LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

  Priče iz knjige "Iz starog Beograda"

Ići dole 
AutorPoruka
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Empty
PočaljiNaslov: Priče iz knjige "Iz starog Beograda"    Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Icon_minitime9/12/2011, 11:10 pm

Priče iz knjige "Iz starog Beograda", Živorada Jovanovića, Beograd 1964

Zeleni Venac - prvo izletište

Zeleni
venac, koji je zauzimao prostor od Brankove, Lomine, Reljine,
Prizrenske i Sremske ulice, bio je nekada prostrana ustajala duboka
bara, kao malo jezero, u koju su se clivale vode sa Terazija Prizrenskom
ulicom i sa Varoš-kapije Brankovom ulicom. Na samom kraju bare ctajala
je jedna mehana koju je držao neki Manojlo. Pored te mehane držao je on i
lepo uređenu baštu kraj koje su stajali čamci za vožnju po jezeru. To
je bilo "uveselitelno mesto" — prvo izletište za Beograđane u koje su
navraćala ondašnja gospoda činovnici na meze i čašu piva koje je
utostitelj nabavljao iz Zemuna. Kako je ta bašta bila udaljena od
varoši, to je knjeginja Ljubica sa Tomanijom Obrenović i ostalim
gospođama, kad grane proleće i olepšaju dani, dolazila volujskim kolima
od Konaka do Manojlove bašte. Malo podalje od ove mehane nalazio se u
zemlji podrum u kome je ugostitelj držao razna pića. Ovaj je podrum sa
placem docnije pripao knezu Maksimu Rankoviću iz Ostružnice. On je tu
podigao dvospratnu kuću po turskom kroju, pa ju je docnije prodao
državi. U toj kući je niz godina bio smešten Sud okruga beogradskog u
kome je i književnik Milan Đ. Milićević 1852. godine započeo svoju
činovničku karijeru kao pisar. Podrum je služio kao apsana za osuđanike.
Posle Katanske bune, 1842. godine u toj apsani su bili zatvoreni
buntovnici, među njima i Matija Simić, poznat u političvoj istoriji ,pod
imenom "Crveni Matija".
Četrdesetih godina izvršeno je isušivanje
tog prostora. Prokopan je kanal i voda je odvedena u Baru Veneciju, ali
je posao izvršen nestručno i ceo je teren ostao podvodan. Pa ipak se u
tom kraju počelo zidati. Sagradili su kuće Aleksa Simić, Maksim
Ranković, Filip Hristić, Ugričić, Cenić, Rajović, Milosavljević, Delini i
drugi. Tih godina sagrađena je i kuća u Brankovoj br. 1, tipičan primer
stare arhitekture. U toj zgradi otvorila je gostionicu mlada Saksonka,
koja je tih godina došla u Beograd sa dve kćeri i sinom Teodorom
Hermanom, ocem inženjera Toše Seleskovića i dedom dr Momčila
Seleskovića, profesora univerziteta. Gostionica je umesto firme imala od
lima izrađen venac zelene boje — Zeleni venac, po kome je ceo taj kraj
dobio ime. Vredna i uredna domaćica Hermanka je stekla veliki ugled te
su kod nje odsedali strani putnici, trgovci, zanatlije i radnici.
Docnije je tu gostionicu preuzeo slepi Jeremija Obradović-Karadžić, prvi
srpski kolporter. U toj kući pedesetih godina stanavao je advokat Živko
Nedić i u njoj se 1858. godine rodio dr Ljubomir Nedić, (1858 —1902)
književnik kritičar.
Između ulica Brankove i Jug-Bogdanove postojala
je 1847. godine pijaca, što se vidi iz akata po sporu abadžija i Uprave
varoši oko nekih dućana, jer abadžije " ... u njima neće da sede što su
od Zelenog venca jako udaljeni, pa tmme i od pazara ..." Malo niže, na
uglu Kameničke i Lomine ulgace bila je Ciganska česma koja je imala
jvdnu lulu i davala 259 rrama vode u eekundi. U Zarićevom planu Beograda
iz 1878. godine slobodan prostor današnje pijace na Zelenom vencu
označen je kao trg. Kasnije je taj prostor pretvoren u park.
Kako je
preko Zelenog venca išao glavni put od Varoš-kapije za Savamalu i
Vračar, Pozorišni odbor odluči da tu podigne stalnu pozorišnu zgradu i
poveri izradu planova talijanskom arhitekti Josifu Kasanu — iako je Vuk
Karadžić godine 1853. u jednom pismu Jovanu Gavriloviću, smatrao da
"...je to mjesto... ćorbudžak prema sredini beogradske varoši". Međutim,
zbog podvodnog terena — udareni su samo temelji i posao oko izgradnje
teatra je obustavljen. Vladan Đorđević (1842—1930) u svojim "Uspomenama"
pominje ih " ... kroz abadžisku čaršiju, pored velikih razvalina od
nesuđenoga teatra na Zelenom vencu, gde je imao da se podigne taj
teatar, ali je samo do "cokle" ozidan pa anda napušten..." Ruševine su
ostale sve do sedamdesetih godina kada su raščišćene zbog regulacije,
postavljanja kaldrme i sađenja jablanova.
Na Zelenom vencu, u stanu
Mite Velikovića, u Jug-Bogdanovoj ulici br. 3 (danas zgrada više ne
postoji) nalazila se 1871. godine redakcija "Radanika" Svetozara
Markovića, a do kafane "Žirovni venac" osamdesetih godina otvorio je
knjižaru Toma Jovanović koji je niz godina izdavao knjige za narod. U
Sremskoj br. 9 nalazila se redakcija "Zvona", šaljivog lista, a od 1926.
godine knjižare Tsše Jovanovića i Vujića i Zdravka M. Spasojevića. U
gostionicama kod "Morune", "Žirovnog venca", "Zlatnog burenceta" bilo je
svratište gimnazista, velikoškolaca, trgovaca, radnika i zanatlija iz
svih naših krajeva. Kod "Morune" (danas restoran "Triglav") osvovano je
5. aprila 1906. godine Radničko tipografsko pevačko društvo "Jedinstvo".
Na kući je 1951. godine utisnuta spamen ploča.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče iz knjige "Iz starog Beograda"    Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Icon_minitime9/12/2011, 11:11 pm

Postanak Terazija

Početkom
XIX veka, kada je Beograd bio u šancu i graničio se od Savamale
Obilićevim vencem, Stambol-kapijom do Dunava i brojao oko 6.000 žitelja,
Terazije, danas glavna saobraćajna arterija prestonice, bile su
baruština puna prljavštine, obrasla ševarom. Tada su lovci išli u lov na
divlje patke, a Sreta L. Popović zabeležio je da su jedne zime kurjaci
silazili do Terazija.
Da bi proširio Beograd i izvan šanca, knez
Miloš je za svoje prve vlade naredio da se kolari i kovači isele iz
Savamale i da nasele prazan prostor koji se pružao od Stambol-kapije ka
Slaviji. Niko nije hteo iz starog kraja da ide. Po Miloševoj naredbi
ustabaša kolarskoga i kovačkoga zanata dobio je zbog toga 25 batina i
tak tada su ove zanatlije, čiji je zanat bio isuviše bučan, pristale da
se isele u tako daleki kraj, bogu iza leđa. Ilija Čarapić, koji je jedno
vreme bio predsednik Opštine, imao je naročito zadatak da deli placeve
na Terazijama. Ko god je pristajao da zagradi plac, dobijao ga je
bvoplatno. Jednom je knez Miloš poklonio plac svom neimaru Hadži-Nikoli
Živkoviću. Vozeći se jednog dana kolima, Knez zapita Hadži-Nikolu: "Čiji
je onaj plac što nije ograđen. "Moj", odgovori Hadži Nikola. "Od sad
više nije tvoj kad nisi uspeo do sada da ga ogradiš."
O postanku
Terazija zabeležio je M. Đ. Milićević ove podatke: "Uvodeći vodu u varoš
Beograd Turci su duž onoga đeriza (zidanoga vodovoda) koji uzima vodu
iz mokroluških izvora, na izvesnim daljinama zidali kule, na koje su
vodovodnim cevima uzvodili vodu, da bi ona dobila viši skok za svoj
dalji tok. Takve kule bile su: jedna gde je danas Tarazijska česma
(otprilike gde je sad mali skver između "Balkana" i "Moskve"); druga gde
je bila kafana "Ruski Car" (danas restoran "Zagreb"); a treća je bila
onde gde je sada kafana "Grčka kraljica" (danas "Plavi Jadran"). Od te
tri kule najveća je bila ona na Terazijama. Ta je kula, pored svoje veće
visine, stajala na prostranoj čistini, daleko od okolnih kuća, a bila
je viša od svih okolnih zgrada. Sve te kule Turci su zvali Terazije za
vodu. Od toga se ceo onaj kraj nove Beogradske varoši naročito od Dvora
(danas Skupštine grada) do blizu Stambol-kapije (gde je danas Narodno
pozorište), i danas zove Terazije".
Terazije nastaju onde gde trg
počinje da se širi i one su jajastog oblika. Pokušaćemo da u kratkim
beleškama damo ietorijat Terazija. Na uglu Sremske ulice, u palati gde
se danas nalazi Galerija slika (Ulus). bila je nekada jedna žuta kuća na
sprat. Dole je bilo nakoliko dućana: sa dečjim igračkama i papudžijskim
ćepencima. A na spratu, u jednoj maloj sobi, nalazila se redakcija
"Zvezde" Janka M. Veselinovića, koja je u to vreme, 1900. i 1901.
godine, izlazila u mesečnim sveskama. (Prva redakcija iz 1894. godine
nalazila se u jednom dućančetu do kafane "Dardaneli" iza Čika-Ljubine
ulice.) Do nje bila je kafana "Zlatni krst" (danas višespratnica), koja
je šezdesetih godina sazidana. Nekadašnji zakupac Ilija Nikolić
reklamisao je 1865. godine u novinama: "Pre tri godine imao sam mali
broj soba i rđavu štalu. Sada imam 12 soba za goste i štalu za 30
konja". U taj kafani je 1875. godine nikao rodoljubivi poklič da se
pomogne golorukim ustanicima u Bosni i Hercegovini; tu su se okupljali
novčani prilozi za ustanike; tu su se upisivali dobrovoljci. Za vreme
srpsko-turskih ratova odatle su kretali dobrovoljci na bojište. Na
praznom placu — gde je podignuta velika palata — nalazila se gostionica
"Albanez", neka vrsta studentoke menze. Tu su se obično hranili
učitelji, gimnazisti i velikoškolci. Ručak sa hlebom koštao je groš,
isto toliko i večera. Jeo se većinom pasulj sa pastrmom i kupus sa
slaninom. Za kondicije se plaćalo 6 dinara mesečno. Više "Albaneza"
postojala je "Zlatna slavina", lokal u koji su navraćali književnici i
novinari i gde su za jednim stalnim stolom, kome je predsedavao Sreta
Pašić, sedeli Nušić, Domanović, Mitrović, B. Stanković, M. Pavlović i
drugi. Tu je Milorad Mitrović jedne večeri opevao poznatu pesmu "Bila
jednom ruža jedna". Do "Zlatne slavine" nalazila se knjižara Rajkovića i
Ćukovića, posle Vozarovića, Valožića, Ljube Joksimovića, i Tome
Jovanovića jedna od vrlo značajnih izdavačkih kuća pre prvog svetskog
rata, koja je preštampala dela Svetozara Markovića. Do nje je bio hotel
"Balkan" koji je imao jedan sprat i važio kao hotel "za sve staleže".
Danas je tu višespratna zgrada, Zadužbina Samuila i Goluba Janjića. Malo
isturena nalazila se tu i hlebarnica koja je bila čuvena svojim burekom
od jaja i raznovrsnim kiflama, pogačicama i vrućim lepinjama sa
kajmakom.
Između hotela "Balkan" i današnjeg hotela "Moskva" bila je
čuvena "Terazijska česma". Imala je četiri slavine koje su ukupno davale
524 grama vode u sekundi. Česmu je obnovio knez Miloš. Temelj je udaren
16. jula 1859. godine, a početkom 1860 godine bila je gotova. Na placu
današnje "Moskve" nalazila se kafana "Velika Srbija" i nekoliko malih
dućana sa raznovrsnom robom. "Velika Srbija" odlikovala se time šgo je
uvek imala dobru hranu i prvoklasno vino, pa su u nju svraćali
sladokusci Stevan Sremac i Kosta Vujić, profesori. Dalje je bila
Viktorovićeva apoteka, koja je u oba rata nastradala od bombardovanja.
U
neposrednoj blizini Viktorovićeve apoteke, prema nekadašnjoj
tramvajskoj stanici, postojala je kuća Lazara Arsenijevića - Batalake,
popečitelja i istoričara prvog srpskog ustanka. Do nje je bila kafana
"Kod dva tigra" (danas restoran "Atina"), jedan ćumez, u koju je često
svraćao pesnik Đura Jakšić.
Nešto dalje bila je kuća Alekse
Krsmanovića, gde je danas Protokol Sekretarijata inostranih poslova, rad
Jovana Ilića, arhitekte, u kojoj je 1918. godine proglašeno Ujedinjenje
Srba, Hrvata i Slovenaca. Godine 1926. u dvorištu je otvorio Brana
Cvetković "Orfeum". Terazije se danas završavaju zgradom Ministarstva
prosvete gde su bile kancelarije Terazijske opštine, a sada su tu
smeštene razne ustanove.
Na drugoj sgrani ulice nalazi se i danas
zgrada u renesansnom stilu u kojaj je nekada bio Terazijoki kvart, pa
posle Ministarstvo pravde, a danas niz nadleštava. Na uglu gde je sada
Igumanova zadužbina bila ,je Todorovićeva delikatesna radnja. Na mestu
gde je sada bioskop "Beograd" nalazila se jednospratna zgrada sa baštom -
nekada čuvena "Šiškova kafana", gde su se čitale novine, koje su visile
o štapu, i "bistrila" politika. Lokal je bio sastajalište libarala. Na
prostoru višespratne zgrade "Jugoslovenske knjige" bile su tri poznate
mehane: "Uroševa pivnica", "Takovo" i "Pariz". "Uroševa pivnica" bila je
svratište ljudi iz unutrašnjosti Srbije koji su dolazili na jednodnevni
boravak da svrše naki posao u sudu i kod advokata. Tu su se uz čašu
piva pisale molbe, žalbe i tužbe. "Takovo" je bila kafana na glasu.
Priređivali su se u njoj intimni ručkovi, a jedno vreme lokal je bio
glumačka berza. "Pariz" je bio partijski lokal Radikalne stranke, u kome
je odsedao kad je dolazio u Beograd Aca M. Stanojević, predsednik
Glavnog odbora Radikalne stranke. Tu su se održavale konferencije,
zakazivali zborovi i odsedali stranci. Persijoki šah, kad je prolazio
kroz Beograd 1900. godine odseo je kod "Pariza". Hotel "Kasina" sazidan
je još 1858. godine. U toj kući obrazovana je nekakva kasina za naročite
članove, pa je po njoj dobio ime i lokal. Važila je kao naprednjačka
kafana u vreme kad joj je oopstvenik bio Vasa Mijatović, zvani
"Bezobrazni Vasa". Godine 1918. kratko vreme zasedavala je u sali
"Kasine" Narodna skupština Srbije, a posle nje do 1920. godine
priređivalo je predstave Narodno pozorište. Na uglu Nušićeve ulice
(ranije Skopljanske) nalazila se staklarska radnja Zunane, a posle se
uselio Tomaš Rosulek koji je prodavao suvomesnate specijalitete (danas
su tu prodavnice Robne kuće Beagrad). Niže Rosuleka bila je poznata
poslastičarnica Pantelića, koja je imala izvrsne kolače. Stajali su
marjaš komad. Od Nušićeve ulice do zlatarske radnje Mih. P. Petkovića
bio je uzan skver, a kraj njega je obično stajao niz fijakera. Godine
1860. inicijativom Atanasija Nikolića, književnika, zasađeni su
kestenovi na Terazijama. Na današnjem placu palate "Albanije" bila je
mala kafanica "Albanija" uvek puna dima, gde su se skupljali nosači,
pili čačanku rakiju i jeli pet ćevapčića za marjaš. Prilikom rušenja
zgrade 1937. godine u temeljima je nađen kostur preistorijskog mamuta.
Najnoviji preobražaj i regulisanje Tarazija izvršeni su 1948. godine.







 Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Empty

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče iz knjige "Iz starog Beograda"    Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Icon_minitime10/12/2011, 2:10 pm

Prvi bioskop kod "Zlatnog Krsta"

Na
Terazijama, u zgradi koja danas više ne postoji, a u čijim je
prostorijama bio smešten stari restoran "Dušanov grad", postojala je
nekada kafana kod "Zlatnog krsta", u kojoj je prvi put u Beogradu
prikazana prva bioskopska predstava. Krajem prošloga veka, 1895. godine,
Francuzi braća Limijer, Luj i Ogist, rodom iz Liona, pronašli su model
za prikazivanje filma i patentirali "aparat koji služi za dobijanje i
gledanje predstava". Njihov zastupnik Pronie, prolazeći na putu iz Beča
za Carigrad, zadržao se u Beogradu i prikazao "žive slike" u prestonici,
nepunih šest meseci posle prve javne bioskopske predstave u svetu.

Prikazivanje
je najpre izvršeno u jednoj privatnoj kući u Beogradu. Kada se svetlost
ugasila, na razapetom platnu pojavila se prvo mlečna električna
svetlost, pa potom neki natpis na nemačkom jeziku. Odmah zatim prikazana
je panorama jedne varoši sa mostom, a preko njega lepo se videlo kako
voz juri punom parom. Kod prisutnih nastalo je pravo oduševljenje. Posle
toga ređale su se raznovrsne slike: šetališta u Nici, scene pred
kafanom, igranje dece i još nekoliko takvih snimaka, i film je završen.

Posle
prve privatne predstave film je prikazan za javnost u sali kod "Zlatnog
krsta" na dan 25. maja 1896. godine. O prvoj predstavi pisale su "Male
novine" prvi dnevni list u Srbiji koji je uređivao niz godina Pera
Todorović, (1852—1907) publicist. U broju 145 od 26. maja 1896. godine
zabeleženo je: "Kinematograf. Od danas će u gostionici kod "Zlatnog
krsta" na Terazijama g.g. Ogist i Luj Limijer iz Liona (francuske),
prikazivati najveći i skoro neverovatni uspeh u fotografiji. To je tako
zvano "oživljeno" fotografisanje pomoću kinematografa. Tu će se moći
videti snimci stvorova i predmeta u najrazličitijim kretanjima videće se
pokret kako dete igra; pokreti koje čini železnički voz kad ide, i to
je sve tako živo predstavljeno, da se čini kao da gledate stvarnost a ne
fotografije. Beograđani ne treba da propuste ovu priliku da vide ovaj
doista najveći uspeh, a ulazna je cena od osobe 1 dinar. Početak je
svakog dana u 4 sah. po podne i traje do 9 sah. u veče, a nedeljom i
praznikom ima prikazivanja i pre podne."

Posle nekoliko dana, u
broju od 3. juna 1896. godine, "Male novine" su zabeležile:
"Kinematograf. Ima već nekoliko dana kako se kod "Zlatnog krsta"
prikazuje dejstvo i produkcije tako zvanog kinematografa — aparata, koji
je za kretanje isto što i fonograf za tonove. Videće slike, ne, vidite
život, kretanje, tako da se divite što još ne čujete šuštanje vetra,
huku morskih ta-lasa, zvrktanje kola, pisak lokomotive i tutnjavu voza,
govor, plač i smejanje. Zaista ko ovo "čudo od nauke" video nije, ne
treba da propusti ovu zgodnu priliku tim pre što g. g. Limijer i Ogist,
koji pomoću kinematografa izvode sve te produkcije prirodnog kretanja i
života, ne nameravaju dugo baviti se u Beogradu. Videti se može od 9 do
12 č. pre podne i od 3 do 9 č. posle podne."

Kao što smo u
početku rekli, braća Limijer nisu nikad bili u Beogradu, već se njihov
zastupnik Promio putujući za Carigrad zadržao u našoj prestonici. Posle
polumesečnog bavljenja Promio je otputovao i Beograd nije imao
bioskopskih predstava sve do 1900. godine. Tada su se pojavili putujući
bisokopi — "žive slike" pod šatorima. Predstave su obično davane na
poljanama kod Zelenog venca, Malog Kalemegdana, Tašmajdana i Trkališta,
gde su putujuće trupe Henria, Subotičanina, Lifke i drugih svetskih
lutalica zabavljale ondašnje Beograđane.

Tek od 1906. godine
otvoreni su stalni bioskopi. Jedan od. prvih uređenijih bioskopa bio je
kod "Hajduk-Veljka" (na mestu današnje velike palate u početku
Knez-Mihailove ulice, zatim kod "Starog Petrograda", poznatijeg pod
imenom "Štibner", kod "Crne mačke" (danas prazan prostor na uglu
Nemanjine i Garašaninove ulice), kod "Takova" (danas palata
Jugoslovenske knjige na Terazijama), gde se film gledao besplatno uz
čašu piva. Elitni "Moderni bioskop" Braće Savića (danas palata
Jugoslovenske banke u Kolarčevoj ulici) i 1911. godine "Koloseum",
današnji bioskop "Zvezda".

Prvi bioskopi bili su provizorno
uređeni. Umesto sedišta su klupe; projekcioni aparat bio je postavljen
nasred sale, između sedišta, a platno je bilo postavljeno između dva
stuba. Iza platna nalazio se klavir, jer je klavirista pratio filmsku
radnju. Programi u bisokopima sadržavali su tada pet do deset tačaka. U
početku su žurnali ispunjavali skoro ceo program, ali docnije su se
prikazivale i jednočine šale. Sa otvaranjem novih bioskopa nabavljeni su
i duži filmovi koji su prikazivani u nekoliko činova. Filmovi su
većinom nabavljani iz Austrije i Nemačke, a žurnali su bili Pateovi.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče iz knjige "Iz starog Beograda"    Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Icon_minitime13/12/2011, 9:00 pm

Bara Venecija

Kraj
od ušća Topčiderske reke pa do Malog pijaca u Karađorđevoj ulici
pokrivale su močvare i bare. Na starim planovima Beograda te su bare
bile i ucrtane i obeležene imenom Ciganska bara ili Ciganka. Bara se
nazivala Cigankam zato što su u tom siromašnom kraju stanovali Cigani.
Sreta L. Popović (1820—1890) u svojoj knjizi „Putovanje po Novoj Srbiji"
daje dra-gocene podatke o tom kraju:

„... Ciganska je bara ona
kaja se nalazi kraj današnje, odskora prozvane „Venecija", počev od Male
pijace (gde je Kovačevića han). Tu su bile za moga detinjstva ribarske
kolibice i ciganske čerge. U tome prostoru sada od Hercegovačke ulice pa
zapadno k Savi i uza Savu bile su po većoj časti ćeramidžinice. Zbog
kopanja zemlje za pravljenje ćeramida tu su doskora bile mnoge i velike
rupčage, skoro svagda pune vode, gde su se deca kupala. Tek od nekoliko
godina, kad je regulacijom Beograda i uravnjavanjem bivšeg šanca i
reduta (gde je sada restoran „Zagreb" — primedba autora) odatle mnoga
zemlja snašana, popunjene su ove jaruge, a tim je dobiveno i zemljište
za smeštanje drva, peska i druge građe. Sava od nekoliko godina strašno
roni ovaj kraj obale. Za moje pamćenje, od kamenite ćuprije, koja se i
sada naći može zatrpana u zemlji prema kupatilu kod mehane „Bosna" pa
onamo k Savi, iza bivše Čika-Dimitrijeve magaze, bio je toliki prostor
da si do vode mogao dobro potrčati s konjem dok dođeš do obale savske. I
svuda tuda bile su ćeramidžinice. I na ovo ronjenje Save niko i ne
haje. A i na isušenje bare još se i ne pomišlja, te zbog toga nas davi
letag groznica ..."

Prema tome Ciganska bara ili, kako je krajem
prošlog veka jedan duhoviti Savamalac nazvao „Bara Venecija" zahvatala
je ceo onaj prostor od današnjeg hotela „Bristol", zatim deo između
Karađorđeve ulice i Gavrila Principa, ceo park kod Železničke stanice,
Železiičku stanicu, pa duž Save do ušća Topčiderske reke.

Voda iz
ove bare, kada se u proleće razlije Sava, napravi čitavo jezero po kome
se saobraćalo čamcima. Bara Venecija je do pirala čak do Bosanske ulice
(danas Ulica Gavrila Principa) i plavila Šopovićevo kupatilo (danas
zgrada Ekonomskog fakulteta).

Bara Venecija je tokom vremena
nasipana. Posle predaje gradova 1867. godine kad je srušena
Stambol-kapija i otpočelo regulisanje Beograda, sva zemlja i kamenje
koje je opasivalo varoš od Savskog pristaiišta do dunavske obale
prenošeno je volujskim i taljigaškim kolima i bacano u baru. Tom zemljom
su ispunjavane i one rupčage koje su gradili ćeramidžije praveći
ćeramidu. Docnije su nasipali baru i pojedinci, naročito sopstvenici
imanja iz okolnih ulica. Posao nasipanja produžila je država gradeći
Železničku stanicu i železničku prugu 1884. godine.

Kako je
Ciganska bara tokom XIX veka bila u predgrađu, to su karavani kamila,
koji su navraćali u Beograd noseći robu iz dalekih krajeva, noćivali u
polju kraj bare. Poslednji karavan došao je pre više od sto godina 1854.
i doneo iz Sereza duvan u balama Anastasu Hristodulu, trgovcu. Tom
prilikom je jedna kamila uginula. U Savamali nazvana je i jedna kafana u
kojoj su odsedali trgovci iz unutrašnjosti „Venecija" po Bari Veneciji.

Obrasla
u travu i ševar, blatnjava i prljava Bara Venecija bila je zgodno mesto
za prenoćište raznih kockara, obijača i špekulanata. Preko leta, zbog
bujne vegetacije, hiljade rabadžija napasalo je tamo svoje konje, a zimi
kad se uhvati led bara je služila za tociljanje dece iz okolnih ulica.
Tek oko 1930. go-dine bara je skoro sva nasuta i na jednom njenom delu
sagrađen je novi Beogradski Sajam.




 Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Empty

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče iz knjige "Iz starog Beograda"    Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Icon_minitime15/1/2012, 2:52 pm

Ulični fenjeri

Kako
se pod Turcima naš glavni grad nije osvetljavao žitelji su bili
primorani da noću idu sa fenjerima. Docnije, kada se pod knezom Milošem,
varoš počela izgrađivati, na predlog dućandžija, Petar Lazarević,
upravnik Beogradske policije, izveštava pismom od 27. aprila 1830.
godine kneza Miloša o uvođenju prvog uličnog osvetljenja. Lazarević
liše: „Trgovci ovdašnji, koji dućane drže više puta pretstavljali su mi
tužbu na pazvante da čaršiju ne čuvaju, a više puta dućani su razbijani
od lopova. A oni badava plaću primaju, od svaka dućana po trideset para,
i po dvadeset para. Govore da bi voleli da mi postavimo našu patrolu i
da plaćaju kao što su pazvantima plaćali. Ja odma učinim naredbu te se
naruče 10 fenjera, pak na svakom ćošku, svaku noć, da gore. Trošak za
fenjere i sveće, što he goreti naplaćivaću od dućandžija. Jednog pandura
policija ima, a uzeću još jednoga koga he varoš plaćati paž svaku noć
sa policijom da idu u patrolu i da dućane od vatre čuvaju".

Iz
gornjeg pisma se vidi da su prvi fenjeri postavljeni 1830. godine, a već
1846. godine nije nijednog bilo. Hroničar „Srbskih novina" u broju od
26. novembra 1846. godine žalio se na takvo stanje, jer „zaista je
nepristojno za građane beogradske da u glavnoj varoši Knjaževstva
serbskog nema još ni jednog fenjera noću". Pitanje osvetljenja ulica
često je raspravljano na opštinskim sednicama. Po tadašnjim shvatanjima
„pošten svet noću spava", a tražiti da se ulice osvetljavaju za sumnjiva
lica koja noću tumaraju, za bekrije i njima slične, izgledalo je
tadašnjim ljudima nerazumljivo. Ako je baš reč o odlasku na kakvo javno
poselo, zabavu, bal, lako je poneti fenjer i videti put, govorili su
naši stari odbornici. Po podacima iz „Srbskih novina" godine 1856. bilo
je u celom Beogradu svega dva opštinska fenjera: jedan na samoj
Opštinskoj kući, a drugi na Terazijama.

Po „Zapisima" Koste
Hristića, (1852—1927) dolaskom njegovog oca Nikole Hristića (1818—1911)
za upravnika grada Beograda, oktobra 1856. godine opština je nabavila
šest novih fenjera. Sračunato je da ti fenjeri neće koštati hiljadu
forinata, pa je taj izdatak raspoređen na četiri stotine kuća u ulicama u
kojima su ti fenjeri namešteni. Tako je svaka od tih četiri stotine
kuća platila za nabavku fenjera po pola dukata, a održavanje i paljenje
palo je na teret opštinoki. Početkom decembra upravnik je naredio da do
Nove godine sve gostionice, mehane i kavane moraju ispred svojih radnji
namestiti fenjere, pod pretnjom da će se inače sve te radnje zatvoriti.
Kako su se naredbe energičnoga upravnika Hristića morale uvek
izvršavati, tačno i bez pogovora, to je na Novu godinu 1857. godine,
pored ranijih, osvanulo još tri stotine šezdeset fenjera i varoš bila
„sjajno osvetljena".

Godine 1860. Nikola Hristić je izdao naredbu
da samo otmeni gosti mogu se zadržavati po kafanama do 11 sati uveče, a
posle tog vremena NIKO se ne sme naći na ulici bez fenjera. Ostali,
kalfe i sluge, najdalje do 9 sati uveče morali su biti kod svojih kuća.

Od
tada su fenjerdžije, čim padne mrak, kretale u varoš noseći u ruci
kantu gasa i o ramenu kratke merdevine. Fenjerdžija je lam-pe punio
petroleumom, prstom bi iščistio garavi cilinder, fitilj useknuo i
zapalio ga. Dok je trajalo gasa u lampi, dotle je lampa gorela.

U
vreme uvođenja elektrike 1892. godine u Beogradu je bilo više od tri
stotine fenjera. Po stenografskim beleškama sa sastanka Opštinskog
odbora varoško ulično osvetljenje stajalo je Opštinu godišnje oko 40.000
dinara




 Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Empty

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče iz knjige "Iz starog Beograda"    Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Icon_minitime23/1/2012, 8:22 pm

Noćni čuvari - Patroldžije

Knez
Miloš Obrenović ustanovio je policiju koja je počela da funkcioniše 2.
aprila 1828. godine. Za prvog starešinu postavljen je Petar
Lazarević-Cukić. Da bi osigurao žiteljima beogradskim spokojan san i
bezbednost, knez Miloš je izdao naredbu 1. decembra 1837. godine po
kojoj su ustanovljene patrole:

"... noćne patrole da budu dobro
razrađene i da nijedan budžak ne bude od patrole neviđen. Policija će
više puta noću u neizvesno vreme izlaziti i motriti šta patrola čini i
gde se nalazi..."

Posle četvrt veka, 28 decembra 1861. godine
kada je naš glavni grad imao samo šest kvartova sa 2095 kuća i brojao
18.000 žitelja, knez Mihailo Obrenović je obnarodovao Uredbu po kojoj je
dato ovima opštinama u zemlji da mogu, u interesu veće lične i imovne
bezbednosti žiteljstva, primati u službu noćne stražare koje će plaćati
na pola opština i država. Beogradska opština je odmah ustanovila četu
noćnih stražara — patroldžija. Ta četa sastavljena je bila iz pedeset
dobrovoljaca koje je opština plaćala, a koji su bili potčinjeni Upravi
grada Beograda. Dobrovoljci, kad stupe u četu, morali su služiti bar
godinu dana, a imali su plate po devet talira na mesec. Za patroldžije
propisana je naročita uniforma. Zimi: čakšire i koporan od mrkoga sukna.
Koporan se zakopčavao na sredini i na grudima je bio ukrašen mnogim
crvenim gajtanima kao što se verovalo da su nekada nosili vojnici cara
Dušana. Zato su te koporane nazivali „dušankama". Leti: gaće i košulje
od belog platna, dokolenice i jelek od čohe. Zimi su nosili kape sa
kićankom i oblačili duboke cipele ilm čizme, a leti su išli gologlavi,
sa plitkim cipelama ili opancima. Prolisna odela liferovale su Ošltini
abadžije koje su imale svoje radnje u Abadžijekoj čaršiji, danas Ulici
Narodnog fronta. Sve do balkanskih ratova 1912. godine iaš glavni grad
bio je daleko od modernog grada, sa kućama koje su imale bašte i u
kojima je mahom samo jedna porodica stanovala i plaćala me-sečno 25—40
dinara kirije. Razumljivo je da su patroldžije u ono vreme znale skoro
svakog građanina u svome kvartu.

Zimi, kad se uhvati prvi suton,
pozatvarali bi se dućani i opustili ćepenci, a gusta magla lagano bi
padala na zavejanu varoš. Dok bi mraz stezao još jače i sneg pištao pod
nogama, patroldžije bi u gomilama tromo promicali istam ulicama i
razilazili bi se na ovoja mesta. Jaša Ignjatović, književnik, boraveći u
Beogradu, opisao ih je u svojim Uopomenama - Rapsodijama: „ ... Čudno
mi se videlo bar dosad od mene nigde neviđeno i nečuveno noćno
stražarenje po Beogradu. Kojekud po sokacima, po ćoškovima, kod mehana,
razmešteni noćni stražari pazili su na noćno kretanje građana. Običaj je
bio i to obligatan da ko noću posle nekog opredeljenog sata ide da mora
kod sebe imati zapaljen fenjer, pa bilo noć svetla ili ne, svejedno.
Kako ko prođe a stražar poviče: „Ko je?" Ako nema fenjera onda trebalo
je velikog parlamentarnog slatkorečja da se ne upozna sa buvarom. Samnom
se više puta to dogodilo da sam tako bez fenjera atrapiran bio no pošlo
mi je za rukom nekim argumentima iskobeljati se..." Stara kuća u
Jevremovoj ulici br. 19 (danae Muzej pozorišne umetnosti), sagrađena
1830. godine, bila je Patroldžijska kasarna, a u podrumu te zgrade imali
su svoju trpezariju. Patroldžije su činile našim starim razne usluge.
Tako su, na molbu stanovnika Dorćola, nosili na noćnom dežurstvu, pored
propisanog oružja, i veću batinu, kojim su udarcima o kaldrmu, javljali
da je straža tu, pa se ne treba ničega bojati, a osim toga njome su
rasterivali mačke, kako ne bi nesnosnim maukanjem remetile san
Dorćolaca, ili su nekom zalutalom boemu iz Skadarlije koji od mamurluka
nije mogao neki put da pogodi bravu, otključavali kapiju.

Noćni
stražari imali su i svoj lokal u koji su često svraćali. To je bila
kafana „Kod patroldžije", na placu gde se danzs nalazi palata Devanha u
ulici maršala Tita. Devedesetih godina prošlog veka komandir noćnih
stražara bio je Dobrosav Atanacković, rodom Užičanin, koji je docnije
otvorio, prvi u Beogradu, prodavnicu užičkih proizvoda: pršuta, suve
slanine, kajmaka i klekovače. Prodavnica „Užički konzulat — Sanatorijum
Dobrosava Atanackovića" nalazila se na uglu Kolarčeve i Makodonske ulice
i u nju se ulazilo preko tri strma stepenika. U „Užički konzulat"
navraćala je sva beogradska boemija, počev od Janka Veeelinovića pa do
Petrovića „Seljančice". Ustanova noćnih stražara ukinuta je 1903.
godine.






 Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Empty

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče iz knjige "Iz starog Beograda"    Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Icon_minitime4/2/2012, 4:38 pm

Sakadžije - Snabdevači vodom

Po popisu od
1859. godine Beograd je brojao 18.890 žitelja. U to vreme varoš je bila
opkoljena širokim šancem punim stražara i topova sa prolazom kroz
četiri utvrđene kapije. Šanac se prostirao od današnje zgrade Prve muške
gimnazije u Dušanovoj ulici do Narodnog pozorišta na Trgu Republike, a
zatim preko Obilićevog venca do Karađorđeve ulice na Savskom
pristaništu. Izvan šanca nalazila su se varoška predgrađa: Savamala,
Terazije, Palilula i Vračar.

Snabdevanje vodom bilo je uvek
problem u starom Beogradu. Sve do uvođenja stalnog vodovoda, koji je
otpočeo rad 29. juna 1892. godine sa kapacitetom od 2800 mZ na dan, naši
stari snabdevali su se vodom iz bunara i česama i to: u predgrađima iz
bunara kojih je u to vreme bilo u baštama i dvorištima, a u „šancu",
pošto nije bilo bunara, trgovci i zanatlije imali su naročite momke koji
su donosili vodu sa česama kojih je bilo na više mes-ta po varoši.
Česme su bile neugledne, ukopane u zemlju tako dz se moralo silaziti po
dva tri stepenika dok se dođe do slavine. Od poznatijih česama
pomenućemo: Delijsku, Čukur, Toskinu, Terazijsku i Saka-česmu koja se
nalazila ispod današnje Jovanove pijace, na uglu Gospodar-Jovanove i
Ulice 7. jula. Saka-česma je pored običnih lula imala i jednu visoku iz
koje su sakadžije — vodonoše uzimali vodu. Po njima je, svakako, i
dobila ime. Akvarel Saka-česme ostavio nam je bečki slikar Gabel kad je
boravio u Beogradu. Sve česme nisu mogle podmiriti potrebe žitelja. Uvek

su bile prepune sveta... „Satima se „kape" na česmi — priča

jedan
stari Dorćolac — u očekivanju da voda dođe. Kao da nas sunce ozari kad
se najavi: „Dobro je! Počela da teče!". Onda se pita: „Kako ide?" i
obično u početku odgovara: „Tanko kao konac"... Navala pri točenju na
česmama bila je dosta jaka da su svakodnevno, usled čekanja na red, bile
svađe, tuče, lupanje sudova, testija i bakrača. Sav taj kalabaluk
utišavali su i rasturali kvartovni žandarmi. Ako su ovi nedostajali i
patroldžije su dolazile na smenu i preduzimali korake da se vaspostavi
red.

Siromašniji stalež trošio je savsku i dunavsku vodu. Nju su
donosile sakdžije na dvokolicama. Saka je bila jedno uglavljeno bure od 3
do 4 akova i plaćalo se groš od sake. Po podacima Gliše Elezovića
(1879—1961) naučnika, saka je arapska reč i označava „bure ili kola sa
buretom, mešinu ili konja sa mešinom u kojima se voda nosi". Voda koju
su donosili sakadžije na svojim mršavim konjićima pila se i trošila za
pranje. Svaka kuća je imala još i po jedno bure u koje se sakupljala
kišnica. Sakadžije su odigrale važnu ulogu u snabdevanju vodom. To su
bili mahom siromašni ljudi iz južnih krajeva koji su došli u Beograd na
pečalbu. Oni nisu trošili više od marjaša dnevno, a svaku krajcaru koju
zarade slali su rodbini u vilajet, u nekadašnju Tursku.

Zanimljivo
je pomenuti diskusiju koja se vodila o sakadžijama na sednici
Opštinskog odbora maja 1883. godine, u vreme kad je predsednik
Beogradske opštine bio Živko Karabiberović, trgovac. Po naredbi
Opštinskog saniteta ustanovljena je pumpa za vodu, čije izdržavanje
staje Opštinu godišnje 4.000 do 5.000 di-nara. Da bi Opština imala
prihoda, predloženo je da za 4 sake dnevno sakadžije plaćaju jedan groš
tamse, pa makar i 10 saka zaitili vode. Među tim, oni su uputili jednu
predstavku, potpisanu od njih pedesetorice, iako ih je tada u Beogradu
bilo preko stotinu, u kojoj se žale da na pumpi ne mogu na dan više od
po 4 do 5 saka da zaite, jer im je teško doći do pumpe, a kada bi se,
vele, odobrilo da zahvataju vodu i sa Dunava, onda bi mogli i po 20 puta
na dan doći i napunivi sake. U diskusiji učestvovalo je više odbornika:
Emilijan Josimović, Nosta Glavinić, Svegozar Zorić, Nikola Hadži
Popović, Živko Butarčić. Oni su zahtevali: da sakadžije neminovno
plaćaju taksu pa bilo da donose vodu sa pumpe ili sa Dunava i Save, jer
oni u zimske dane traže 4 do 5 groša od sake; da se sastavi spisak
sakadžija i vodi o njima evidencija; da im se svaka saka numeriše; da im
se obeleže sake koje nose vodu za zidanje i one koje nose za piće i za
kuvanje.

81 Tako su se nekada naši stari snabdevali vodom.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče iz knjige "Iz starog Beograda"    Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Icon_minitime19/2/2012, 3:19 pm

Branislav Nušić o starom Beogradu

 Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Branislav-nusic
Jedan
od velikana srpske književnosti i najveći srpski komediograf, Branislav
Nušić (1864-1938), najuspešniji je i najpopularniji srpski dramski
pisac svih vremena. Njegove komedije aktuelne su danas kao i u vreme
kada su nastajale. Na ovim stranama se nalaze izabrani tekstovi
Branislava Nušića o starom Beogradu.


Beogradske kafane

Tu
skoro čitao sam jedan oglas u novinama. Neka kafana, u jednom predgrađu
Beograda, koja se ponosno nazvala "Novi vek", objavljuje da je "moderno
preuređena" i da, sem odličnog pića i tačne posluge, svako veče u njoj
"koncertira" džaz-band i izvodi se dansing.

"Novi vek", odista
novi vek! Bolje ime nije mogla poneti ova kafana u predgrađu, pa da
obeleži period preloma koji naše doba preživljuje. Dok su mondenski
etablismani sa egzotičnim imenima "Ekscelsior", "Palas", "Luksor", i
"Splendid" suzbili iz centra naše prestonice naše stare kafanice kod
"Žmurka", Mecovalije" i "Dardanela", mi smo se, stari Beograđani, zar i
mirili onim što novi život i novo doba mora sobom doneti. Brisali su se
tragovi jedan po jedan; rušila se jedna po jedna kafana u kojoj smo
mladost proveli, a često možda i mladost sahranili i mi smo pobožno
skidali kapu i šaptali rezignirano za pokojnikom kojega su kraj nas
proneli: "Bog da joj dušu prosti!" Opraštajući se tako sa jednim po
jednim tragom staroga Beograda u centru njegovome, mi, stari Beograđani,
koji se nalazimo u glasačkim spiskovima osamdesetih godina, povlačili
smo se i sami iz centra i odlazili na periferije, tamo gde se povlačila
tradicija suzbijena bujicom novoga života.

Sa nama zajedno
odselili su se tamo, na periferiju, i oni klasični kasapski panjevi na
kojima se sekirom čerečilo pečeno prase i jagnje; odselile su se i one
prostrane, prljave i pregorele tepsije, u kojima su se krčkale krezle i
škembići; odselile su se i one čađave kastrole, u kojima su se, u crnoj
masti, na ulici, pržile mekike i... sve, sve se povuklo tamo, na
periferiju, dok su ostali samo, kao poslednji tragovi prošlosti,
ćevapčići i ražnjići, koji su ne samo zadržali pravo građanstva i u
centru modernizirane prestonice već su rasprostrli svoj dražeći miris i
kroz celu Kraljevinu Jugoslaviju. Gore od Maribora, gde je nekad bilo
meze samo mala crvena rotkvica, pa sve dole do Ðevđelije, gde je
carovala kao meze pastrma od kozetine; i otud od Jadrana, gde su
gospodarile kao meze maslinke i sušene sarage, pa sve do timočkih
strana, gde se kaškavalj mezetio uz svako piće - zagospodarili su danas
ćevapčići i postali narodno meze podjednako drago svima Srbima, Hrvatima
i Slovencima. I kao sto se nekada govorilo: "Gde je slava tu je i
Srbin", tako bi se danas slobodno moglo reći: "Gde su ćevapčići tu su
Jugosloveni!" Tako su ćevapčići, pre nego politika, pre no književnost i
umetnost, pre no i sve ostale pojave, ujedinili tri plemena jednoga
naroda. I kao što, ulazeći u Mađarsku, vi kroz nozdrve osećate da ste
ušli u zemlju gulaša; ulazeći u Italiju, vi tako isto morate zapaziti da
ste ušli u zemlju makarona, u Rumuniju u zemlju krastavaca i paprike,
tako isto, ulazeći u Jugoslaviju, vi po mirisu ćevapčića možete osetiti
da ste ušli u kuću gde žive tri rođena brata: Srbin, Hrvat i Slovenac.

Isključujući
dakle ćevapčiće, čija je postojbina bio nekad Leskovac pa su otud preko
Niša, doprli u Beograd i bili nekad glavna karakteristika stare
prestonice, a sad maltene stekli internacionalni karakter - svi ostali
mezeluci, zajedno sa kafanicama staroga stila, sa čokanjčićima, džezvama
za kafu, ciganskim orkestrima sa raštimovanim violinama i poderanim
pevačkim grlima - povukli su se na periferije da se sklone ispred bujice
novoga života.

Pa evo sad, "moderno uređen" "Novi vek" i na
periferiji objavljuje da, sem odličnog pića i dobre posluge, u njemu
svako veče "koncertira" džazband i izvodi se dansing! Novi vek je dakle
počeo da prodire i na periferiju i da nemilostivo razorava tradicije i
tamo gde su one našle poslednje svoje pribežište. I neće proći mnogo
vremena pa će i tamo iščeznuti čokanji i pečenje s panja a zacariće se
melanži, knik-bajnovi, vermuti, oranžade sa slamčicom, džaz-bandi i
dansinzi. I tada će se izbrisati i poslednji trag života staroga
Beograda i iščeznuće iz pamćenja naših onaj vedri, onaj patrijarhalni
život predratne prestonice, koji je doduše imao mnogo primitivnoga u
sebi ali je imao i nečega srdačnoga, nečega toploga, nečega što
generacije vaspitava ljubavlju prema rodnoj grudi, iz kojega je
vaspitanja i ponikla ona velika generacija, koja je obilnom krvlju
natopila Kumanovo, Jedrene, Bregalnicu, Cer, Dobro Polje i Kajmakčalan, a
rasula svoje kosti širom bela sveta, od dalekoga istoka do sumornog
zapada.

I zar to doba što pred našim očima izumire i, zar tu
prošlost koja se pred našim očima briše, nije dužan kroničar da zabeleži
te da mu, za poznija pokolenja, za istoriju našega javnoga života,
ostane traga?

Znam da će biti među vama, čitaocima, i pakosnika
koji će se zlurado osmehnuti te reći: "Gle Nusića, koliko ga teško
zabolela prošlost kafana u kojima je mladost proveo." Možda u mojoj
nameri da se setim starih beogradskih kafana, koje izumiru zajedno sa
životom koji se razvijao u njima, ima nečega i od toga sentimentalnoga
osećanja ali, ima i nečega jačega od toga što može opredeliti jednoga
hroničara da trgne iz zaborava stare beogradske kafane. To je što su u
stvari kafane naše pre rata bile jedini izraz našega javnoga života te,
setiti se tih kafana znači dati dragocen prilog toga života u
poluprošlosti.

U početku postojanja našega društva "u doba
začetka nove države" kuće naše nisu bile tako pristupačne, što je
trajalo gotovo do pred kraj prošloga veka. One su, pod uticajem turskoga
haremskog života a možda i iz potrebe da budu pošteđene poseta turskih
gospodara, postale jedna vrsta porodičnoga skrovišta. Visoki zidovi,
koji su kuću odvajali od ulice, skrivali su za sobom tih, miran i
patrijarhalan život, obezbeđen od spoljnih uticaja. Sem o slavi i
velikim godovima - Vaskrsu i Božiću - kada su se spoljna vrata širom
otvarala, sav se život u avlijama kretao između rodbine i komšiluka,
spojenoga naročitim kapidžicima, tako da se kult "komšiluka" bio popeo
na stepen najbližega srodstva.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče iz knjige "Iz starog Beograda"    Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Icon_minitime14/3/2012, 6:59 pm

Sav ostali život, van porodičnoga, kretao se kroz čaršiju i kroz kafane.
Još u doba prvih dana života naše prestonice, dok su još i Turci
stanovali u varoši, sitniji su se poslovi svršavali na ćepenku. Ćir
Nikolče prešao bi na ćepenak kod ćir-Sterije, tutnuli bi džezvu sa kafom
u žar raspaljen u mangalu, kraj kojega bi čučalo čirače mešajući kafu
komadićem za to naročito obrezanog štapića a čorbadžije bi, podvijenih
nogu pod sobom na ćepenku, šuškale povijenih leđa i oslonjenih ruku na
kolena. To bi bili manji, sitniji poslovi.

No veći i krupniji
obavljali su se još tada u hanovima, gde je bio usredsređen sav
trgovački život. Ti hanovi predstavljali su tada jednu vrstu berze, gde
se usredsređivala sva i uvozna i izvozna trgovina, gde su činjeni
zaključci i gde se regulisavao i kurs one čudne mešavine moneta koja je
tada cirkulisala kroz našu čaršiju.

Kad su hanove, gde se sedelo
na asurama povijenih nogu pod sobom, počele da zamenjuju kafane sa
stolovima i klupama oko njih, prešao je ceo taj život u kafane. Tu su se
zbirali trgovci, tu zanatlije, tu činovnici - tu su se vršile kupovine i
prodaje, tu utvrđivale pogodbe, tu zaključivali i otplaćivali zajmovi,
tu menjao novac, tu kupovala i prodavala imanja, tu se ortačilo i
razortačavalo, tu zaključivali brakovi, kumstva, prijateljstva; tu se
vodila politika, tu pisala pisma, tužbe, žalbe i molbe vlastima, tu su
se sretali ljudi i upoznavali se. Uz svaki takav čin, bilo trgovački ili
lični, zaključivala se kakva pogodba ili se sklopilo kakvo
prijateljstvo, sledovao bi obligatni "alvaluk", koji je običaj još više
vezao taj svet za kafanu.

Što se više razvijala nova prestonica,
kafane su sve više i više postajale centri u kojima se kretao život. Tu
su se sastajali ljudi radi sporazuma; tu su zakazivali sastanke radi
posla, tu su se čak i advokati konsultirali sa klijentelom, tu se
zakazivao sastanak između provodadžije i devojačkog oca, tu je dužnik
potpisivao menicu, ortak ugovor, tužilac punomoćje i, gotovo svi javni
akti, izuzimajući testamenta, obavljali su se u kafani. Tu su društva
držala sastanke; tu su političari sklapali zavere i konspiracije, tu je
često i bolesnik potražio doktora da ga pripita za savet.

Naišao
je zatim partijski život koji je još više vezao ljude za kafane, i to do
toga stepena da su kafane već bile i politički obeležene. Bilo je
kafana liberalnih, naprednjačkih i radikalnih i nikad, ili vrlo retko bi
privrženik jedne partije zalazio u kafani druge partije. Partije su u
tim kafanama imale i svoje klubove pa često i kancelarije; tu su se
držale konferencije, tu zborovi, tu su se zbirali i dan i noć
privrženici te raspravljali svoju partijsku politiku. A za vreme
opštinskih ili skupštinskih izbora, te kafane su postajale štabovi,
odakle su izletali korteši, gde su se zbirali glasači pre glasanja radi
instrukcija, a posle glasanja radi očekivanja izveštaja o rezultatu.
Često, prilikom izbora, te su kafane služile i kao ambulante, gde se
donosio pokoji svesni glasač razbijene glave da mu se isperu rane i da
se potkrepi. I ne samo politički već i sav duhovni život kretao se u
kafanama. Ako je trebalo provesti kakvu inicijativu umetničku, književnu
ili ma koju drugu javnog značaja, prvi sastanci, na kojima bi se
izmenile misli, bili su za kafanskim stolovima a zatim, kad je te
sastanke trebalo pretvoriti u konferencije, povlačilo se u one "zasebne"
sobe gde se uvek do duboko u noć većalo. Mnoga i mnoga inicijativa,
koja danas ima široke zamahe, nikla je u tim kafanskim zasebnim sobama.
"Narodna odbrana" ponikla je iz zasebne sobe kod "Kolarca"; veliki
narodni pokret protiv aneksije Bosne i Hercegovine, koji je zatalasao i
celu Srbiju i celu Evropu, ponikao je iz zasebne sobe "Pozorišne kafane"
gde je dugo godina imalo svoje sedište i Novinarsko udruženje.

Za
kafanskim stolovima osnivali su se i listovi i politički i književni, a
organizovale su se i redakcije; tu je mnogi i mnogi saradnik napisao
uvodni članak, a mnogi poeta pesmu. Pokojni Vojislav Ilić je na stolu
kod "Dardanela" napisao za Jovićev dečji list mnoge pesme, pa i onu
poznatu svetosavsku pesmu: "Ko to tako pozno lupa?" Sem nekoliko bogatih
i skupih klubova, osnovanih u poslednje vreme, i danas jos kafane služe
kao klubovi pojedinim organizacijama. I danas se još pojedine
organizacije u kafanama sastaju i održavaju svoje sednice. Esnafi i
udruženja i danas još svoje slave slave u kafanama a nije retka pojava
da pogdeko i daću priređuje u kafani. Ranija pevačka društva održavala
su čak i svoje časove pevanja u onoj zasebnoj sobi u kafani, dok nisu
zatim izvojevala pravo da se posluže školskim učionicama, a zatim stekla
i sopstvene zgrade.

Kafane su u svoje vreme bile i radničke
berze. Svaka je kafana bila središte jednog esnafa ili jedne struke
radnika. U ranu zoru kad pođeš, naći ćeš nezaposlene zidare u toj i toj
kafani, tesače tamo, molere ovamo; stakloresce, stolare, kovače i sve
ostale, svakog u svojoj kafani. I tu si ti kao poslodavac zalazio,
pogađao, odabirao i vodio radnike na posao. I danas još radničke
organizacije imaju svoja sedišta u zasebnim sobama pojedinih kafana, pa
ćeš na spoljnom zidu kafanskom, pored firme, često videti i table
dotičnih društava.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče iz knjige "Iz starog Beograda"    Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Icon_minitime29/7/2012, 8:26 pm

Tako se eto, u prošlosti, sav naš javni život manifestovao u kafani i
kad se danas koja od njih ruši, odnosi sobom čitavu jednu prošlost i
svako takvo rušenje briše po jednu tradiciju staroga Beograda.

No
u tim kafanama i kafanicama, i onima u centru i onima u zabitim i
dalekim mahalama, na kraju grada ili na drumovima koji vode u grad, nije
se razvijao samo nas javni život, već uporedo sa njim i porok, koji je
taj život nagrizao. Mnoga se i mnoga tragedija počela a mnoga završila u
tim kafanicama. Koliko je mladih snaga, koje bi korisno poslužile i
državi i društvu, razorilo svoje zdravlje ovde; mnogi um, koji je mogao
pouzdanom svetlošću obasjati staze našega napretka, zamračio se ovde;
koliko se velikih i krvlju i znojem stečenih imanja rastočilo ovde;
koliko je srećnih porodica zapištalo na pragovima ovih kafana gde im je
sreća utonula; koliki se zločini tu, u tim zabitim kafanicama, začeli i
koliki još i izvršili.

Pre no što su se u Beogradu pojavile
kafane u današnjem smislu, postojale su već na periferijama ili na
drumovima, koji vode u varoš, mehane. Te drumske mehane i danas još
postoje, samo ih je sad prestonica, svojim naglim proširenjem,
obuhvatila te su prestale biti ono čemu su namenjene i postale varoške
kafane. Takve su mehane: Vuletova mehana, Stefanovica mehana,
Gospodarska mehana, Čedićeva mehana, Despotova mehana itd. One nisu
možda oduvek nosile ova imena, a izvesno da ni današnje zgrade nisu one
iste iz prvih dana - ali, one nesumnjivo označavaju mesta na kojima su
već odavno bile mehane.

Mehane su prve ustanove gde se osim kafe
krčmilo i piće. U njima su se uvraćali putnici koji bi hodili drumom, da
se odmore i potkrepe; u njih su se uvraćali i seljaci koji su donosili
na beogradsku pijacu voće, sir, mleko i živež.

Prve kafane u
Beogradu postajale su iz onih ducančića u kojima se pekla kafa i
raznosila po čaršiji. Među tim dućančićima bilo je, za vreme Turaka, i
prostranijih sa razastrtim klupama okolo celog dućana, gde su se zbirale
balije. U takvoj kafani obično je u jednom ćošku bio i berberin te bi
tu, uz kahvu, balije brijale glavu dok bi ostali vodili veliku i krupnu
politiku. Jedna od takvih najstarijih kafana bila je "Gušančeva", u
neposrednoj blizini gradske kapije. U tu kafanu u prvo doba nisu smeli
niti su hteli zalaziti hrišćani, niti se u njoj služilo što drugo do
kafa, ratluk i česmenska voda.

Prve kafanice, gde se počela uz
kafu točiti i rakija, nikle su u hrišćanskim delovima varoši, na
Varoš-kapiji i na Dorćolu. One na Dorćolu već uveliko su zbrisane sa
lica zemlje te zamenjene novim građevinama, a na Varoš-kapiji još i
danas postoje onakve kakve su bile pre sedamdeset i osamdeset godina. Na
onome čvoru, ispod Saborne crkve, u bizini stare Valožićeve knjižare i
danas postoji netaknut deo staroga Beograda i kafanice koje danas
plaćaju veću mesečnu kiriju no što je njihovo zidanje pre osamdeset
godina koštalo.

Prve kafane nosile su imena po gazdama zgrade ili
po gazdama radnje. Drugih imena i nazvanja nije bilo. Takva imena
zadržale su pogdekoja od kafana i radnja i do danas, ukoliko još
postoje, kao: Šiška-Lazina, Monaka, Kolarac, Hadži-Maksimova, Uroševa,
Šiškova, Hajdukovićeva kafana, Panđelova, Pandilova, Taletova, Dumina,
Najdanovića, Petka baštovana, Ginić, Pere Džambasa, Žmurkova, Čadina
(postalo od Čiča Dina, skraćeno Ča Dina - Čadina), Alekse Žandara,
Vitorova pivnica, Germanova bašta, Ðozina kafana, Zuljanova kafana,
Šumenkovićeva, Sokolovićeva i tako dalje.

Naročita imena kafana
ponikla su najpre po mestu na kome su, bez namera da to bude firma
kafana. Tako, na primer, kafana "Tekija" bila je u blizini one tekije na
staroj velikoj pijaci, pa su je tako i prozvali: "ona kafana kod
Tekije", određujući time njeno mesto. Docnije, povikom i kafana se sama
prozvala Tekija.

Tako isto kafana: Tobdžijska pijaca, Astronomska
kula, Ladno kupatilo, Čubura, Smutekovac, Veliki bašamaci, Narodna
skupština, itd. Razume se da i među ovim nabrojanim kafanama, koje nose
imena po mestu, ima i poznijeg datuma (Nar. skupština, Astronomska kula)
ali su one samo usvojile tradiciju koja je zaostala od prvih kafana i
od prve pojave krštavanja kafana.

Drugi način na koji su prve
kafane dobijale naziv bila je kakva oznaka ili predmet koji se u bizini
njihovoj nalazio i uočljivo izdvajao. Takav je, na primer, naslov "Dva
jablana" (poznija kafana "Zagreb"). Tu u blizini dugo su se držala dva
usamljena jablana i dugo se vremena taj kraj označavao time: "Tamo kod
dva jablana". Prirodno je, dakle, da je ta okolnost nametala i ime
kafani. Tako je i postalo i ime "Zlatna rupa", po blizini one poznate
rupe na Vračaru, koja je za vreme dinastičkih proganjanja, prošloga
veka, služila kao zatvor u koji su trpani politički protivnici. Na taj
je način dobila naziv i kafana kod "Palidrvca" jer se nalazila u
neposrednoj blizini prve naše fabrike palidrvca, na Dorćolu. Tako je
dobila ime i kafana kod "Dva papagaja". Tu je, u jednoj maloj kućici,
stanovao neki starac koji je imao dva mala zelena papagaja i sa njima je
zalazio na vašare i crkvene slave te su izvlačili one ceduljice u
kojima je ispisana sudbina. On je kavez sa ovim tičicama držao uvek nad
vratima svoje sobice u koju se s ulice ulazilo, te su se deca zbirala i
zabavljala gledajući zelene tice. Na taj način oni su postali popularni i
čitav kraj se njima označio: "Tamo kod ona dva papagaja!" te i docnije,
kad je i starca i njegovih papagaja nestalo, reklo bi se: "Tamo kod dva
papagaja", pa nije čudo sto je i sama kafana, koja se tu digla, i bez
volje gazdine, sama sobom dobila naziv kod "Dva papagaja".

Tako
isto je dobila ime i poznata kafana u Skadarliji kod "Tri šešira". Tu je
ranije bila radionica (fabrika) šešira staroga Dimčića, oca poznatijega
kafedžije kod "Imperijala" Ðoke Dimovića. Na kući je bila istaknuta
firma na kojoj su bila od lima izrezana tri šešira. Ti su šeširi dugo
stajali i docnije, kad je fabrika prestala da radi, a kad se u toj kući
otvorila kafana, sama je sobom, i bez ikakvoga krštenja, ponela ime kod
"Tri šešira".

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče iz knjige "Iz starog Beograda"    Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Icon_minitime29/7/2012, 8:26 pm

Po jednoj takvoj oznaci sačuvano je i do danas ime jedne od najstarijih
kafana u Beogradu. To je ona kafana u Dušanovoj ulici, na dnu
Kapetan-Mišine, koja još i danas nosi ime kod "Crnog orla". Još za vreme
austrijske vladavine Beogradom (1717-1739) postojala je tu zgrada koja
je morala biti kakva vojnička ustanova. Vrlo je verovatno da je tu bila
isturena straža na putu koji je vodio iz Višnjice kroz Temišvarsku
kapiju, iza koje je odmah bila i rezidencija princa Jevđenija Savojskog
(Pirinčana). Ta mala stražarska kasarna imala je dva sprata; na gornjem
je stanovao starešina straže a dole vojska. Tu se svaki prolaznik, koji
bi izlazio iz varoši ili ulazio u varoš, morao prijavljivati. Na toj
zgradi, spolja, bio je istaknut veliki crni orao, austrijski grb. Kada
su Nemci, po zaključenju Beogradskog mira 1739, predali Beograd Turcima,
uneli su u ugovor da se sve građevine koje su Nemci radi utvrđenja
Beograda podigli poruše. Kako ova mala kasarna (straža) nije pripadala
onima koje su podignute radi utvrđivanja grada, ostala je nepovređena i
docnije, kada je na Dorćolu počeo sve više da preovlađuje hrišćanski
elemenat, tu je otvorena jedna od prvih beogradskih kafana. Na zgradi je
dugo, vrlo dugo, kroz punih stotinu godina, stajao još uvek naslikan
onaj crni orao i svet je kafanu po tome sam nazvao kafanom kod "Crnog
orla". Ta kafana i danas postoji pod istim imenom. Imena kafana
postajala su često i po rodnome mestu onoga koji drži kafanu. Takva
imena nose kafane: Rudničanin, Guberevac, Mecovalija, Kičevac, itd.

Još
češći je slučaj da je kafana nazvana po zanimanju one klase ljudi koji
su se u njoj iskupljali. Tako su postala imena: Trgovačka kafana,
Esnafska kafana, Tesač, Ratar, Tri kovača, Devet kočijaša, itd.

Tek
posle velikog pokreta 1848. godine, kada su vojvođanski elementi počeli
jače da pridolaze u Beograd, doneli su oni i običaj, koji je već vladao
u njihovim krajevima, da i kafanama daju naročito izmišljena imena. U
prvome redu su bila dinastička imena naših i stranih prijateljskih
dinastija. Tako su postale kafane: Knez Mihailo Prestolonaslednik,
Srpski kralj, Srpska kraljica, Srpska kruna, Ruski car, Ruska kruna,
Grčki kralj, Grčka kraljica, Rumunski kralj, Češka kruna, itd.

Uporedo
s tim odmah su počele da se javljaju, kao nazivi, imena evropskih
prestonica i drugih velikih gradova, kao: Petrograd, Atina, Zlatan Prag,
Odesa, Njujork, Berlin, London, Pariz, Solun, Vidin, Sofija, Mali
Pariz, Mostar, Sevastopolj, Beli Petrograd, itd, a uporedo sa ovim i
imena zemalja, kao: Amerika, Transval, Bosna, Britanija, Rusija, Balkan,
Sibirija, Makedonija, Hercegovina, itd. Odmah zatim počela su se
upotrebljavati i imena naših gradova i mesta, koja su obično bila vezana
sa rođenjem ili poreklom kafedžijinim. Tako su postala imena kafana:
Paraćin, Valjevo, Borča, Kragujevac, Resnik, Žiča, Užice, Ðerdap,
Deligrad, Ohrid, Avala, Posavina, Šar-planina, Šumadija, Bitolj, Visoki
Dečani, Ljubić, Zvornik, itd.

Uticajem vojvođanskih omladinaca,
zanesenih rodoljubljem, počela su se ubrzo javljati i istorijska imena
vezana bilo za ime ili za događaj istorijski. Takvi su nazivi po imenima
istorijskim: Obilić, Carica Milica, Toplica, Devet Jugovića, Car Dušan,
Marko Bočaris, Kraljević Marko, Luka Vukalović, Hajduk Veljko, Car
Lazar, Rajić, Veliki Petar, itd. A istorijski događaji, kao natpisi
kafana, ovi su: Takovski ustanak, Nezavisna Srbija, Topola, Balkanski
savez, Ujedinjenje, itd.

Uporedo sa tim počela je da se javlja i
poezija u izboru imena, te su tako postala naročito tražena imena: Lepi
izgled, Košutica, Vinova loza, Belo jagnje, Veseli dvori, Jezero, Bela
mačka, Slavija, Zeleni venac, Poslednji groš, Žirovni venac, Zadužbina,
Avala, Vulkan, Zlatan krst, Mladi Arapin, Zlatno burence, Zora, Lepa
Katarina, Beli orao, Tri lista, Sablja dimiskija, Srebrna kugla, Tri
grozda, Dva tigra, Dva sokola, Složna braća, Zlatan konj, Zlatan top,
Slavina, Dve bule, Zlatan anđeo, Dva bela goluba, Tri lafa, Grozd,
Jelen, Baštovanka, Zlatna lađa, Paun, Dva lovca, Mesečina, Golub,
Proleće, Sedam Švaba, Zlatan bokal, itd, itd.

Imena kafana su
postajala i na druge načine. Kakva ličnost se popularisala u svetskim
događajima i odmah je njeno ime uzeto za firmu kafane: Gurko, Kriger,
Garibaldi, Napoleon; kakav događaj ili ideja koja je tako isto
popularna: Nova vlada, Velika Srbija, Balkanski savez, a najčešće još po
profesiji onih koji su se u toj kafani okupljali. Tako su postala imena
kafana: Vlakovođa, Gardist, Dva Talijana, Sedam Švaba, Tesač, Ratar,
Bandista, Dva lovca, Devet kočijaša, Patroldžija, Barudžija, Požarna
kasina, Jevrejska kasina, Kraljeva garda, itd.

Posle rata nastala
je manija za stranim imenima, naročito u centru Beograda. Tako su
nikli: Union, Splendid, Ekscelsior, Luksor, Palas, Kleridž, Transval,
itd. I dok se centar grada tako internacionališe, ne izostaju ni
periferije. I one su počele da traže egzotične natpise kafanama, među
kojima se ističe: "Bife promaja" i kafana "Zemljotres".

Jedno od najoriginalnijih imena nosi kafana Jaćimovića-Jagode u Aleksandrovoj ulici. Na njoj, kao firma, piše:

Čija nije bila
Čija biti neće

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče iz knjige "Iz starog Beograda"    Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Icon_minitime2/10/2012, 9:52 pm

Beograd broji danas skoro tri stotine kafana i one niču svaki dan. Teško
bi bilo kroničaru snaći se; te kafane niču i zatvaraju se, dućani se za
noć prepravljaju u kafane a kafane u dućane. Nekadašnji znameniti
"Zlatan krst" danas je velika pomodna trgovina Cuparina; nekadanja
znamenita kafana "Prestonaslednik" pozniji "Grand hotel" danas je banka;
nekadanja tako isto znamenita terazijska kafana "Pariz" eno se, koliko
pre nekoliko dana, pretvorila u dućane. Tako isto menjaju se gdekad i
imena kafana te stara zaboravljaju. Kao primer neka posluži ona kafana u
Poenkareovoj ulici koja je nekad nosila ime: "Šarena mehana", pa zatim
"Kineski car", pa "Elita", pa "Velika Britanija", pa "Zvezda" i zatim
"Atina".

Opisujući pojedine kafane, mi ne možemo stići da ih sve
obuhvatimo. Uostalom, to i nije cilj ovoga napisa, jer to bi značilo
pisati istoriju beogradskih kafana, dok mi želimo da iznesemo naš
društveni život u poluprošlosti koji se u kafanskom životu izražavao.
Stoga se u ovome opisu nećemo pridržavati ni nekoga naročitoga reda,
azbučnoga ili hronološkoga, već ćemo najpre govoriti o onim kafanama, i
na njima se zadržati, koje su najizrazitije u tome pogledu.

Najizrazitije
su od ovih beogradskih kafana devetnaestog stoleća, to nema sumnje,
bile pet kafana: "Grand hotel", "Kolarac", "Dardaneli", "Pozorišna" i
"Gušanac kafana". Tih pet kafana kao i "Građansku kasinu", koju ne
ubrajamo u kafane, ne unosimo u ovaj opšti opis jer smo im posvetili
naročita poglavlja.

Centar života prestoničkog sedamdesetih i
osamdesetih godina devetnaestog veka bio je današnji pozorišni trg. Tu
su bile i tri od pomenutih pet kafana (Kolarac, Dardaneli i Pozorišna
kasina). Kada iz toga centra pođemo Vasinom ulicom da zatim kroz
Uzun-Mirkovu dođemo do grada, prvo ćemo na levoj strani Vasine ulice
sresti kafanu "Zlatan anđeo" (danas više ne postoji).

"Zlatan
anđeo" je bio u dvospratnoj kući Tome Leka u kojoj je, na gornjem
spratu, dugo i dugo godina živela porodica Leko a gde se docnije uselila
fabrika amrela poznatoga Moše Avrama Mace. "Zlatan anđeo" je imao
raznoliku publiku a kako je bio malo zaklonit i povučen, u tu su kafanu
zalazili đaci Velike škole koji bi, uz crnu rotkvu ili kiselu papriku,
pijuckali iz čokanjčica rakiju i vodili beskrajne socijalne i nacionalne
diskusije.

Ova kafane se najviše pročula po jednoj interesantnoj
švercerskoj aferi, koja se desila krajem osamdesetih ili možda odmah
početkom devedesetih godina devetnaestog veka. Tada je bila prvi put
zavedena opštinska trošarina i na ulascima u varoš naplaćivao se uvoz
namirnica i pića. Ako bi prodavac neku količinu neprodanu izvezao,
vraćala bi mu se naplaćena trošarina.

Tada je držao kafanu
"Zlatan anđeo" neki Gvozden kafedžija koji je, osim toga, i trgovao na
veliko sa rakijom. On bi uvozio po nekoliko kola natovarena buradima u
kojima je bila rakija, rasprodavao ovu a ako bi mu sto preostalo, on bi
izvozio i vraćala bi mu se trošarina. To je tako mesecima išlo dok
najzad trošarinskim činovnicima nije palo u oči da Gvozden stalno izvozi
istu količinu rakije koju i uvozi i uvek prima natrag sav novac plaćen
za trošarinu. I kad su jednoga dana otvorili vranj na jednome buretu,
uverili su se da Gvozden uvozi rakiju a izvozi vodu i prima novac koji
je položio za trošarinu. Od toga se načini čitava afera koja je tada
neobično zanimala Beograd.

U istoj ulici i na istoj strani, samo
bliže Univerzitetu bila je kafana "Srpska kraljica" poznatija pod imenom
"Kijametova kafana" po nadimku koji je nosio gazda imanja. Ta je kafana
bila otprilike preko puta današnje Klasne lutrije.

Tu gde je
danas Klasna lutrija bila je dugo godina centralna pošta. To je bila
obična dvospratna kuća u kojoj je na gornjem spratu bio telegraf i
kancelarije uprave a na donjem spratu, u jednoj običnoj povećoj sobi,
pregrada sa tri šaltera: jedan za pisma, jedan novčani i jedan amanetni.
Kafana "Srpska kraljica" bila je tako reći poštanska kafana, tu su
najviše svraćali poštanski činovnici i odatle se odnosile na služavniku
od tenećke, i preko ulice, kafe u poštu; tu je svraćala i publika koja
je imala posla na pošti; da adresuje pismo, da napiše adresu na paketu,
da ispuni uputnicu, itd. A tu su rado svraćali i svi oni mali trgovčići
iz Vasine ulice da popiju ujutru kafu, predveče čokanjčić rakije.

Na
vrhu Vasine ulice postoji i danas, u kući koja je bila imanje Nankino,
kafana "Makedonija", nekad trgovačka kafana, gde su svraćali na noćište
svi naši trgovci iz unutrašnjosti. Na gornjem je spratu bio, kao i sada,
hotel koji je za svoje vreme važio kao dosta dobar, te uvek bio
posećen. Kafana je bila vrsta pijačnoga vašara. Tu je svratilo na kafu
sve što je došlo na pijacu da što pazari; tu je svraćao na rakiju
seljak, koji je lepo prodao ono što je doneo; tu mali prekupci i
trgovčići koji žive od preprodaje, posredovanja, rasprodaje i uopšte od
pijace. Danas, kako se pijaca izmestila sa trga ispred Univerziteta,
"Makedonija" je izgubila taj značaj.

Preko puta "Makedonije"
nalazi se i sad "Imperijal". Današnji "Imperijal" podigao se na
ruševinama jednoga od onih beogradskih hanova koji su za vreme turske
vladavine bili trgovačka svratišta. Taj han je u to doba bio isključivo
turski te i docnije, kad su se Turci povukli u grad, iako je prešao u
srpske ruke, zadržao je ime "Turski han" koji je nosio sve do pred izmak
sedamdesetih godina devetnaestog veka, dokle je trajao, pre no što se
podigao današnji "Imperijal".

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče iz knjige "Iz starog Beograda"    Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Icon_minitime24/11/2012, 10:00 pm

U to doba, sedamdesetih godina, "Turski han" i "Makedonija", dva susedna
lokala služila su za svratišta našim trgovcima iz unutrašnjosti. U
"Makedoniju", koja je već imala fizionomiju hotela (zasebne sobe sa
krevetima), svraćali su samo trgovci a u "Turski han", gde su bili
prostrani arovi (stale), svraćale su kiridžije sa stokom. Poslednji
handžija u "Turskom hanu", pre njegovog rušenja, bio je neki Trajče
Makedonac.

"Imperijal" je, pošto se nazidao, stao u red
najotmenijih hotela gde su zatim i ugledni stranci odsedali, dok je
kafana i restoracija sve do danas zadržala taj rang otmenijeg lokala.

Kad
pođemo od "Makedonije" nekadanjom Velikom pijacom, koja je sada
pretvorena u Univerzitetski park, i gde se, tačno na mestu gde je svoju
tezgu imala tetka Kata, poznata zemunska piljarica, sada izdiže
Dositejev spomenik - onda će prva kafana koju ćemo sresti i koju samo
jedna kuća odvaja od "Makedonije" biti ona kod "Rajića". Danas je to
lepo nazidana dvospratna zgrada, ranije je bila stara kućerina takođe na
dva sprata. Na donjem je, kao i sada, bila kafana sa vrlo velikom
tablom na kojoj je, dosta dobro, bio naslikan Tanasko Rajić na topu. Ne
mogu pouzdano da tvrdim ali čini mi se čak da je ta firma bila rad
jednoga od naših slikara stare generacije.

Kafana "Rajić" je bila
čisto pijačna kafana. Tu su uvek bili gosti i oni što su pazarili na
pijaci. Tu su se okrepljavali rakijom i zemunska piljarica i Žarkovčanin
ili Mokrolužanin i onaj Jevrejin sa pertlama za cipele preko kažiprsta,
koje po ceo dan nudi na pijaci.

Kafana "Rajić" znana je i po
tome što su se tu prvi put počeli da kultivišu ćevapčići. Biće tako
šezdesetih godina, oni su prvi put stigli iz Leskovca u Beograd i odmah
se odomaćili tu, u kafani "Rajić". Kako je pijačna publika bila pouzdan
njihov potrošač, ubrzo se ta industrija ćevapčića razmnožila te se oko
kafane "Rajić" pootvarao čitav niz malih čevabdžinica koje i danas, samo
kao nešto renovirane, postoje. Od ovih je najznamenitija ona Živka
ćevabdžije, koja i danas postoji u suterenu zgrade u kojoj je hotel
"Makedonija". Živko je svoje ćevapčiće toliko renomirao i taj posao
toliko razvio da je od ćeapčića nazidao crkvu u svome rodnome mestu!

Na gornjem spratu kafane "Rajić" - one stare zgrade - bila je dugo vremena pevačka škola društva "Kornelije".

Ispod
"Rajića", na uglu koji Jugovićeva ulica čini sa velikim trgom, preko
puta žandarmerijske kasarne, bila je ranije neugledna kafanica bez
imena. Toj kafani su gosti - najvećim delom žandarmi - nametnuli svojom
posetom ime, te je u svoje vreme bila poznata pod imenom "žandarska
kafana". Docnije, kad je sopstvenik porušio straćaru i podigao malo
bolju zgradu, ispisao je na njoj firmu "Žandarska kasina" Danas više ne
postoji.

Preko puta današnje Uprave varoši Beograda, na onome
praznome placu, koji od Uprave odvaja Višnjićeva ulica, bila je nekada
muslimanska tekija (tekija je vrsta kapele), u kojoj je bio grob nekoga
znamenitoga pravovernika. Tragovi te nekadanje tekije i danas se još na
tome placu poznaju. Ispred tekije bila je mala dvospratna kućica, gde je
u svoje vreme stanovao hodža, čuvar tekije. U toj je kući stanovao pa u
njoj i umro 21. marta 1811. godine, tada član Soveta i popečitelj
prosveštenija narodnja - Dositije Obradović. Do toga placa i tekije, po
povlačenju Turaka iz varoši u grad, otvorena je jedna kafanica koja je
sama sobom, po mestu na kome je, ponela ime kafana kod "Tekije" i vrlo
dugo nosila to ime, čak i u doba kada je tekija već bila slišćena sa
zemljom.

Još docnije, podignuta je na trgu požarnička kasarna i
vatrogasci su postali najredovniji gosti kafane kod "Tekije". Otuda im
je sopstvenik i učinio koncesiju te je, prilikom renoviranja kafane,
nazvao istu "Vatragasna kasina".

Opet na istome trgu, između
kafane "Ujedinjenje" i požarne kasarne bila je u svoje vreme mala
restoracija koja je nosila čudnovato ime "Kod vola". I ta kuća više ne
postoji. Kraj kafane "Kod vola" u istoj kući, držao je osamdesetih
godina malu restoraciju Mata Barać sa zenom Rezikom. Kujna je bila
domaća i jevtina; za dva dukata mesečno ručak sa četiri jela, i večera
sa dva jela. Za doručak bela kafa sa hlebom za jedan groš.

U ovoj
su restoraciji bili redovni gosti: praktikanti, telegrafisti,
velikoškolci i poneki otmeniji kalfa. U ovu su kafanu ponekad uvraćali
na doručak i tadanje kalfe Mihailo Ðurić i Kosta Riznić.

Iz ove
kafane "Kod vola" prijatelji Ðorđa Babića, prvog srpskog komičara,
naterali su ovoga da istupi javno pred publiku. Poslušavši svoje
prijatelje i njihove savete, on je dao prvu predstavu kod "Ujedinjenja" i
postigao senzacioni uspeh, te se od toga trenutka odao toj profesiji
postižući sve veće i veće uspehe.

Kafana "Ujedinjenje" postojala
je na mestu gde je danas podignuta berza, preko puta opštine. Sama ta
okolnost što se nalazila preko puta opštine opredeljivala je i karakter
kafane. To je bilo zborište svih onih koji imaju posla u opštini; tu si u
svoje vreme mogao naći one male advokate - budžaklije, obično otpuštene
činovnike, koji su tu sačekivali molioce te im za dinar ili dva pisali
molbe za opštinu. Tu si uvek mogao naći i one besposličare kojima je
profesija svedočenje. Potrebna su ti, radi vađenja kakvog uverenja kod
opštine, dva građanina koji imaju izjaviti da te poznaju, ti odeš kod
"Ujedinjenja" nađeš dva takva tipa, koji te nikad u životu nisu ni
videli, i oni, za dinar i dva, odlaze s tobom i potpisuju se da te
znaju, da si to ti pa, ako je potrebno, i jamče svojom "čašću i
imanjem".
Koliko god je bilo pokušaja, a bilo ih je, da se ova kafana
promeni u otmeniju, nije se uspelo. Ako je ko uspeo štogod u tom
pogledu, kao što je to npr. zakupnik Laza Miodragović, to je malo
vremena trajalo pa se kafana opet vraćala svojoj prvobitnoj ulozi.
U
onome delu Uzun-Mirkove ulice od Kralja Petra ulice pa do grada bila je
nekada znamenita kafana "Gušanac". O njoj i o životu u njoj pišemo
posebno poglavlje.
Kafana "Gušanac" je dugo trajala; zapazile su je
još i današnje generacije. Kad je porušena, na mesto nje, malo dalje na
uglu, otvorena je nova kafana kojoj je gazda, da bi sačuvao tradiciju,
dao ime "Trgovačka kasina". "Trgovačka kasina" je postojala ali nije
postojala više ona stara čaršija te se tako i ta kafana ugasila. Danas
tu nema više kafane.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče iz knjige "Iz starog Beograda"    Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Icon_minitime24/11/2012, 10:01 pm

Malo dalje, na vrh Uzun-Mirkove ulice, na samome Kalemegdanu, preko puta
Realke, postojao je hotel "Srpski kralj". Ta je, za to doba vrlo
ugledna zgrada, podignuta početkom šezdesetih godina, svakojako pre
predaje gradova Srbima jer, sećam se, čitao sam negde da je poslednji
beogradski paša ulagao čak i jednu vrstu protesta što je novoj kafani,
prvoj kući od gradske kapije, dato provokatorsko ime "Srpski kralj".
Biće da je kao odgovor sa srpske strane, na ovaj pašin protest, kafani,
koja je u susedstvu ove a opet na domaku beogradskih bedema malo zatim
podignuta, naročito dato ime "Srpska kruna".

Mesto gde je
podignuta kafana "Srpski kralj" ili bar neposredna okolina ove kafane
vezana je bolnim sećanjem sa počecima našega oslobođenja. Tu, na tome
mestu, Turci su naticali na kolje naše grešne ustanike; tu su izlagali
žrtve na ugled kada bi u gradu izvršili smrtnu presudu (Petar Moler i
drugi).
"Srpski kralj" je od osnivanja svoga bio kafana otmene i
probrane publike pa je to ostao i danas. Taj renome mu je naročito
stekao dugogodišnji zakupac Urošević čija se kćer udala za dr Stejića.
Uvek je to bila tiha pristojna kafana; u njoj se kretalo odmereno, sve
bilo pažljivo, te je u stvari više ličila na kakav klub no na kafanu.
Posećivali su je rado Radović, predsednik kasacije, Ðoka i Jefta
Pavlović, ugledni trgovac Talvi, doktor Stejić, braća Rašić i još
nekoliko notabiliteta. Nad kafanom je bio čist i vrlo prijatan hotel
koji su posećivali najviše stranci.

Docnije je ovo imanje
prekupila Vračarska zadruga, i ona je, posle rata, podižući još dva
sprata i vršeći iz osnova preuređenje i prepravke i svih ostalih
prostorija, dala prestonici ugledan hotel i restoraciju.
Na Zereku,
gde je polovinom prošloga veka bio jači saobraćaj i burniji život, bilo
je tada više kafana no što ih ima danas u tome delu Ulice kralja Petra.
Tako, u to doba postojala je: Turska kafana, Davičov han, Taletova
kafana, Hodžina kafana, Ðozina kafana, Milutinova i kafana Jovana Dede.
Danas na Zereku postoje samo tri kafane: "Odesa", "Balkanski savez" i večita "Taletova kafana".
U srednjem delu današnje Ulice kralja Petra, od Uzun-Mirkove pa do Knez-Mihailove, nikad nije bilo kafana.

U
Glavnoj čaršiji od Građanske kasine pa ka Sabornoj crkvi, u istoj
zgradi gde je bio "Grand hotel" (Staro zdanje) a u onome visokome
prizemlju preko puta Saborne crkve, gde su sad neki dućani, bila je
sedamdesetih godina mala i čista kafana koju su rado posećivali
posetioci Saborne crkve. Nad vratima te kafane bio je šilt na kome je
bila namolovana zvezda u padu sa svetlim repom za sobom i natpisom "Kod
Repate zvezde". Kafanu je držao Nikola Todorović koga su zbog takve
firme prozvali: Nikola Repača. Nikola Todorović - Repača otac je našega
znamenitoga glumca Save Todorovića koji je tu, u toj okolini, i
odrastao.
Prema bočnim, južnim vratima Saborne crkve, onima iz Kralja
Petra ulice, nalazi se oduvek jedna mala kafanica na donjem spratu one
interesantne kuće turskoga stila, koja se sve do naših dana sačuvala
onakva kakva je. To je kuća čuvenog Ećim-Tome, te se i ta kafanica u
prvo svoje vreme zvala "Ećim-Tomina kafana". Poznije, ona je dobila ime
"Kafana kod Saborne crkve". Kada je vladika Inokentije postao mitropolit
i nastanio se prema Sabornoj crkvi, njega je to ljutilo da se jedna
kafana zove "Kod Saborne crkve". Tako zakupac kafane bude prinuđen te
dozove jednoga dana firmopisca da izbriše firmu i novom je zameni.
Firmopisac izbriše staro ime ali niko, ni gazda ni gosti da se sete
kakvo bi novo ime dali kafani. Nekoliko dana domišljali su se i gazda i
firmopisac i gosti pa nikako da nađu podesno ime. Za to vreme firmopisac
ispiše iznad vrata znak pitanja hoteći time da označi da pitanje
natpisa stoji otvoreno i da se čeka njegovo rešenje. Publika prihvati
onaj znak pitanja kao definitivno rešenje i tako i nazove kafanu koja
ostade zatim, pa sve do danas, kafana kod "Znaka pitanja".

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče iz knjige "Iz starog Beograda"    Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Icon_minitime24/11/2012, 10:01 pm

Kafana kod
"Znaka pitanja" odista vezuje svoj život sa životom Saborne crkve. Nju
pohađaju posetioci Saborne crkve. Ako ko pre vremena porani na službu
božju, svratiće u tu kafanu na jutarnju rakiju i kafu; ako je neki
parastos, tu će se sabrati posetioci da sačekaju vreme; ako je kome duga
služba u crkvi te ne može da je odstoji, tu će svratiti da se potkrepi.
Kada su pratnje pa hoće neko da izbegne one duge govore i besede nad
pokojnikom, tu će se skloniti. Članovi pevačkog društva, pre no što pođu
na hor crkveni, tu će svratiti da popiju kafu i da se saberu i uopšte,
sve što ima posla sa Sabornom crkvom i u Sabornoj crkvi, tu će se
svratiti. I zato je ta kafanica oduvek dobro radila.

Duboko dole,
na završetku Kralja Petra ulice, ispod Mitropolije i Umetničke škole,
bila je doskora kafana "Jelen". Ta je kafanica ranije bila bez imena a
kada je Staro zdanje skinulo svoga bronzanoga jelena sa ugla, i kada je
Starome zdanju ime "Jelen" zamenjeno sa "Grand hotel", onda je ta
kafanica prihvatila kao neko nasledstvo ime "Jelen" koje je u tome kraju
već bilo popularno.

Onaj kraj od Saborne crkve pa ka Savamali
nazivao se Varoš-kapija po kapiji koja je bila tu gde je docnije bila
Valožićeva knjižara. Ta je kapija bila na onome šancu koji je opasivao
celu varoš. Sve do bombardovanja 1862. godine, tu su kapiju čuvali
turski nizami. Ta je kapija bila od kamena i debelih greda te su joj se
temelji nalazili dugo zatim, kadgod bi se u tom kraju koja kuća
podizala. Ima joj temelja i pod kućom inženjera Savčića.
Varoš-kapija
je bila najživlji deo Beograda, jer tu je stanovalo čisto srpsko
stanovništvo, dok je na Dorćolu bilo izmešano sa Turcima, Cincarima i
Jevrejima. Tada je na Varoš-kapiji postojalo i srpsko groblje pre onoga
kod Markove crkve na Batal-džamiji. To se groblje prostiralo od
Varoš-kapije na Zeleni venac i tek je 1828. godine izmešteno ovamo na
Tašmajdan.
Otuda što je sav život Srba stanovnika Beograda bio sabran
tu, na Varoš-kapiji, oduvek je pa i danas još tu veliki broj kafana.
Tako je prva među njima, kada se pođe od Saborne crkve: "Nezavisna
Srbija", u kući koja je nazidana tek posle srpsko-turskoga rata,
početkom osamdesetih godina, te prihvatila za svoju firmu politički
događaj proglasa nezavisnosti kneževine Srbije.
Odmah ispod
"Nezavisne Srbije" postoji jedna krivudava ulicica, ostatak nekadanjih
turskih sokaka, koja se sad zove Javorska ulica. Ta ulica, sa onom koja
vodi na Kosančićev venac, odvaja jedan mali blok staroga Beograda,
živopisnijeg no što su ostaci u Skadarliji. U tome bloku, na frontu koji
gleda na Varoš-kapiju, dve su stare kafane. Jedna od njih i nosi ime
kafana kod "Varoš-kapije". To je malena, niska i simpatična kafanica
koja ima stalne svoje goste koji je godinama ne napuštaju.
Druga
kafanica na istome frontu, upravo na uglu Javorske ulice i Varoš-kapije,
jeste "Crni konj". Ona je znamenitija od one prve po tome što su se tu
zbirale prve naše komite još pre no što se komitska akcija javila kao
organizovani pokret. Prvi četnici, koji su na svoju ruku i samostalno,
kao hajduci, vodili borbe sa Turcima, obično su na zimovnik prebegavali u
Beograd, očekujući tu da grade proleće. Tada su oni po celu zimu
provodili u toj malo kafanici kod "Crnoga konja", tu se zbirali, tu
dogovarali o daljem radu na proleće. Tu je, u toj kafanici, probavljao
tada zimske dane i poznati komitski vojvoda Gligor Sokolović. Tek
docnije, 1903. obrazovan je komitet u Beogradu, te pristupio
organizaciji ovih komita i već pocetkom 1904. godine prebacio preko
granice dve organizovane čete.

Jedna od znamenitih kafana na
Varoš-kapiji, bila je i ona kod "Srebrne kugle" koja sad više ne
postoji. Ona je bila na mestu gde se sad diže četvorospratna kuća
Radenka Radenkovića, štampara na uglu Kosmajske ulice i Varoš-kapije,
upravo prema Valožićevoj knjižari.
"Srebrna kugla" ima jedan svoj istorijski značaj iz naše nedaleke prošlosti.
Maja
meseca 1862. godine počele su one poznate zađevice između Srba i Turaka
koje će izazvati bombardovanje Beograda. Juna 3. bilo je puškaranje i
otimanje kapija varoških, a 5. juna bombardovanje Beograda, i očas se
ceo Beograd pretvorio u vojnički logor gotov na odbranu. Tada se počeše
na izlazima prema gradu podizati barikade i na njima se pojavili
građani-dobrovoljci. Jedna od tih barikada bila je kod Saborne crkve,
upravo na mestu koje zatvara prodiranje na Varoš-kapiju. To je bila
licejska barikada, jer su na njoj bili sami omladinci, licejci, a
komandant - starešina - te barikade, bio je proslavljeni poeta i
rodoljub Stevan Vladislav Kačanski. Štab ove licejske barikade, tj.
mesto gde su se umorni dobrovoljci potkrepljivali, bila je kafana kod
"Srebrne kugle", koja je upravo bila u pozadini same barikade.
U to
doba, doba bombardovanja Beograda, upravo nešto malo kasnije, kada su
umukli topovi na beogradskome gradu, ali njihove cevi ostale još uvek
naperene na varoš, a građani još uvek bdili na barikadama, dođe prvi put
u Beograd Hrvatska pozorišna družina, koja je dotle davala predstave po
Vojvodini. Družini na čelu bio je Mandrović. Iako su mučne prilike u
Beogradu bile, iako je ceo Beograd bio pod oružjem, opet je ova družina
dala tom prilikom sedam predstava, najvećim delom rodoljubivih komada.
Sve slobodno vreme glumci su provodili sa licejcima kod "Srebrne kugle",
slušajući priče o bombardovanju i ostalim događajima koji su se posle
ovoga nizali. Glumci su se tada sa našim velikoškolcima toliko srodili i
njihovim podvigom da oružani čuvaju Beograd toliko oduševili da su im
velikoškolci, pred polazak iz Beograda, priredili oproštajni banket 13.
avgusta i to na samoj barikadi. Tada su, ispred naperenih topovskih cevi
pili, pevali, grlili se i zdravili zajedničkoj budućnosti svojoj - Srbi
i Hrvati.
U Kosmajskoj ulici, na stotinu metara od "Srebrne kugle"
ali sa protivne strane, postoji i danas kafana kod "Crnogorca". Nju je u
svoje vreme osnovao i držao neki Milun Katunjanin, te se po njemu i
prozvala kod "Crnogorca". Docnije je on dao namolovati na velikoj tabli
od pleha Crnogorca u prirodnoj veličini, te mu je visio na vratima. To
mu je bila firma koju je on zvao "šiljte". Posle ovoga Miluna
Katunjanina držao je istu kafanu Velicki, knjigovezac.
Na stotinu
metara ispod "Srebrne kugle" niz Pop-Lukinu ulicu, nalazi se i danas
kafana "Zlatan grozd". Nekada se ta kafana zvala "Engleska kraljica" a
bila je pre "Pozorišne kafane" i pre "Dardanela" prva naša pozorišna,
odnosno glumačka kafana.





 Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Empty

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




 Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče iz knjige "Iz starog Beograda"    Priče iz knjige "Iz starog Beograda" Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Priče iz knjige "Iz starog Beograda"
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: MOJA ZEMLJA-
Skoči na: