveda da Tamerlan nije nameravao "zlo učiniti Bajazitu,
nego je mislio pustiti ga opet u njegovu zemlju sa svim njegovim
ljudima". Bajazit je, ipak, "od prevelike žalosti", što bi mogla biti
posledica objektivne poniženosti pobeđenog i zarobljenog vladara odlučio
da se ubije i "otrovao se sam svojim prstenom". Posle toga Tamerlan je,
piše Konstantin, odlučio da sve Bajazitove ljude oslobodi, a Oliveru je
"dao odvesti opet u Bursu, u njenu zemlju". Slični su navodi tatarskih
hroničara. Mada direktno ne spominju princezu Oliveru, oni tvrde da je
surovi Tamerlan, po odlasku iz Male Azije pustio sve zarobljene Srbe,
jer se divio njihovom ratničkom umeću i junaštvu.

U "Dinastičkoj
hronici Timur-Lenka (Gvozdenog invalida)" piše da je Tamerlan, zvani
"Gurgan" ("Sahranjivač"), zarobio kod Angore više od 120.000 Bajazitovih
vojnika. Među njima je bilo najmanje Srba. "Sahranjivač" je navodno
pobio više od četvrtine zarobljenika, ali nije pogubio nijednog Srbina,
zato što je bio zadivljen srpskim junaštvom! Tamerlan je navodno
oslobodio sve Srbe i dao im oružje, konje i opremu. Sa sobom je poveo
sedamdesetak pripadnika Stefanove inžinjerijske jedinice, koji su mu
bili potrebni za građevinske radove. Ni Konstantin Filosof ne govori da
je Tamerlan loše postupao prema Oliveri i Bajazitu. Posredno kazuje da
je Olivera bila brzo oslobođena. Čak i grof Đorđe Branković u svojim
"Hronikama" tvrdi da je Olivera preživela mongolsko zatočeništvo i da se
vratila u Srbiju. Jovan Rajić u "Istoriji slovenskih naroda" (XVIII v.)
tvrdi da je Olivera preživela zarobljeništvo i da se vratila kući. Za
to, veli Rajić, "imamo dovoljne domaće dokaze", budući da o Oliverinom
životu posle 1403. godine postoje pisani podaci. Da je Olivera preživela
Tamerlanovo zarobljeništvo u svojim delima govori i Stojan Novaković,
koji se vezuje i za period nastao posle tog doba. "Nije istina", kaže
Novaković, "da se Bajazit ubio u kavezu, kako priča Orbini, niti je
Olivera dva dana potom umrla, pošto mi iz pouzdanih izvora znamo da je
ona nadživela despota Stefana, a neće biti izvesno ni sve što smo iz
toga izvora naveli o surovom i nečovečnom postupanju prema Bajazitu i
ženi njegovoj." Njegovi stavovi bili su polazište za dalja proučavanja.

Neki
istoričari naglašavaju da je Tamerlan vrlo dobro znao odakle potiče
Olivera i da je veoma poštovao njenog brata despota Stefana Lazarevića.
Prilikom boravka u zarobljeništvu u ozbiljnim istorijskim analima nije
evidentirano da je Bajazit bio izložen torturi, ali je izvesno da ga je
potpuno porazila nesloga njegovih naslednika u borbi za presto, kao i
rasulo kao posledica novonastale situacije. Oliveru i ostale žene iz
harema, koje su nage služile Tamerlana i njegovu svitu, pevale, igrale i
uveseljavale ih, da bi na kraju bile grubo i masovno silovane, kao i da
je Oliveru silovao lično sedamdesetogodišnji Tamerlan, na Bajazitove
oči, što je bio poseban znak poniženja i prikazivanja moći, istoričari
spominju samo kao priče iz domena romansirane istorijske fantazije.

Kneginja
Milica, Olivera i Angelina kći kneza Lazara, princeza Olivera
oslobođena je tatarskog zatočeništva najkasnije u proleće 1403. godine.
Iz šturih istorijskih izvora ne može se pouzdano zaključiti da li ju je
mongolski kan Tamerlan svojevoljno oslobodio ili ju je njen brat, despot
Stefan Lazarević svojom mudrošću izveo i vratio u Srbiju. O tome kako i
kada se Olivera vratila u zavičaj nije ostalo pisanih tragova.
Istoričari se slažu da je misija, koju je Stefan uputio Tamerlanu odmah
posle Angorske bitke, zapravo izdejstvovala Oliverino oslobađanje. Prema
navodima Konstantina Filozofa i Konstantina iz Ostrovice, strašni i po
zlu čuveni Tamerlan, pustio je hrišćansku princezu i osmansku sultaniju
kao znak svoje dobre volje, najverovatnije ne naplativši otkup.

Olivera
je po dolasku u Srbiju stigla prvo u Kruševac, staru Lazarevu i
Stefanovu prestonicu. Prema narodnom predanju kratko je boravila u
manastiru Manastirica u blizini Kladova. Ovaj manastir nalazio se na
teritoriji kojom je tada upravljao vojvoda Šain, jedan od viđenijih
vlastelina despota Stefana. Kratak Oliverin boravak u ovom kraju
istoričari povezuju sa kasnijim povlašćenim položajem Negotinske krajine
u Osmanlijskom carstvu, koja je dobila status "sultanijinih poseda". U
burnom i krvavom, a potom mirnom i naprednom periodu srpske istorije, od
1402. do 1427. godine, gotovo da nema pomena o Oliveri. Po premeštanju
prestonice iz Kruševca u Beograd, Olivera se sa bratom Stefanom
preselila tamo. Jedini podatak o Oliverinom boravku van Beograda u tom
razdoblju nalazi se u jednom dubrovačkom dokumentu iz 1423. godine. To
je odgovor na molbu da Olivera poseti Dubrovnik, gde je živela njena
sestra Jelene Balšić Hranić, koja je u to vreme bila udata za vojvodu
Sandalja Hranića. Za Dubrovčane je Hranićeva svastika Olivera ili
gospodarica Despina ("domina Despina", kako su je tamo zvali) bila
dobrodošla "jer je ova časna gospođa od krvi svetloga Despota i od
njegovog je dvora".

Nije poznato da li je Olivera otputovala u
Dubrovnik. Ako jeste, tada se prvi put posle trideset godina srela sa
svojom sestrom Jelenom. Mada je Oliverina majka, kneginja Milica bila
živa kada se ona vratila u Srbiju, u istorijskim analima i dokumentima
nema potvrda da su se njih dve videle. Pretpostavlja se da je Olivera
bila na majčinoj sahrani u Ljubostinji 1405. godine. Pojedini istoričari
navode da je princeza Olivera, od povratka u Srbiju, pa sve do
despotove smrti bila njegov "verni pratilac" i da je bila bratu "drug i
savetnik, podstrekač i tešitelj". Olivera je Stefanu mogla biti od
velike koristi, naročito u vreme ratova 1406—1413. godine, budući da je
poznavala Bajazitove sinove koji su se tada borili za vlast. Znala je
njihove vrline i mane, njihove slabe tačke, ili je barem imala posredna
saznanja o njima, koja je stekla tokom godina provedenih u haremu.
Negovala je Stefana kada se razboleo i verovatno mu je bila najveća
uteha kada su se zajedno našli 1409. godine u Beogradu, opkoljeni od
njihovog brata Vuka i Turaka. Mada nije prisustvovala sahrani svoga
brata (1427), prema navodima Konstantina Filozofa, bila je centralna
ličnost u opštenarodnoj žalosti koja je zavladala Beogradom i Srbijom.
Poslednjoj Lazarevićki u Srbiji upućivane su reči saučešća i žalosti za
prerano izgubljenim vladarom.

POSLE smrti despota Stefana
Lazarevića, njegova sestra Olivera nastavila je da živi u Srbiji, kojom
je tada vladao njihov sestrić, despot Đurađ Branković. Pretpostavlja se
da je posle ugarskog preuzimanja Beograda, jedno vreme živela na
Đurađevom dvoru, u novoj srpskoj prestonici Smederevu. Nekoliko puta je
odlazila u Dubrovnik i pošto ga je njena sestra Jelena Balšić napustila i
preselila se na skadarsko ostrvce Beška, gde je sazidala manastir.
Dubrovčani su Oliveru lepo dočekivali. Imali su poseban fond za njeno
izdržavanje tokom boravka u njihovom gradu. Jelena je umrla 1443. godine
u manastiru presvete Bogorodice u Beškoj, gde je i sahranjena. Svojoj
sestri Oliveri ostavila je "zlatnu ikonu", kao i 200 dukata, koje je
trebalo da potroši na pomene Jeleni i podeli siromašnima. Posle tog,
više nema pomena Olivere u dokumentima. Istoričari se uglavnom slažu da
je ona bila živa i naredne godine. Konstantin Jireček tvrdi da se u toj
godini Olivera poslednji put pominje u nekom neimenovanom dubrovačkom
dokumentu.

Negde u to doba, despot Đurađ Branković je posle
četiri godine izgnanstva i borbe uspeo da u zajedničkoj akciji sa
Bugarima potisne Turke, koji su mu Segedinskim mirom vratili vlast.
Đurađ se vratio u "opustelu" Srbiju, koja nimalo nije nalikovala na
Stefanovu despotovinu, o kojoj je romantično i idilično pisao Konstantin
Filozof. Verovatno se i Olivera vratila te 1444. Posle godina
stranstvovanja, kako je to nazvao Konstantin Filozof, Olivera je ubrzo
umrla u svojoj otadžbini. Mogla je imati oko sedamdeset godina. Ni danas
se ne zna gde je sahranjena.

Srpski srednjovekovni i kasniji
istoričari o princezi Oliveri govore isključivo pohvalno. Kao najveća
istorijska zasluga ističe se njen odlazak u harem Bajazita I i uticaj
koji je imala na njega. Postoje neke istorijske naznake da je jednom
uspela da spase svoju sestru Draganu, bugarsku caricu, i njenu porodicu
od ropstva i prevođenja u islam. Te tvrdnje su, međutim, nepouzdane
pošto je Draganina porodica na kraju, ipak, poturčena. Nesporno je da je
Olivera za tih dvanaest godina provedenih u haremu ostala u
pravoslavnoj veri. Da je kojim slučajem bilo drugačije, verovatno ne bi
bilo uloženo toliko napora da se spase iz zatočeništva surovog
mongolskog kana Tamerlana, niti bi po povratku u Srbiju uživala veliki
ugled u narodu. U prilog tome da je Olivera ostala u pravoslavnoj veri
govori podatak da je u vreme boravka u haremu poslala na dar manastiru
Studenica — pokrov za ćivot sa moštima Stefana Prvovenčanog.
Nesvakidašnja ljubav Olivere i Bajazita bila je, prema tumačenjima
istoričara, ljubav žrtve prema osvajaču i dželatu, koji joj je ubio oca,
kneza Lazara. Olivera je naklonost turskog sultana koristila za viši i
plemenitiji cilj. Pretpostavlja se da je Olivera bila veoma lepa žena,
ali umetnici s kraja 14. i početka 15. veka nisu naslikali nijedan njen
portret.

Srpska pravoslavna crkva rukovođena ocenom Konstantina
Filozofa prihvatila je Oliverinu žrtvu kao žrtvu za spas hrišćanske
otadžbine i naroda. I pored toga, Olivera, za razliku od nekih članova
njene uže porodice, nije kanonizovana.

scribd.com

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded


Poslednji izmenio Beskraj dana 12/8/2014, 9:42 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE Empty
PočaljiNaslov: Re: SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE   SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE Icon_minitime14/12/2011, 10:39 pm

Da se samo osvrnem na post
o Princezi Oliveri Lazarević

Upravo u knjizi Teodore Tare
*Meseceva rosa*
se moze citati o snazi njene licnosti ,
o njenoj ranjenoj i trpljivoj dusi,
koja je snagom duha opstajala i ostajala jaka za svoj narod,
o njenoj ulozi u istoriji Srbije toga vremena......

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE Empty
PočaljiNaslov: Re: SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE   SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE Icon_minitime5/1/2012, 7:39 pm

Милица Хребељановић


Кнегиња
Милица Хребељановић, рођена Немањић (или Преподобна Евгенија, рођена
око 1335 — 11. новембар 1405) је била жена српског кнеза Лазара и
православна светитељка.



SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE TAXoL


Животопис

Пореклом
је из владарске породице Немањића. Њен отац био је кнез Вратко, у
народној традицији познатији као Југ Богдан. Вратко је био праунук
Немањиног сина Вукана и унук Вукановог сина Димитрија у монаштву Давида.
Давид је сазидао манастир Давидовицу и празнује се као светитељ у
Српској православној цркви сваког 7. октобра.
Милица је рођена око
1335. године, а око 1353. удала се за Лазара Хребељановића. После смрти
цара Уроша Лазар постаје кнез Рашке са престоницом у Крушевцу. Имали су
седморо деце.

Кад јој је муж 1389. погинуо у Косовској бици,
Милица је управљала народом и државом, јер су јој синови били још деца.
То су за државу била тешка времена. Када је њен старији син Стефан
одрастао, постао је владар. Тада је могла да напусти државна послове.
Отишла је са својом рођаком Јефимијом у манастир Љубостињу, који је сама
основала. У њему се замонашила и добила име Евгенија. Пред смрт примила
је монашки завет велике схиме и добила ново име Ефросинија. У манастиру
Љубостињи провела је своје последње дане, ту је преминула 11. новембра
1405. године. У том манастиру је и сахрањена.


Српска православна
црква је прославља као светитељку 19. јула по црквеном календару или 1.
августа по новом календару. Истог дана прославља се и њен син деспот
Стефан Лазаревић.


Кнегиња Милица се бавила и дипломатском
делатношћу, заједно је са Јефимијом 1398. ишла код сулатана Бајазита да
заступа интересе свога сина Стефана. Том приликом је, уз помоћ тада већ
утицајне ћерке, Бајазитове супруге Оливере издејствовала пренос моштију
Свете Петке из Видина у Београд. Мошти су биле смештене у Капелу Свете
Петке на Калемегдану, данас су оне у румунском граду Јаши.


Бавила
се и књижевношћу, позната су њена дела „Молитва матере“ и „Удовству
мојему женик“. Сматра се да су књижевни дар од ње наследили ћерка Јелена
Балшић и син деспот Стефан.

Деца

Милица и Лазар су имали седморо деце, два сина и пет ћерки:

Добровој (умро као мало дете)
Стефан (1377—1427) кнез (1389—1402) и деспот Србије (1402—1427)
Вук (?—1410) кнез
Ћерке
Име Живела Брак(ови)
Мара (?—1426) Вук Бранковић, око 1371. године[1][2][3]
Јелена (?—1443) 1.Ђурађ II Страцимировић Балшић (1385 — 1403), око 1386. године[1][3]
2.Сандаљ Хранић Косача (1392 — 1435), 1411. године
Драгана[2][4] (?—?) Јован (1371 — 1395) или његов син Александар (Искандер) Шишман, око 1386. године[2]
Теодора (Јелена) (?—пре 1405)[4] Никола II Горјански, око 1387. године[1][3]
Оливера (око 1378[1] — после 1443[4][3]/1444[1]) Бајазит I (1389—1403), 1390. године

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE Empty
PočaljiNaslov: Re: SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE   SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE Icon_minitime29/7/2012, 8:44 pm

Највољенија српска царица



Кнегиња
Милица је рођена 1335.године, у време владавине цара Душана, као кћи
кнеза Вратка, потомка Немањина, из линије његовог најстаријег сина
Вукана.



Често је боравила у царском двору, где је и упознала свог будућег
мужа, Лазара Хребељановића, српског кнеза, за кога се удала 1353.
године. Са Лазаром, Милица је изродила осморо деце, и то пет кћери:
Мару, Драгану, Јелену, Теодору и Оливеру, и три сина: Стефана, Вукана и
Добривоја, који је умро у најранијем детињству.


Као хришћанка, Милица је, према сведочењу биографа, била „сваким
врлинама украшена, благоразумна, мужеумна, милостива, штедра, тиха и
сваком добром нарави испуњена“.



Живот српске кнегиње неизмерно је оплеменило дубоко, искрено
пријатељство са Јеленом, (потоњом монахињом Јефимијом) удовицом деспота
Угљеше Мрњавчевића која, је после српског пораза и изгубљене Маричке
битке, своје уточиште пронашла на двору кнеза Лазара у Крушевцу.
Јефимија је, према сведочанствима, била велика потпора Милици у животу, а
нарочито у подизању деце, којој је била друга мајка.



После велике трагедије српског народа и пораза на Косову 1389, где
је заједно, са свим својим витезовима и војском, погинуо и српски кнез
Лазар, Милица је (иако јој је нуђено да са децом оде да живи у
Дубровнику) изабрала тежи пут - остала је у Србији, израњаваној,
опустелој и опустошеној од погибељи и похара које су чинили Турци у свом
осветничком походу.



Суочена са пропашћу српске државе, са нејасном визијом будућности
која јој је доносила више стрепње и страха него наде, кнегиња Милица је
била принуђена да се, поред мајчинских брига и обавеза (њени синови су
били још увек малолетни), посвети државничким пословима, где јем иако у
веома неповољним и тешким околностима, исказала изузетну мудрост.
Увидевши, наиме, да, недуго после косовске трагедије (само три месеца
после битке), угарски краљ Сигисмунд после дужих припрема спрема нападе
на Србију, Милица прихвата савез са Турцима. Уз њихову помоћ, успело јој
је чак да поврати пределе које је угарски краљ освојио.



Цена којом је српска кнегиња платила овај савез била је превелика.
Поред вазалног односа Србије у односу на Турску, значила је и њену
велику личну жртву. Своју најмлађу кћер, Оливеру, морала је да уда за
турског султана Бајазита.



МУДРОСТ И ДИПЛОМАТИЈА



Мудрошћу и дипломатијом, кнегињи Милици је успело да фебруара
1391.године пренесе мошти косовског великомученика Лазара из цркве
Светог Вазнесења у Приштини у манастир Раваницу, кнежеву задужбину.



„Али не треба, много година. Јер одасвуд се непријатељи подигоше и
силно навалише. не само Исмаилћани, него и угарске земље и многа господа
са многобројним силама подигоше се да земљу нашу опустоше, потпуно
заробе и разоре. И могло се видети како једне одводе у ропство, друге
непоштедно муче, треће мачевима секу, па се тако мноштво крви проливаше.
И беше свуда туга, беда, плач и ридање неутешно. А видевши ово
благочестива кнегиња са сином својим Стефаном, да је и он и српска земља
у безнадежном удовишту, и да их одсвуда непријатељ напада и
разграбљује, и да нема никог да их у беди и тузи које су наишле помогне и
утеши, она тада одбаци женску немоћ и узе на се ревност мушку. И шта
учини? Сву себе у мисао сабравши, из дубине срца неутешним уздасима са
болом душе себе пред Богом простире, и Њега јединог на помоћ призива и
Његову Пресвету Матер“.



О кнегињи Милици писао је и чувени Константин Философ:



„А достославна и веома мудра Милица, која превазилазише многе
изабране матере, оставши сама, беше као што вели Соломон мужаствена жена
и имађаше све врлине. То о њој знају сви око ње, који су поцрпели
милостиње из њене руке и још многа друга добра. Она, примивши на себе
тако велику власт, знала је и светске ствари, у којима је тешко снаћи
се. По лепоти и доброти својој она не беше само жена, него и мудри
Одисеј у многим стварима. Ко ће изрећи сва њена дела? Ко ће избројати
све божанствене и све свете украсе и дарове њене црквама и манастирима?
Ко се неће задивити гледајући њен побожни однос према монасима, која су
окренути јединоме Богу? Она заиста делима својим превазилазише заповести
и иђаше напред на све веће дело“.



Њено име везује се за доброчинства бројним манастирима и црквама. Са
својим сином Стефаном и патријархом Данилом ИИИ издала је 1392.године
повељу манастиру Хиландару, даривајући притом једну цркву и неколико
села. Три године касније, дарује руски манастир Светог Пантелејмона на
Светој Гори. Помаже подизање манастира Сисојевац код Раванице,
реконструкцију манастира Дечани после пљачке Турака. Круна кнегињиног
задужбинарства остаће зацело манастир Љубостиња код Трстеника, где се
Милица 1393. године замонашила, и као монахиња Јевгенија, заједно са
својом дружбеницом Јефимијом у овом манастиру провела последње године
свог живота.



САБОР



Пре него што је монашком ризом заменила хаљине народу омиљене
владарке, Милица је сазвала сабор на коме је предала власт свом сину
Стефану.



Поред мудрости стратега и владарке, Милица је поседовала и доказала
мудрост родитеља, мирећи своје на крв око власти завађене синове, што
јој је и успело после истинског подвига. По цичи зими, у већ позним
годинама свог живота одлази у Свету Гору, не би ли спречила сукоб својих
синова Стефана и Вукана.



Међу бројним њеним по храбрости забележеним подвизима остаће њени
одласци у Цариград, цару Бајазиту, свом зету, први када одлази да спасе
од сигурне смрти свог сина Стефана (Бајазит је припремао његову
ликвидацију), и други, када од истог тада моћног и охолог владара моли
мошти свете Петке, које из Видина преноси у Србију као залог спасења
своје земље.



Врлине, дела и заслуге кнегиње Милице оставиле су дубок траг у
епском памћењу српског народа, који је за узврат заувек „крунисао“
заједно са њеним супругом, кнезом Лазаром, који се „бирајући“ између два
царства (поробљавања и преласка у Ислам), земаљског и небеског
определио за „царство небеско“ и борбу за хришћанство. Цара Лазара и
царицу Милицу срешћемо у бројним епским песмама које су дуго преношене с
колена на колено.



Кнегиња Милица је умрла пре шест стотина година,11. новембра
1405.године, у манастиру Љубостиња, где се у саркофагу чувају њене
мошти.



Остала је и до дан-данас највољенија српска царица Милица.



Мила Милосављевић





Izvor Pravoslavlje

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE Empty
PočaljiNaslov: Re: SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE   SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE Icon_minitime3/10/2012, 9:36 pm

Od roda Nemanjića



KNEGINjA
Milica Hrebeljanović je rođena oko 1335. godine, a ćerka je kneza
Vratka, potomka Nemanjića. Vukan Nemanjić, sin velikog župana Nemanje,
koji je vladao Dukljom, imao je sinove Đurđa, Stefana i Dimitrija -
Davida. Dimitrijev sin Vratislav je imao sina Vratka, a ovaj ćerku
Milicu. Prema tome, ona je u četvrtom kolenu poticala od Nemanjinog
najstarijeg sina, velikog kneza Duklje i time bila potomak svetorodne
dinastije Nemanjića.

U “Žitiju kneza Lazara” iz 1392. godine, za kneginju Milicu se kaže:

“Beše roda svetla i slavna i, naročito, od carskog nekog korena, plemena svetog Simeuna Nemanje, prvog gospodina Srbima”.

Otac kneginje Milice, Vratko, bio je topličko-polimski kralj, u narodnoj tradiciji poznat kao Jug Bogdan.

Od roditelja je dobila osnovne hrišćanske pouke koje će tokom celog
života ispunjavati, a pismenosti se naučila na dvoru svojih roditelja.

Bila je, kako ističe njen biograf, “svakim vrlinama ukrašena, milostiva, štedra, tiha i svakom dobrom naravi ispunjena”.

Kao rođaka cara Dušana, često je boravila na njegovom dvoru, gde su
je car Dušan i carica Jelena bliže upoznali, zavoleli i uz saglasnost
njenih roditelja, nepoznate godine, doveli je na carski dvor.

Tu se upoznala i zavolela sa knezom Lazarom Hrebeljanovićem, tada na
službi u carskom dvoru, za koga se i udala, 1353. godine, uz blagoslov
cara Dušana i carice Jelene.

Sa Lazarom je izrodila pet kćeri: Maru, Draganu, Jelu - Jelenu, Teodoru i Oliveru i tri sina: Stefana, Vuka i Dobrivoja.




Izvor Vecernje novosti

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE Empty
PočaljiNaslov: Re: SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE   SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE Icon_minitime3/10/2012, 9:37 pm

Crni Vidovdan



Vest o tragediji na Kosovu, teška mora je pritisla Srbiju. Kneginja je brinula za

srpski narod i svoju decu




SPREMAJUĆI
se za boj na Kosovu u koji će odvesti skoro svu raspoloživu vojsku i
vojne starešine, knez Lazar je razmišljao kome da ostavi upravljanje
Srbijom dok on bude u ratu. Izbor je pao na čelnika Radiča Postupovića i
svoju suprugu kneginju Milicu, koja je imala puno autoriteta u narodu i
srpskim vlastima. To je bio najbolji izbor, jer je sin naslednik Stefan
Lazarević bio maloletan, a u zemlji je morao da ostane neko od
sposobnih vojnih starešina, jer je Srbiji stalno pretila opasnost sa
severa, od nevernih Mađara, koji su iskazivali velike pretenzije na
srpske zemlje, pogotovo na Mačvu, Šumadiju i Braničevo.

Radič Postupović je je bio priznati vojskovođa, koji se istakao u
borbama sa Mađarima još iz doba careva Dušana i Uroša, a zatim i u bici
sa Turcima na Pločniku. On je dugo bio komandant tvrđava u Boraču i
Kozniku, a pred Kosovski boj je bio i čelnik kneza Lazara.

Njihov zadatak je uglavnom bio da obezbede red i mir u zemlji, da
stalno osmatraju severne delove prema Mađarima i da obezbede dotur hrane
srpskoj vojsci koja je otišla prema Kosovu. Stoga su razaslata
obaveštenja i naređenja organima vlasti u zemlji, komandantima tvrđava i
preostalim vojnim komandantima na punktovima isturenim prema Mađarskoj.


Crni barjaci


Radi obavljanja ovih poslova, Radič Postupović je napustio tvrđavu
Koznik, gde je do tada bilo glavno komandno mesto Lazareve vojske i
preselio se u Kruševac. Tu je zajedno sa kneginjom Milicom preuzeo sve
potrebne mere kako bi ispunio postavljene zadatke, posebno radi
prikupljanja i slanja dopunskih količina hrane za vojsku, koja je otišla
prema Kosovu, ali i praćenjem stanja i obezbeđivanjem granica prema
Mađarima.

Sa knezom Lazarom su održavali svakodnevne veze preko odabranih konjanika.

Bio je potreban veliki napor da tovari sa hranom, jedni za drugim,
redovno kreću uz Rasinu, pa dalje Jankovom klisurom, Toplicom i Kosovom,
kao i da se pojačaju vojni punktovi prema Mađarima, slanjem
dobrovoljaca, po pravilu vrlo mladih i starijih ljudi.

Kada su dobili vest od kneza Lazara da će se odsudni boj sa Turcima
odigrati na Kosovu, verovatno na Vidovdan 28. juna (15. juna po starom
kalendaru), organizovali su veliko bogosluženje u crkvi Lazarici u
Kruševcu. Na Kosovu je već bila okupljena sva raspoloživa srpska vojska -
vojska koju je iz Kruševca odveo knez Lazar, vojska Vuka Brankovića i
kralja Tvrtka, koju je predvodio Vlatko Vujović - ukupno oko 15.000
ljudi. Tu je bio i stari srpski patrijarh Jefrem.

Na vest o tragediji na Kosovu, teška mora je pritisla Srbiju. Srpski
narod je izgubio voljenog kneza i sa njim cvet svojih vojskovođa i
vojnika. Kuknjava zbog tragičnog ishoda i gubitka očeva, dece, muževa,
braće, odjekivala je na sve strane. Brojni crni barjaci vijorili su se
po srpskim gradovima i selima. Bilo je sela u koja se niko nije vratio
sa Kosova, što je bio slučaj i sa Velućem u Gruži, koje od tada ima ime
Crnuća. U mnogima od njih je izginula većina ljudi sposobnih za rad.

Jad i beda su zavladali Srbijom, a pogotovo na Kosovu i drugim
južnim delovima zemlje. Sela na Kosovu do kojih je bila stigla turska
vojska, bila su opustošena, narod je ostao bez igde ičega i u strahu se
razbežao.

Strepelo se da će Bajazit sa svojom vojskom svakog dana upasti u
južnu Srbiju, a Mađari sa severa, pa se nije imalo kud. Srbija je bila
opkoljena neprijateljima sa svih strana neprijateljima, a nije se imala
čime braniti, jer je ostala bez vojske, nova nije mogla da se skupi, a
pomoć nije mogla da se očekuje ni sa jedne strane.


Ostala uz narod


U takvoj situaciji, najteže je bilo kneginji Milici. Pored lične
tragedije, bila je odgovorna za srpski narod, za dalju sudbinu Srbije i
za svoju decu, koja su maloletna ostala bez oca. Stefan je imao 13.
godina, Vuk je bio još mlađi, a Olivera je bila u 14. godini.

Kneginja Milica nije bila sigurna šta je najbolje da uradi i
nastojala je da čuje što više mišljenja u svom najužem krugu. Javile su
se dileme, da li da napusti zemlju, zajedno sa svojom decom ili da
ostane i podeli sudbinu svog naroda.

Odlučila je da po svaku cenu ostane u Srbiji i o daljim potezima
konsultovala je preživele vojne starešine, plemiće i vrhovno srpsko
sveštenstvo (patrijarha Jefremija i igumane srpskih manastira. Na
većanju ovih zvaničnika, utvrđeno je da je za opstanak jedini izlaz da
kneginja Milica ostane u zemlji sa svojom porodicom i da ponudi sultanu
Bajazitu da stupi kod njega u vazalni odnos, kao što su ranije učinili
Vizantija i neki srpski feudalci.

Pošto je ovo prihvaćeno i sa time se saglasila i kneginja, ona je
obavestila prisutne da je ovlastila čelnika Radiča Postupovića da
komanduje preostalom srpskom vojskom i izdala mu naredbu da je obnovi,
da popuni tvrđave i obezbedi zaštitu srpskih granica.

Ona je takođe objavila da će ostaviti na svojim radnim mestima sve
državne činovnike i sudije i pozvati sve baštenike i pronijare da i
dalje obavljaju svoje delatnosti. Prisutne je pozvala da je u svemu
ovome podrže i pomognu da se sačuva jedinstvo i dalje funkcionisanje
Lazareve države, što su oni i prihvatili.





Izvor Vecernje novosti

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded


Poslednji izmenio Beskraj dana 24/11/2012, 10:17 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE Empty
PočaljiNaslov: Re: SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE   SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE Icon_minitime2/11/2012, 10:34 pm

Vazali Osmanlija



KNEGINJA
Milica je u teškoj situaciji morala da smisli i “rezervni plan”, u
slučaju da Bajazit ne prihvati vazalni odnos Srbije i krene s vojskom da
je porobi. Zato je uputila pismo dubrovačkoj vladi sa molbom da je sa
decom i pokretnom imovinom prihvati i zaštiti, ako bude prinuđena da
napusti Srbiju. To su Dubrovčani bez ikakve dvojbe prihvatili.

Sultan Bajazit je dugo bio uzdržan, ostavivši Srbiju jedno vreme na
miru, jer je bio zauzet gušenjem pobune u Maloj Aziji i osvajanjem
emirata, koji su se bili odmetnuli od njega. To je bio glavni razlog
njegovog brzog povratka iz Srbije posle Kosovskog boja.


Upad Mađara


Najpre se oglasio mađarski kralj Žigmund. Prijatelj zeta kneginje
Milice Vuka Brankovića, pre Kosovskog boja je postigao sporazum sa
Srbijom o miru na granicama i za to je primio nadoknadu u srebru, pa
ipak je iskoristio srpsku katastrofu da pripoji svojoj državi severne
delove Srbije.

Tako je Žigmund na čelu velike vojske, samo tri meseca od Kosovskog
boja, upao u Srbiju i krenuo da nadire kroz Mačvu i Šumadiju, pleneći od
naroda stoku i sve što je vredelo. Pred brojnijim Mađarima, morali su
da se povlače malobrojni srpski granični odredi, koji su samo na
pogodnim terenima pružali jači otpor.

Radič Postupović i preživele srpske vojvode sakupili su svu
raspoloživu vojsku i pružili odlučan otpor kod tvrđave Bela stena, na
severnim padinama Suvobora i Maljena, Ostrvici i Rudniku. Međutim,
Mađari su ih zaobišli, provalili u Gružu i tamo zauzeli tvrđave Borač i
Čestin.

Kad su naišli na žešći otpor, razvučeni na širokom frontu, sa
neobezbeđenom pozadinom, Mađari su se zadovoljili osvojenim i tu
zastali. Pošto Radič Postupović nije uspeo da angažuje značajnije snage,
Mađari su zadržali osvojene teritorije.

Kad se turski car Bajazit do kraja 1389. učvrstio na vlasti, Srbiju
nije napadao, ali je tražio ustupke za postizanje mira. Njegovi
izaslanici su krajem te godine došli u Srbiju i postavili teške uslove.
Nemajući drugog izlaza, pritisnuta Mađarima sa severa, kneginja Milica i
vlastela su morali da prihvate sve uslove.

Srbija je primila na sebe vazalne obaveze prema Turcima. Priznala je
vrhovnu vlast sultana Bajazita, obećala plaćanje danka, davanje pomoćne
vojske u slučaju potrebe, uz obavezu da Miličina najmlađa ćerka Olivera
pređe u Bajazitov harem. Pored toga, Srbija je pristala da u Golubac i
neke druge pogranične gradove i palanke, uđe turska vojska da bi
kontrolisala kretanje Mađara. Zauzvrat, Turci su obećali Srbima pomoć da
isteraju Mađare.

Srpska vojska je, uz pomoć Turaka, posle teških borbi uspela da
istera Mađare iz svih krajeva i nastao je makar prividan mir u kome je
država mogla da se posveti privrednom razvoju, koji je bio znatno
poremećen.

Početkom 1390. godine došlo je do prvog susreta sultana Bajazita i
Stefana Lazarevića, koji je tada, zajedno sa bratom Vukom, odveo sestru
Oliveru u Bajazitov harem. On je Stefana sa srpskim poslanstvom veoma
ljubazno primio, pa će se njihovi odnosi razvijati veoma dobro. Stefan
je pokazao iskrenost i postojanost, a Bajazit se kasnije javljao čak i u
ulozi zaštitnika Srbije.

Prvi rezultat se desio već te godine, kad je Bajazit pomogao Srbima
da suzbiju novi upad Mađara, čija je vojska bila prodrla čak do Kruševca
i da pojača neke svoje garnizone, koji su bili ključni za zaštitu od
Mađara.

Tragajući za telom kneza Lazara, kneginja Milica je preko svojih
ljudi doznala da se nalazi balsamovano u crkvi Vaznesenja u Prištini.
Nije poznato ko je i kako sa bojnog polja izneo telo i predao ga
kaluđerima da ga balsamuju i čuvaju.


Prenos moštiju


Postoji mogućnost da su vojnici turskog vazala Konstantina
Dejanovića, koji je bio naklonjen knezu Lazaru, izmolili dozvolu od
Bajazita. Druga mogućnost je da su kaluđeri i narod narednog dana po
Kosovskoj bici pretražili bojište, našli i izneli kneževo telo, pošto je
Bajazit već ujutro 29. juna pokrenuo svoju vojsku sa Kosova, bojeći se
nereda u državi zbog smaknuća brata Jakuba.

Pošto je sultan dao dozvolu u zimu 1392. godine, kneginja Milica je
sa crkvom i velmožama organizovala prenos moštiju po najvećoj hladnoći u
februaru te godine. Povorci koja je krenula iz Prištine, priključili su
se Vuk Branković i njegova žena Mara. U susret povorci, na izlazu iz
Ibarske klisure, izašla je kneginja Milica sa decom, dvorskim plemićima,
vojvodama i crkvenim starešinama, prateći kneževe mošti do Ravanice. Tu
se opelom visokih crkvenih dostojanstvenika završila ova tužna
svečanost.





Izvor :Vecernje novosti

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE Empty
PočaljiNaslov: Re: SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE   SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE Icon_minitime24/11/2012, 10:15 pm

U slavu junaka



Lazarev kult stvarali su crkva, Milica i njen sin. Ljubostinja je najvece ktitorsko delo kneginje



SRBIJOM je
posle Kosovskog boja u prvo vreme upravljala kneginja Milica, ali je
postepeno uvodila sina Stefana u državničke poslove. On je kneževsku
vlast preuzeo 1393. godine, kada je napunio 17 godina, ali je mudra i
uticajna kneginja Milica, koja se posle predaje vlasti Stefanu
zamonašila i dobila ime Jevgenija, nastavila da učestvuje u upravljanju
Srbijom.

Za čin predaje vlasti, kneginja Milica je 1393. godine sazvala
Srpski sabor visokih svetovnih i crkvenih dostojanstvenika. Tada je
kneginja u besedi, prema patrijarhu Danilu, pored ostalog izrekla:

"Dostohvalnom Stefanu dostignuvši u uzrastu muža savršenog, po
izvoljenju Božijem sviše, roditeljka uručuje skiptar, a sveosvećeni
patrijarh sve to molitvama i polaganjem ruku blagosilja."

Ubrzo kneginja Milica prima monaški postrig i prve monaške dane
provodi u manastiru Županjcu kraj Kruševca. Po završetku manastira
Ljubostinje, Jevgenija zajedno sa monahinjom Jefimijom prelazi tamo,
provodi vreme u molitvi, sećajući se teških i mučeničkih kosovskih dana i
stalno misleći na Srbiju i njen napaćeni narod. Kad god je bilo
potrebno, koristila je svoj uticaj na dvoru sultana Bajazita, preko
ćerke, sultanije Olivere.


JEFIMIJA NA DVORU

JEFIMIJA je ćerka kesara Vojihne, gospodara Drame, koja se u svetovnom životu zvala Jelena.

Udala se za despota Uglješu Mrnjavčevića i posle njegove pogibije u
boju na Marici 1371. godine, posle kraćeg boravka kod carice Jelene,
došla je na dvor kneginje Milice u Kruševac i sa njom se sprijateljila.

Bila je veoma pismena i pomagala je kneginji u vaspitanju dece.
Napisala je "Pohvalu knezu Lazaru", čiji je tekst izvezla pozlaćenom
žicom na crvenom atlasu, radi pokrivanja ćivota sa moštima kneza Lazara,
koji se sada nalazi u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu.




Izvor vecernje novosti

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE Empty
PočaljiNaslov: Re: SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE   SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE Icon_minitime24/11/2012, 10:16 pm

Dočekala sina



Stefan je ratovao, a Milica cuvala Srbiju.



KAD je
porazio trnovsku Bugarsku, sultan Bajazit je posumnjao da ga i ostali
vazali, poput cara Šišmana, varaju sa mađarskim kraljem Žigmundom i
drugim neprijateljima. Zato ih je pozvao u zimu 1393. godine u Ser i tu
su se sa mladim knezom Stefanom Lazarevićem prvi put sreli vizantijski
car Manojlo, kralj Marko Mrnjavčević, Konstantin Dejanović i drugi.

Bajazit je nastupao ljutito i nabusito prema vazalima. Zapretio je
da će ih sve pobiti ukoliko budu šurovali sa njegovim neprijateljima i
usput tražio plaćanje danka unapred i najavljivao teške odmazde u
slučaju neispunjavanja vojnih obaveza. Vazale je to zabrinulo, jer je
pretila opasnost ne samo za njihove glave već i za čitavi narod.

Kad je mađarski kralj Žigmund sa velikom vojskom pomogao vojvodi
Mirču da vrati vlast u Vlaškoj, odlučio je da pređe Dunav i u Bugarskoj
napadne Turke. Bajazit je to saznao i pokrenuo vojsku iz Jedrena, a uz
sultana su bili njegovi vazali knez Stefan Lazarević, kralj Marko
Mrnjavčević i Konstantin Dejanović.

Velika vojska je prešla Dunav i u šumama kod Rovina u Vlaškoj desio
se veliki boj 17. maja 1395. godine. Hrišćanska vojska je odnela pobedu,
a na turskoj strani poginuli su kralj Marko i Konstantin Dejanović i
mnogi srpski vojnici.


Boj sa Mađarima


Sultan Bajazit i knez Stefan uspeli su sa preostalom vojskom da se
prebace u Bugarsku. Srećom po njih, kralj Žigmund nije mogao da ih
progoni, jer su mu na dan bitke javili da mu je umrla žena, preko koje
je došao na vlast, pa je sa vojskom hitno morao u Budim da bi sačuvao
vlast.

Kneginja Milica je za to vreme napustila manastir i prešla u knežev
dvor u Kruševcu, odakle je upravljala Srbijom sve dok se Stefan nije
vratio. Radosnu vest da je knez preživeo bitku na Rovinama, kneginji je
poslala sultanija Olivera, odmah po prelasku vojske u Bugarsku.

Takvo angažovanje kneginje Milice ponovilo se još dva puta, kada je
Stefan takođe morao da ide u pomoć Bajazitu - 1396. u boju kod Nikopolja
u Bugarskoj, opet protiv mađarskog kralja Žigmunda i 1402. u boju kod
Angore u Maloj Aziji, između Turaka i tatarske vojske, koju je predvodio
kan Tamerlan. Knez se istakao u oba ova boja.

Odnosi sultana Bajazita i kneza Stefana bili su dobri od prvog
viđenja u Jedrenu 1390. godine, kad mu je predao sestru Oliveru, do
odlaska u boj kod Angore. Kao nekim čudom, neprijatelj Srbije i ubica
kneza Lazara, postao je zaštitnik kneževe dece i njihove zemlje. Branio
je Srbiju od Mađara, zaobilazio je kad je njegova vojska odlazila u
Bosnu, Mađarsku i Vlašku, sprečio progon srpske pravoslavne crkve i
omogućio proširenje granica države kneza Stefana.

Sigurno je ovakvom Bajazitovom stavu doprinela sultanija Olivera.
Mnogi turski hroničari navode da je ona bila sultanova miljenica. Hteo
je da je sluša i nazivao je “carskom kćeri”, a njena reč je često u
poslednjem trenutku zaustavljala plahovitog Bajazita i sprečavala
njegove surove postupke. Hroničari navode da je toliko bio privržen
Oliveri da je nikad nije terao da pređe u islam.

Olivera je svakako pomogla da sultan bude tolerantan prema njenim
zetovima Vuku Brankoviću i Đurđu Balšiću, a posebno je pomogla bratu
Stefanu, koji je kod Bajazita zaslužio blag i postojan tretman prema
vazalskoj Srbiji.


Iskreni vazal


I knez Stefan bio je veoma iskren prema Bajazitu, oprezan u svim
prilikama kad je mogao da izazove sultanov gnev. Iako su mu teško padali
pohodi Turaka prema hrišćanskim državama, on je radi spasa srpstva
žrtvovao sebe i živote mnogih svojih vojnika. Stefanov odnos prema
Turcima pokazuje da je on još odmalena bio svestan snage neprijatelja,
kome sa svojom malenom vojskom nije mogao da se odupre, sve dok se ne
ukaže prilika za oslobađanje od vazalskog odnosa. Tako je posle Angorske
bitke, koristeći slabosti turskog carstva, odbacio vazalstvo i
priklonio se zapadnim hrišćanskim državama.

Do krize je došlo posle neuspešnog turskog pohoda u Bosni, pošto je
Stefan optužen da je omeo operaciju u dosluhu sa Bosancima i Mađarima.
Za to su bile zaslužne vojvode Novak Belocrkvić i Nikola Zojić, koji su,
rušenjem Stefana, hteli da zavladaju Srbijom.

Obavešten od sestre Olivere o ovoj optužbi i o ozbiljnoj sumnji
sultana Bajazita, knez Stefan je razumeo da mu preti ozbiljna opasnost i
odmah je poslao majku Milicu, tada monahinju Jevgeniju i monahinju
Jefimiju da razuvere sultana.

One su u Jedrenu uspele da razuvere Bajazita, a onda je kod sultana
došao i knez Stefan. Odbacio je optužbe o ometanju turske vojske u
Bosni, ali je iskreno izneo da je u jednom trenutku razmišljao o
saradnji sa Mađarima, dok nije shvatio da je za njega i Srbiju bolje da
ostanu uz Turke.

Bajazit ga je pažljivo saslušao, u potpunosti ga razumeo i pokazao
da mu veruje. Tada je između njih uspostavljeno još veće poverenje i
saradnja.


SVETA PETKA

JEFIMIJAZA vreme boravka u Jedrenima 1398. godine, kneginja Milica
je uspela da izmoli od Bajazita dozvolu za prenos moštiju svete Petke iz
Vidina u srpsku zemlju.

Slovo o prenosu moštiju napisao je 1404. ili 1405. godine Gligorije
Camblak, ukazujući da je prenos moštiju bio zalog spasenja srpske
zemlje, čega je bila svesna i kneginja Milica.

Mošti su ostale među Srbima u Beogradu sve do 9. septembra 1521.
godine, kada su Srbi iseljeni u Carigrad. Tada su, po odobrenju Turaka,
poneli ono što su mogli, pa i svoje svetinje - mošti svete Petke, carice
Teofane i nešto ikona. Oni su se naselili u okolini Carigrada, gde su
sagradili i crkvu posvećenu svetoj Bogorodici, koja je izgorela 1955.
godine




Izvor Vecernje novosti

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE Empty
PočaljiNaslov: Re: SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE   SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE Icon_minitime24/11/2012, 10:16 pm

Na svadbi i car



Kneginja Milica je sprecila prolivanje bratske krvi



DOK je
vladala kneginja Milica i kasnije knez Stefan Lazarević, pojedine
velmože su nastojale da nametnu drukčija razmišljanja o odnosima sa
Turcima i Mađarima, a kasnije su tražile način da preuzmu celokupnu
vlast u Srbiji. Kolovođe su bili vojvoda rudnički Nikola Zojić i vojvoda
toplički Novak Belocrkvić, a kasnije su im se pridružili Obrad
Dragojlalić i drugi.

Oni su išli toliko daleko da su nudili Turcima i Mađarima svoje
vazalstvo i davanje još većih dacija nego što je tražio Bajazit.
Međutim, on ih je prezreo i odlučio da svoje odnose sa pobeđenom Srbijom
uredi sa Lazarevim naslednicima.


Gušenje bune


PoČetkom 1398. oni su ocenili da je pogodno vreme i tada su optužili
Stefana kod Bajazita da je kriv za turske neuspehe u Bosni, a onda su
organizovali oružanu pobunu, koja je trebalo da počne u rudničkom kraju,
pod neposrednim rukovodstvom Nikole Zojića. Međutim, vojvoda Mihailo je
o tome obavestio kneza Stefana, koji je odmah počeo pripreme za gušenje
bune. Ne znajući da je zavera otkrivena, Novak Belocrkvić je baš tih
dana došao na dvor u Kruševac, gde je odmah uhapšen, posle sprovedenog
postupka osuđen i pogubljen.

U to vreme je Nikola Zojić već okupljao svoje pristalice sa prostora
između Ostrvice i Rudnika, ali su brzom intervencijom kneževe vojske
pod komandom Radiča Postupovića, zaverenici iznenađeni i razbijeni.
Videvši da je sve propalo, vojvoda Zojić se sa preostalim pobunjenicima i
svojom porodicom zatvorio u tvrdi i nepristupačni Ostrvički grad, koji
je za tu priliku bio dobro snabdeven hranom, vodom i drugim
potrepštinama. Da bi se izbeglo dalje prolivanje bratske krvi, na scenu
je stupila kneginja Milica, tada Jevgenija, koja je sa Vidosavom,
suprugom Nikole Zojića, bila u srodstvu. Ona je iz manastira došla u
Ostrvicu i postigla sporazum da se Nikola sa pobunjenicima preda,
odrekne svetovne vlasti i zakaluđeri, a žena Vidosava sa četiri kćeri
nastavi da živi na jednom delu njegovog poseda. Pod uticajem kneginje
Milice, nisu strogo kažnjeni ni ostali pobunjenici, već su uglavnom
smenjivani sa položaja i posedi su im oduzimani. Život potomaka
Lazarevih i Miličinih kćerki Mare Branković i Jelene Balšić, čine
istoriju srpskih, pa i jugoslovenskih i evropskih zemalja u srednjem
veku.

Tako je Jelena Balšić imala unuku istog imena (kćer zetskog
gospodara Balše Trećeg), udatu za čuvenog hercega od Svetog Save -
Stevana Vukčića Kosaču. on je bio primer srednjovekovnog velikaša -
moćan i osion, prgav, prevrtljiv, večno žedan moći i žena. Potpisivao
se: “Milostju Božjom mi gospodin Stjepan, herceg od Svetog Save,
gospodar humski, primorski, veliki vojvoda rusaga bosanskoga, knez
drinski...”

Kćerka Stevana i Jelene - Katarina, udova bosanskog bana Stjepana
Tomaša, umrla je u Rimu 1478. godine, gde je bila izbegla, nikad ne
zaboravivši svoju decu Sigismunda i Katarinu.

Turci su ih kao male zarobili prilikom pada Bosne i odveli ih u
Tursku, gde su ih poturčili. Od dva sina Stevana Vukčića Kosače i Jelene
Balšić - Vladislava i Vlatka, ostalo je potomstvo, koje je živelo u
Veneciji sa titulom vojvoda od Svetog Save i može se pratiti po muškoj
liniji sve do početka 17. veka.

mnogo je brojnije i raširenije potomstvo Jelenine sestre Mare, udate za Vuka Brankovića.

Njihov sin Đurađ je sa svojom ženom Jerinom imao petoro dece i deset poznatih unuka.


Veze po Evropi


Tako se Marija, unuka despota Đurđa i kći despota Stefana slepog,
udala u čuvenu italijansku porodicu Paleolog Manferato, koja je vodila
direktno poreklo od vizantijskih careva Paleologa. Njen muž se zvao
Bonifacije Treći, markiz od Monferata. Brak je sklopljen jula 1485.
posredstvom i direktnim angažovanjem nemačkog cara Fridriha Trećeg, koji
je prisustvovao venčanju.

Sinovi iz braka Marije i Bonifacija Trećeg, Giljermo Deveti i
Đinđorđo Sebastijan bili su poslednji legitimni muški članovi porodice
Paleolog Monferati. Đinđorđo je, doduše, ostavio vanbračno muško
potomstvo, koje postoji i danas, ali nasleđe Monferata je u dramatičnoj
borbi za zaostavštinu prešlo na Marijinu unuku Margaretu i njenog muža
Frederika Drugog Gonzaga, a preko njih na još znamenitiju porodicu
vojvoda od Mantove. Oni su bili poznati kao mecene slikara, pisaca i
naučnika, a na njihovom dvoru su boravila slavna imena renesanse.


FRANC OD HREBELJANOVIĆA

Porodica Mantova je bila u bliskom srodstvu sa najpoznatijim kućama u
Evropi, kao što su Loren, Hever, Habzburg i druge. Po toj liniji je i
car Franc I (umro 1765), oženjen austrijskom caricom Marijom Terezijom
Habzburg, potomak u 11. kolenu Vuka Brankovića i Mare Lazarević. Po
istoj liniji, austrijski prestolonaslednik Franc Ferdinand (na slici),
ubijen 1914. u sarajevskom atentatu, bio je potomak, u 17. kolenu, kneza
Lazara i kneginje Milice Hrebeljanović.


SEOBE

SRBI iseljeni u okolinu Carigrada u prvoj polovini 16. veka, imali
su zadatak da čuvaju i održavaju gradski vodovod, a u jugozapadnoj
mahali su raščišćavali ruševine i obnavljali porušene objekte.

Dugo su čuvali uspomenu na svoj Beograd, dajući njegova imena - selo Beograd, Beogradska šuma, Beogradska kapija i drugo.




Izvor Vecernje novosti

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE Empty
PočaljiNaslov: Re: SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE   SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE Icon_minitime12/8/2014, 9:39 pm

Zvona Hilandara



Preminula je iznenada 11. novembra 1405. godine. U troparu službe opevan deo života kneginje Milice



POSEBNO su mnogobrojne veze koje su uspostavljene brakovima pet kćeri poslednjeg despota iz kuće Jovana Brankovića (umro 1502) i njegove žene Jelene, iz kuće Jakšića. Jovan je nosio titulu despota Srpske despotovine u Sremu, zajedno sa bratom Đurđem, koji se zamonašio kao monah Maksim i postao beogradski mitropolit. Borio se hrabro protiv Turaka, prodirao sa vojskom preko Save i Dunava u Srbiju i Bosnu. Jovanove kćerke su se poudavale po centralnoj i istočnoj Evropi - od Poljske i Ukrajine, preko Moldavije, do Vlaške i Ugarske.
Despoti Brankovići mogu da se računaju i kao preci poznatih ugarsko-hrvatskih velikaša porodica Zrinjski i Frankopan. Naime, jedna od kćerki despota Jovana koja se zvala Marija, udala se za grofa Ferdinanda Frankopana. Njihova kćerka Katarina udala se za čuvenog hrvatskog bana i ugarskog junaka Nikolu Zrinjskog, koji je junački poginuo u odbrani Sigeta od Turaka 1651. godine.
Iz ovog braka potiče i poslednji Zrinjski, ban Petar Četvrti, kojem je 1621. odrubljena glava zbog pobune protiv Habzburga. Tu je i niz drugih znamenitih ugarskih porodica, čiji potomci žive i danas - Rakoci, Turco, Forgač, Erdedi, Tekeli, Bogijanji, Serenji, Jakupič i drugi.
Druga kći despota Jovana - Jelena, bila je udata za Petra Četvrtog Rarenša, gospodara Moldavije (1527-1547. godine). Iz ovog braka poteklo je niz moldavsko-vlaških gospodara (porodice Lepušnjeanu, Čoban, Basaraba, Mohili), kao i poljski velikaši i kneževi (Potocki, Jablonovski, Sapieha).
Treća kći despota Jovana zvala se Hana i dva puta se udavala u Poljsku. Prvi muž je bio Fedor, volinski maršal iz čuvene porodice Sangusko, sa kojim je imala sina Romana Sanguska, vojvodu vroclavskog i litvanskog ratnog atamana. On je u petom kolenu bio predak Stanislava Prvog Lešćanskog, kralja Poljske, čija se kći Marija Lešćanski udala za Luja Četvrtog Burbona, kralja Francuske. Po toj liniji i poslednji francuski kraljevi iz kuće Burbona, bili su potomci Brankovića, odnosno Nemanjića. Kralj Luj 16. čija se glava zakotrljala pariskim pločnikom u vreme francuske buržoaske revolucije, 1793. godine, potomak je u 15. generaciji kneza Lazara i Milice Hrebeljanović.
Četvrta kći despota Jovana, Marija Magdalena, takođe je bila udata za poljsko-litvanske velikaše. Njen prvi muž je bio Aleksandar Čartorijski, volinski vojvoda i potomak litvansko-poljskih i ukrajinskih vladara iz kuće Jagelovića. Njeni potomci su i kneževi Višnjovjecki, Čartorijski, Sapneha, Simkovič i drugi.
Najzad, peta kći despota Jovana, Despina Milica, bila je udata za vlaškog vojvodu Nagoja Petog Basarabu sa kojim je imala petoro dece i potomstvo u Vlaškoj i Transilvaniji.
Pošto se kneginja Milica oprostila sa svojom životnom sapatnicom monahinjom Jefimijom i primila veliki anđeoski obraz - veliku shimu (najviši stepen monaškog zaveta) i novo monaško ime Jefronisija, poslednje dane života provela je smireno u molitvama u manastiru Ljubostinja.
U to vreme je doživela i svoju veliku radost - ženidbu despota Stefana. Na svadbi u Beogradu, na Stefanovom sjajno uređenom i okićenom dvoru, početkom 1405. godine, okupila su se gotovo sva njena deca.
Preminula je smireno i iznenada 11. novembra 1405. godine i sahranjena je u manastiru Ljubostinja, u svojoj zadužbini i obitovalištu svog monaškog tihovanja.
Njenu smrt je ožalila cela Srbija, hilandarski monasi i mnogobrojni prijatelji u inostranstvu.
Kult prepodobne Jefrosinije rano je razvijen, a posebno negovan u njenoj zadužbini, manastiru Ljubostinji. Njena služba je novijeg datuma i sastavljena je tek 1942. godine. U troparu službe ispevan je i deo njenog života: “Carsku porfiri odložila si i u monašku rizu sebe si obukla, Jevgenijo preslavna: mač slavnog Lazara sinu svome Stefanu Visokom uručila si, a krst Hristov, kao duhovni mač pobede, uzela si, za spas duše svoje i roda srpskog bogonosnog...”
Mošti prepodobne matere naše Jevgenije, ugodnice Božje, koja “ničim nije izostala u dobroti iza svoga supruga”, sada oduhovljena i očudotvorena, u velikoj crkvi ljubostinjskoj, toče miro, kako kazuje crkveni melod u “Službi prepodobnoj Jevgeniji” - Jefrosiniji. Za zasluge za narod, državu i crkvu, Srpska pravoslavna crkva je proglasila za sveticu i slavi se 1. avgusta (19. avgusta).
Likovi kneginje Milice, pored onih u manastirima Ravanici i Ljubostinji, nalaze se i u crkvi u Dobrunu, crkvi u Orahovici, gde je prikazana kao vladarka u lozi Nemanjića i u oltaru beogradske Saborne crkve, gde je predstavljena kao svetica.Ostala je u pamćenju srpskog naroda kao veliki borac za srpstvo, dobrotvorka i jedna od najznačajnijih srpskih vladarki.



Izvor Vecernje novosti

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE Empty
PočaljiNaslov: Re: SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE   SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE Icon_minitime12/8/2014, 9:40 pm

Jadi kneginje Milice



Najmlađu kćer Oliveru za spas države dala ubici svog muža. Monahinja nastavila da utiče na vrh vlasti



SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE F02-knez_310x186


Knez Lazar i kneginja Milica



KNEGINJA Milica, žena kneza Lazara, vodi poreklo od svetorodne dinastije Nemanjića, od grane najstarijeg Nemanjinog sina Vukana. Vukan je imao pet sinova: Đorđa, Stefana, Dimitrija (kasnije monah David), Vladina i Rastka (kasnije monah Teodosije). Župan Dimitrije imao je sina Vratislava, a Vratislavljev sin, knez Dimitrije Vratko, bio je otac kneginje Milice. Narodno predanje govori da je Milica kći Jug Bogdanova, vlastelina s baštinom u kruševačkom kraju.

Knez Lazar se oženio Milicom oko 1353, kada je mogla imati oko 18 godina. Izgleda da je Lazarev otac, Pribac, učinio velike usluge Dušanu, kad je ovaj postajao kralj Srbije, a i kasnije, jer je, sudeći po pisanju patrijarha Danila, mladog Lazara zavoleo kao rođenog sina. Svoju rođaku Milicu, kćerku uglednog vojskovođe, kneza Vratka, uz saglasnost njenih roditelja, dao je mladom plemiću Lazaru, svom staviocu.

Milica i Lazar izrodili su pet kćeri: Maru, Draganu, Teodoru, Jelenu (Jelu) i Oliveru (ili Milevu); kao i sinove: Stefana, Vuka i Dobrivoja, koji je umro kao dete. Neki pominju i šestu kći, Draginju, koja je umrla kao mlada devojka, ali za to nemamo valjanih dokaza. Sinovi su bili garant nastavljača baštine Hrebeljanovića i, sledeći očevu politiku, čuvari baštine Nemanjića (Stefan), ali će njihove kćeri odigrati veliku ulogu, kako za porodicu tako i za državu. Udajom Miličinih i Lazarevih kćeri, Lazar, koji je već izbijao u vrh najmoćnijih oblasnih gospodara u Srbiji, postajao je još moćniji.

Prvorođenu kćer Maru roditelji su, oko 1371. godine, udali za jednog od najuglednijih velikaša, Vuka Brankovića, sina Dušanovog sevastokratora Branka Mladenovića. Kćerka Jelena postala je, 1386, žena Đurđa Stratimirovića Balšića, gospodara Zete (njen sin je Balša Treći). Dragana je postala carica. Udali su je između 1386. i 1388. za Ivana (Jovana) Aleksandra, sina bugarskog cara Šišmana. Preko kćerke Teodore, dom Lazarev se orodio s plemstvom iz Mačve. Teodora je, približno kada i Dragana, postala žena mačvanskog bana Nikole Drugog Gorjanskog. Umrla je mlada i nesrećna, pre 1405, rodivši sina Nikolu Trećeg i kćer Katarinu.

Najmlađu kćer Oliveru otac nije stigao da uda. Na Vidovdan, 15/28. juna 1389. godine, srpski knez Lazar izgubio je život u Boju na Kosovu. Sa svojim sinovima, Milica je udala Oliveru za čoveka koji joj je posekao muža - novog sultana Bajazita. Olivera je postala svesna žrtva za spas Srbije.

Kneginja Milica je, zajedno sa svojim sinovima, imala velikog udela u ustanovljenju kulta kneza Lazara. Čini se presudnim momenat kada je, nedugo posle Kosovske bitke, u kući Lazarevića doneta odluka o prenosu kneževih moštiju iz Prištine (gde je, u crkvi Vaznesenja, posle Kosovske bitke bio sahranjen) u njegovu zadužbinu, manastir Ravanicu.

Na poziv kneginje Milice, usledilo je savetovanje s mitropolitima, episkopima, časnim igumanima i s blagorodnima, tj. vlastelom. Iz ovoga se jasno vidi da je prenos kneževih moštiju izvršen s blagoslovom i pod nadzorom vrha Srpske pravoslavne crkve.

Knez Lazar je prva svetovna ličnost izvan vladarskog roda Nemanjića koja je proglašena za svetitelja.

Svečanoj, ali i tužnoj povorci, koja je krenula iz Prištine, pridružio se i zet kneza Lazara, Vuk Branković, sa ženom Marom i svom svojom vlastelom. Mihaljčić u svom delu Knez Lazar govori o ovome i navodi kako je Vuk s poštovanjem ispratio kneževe posmrtne ostatke. Ističemo namerno ovu istinu zbog ukorenjene zablude o njegovom izdajstvu na Kosovu.

Kada se povorka približila konačnom odredištu, Ravanici, bratstvo manastira je izašlo u sretanje moštima sa svetlim sveštami i blagouhanimi kandili ishodit i nadgrobnije pesni vaspevajušte. Povorku je u Ravanici dočekala Milica i, kako svedoči Konstantin Filozof, tada ne beše mesta u celoj zemlji toj gde se nije čuo tužan glas ridanja i vapaj koji se ne može ni sa čim uporediti.

Prenos i polaganje kneževih moštiju najverovatnije je obavljeno 1391. godine, mada neki ovaj događaj stavljaju u narednu godinu.

Kneginja Milica je oprezno i mudro upravljala Srbijom, sve do punoletstva sina, kneza Stefana Lazarevića. Stefan je, postavši punoletan oko 1393. godine, preuzeo vlast u Srbiji. Zemlja jeste bila u vazalnom odnosu prema Turskoj, ali je u svemu ostalom zadržala atribute državnosti, pa je, kao takva, i napredovala. Po preuzimanju pune vlasti punoletnog sina, Milica se povlači u manastir, dobivši monaško ime Jevgenija. Iako monahinja, i pored toga što je Stefan smatran punoletnim, Milica je zadržala zapaženo mesto u vrhu vlasti.

Kneginja Milica bila je, silom prilika, i nezvanična vladarka, sve dok je kao monahinja Jevgenija služila Bogu. Međutim, uskoro će postati shimonahinja Jefrosinija. Kao takva, upokojila se u Gospodu 11. novembra 1405. godine, u svojoj tek živopisanoj zadužbini Ljubostinji. S molitvenikom u ruci, u tim poslednjim trenucima, kraj nje je bila odana joj Jefimija, koja joj je i sklopila oči. Kneginja Milica, potom monahinja Jevgenija i, na kraju, shimonahinja Jefrosinija, poživela je oko 70 godina. U bolu i tišini Stefan je sahranio majku. Kraj njega je bila supruga Jelena i, privremeno umiren, brat Vuk.



KTITOR LJUBOSTINJE
KAO i njen muž, i Milica je bila ktitor. Knez Lazar je podigao crkvu Svetog Stefana (Lazaricu) u Kruševcu, Ravanicu, Gornjak, rumunske manastire Tismen i Vodicu, a dogradio je i hilandarsku crkvu, kao i manastir Svetog Pantelejmona na Svetoj gori. Uz podršku muža, Milica je, 1387. godine, počela da podiže svoju Ljubostinju. Graditelj ovog hrama bio je čuveni majstor Rade Borović (Rade Neimar iz narodnih pesama).



Izvor Vecernje novosti

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE Empty
PočaljiNaslov: Re: SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE   SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE Icon_minitime12/8/2014, 9:40 pm

Драга Обреновић



SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE TfKg6


Датум рођења 23. септембар 1864.
Место рођења Горњи Милановац (Кнежевина Србија)
Датум смрти 29. мај 1903.
Место смрти Београд (Краљевина Србија)
Порекло
Отац Пантелија Луњевица
Мајка Анђелија Луњевица
Породица
Супружник Светозар Машин
Александар Обреновић



Драга Обреновић, (девојачко Луњевица, из првог брака Машин; Горњи Милановац, 11/23. септембар[1] 1864 — Београд, 29. мај 1903) је била краљица Србије и супруга краља Александра Обреновића, последњег краља из династије Обреновића.

Пре него што је постала краљица, Драга је била удовица инжењера Светозара Машина и била је дворска дама на двору краљице Наталије Обреновић. Убијена је заједно са супругом током Мајског преврата 29. маја 1903.



Биографија



Младост

Драга Луњевица је рођена 11/23. септембра 1864. године у Горњем Милановцу у богатој породици Луњевица. Драгин отац, Пантелије Луњевица је био окружни начелник Горњег Милановаца, а мајка Анђелија домаћица. Деда јој је био Никола Милићевић Луњевица, пријатељ Милоша Обреновића. Поред Драге, Анђелија и Панта су у браку имали још синове Никодија и Николу и ћерке Христину, Војку и Ану.

У својој деветој години, Драга је послата на школовање у Београд. Основу школу је завршила у Београду, затим и "Церманкин завод", односно "Женски завод". Ту је научила више страних језика, међу којима руски, француски и немачки језик. За време боравка у Београду, Драга се почела бавити писањем романа и приповедака, превођењем књига за новац. И поред тога што је отац водио доста рачуна о њој, као врло млада девојка је почела да зарађује за живот. Чак је објавила и неколико занимљивих прича за иностране часописе. Волела је да чита, а нарочито је волела да чита Стендала.

У Београду се први пут заљубила у студента Богдана Поповића, касније професора и теоретичара књижевности, који је од Драге био старији три године. Често су се састајали у клубу књижевника, где је Драга често навраћала. Међутим, жеље Драгиних родитеља одвешће је потпуно далеко од Поповића.



SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE UYC3Q



Прва Драгина удаја
Драга Луњевица

За време свог боравка у Београду, док је још становала у предграђу Земуна, догодила јој се тешка несрећа. Једном се враћала по поледици, оклизнула се и незгодно пала. Касније је установила да не може да рађа. Ову своју тајну је дуго брижљиво скривала, надајући се да ће се пронаћи лек за то. Једино је то рекла краљици Наталији Обреновић за време свог боравка у Бијарицу, а ова је то искористила да у писмима саветује свог сина да се нипошто не сме оженити нероткињом.

Чим је напунила шеснаесту годину, родитељи су почели да је спремају за удају. Рударски инжењер Светозар Машин је био добар познаник њеног оца, а уз то имао је и богато порекло. Светозар Машин је био петнаест година старији од Драге. Његов отац је био угледни лекар и служио је на двору код кнеза Михаила и краља Милана Обреновића. Драгин девер, а Светозаров брат, Александар Машин је касније био један од водећих завереника у њеној ликвидацији, а једно време је био и начелник генералштаба српске војске. Драга Машин је рекла Богдану Поповићу да ће се због родитељске присиле удати за Светозара, али да ту нема љубави, већ само користи.

Светозар и Драга су се венчали августа 1883. године у Саборној цркви у Београду. Драга је често одлазила на двор краља Милана Обреновића, који је био одличан пријатељ Светозара Машина. У браку са Светозаром Машином живела је три године, а затим је постала удовица. Наследила је његову пензију и име. Александар Машин се толико противио овоме, да је касније оптужио лично Драгу да је убила његовог брата.

За време док је била удовица, Драга је наставила да пише романе и приповетке. Превела је роман „Мачије око“. Становала је у Светозаревом државном стану у Смедереву, све док није била приморана да се исели и врати у Београд. За време свог боравка у Београду, умрла су јој оба родитеља и Драга је морала да се сада стара и о себи и о својим најближима. У Београду је била уредница у часопису „Домаћица“ и члан српског новинарског друштва.

Због тешког материјалног стања, Драга Машин је покушала да се уда за једног француског инжењера, али безуспешно.



SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE RjVzu



На служби код Наталије Обреновић
Драга Машин као удовица

По разводу краља Милана са краљицом Наталијом Обреновић 1888. године, краљица је купила дворац "Сашино" у бањском лечилишту Бијариц у Француској, који је добио име по њеном једином сину Александру Обреновићу. Краљица Наталија је на пут позвала и Драгу Машин, да јој буде пратња и дворска госпођица. Путовале су заједно возом у Русију, у посету царској породици Романов и најзад стигле у бањско лечилиште, на Атлантику. У Бијарицу је Драга одлазила са Наталијом на свечаности, на пријеме и старала се за њену гардеробу, шминку и козметику.

Млади краљ Александар је стигао у марту 1895. године у Бијариц. За то време, Драга се старала о уређењу и одржавању купалишне плаже у Бијарицу. Љубав Драге и Александра се родила баш на том месту, када је по наводима хроничара, Драга спасила будућег краља да се не удави. У Бијарицу су почели да се дописују, да се виђају и излазе заједно. Краљица Наталија се томе није противила јер је желела свог сина да спреми за могућу женидбу са неком принцезом високог ранга. Међутим, између њих се родила истинска љубав, много јача него што су то Наталија и Милан мислили. Александар је замолио Наталију да га остави самог са Драгом и да се врати у Београд, што је краљица Наталија и учинила. У почетку нико није имао против ове љубави, мислећи да је то само пролазна авантура. Краљ је наговарао Драгу да напусти службу код његове мајке и да ће се он новчано старати о њој и њеној фамилији. Драга Машин је остала у служби краљице Наталије све до 1897. године када се вратила у Београд.




Венчана фотографија краља Александра и краљице Драге Обреновић



Венчање Александра и Драге
Венчана фотографија краља Александра и краљице Драге Обреновић

У време док је краљ Милан још увек имао утицаја у земљи, оформљена је нова влада на челу са др Владаном Ђорђевићем. Прво питање које је Ђорђевић поставио министрима било је проналажење достојне жене младоме краљу. Краљ Милан је предложио да то буде немачка принцеза Шамбург Липе, ћерка његовог великог пријатеља. У Београду се већ тада знало за љубав Александра и Драге. Драга Машин је често позивана на сваки важан пријем. Сви су тада хвалили њену тактичност, отменост, лепоту, памет и суздржаност. Краљ Милан је предао престо своме сину Александру и једно време остао у Србији.

Читаву Србију је узбунила вест коју је саопштио краљ Александар 8. јула 1900. да је испросио руку Драге Луњевице-Машин, унуке Николе Луњевице, борца у ратовима за ослобођење Србије. Патријархални Београд тада није био спреман да прихвати за нову краљицу жену која је дванаест година старија од краља, уз то и удовица. Нарочито су се овоме оштро супроставили министар полиције Ђорђе Генчић, који је одмах из полицијских архива извадио дванаест докумената о Драгиним наводним љубавницима, а из Русије се јавила краљица Наталија Обреновић, оштро говорећи против Драге да је била блудница и да је нероткиња.

Женидби се нарочито супроставио бивши краљ Милан, који је у знак протеста напустио Србију и отпутовао за Букурешт, па за Беч, где је наредне године и умро. Краљ се потпуно окренуо против оца, па је чак помиловао и радикале, који су лежали на робији због Ивањданског атентата на краља Милана. Краљ Александар је заказао венчање са Драгом Машин за 23. јул 1900. и позвао све добронамерне грађана да виде за краљицу праву Српкињу, означивши нову политике да се српски владари жене Српкињама, а не више иностраним принцезама. Влада је због ове краљеве одлуке поднела оставке, а министар иностраних послова Андра Ђорђевић је отишао код београдског митрополита да га моли да не да благослов младом краљу. За то време Драга Машин је била предмет чаршијских оговарања.

Млади Краљ је отишао код београдског митрополита да моли благослов јер се жени правом Српкињом, на шта га је митрополит одбио. Краљ је запретио адбикацијом и одласком са Драгом у Бијариц и препуштању земље без краља. Митрополит је пристао и све је договорено за венчање краљевског пара у Београду. Још радосније вест за Александра је била вест да ће кум на венчању бити сам до руски цар Николај II Романов.

На дан венчања, пред кућом Драге Машин појавили су се хиљаде грађана, који су носили њене слике и клицали јој. Поворка је кренула према Саборној цркви, где се требао обавити чин венчања. Свештеници су од раног јутра износили иконе, кандила и свеће. Краљ Александар се појавио тог јутра на венчању у војној униформи, са еполетама и одликовањима, а Драга Машин у венчаници од беле чипке са бриљантском дијадемом на глави. У цркви су чин венчања обавила два митрополита, епископи и двадесет шест архимандрита. Почасну пратњу су чинили официри српске војске, међу њима и Драгутин Димитријевић Апис, са чином капетана. После обављеног венчања, по излазу из цркве, народ је узвикивао: „Живео Краљ! Живела Краљица Драга!“

Краљ је одржао свечани говор где је рекао да се од данас прекидају блиске везе које је бивши краљ Милан чинио са Аустро-Угарском и да се Србија окреће миру и благостању. Међутим, краљица Наталија се јавно у писму одрекла свога сина и зажалила је што га је родила, а краљ Милан се јавио из Беча и поручио да његова нога више неће крочити у срамотну Србију којом влада његов син и жена која је десет година старија од њега. Увече, после венчања, одржана је свечаност у Двору и направљен је почасни бал, а једно коло које је тада одиграно, по жељи краља Александра, названо је „Коло Краљице Драге“.


Izvor Vikipedija

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE Empty
PočaljiNaslov: Re: SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE   SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE Icon_minitime16/9/2014, 9:00 pm

Краљица Драга Обреновић



SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE 9UcE0



Није прошло ни годину дана од венчања краљевског пара, а већ 8. маја 1901. Краљ Александар је саопштио да је краљица Драга трудна и да ће Србија да добије потомка Обреновића. Пре самог објављивања, Драга се налазила у краљевском летњиковцу у Смедереву, када је стигао доктор Коле из Париза и саопштио јој да је у благословеном стању. Као прву акцију за ову радосну вест, краљ Александар је помиловао све политичке затворенике, нарочито радикале и оне који су се противили његовој женидби. Тако су тада на слободу пуштени Никола Пашић, Ђорђе Генчић и многи други. Краљ је у част краљичине трудноће приредио бесплатни бал где су се сакупили 800 гостију. Краљица Драга се појавила у свечаној ампир хаљини и поздравила све присутне и добронамерне људе који су дошли и рекла је да се ради одржавања трудноће налази у краљевском летњиковцу у Смедереву, да мало једе, да се мало креће и да по цео дан чита и пише. Драга је баш тада започела да пише своје аутобиографско дело „Ја Драга“, коју су после њене смрти однели завереници са собом.

Кум Николај Романов је у знак добрих вести из Србије купио и послао за Србију златну колевку за будућег наследника. У читавој радости око краљичине трудноће, краљ је добио вест да је његов отац умро у Бечу. Краљицу Драгу је погодило то што је желео да буде сахрањен изван Србије, јер је био љут на њу и краља. Краљ Александар је послао своје изасланике на сахрану, а у помен свога оца одржао је молевствије за покој душе у Саборној цркви у Београду, где се у црнини појавила и Драга. Међутим, све снове о наследнику је распршио угледни руски лекар Сњегирев, кога је заједно са професором Губаревом, по наговору краљице Наталије, у Србију послао Николај Романов да потврди налазе доктора Колеа. Конзилијум лекара је дошао у мају 1901. у Смедерево и прегледао Драгу. Налаз је био да трудноће нема, нити је икада и било. Оваква вест је запрепастила Александра, који је од ађутанта затражио пиштољ да убије гинекологе, јер је веровао да су они прекинули трудноћу.

Као знак пажње према својој жени, он је издао заповест да се 4. коњички пук краља Милана од 23. маја зове "Коњички пук краљице Драге." Краљ се морао помирити са одлуком да трудноће није било и заједно са Драгом се вратио у Београд. Отада је личност краљице Драге била срозана у народу.

Краљица се са Александром настанила у Старом Краљевском Двору, где је једну собу уредила по своме укусу и наручила мноштво ствари из Француске и Швајцарске. Имала је своју пратњу, спремачицу, кројачицу и дизајнерку и често је одлазила на свечане балове и пријеме. Одлазила је у клуб књижевника, чији је била некадашњи члан, стипендирала младе књижевнике, помагала дечијем сиротишту и увела је велику штедњу на двору. Уз то, веома је ценила Бранислава Нушића и поставила га за управника Народног позоришта, а Јовану Скерлићу је плаћала студирање у Женеви. Поред тога, краљица Драга је финансирала Змајев Невен и споменик Војиславу Илићу.



SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE Eetyx



У то време, краљ је био заузет политичким проблемима у земљи. Стално је доносио Уставе, да би их преко ноћи обарао. Мењао је владе према свом нахођењу. Поред официрске завере, која се тада јавила у главама младих официра због срозавања земље минулим догађајима, први отворени протест против краља Александра и краљице Драге догодио се 23. марта 1902. када су на улице изашли социјалисти предвођени Димитријем Туцовићем и Љубомиром Јовановићем, јер им је влада Димитрија Цинцар-Марковића забранила марксистички скуп. Демонстранти су кренули према Теразијама, у намери да се стигну до Краљевског двора. Ту је дошло до сукоба са жандармеријом, где су два протестанта страдала.

Краљица Драга је почињала да све више буде незадовољна. Предложила је да се повуче из краљевог живота и да се он ожени женом која може да му роди наследника, али ју је краљ одвратио од таквих предлога и тражио да остане с њим.


Izvor Vikipedija

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE Empty
PočaljiNaslov: Re: SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE   SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE Icon_minitime29/1/2016, 2:08 pm

Убиство краља Александра и краљице Драге Обреновић



SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE ZL7hn


Краљ Александар и Краљица Драга на разгледници у Србији 1903. године



Народно незадовољство је искористила завереничка организација да још више убрза извођење атентата. Повод за завршетак одлагања је било убиство у Смедереву једног српског жандарма од стране Драгиног рођеног брата Николе Луњевице, док се налазио у пијаном стању. Завереницима се прикључио и пуковник Александар Машин. Као дан за почетак акције одређена је ноћ између 28. и 29. маја 1903, јер се тада у Двору налазила завереничка група на дужностима. Те вечери, краљ и краљица су се вратили са вечере код краљичине родбине и отшли на спавање. Завереничка акција је почела тачно десет минута после поноћи. Захваљујући завереницима у Двору, официри су брзо улетели у собу краља Александра и краљице Драге, али у кревету није било никог. На тоалетном сточићу су пронашли Драгин омиљени роман „La trahison“, отворен на 80. страни.

Официри су претражили целу собу, отварали ормане и превртали ствари, али нису успели пронаћи краља и краљицу. Пре самог чина проналажења скривеног краљевског пара, официри су заробили Драгину браћу, потпоручнике Николу и Никодија Луњевицу и одвели их у месну команду града, где их је по наређењу пуковника Машина, извео у једно двориште потпоручник Воја Танкосић и стрељао. Драгине сестре Ана, Војка и Христина су отпремљене на железничку станицу и послате за Минхен.

После већих натезања, завереници су довели краљевог ађутанта Лазу Петровића да открије где су се краљ и краљица сакрили. Тада су се у краљевској соби налазили поред Петровића и поручник Ђорђе Ристић, потпоручник Велимир Вемић и капетан Илија Радивојевић. Потпоручник Вемић је пронашао зарез на једним вратима и узвукнуо: „Секиру!“ „Ево врата!“ Коначно су се појавили иза скривених врата краљ и краљица у белим пиџамама, видно уплашени и припијени једно уз друго.

Нишлија, капетан Михаило Ристић био је тај који је усмртио краља, па краљицу, која се на први пуцањ бацила да својим телом заштити краља. Потом су и остали завереници пуцали, празнили револвере и сабљама боли убијена тела, а онда су их бацили кроз прозор у двориште, одакле су их одвукли у оближњу приземну собу, где су припремљени за сахрану, која је обављена идуће ноћи, у Марковој цркви. У тренутку кад се овај атентат десио, било је тачно 3:50 минута изјутра.

Тела краља и краљице су стављена у лимене ковчеге и под највећом тајношћу превезена кочијама ка старом београдском гробљу. Кочије су стигле иза поноћи у цркву Светог Марка, опкољена војницима. Чину сахрањивања су присуствовала двојица завереника. Ковчези су спуштени, један поред другог, у гробницу краљеве бабе Анке Обреновић, која је заједно са кнезом Михаилом погинула у Кошутњаку 29. маја 1868. Након немачког заузећа Београда у Првом светском рату, у октобру 1915, Макензенови војници су подигли споменик над њиховом гробницом, обележили га, али је он после рата био уклоњен.



Izvor Vikipedija

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE Empty
PočaljiNaslov: Re: SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE   SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
SRPSKE PRINCEZE, KNEGINJE, KRALJICE
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: MOJA ZEMLJA-
Skoči na: