LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Kult drveta i biljaka kod starih Srba

Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba Empty
PočaljiNaslov: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba Icon_minitime16/12/2011, 10:08 pm

Kult drveta i biljaka kod starih Srba


Kult drveta i biljaka kod starih Srba Ancient-oak




Kult drveta i biljaka jedini je od starih kultova sa kojim se crkva, naročito naša pravoslavna, brzo i bezuslovno izmirila, tako da on danas u njoj ima naročito svoje mesto i svoju simvoliku. Kao što se u starim religijama nijedna kultna radnja, ni molitva, ni žrtva, nisu mogle ni zamisliti bez manipulacija sa grančicama kakvog svetog drveta, tako se u nas ne može izvršiti vodoosvećenje bez bosiljka; i kada naše stare žene, idući u crkvu, nose u ruci bosiljak ili, u Primorju, grančicu masline, one čine isto što i savremenici Sofoklovi, koji su, idući u hram, obavezno nosili svete grančice u ruci. Koliko je naša crkva pokazala malo interesovanje da ratuje protiv starinskog kulta drveta, najbolje se vidi iz činjenice da u kultu svetoga drveta, zapisa, u adoriranju njegovom i prinošenju žrtava njemu, uzimaju učešća i sveštenici. Sve to učinilo je da je kult drveta i biljaka u našem narodu i danas još neobično svež i jak.

Drveta sa demonskom ili čak božanskom snagom ima mnogo. Obično se obožava ili cela specija, na primer: lipa, hrast, leska, ili pojedini istaknuti primerci: bor kralja Milutina u Nerodimlju, kruška kod Đevđelije, brest u Petrovgradu, o kome je nedavno bilo govora i u našoj štampi, orah kod Molovina u Sremu, lipa kod izvora Cornika u Slavoniji („najstarija jugoslovenska lipa“ — Šulek) i toliki drugi. Svetih šuma i gajeva, kojih je u doba cvetanja paganizma bilo vrlo mnogo, danas ima samo po retkom izuzetku; ali da su ranije postojali u većem broju, smemo zaključiti iz imena manastira kao što su Grabovac, Krušedol, Orahovica: manastiri su, po svoj prilici, zamenili starinska prethrišćanska svetilišta, čiji su centri bili u odgovarajućim svetim gajevima. Ako bismo hteli da govorimo o svakom drvetu ponaosob, prvo što bi trebalo da učinimo to je da ih podelimo na dve kategorije: na dobra i zla dreveta, ili — kako su ih delili još stari narodi, Grci i Rimljani, takođe i Germanci — na drveta srećna i nesrećna. Jedno od najvažnijih drveta iz prve kategorije bila bi, svakako, leska. Kod našeg naroda postoji čitava religija ovog drveta. Leskina šibljika ima izvanrednu magičnu snagu; takva magična šibljika može ispuniti svaku našu želju; i njome se može ubiti đavo, čovek pretvoriti u životinju, i ponekad čak i mrtvac oživeti. U lesku ne udara grom, i zbog toga se čobani, kad zagrmi, kite njenim lišćem, ili ga meću pod pojas, ili beže pod nju. Leska je i drvo znanja. Ko bi metnuo u usta meso od zmije koja pod leskom živi, razumeo bi govor životinja; a ko bi pojeo srce te zmije, tome bi svaka travka rekla od čega je lek. Među sveta drveta mogu se još ubrajati lipa, hrast, tisovina i mnoga druga. Lipa je sveto drvo svih Slovena. Lipovi gajevi i pojedini primerci bili su nekada centar kulta: oko starih crkava i džamija nalaze se i danas lipe, ili ih je, prema lokalnoj tradiciji, bilo ranije; crkve su, možda, u pojedinim slučajevima zamenile svete lipe. Od lipovog drveta pravili su se starinski idoli; „krst lipovi“ u poznatoj turskoj psovci upućivanoj Srbima u stvari je aluzija na starinski idol od lipovine; oko lipe vršena su nekada venčanja. Inače je kult lipe od davnih vremena u dekadenciji; verovatno je da je ta dekadencija otpočela još pred kraj paganizma. Danas lipe nema u našim krajevima mnogo; međutim, veliki broj topografskih imena po njoj, mnogo veći no po ostalim drvetima, dokazuje da je lipe pre bilo mnogo više, svakako u vezi s tim što je i poštovanje prema njoj bilo jače. Hrast je u starim indoevropskim religijama poznato drvo boga gromovnika. Kod nas se hrast po pravilu uzima za badnjake i za zapise. Gde se pored crkve nalazi hrast ili hrastov gaj, to su verovatno sveta drveta preostala još iz vremena paganizma. I običaj da se pod hrastom održavaju zborovi i vrše suđenja starinski je i u vezi sa religijskim uvaženjem toga drveta. Od ostalih svetih drveta možemo samo spomenuti još tisovinu, koja je „vilinsko drvo“ i raste samo na čistom mestu. Nijedno drvo, osim možda glogovine, nije tako snažan utuk protiv zlih demona. Nekakva Ciganka, za opkladu, od pedeset plugova koji su na njivi orali, zaustavila je svojim basmama četrdeset devet, a pedeseti nije mogla, jer je u rogovima volova bilo pomalo tisovine: „Takav plug“ — rekla je Ciganka — „ne bi mogli zaustaviti ni svi sihirbaizi što ih ima na svetu.“ Spisak božanskih i demonskih drveta, ako bismo hteli da spomenemo sva drvega koja dolaze u obzir, ispao bi vrlo veliki. U tome katalogu jedno od uglednih mesta pripadalo bi i javoru, koji ima veze sa mrtvačkim kultom, i kultom predaka, i nije slučajno što su se mrtvaci nekada često sahranjivali u izdubenim javorovim deblima; što se mrtvački kovčeg često pravi od javorovih dasaka („Sine mili, je l’ ti zemlja teška, Il’ su teške daske javorove“); i što su gusle, koje su instrumenat epske poezije, a epska poezija je u vezi sa kultom predaka i jedan deo toga kulta, od javorovine. Od biljaka koje su imale značaj u staroj srpskoj religiji ne možemo a da ne spomenemo bosiljak, za koji je Pančić rekao da Srbina prati kroz sav njegov život, u radosti i žalosti, od kolevke pa do groba. On je božji cvet; najpre u bašti treba posaditi bosiljak, pa onda ostalo cveće. Prema srpskim legendama, ponikao je on na grobu cara Uroša; ili čak na grobu Spasiteljevom; ili je postao od suza svetoga Save. Jedna legenda kaže da Bogorodica najradije miriše taj cvet; i kada je jednom „ovca Razbludnica“ bila kod Boga na večeri, Bog joj je dao jabuku, a Bogorodica kitu bosiljka. Kao što grčki Hermes vadi duše čarobnim štapom, tako sveti Arhanđeo vadi duše pravednika bosiljkom.

Ovoliko o religiji pojedinih drveta i biljaka. Ako se sada posmatraju sve ukupno, moći će se dobiti zanimljiva i, uglavnom, jasna slika o celokupnoj religiji i kultu njihovom u našoj starini. Mi ćemo od svega toga dati samo nekoliko fragmenata, uzetih preko reda. Unapred bismo sasvim ukratko mogli reći da, prema starinskim shvatanjima i našeg naroda i drugih naroda, drveta i biljke mogu biti — mada to nisu uvek — senovite, to jest, one pripadaju ili kakvoj duši (to su, na primer, voćke i loze koje se sade po grobovima; ruža koja je ponikla na grobu nevino poginule Jovanbegovice; kosovski božuri; bosiljak koji je samonikao na Isusovom grobu), ili kakvom dobrom ili zlom demonu (brest, jasen, jela, bor pripadaju vilama; zova i orah nekim zlim demonima), ili divovima, koji su u stvari najstarije forme paganskih bogova (otuda divlje voćke i divlje životinje — tj. koje pripadaju divovima), ili najzad božanstvima (hrast bogu gromovniku, leska nekom velikom ženskom božanstvu, lipa takođe nekom velikom božanstvu).

Kada sam rekao da izvesna drveta — pojedini primerci ili cela specija — pripadaju izvesnim demonima ili božanstvima, ja sam naročito upotrebio ovaj neodređeni izraz. Kakva je to pripadnost, kakva veza između drveta i demona? Ima naučnika (kakav je npr. halski profesor Oto Kern) koji misle da drvo ili biljka sami po sebi, kao takvi, nikada nisu obožavani, nego da njihov religijski karakter i ugled dolazi otuda što su oni eventualno mogli biti stan, privremeni ili stalni, kakvog božanstva ili demona; sveta drveta, prema tome, ne bi bila ništa drugo nego najprimitivniji hramovi, s obzirom na to da hramovi u paganizmu doista nisu bili ništa drugo nego zgrade u kojima božanstvo stanuje (u izvesnoj suprotnosti sa današnjim hramom, koji je u prvom redu zbornica). Još Plinije Stariji, iz I veka posle Hrista, rekao je za drveta da su „hramovi bogova“, numinum templa. Međutim, u našoj narodnoj religiji postoji i postojalo je i jedno i drugo shvatanje. Da drvo može biti, pre svega, sklonište, sedište ljudske duše, dokaz su nam voćke i drveta koja se sade po grobovima, i u koja narod zamišlja da se sklanja duša pokojnikova. Iz narodne književnosti i iz narodnih verovanja znamo da je na Momirovom grobu iznikao bor, a na Grozdaninom loza; ili na grobu nekog drugog momka loza, a na devojčinom ruža; da su iz krvi kosovskih junaka ponikli božuri, a na grobu svetoga Jovana Vladimira bršljan.

Drvo može biti i vilin stan. U jednoj našoj narodnoj pesmi, Bog je dao momčetu zlatne roge, i ovo „probode boru koru, al’ u boru mlada moma, pak zasija kao sunce“. Na nekim drvetima — na primer, na brestu i jasenu — vile se naročito rado skupljaju. Zanimljivo je, još, da se i danas iz naših običaja i tradicije može videti da je drvo ponekad moglo imati potpuno isti značaj koji i hram. U istočnoj Srbiji starinsko pričešćivanje koprivom, o Uskrsu, vrši se pod zelenom šljivom ili drugim zelenim drvetom, onako kako se u starim kultovima vršilo u hramu ili njegovoj neposrednoj okolini. Sveta drveta, zapisi, pod kojima se čine molitve i prinose žrtve i u koje se urezuje krst koji se svake godine obnavlja ili na koji se prikucava ikona, u stvari nije ništa drugo nego jedan takav primitivan hram.

U jednoj našoj legendi priča se kako nekakav car nije nikada išao u crkvu da se Bogu moli (jer mu se tu “nije dalo“), nego je to činio pod kruškom („kruščica je moja crkvica“) i njegove molitve tu imale su toliko uspeha da se on posvetio. Nije nemoguće da i u poznatoj lepoj srpskoj legendi “Ko manje ište, više mu se daje“ imamo tamnu uspomenu na kult koji se vršio pod kruškom kao svetim drvetom: „čuvanje“ kruške u tom slučaju imalo bi se shvatiti kao ostatak kulta koji je činjen kruški, i tek tada bilo bi jasno nešto što se iz današnje priče ne vidi — naime, zbog čega su bila nagrađena braća koja su krušku čuvala. Jedan, nažalost zaboravljen ali vrlo darovit, naš istraživač, Pavle Sofrić, s pravom je rekao da nije slučajno što se u našim narodnim pesmama hajduk moli Bogu pod zelenom jelom: jela, za koju inače dovoljno znamo da je smatrana za senovito, sveto drvo, imala je ovde da zameni hram. Iz navedenih primera vidi se da je drvo doista moglo biti sedište, ili hram, kakvog demona ili božanstva. Iz drugih primera, međutim, vidi se da je drvo i samo po sebi, kao takvo, moglo važiti za demona ili božanstvo. Za to najubedljivije govori badnjak, kome se o Badnjem večeru prinose žrtve, upućuju pozdravi i molitve i koji se uopšte celoga večera, u svima ceremonijama, tretira ne kao drvo nego kao ličnost, kao božanstvo koje se propisno spaljuje. da bi se (prema shemi koja nam je poznata iz religije Atisa, Ozirisa, Adonisa, Sandana i drugih) ponovo rodilo. Drugi zanimljiv primer imamo u neobičnom kultu koji se o Badnjem večeru čini tisovini: kada se ona unese u kuću, moraju je „predvoriti“ dve mlade devojke ili momak i devojka, isto onako “kao mrca“. Božanska snaga drveta ili biljke pretpostavlja se i u običaju da se listom ili pupoljkom pojedinih drveta i biljaka, na primer leske, koprive, tisovine, u našoj staroj religiji i pričešćivalo. Najzad, da se i drveta i biljke mogu personifikovati, vidi se i iz nekih starinskih shvatanja, od kojih imamo manje ili više jasnih tragova u tradiciji i običajima. Primitivni ljudi ponekad smatraju da su sa ovom ili onom biljnom specijom u neku ruku ravnopravni, da su istoga porekla i srodnici; takve slučajeve imamo u takozvanim totemističkim zajednicama; ali i kod klasičnih i kod orijentalnih naroda postoje motivi u kojima se priča da su prvi ljudi rođenn iz drveta. U našim narodnim pripovetkama poznat je motiv da se devojka rađa iz bosiljka ili iz jabuke, ili iz bora. U Hercegovini pričaju da vile postaju iz biljke mrazovca (colchicum autumnale), zato momci nikada neće ovu biljku da zgaze; dok naprotiv stare žene čine to krišom, rano u zoru. Arapi pričaju za palmu da ju je Bog stvorio zajedno sa čovekom i zato je nazivaju bratom (mi bismo rekli „sestrom“, ali je palma, nahli, u arapskom muškoga roda). Kod nas se biljke često apostrofiraju sa „sestrice“ (“vidovčice, po Bogu sestrice“, “leščice, po Bogu sestrice“), i to, što je važno, ne u lirskim pesmama, nego u basnama i molitvama, u kojima su najbolje sačuvani starinski kultni nazivi i starinska verovanja. Bajalica naziva uopšte svaku magičnu travu koju će da iskopa “o travice, po Bogu sestrice“. Lesku i Nemci zovu “Frau Hasel“. — Očevidno je, dakle, da drvo ili biljka, sami po sebi, mogu biti božanski numen.

Kad je reč o starinskom kultu, može biti od interesa — mada neće predstavljati nikaknvu cezaciju — da utvrdimo kako su se naši preci obraćali, kako su adorirali sveta drveta. Ako se uporede današnji naši fragmenti sa stanjem stvari u religijama starih naroda, moći će se konstruisati ovi glavni momenti u našim starinskim molitvama: metanisanje pred svetim drvetom, hvatanje rukom, celivanje. Pored toga, obavezno je bilo i sedenje pod svetim drvetom ili u svetom gaju. Pred drvetom kome se starinski Srbin obraćao molitvom, trebalo 6i dakle najpre metanisati, pa ga onda uhvatiti rukama, i peći svoju želju. Tako i danas rade u Bosni stari Srbi kada se, uoči Uskrsa, ispovedaju leski i pričešćuju njenim pupoljkom; tako je uradila i Latona sa palmom i maslinom, pre no što će roditi Apolona i Dijanu. Starinski, još grčki i rimski, propis da se putnik kada prolazi pored svetoga gaja, treba tu da zadrži i neko vreme posedi paulisper assidere, može poslužiti kao lep komentar za jedan naš poznati običaj u mrtvačkom kultu, i za jedno mesto u pesmi „Ženidba Milića barjaktara“. Kada je Milićeva zaručnica umrla, svatovi su je propisno sahranili, pa onda oko groba, koji je bio odmah zasađen ružama, klupe pogradiše: Ko j’ umoran, neka se odmara. U pesmi je zaboravljen pravi smisao sedenja, ali posle ovoga što smo rekli jasno je da je to doista kudtna radnja, u najmanju ruku odavanje počasti pokojniku. Mi, uostalom, i sa druge strane znamo da sedenje može imati izvesno pozitivno, magično dejstvo: setimo se samo propisa da gost, kada uđe u kuću ma za najkraće vreme, mora sesti; i da takođe mora sesti i polaženik kada nam o Božiću doće. — Što se tiče celivanja svetih drveta, meni je, iz ove oblasti, poznat samo slučaj celivanja badnjaka, kod nas u Šumadiji i inače. Ali da je taj propis obuhvatao ranije i druga sveta drveta, smeli bismo zaključiti iz činjenice da je celivanje svetih predmeta oduvek imalo u kultu veliki značaj. Ciceron na jednom mestu spominje bronzanu statuu Herkulovu u Agrigentu, koja je od silnih celiva sva bila izlizana. Ja se lično sećam da sam u Rimu, u kapiji Aurelijanovoga bedema kroz koju ide put za Tivoli, video takođe jedan jako izlizan mramorni krst, ispod koga je pisalo italijanski: „Ko poljubi ovaj krst, 100 dana oproštaja u purgatorijumu“.

O žrtvama koje se svetim drvetima i biljkama prinose imamo interesantnih dokumenata. U mnogo slučajeva drvetu ili biljki, odnosno božanskom numenu koji se u njima zamišlja, prinosi se žrtva u vinu, hlebu i medu. Klenu i glogu, na primer, prinosi se na žrtvu pogačica, vino i voda, da 6i se saznalo da li se bolesnik namerio. Isto tako, uoči Đurđevdana i Spasovdana prinosi se slična žrtva vili, koja boravi u biljci jasenku, da bi bolesniku, koji će te noći spavati pod jasenkom, došla na san i kazala mu lek. Sasvim starinsku žrtvu imamo i u običaju u okolini Đevđelije da se o Uskrsu daje kruški nafora, koja joj se umetne pod koru. U našoj staroj religiji postojale su u kultu drveta i takozvane obedne žrtve. Ovo je vrlo starinska, prema jednom engleskom istraživaču, Robertsonu Smitu, čak i najstarija forma žrtve uopšte. Ljudi jedu isto jelo, za istom trpezom, sa božanstvom i preko jela učvršćuju odnose, prave savez sa njim, onako kao što se prijateljstvo i savez i danas još sklapaju preko soli i hleba, i kao što se onome koji nam dolazi kao gost, i čije prijateljstvo želimo da anticipiramo, nudi so i hleb. Takve obedne žrtve postoje kod nas u kultu predaka: prilikom daće ostavlja se za trpezom prazno mesto za dušu pokojnikovu, za koju se misli da nevidljivo uzima učešća u gozbi. Kod Rimljana postojao je običaj zajedničkog obeda bogova i ljudi, koji se zvao lectisternium; tom prilikom u začelju je rezervisano mesto za boga, njegova statua bila bi donesena i postavljena na stolici ili minderluku, i pred nju bi bila iznesena jela. Za ovakvu primitivnu žrtvu teško je naći paralelnih primera u istoriji religije, i utoliko je zanimljiviji jedan srpski primer iz religije drveta. Naime, u Nerodimlju postoji jedan prastari, sveti bor, za koji tradicija kaže da ga je posadio kralj Milutin. Prvoga dana Uskrsa kod toga bora drži se sabor, koji kulminira u ritualnoj gozbi, pri kojoj mesto u začelju zauzima bor. Lep i vrlo redak primer za lektisternijum u našoj religiji.

Kult biljaka, u našoj starini, pripadao je inače velikim delom ženama. Dok su iz drugih nekih kultova žene isključene ili im je uloga ograničena (na primer, ženi nije dozvoljeno da kolje sitnu stoku i živinu, jer bi se, kaže se, ono što žena zakolje omrcinilo — a mi znamo da je svako klanje prvobitno bilo ceremonijalno i pod kontrolom religije; pa onda, žena po pravilu ne može „ustajati u slavu“; čak i za ulazak u hram postoje izvesna ograničenja) dotle u kultu i religiji drveta i biljaka žena, po pravilu, vodi prvu reč. Jedna od najvažnijih stvari u ovoj oblasti jeste branje lekovitih i magičnih biljaka. Pretprošle godine [1938] o toj temi izašla je velika knjiga jednog belgijanskog naučnika (A. Delatte), iz koje se najbolje da videti koliko je taj čin religijski značajan i sa koliko se obzira i ceremonija mora da njemu pristupa. Kod nas, kao što je poznato, ova važna religijska radnja potpuno pripada ženama — dovoljno je podsetiti na „idenje u zdravac“ o Biljanom petku, i na branje biljaka za vreme Međudnevica. Zanimljivo je da i inače ceo biljni svet, u svima religijama i mitologijama, dolazi u interesnu sferu i pod kontrolu ženskih božanstava i demona. Spomenuo sam petak i Međudnevice kao dane kada bilje ima naročitu spasonosnu moć. Zar petak, vendredi, Freitag, kao što se već i iz samog imena njegovog vidi, nije dan starinske Venere, odnosno germanske Fraje, i, kada je kod nas izvršeno personifikovanje dana, naše svete Petke? A Međudnevice su dani između svih velikih Bogorodičinih praznika. Važna je još činjenica da su u ovu međudnevičku sezonu još i za vreme paganizma padali najveći praznici ženskih božanstava. Božanstva od kojih zavisi cela vegetacija, i kod semitskih i kod indoevropskih naroda, takođe su ženskoga roda: to je Ištar ili Astarta, ili Dimitra, ili Majka Zemlja, ili drugo koje žensko božanstvo. U našoj religiji i mitologiji najčuvenije biljarice jesu ženski demoni, vile. One se i rađaju iz biljaka ili iz drveća, i žive u njima ili oko njih; čak i njihova egzistencija zavisi, u najvećoj meri, od magičnih biljaka; u narodnim pripovetkama naivno i ne bez izvesnog humora priča se kako se vile žure da, u noćima kada biljke imaju naročitu magičnu moć, preduhitre smrtne žene i tako reći ispred nosa im poberu mitsku biljku vratolom; ili seme od beloga luka, koje daje besmrtnost; ili seme od paprati, s pomoću koga se može naći i podići zakopano blago. Čak i životinjski svet nagone vile da za njihov račun skuplja magično bilje. U jednoj fantastičnoj priči iz Prilepa objašnjava se zbog čega su ždralovima vratovi očupani. Oni, naime, idu svake godine u neku pustu planinu u koju ljudi nemaju pristupa, i tu, za vile, beru smilje, pa ga onda vršu; i vratovi su im očupani zato što su bili vezani za stožer. U davnoj prošlosti uloga žene u kultu drveta i biljaka morala je biti još mnogo veća. Od njene magične intervencije često zavisi cela vegetacija. U primitivnom društvu žene su, da bi se vegetacija obezbedila, čak prinošene i na žrtvu. Nije nemoguće da je takav običaj postojao i u maglovitoj slovenskoj prošlosti. Ima kod nas jedan običaj o Đurđevdanu da se ide na reku i tu, “šale radi“, poneka devojka gurne u vodu i, razume se, odmah zatim izvuče na obalu. To što se danas smatra za šalu bila je nekada, po svoj prilici, ozbiljna kultna radnja. Ja držim da ovde imamo ništa manje nego zamenu, supstituciju ljudske žrtve. U vrlo dalekoj prošlosti — tako bismo smeli da rekonstruišemo celu stvar — božanstvu koje se zamišljalo da je u reci žrtvovana bi bila po jedna devojka, odnosno bila bi mu poslata kao nevesta; onako isto kao što je reci Nilu svake godine žrtvovana po jedna devojka, i kao što reka u lepoj našoj priči o Usudu traži ljudsku žrtvu. To je, u paganizmu, poznati slučaj takozvane „svete svadbe“: na mističan način, i po sili analogne magije, ima da ova žrtva izazove i obezbedi poljsku plodnost.

Zanimljivo svedočanstvo o božanskoj snazi pojedinih drveta imamo mi možda i u izvesnim zakletvama, u kojima se takva drveta spominju. Naš narod kune se u bor i glog: bora mi, i: gloga mi. Vuk misli da su ove reči uzete zato da se ne bi veliko Božje ime profanisalo i uzimalo u usta radi ma kakve bagatele. I doista, postoje primeri za ovakav eufemistički način izražavanja kakav pretpostavlja Vuk, na primer kod Francuza i Nemaca: parbleu m. par dieu i potz Wetter m. Gottes W. Ali je ipak verovatnije da mi ovde stvarno imamo zakletvu svetim drvetom. Mi, doista, znamo da su se stari Sloveni, kao i stari Germanci i klasični narodi, rado zaklinjali svetim drvetima; i da je ta navika bila jako popularna, dokaz je to što je crkva smatrala za potrebno da ovakve zakletve naročito zabranjuje. Analognih slučajeva za ovakvu zakletvu imamo kod Grka. koji su se zaklinjali — incredibile dictu — u kupus, jer je on smatran za svet, i kod Germanaca, koji su se zaklinjali u lesku. Za bor i glog mi inače dovoljno znamo da su ih naši preci doista smatrali za sveta drveta. O boru rečeno je već ranije nešto. Glog je, pored ostalih svojih supra-normalnih osobina, imao još i retku čast da se smatra za kozmičko, vasionsko drvo. Kao za igdrasil u germanskoj mitologiji, tako naš narod priča za neki veliki glog da na njegovim granama stoji cela zemlja, za taj glog vezan je crni pas, koji neprekidno grize glog, i ako bi ga pregrizao, svet bi propao; ali s vremena na vreme sveti Petar prekrsti štapom, i glog se vrati na staru meru.

S obzirom na eventualnu demonsku ili čak i božansku prirodu drveta i biljaka, nije nikakvo čudo što za sečenje drveta i branje biljaka postoje naročiti magični i kultni propisi. Kada ko poseče drvo za koje se boji da nije možda senovito, treba da na preostalom panju odseče živoj kokoši glavu, pa mu se neće ništa desiti. Ovde, očevidno, imamo žrtvu zamene, isto onako kao što se, kada u jednoj kući ubrzo dvoje jedno za drugim umru, sa onim drugim sahranjuje petao ili kokoš, kao zamena za trećeg ljudskog mrtvaca. Ali ima i druga mogućnost da čovek poseče drvo pa da mu se ipak ne desi ništa. Moj uvaženi prijatelj prota Steva Dimitrijević pričao mi je da na Kosovu Arnauti ovako rade kada seku drvo za koje se boje da nije senovito: jedan seče, a drugi čeka sa kamenom u ruci, pa čim onaj poseče drvo, ovaj drugi brže-bolje postavi kamen na panj. Zašto? Kamen ima moć da privuče, veže za sebe svaku dušu: setimo se samo grobnog spomenika, kome je bio prvobitan cilj da pokojnikovu dušu za sebe veže; ili belutaka kojima se oivičuje grob i koji imaju ista cilj; pa onda belutaka koji se bacaju u grob pokojnika za koga postoji bojazan da će ce povampiriti. Kamen koji Arnauti meću na panj posečenog drveta ima, očevidno, zadatak da dušu koja se u tom drvetu možda nalazi — veže za sebe, tako da ova ne bude u mogućnosti da ode slobodna i izvrši osvetu. I za branje magičnih biljaka postoje strogi propisi, kojima se reguliše i vreme branja i mnoge druge stvari, kao što su molitve, žrtve, kultna čistota. Zanimljiv je Ovidijev opis kako je čuvena čarobnica, Medeja, brala magične biljke, kojima će podmladiti svoga svekra, Ezona: iz njega se vidi koliko ta stvar može da bude ceremonijalna i komplikovana. Takvi propisi postoje i kod nas. Ja ćy spomenuti samo jedan.

Za kopanje velikoga zelja, vrlo cenjene magične biljke, koja će se ušiti deci u amajliju, i upotrebiti za kađenje kuće od veštica, važi ovaj propis: zelje se kopa u Međudnevice; ono se kopa kamenom, i kada se dovoljno opkopa, baci se kamen uvis, i zelje iščupa, dok se kamen još nije vratio na zemlju. „Ako kamen prije pane nego su iščupali“ — kaže onaj koji je ovaj običaj opisao — „onda drže da to zelje nema toliku moć kao što bi imalo da se iščupalo prije nego je kamen pao.“ Ceo ceremonijal zanimljiv je. Propis da se mora kopati kamenom, a ne možda nožem ili ašovom, svakako je izvanredno star, stariji od upotrebe metala, dakle: svakako još iz neolitskog vremena; onako kao što je stariji od upotrebe metala i propis da se pokrov za mrtvaca mora seći kamenom, a ne makazama. A zbog čega se kamen baca uvis? Posle onoga što je gore rečeno o upotrebi kamena prilikom sečenja drveta, stvar je sasvim jasna. Biljarica želi da u biljci ostane demon koji je i čini lekovitom, i zato je, u momentu čupanja, izoluje od kamena, bojeći se da kamen demona iz biljke ne privuče u sebe.

Kod ovakvog stanja stvari ne iznenađuje nas što drveta i biljke imaju ugledno mesto i u našoj mitologiji i legendama. Meni je do sada poznato oko stotinu mitova i legendi, u celini i u fragmentima. Oni se odlikuju svojom fantastičnošću, tajanstvenošću i nežnošću. Mitskih drveta i biljaka ima mnogo. Kome odmah ne bi pale na pamet sa bukve jabuke, ili javorove, ili jovove, ili zlatne jabuke, koje u nepristupačnoj šumi čuva zmija ili aždaja, ili jabuke od kojih se stvara zlato, ili od kojih rastu rogovi? Dovoljno je uz njih podsetiti na jabuke hesperida i na plodove sa drveta života u raju (koje je, u prvobitnom mitu, takođe čuvala zmija), pa ćemo se uveriti da se ovde doista nalazimo u punoj mitologiji. U mitske biljke dolazi i toliko spominjani raskovnik, koji otvara svaku bravu i pronalazi skriveno blago. Ko hoće da ga nađe, treba sam sebe da stavi u okove i da ide livadom; pa gde okovi sami od sebe spadnu, tu će ga naći; ili ćemo ga naći kod ježa, koji se u pripovetkama smatra za vrlo mudru životinju, i koji ga drži pod jezikom. Od životinja možemo dobiti i „zemaljski ključ“, koji ima istu moć kao i raskovnik; tu travku poznaje tica žunja. Kada ona izleti iz gnezda, treba zatvoriti izlaz i podmetnuti crvenu maramu, pa kad žunja vidi da ne može ući, doneće tu magičnu travku i otvoriti ulaz; ali čim to učini, gledaće ona da travku uništi, pa će je baciti na crvenu maramu, misleći da je vatra, i onda je čovek može uzeti. Postoji, najzad, i travka za kojom su čeznuli i tražili je mnogi junaci iz epskih pesama i iz narodnih pripovedaka; to je travka živoga. Tu travku poznaje zmija, koja je „lukava mimo sve zveri poljske“. Ako jednu zmiju ubiju, lako se može desiti da njena drugarica donese travku života i oživi je. Ima još jedna biljka — ili, bolje reći, jedan biljni supstrat — koja nam može osigurati večiti život — to je jedna na prvi pogled tako obična stvar kakvo je seme od beloga luka. Ali to seme niko nikada nije video niti za njega čuo. Za njega znaju samo vile. Kao što su grčki bogovi jeli ambroziju, tako naše vile jedu seme od beloga luka, i žive dokle im se život ne dosadi; a kad im dosadi, one to seme odbace, i tako bez bola umru.

Iz ovog poslednjeg podatka vidi se da se je i naš narod, ko zna u kako dalekoj prošlosti, kao i drugi narodi interesovao za problem besmrtnosti. Besmrtnost je moguća, ali samo uslovno, i samo u teoriji; u praksi, nju je čovek, bilo zbog svoje lakomislenosti ili nepoverljivosti, izgubio ili proigrao. Aleksandar Veliki našao je vodu života, ali ju je izgubio krivicom svoga kuvara; prvi čovek, vavilonski Adapa, nije smeo da okusi jelo besmrtnosti, koje mu je za svojom trpezom ponudio vrhovni bog Anu, jer je mislio da mu Anu sprema zamku; Adam je prodao svoju besmrtnost za plod koji će ga dovesti do saznanja dobra i zla; Gilgameš je dobio, najzad, travku života, ali je pustio da mu je ukrade zmija. U krajnjem redu, što ljudi nisu besmrtni, kriva je ona poznata zavist bogova, koja je bila tako važna komponenta u staroj, naročito u grčkoj religioznosti. Kada su bogovi stvarali ljude — kaže se u jednom starovavilonskom tekstu — Oni su za ljude odredili smrt, A život su za sebe zadržali. I naši preci verovali su da je besmrtnost moguća, ali da nam je, grabeći za sebe jelo života, osporavaju vile; međutim, mada su zbog ovoga mogli negodovati, nisu oni nikada gubili uverenje da se eliksir života ipak nalazi u tajanstvenoj snazi svetih drveta i magičnih biljaka. Na tome uverenju počiva cela religija drveća i biljaka, koju su naši preci sa puno pijeteta čuvali i ostavili je svojim potomcima u amanet.

Veselin Čajkanović – O magiji i religiji

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba Icon_minitime27/12/2011, 9:17 pm

ДУША У ДРВЕТУ

У симболици многих религија света дрво је симбол Космоса, уређеног света који окружује човека. Основно својство Космоса је непрекидно обнављање, што је и природно својство дрвета. Начин постојања Космоса – то његово својство бескрајног обнављања – симболички је изражаван кроз живот дрвета. Због тога је Космос и замишљан у облику дрвета. Слика дрвета, међутим, није изабрана само да би симболизовала Космос већ и да изрази живот, младост, бесмртност, мудрост. Сасвим је онда разумљиво што је у народној религији Срба и других европских народа дрво замишљано као станиште душа, јер је на тај начин „осигурана“ вечитост, бесмртност. Космички доживљај дрвета основа је многих потоњих специфичних веровања и магијских радњи везаних за дрво.
Суштина култа дрвета се у народној религији изражава кроз дивинизацију појединих врста или примерака дрвета па се често поједини примерци сматрају светим и понекад су служили као супституцаја храмова (цркава). Храмовну улогу таквих дрвета јасно доказује то што су испод њих обављане молитве и приношене жртве, то јест обављани потпуни религијски ритуали. Крај таквог дрвећа одржавају се и народни сабори и весеља.
Дивинизовано, свето дрвеће је свеприсутно. Готово свако село је имало, а многа и данас имају своје свето дрво запис. Назив запис потиче од тога што се на такво свето дрво „записује“ (урезује) крст. Једно село је могло имати и неколико записа који се налазе по имањима људи, али је увек постојао један главни запис који се обично налазио у средини села. Култ записа кулминира током прослављања сеоске славе – заветине. Тог дана је у читав религијско-магијски церемонијал укључено свето сеоско дрво. Кључни моменти тог церемонијала јесу обављање молитве, урезивање крста у дрво, кићење дрвета цвећем, црвеним концем, младим усевима (пшеница, кукуруз и сл.). Под записом се обављао и обред призивања кише, а читав церемонијал, који је у суштини обавља за обезбеђивање плодности, завршава се колективном сеоском гозбом. Запис је био заштитник села, штитио је од грома и временских непогода уопште. Значај светог сеоског дрвета поткрепљује и чињеница да су под записима одржавани сеоски зборови и доношене одлуке важне за читаву сеоску заједницу.


За запис се с правом може рећи да представља врхунац култа дрвета у народној религији. Стога је разумљиво што је сеоски запис био изразито табуисано дрво. Запис не само да није смео бити посечен, већ је било забрањено одсећи му грану, па чак се избегавало и кидање листова. Кад је запис на нечијем имању, био је обичај да ако неко купи имање не само да не сме да посече или оштети запис већ је морао и да настави да слави славу која је била везана за то дрво. Уколико би неко на било који начин наудио запису, веровало се, тај, или неко од његових ближих сродника, врло брзо би умро или доживео какву другу несрећу. За запис се најчешће узима неки особит стари храст, а за неке од тих храстова се сматра да потичу још из паганских времена. Храст је код Старих Словена сматран дрветом Перуна, бога громовнука. Осим храста, запис може бити и тиса, граб, цер, крушка, липа.



Култ дрвета у народној религији има значајну улогу и у најважнијем религијском празнику – Божићу. Ту је култ дрвета изражен у магијско-религијским радњама у вези са бадњаком. Бадњак представља божанство, демона вегетације који се ритуално спаљује да би се поново родио, чиме се магијским путем подражава непрекидност природних животних циклуса. Бадњак је обично од церовог дрвета, али у неким крајевима се као бадњак користи и храстово, буково или тисово дрво. Сам чин одсецања бадњака је изразито ритуализован јер, поред осталог, представља чин убијања светог дрвета од којег се очекује помоћ и од којег зависе срећа, плодност, здравље и напредак уопште. Због тога се према обичају бадњак сече у рану зору и у рукавицама, а приликом сечења приноси му се житна или животињска жртва. Онај који сече бадњак, а то је обично старешина куће, бадњаку пре сечења честита Божић и увек користи неку форму извињавања или правдања за свој поступак. Занимљиво је да се приликом сечења води рачуна да пресек буде искошен и да бадњак на пресеченом месту добије „браду“, чиме он заправо добија један антропоморфни атрибут који је у многим веровањима атрибут богова.



Приликом уношења бадњака у кућу њему се, као демону вегетације, приноси жртва тако што га укућани посипају житом или свакојаким семењем, а у неким крајевима су бадњак преливали вином. Са бадњаком се разговара, даје му се вечера, негде га чак и повију као мало дете. Но, сви ти магијски поступци имају један јасан циљ – да се натприродна, божанска моћ бадњака магијским путем пренесе на људе, усеве, стоку. Негде је био обичај да сви укућани љубе бадњак, а негде су га мазали машћу од божићне печенице да би потом, на Божић, сви морали да пробају мало те масти. Бадњак се на Божић ритуално спаљује, а приликом спаљивања се џара ватра и изражава жеља за срећом, радошћу, плодношћу, здрављем, напретком. Приликом ложења бадњака било је обавезно стално га померати напред, ради напретка у кући. У етнологији постоји мишљење да се ритуалним спаљивањем бадњака заправо подстиче моћ младог сунца у време зимске краткодневице.

За дрвеће се веровало и да може да буде сеновито, то јест да може да везује душе умрлих и да буде њихово станиште. Најраширеније је било веровање да јабука може да буде станиште душа па је дрво јабуке сађено на новом гробу. За бор је било везано исто веровање, али се веровало да ће он сам да никне из гроба младих људи. С друге стране, за поједине врсте дрвећа се веровало да могу да буду станиште разних демона. Тако се, на пример, веровало да је крушка станиште ђавола, вештице или чуме – најопаснијег демона болести. Бреза и тиса су у веровањима дрвеће које настањују виле, а веровало се и да у шупљим буквама живе змајеви.
Имајући у народним веровањима божанску природу, дрво је имало и јаку заштитну и лековиту моћ. Највећу заштитну моћ имао је црни глог, те је стога и коришћен за заштиту од злих демона и митских бића, а пре свега од вампира. Веровало се да вампир може бити „убијен“ само глоговим коцем, а трње црног глога је остављано у врата и прозоре да вампир или неки други демон не би могли да уђу у кућу. Највећа лековита моћ приписивана је дрену, па су се људи на Божић причешћивали дреновим пупољцима како би потом читаве године били здрави. Лековита моћ је придавана и лески, јасенку, јабуци, липи.



Данас су многа веровања везана за дрво углавном нестала, али је занимљиво да два најбитнија комплекса веровања упорно опстају – култ светог дрвета записа и магијско поступање с бадњаком. Разна друга веровања, превасходно она о сеновитости или демонском карактеру дрвета, ретко се могу срести. Понегде се, рецимо, још води рачуна о томе да плодно дрво не треба сећи и да ће онога ко учини тако нешто свакако задесити некаква несрећа. Иако савремен европски начин размишљања по правилу одбацује такав, религијски, начин размишљања, занимљиво је да таква веровања посредно доприносе очувању европске природне баштине. Но, без обзира на разна веровања, човек мора да буде свестан чињенице да је дрво живо биће, и да је при том то једно племенито живо биће.

(beli vid


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba Icon_minitime27/12/2011, 9:18 pm

Дрвета са демонском или чак божанском снагом има много. Обично се обожава или цела специја, на пример: липа, храст, леска, или поједини истакнути примерци: бор краља Милутина у Неродимљу, крушка код Ђевђелије, брест у Петровграду, о коме је недавно било говора и у нашој штампи, орах код Моловина у Срему, липа код извора Цорника у Славонији („најстарија југословенска липа" — Шулек) и толики други. Светих шума и гајева, којих је у доба цветања паганизма било врло много, данас има само по ретком изузетку; али да су раније постојали у већем броју, смемо закључити из имена манастира као што су Грабовац, Крушедол, Ораховица: манастири су, по свој прилици, заменили старинска претхришћанска светилишта, чији су центри били у одговарајућим светим гајевима.

aкадемик Веселин Чајкановић

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba Icon_minitime27/12/2011, 9:20 pm

Бели Вид пише:


Други српски устанак је подигнут под ТАКОВСКИМ ГРМОМ.
Таковски грм - пре 1887. г.

У тадашњем забрану, на Цвети 1815. године, под највећим храстом, донета је коначна одлука о подизању Другог устанка. Храст лужњак се у народу назива и грм, па одатле потиче назив "Таковски грм" који је постао један од симбола сећања на догађаје везане за коначно ослобађање од Турака и стварање српске државе.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba Icon_minitime27/12/2011, 9:25 pm

Бели Вид пише:

Свето дрво на Звездари у центру Београда.
Месту где и урбани Срби, Београђани, могу да осете дух старе вере.

Свето дрво налази се унутар етно ресторана "Запис"

Бели Вид пише:Свето дрво на Звездари у центру Београда.
Месту где и урбани Срби, Београђани, могу да осете дух старе вере.

Корење му је испод ресторана, стабло пролази кроз ресторан, а крошња избија кроз отвор на крову.(што је по мени добро јер је дрво колико толико заштићено)

Као да се улази у неки храм


Kult drveta i biljaka kod starih Srba Bg_hrast2


Прва литија одржана је 1928. године, да би култ дрвета замро под комунистима, а поново је обновљен 1994. године. Последња литија одржана је 2008.
Дрво је под заштиитом државе.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba Icon_minitime27/12/2011, 9:31 pm

Свети бор на Каменој гори:

Kult drveta i biljaka kod starih Srba Svetibor3

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba Icon_minitime27/12/2011, 9:35 pm

Кад је реч о старинском култу, може бити од интереса — мада нећe представљати никакнву ceзацију — да утврдимо како су се наши преци обраћали, како су адорирали света дрвета. Ако се упореде данашњи наши фрагменти са стањем ствари у религијама старих народа, моћи ће се конструисати ови главни моменти у нашим старинским молитвама: метанисање пред светим дрветом, хватање руком, целивање. Поред тога, обавезно је било и седење под светим дрветом или у светом гају. Пред дрветом коме се старински Србин обраћао молитвом, требало 6и дакле најпре метанисати, па га онда ухватити рукама, и peћи своју жељу. Тако и данас раде у Босни стари Срби када се, уочи Ускрса, исповедају лески и причешћују њеним пупољком; тако је урадила и Латона са палмом и маслином, пре но што ће родити Аполона и Дијану.

Старински, још грчки и римски, пропис да се путник када пролази поред светога гаја, треба ту да задржи и неко време поседи paulisper assidere, може послужити као леп коментар за један наш познати обичај у мртвачком култу, и за једно место у песми „Женидба Милића барјактара". Када је Милићева заручница умрла, сватови су је прописно сахранили, па онда око гроба, који је био одмах засађен ружама, клупе поградише:



Ко ј' уморан, нека се одмара.



У песми је заборављен прави смисао седења, али после овога што смо рекли јасно је да је то доиста кудтна радња, у најмању руку одавање почасти покојнику. Ми, уосталом, и са друге стране знамо да седење може имати извесно позитивно, магично дејство: сетимо се само прописа да гост, када уђе у кућу ма за најкраће време, мора сести; и да такође мора сести и полаженик када нам о Божићу доће. — Што се тиче целивања светих дрвета, мени је, из ове области, познат само случај целивања бадњака, код нас у Шумадији и иначе.

Али да је тај пропис обухватао раније и друга света дрвета, смели бисмо закључити из чињенице да је целивање светих предмета одувек имало у култу велики значај. Цицерон на једном месту спомиње бронзану статуу Херкулову у Агригенту, која је од силних целива сва била излизана. Ја се лично сећам да сам у Риму, у капији Аурелијановога бедема кроз коју иде пут за Тиволи, видео такође један јако излизан мраморни крст, испод кога је писало италијански:

„Ко пољуби овај крст, 100 дана опроштаја у пургаторијуму".

O жртвама које се светим дрветима и биљкама приносе имамо интересантних докумената. У много случајева дрвету или биљки, односно божанском нумену који се у њима замишља, приноси се жртва у вину, хлебу и меду. Клену и глогу, на пример, приноси се на жртву погачица, вино и вода, да 6и се сазнало да ли се болесник намерио. Исто тако, уочи Ђурђевдана и Спасовдана приноси се слична жртва вили, која борави у биљци јасенку, да би болеснику, који ћe те ноћи спавати под јасенком, дошла на сан и казала му лек. Сасвим старинску жртву имамо и у обичају у околини Ђевђелије да се о Ускрсу даје крушки нафора, која јој се уметне под кору. У нашој старој религији постојале су у култу дрвета и такозване обедне жртве.

Ово је врло старинска, према једном енглеском истраживачу, Робертсону Смиту, чак и најстарија форма жртве уопште. Људи једу исто јело, за истом трпезом, са божанством и преко јела учвршћују односе, праве савез са њим, онако као што се пријатељство и савез и данас још склапају преко соли и хлеба, и као што се ономе који нам долази као гост, и чије пријатељство желимо да антиципирамо, нуди со и хлеб. Такве обедне жртве постоје код нас у култу предака: приликом даће оставља се за трпезом празно место за душу покојникову, за коју се мисли да невидљиво узима учешћа у гозби.

Код Римљана постојао је обичај заједничког обеда богова и људи, који се звао lectisternium; том приликом у зачељу је резервисано место за бога, његова статуа била би донесена и постављена на столици или миндерлуку, и пред њу би била изнесена јела. За овакву примитивну жртву тешко је наћи паралелних примера у историји религије, и утолико је занимљивији један српски пример из религије дрвета. Наиме, у Неродимљу постоји један прастари, свети бор, за који традиција каже да га је посадио краљ Милутин. Првога дана Ускрса код тога бора држи се сабор, који кулминира у ритуалној гозби, при којој место у зачељу заузима бор. Леп и врло редак пример за лектистернијум у нашој религији.

Култ биљака, у нашој старини, припадао је иначе великим делом женама. Док су из других неких култова жене искључене или им је улога ограничена (на пример, жени није дозвољено да коље ситну стоку и живину, јер би се, каже се, оно што жена закоље омрцинило — а ми знамо да је свако клање првобитно било церемонијално и под контролом религије; па онда, жена по правилу не може „устајати у славу"; чак и за улазак у храм постоје извесна ограничења) дотле у култу и религији дрвета и биљака жена, по правилу, води прву реч. Једна од најважнијих ствари у овој области јесте брање лековитих и магичних биљака. Претпрошле године [1938] о тој теми изашла је велика књига једног белгијанског научника (А. Delatte), из које се најбоље да видети колико је тај чин религијски значајан и са колико се обзира и церемонија мора да њему приступа.

Код нас, као што је познато, ова важна религијска радња потпуно припада женама — довољно је подсетити на „идење у здравац" о Биљаном петку, и на брање биљака за време Међудневица. Занимљиво је да и иначе цео биљни свет, у свима религијама и митологијама, долази у интересну сферу и под контролу женских божанстава и демона. Споменуо сам петак и Међудневице као дане када биље има нарочиту спасоносну моћ. Зар петак, vendredi, Freitag, као што се већ и из самог имена његовог види, није дан старинске Венере, односно германске Фраје, и, када је код нас извршено персонификовање дана, наше свете Петке? А Међудневице су дани између свих великих Богородичиних празника. Важна је још чињеница да су у ову међудневичку сезону још и за време паганизма падали највећи празници женских божанстава. Божанства од којих зависи цела вегетација, и код семитских и код индоевропских народа, такође су женскога рода: то је Иштар или Астарта, или Димитра, или Мајка Земља, или друго које женско божанство.

У нашој религији и митологији најчувеније биљарице јесу женски демони, виле. Оне се и рађају из биљака или из дрвећа, и живе у њима или око њих; чак и њихова егзистенција зависи, у највећој мери, од магичних биљака; у народним приповеткама наивно и не без извесног хумора прича се како се виле журе да, у ноћима када биљке имају нарочиту магичну моћ, предухитре смртне жене и тако рећи испред носа им поберу митску биљку вратолом; или семе од белога лука, које даје бесмртност; или семе од папрати, с помоћу кога се може наћи и подићи закопано благо.

Чак и животињски свет нагоне виле да за њихов рачун скупља магично биље. У једној фантастичној причи из Прилепа објашњава се због чега су ждраловима вратови очупани. Они, наиме, иду сваке године у неку пусту планину у коју људи немају приступа, и ту, за виле, беру смиље, па га онда вршу; и вратови су им очупани зато што су били везани за стожер. У давној прошлости улога жене у култу дрвета и биљака морала је бити још много већа. Од њене магичне интервенције често зависи цела вегетација. У примитивном друштву жене су, да би се вегетација обезбедила, чак приношене и на жртву. Није немогуће да је такав обичај постојао и у магловитој словенској прошлости.

Има код нас један обичај о Ђурђевдану да се иде на реку и ту, ''шале ради'', понека девојка гурне у воду и, разуме се, одмах затим извуче на обалу. То што се данас сматра за шалу била је некада, по свој прилици, озбиљна култна радња. Ја држим да овде имамо ништа мање него замену, супституцију људске жртве. У врло далекој прошлости — тако бисмо смели да реконструишемо целу ствар — божанству које се замишљало да је у реци жртвована би била по једна девојка, односно била би му послата као невеста; онако исто као што је реци Нилу сваке године жртвована по једна девојка, и као што река у лепој нашој причи о Усуду тражи људску жртву. То је, у паганизму, познати случај такозване „свете свадбе": на мистичан начин, и по сили аналогне магије, има да ова жртва изазове и обезбеди пољску плодност.

Занимљиво сведочанство о божанској снази појединих дрвета имамо ми можда и у извесним заклетвама, у којима се таква дрвета спомињу. Наш народ куне се у бор и глог:

бора ми, и: глога ми. Вук мисли да су ове речи узете зато да се не би велико Божје име профанисало и узимало у уста ради ма какве багателе. И доиста, постоје примери за овакав еуфемистички начин изражавања какав претпоставља Вук, на пример код Француза и Немаца: parbleu м. par dieu и potz Wetter м. Gottes W.

Али је ипак вероватније да ми овде стварно имамо заклетву светим дрветом. Ми, доиста, знамо да су се стари Словени, као и стари Германци и класични народи, радо заклињали светим дрветима; и да је та навика била јако популарна, доказ је то што је црква сматрала за потребно да овакве заклетве нарочито забрањује. Аналогних случајева за овакву заклетву имамо код Грка. који су се заклињали — incredibile dictu — у купус, јер је он сматран за свет, и код Германаца, који су се заклињали у леску. За бор и глог ми иначе довољно знамо да су их наши преци доиста сматрали за света дрвета. О бору речено је већ раније нешто. Глог је, поред осталих својих супра-нормалних особина, имао још и ретку част да се сматра за козмичко, васионско дрво. Као за игдрасил у германској митологији, тако наш народ прича за неки велики глог да на његовим гранама стоји цела земља, за тај глог везан је црни пас, који непрекидно гризе глог, и ако би га прегризао, свет би пропао; али с времена на време свети Петар прекрсти штапом, и глог се врати на стару меру.

С обзиром на евентуалну демонску или чак и божанску природу дрвета и биљака, није никакво чудо што за сечење дрвета и брање биљака постоје нарочити магични и култни прописи. Када ко посече дрво за које се боји да није можда сеновито, треба да на преосталом пању одсече живој кокоши главу, па му се неће ништа десити. Овде, очевидно, имамо жртву замене, исто онако као што се, када у једној кући убрзо двоје једно за другим умру, са оним другим сахрањује петао или кокош, као замена за трећег људског мртваца. Али има и друга могућност да човек посече дрво па да му се ипак не деси ништа.

(svetovid

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba Icon_minitime27/12/2011, 9:39 pm

Мој уважени пријатељ прота Стева Димитријевић причао ми је да на Косову Арнаути овако раде када секу дрво за које се боје да није сеновито: један сече, а други чека са каменом у руци, па чим онај посече дрво, овај други брже-боље постави камен на пањ. Зашто? Камен има моћ да привуче, веже за себе сваку душу: сетимо се само гробног споменика, коме је био првобитан циљ да покојникову душу за себе веже; или белутака којима се оивичује гроб и који имају иста циљ; па онда белутака који се бацају у гроб покојника за кога постоји бојазан да ћe ce повампирити. Камен који Арнаути мећу на пањ посеченог дрвета има, очевидно, задатак да душу која се у том дрвету можда налази — веже за себе, тако да ова не буде у могућности да оде слободна и изврши освету.

И за брање магичних биљака постоје строги прописи, којима се регулише и време брања и многе друге ствари, као што су молитве, жртве, култна чистота. Занимљив је Овидијев опис како је чувена чаробница, Медеја, брала магичне биљке, којима ћe подмладити свога свекра, Езона: из њега се види колико та ствар може да буде церемонијална и компликована. Такви прописи постоје и код нас. Ја ћy споменути само један.

За копање великога зеља, врло цењене магичне биљке, која ћe се ушити деци у амајлију, и употребити за кађење куће од вештица, важи овај пропис: зеље се копа у Међудневице; оно се копа каменом, и када се довољно опкопа, баци се камен увис, и зеље ишчупа, док се камен још није вратио на земљу. „Ако камен прије пане него су ишчупали" — каже онај који је овај обичај описао — „онда држе да то зеље нема толику моћ као што би имало да се ишчупало прије него је камен пао." Цео церемонијал занимљив је. Пропис да се мора копати каменом, а не можда ножем или ашовом, свакако је изванредно стар, старији од употребе метала, дакле: свакако још из неолитског времена; онако као што је старији од употребе метала и пропис да се покров за мртваца мора сећи каменом, а не маказама. А због чега се камен баца увис? После онога што је горе речено о употреби камена приликом сечења дрвета, ствар је сасвим јасна. Биљарица жели да у биљци остане демон који је и чини лековитом, и зато је, у моменту чупања, изолује од камена, бојећи се да камен демона из биљке не привуче у себе.

Код оваквог стања ствари не изненађује нас што дрвета и биљке имају угледно место и у нашој митологији и легендама. Мени је до сада познато око стотину митова и легенди, у целини и у фрагментима. Они се одликују својом фантастичношћу, тајанственошћу и нежношћу. Митских дрвета и биљака има много. Коме одмах не би пале на памет са букве јабуке, или јаворове, или јовове, или златне јабуке, које у неприступачној шуми чува змија или аждаја, или јабуке од којих се ствара злато, или од којих расту рогови? Довољно је уз њих подсетити на јабуке хесперида и на плодове са дрвета живота у рају (које је, у првобитном миту, такође чувала змија), па ћемо се уверити да се овде доиста налазимо у пуној митологији.

У митске биљке долази и толико спомињани расковник, који отвара сваку браву и проналази скривено благо. Ко хоће да га нађе, треба сам себе да стави у окове и да иде ливадом; па где окови сами од себе спадну, ту ће га наћи; или ћемо га наћи код јежа, који се у приповеткама сматра за врло мудру животињу, и који га држи под језиком. Од животиња можемо добити и „земаљски кључ", који има исту моћ као и расковник; ту травку познаје тица жуња. Када она излети из гнезда, треба затворити излаз и подметнути црвену мараму, па кад жуња види да не може ући, донеће ту магичну травку и отворити улаз; али чим то учини, гледаће она да травку уништи, па ће је бацити на црвену мараму, мислећи да је ватра, и онда је човек може узети. Постоји, најзад, и травка за којом су чезнули и тражили је многи јунаци из епских песама и из народних приповедака; то је травка живога. Ту травку познаје змија, која је „лукава мимо све звери пољске". Ако једну змију убију, лако се може десити да њена другарица донесе травку живота и оживи је.

Има још једна биљка — или, боље рећи, један биљни супстрат — која нам може осигурати вечити живот — то је једна на први поглед тако обична ствар какво је семе од белога лука. Али то семе нико никада није видео нити за њега чуо. За њега знају само виле. Као што су грчки богови јели амброзију, тако наше виле једу семе од белога лука, и живе докле им се живот не досади; а кад им досади, оне то семе одбаце, и тако без бола умру.

Из овог последњег податка види се да се је и наш народ, ко зна у како далекој прошлости, као и други народи интересовао за проблем бесмртности. Бесмртност је могућа, али само условно, и само у теорији; у пракси, њу је човек, било због своје лакомислености или неповерљивости, изгубио или проиграо. Александар Велики нашао је воду живота, али ју је изгубио кривицом свога кувара; први човек, вавилонски Адапа, није смео да окуси јело бесмртности, које му је за својом трпезом понудио врховни бог Ану, јер је мислио да му Ану спрема замку; Адам је продао своју бесмртност за плод који ће га довести до сазнања добра и зла; Гилгамеш је добио, најзад, травку живота, али је пустио да му је украде змија. У крајњем реду, што људи нису бесмртни, крива је она позната завист богова, која је била тако важна компонента у старој, нарочито у грчкој религиозности.

Када су богови стварали људе — каже се у једном старовавилонском тексту —



Они су за људе одредили смрт,

А живот су за себе задржали.



И наши преци веровали су да је бесмртност могућа, али да нам је, грабећи за себе јело живота, оспоравају виле; међутим, мада су због овога могли негодовати, нису они никада губили уверење да се еликсир живота ипак налази у тајанственој снази светих дрвета и магичних биљака. На томе уверењу почива цела религија дрвећа и биљака, коју су наши преци са пуно пијетета чували и оставили је својим потомцима у аманет.

(извор

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ
МИТ И РЕЛИГИЈА У СРБА

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba Icon_minitime27/12/2011, 9:42 pm

Чаирски запис

Из скупине некадашњих храстова који су расли на овом побрђу, народ је издвојио један храст на чаирском брежуљку, обележио га и освештао као свој запис. Својим изгледом и величином храст је привукао пажњу и зато га је српски живаљ определио да буде сеоски запис. У његовој снази, трајању и стабилности народ је видео и своју заштиту. Носећи у себи исконски, пагански култ дрвета, пре свега храстовог стабла, српски род је обележио ово доминантно дрво на чаирском брду.

Сећање најстаријих чаирана и Бељичана говори да памћење његових старих предака и приче такође његових прадедова казују да је чаисрски запис изгледао горостасно у време до којег досежу предања и памћење ових генерација. То враћа наше колективно памћење уназад за око 200 година. Ако је запис тада био тако велики и моћан, онда му је до таквог узраста требало много година. Колико онда приближно година може да има данас овај храст - чаирски запис?

У намери да утврдимо орјентациону старост овог џина, помоћи ћемо се науком, стручним мишљењем експерата са Шумског факултета, мерењима и снимањима на лицу места. Дана 15. новембра 2006. године, обавили смо мерење и осматрање записа. Дрво је доста оронуло, има много осушених и отпалих грана. Запис није растао много у висину, према сунчевој светлости. Али, то нарочито важи за биљке које се боре за светлост јер их гуши растиње у окружењу. У окружењу овог храста није било крупног растиња да га гуши. А, ако је тако било, одавно је искрчено. Зато се храст развијао више у ширину. Највише гране дпиру до висине од 25 метара. Међутим, он има снажне бочне гране од којих су неке дугачке и 12 метара. Снажне основне гране одмах при стаблу имају пречник и до 40 па и 50 центиметара. Стабло има обим тачно 4,8 метара. кора је уздужно испуцала, са браздама дубине 4 до 5 центиметара. Литература каже да је баш то један од главних показатеља дубоке старости. Поједине гране запосела је паразитска болест имела.

У жељи да се дође до што стручнијих информација за процену приближне старости храста, консултован је дана 16. новембра 2006. године професор Шумског факултета у пензији, Др Прибисав Маринковић из Београда. На основу детаљног описа храста, професор П. Маринковић је закључио да његову старост процењује на око 500 година. У сваком случају, овај угледни научник је обвећао да ће посетити храст у току вегетације и да ће се постарати да што приближније процени старост и залечи дрво, као и да га стави под заштиту државе.

Српски народ је, насељавајући просторе данашњих Чаира, одмах по ослобођењу од Турака храст прогласио за запис и освештао га. При врху стабла, на једном једва приметном чвору, зарезан је крст, који се сваке године обнављао на дан сеоске богомоље - на Духовски понедељак (други дан Св. Тројице), за време литије и обредног ритуала. Запис је кићен пољским цвећем. Црвеним концем се обавезно обавијало и украшавало стабло. На тој заравни се окупљао народ и после литије и обреда организован је сабор око записа. Догађала су се ту и упознавања, уговарања веридби, свадби и друга лепа друговања. Зими су деца и младеж организовали дружење и забаву у време нерадних божићних дана. Ту се за високе бочне гране записа везивала љуљашка од конопца. Дугачка љуљашка је пружала могућност оним храбријима да се заљуљају тако снажно и високо, да им је путања досезала и до 7 - 8 метара висине изнад земље.

Српски народ поштује дрво - запис. Никада ниједан разуман хришћанин није оштетио или одсекао запис или његову грану. Постоји веровање у народу да ће се догодити невоља или неко зло ономе ко се огреши о запис. То се преносили с колена на колено већ стотинама година. Данас се, нажалост не организују литије и сабори код чаирског записа. Нема више дружења и лепе младежи која би се окупљала на овом култном месту. Све је попримило прозаичност савременог цивилизованог отуђења. Уместо тих лепих старих обичаја и ритуала, изнедрила су се нова схваћања и понашања. Лепу травнату зараван око записа, величине око један ар, оградио је неки нови власник земљишта. Запис је оградио плетеном жицом, али му то није било довољно. По врху је развукао и бодљикаву жицу. Тако је запис постао његово приватно власништво и остао иза ограде, недоступан било коме. Никад раније ни запис, ни земљиште око њега нико није својатао и ограђивао. Можда је тај посед заиста био приватан посед, али ником није падало на памет да огради и ухапси запис. Напротив, нико ни отпалу суву грану са записа не би узео, макар му она добро дошла да заложи ватру.

Живи дакле, чаирски храст - запис овај свој старачки живот. Траје упркос годинама и болести. Памти стотине година, можда и сам долазак Турака на ове просторе. Ломиле су га олује на брду. Шибали су га ледени ветрови са овчарско-кабларских висина, што зими фијучу кроз његове гране, витлајући даље низ моравску долину. Хиљадама птица током пола миленијума је био сабралиште и згодно место за гнезда или за успутно слеталиште. Жиром својим је хранио веверице и алаве вране. Многим слабашним птицама је служио као заклон од опаких орлушина. И данас, овако стар и оронуо, постао је станиште за паразитску биљку имелу. Али, гле чуда и дара свемогуће природе! И та имела, тај биљни паразит, који даје жућкасте бобице испуњене лепљивим садржајем, тај плод је одлична храна за птице у оскудно зимско време, нарочито када се поља и шуме заодену снегом. Уз то, и зимзелени лист и жућкасте бобице имеле су лековити и у људској медицини се користе за смањење крвног притиска и против закречења крвних судова.

Осим што дарује своје вишестолетно трајање и реткост коју мало ко поседује, храст са чаирског брежуљка пружа храну птицама и лек за душу и биће човеково.

Лепотом своје величанствене старости изазива дивљење поштовалаца и заљубљеника у природу. Буди у нама благу сету и посећа на старе обичаје, литије и саборе, на везене чарапе и тесне јелеке, на тканице-шаренице и звуке гајди и фрула, на друговања и стидљива гледања под крошњом овог старог џина више од два столећа.

(sveto vid

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba Icon_minitime27/12/2011, 9:48 pm

Вида пише:У Породину постоји «свето дрво», Породински запис, храст лужњак чија је старост процењена на 300 година, налази се на потезу «Бељево», на имању Шишмановић Славка који је и старатељ храста. . Сваке године се организује црквена литија Ђурђевдан. Литија која је организована 06.05.1949.год. прекинута је хапшењем грађана који су кажњени затвором у трајању од 1 – 10 год.
http://porodinac.free.fr/faq.php?lng=sr

U Svrljigu postoji hrast star 650 godina čije se grane ne smeju ložiti, u čijoj se senci ne sme sedeti, ispod kojeg stoka ne sme da pase i ne sme da balega, on je tabuisan.(Večernje Novosti, 22.05.2005; Strana: 15)

Kod Gornjeg Milanovca, u Šumadiji..Lunjevica
Hrast je u 19. veku natkriljivao čitavo prostrano domaćinstvo Trifunovića i predstavljao je sveto drvo zapis, oko koga su prolazile litije na slavu sela. Danas se značajni deo ogromne krošnje osušio, pa su potrebne motke da održavaju presušene grane, ali i dalje dominira tim delom sela.


Uobičajena oznaka, krist u kori ,ali i krug sezonskog cveća
Na svakom zapisu izrezan je na stablu drveta ii isklesan na kamenu krst na zapadnoj strani, pa su vernici koji se mole tako okrenuti istoku, prema rađanju sunca.


-У Шумадијским селима важи веровање да кад се у храстово стабло-запис удари секиром, да из њега избијају варнице, а затим се око њега окупе виле и играју коло. Ово народно веровање може да иде у прилог хипотези да је храстово дрво део култа божанства грома, с обзиром на избијање варница из њега, што би биле метафоре за муње и громове божанства.

Zavetno drvo i kameni krst stare vere iz okoline Vlasotinca (19.vek piše ispod slike skenirane iz knjige Sretena Petrovića)-


Pored sela Vrtovac na Staroj planini postoji jedna znamenita starina koju vredi obići.(Midžor i Babin zub su stanište bogova) To je kameni krst ispod jednog hrasta na proplanku opkoljen kukuruzom. Krst i hrast predstavljaju svetinju ili zapis i veoma su stari. Za hrast kažu da ima preko dvesta godina, a da je krst znatno stariji.Prema svemu sudeći, ovaj kameni krst i hrast u kukuruzu kraj Vrtovca nekada su se nalazili u centru sela i potrkepljuju legende da se selo iz raznih razloga nekoliko puta premeštalo i tumbalo.(reportaža u čistu Danas)



Вида пише:При врху стабла, на једном једва приметном чвору, зарезан је крст, који се сваке године обнављао на дан сеоске богомоље - на Духовски понедељак (други дан Св. Тројице), за време литије и обредног ритуала. Запис је кићен пољским цвећем. Црвеним концем се обавезно обавијало и украшавало стабло. На тој заравни се окупљао народ и после литије и обреда организован је сабор око записа. Догађала су се ту и упознавања, уговарања веридби, свадби и друга лепа друговања. Зими су деца и младеж организовали дружење и забаву у време нерадних божићних дана. Ту се за високе бочне гране записа везивала љуљашка од конопца. Дугачка љуљашка је пружала могућност оним храбријима да се заљуљају тако снажно и високо, да им је путања досезала и до 7 - 8 метара висине изнад земље.


ХРАСТ КОД СЕЛА ОСМАКОВА
налази се на размеђи Суве, Старе и Сврљишких планина. На узвишењу изнад села доминира својим положајем, а изгледом наговештава светилиште. Тек кад се попнете до њега откријете да то није једно стабло, него пет сраслих, обележених каменим крстом, и украшених даровима мештана. Клупа и сточић поред су наговештај да мештани често долазе на ово место, одакле се пружа несвакидашњи поглед на три планине.

http://misljenovac.wordpress.com/2009/0 ... %98%D0%B8/

Selo Sepce, crkvica uz hrast

http://www.politika.rs/magazin/511/m3.htm

Posle „šam duda“ iz Pećke Patrijaršije(700 godina..), najstarije drvo u Srbiji je „hrast zapis“ u Kovačima kod Kraljeva. To drvo je staro oko 600 godina. I naš glavni grad Beograd ima vrlo staro drveće: najstarije drvo u Beogradu je hrast lužnjak koji se nalazi na Cvetnom trgu.
http://www.agropress.org.rs/tekstovi/10493.html

Divljane ima još stariji hrast, preko 800 godina.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba Icon_minitime27/12/2011, 9:49 pm

СВЕТО ЗАПИСНО ДРВО НА СЕВЕРНОМ БУЛЕВАРУ

Не баш обичан стари храст

Житељи Северног булевара сваке године обнављају запис. Обред сеже у предхришћанска времена

Када се човек нађе пред лучним улазом у гостионицу „Запис“, на углу улица Вељка Дугалића и Баје Секулића на Северном булевару, неизоставан је сусрет са широким стаблом великог храста, који се налази у средини гостионичке баште. Широко, чворновато дебло, опасано и заштићено белим зидовима и цветним жардињерама, са снажно развијеним краком и друга два поткресана, наткриљује кров гостионице. Реч је о светом записном дрвету, чији култ грађани Булбулдера не заборављају али и гаје деценијама, што отворено, што скривено.
Још 1928. године, становници овог дела града освештали су два храстова стабла, током прве литије-поворке која је носила крст и барјаке, прослављајући дан светог Димитрија-Митровдан. Један од њих посекли су седамдесетих година прошлог века они којима је традиција култа записног дрвета представљала далеку, мрачну прошлост.
Други храст остао је нетакнут, заробљен у башти гостионице „Запис“, да чека дане када ће се за њега људи поново заинтересовати. Такво време је наишло почетком деведесетих година века за нама, када је трудом грађана Северног булевара култ записног дрвета поново успостављен на Спасовдан 1994. године. Тада организована литија је, пролазећи улицама Северног булевара, застала код старог храста, где га је свештеник освештао и прочитао молитву за напредак грађана и краја.

У славу бога громовника

Неки пут на Спасовдан, неки пут на Митровдан, тек литија је била организована сваке године, укључујући и текућу, а на светом записном дрвету нашла би се закуцана нова метална плочица са написаним датумом, чиме би се „запис“ обнављао. Иако је реч о старом обичају, чије постојање је расуто у тами векова, он духовну привлачност и магијски магнетизам изазива и данас, у ери робота, компјутера и Интернета.
-Једна од извеснијих научних хипотеза претпоставља да је култ записног дрвета, у ствари, предхришћански религијски феномен, у целости посвећен божанству атмосферских прилика и громова. У многим индоевропским народима обред храстовог дрвета је био посвећен богу-громовнику, господару атмосферских прилика, па је, највероватније по аналогији, био прихваћен и од Јужних Словена, који су га, опет највертоватније, упражњавали у славу својих божанстава громова-објашњава професор Душан Бандић, који на Филозофском факултету у Београду предаје религију, на одељењу за етнологију и антропологију.
Прихватањем хришћанства, додаје професор Душан Бандић, обред записног дрвета је добио хришћански облик, али је задржао своју пагаснку суштину. Обичај је прожет магијским радњама, каже професор Бандић, али у исто време он је био и колективни, друштвени чин, који је окупљао припаднике заједнице, рода, братства или племена, на заједничкој акцији.
Заветине су нешто посебно

Култ записног дрвета био је присутан на јужнословенском простору, првенствено у крајевима које је настаљивало православно становништво, махом у Србији. Обред је врхунац достизао у заветинама, сеоским ритуалним славама, где су сељани од свеца тражили заштиту од суша, помора стоке, епидемија људи и других несреће које би могле да их погоде.
Према речима професора Душана Бандића, не постоје писани трагови који би нам говорили да се култ поштовања записног дрвета одржавао током ропства под Турцима. Вероватно да је он стицањем независности поткрај 19. века почео поново да се упражњава у бројним српским селима. Такође, сигурно је да је обред записног дрвета живео у сећању народа, које није помутио ни педесетогодишњи период социјализма, да би почетком деведесетих поново, у доба оживљавања вере и традиције, искрсао из таме прошлости и постао саставни део живота генерација које одрастају у двадесет и првом веку, ужурбано се припремајући за живот у најављеном информатичком друштву.

Напомена: Марко Краљевић је овај текст објавио у дневном листу „Политика“, 26. новембра 2002. године, код уредника Београдске рубрике Рајне Поповић

Антрфиле- Ни лист не откинути

Записно дрво постаје најчешће стари храст, када се у њега „упише“, у ствари уреже и освешта крст. Сваке године, на Заветину-крсну славу села или неке општине, организује се литија која застаје код записа, где свештениг чита молитву за напредак краја и грађана. Запис је у прошлости био табуисано дрво, са кога није смео да се убере лист или откине плод, па чак кад би од старости и сам пао-не би смео да се користи као огрев. Када би се то десило сељани би поред полеглог дебла, уместо њега стављали камене или дрвене крстове. Осим храста и друго дрвеће може да буде запис, као што је на пример крушка, забележена у једном српском селу.

Додатак-У Шумадијским селима важи веровање да кад се у храстово стабло-запис удари секиром, да из њега избијају варнице, а затим се око њега окупе виле и играју коло. Ово народно веровање може да иде у прилог хипотези да је храстово дрво део култа божанства грома, с обзиром на избијање варница из њега, што би биле метафоре за муње и громове божанства.


(svetovid

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba Icon_minitime27/12/2011, 9:50 pm

Litija izmolila blagorodnu kišu

Nekada nije bilo mesta u ovom kraju Srbije, Pomoravlju i Šumadiji, koje nije imalo svoje „zapise“ i gde se nije održavala seoska litija.

Posle Drugog svetskog rata, nova vlast je zabranila okupljanja ove vrste, jer su bila u vezi sa verom u Boga. Tako je bilo i u malom selu Šantarovac, koje se nalazi između Jagodine i Kragujevca, na prelazu Pomoravlja u Šumadiju. Meštani Šantarovca proslavljaju Spasovdan, kada i održavaju litije.

Komunističke vlasti su posle rata uništile i simbole litija, koji su nošeni prilikom proslave praznika. Kako svedoče stariji meštani, vlast je u Šantarovcu išla i korak dalje, pa je neko, da bi ovaj divni običaj izvrnuo ruglu, od seoskog barjaka koji se nosio na čelu litija, sašio sebi - gaće!

Litije su inače bogomolje mesta, odnosno njegovih žitelja, kada na određeni verski praznik (svako mesto je imalo svoj praznik, pa tako i Beograd održava litije na Spasovdan), svi koji su u mogućnosti, a naročito deca i mladi, formiraju kolonu na čijem čelu se nosi barjak tog mesta, često zajedno sa crkvenim barjacima i uz vesele pesme, u kojima se moli Bog za dobru i rodnu godinu, za kišu i protiv bolesti useva koje su zasadili, obilaze od jednog do drugog, sve zapise koliko ih ima u tom mestu.

Za vreme liturgije na litijama, svi drže upaljene sveće i učestvuju u molitvi. Posle sečenja kolača, koje obavlja sveštenik, dotadašnji kolačar predaje polovinu kolača i barjak onome ko će ga dogodine naslediti. Zapis je drvo, koje je uglavnom vrlo davno određeno da to bude, ili ako je ono od starosti palo, nasleđuje ga neko novo koje je najbliže njemu. Ispod zapisa se čitaju molitve, urezuje se u njegovo deblo krst, poliva vinom i blagosilja. U Šantarovcu je bilo nekoliko zapisa oko sela i jedan u selu, kod Starog izvora koji je sazidan još u vreme Turaka. Ostali su ili posečeni, ili pali i napušteni. Jedino je ovaj kod Starog izvora ostao, ali se i on od starosti osušio i počeo padati, pa je pre nekoliko godina određen novi zapis, drvo koje je najbliže starom zapisu.

I u Šantarovcu je, kao što smo većrekli, liturgija bila ukinuta. Međutim, ljudi ovog pitomog pomoravsko-šumadijskog sela, nisu zaboravili svoje stare običaje. Tako su među prvima obnovili svoju litiju. Sa dolaskom višestranačja, još 1990. godine, sašiven je i osveštan novi seoski barjak, koji se te godine, posle skoro pola veka ponovo zavijorio na čelu litija.

Ove, devetnaeste godine posle obnavljanja, kolačar je bio Slobodan Nikolić-Brada. On je sa svojim sinom Jovanom prelomio litijski kolač, a polovinu je dao Aci Ristiću, kolačaru za iduću godinu.

Puno meštana i još više dece, koja su bila u litijama ove godine, garantuje da se ovaj lep običaj, litije, neće više nikada prekinuti, dok god postoji selo Šantarovac.

(svetovid

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba Icon_minitime27/12/2011, 9:51 pm

Okupljanje kod stare kruške



ZAJEČAR - Meštani sela Zvezdan kod Zaječara na Spasovdan su oživeli stari, zaboravljeni običaj - okupljanje kraj starog zapisa. Njih desetak i Dragoljub Pavlović, paroh u ovom selu, odvezli su se traktorom do starog zapisa - velike kruške u polju iznad sela i zajedno se pomolili Bogu za zdravlje, kišu i dobru letinu. - Naši preci su se okupljali kraj ove stare kruške još pre Drugog svetskog rata i tu se molili za berićetan rod, za zdravlje čeljadi i stoke, palili sveće i svi zajedno potom ručali kraj zavetnog drveta i krsta. Svako bi spremio nešto od hrane i doneo da podeli sa ostalima, a onda je taj običaj zamro - priča Tatjana Marković. Zvezdanci su prošle godine kraj zavetnog drveta postavili veliki metalni krst, ali nisu sklonili ni stari drveni, koji je ostao od predaka. Ove godine slavski kolač umesila je Vukica Miladinović. Ona je sa sinom i unucima upalila sveće kraj zavetnog drveta, a krst okitila ružama i karanfilima. Miladinovići su kao dobri domaćini za ovaj dan ispekli prase i na ručak pozvali sve koji su se okupili kraj zaboravljenog zapisa. - Sada nas je samo desetak, ali se nadamo da će nam se od iduće godine pridružiti i ostali Zvezdanci - kaže Tatjana. Zaboravljeni zapis, staru krušku, pre nekoliko godina udario je grom i pola stabla se osušilo. To je, kažu Zvezdanci, opomena što su zaboravili na molitvu kraj ove svetinje.

DRVO HRAM

Veruje se da je zavetno drveće imalo ulogu prvih hramova kraj kojih su se ljudi molili Bogu. U zaječarskom kraju prepričava se da je zapis - zavetno drvo - imalo svako selo. Narodno verovanje kaže da drvo zapis ne valja seći, penjati se na njega, niti grane njegove goreti makar i same pale, jer ćeš umreti.

(Slavica Marković

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba Icon_minitime27/12/2011, 10:03 pm

Re: Душа у дрвету

Порукаод Svetovid » Чет Феб 04, 2010 9:45 am
Јела Abies alba, вазда зелени четинар

Небеска јела

Она је најопеваније дрво у српским народним песмама. Стас ове шумске лепотице не помињу случајно наши народни певачи јер она је са висином и до 60 метара највише дрво у европским шумама. Око ње су се преплела древна предања, која она скромно носи на својим плећима, а на која ми не обраћамо готово никакву пажњу

Kult drveta i biljaka kod starih Srba 01-01

„Зашто је јела зелена?”
„Свети Саво након дугог путовања по свијету ослаби и остари. Дошавши један пут у планину сједне под једну јелку да се одмори. У тај мах позове га Бог себи. Он се са тога мјеста вазнесе на небо и благослови јелку. Од тада остане јелка благословена, а да се то зна остане зелена и љети и зими.”
Ова кратка народна прича јасно нам говори да је за Србе јела била свето дрво јер је свети Сава српски народни светац на кога су пренети култови и предања из старе вере пре примања хришћанства, а ово предање везује јелу уз српског народног свеца.
На сличан начин отишао је на онај свет, код јела, и Краљевић Марко, највећи српски јунак како казује песма „Смрт Марка Краљевића.”

„Скиде Марко зелену доламу,
Прострије је под јелом по трави,
Прекрсти се, сједе на доламу”.

Оба ова предања о два најпознатија историјска и митска лика код Срба говоре нам да се преко јеле одлазило на небо.

Kult drveta i biljaka kod starih Srba 01-02

Небеска јела
Како је јела највише дрво у нашим шумама, то је условило да настане предање о митској јели до неба, небеској јели, која је висока толико да додирује само небо и зато је преко ње могло да се попне, узнесе на небо. Тако се пева и у народној додолској песми: „Како је вила дозвала на земљу кишу”


„Насред села вита јела,
ој, додо, ој, додоле!
Вита јела чак до неба”.

Додолске песме биле су посвећене небеском богу громовнику Перуну с молбом да донесе кишу жедним пољима. Перуна је у хришћанству наследио свети Илија громовник. Он је такође повезан с јелом, што се види у народној песми.


„А кад било на светог Илију,
Поранио Вишњићу Јоване
Богу с’ молит’ под јелом
зеленом”.

Код Грка бог громовник звао се Зевс, како су нам стари грчки богови боље познати од наших, они ће нам помоћи у овој причи.

Седмора небеса
Наши преци замишљали су да се небо састоји од више слојева који су одговарали појединим небеским телима која круже око Земље, па се зато говорило небеса. Небеса је било седам - за свако небеско тело по једно небо, колико помиње и наша народна песма „Свеци благо дијеле”.
Да затворим седмера небеса, каже у песми светац Илија громовник коме се моле под јелом.
Земља, коју су древни Грци звали Геа, замишљана је као средиште света изнад кога се уздижу небеса, по једно за сваку од пет планета, које се виде голим оком и још два за Сунце и Месец.
Изнад седам небеса било је осмо небо на коме су звезде стајаћице и које се врти око небеске осе.
Седам небеских тела била су божанства које су Грци звали: Крон, бог времена; Зевс, бог громовник; Арес, бог рата; Аполон, бог Сунца; Афродита, богиња лепоте; Хермес, бог гласник и Артемида, богиња Месеца.
Богови и богиње исписани су оним редом како се замишљало да се врте око Земље. На седмом највишем нивоу био је Крон, најудаљенији од Земље, а на најнижем, првом нивоу била је богиња Месеца која је најближа Земљи. Поред грчких имена уписана су латинска јер су она данас познатија. Име Аполон Римљани су преузели од Грка.
Свако небеско тело по грчком предању, имало је своју боју и одатле потиче седам боја у хералдици, како нас уче хералдичка правила.
Митска јела која расте до неба пролазила је кроз свих седам небеса са седам небеских тела и додиривала последње небо које се врти око Северњаче. Зато Марко Краљевић у народној песми ломи своје копље на седам делова, пре него што га „баци у јелове гране”.


„Бојно копље сломи на седмеро,
Па га баци у јелове гране;”

У овим стиховима види се да је небеска јела имала седам нивоа, за свако небо по један.

Уран-небо
Небо на коме су звезде стајаћице, и које је изнад седам небеса, такође је био бог кога су Грци звали Уран, што, у ствари, значи небо, па је то било и једно од имена за тог бога код нас.
Небо и Земља, из које израста јела, били су отац и мајка који су изродили остала небеска тела и они су сви међу собом били у сродству.
Први божански пар запамћен је у нашој народној пословици:


„Висок отац, плосна мајка?”

Решење је: небо и Земља.
Уран је био отац Крону, а деда Зевсу. Богови Уран и Крон били су стари небески владари које је наследио Зевс поставши владар неба. Деца бога Зевса били су Арес, Аполон, Хермес и Артемида. По једном миту Афродита је кћерка Урана, а по другом Зевса.

Kult drveta i biljaka kod starih Srba 01-03

nastavak...


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba Icon_minitime27/12/2011, 10:06 pm

nastavak...

Kult drveta i biljaka kod starih Srba 01-03

Седам птица

На јели, која је имала седам нивоа, налазило се седам птица, што је расуто по нашем предању, а свака птица била је симбол за једног бога или богињу, то јест небеско тело. Тих седам птица су: гавран, орао, детлић, соко, ласта, ждрал и луња.

7. Гавран
Од свих планета које су биле видљиве голим оком бог Крон-Сатурн, био је најудаљеније небеско тело од Земље. Зато су га звали и Црно сунце јер је био најмањег сјаја, тако да се једва видео. Због своје црне боје гавран је посвећен њему. У нашој народној песми „Војвода Милош и брат му Драго” за гаврана се каже да граче на врху јеле.


„Ђе ми расту јеле
суовр(х)е,
А по врху грачу
гавранови”,

Гавран може и да прича као човек. Додуше, и стварна птица може да изговори понеку реч, али не прича баш толико као у народним песмама.
У поменутом стиху за јелу се каже и да је сувоврха, јер је бог Крон приказан као суви старац, а сув врх јеле, говори нам да на власти није више он него његов син Зевс, то што је код нас био Перун.
Богу Крону код нас одговара Црнобог, што му и само име каже, које је добио по црној боји.

6. Орао
Сури орао (Aquila chrysaetos) у народној песми говори људским гласом да га је Краљевић Марко спасао и ставио на јелову грану:


„Па ме метну на јелову грану.”

Сури орао је птица посвећена богу громовнику Зевсу, код нас Перуну, а то што орао говори јасан је траг да је некада представљао бога.
Зевс-Јупитер био је шесто небеско тело од Земље, и зато је сури орао на шестој грани јеле.
Како је Зевс врховни бог он може да се претвара у коју год хоће птицу, како нас учи грчко предање, па тако може и да влада свим овим нивоима, односно небесима.
Плава боја и код нас је везана уз култ бога громовника јер се каже: „Пуче као сињи (плави) гром”, како је Вук забележио у „Рјечнику”. Ова боја запамћена је и у плавој боји светог цвета перунике у чијем називу је садржано и име бога Перуна.


„Ој девојко плава перунико,”

5. Детлић-детел
Птица детлић или детел био је посвећен Аресу-Марсу, богу рата. Како се небеско тело Марс налазило на петој путањи од Земље, то детлића стављамо на пету грану јеле.
Народна песма памти да је детел седео на јели јер са ње долеће и у нашу причу:


„Старог свата из јеле дјетела:”

Црвено је боја Ареса-Марса јер планета светлуца црвенкастим сјајем. Детлић је посвећен богу рата, јер на глави носи црвену капу, капу у боји која одговара том богу. Зато се и у нашем народу често носе разне врсте црвених капа.
Због јаког кљуна којим пробија дрво, детлић је и древни симбол копља, које је такође било посвећено богу рата.
Богу Аресу код нас одговара бог који се звао Војин, што је било једно од имена, а до данас је преживело као лично име и у речима повезаним с војском.

Kult drveta i biljaka kod starih Srba 01-04

4. Соко
По народној песми сиви соко (Фалцо перегринус) говори где га је Краљевић Марко ставио:


„Метнуо ме на јелу зелену.”

Помиње се и да седи на јеловој грани.


„И сив соко са јелове гране.”

Соко је симбол бога Сунца, бога Аполона, и у песми говори као човек, што је траг Бога кога представља. Аполон је био бог стрелац, зато је и соко стрелац:


„Код језера зелена је јела,
На јелику сив зелен соколе,
Соко држи стреле и тетиве.”

Сунце је било небеско тело на четвртој путањи од Земље и зато сокола стављамо на четврту грану јеле.
Како на митској небеској јели има седам грана, односно нивоа, Сунце је на средини. Тако се и у народној песми тачно каже место на ком је соко на јели:


„Ђе ми расту јеле су(х)овр(х)е,
По сриједи стрижу соколови.”

У народној песми из Петрановићеве збирке помиње се и златна боја соколових крила, боја која припада Сунцу.


„И та јела танка и висока,
Висина јој у облак хватила,
по свијета гранам прихватила,
На грани јој соко тица сива,
Обадва му позлаћена крила,
И под крила све Србе покрива.”

Због боје злато је метал Сунца и зато се каже златна средина, јер је Сунце на четвртом, средњем нивоу.
У народним песмама соко се помиње чешће од других птица, што не треба да чуди јер је Аполон био и бог певач и један од највећих мајстора песничке вештине. Зато и соко у нашим песмама пева иако не спада у птице певачице.
Богу Аполону код нас одговара бог који је у старословенским изворима забележен под именом Хорс.

Kult drveta i biljaka kod starih Srba 01-05

3. Ласта
Ласта је симбол богиње Афродите-Венере, најсветлије покретне звезде (планета Венера) на небу, па је зато и била богиња лепоте, и одговара јој птица са женским именом.
Афродита-Венера је на трећем месту по удаљености од Земље и зато је ласта на трећој грани јеле.
У нашим песмама ласта се помиње обично уз сокола. Тако се на свадби господа пореде са соколовима, а госпође са ластавицама.


„Ластавице пјесме запјеваше,
И јунаке српске опјеваше.”

Ласта је траг посебно поштоване богиње код Срба, па је најстроже забрањено да се убијају те свете птице.
Ластином месту припада зелена боја која је по јели и добила име јер реч „зелена” садржи име Елена или Јелена, које је настало од речи јеле.


„Што се види зелена јелика.”

Значи да је за наше претке јела била такорећи узор за зелену боју.
Богиња љубави и лепоте код нас зове се звезда Даница и често се помиње у народним песмама. Њено име и данас је омиљено лично име.

2. Ждрал
Богу Хермесу-Меркуру био је посвећен ждрал, гласник богова. Планета Меркур најбржа је планета и зато је тај бог био симбол гласника. Приказиван је с крилатом капом и крилатим чизмама, по чему се види његова веза с птицама.
Глас ждрала веома је звонак и сличан звуку рога или трубе. Тако ова птица најављује свој наилазак. Обично пре чујемо његово трубљење него што га видимо. Зато се у народним песмама јавља мотив ждрала као симбола наглашеног узвика.


„Пак поцикну као ждрао љути.”

Некада су и гласници најављивали свој наилазак трубљењем, да би им се други путници уклонили с пута, као и да би се изашло на пут да се прими порука или пошта.
Ждрал је на другом нивоу јеле који припада богу Хермесу-Меркуру.
Старословенско име овог Бога није познато. Остало је описно име бог гласоноша.

1. Луња
На првом, најнижем небу била је богиња Месеца и лова Артемида-Дијана. Поред мушког имена Месец у нашем језику постоји и женско име за то небеско тело - Луна или Луња. По њему се каже луњати, а то значи кретати се ноћу као Месец, боље рећи Луња.
Како постоји птица с тим именом која се зове луња (Цирцус), то смо њу одредили да буде на тој грани. Птица луња има на леђима знак полумесеца и зато се тако по њему зове. Код нас су ове птице данас познате као еје.
Име за Месец, Луна или Луња, траг је да је и у нашем народу постојала богиња Месеца.
Према боји месеца њему је придружена сребрна боја. Сребро тамни као што и Месец губи сјај и смањује се, али може поново да врати пун сјај и боју баш као и Месец.

Kult drveta i biljaka kod starih Srba 01-06

Белбог

Бог Небо код нас се звао другим именом Белбог. И данас се он помиње када се каже:


„Не види Белога Бога!”

Име је добио по белој боји која у себи садржи све друге боје, симболе појединих богова и богиња, који су били његови потомци. Посвећен му је бели голуб, што је пренето и на бога у хришћанству. Белбог је забележен и код других словенских народа. Родословно стабло наших богова није потпуно познато као грчко.

Богови и богиње
Боговима одговарају птице са мушким именима голуб, гавран, орао, детлић, соко и ждрал, а богињама птице са женским именима ласта и луња.

Друге птице и животиње
Према грчком предању зна се, да су боговима које смо помињали могле да буду посвећене и друге птице или животиње. Тако слика која окружује небеску јелу може да буде и много сложенија, али и неразумљивија.

Кићење јелке
Кићење јелке за Божић потиче из култа небеске јеле, коју су познавали и други народи у Европи. Ови древни обичаји потискивани су с доласком хришћанства да би поново почели да се јављају и шире у време реформације почетком 16. века. Зато је кићење божићне јелке и везано уз име Мартина Лутера (1483-1546).
Звезда која се ставља на врх јелке осма је звезда, Северњача, око које се врти небо.
Лампиони у боји који се каче по гранама ознаке су појединих покретних небеских тела јер је свако од њих имало своју боју као знак.
Култ небеске јеле прадавни је култ у Европи и потиче још из каменог доба.
Предања о јели носе у себи јасан траг и језгро нашег старог Пантеона

Велимир М. Марковић

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba Icon_minitime27/12/2011, 10:07 pm




____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba Icon_minitime27/12/2011, 10:10 pm

MEDICINA NA LIVADI - NEOBIČNA POJAVA U SELU TIJANJE KOD GUČE

Hrast mudrosti leči živce

Selo Tijanje koje se nalazi na padinama planine Jelice nadomak Guče u poslednje vreme je jedno od najposećenijih sela u ovom delu Srbije i to, tvrde meštani, sa razlogom. Od pre nekoliko godina svetom je pukao glas da dve lipe, dve breze i nekoliko borova koji se nalaze u dvorištu seoske četvororazredne škole i jedan hrast koji se nalazi na imanju Sretenovića, na oko dva kilometra od školskog dvorišta, pored samog puta koji vodi od Tijanja ka Guči, imaju isceliteljske moći i da su do sada pomogli mnogima koji imaju probleme sa zdravljem. U centru sela koje izgleda kao da je izronilo iz tridesetih godina prošlog veka meštani se snebivaju da pričaju o tom njihovom čudu upućujući znatiželjnike da im o tome priča neko ko zna više i bolje. Ispostavilo se da o čudnoj pojavi u Tijanju ponajviše zna Jovan Mitrović (70), penzioner, koji već odavno detaljno prati šta se dešava u školskom dvorištu koje je od njegove kuće udaljeno jedva pedesetak koraka.
- U te priče o isceliteljskim moćima drveća koje raste u krugu od oko dva kilometra od školskog dvorišta, a posebno te lipe, borovi i taj hrast, ni sam nisam baš mnogo verovao dok nisam proverio lično. Eto, naišle velike godine a sa njima i staračke bolesti - boli u krstima, u kukovima, u zglobovima, ovde, onde... te sam prvo, krijući se da me neko ne vidi, sedeo naslonjen na to drveće i, da vidiš, meni je bilo mnogo bolje. Otad svakodnevno bar po pola sata provodim naslonjen na lipe, a nije mi teško da odem i do hrasta koji je od centra sela udaljen jedno pola sata hoda. Sad, da li stvarno postoji neka sila koja leči, to ti ne mogu garantovati, ali svakog vikenda, a posebno leti, ovde nagrne silan narod iz Beograda, Novog Sada, Subotice, Čačka, Niša, ima ih iz Slovenije i Mađarske. Pogrbljeni od bolova ovde se isprave, a oni koji imaju problema sa živcima iz sela odlaze savršeno mirni. Ma, ja ti ne mogu kazati da li je sve ovo baš tako, ali narod se hvali da drveće pomaže - priča Jovan Mitrović.

Lipa ispravlja kičmu
U dvorištu škole, naslonjena na lipe, po lek za svoju muku došla je sa prijateljima i Gordana Nikolić (46) koja je ubeđena da joj drveće iz školskog dvorišta u Tijanju pomaže.
- Neka misli ko šta hoće, ali meni pomaže. Kad god imam zdravstvenih problema, kada me nešto boli, kada sam nervozna, kada ne mogu da spavam... dođem ovde i sve bude kao rukom odneto. Sada sam došla u Tijanje da bih pomogla svom prijatelju Milanu Glišoviću koji koji se zbog bolova u kičmi savio do zemlje crne. Posle pola sata sedenja pod lipama i borovima čovek se potpuno ispravio. Sad, da li tu ima nečega ili nema, ja u to neću da ulazim, ali u mom slučaju i u slučaju mog prijatelja drveće i te kako pomaže - ubeđena je Gordana.

U selima Srbije, pa i u Tijanju, prodavnice su mesto gde se i namernik i slučajni prolaznik najbolje informiše o dešavanjima u selu, ali i da oslušne razna mišljenja. Prodavačica Rada Dostanić tako je upućena u sva seoska dešavanja.
- Ovaj naš lek od prirode ne koristim jer mi još nije potreban, ali sve je više naroda koji dolazi u Tijanje. Kažu da ovo naše drveće leči sve i svašta, a lično sam videla neku devojku iz Subotice koja je bila težak narkoman. Kada je ovde došla nije ličila ni na šta, jedva je hodala i u njoj bilo jedno tri'es' kila. Međutim, posle nekoliko dana sedenja pod tim lipama devojka se lepo oporavila i došla sebi, a bilo je i drugih narkomana kojima su, koliko znam, te lipe, borovi i taj hrast pomogli. Svojim očima sam videla mnoge mlade ljude koji su u ratu izgubili živce i koji su ovde dolazili potpuno izgubljeni, a iz Tijanja posle nekog vremena odlazili potpuno razumni i smireni - kaže Rada.
Na oko dva kilometra od školskog dvorišta i centra sela raste hrast za koji meštani kažu da ima najveću isceliteljsku moć zbog čega ga zovu hrast mudrosti. Od puta do hrasta vodi široka staza, a oko hrasta je utabana zemlja što svedoči o tome da ovo mesto često posećuju bolesni.
Meštanin Jovan Mitrović kaže da se i sam uverio u blagotvorno dejstvo sedenja ispod hrasta.
- Hrast je star oko 250 godina i sasvim je sigurno da iz njega zrači nešto što leči ljude. Ponekad se oko hrasta u istom trenutku nađe i po nekoliko desetina bolesnih koji čekaju na red da se naslone na njega, verujući da će im on pomoći, a jedan od njih sam i ja - tvrdi Jovan i kune se da je vlasnik imanja Milić Sretenović živeo 97 godina, možda i zbog toga što se najčešće odmarao pod ovim hrastom.
Tijanje, selo u kojem živi oko 200 duša, svakog vikenda posećuje na stotine onih koji ovde dolaze u nadi da će pronaći lek svojoj bolesti i muci. Poseta je najveća u letnjim mesecima i vikendom, ali, kažu meštani, i ovih dana mogu se videti parkirani automobili sa registarskim oznakama gradova iz čitave Srbije.

(svetovid

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba Icon_minitime27/12/2011, 10:12 pm

Култ биљака и ватре.

Према народном веровању свака биљка је добила своју душу. Нишевљанин је с правом запазио да када се "персонификација биљака извршила, онда је већ чврст темељ био положен за митско стварање", а временом "од душа умрлих људи у биљу постадоше нека натчовечанска, божанска бића". Код Литванаца, као једног дела Старих Словена, налазимо најјасније трагове култног односа према биљу "код којих се обожавао: дуб, бреза, леска, трешња, јавор, јасен, зова и још разно цвеће. Па онда имађаху бога који господари над пољима; другог неког бога, који чува поља; и опет неког даљег бога, који чини да се зелене ливаде. Једна нарочита божица беше код њих заштитница жита. Шуме такођер имађаху свога особитог бога", тако да је некада "свако важније биље имало свога бога". У митологији Лета - такође једног од словенског народа, запажамо следеће богиње "биљног света: матер градина, матер џбунова, матер поља, матер шума, матер цвећа, матер земље, мамицу цветања и матер Ивањ-дана". Уосталом, и наш народ чак "ни изумрлу биљку неће из корена ишчупати, страхујући, да тиме не би чупао косе својој умрлој мајци или стармајци" (Софрић, 1990: 158,159). Култ дрвета и биљака један је од ретких из скале старих култова који је хришћанска црква, и у томе посебно српска православна, брзо и безусловно прихватила, тако да овај култ данас има посебно значајно место и своју симболику у овој цркви. Реч је о бројним религијским радњама у којима се манипулише дрветом. Нарочито су у српској религији значајни босиљак, маслина и посебно бадњак. Обожава се или читава биљна врста као што су то стабла липе, храста, леске, или пак поједини истакнути примерци једне врсте дрвета, као што је, на пример бор краља Милутина у Неродимљу, крушка код Ђевђелије, брест у Петровграду. Протословени су веровали у шумске демоне, а посебно место у томе имао је култ храстовог дрвета. "Храст је код паганских Словена свето дрво, повезано с култом предака, са оваплоћењем душа умрлих, а такође и са идејом свемирског дрвета" (Велец., 1996: 37). Његов је особит значај у бадњиданском култу, који је унутрашње повезан са култом огњишта и огња, који се - никако случајно - митолошки и етимолошки доводе у везу са аријским божанством "Агни" = огањ. "Уопште, култ ватре је карактеристични елемент индоевропских религија; име значајног ведског бога Агњија налази се у латинском ignis, литванском ugnis, старословенском ogni. Можемо претпоставити да је бог сунца задржао врло утицајно место још од протоисторије", примећује Мирча Елијаде. У наставку додаје како је "у Ирану, име божанства ватре Атар али има показатеља да се у "старијој терминологији култа, ватра називала agni а не atar (Елијаде, I, 1991: 163). Код Срба су постојала и карактеристична лична имена: Агна и Огњан, од којих је друго и данас још присутно. У ритуалном ложењу "бадњака" - младог храстовог дрвета, "бадњак" можемо посматрати као замену или као супституцију Младога бога, бога Сунца. Реч је о идеји која је, изгледа, под утицајем хришћанства заменила ранију лунарну симболику. Јер, манипулација бадњаком пада или пре изласка сунца - када се он махом сече у шуми, или после заласка сунца, када се уноси у кућу и ставља на огањ. Сви словенски народи приписују храсту митски и свети карактер. Нема никакве сумње да је у старим индоевропским религијама храст био познато дрво бога громовника. Поједини примерци храста, у лику заветних "записа", вршили су код Срба улогу првобитних народних храмова. Храст у функцији "записа" је табуисано дрво. "Не ваља сећи дрво "запис", пети се на њ, нити гране његове горети, ма и саме пале, јер ћеш умрети - светиња је то и не треба је ништити" (Васиљевић, 1996: 59). Вађење живе ватре мушкаром (горњом притком) преко женскаре (доње притке) у јадранској Јошеви И у Старом завету се на више места помиње храст у улози божанског дрвета. Долазак анђела, нпр. везује се за храст. "Потом дође анђео Господњи и сједе под храстом у Офри" (Свето, 1974: Суд, 6, 11). Према Тројановићу, бадњак је нека врста идола, који због сунчевог привидног хода и повратка, небесну сцену одиграва на домаћем огњишту. Он се мора сваке године обновити, као што то чини и сунце, из чега произлази да бадњакова снага траје само годину дана, из чега следи да су Бадњи дан и Божић празници соларног порекла (Трој., 1905: 230). Када смо већ код ова два велика хришћанска, а рекао бих и индоевропска празника, данас позната под именима Бадњи дан и Божић, ваља да нешто више кажемо о њиховом правом духовном значењу и смислу. О иразнику у спомен Исусовог рођења у Витлејему који се слави 25. децембра, или код Срба по новом календару 7. јануара, данас је у науци преовладало следеће тумачење: "Празник овог датума, доведен у везу с датумом зимског солстиција, установио је цар Аурелијан у III веку после Христа. До 336. постаје хришћански, пошто се повезује с Христом, 'Сунцем праведности', и представља почетак литургијске године у Риму". Наиме, "нагађање око датума Исусовог рођења потиче од Климента Александријског (он је предлагао 20. мај), али стварни датум остао је непознат. У Риму је тај датум падао у време раздобља весеља које је започињало сатурнијама 17. децембра, и то исто весеље је карактерисало и хришћанску светковину" (ЕЖР: 99). Просто речено, код индоевропских народа сећање на ову велику зимску светковину, солстициј, од када почиње, у ствари, рачунање Нове године, било је у тој мери укорењено да хришћанска црква није имала друго решење, већ да једну - са гледишта своје ортодоксије - иначе, безначајну епизоду, какав је датум рођења Христоса, уметне у време ових зимских светковина, и тако заобилазним путем, хришћанском идејом препокрије исконску садржајност празника древних, паганских народа. Дакле, бадњак је нека врста фетиша или заштитника, који се користи у ритуалу који је добио искључиво соларни смисао. Другим речима, бадњак се доводи у везу са веровањем о сунцу. Бадњак је, дакле, божанство нарочите врсте, које се спаљује да би опет оживело. Међутим, како се Бадње вечери призивају и окупљају "домаћи покојници", као и због посног карактера вечере и многих других елемената ритуала, бадњак је повезан и са култом покојника. Како, дакле, протумачити однос Огња, Агњија и Бадњег дана код Срба? За Симу Тројановића „бадњак је нека врста фетиша, односно заштитника". Шредер указује на „соларни значај", па се бадњак према овом теоретичару доводи „у везу са веровањем о сунцу", док Чајкановић сасвим одређено наглашава да је „бадњак божанство своје врсте, које се спаљује да би се опет оживело". Бадње вечери се окупљају и „домаћи покојници". Због те чињенице је, према Дробњаковићу, сам „бадњак у вези с култом покојника" (Дроб., 1960: 18). О повезаности Агњија са Огњем, а све то и са култом предака, који се темељи на патријархатском начелу, говори и један став из древне аријске културе забележен у Рг ведама: „Ој оци, с помоћу приближите се по слами; ми вам овде приредисмо пиће, уживајте га, дођите амо с помоћу прејаком, и подајте нама спасење и здрав благослов! [...] Дођи, о Агњи, с благим оцима, с вернима, с мудрима, који у светлости пребивају [...] уживајте на слами приложена јела [...] ти зналче бића Агњи вољно уживај лепо спремљену жртву". Како се може видети, Агњију се принела жртва, дарови у храни, и то на слами, управо онако како то чине Срби Бадње вечери, односно на гробљу за време задушница, постављајући храну на земљу да би умрли преци могли лакше приступити даровима у јелу и пићу. Дакле, као да је Агњи овде очувао један део хтоничних елемената, облик змије. Овде ћемо још само упозорити на врло упражњаване обичаје са тзв. „живом ватром", које је наш народ на простору источне Србије веома добро очувао. Такве су се ватре „вадиле" од сувих липових мотки, а користила се у магијским обредима, најчешће у функцији лустрације, у циљу „терања" болести, посебно сточних. Тада би, о Спасовдану на пример, стада крава, коња и оваца била прогоњена између таквих двеју ватри. О томе обичају налазимо бројне примере и код Германа. Код нас их је описао Сима Тројановић.

(svetovid

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba Icon_minitime27/12/2011, 10:12 pm

SVETO DRVO - ZAPIS

Kult drveta i biljaka, ponikao u već davno zaboravljenim mitskim, paganskim prapočetcima, jedini je od starih kultova koje je crkva, pogotovo pravoslavna, relativno brzo i bezuslovno prihvatila, a koji i danas ima svoje mesto i simbolički značaj. Drvo i biljka imaju dvostruku prirodu: božansku i demonsku. Zbog toga su za sečenje drveta sa specifičnim moćima i magijskih biljaka, postojali posebni magijski i kultni propisi.

Iz pradavnih, mnogobožačkih vremena, kada su ljudi i priroda bili nerazdruživa celina, kada je žena kao zaštitnica vegetacije čak prinošena na žrtvu bogovima prirode da bi se obezbedila plodna godina, izranja jedan, još uvek prisutan, ali i transponovani običaj koji čuva sećanje na pradavne običaje iz prošlosti - da se na Djurdjevdan odlazi na reku, gde se, "šale radi", poneka devojka gurne u vodu.

U doba paganizma, svetih šuma i gajeva bilo je na pretek. Ostatak verovanja u magijske moći drveta, sadržan je danas u kultu svetog drveta - zapisa, pod kojima se čitaju molitve i prinose žrtve, i u koje se urezuje krst koji se svake godine obnavlja, ili se prikucava ikona. Srpski mitološki rečnik beleži: "Gotovo svako naselje ima svoj glavni zapis u sredini naselja, a rodovi imaju svoje zapise u potesima svoje privatne zemlje. Jedan takav zapis, "krstonošin hrast", spominje se iz vremena kneza Lazara (1381) na istočnoj granici sela Popovca i Ravenice u Mačvi. Na svakom zapisu izrezan je na stablu drveta ili isklesan na kamenu krst na zapadnoj strani, pa su vernici koji su okrenuti njemu istovremeno okrenuti i istoku, radjanju sunca. Opšta jutarnja i večernja molitva drže se kod glavnog zapisa, a rodovske obilazi verska povorka (krstonoše) zavetnog dana. Svi zapisi su tabuisani: ne seku se, na njih se ne penje niti se pod njima spava, ne koristi se njihov plod. Izuzetno se njihov plod može brati za bolesnike, da bi ozdravili. Muškarci su skidali kape u prolazu pored njih i krstili se, a ženskinje se klanjalo."

U narodnom pamćenju je ostalo zabeleženo da Božija kletva stiže sve one koji se usude iz bilo kojih razloga da poseku ili oskrnave sveto drvo. Kletva se ponavlja s kolena na koleno, sve dok porodica grešnika u znak pokajanja, ne posadi novo sveto drvo. Takvi slučajevi zabeleženi su kod nas naročito u posleratnom periodu, ali i danas. Nedavno su jedne dnevne novine objavile priču o misterioznoj, lančanoj smrti stanara jedne "zgrade solidarnosti" u Požarevcu, podignutoj na mestu posečenog drveta - zapisa. Za tri godine umrlo je dvanaestoro ljudi - tokom svake od dvadeset pet godina koliko zgrada postoji, umiralo je po četvoro, petoro stanara.

Prihvaćeno od strane crkve koja u ovim ritualima učestvuje i danas, sveto drvo-zapis predstavlja zapravo sećanje na primitivni hram u kome su obitavali paganski bogovi prirode i demoni, a od kojih su naši preci zazirali, pa ipak ih obožavali i poštovali. Verovalo se da je LESKA (Corylus avellana), drvo sa izuzetnim zaštitnim magijskim moćima. Takva magična biljka može ispuniti čoveku svaku želju; njome se čak može ubiti djavo, a ponekad se i mrtvac može oživeti. U lesku ne udara grom, pa se ljudi za vreme oluje sklanjaju pod njeno šiblje i kite se lišćem. Predanje kaže, da je leska i drvo znanja. Jer ko u usta stavi meso zmije koja živi pod leskom, razumeće govor životinja, a ako pojede srce te iste zmije, razumeće govor biljaka i svaka od njih će mu otkriti svoja lekovita svojstva. Kora od leske kuvana u mešavini vode i vina (1:1), pomaže prilikom lečenja rana i proširenih vena na nogama.

LIPA (Tilia) je sveto drvo svih Slovena. Lipovi gajevi, bili su nekada kultna mesta. Od lipovog drveta izradjivani su stari idoli slovenskih bogova i demona, ispod njene krošnje vršena su venčanja. Po verovanju, onima koji joj se zavetuju i redovno prinose žrtve za ozdravljenje, biće uslišene molbe i molitve. Lekovito svojstvo imaju list, cvet, plod. Čaj od lipe se u narodnoj medicini koristi kao pouzdano sredstvo protiv nervne napetosti, za umirenje grčeva, kod bubrežnih napada, za pospešenje znojenja. Pored toga što utiče na čišćenje krvi, lipa se koristi protiv arteroskleroze i hipertenzije kod gojaznih ljudi. U takvim slučajevima, treba je davati "lake ruke". Sok od kuvanog lipovog cveta pomaže kod padavice, bolova u stomaku i oštećenja creva. Za menstrualne tegobe se preporučuje čaj od osušenih listova lipe, ubranih pre cvetanja.

U starim indoevropskim religijama, HRAST (Quercus robur) je tradicionalno drvo boga groma. Kod Srba je hrast, najčešće drvo-zapisa, ili se uzima za badnjak. Iz paganskih vremena sačuvan je i običaj da se pod hrastom održavaju zborovi i sudjenja. Bogato lekovito područje primene imaju, pre svega, sastavni delovi hrasta: kora, šišarke, žir. Efikasno je sredstvo u lečenju upala želuca, creva, bubrega, žutice, oštećenja jetre, šećerne bolesti, unutrašnjeg krvarenja, hemoroida. Za otečene noge, narod je koristio čajnu mešavinu spravljenu od jednakih delova hrastove kore, pelina i poljske preslice. Od te mešavine se uzima 1 kašika ua 1 šolju čaja koji se pije veoma polako i to kašičicom. Žir se najčešće upotrebljavao za lečenje slezine, bubrega i vodene bolesti kod alkoholičara: zrelom žiru se skine ljuska i fino se nastruže nožem. Strugotina se potopi u trostruku količinu rakije i ostavi da odstoji jedan dan, a zatim se procedi. Piju se dve kašičice tri puta dnevno. Kupke od hrastove kore u kombinaciji sa čajem se preporučuju za lečenje ekcema i drugih kožnih oboljenja, a oblozi od čaja u kome je skuvana mlada kora su veoma hvaljeno sredstvo za lečenje gušavosti.

TISA (Taxus baccata) je po legendi "vilinsko drvo", i raste samo na čistim mestima. Kao sveto drvo, ima izuzetno snažnu moć zaštite od demona, uroka, veštica, djavola i ostalih zlih sila. U magijskom smislu, moć ovog drveta se može porediti još jedino sa glogom. Komade tisovine su ljudi nosili sa sobom kao amajlije, stavljali ih u staje i torove kao moćno zaštitno sredstvo. Putnici namernici su obavezno sa sobom nosili štap od tisovine, jer se verovalo da im nikakva nečastiva sila ne sme izaći na put. Veselin Čajkanović beleži: "Nekakva Ciganka, za opkladu, od pedeset plugova koji su na njenoj njivi orali zaustavila je svojim basmama četrdeset devet, a jedan nije mogla jer je u rogovima volova bilo uvrćeno malo tisovine. Poznata je i izvesna vrsta pričešćivanja tisovinom: na Uskrs, ko nema posvećenja (pogača, prešak sir i jaja) što se blagosilja na Veliku subotu, neka pregrize dva, tri listića od osvećene tisovine." U narodnoj medicini se tisa koristila veoma retko.

JAVOR (Acer pseudoplatanus), još jedno sveto drvo, povezan je sa kultom mrtvih i kultom predaka. U davna vremena, pokojnici su se najčešće sahranjvali u izdubljenim javorovim stablima, u novijim - od javorovih dasaka se prave mrtvački sanduci (zaštita od zlih duhova-demona na putu u zagrobni život). A kao osnovni instrument epske poezije ispevane u slavu predaka, gusle su spravljane od javorovine.

Verovalo se, da DREN (Cornus mas) svojom tvrdoćom utiče na zdravlje ljudi. Upotrebljavao se kao amajlija protiv uroka i bolesti. Drenovom grančicom i vodom, prskaju se ljudi i stoka, da budu jaki i istrajni kao drenovina. Deca se pričešćuju vinom u kome je odležao dren. Drenova batina će oterati vukodlaka, ako se kojim slučajem nadje oči u oči sa putnikom. A njegovi pupoljci se upotrebljavaju kao zaštita od začaranih jela. Čaj od kore drena se koristi protiv proliva i groznice.

GLOG (Crataegus) je po predanju, pored ostalih magijskih svojstava, imao izuzezan značaj kao kosmičko, vasionsko drvo. Jer se smatralo, da na granama ogromnog gloga stoji cela Zemlja. Za njegovo stablo vezan je crni pas, koji neprekidno grize glog, pa ako ga pregrize, svet će propasti. Ali, na svu sreću, Sveti Petar s vremena na vreme prekrsti štapom, pa se glog vrati na staru meru. Od glogovog drveta se pravi kolac koji se mrtvacu zabada u srce da se ne bi povampirio, a glogov trn se stavlja pokojniku na grudi pre ukopa. Delići ovog drveta ušiveni u odeću ili stavljeni u dečiju kolevku, sigurna su zaštita od veštica, vampira i uroka. U tekstu Trn i glog u narodnoj religiji, Čajkanović piše: "Iz bajanja i vračanja u vezi sa glogom, jasno se vidi da je glog senovito drvo. Na njemu borave demoni koji su u stanju da pošalju bolest. Uoči mladog utornika vračara odnese pod kakav glog u polju malu pogačicu, vina, vode, soli, cveća, konjsku potkovicu i klinac, i zaklinje demone na glogu (bilo da su žene ili muškarci), da prime žrtvu i ostave bolesnika na miru. Demonima se, s jedne strane, prinosi žrtva (pogačica, vino, voda, so, cveće) da bi se odobrovoljili i sa njima načinio savez, ali u isto vreme, kao da ničega nije ni bilo, oni se magičnim načinom teraju (jer se od potkovice i od metala uopšte, a naročito gvož|a, plaše demoni; otuda, na primer, propis da se lekovita biljka ne sme vaditi iz zemlje nožem da ne bi demon, koji je u biljci, pobegao). Manipulacije sa klinom, medjutim, u protivrečnosti su sa svim ovim, jer je njima smer da bolest prikuju za drvo (kako su to radili još Rimljani)." Glog je odlično sredstvo protiv svih vrsta srčanih oboljenja, krvnog pritiska (visokog i niskog). U narodnoj medicini je staro i oprobano sredstvo protiv starenja i klimakteričnih tegoba. Čaj od glogovog cveta prporučuje se kod akutnih bolesti praćenih visokom temperaturom (upala pluća, bronhitis, grip) i za smirenje kašlja. Topli i vlažni oblozi od takvog čaja deluju kod obolelih mokraćnih organa na smirenje bolova. Umirujuće dejstvo ćaja će pomoći i u slučajevima epileptičkih napada.

ORAH (Juglans regia) po narodnom verovanju, drvo je podzemnog sveta, veštica i zlih duhova. Zbog toga ne valja spavati pod orahom. Domaćin ne sme poseći orahovo drvo pred kućom, jer se veruje da će onaj ko je zamahnuo sekirom, umreti. Da bi se sprečila bolest, bolesnici su se ponekad provlačili ispod orahovog korenja izgovarajući basme. Istorijski izvori XII veka spominju posvećeni orah kod baltičkih Slovena, a verovanje da se na orahu okupljaju |avoli, poznato je kod mnogih evropskih i vanevropskih naroda. Po jednoj legendi, Artemidina sveštenica bila je pretvorena u orahovo drvo, a devojke "karijatide", koje su igrale kolo, pobegle su na orah i tu ostale. Neki etnolozi smatraju, da je i Artemida prvobitno bila boginja smrti i donjeg sveta. Na Badnje veče, kako to običaj nalaže, domaćin će u svaki ugao sobe baciti po jedan orah (koje niko od ukućana ne sme dirati) - kao žrtvu pokojnicima. Zeleni ili osušeni listovi se u narodnoj medicini često koriste protiv žutice i šečerne bolesti. U takvim slučajevima se obično uzima 5 supenih kašika usitnjenih i osušenih listova koji se potope 24 sata u litar belog vina, a potom procede. Pije se po jedna mala čašica vina ujutro na prazan stomak, i uveče pre spavanja. Čaj od svežih listova jača slabe živce. Sveži listovi se previjaju na gnojne rane jer ublažavaju upalu, a leče i crveni vetar. Orahova rakija u narodnoj medicini slovi kao univerzalno sredstvo za sve vrste želudačnih tegoba. Priprema se na sledeći način: zeleni, nedozreli plodovi oraha se operu hladnom vodom, osuše, iseku na tanke kriške i stave u bocu. Tome se doda malo |umbira i cimeta i sve se prelije jakom rakijom. Za jednu litru rakije je potrebnmo 20 do 25 zelenih oraha i po 1/2 grama djumbira i cimeta. Boca se dobro zatvori i sledećih mesec dana ostavi na suncu ili u blizini peći. Zatim se otvori i dospe 1/4 l zašećerne vode (prethodno prokuvane i ohladjene). Rakija se opet ostavi na suncu još mesec dana, a zatim se procedi i pije. Narod veruje da što duže rakija stoji, njeno dejstvo je moćnije i jače. Božanska snaga drveta ili biljke, ogleda se i u običaju, da su se listom ili pupoljkom pojedinih biljaka i drveća, ljudi pričešćivali. Čest je i slučaj da se drvetu ili biljki sa izuzetnim magijsko-božanskim svojstvima, prinosi žrtva u vinu, medu i hlebu. Takve obedne žrtve, sačuvane su kod nas u kultu predaka (običaj da se pokojniku na groblju ostavi hrana). Mitskog drveća i biljaka ima mnogo, baš kao i verovanja vezanih za njih. Ipak, duboko u svesti naših predaka, iza verovanja u kultove i magijske atribute prirode, leži možda potajna čežnja, da spoznavši tajanstvnu snagu svetog drveća i magijsku moć biljaka, dosegnu ono nepoznato, nadprirodno.

(svetovid

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba Icon_minitime27/12/2011, 10:13 pm

NARODNI OBIČAJI I VEROVANJA

Zapisi - sveta stabla u Srbiji


Zapisi su srpska sveta stabla, dugovečna, uglavnom krošnjasta. To su stabla hrasta, lipe, oraha, kruške i bukve. Veruje se da u njihovim krošnjama žive vile zaštitnice.

Piše Đurđe P. Radojević



U našem narodu postoji verovanje da se sa zаpisa ne sme skinuti nijedna grаnčica, plod, kora, ništa ... Pogotovu se ne sme odseći i uništiti zapis. već on mora, sam od sebe, izumreti kao i čovek. Ko to uradi ne može izbeći kaznu svevišnjeg. To se odražava i na celu porodicu počinioca, a može se desiti i da se, zbog tog čina, zatru i cele porodice.

Koda su litlje, obletine, zavetine i druge seoske i crkvene slave, kod zapisa se okuplja narod, urezuje se krst na njemu, a onda se čita molitva za dobar rod u polju i da se selo zaštiti od gromova i neprilika.

Imati takvo drvo u dvorištu u Srbiji je bila čast. Ako ga je neko imao - imao ga je samo dobar domaćin l uzoran čovek u selu. Tu čast dodeljivalo mu je selo.

Božja služba obavljala se od zapisa do zapisa, od kuće do kuće, do njive i svih delova sela. Nju su pratile krstonoše barjaktari koji su pevali duhovne pesme i njih je narod darivao. Posle toga bi se na zapisu urezao krst, prelio vinom, što su, kaže predanje, Sloveni doneli na Balkan iz prapostojbine, a što je kasnije prihvatilo i hrišćanstvo.

Posle Drugog svetskog rata zapisi su, shodno tada vladajućoj ideologiji, masovno sečeni, a krstonoše su zabranjivane jer, kako je naređeno, "tamo gde nema Boga nema ni zapisa".

Ipak, narod je sačuvao svoje zapise i krišom je poštovao te relikvije prirode. U selu Ranilović kod Aranđelovca 1989. godine, uprkos svemu, krenule su, nanovo, prve krstonoše i - obnova zapisa. I tako su zapisi sačuvani od zaborava.

Koliko nam je poznato, za sada je najviše zapisa u selu Ranilović kod Aranđelovca. U tom selu ima pet zapisa koji su stari - od 300 do 5OO godina.

Zato je Srbija i danas zamlja očuvane prirode i duhovnog nasleđa.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba Icon_minitime27/12/2011, 10:26 pm

Шам-дуд чува Пећку патријаршију 750 година

Неопходни постављање нових подупирача и одговарајуће фитопатолошке анализе, каже др Драгана Остојић из Заводу за заштиту природе Србије

Kult drveta i biljaka kod starih Srba PICT3064

Шам дуд у порти Пећке патријаршије Фото Завод за заштиту природе Србије

На само петнаестак метара од улаза у порту Пећке патријаршије на Косову и Метохији судбину свога народа вековима дели и најстарије заштићено стабло Србије „шам-дуд”, кога је засадио српски архиепископ Сава други, син Стефана Првовенчаног.

– Заштићено стабло црног дуда „шам дуд” (Morus nigra ), које је старије од 700 година, поред својих природних вредности представља и историјски споменик и запис – културно добро. Стабло црног дуда засадио је српски архиепископ Сава Други између 1263. и 1272. године. Сава Други је по повратку из Јерусалима прошао кроз покрајину Шам, у данашњој Сирији, одакле је донео садницу дуда и засадио је у порти Пећке патријаршије. За време олује 1957. године вишевековно стабло распукло се на два дела. Гране су полегле по земљи затим израсле у две крошње. Уз главно дебло, које је поцепано на два дела, развила су се још три избојка са развијеном крошњом. Тако је формиран оригиналан хабитус старог дуда – каже Снежана Антонијевић, организатор за заштићена добра у „Зеленилу Београд”.

Испод овог дуда је Арсеније Чарнојевић 1690. године одржао сабор са највиђенијим људима са Косова и Метохије, после кога је одлучено да српски народ крене у велику сеобу за Војводину. Према речима мати Харитине из Пећке патријаршије, дрво дуда се и даље развија и расте.

– И данас велики број људи долази овде да потраже лек. Показало се да лишће дуда највише користе оболели од шећерне болести који га кувају као чај. Људи нам после долазе и захваљују се на излечењу, а ономе који има вере чај помаже и у другим болестима – каже мати и истиче да дуд и даље рађа, шири се и подмлађује. На наше питање да ли се од овог воћа можда у Патријаршији пече ракија, мати смејући се одговара:

– Не, али спремамо сокове, који су изванредног квалитета, а користимо га за јело у време сезоне рађања плода која јако дуго траје.

Према њеним речима у Пећкој патријаршији и даље су у току припреме за устоличење патријарха Иринеја које ће бити обављено у недељу.

Kult drveta i biljaka kod starih Srba PICT3052

– Овде се сада пуно ради, уређујемо двориште, резиденцију патријарха, јер се надамо великој посети – напомиње мати.

Споменик природе „шам-дуд” први пут је заштићен решењем Завода за заштиту и научно проучавање природних реткости НР Србије, 1957. године као природна реткост ботаничког карактера. Уважавајући његове природне вредности одређен је први степен заштите овог споменика природе.

– Његово основно дебло је више од осам метара, обим дрвета је 5,8 метара, а пречник 1,9 метара. С обзиром на то да се „шам-дуд” налази у централном делу уређеног манастирског комплекса, његова заштита и уређење су обезбеђени. Наиме, заштићени простор испод стабла је затрављен и уредно се коси. У непосредној близини стабла постављене су поплочане стазе. Такође, непосредна близина јаза потока на јужној страни не угрожава корен и стабло, јер су бочне косине корита обрађене у камену, а само корито је регулисано. Најмасивније гране које расту ниско при земљи подупрте су дрвеним подупирачима 1987. године. Тада су обављени и неопходни санациони радови на заштити стабла. Од 1987. године до данас констатована је потреба за постављањем нових подупирача као и за спровођењем одговарајуће фитопатолошке анализе – објашњава др Драгана Остојић, шеф одсека за заштиту природних добара у Заводу за заштиту природе Србије.


Пећки шам-дуд – здрава старина

У Европи званично не постоји дуд старији од 250 година, тако да је шам-дуд који се већ седам векова налази испред Патријаршије права реткост

У њега су ударале муње, шибале су га олује, крај њега су вековима пролазиле војске, а он и даље расте и рађа. Реч је o шам-дуду којег је, према предању, пре седамсто година, испред Пећке патријаршије посадио српски архиепископ Сава Други по повратку из Јерусалима, пошто је прошао кроз територију данашње Сирије. Пре три месеца урађен је пројекат Завода за заштиту природе Србије о санацији овог стабла, које је проглашено спомеником природе. Дрво су прегледала четири стручњака, а резултати говоре да је ова старина у изненађујуће добром стању. Осим потврде да је дрво изузетно старо, разрешено је и порекло његовог имена. Како објашњавају у сиријској амбасади, када њихови земљаци кажу да иду у Шам подразумева се да иду у Дамаск или Била ад Шам. Због тога се и претпоставља да је легенда о пореклу дрвета тиме потврђена.

– Завод је у овом пројекту, поред својих људи, ангажовао стручњака Шумарског факултета Универзитета у Београду и колеге из Нирнбершког бироа који су користили методу импулсне томографије, врсту ултразвука која утврђује да ли је дрво захватила трулеж, а резистографом су мерили тврдоћу стабла. Такође, обављени су фитосанитарни преглед шам-дуда и анализа физичког и хемијског састава земљишта – каже проф. др Ненад Ставретовић, директор Завода.

Мада су потврдила велику старост дрвета, испитивања нису могла да прецизирају његово годиште.

– Тачна старост дуда не може да се одреди због тога што се после удара грома, педесетих година прошлог века, централно дебло расцепило на два дела која су пала на земљу. Тамо где су дотакли тло они су се ожилили, па на тим местима расту нови избојци који су стари десетак, петнаест година. Према подацима којим располажем, у Европи не постоји дуд старији од 250 година, тако да је овај наш шам-дуд заиста реткост. Нама није био циљ да утврдимо његову старост већ здравствено стање – објашњава проф. др Милка Главендекић са Шумарског факултета.

Да би дрво колико-толико очувале, монахиње су испод грана постављале подупираче.

– Сада та врста потпоре може престављати проблем, јер се због ње гране увијају и расцепљују. Да би се дуд трајније заштитио, неопходно је побољшати постојећи систем подупирача. Једна од идеја је да се од самог дуда, на простору Патријаршије, расаде младице шам-дуда. Оне би се потом посадиле испод постојећих грана и држале њихов терет. Тај процес би трајао, али би то било аутентично. Важно је да постављање подупирача, што је филигрански захват, обави неко изузетно стручан, јер би сваки погрешан потез могао да изазове немерљиву штету – истиче Главендекић.

Крај шам-дуда се налазе липа и смрча које му, према процени стручњака, сметају.

– Смрча је већ почела да „диже” потпорни зид, а могла би и да се услед ветра поломи и падне право на дуд. Њу би требало уклонити. За липу би најбоље било да јој се орежу гране, јер се прошлог пролећа једна од њих, пречника око 45 центиметра, одломила. Шам је сачувао ветар који је грану одувао тик крај њега – прича Главендекић.

По речима нашег саговорника, дрво нису напале ни штеточине које се обично јављају на свим стаблима дуда.

– Примећена је гљива која изазива болест лишћа и њу треба пратити, да би се по потреби спровеле одговарајуће мере заштите. Земљиште око стабла је квалитетно, али јако збијено. Ваљало би уклонити траву испод дуда, пажљиво обрадити површински слој и забранити гажење, како би се заштитило корење које је веома плитко. Неопходно је једном годишње радити преглед овог изузетно вредног стабла – напомиње Главендекић.

-----------------------------------------------------------

Легенда о шам-дуду

Легенда каже да је дуд посађен у време формирања манастирског седишта у Пећи, односно најстарије Цркве Св. Апостола, у 13. веку. Испод овог дуда је Арсеније Чарнојевић 1690. године с највиђенијим људима с Косова и Метохије одржао сабор на коме је одлучено да српски народ крене у велику сеобу у Војводину.

-----------------------------------------------------------

Сирија постојбина шам-дуда

Дамаск и његова околина су подручје на којем расте специфична врста дуда, чији је једини примерак код нас израстао у Пећкој патријаршији. Особина ових стабала је да су дуговечна, имају велики обим и достижу знатну висину.

– Шам-дуд се користи у дрвној индустрији, нарочито у производњи финих ручних радова, фигурица и резбарија. Он има и економску вредност јер су његови плодови јестиви и цена им је повољна. Плодови се користе и за колаче. Као што овде у слаткише стављају малине или купине, у Сирији се користи плод дуда, који даје специфичан укус, боју и изглед слаткишима – каже Мажед Шадуд, амбасадор Сиријске Арапске Републике у Србији.

Од дуда се, као и код нас, у Сирији прави сок.

Бранка Васиљевић

Б. Васиљевић

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...


Poslednji put izmenio meseceva rosa dana 27/12/2011, 10:32 pm, izmenio ukupno 2 puta
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba Icon_minitime27/12/2011, 10:28 pm

НАРОДНА ВЕРОВАЊА У БИЉКЕ

Култ биљака и дрвета био је код старих Срба јако развијен. И други народи верују у моћ биљака али наш народ је много тога сачувао и усталио и до дан данас. Постоји у народу веровање о подели на две категорије биљака: добре и зле или срећне и несрећне; разне врсте: свете, сеновите, демонске, божанске и митске.

Култ растиња има значајну улогу у многим приликама код нашег народа, од рођења до смрти и у многим пословима (женским и мушким), у радне и празничне дане и у разна доба дана и ноћи. И не само то, већ и у весељу и жалости, љубави и мржњи, у очувању здравља и лечењу од болести.

Наши преци су биљке чували и тако сачували и многе мудрости. Чини се, као да у светим гајевима биљке шуме своју тугу за прошлим временима којима су биле заштићене.

Многе народне песме говоре о вредности и магијској моћи биљака. У песми “Марко Краљевић и вила” износи се веровање нашег народа у лековитост биља. Вила бере по Мирочу биље, да загази ране војводи Милошу, побратиму Краљевића Марка. Вила је молила нашег јунака, да је пусти у планину да нађе биље.

И наше чаробнице, (из књиге Р. Н. Казимировиђаа, 1939.) слично вилама, знају сва биља и познају њихову лековиту моћ. Оне разумеју, шта више и немушти језик јер знају шта цвеће и травке говоре и знају свакој бољци лека наћи.

Наше биљарице и чаробнице (забележио Казимировић), на Биљанин Петак, пред ђурђевдан (Власи кажу “Бињерја бујецилар”) и на Ивањдан (“Св. Јован Биљобер”) иду по пољима, шумама и дубравама те збирају лековите траве и помоћу њих гледају у будуђност да виде има ли среће и напретка.
По веровању магијску моћ имају: бели лук, вилино сито, расковник и хајдучка трава. За вилино сито се каже да када се носи уза се, не могу човеку наудити непријатељи, нарочито не лагањем и оговарањем. Док се бели лук сматра корисним због рђавог погледа нечистих духова. Употребљава се код падања у занос у Дубокој. Штити човека од заразних болести. Ако се мелемом од хајдучке траве додирне каква брава, оног момента се отвара и кида сваки гвоздени ланац.

Наш народ прича да постоји трава помоћу које нероткиње могу родити. Познати Жика травар из прошлих времена заиста је давао нероткињама траву али мало ко је сазнао име траве.

Магијску, животодавну моћ имају тзв. митолошке или култне биљке: босиљак, божје дрвце, леска, орах, липа, врба, дрен, детелина итд.

Босиљак је у нашем народу одомаћен и омиљен јер се у нашој вери без њега ништа важније не предузима. Китом босиљка свештеник нам свети водицу и шкропи нас. Њиме се кити славски колач. Ките се и момци и девојке и дарују га једно другом. Велика је његова улога у нашој вери.

Но, ове друге биљке су задржале значај и у паганским обредима.

На Спасовдан, у Црној Гори, прекрштају свако жито зеленом буковом граном и ките буковим гранама тор и кућу, јер верују да се виле рађају на буковим гранама. Кажу наши људи да се од брезе плаше вештице па кад сватови полазе од куће у цркву, они пролазе преко брезове метле, све у намери да брезова метла задржи уроке и зле душе (обичај виђен у Београду).

У обичајима и домаћем култу наранџа често замењује јабуку. У Требињу полаженик оставља на бадњаку јабуку или наранџу у којој су забодени новци. У народним песмама често се помиње како мајка сина неће да укопа у гробље, веђ га сахрањује у башти под наранџом. Можда због тог певања постоји веровање да ђе, ако се у сну види наранџа, умрети неко у роду. Наранџа у вину штити нас од ветрова.

Орах у народној медицини и врачањима има важну улогу. Нарочито су добар лек бадњедански ораси. Лечење се најчешђе врши магичним начином. Ко пати од чирева, окупа се у води у којој су потопљени ораси и лешници, па се после баце на пут, ко их узме, на њега ће прећи чиреви. А када на Светог Илију загрми, процрвљаће ораси. Ако их деца за Божић једу патиће од крајника, а ако се породиља на три дана после порођаја окупа у води у коју је метнула три ораха, па онда стане на сено, рађаће синове.

Ловор је важан када у собу у којој спава дете улази често какво сумњичаво чељаде. Тада божићним ловором накаде дете да не би било урекнуто.

А за оне који имају љубавне јаде, а треба да их одагнају, најбоље је да оду под шљиву, нарочито девојке, па да око себе проспу просо, ударе шљиву ногом и кажу три пута: “Прво дошли мени загледачи него теби берачи”. Или девојка која жели пуно просаца сеје на Бадњи дан просо око плота и три пута каже: “Колико овде проса и проштаца, онолико ме просилаца просило” (етимолошка магија).

Словенци верују да у липу не удара гром, јер се под њом одмарала Богородица када је бежала са Исусом. Срби кажу да под липом не треба спавати нити се од кише заклањати јер у њу гром радо пуца.

Најлепши су цветни љубавни обреди. Јер, кад девојка удавача, уочи ђурђевдана, дође под вишњино дрво, затресе га да не буде догодине код матере, она се обавезно и уда (забележено у Сарајеву).

Цвеће љубичице у нашем народу девојка даје свом суђенику да би је увек љубио. Али то није све. Колико је још цвећа које има љубавну моћ?! Сигурно много, тако каже народно веровање

(svetovid

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba Icon_minitime27/12/2011, 10:29 pm

Религија и култ дрвета, биљака, ватре, воде и извора

Митолошка свест Прасловена, и у томе реду Срба који чине део једног рукаваца индоевропске гране, била је под снажним утицајем „чудесног“ деловања космичких и природних сила. Све то, као и начин привређивања будући да се народ махом бавио земљорадњом и сточарством, произвели су и код Срба дубоку везаност људи за природу, чији се трагови осећају пре свега у веровању. На ту чињеницу указују бројна имена која Срби имају за биљни свет, што се мора тумачити као последица интимне везе народа са природом.
1. Култ биљака и ватре. Према народном веровању свака биљка је добила своју душу. Нишевљанин је с правом запазио да када се „персонификација биљака извршила, онда је већ чврст темељ био положен за митско стварање“, а временом „од душа умрлих људи у биљу постадоше нека натчовечанска, божанска бића“. Код Литванаца, као једног дела Старих Словена, налазимо најјасније трагове култног односа према биљу „код којих се обожавао: дуб, бреза, леска, трешња, јавор, јасен, зова и још разно цвеће. Па онда имађаху бога који господари над пољима, другог неког бога, који чува поља; и опет неког даљег бога, који чини да се зелене ливаде. Једна нарочита божица беше код њих заштитница жита. Шуме такођер имађаху свога особитог бога“, тако да је некада „свако важније биље имало свога бога“. У митологији Лета – такође једног од словенског народа, запажамо следеће богиње „биљног света: матер градина, матер џбунова, матер поља, матер шума, матер цвећа, матер земље, мамицу цветања и матер Ивањ-дана“. Уосталом, и наш народ чак „ни изумрлу биљку неће из корена ишчупати, страхујући, да тиме не би чупао косе својој умрлој мајци или стармајци“ (Софрић, 1990: 158, 159).
Култ дрвета и биљака један је од ретких из скале старих култова који је хришћанска црква, и у томе посебно српска православна, брзо и безусловно прихватила, тако да овај култ данас има посебно значајно место и своју симболику у овој цркви. Реч је о бројним религијским радњама у којима се манипулише дрветом. Нарочито су у српској религији значајни босиљак, маслина и посебно бадњак. Обожава се или читава биљна врста као што су то стабла липе, храста, леске, или пак поједини истакнути примерци једне врсте дрвета, као што је, на пример бор краља Милутина у Неродимљу, крушка код Ђевђелије, брест у Петровграду.
Протословени су веровали у шумске демоне, а посебно место у томе имао је култ храстовог дрвета. „Храст је код паганских Словена свето дрво, повезано с култом предака, са оваплоћењем душа умрлих, а такође и са идејом свемирског дрвета“ (Велец,, 1996: 37). Његов је особит значај у бадњиданском култу, који је унутрашње повезан са култом огњишта и огња, који се – никако случајно – митолошки и етимолошки доводе у везу са аријским божанством „Агни“ = огањ. „Уопште, култ ватре је карактеристични елемент индоевропских религија; име значајног ведског бога Агњија налази се у латинском ignis, литванском ugnis, старословенском оgni. Можемо претпоставити да је бог сунца задржао врло утицајно место још од протоисторије“, примећује Мирча Елијаде. У наставку додаје како је „у Ирану, име божанства ватре Атар“, али има показатеља да се у „старијој терминологији култа, ватра називала agni а не âtar“ (Елијаде, 1,1991: 163). Код Срба су постојала и карактеристична лична имена: Агна и Огњан, од којих је друго и данас још присутно.

У ритуалном ложењу „бадњака“ – младог храстовог дрвета, „бадњак“ можемо посматрати као замену или као супституцију Младога бога, бога Сунца. Реч је о идеји која је, изгледа, под утицајем хришћанства заменила ранију лунарну симболику. Јер, манипулација бадњаком пада или пре изласка сунца – када се он махом сече у шуми, или после заласка сунца, када се уноси у кућу и ставља на огањ. Сви словенски народи приписују храсту митски и свети карактер. Нема никакве сумње да је у старим индоевропским религијама храст био познато дрво бога громовника. Поједини примерци храста, у лику заветних „записа“. вршили су код Срба улогу првобитних народних храмова. Храст у функцији „записа“ је табуисано дрво. „Не ваља сећи дрво „запис“, пети се на њ, нити гране његове горети, ма и саме пале, јер ћеш умрети – светиња је то и не треба је ништити“ (Васиљевић, 1996: 59).


nastavak,,,,

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba Icon_minitime27/12/2011, 10:30 pm

nastavak


И у Старом завету се на више места помиње храст у улози божанског дрвета. Долазак анђела, нпр. везује се за храст. „Потом дође анђео Господњи и сједе под храстом у Офри“ (Свето, 1974: Суд, 6, 11). Према Тројановићу, бадњак је нека врста идола, који због сунчевог привидног хода и повратка, небесну сцену одиграва на домаћем огњишту. Он се мора сваке године обновити, као што то чини и сунце, из чега произлази да бадњакова снага траје само годину дана, из чега следи да су Бадњи дан и Божић празници соларног порекла (Трој., 1905: 230).
Када смо већ код ова два велика хришћанска, а рекао бих и индоевропска празника, данас позната под именима Бадњи дан и Божић, ваља нешто више кажемо о њиховом правом духовном значењу и смислу. О празнику у спомен Исусовог рођења у Витлејему који се слави 25. децембра, или код Срба по новом календару 7. јануара, данас је у науци преовладало следеће тумачење: „Празник овог датума, доведен у везу с датумом зимског солстиција, установио је цар Аурелијан у III веку после Христа. До 336. постаје хришћански, пошто се повезује с Христом, ‘Сунцем праведности’, и представља почетак литургијске године у Риму“. Наиме, „нагађање око датума Исусовог рођења потиче од Климента Александријског (он је предлагао 20. мај), али стварни датум остао је непознат. У Риму је тај датум падао у време раздобља весеља које је започињало сатурнијама 17. децембра, и то исто весеље је карактерисало и хришћанску светковину“ (ЕЖР: 99). Просто речено, код индоевропских народа сећање на ову велику зимску светковину, солстициј, од када почиње, у ствари, рачунање Нове године, било је у тој мери укорењено да хришћанска црква није имала друго решење, већ да једну – са гледишта своје ортодоксије – иначе, безначајну епизоду, какав је датум рођења Христоса, уметне у време ових зимских светковина, и тако заобилазним путем, хришћанском идејом препокрије исконску садржајност празника древних, паганских народа.
Дакле, бадњак је нека врста фетиша или заштитника, који се користи у ритуалу који је добио искључиво соларни смисао. Другим речима, бадњак се доводи у везу са веровањем о сунцу. Бадњак је, дакле, божанство нарочите врсте, које се спаљује да би опет оживело. Међутим, како се Бадње вечери призивају и окупљају „домаћи покојници“, као и због посног карактера вечере и многих других елемената ритуала, бадњак је повезан и са култом покојника.
Како, дакле, протумачити однос Огња, Агњија и Бадњег дана код Срба? За Симу Тројановића „бадњак је нека врста фетиша, односно заштитника“. Шредер указује на „соларни значај“, па се бадњак према овом теоретичару доводи „у везу са веровањем о сунцу“, док Чајкановић сасвим одређено наглашава да је ,,бадњак божанство своје врсте, које се спаљује да би се опет оживело“. Бадње вечери се окупљају и „домаћи покојници“. Због те чињенице је, према Дробњаковићу, сам „бадњак у вези с култом покојника“ (Дроб.. 1960: 18). О повезаности Агњија са Огњем, а све то и са култом предака, који се темељи на патријархатском начелу, говори и један став из древне аријске културе забележен у Рг ведама:

„Ој оци, с помоћу приближите се по слами; ми вам овде приредисмо пиће, уживајте га, дођите амо с помоћу прејаком, и подајте нама спасење и здрав благослов! [...] Дођи, о Агњи, с благим оцима, с вернима, с мудрима, који у светлости пребивају [...] уживајте на слами приложена јела [...] ти зналче бића Агњи вољно уживај лепо спремљену жртву“.

Како се може видети, Агњију се принела жртва, дарови у храни, и то на слами, управо онако како то чине Срби Бадње вечери, односно на гробљу за време задушница, постављајући храну на земљу да би умрли преци могли лакше приступити даровима у јелу и пићу. Дакле, као да је Агњи овде очувао један део хтоничних елемената, облик змије. Овде ћемо још само упозорити на врло упражњаване обичаје са тзв. „живом ватром“, које је наш народ на простору источне Србије веома добро очувао. Такве су се ватре „вадиле“ од сувих липових мотки, а користила се у магијским обредима, најчешће у функцији лустрације, у циљу „терања“ болести, посебно сточних. Тада би, о Спасовдану на пример, стада крава, коња и оваца била прогоњена између таквих двеју ватри. О томе обичају налазимо бројне примере и код Германа. Код нас их је описао Сима Тројановић.
2. Култ воде и извора. Опште је уверење да у сваком српском крају има по која оглашена здрава вода, код које се свет скупља, у њој се купа, умива се или је пије. Такви се извори често походе о Видовдану. Болесни људи се умију водом са тих извора, па марамицом или пешкиром обришу очи и лице, а затим ове предмете оставе крај врела, са веровањем да је на њих магијским путем пренесена њихова „болест“ и као таква остављена крај извора, где сада долази у контакт са доброхотним Видовим демонима. Такве пешкире, марамице посвуда видимо крај „лековитих извора“. Они су табуисани, не додирују се – будући да се сматрају религијски „нечистим“, јер су, према контагиозној магији, инфицирани болешћу. „Лековитом водом“ сматрала се и тзв. „неначета вода“, која постоји у недосегнутим дубинама каквих пећина. Жива вода која извире из врела јесте, као и киша, божанска крв, семе неба. Често је ова вода лековита стога што је на месту где је извор, бунар, чесма, сахрањен какав знаменити јунак, чија душа обитава крај воде доприносећи томе што она постаје религијски „чиста“ и магијски исцелитељска. У том смислу и у нашој поезији можемо наћи примере да је у част каквог јунака ископан бунар, или посађено родно дрво поред гроба.

„Лепо га је уја саранио./…/
Јошт на лепшем месту укопа га,
Раку копа крај друма царева
Око гроба столе пометао,
Чело главе ружу усадио,
А до ногу јелу усадио.,
До те јеле бунар ископао/…/
Који прође туд друмом царевим,
Ко ј’ уморан, нека отпочине,/…/
А кога је обрвала жеђца
Бунар има, нек’ утоли жеђцу“

(Караџић, III, 1973: бр. 40).

Најзад, о св. Јовану остави се крај живе воде жито или корен кукуруза, као својеврсна жртва води. Или се умеси и у живу воду баци нарочити хлепчић направљен од новог брашна, од жита које је те године приспело и затим самлевено: као својеврсна жртва води! Тако и о Видовдану. Велика је магијска моћ проточне воде уопште, а посебно воде која се захвата крај воденица. Врачаре или чињарице често би за своје магије захтевале од „клијената“ да им донесу воду, на пример, са „левог“, односно „десног“ воденичног витла (точка), или пак са места званог „одврата“ – где улази вода за воденицу, како би тим и таквим водама сачиниле мађије одговарајућег дејства: да „одврате“, „одгоне“ злу намеру душмана са одређеног домаћинства, чељадета, или, пак, да „наврну“ воду или какво „добро“ на своју „воденицу“, на свој дом, уколико је реч о томе да треба неку особу супротног пола. а из туђе куће, магијски приволети на брак са својима. Изрази „бела“ и „црна магија“ одређују се управо према поменутом магијском кључу, односно смеру магијског дејства.
И у погребном култу проточна вода, нарочито она у рекама, потоцима, игра важну улогу. Када се након погреба у реци пере одећа умрлога, обавезно се неки мањи део одеће, нпр. чарапа, марамица, намерно пусти низ воду. Тако се и вода која је била крај умрлога, на самртном одру, проспе у реку. „Пролазак крај воде, просипање воде има важно значење као елемент одласка мртвога са света живих у свет мртвих“ (Василев, 1985:199).

(sveto vid

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba Icon_minitime27/12/2011, 10:37 pm


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba Icon_minitime27/12/2011, 10:42 pm

LIPA - SVETO DRVO STARIH SLOVENA

Prema staroslovenskoj legendi - zastitnica doma. Mirisna, senovita, medonosna, lekovita..

- Lipa je sveto drvo starih Slovena; koristili su je za obnavljanje vatre i kao lek za mnoge bolesti. Veliki broj topografskih imena vezanih za ovo drvo (Lipovica, Lipolist, Liplje...) pokazuje da je nekada na nasim prostorima lipe bilo mnogo vise i da je postovanje prema njoj bilo veoma izrazeno.
Cvetanje lipe (Tilia sp.) pocinje krajem prve dekade maja i traje sve do pocetka jula. Prvi cvetaju hibridi iz kompleksa Tilia intermedia, a pocetkom jula cveta japanska crna lipa (Tilia japonica). Ovako dug period cvetanja nema nijedan rod sumskog drveca, sto je od velikog znacaja, obzirom da je cvet svih vrsta lipe medonosan i lekovit.

Занимљиво:

- U blizini manastira Studenica, nalazi se - drvo ljubav.

Manastir je krajem 12. veka sagradio Stefan Nemanja . Glavna crkva, građena od belog mermera, posvećena je uspenju Bogorodice, koje se slavi 15. avgusta.
Kada krenete putem od motela ka Studenici, na šestom kilometru (800 metara posle ribnjaka), sa desne strane pored samog puta naići ćete na neobičan prirodni fenomen. Dva drveta sa zajedničkom granom - Drvo ljubavi.

Kult drveta i biljaka kod starih Srba 004c90deb255

дрво ЉУБАВИ...


(Ruzica

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba Icon_minitime29/12/2011, 5:46 pm

Sveto drvo u Bančićima

"Hrast, ispod koga se po predanju odmarao sveti Sava, večito je zelen", tvrdi naš sagovornik

SVETO DRVO: Žarko Pecelj kraj hrasta svetog Save

Hercegovac Žarko Pecelj, kao šesnaestogodišnjak se preselio u Novi Sad, a svoju koru hleba već više od tri decenije zarađuje u Hamburgu. Pa ipak, uvek je ostao veran svom zavičaju i retko da prođe koja godina, a da ne poseti rodnu Kapavicu, kod Ljubinja.
Sreli smo ga ovih dana u srpskom manastiru u Himelstiru. Gotovo je milovao gusle guslara Spasoja Kovača, a pričama o srpskim običajima i svetinjama nikada kraja. Žarko kaže da mu je rodni kraj - sveta zemlja - po kojoj je "davnih, vremena" hodao i sveti Sava, a da bi ove tvrdnje bile uverljivije, pokazivao je svoju fotografiju pored hrasta, za koji kaže da je sveto drvo i da je uvek zelen.
Njegovo rodno selo je pet kilometara istočno od Ljubinja, a selo Bančići (gde se nalazi hrast svetog Save) desetak kilometara zapadno od ove pitome istočnohercegovačke varošice. Žarko je za vreme odmora u Kapavici obukao stričevu hercegovačko-crnogorsku ili, kako on kaže, srpsku nošnju iz ovih krajeva i "odenuo" se "kao pravi junak" dok pohodi hercegovački kamenjar i odlazi da odmori pod hrastom pod kojim je sedeo i Rastko Nemanjić.
- Sveti Sava je idući iz Trebinjske Lastve, umoran od velike žege, prilegao u hlad ovog hrasta i zaspao. Kada se u suton probudio, bio je poletan i čio. I sam začuđen tom novom snagom, ustajući, okrenu se hrastu i reče:"E, kad si me svojim hladom tako odmorio i razgalio, dabogda vazda tako zelen bio, pripovedao nam je Pecelj'.

HIMELSTIR: Pecelj u manastiru Presvete Bogorodice

- Prema narodnom predanju, hrast je od tada večito zelen, a nikome ne pada na pamet čak ni list s njega da ubere, a kamo li da ga poseče. U narodu se veruje da bi onoga ko ovaj hrast ošteti snašlo veliko zlo, pa se pravila "gledaj i divi se, ali ne diraj" već stolećima svi pridržavaju, kaže naš sagovornik i završava time da je on, poštujući ovo pravilo, nakon dva sata odmaranja, ustao, prekrstio se i otišao u Ljubinje.
Žarko veruje da je odmor pod "svetim drvetom" i njemu dao snagu, pa je na Gospojinu u Himelstiru bio veoma raspoložen za slavlje.

Nema dvojnika
- Hrast dragulj, vekovima se ne razmnožava i nema dvojnika, a zelen je i leti i zimi, pa su njegove karakteristike i nauci ostale nejasne. Tako su o hrastu ispletene mnoge legende i verovanja, a narod ovog kraja i putnici namernici i danas ga poštuju kao svetinju, objašnjava Pecelj.


(talican




____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba Icon_minitime29/12/2011, 5:48 pm

Misterija na nebu, misterija u travi, a još jedna od ovih rtanjskih je i u selu Rujište ispod Rtnja. Na brežuljkastom terenu, dole na sredini sela, između mahala – ravna uvala. Kroz nju krivuda potok, rečica, a uz njegovu obalu bašte. Od pola ara do ara. Baš tu, na levoj obali, rujištanski mladići su u jesen 1985. godine odlučili da naprave igralište. Na mesto bašti i religioznih zapisa – drveta i kamenih spomenika. Stariji ljudi, pobožni i nepobožni, pobunili su se.

“Kazali smo im, nije da nismo, da to ne čine”, prišao nam je 85 – godišnji Božidar Jasenković. “Na žalost, niko nas stare nije hteo da sluša. Posle smo ih i molili: Nemojte, deco, to da činite, nemojte prokletstvo na sebe da navlačite… Naveli smo im i da je pre Drugog svetskog rata poginuo Ciganin Omer, čovek koji je hteo da osušeni zapis iskoristi za ogrev… Drznuo se na svetinju.

Zapisi u rujištanskoj uvali bili su s početka 19. veka. Kuga je tada počela da zatire selo. Umirali su ljudi, žene, deca, pa su meštani odlučili da se na svoj način Bogu pomole. Svetoj trojici u slavu, oni su na ovom mestu, pored rečice, podigli prvi spomenik – zapis 1832. godine. Posle toga, kuga je prestala. Nekoliko godina kasnije stoka je počela da im lipsava. Nevoljni ljudi su jedno drvo u zapis osvetili i tako se rešili nesreće. Sve je posle u selu dobro bilo, a o verskim praznicima je oko zapisa igrano kolo. Momci i devojke su se veselili, stariji su ih umilno gledali”, pričao nam je starina Janković. Bilo je tako sve do 1985. godine kada su rijištanski mladići sa krampovima i traktorima došli na seosko svetilište. Najpre su posekli drvo – zapis, a potom navalili i na kamene spomenike. Počupali su ih ih iz zemlje traktorima i potom bacili u obližnju rečicu. Poravnali su zatim teren i napravili igralište za fudbal. Taman kada su obavili posao, pao je sneg, igralište se zabelelo, a mladići su po kućama, uz vruću rakiju i karte, prekraćivali duge zimske noći do proleća. O onome što je usledilo slušamo od meštanina Predraga Stamenkovića, čoveka poznatog u boljevačkom kraju i po tome što se tri puta ženio, a posle razvoda, s prve dve žene ostao u izuzetnim drugarskim odnosima.

“Šta da ti o tim zapisima kažem”, počinje uz uzdah, “kada je sve na mermeru zapisano. Uostalom, možemo zajedno do obližnjeg groblja.” Prihvatili smo i najpre se zaustavili pred mermernom pločom pod kojom počiva 25 – godišnji Slobodan Živković. On je bio u grupi najaktivnijih koji su spomenike – zapise poručili. Prvi je i poginuo – 1. maja 1986. godine. U zemlju je neoženjen otišao jedinac oca Novice i majke Ljubinke. “Slobodan je”, kaže nam Predrag, “poginuo na motociklu. Zla sudbina ili kletva zbog onih zapisa, više i nije važno. Tek, taj dobri i čestiti mladić više nije među nama.” Umesto svadbene, iz dvorišta Živkovićevih je krenula pogrebna povorka. Zatim, ne prođe mnogo vremena, a na njivi se prevrnuo traktor, pod kojim je smrt našao 63-godišnji Vitomir Božinović. U vreme rušenja onih svetinja Vitomir je, kao predsednik boračke organizacije, mladima najviše pomagao da iz seoske doline maknu zapise. Godinu kasnije, odnosno 1987, Nebojša Dinić, 24 – godišnji momak, jedinac razvedenih roditelja, vozio je motocikl iz smera Rtnja ka Rujištu. S motocikla je pao i poginuo. Bio je, kažu, zlato od mladića, ali je i on učestvovao u rušenju zapisa. Zatim su dve godine protekle mirno. A onda je jedinac u roditelja, 33 – godišnji momak Miodrag Marjanović 1989. godine sa jednim drugom otišao da ore njivu. Premorio se i malo prilegao na travu. I tu ga je slučajno njegov drug pregazio traktorom. Na mestu je ostao mrtav… Strah se uselio u mnoge domove u Rujištu. Čak i u one čiji članovi nisu učestvovali u rušenju svetinja. Zato je selo odlučilo da spomenike – zapise vrati na mesto gde su bili. Na dnu rečice pronašli su dva od tri bačena kamena spomenika.

Treći nisu i… Godine 1990. pod točkovima traktora je ostala 62 – godišnja Božica Blagojević. Ona nije rušila zapise, ali jeste njen unuk Dragan. On, inače, smatra da smrt njegove bake nema veze sa rušenjem zapisa.

Meštanin Slavoljub Mišić vrti glavom: “Opasna je to rabota. Ja sam svojevremeno na svom imanju posekao zavetovano drvo. Posle sam od njega napravio daske za mrtvačke kovčege. Za dedu koji je umro na prečac i za majku koju mi je ubio grom.” Ne privlači Rtanj samo vanzemaljce. Vuče i gromove. Često tuku po njemu I po okolini. Usmrćuju munje i ljude, ali ima i izuzetaka. Sevdiji Stefanović, domaćici iz podrtanjske varošice Boljevca, gromovi ništa nisu mogli. Preživela ih je čak tri. Da tih nesreća nije bilo mogla bi da kaže da je veoma srećna žena, udata za prilično nesrećnog čoveka. Njena prethodnica, prva žena njenog muža Stamenka, poginula je od – groma.

Sveti zapisi – Na području Rtnja mnogo je sakralnih objekata, svetilišta, ostataka paganskog i mnogobožaćkog perioda. Sveto drvo –zapis, među njima ima posebno mesto. Dugovečni kult zapisa prihvatila je i crkva, tako da se i danas, o seoskim slavama, nose litije, čitaju molitve i pevaju krstonoške pesme. Svako selo ima po nekoliko zapisa, a pored mnogih od njih, postavljeni su i kameni, zavetni krstovi. Zapisi su, prema verovanju, zaštitnici polja od vremenskih nepogoda, naročito od grada, ali su i čuvari stoke i ljudi, njihovog zdravlja. Za zapise su birana stabla dugovečnog drveća, najčešće su to hrast i brest. Tokom litija, sveštenik osvešuje drvo i na njemu zarezuje krst, ostavlja na krstu parče voska i preliva ga vinom.

(talicni

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba Icon_minitime29/12/2011, 5:49 pm

Verovanje u svetost drveća


Takovski grm

Srbi su u prošlosti poštovali prirodni ambijent u kome su živeli verujući u božansku moć mnogih biljaka. Jedan od najvažnijih kultova koji se kod Srba razvio bio je kult drveta, koji je bio dominantan i kod ostalih evopskih naroda. Takav odnos prema prirodi, i osećanje strahopoštovanja prema njoj, u tesnoj je vezi sa prirodnim okruženjem tadašnjeg evropskog čoveka, čija su staništa bila okružena gustim šumama.

Osim toga, animistički odnos čoveka prema svojoj okolini učinio je da sve bude obdareno religioznošću, pa i drveće koje bilo među prvim svetilištima. Verovanje u besmrtnost i večno trajanje dveta bilo je u vezi sa njegovom pojavom i sposobnošću da se obnavlja svake godine. Svojstvo drveta da svojim korenom ulazi duboko u zemlju, a nadzemnim delom stremi u visinu, predstavljalo je osu u kojoj su se susretali svet božanskog sa zemaljskim i podzemnim svetom, svetom mrtvih.

Prelaz iz animizma u politeizam učinio je da se promeni odnos prema drveću koje nije više obožavano samo kao božanstvo, već i kao mesto gde prebivaju božanske sile. Stari Sloveni su verovali da je drvo mesto gde prebiva vrhovni bog -gromovnik, Perun. To drvo je gotovo uvek bilo hrast zato što je zbog svoje visine, često bio meta gromova. Naime, ljudi su udar groma tumačili kao spuštanje božanstva na zemlju. Drvo, za koje se verovalo da predstavlja stanište božanstva ostalo je tabuisano veoma dugo, i ono nije smelo da se seče ili na drugi način uništava. Pored hrasta, božanska svojstva pridavana su i drugom listopadnom drveću, leski, dudu, kruški. Međutim, ljudi su za pojedine vrste drveća, kao orah ili zova, verovali da mogu doneti nesreću, pa su izbegavali da ih sade blizu kuća ili staništa. Takvo drveće, dobilo je naziv senovito, jer u njemu prebivaju seni.

Zapis –mesto za molitve i ispovedanje

U periodu širenja hrišćanstva, verovanje u svetost drveća ostalo je nepromenjeno. Tada je dobilo svojstvo svetilišta, posvećenog pojedinim svecima. Obožavanje drveta u periodu primanja hrišćanstva, koje se kod Srba zadržalo do danas, može se objasniti, s jedne strane, popustljivošću crkve prema nekim paganskim običajima koji su bili bliski narodu, ali preko kojih je bilo moguće prenositi hrišćansku poruku. S druge strane, pošto nije bilo jednostavno podizati crkve na svakom mestu, sveto drvo je dobilo ulogu hrama. Tu su se ljudi okupljali i obavljali relegioznu ceremoniju. Okupljanje pored drveta podseća na Hristova vremena, kada je on sa svojim apostolima, posle zabrane okupljanja po kućama, bio primoran da se krije po šumama.

Prihvatanje drveća kao svetih mesta od strane pravoslavne crkve još u srednjovekovnoj Srbiji, uticalo je na pojavu velikog broja takvih svetilišta. Srpski svetitelj Sava je, po pisanju hroničara Domentijana, u želji da što više raširi hrišćanstvo među Srbima, podizao crkve, a tamo gde to nije mogao nalagao je da se grade krstovi, ili urezuju krstovi u kori drveća. Gotovo da nema srpskog sela u kome nije postojalo jedno drvo –svetilište. Takvo drvo se zvalo zapis, zbog toga što je na njemu bio urezan ili zapisan krst i bilo je osveštano. Drvo-zapis koje se nalazilo u centru sela bilo je glavno kultno mesto, ali se izvan sela nalazilo i drugo drveće za koje se verovalo da ima moć zapisa. Njegova uloga posebno je istaknuta u vreme obeležavanja seoske slave –zavetine, kada su se na tom mestu okupljali seljani kao u crkvi. Zavetina ili proslava u čast sveca- zaštitnika sela za zajednicu je imala veliki značaj. Ime joj potiče iz vremena kada se selo zavetovalo da će proslavljati ime sveca koji im je pomogao da se spasu od velikih nevolja. Slavlje počinje okupljanjem kod "zapisa" , gde sveštenik zajedno sa seljanima čita molitvu. Tom prilikom se najpre ponovo urezuje krst na mestu gde je od davnina stajao, zatim se tri puta obilazi oko krsta, koji se potom poliva vinom. Urezani krst je stajao na zapadnoj strani zapisa, tako da onaj, koji stoji ispred njega, može da gleda prema istoku, kao prema oltarskom prostoru u crkvi. Kada se obavi darivanje zapisa cvećem i plodovima, kreće litija oko sela i isti ritual se ponavlja i kod drugog drveća koje je proglašeno svetim. U toku litija među molitvama za zaštitu sela od bolesti i nesreće, ljudi su se molili da pomoć da padne kiša ili da se zaustavi grad i druge nepogode koje su u tom trenutku pogađale selo. Nakon litija seljani su se vraćali u selo, gde se slavlje nastavljalo gozbom i veseljem. Često su se pored zapisa nalazili tzv. trpezari napravljeni od nekog većeg kamena ili drveta gde su se ostavljali darovi. Ponekad je prostor oko drveta ograđen drvenom ogradom ili samo postavljanjem kamena. Taj prostor u Šumadiji se zove porta. Pored trpezara podizane su i jednostavne građevine, "sobrašice" , naročito karakterističene za istočnu Srbiju. One su stajale pored drveta -zapisa, nisu imale zidove, već samo mali krov, koji se nalazio iznad klupa i stola gde se vršilo obedovanje u vreme slave.

Posle Drugog svetskog rata proslavljanje seoske slave pored zapisa u nekim selima je bilo zabranjeno, tako da se ceo ritual premestio u dvorište crkve. Međutim, verovanje, da će svako ko oskrnavi zapis biti kažnjen i da ga čeka veliko zlo, i dalje je veoma prisutno u Srbiji. Istraživanja etnologa na terenu su pokazala, da stanovnici sela i danas znaju koje je drvo zapis i gotovo svi se pridržavaju pravila da ono ne sme da se narušava na bilo koji način. Koliko je prisutno poštovanje svetog drveta pokazuju i istraživanja u istočnoj Srbiji, gde se pored zapisa ne dira čak ni otpala kora sa drveta. U jednom selu kod Zaječara zabeležen je slučaj, da drvo koje se srušilo i palo na put nije pomerano zato što je zapis. Seljani iz tog mesta su čak izgradili novi put, da sveto drvo ne bi pomerali.

Iako se proslava zavetine pored zapisa više ne uobičajava, proučavanja tog lepog običaja pokazuju koliko je zajedništvo među ljudima nekada bilo važno. Zapis je imao značajnu ulogu kako u religijskom životu ljudi, tako i na socijalni planu. Pored zapisa su se održavali zborovi meštana, na kojima se odlučivalo o važnim stvarima.Tu su nekada vršena i suđenja, jer na svetom mestu čovek nije smeo da laže i imao je priliku da se ispovedi. Verovalo se, da je i Drugi srpski ustanak 1815. godine, podignut pored hrasta- zapisa, koji poznat pod imenom "takovski grm".

Olivera Milovanović

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba Icon_minitime29/12/2011, 5:53 pm

Kamena gora, najlepše selo Srbije

Kult drveta i biljaka kod starih Srba Kamena-gora

Kamena gora je, bar za sada pošteđena masovnog turizma i komercijalizacije tako da zaista predstavlja oazu i idealno mesto za aktivan odmor. Kamena gora leži na velikom prostoru na različitim nadmorskim visinama od od 800 do 1496 metara.


Naročita znamenitost ovog kraja je najstarije drvo bora u Srbiji, čuvenijeg pod imenom „Sveti bor“. Zašto su ga Kamenogorci prozvali svetim može se zaključiti iz činjenice da je star preko četiri veka, da ga ne skrnave ni ljudi ni više sile – gromovi iako se nalazi potpuno usamljen na vrhu brda (idealni uslovi za udar groma). Gotovo je neverovatna činjenica da mu iz jedne grane raste drugo drvo, smrča. Kako je i na koji način seme ove smrče uspelo da pusti korene u Svetom boru nikome nije baš najjasnije… Postoji i legenda da se negde, duboko u stablu Svetog bora, čuva tri veka stara poruka, koju su ostavili preci današnjih Kamenogoraca… Ova misterija interesuje mnoge ljude ali nikome ne pada na pamet da oskrnavi moćnog starca…

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba Icon_minitime29/12/2011, 6:00 pm

ЧУДЕСНО ДРВО У НАРОДНИМ ПЕСМАМА БАЛКАНСКИХ СЛОВЕНА

Kult drveta i biljaka kod starih Srba 04-01-Cavlena-hrast-v

Оса света која повезује горње и доње делове представља се објектима који стреме ка небу. Док лестве, трон, стуб, планина или дим представљају неживи свет, дрво са својим вечитим или обнављајућим зеленилом као оса света представља сам живот. У статичним представама осе света као дрвета, његов врх представља простор неба, а корен дрвета - доњи свет. Вертикала повезује два света у једном објекту, сједињује их као своје делове који су у хармоничном или конфликтном односу, и омогућава посредовања између светова. У митским сликама и текстовима оса света се динамично представља као пењање или спуштање уз дрво или планину. Мотиви узношења, летења, пада, такође приказују превладавање вертикалних граница између светова, али често без опредмећења осе као објекта у простору. Статична и динамична представа су спојене, нпр. у бајкама, у мотиву орла који са дрвета у доњем свету односи човека који је спасао њене птиће на горњи, као и у мотиву пењања уз дрво (дрво успона) или пада са дрвета.
У бројним књигама и студијама словенских фолклориста и етнолога од Афанасјева, Илиева, Софрића и Чајкановића до Ђорђевића, Толстаја и Агапкине проучена су веровања и обреди везани за поједине биљке и различите врсте дрвећа.
У покушају груписања архетипских значења дрвета у фолклору Словена, указано је на постојање типова који се срећу и у фолклору других народа - дрвета плодности, дрвета знања, дрвета живота или дрвета смрти и др. Неки типови чудесног дрвета, нпр. дрво знања, дрво смрти или неплодности, дрво преображаја, нису повезани са дрветом света. Ни у демонолошким предањима балканских Словена о вилама и вештицама, које се сакупљају на дрвећу, ни у предањима о срећи оних који поштују записе (света дрвета) или о страдању оних који их ломе и секу, нема вертикалних опозиција које би указивале на осу света. У бајкама се налазе разноврсни типови дрвета успона до виших бића и светова, дрвета плодности, преображаја, дрвета знања, и др. (Парпулова 1980; Бошковић-Стули 1966). Свето дрво у руским басмама представља центар света (Шиндин 1993: 116-11) . У обредним песмама паганског порекла, као и у хришћанско-религиозним, јавља се дрво израсло до неба, чије су златне или сребрне гране покриле цео свет, са чудесним плодовима - бисером, дукатима, златницима или карагрошима. У поезији балканских Словена дрво света и дрво плодности не јавља се у епским и баладним, већ у обредним и лирским песмама. Дакле, различити жанрови показују специфичну везаност за одређене типове дрвећа.
Као чудесно дрво код Словена именују се храст (дуб), јела, врба, јавор, јабука, дафина (миришљава или грчка врба), кипарис. Не обухватајући све случајеве космичког дрвета у бугарској митологији, Георгиева пише: "Најчешће његове врсте су храст, кипарис, јавор пре свега у усменој уметности или воћке у обредној пракси" (1993: 40). Овакво разликовање у песмама није доследно, али сугерише разликовање митског и магијског слоја народне културе.
Дафина и кипарис, медитеранске биљке које нису типичне за континенталне крајеве, јављају се у фолклору балканских Словена (кипарис чак и код Руса). Поред заједничког својства - висине до неба - и сама форма дрвећа упућује на неке различите особености чудесног дрвета. У фолклористичкој литератури још од деветнаестог века дрветом света у словенским веровањима сматра се храст. Али и друга дрвета у фолклору имају ту функцију. Како је питање реконструкције биљног кода у народној култури одвећ сложено, тумачење изворних текстова тражи велику пажњу и опрез. Каткада аутори поткрепљујући своју тезу о храсту као космичком дрвету, наводе примере у којима се појављују брест, врба, буква, големо дрво, што их наводи да ово дрвеће проглашавају аломорфним облицима.
Велики број преплетених опозиција захтева њихово појединачно и укрштено разматрање. У песмама се показује основаном претпоставка Никите Толстоја да су <зимзелена дрвета - јела и бор - "дрвета смрти", или "дрвета оног света", док су листопадна - дрвета са значењем живота (Расковник, 75-76: 65). Овој опозицији разложно је прикључити и опозицију форме - зимзелено дрво је издужено и нема плодове, док оно друго има крошњу и стварне или симболичке плодове, чак и када по врсти није воћка. Запажање Илиева да је веће и јаче дрвеће, граматички гледано, мушког рода (храст, бук-буква на бугарском, бор), наводи и на разматрање рода чудесног дрвећа у песмама. Зачудо, показује се да није само плодоносно дрвеће женског рода, већ и оно које представља осу света. Важност граматичког рода дрвећа, у анализи народних представа нараста са наглашавањем тих аспеката у обредима и песмама. Узимајући у обзир изглед, наглашена својства, врсту бића и радњи везаних за архетипове дрвета, у даљем излагању ће бити размотрени примери космичког дрвета и дрвета плодности.
Код балканских Словена КИПАРИС или ЈЕЛА, по форми издужено, вретенасто зимзелено дрвеће, представљају осу света. Још у прасловенској религији представа дрвета је била повезана са другим бићима. Симболика високог, космичког дрвета повезана је и испреплетена са симболиком животиња. Истраживачи указују да су одређена бића смештена на одређене делове дрвета. Још у књизи Афанасјева "Поетски погледи словена на природу" изложена је представа да су врх и корен храста били станишта богова. Иванов и Топоров утврђују тезу о храсту као дрвету у чијем подножју живи Велес - бог подземља, а у његовом врху - Перун.
У преображајима народних веровања и песама неки елементи се губе, задржавајући понекад само трагове старина. Распоред животиња дуж дрвета има симболичко значење. На врху дрвета у лирским и обредним песмама су птице, као небеска бића: соко, славуј, паун, док се орао ретко јавља. Ове птице су и метафорички називи за младожењу. Свадбени елементи симболике дрвета и бића на њему су каткада веома развијени. Повезивање два низа животиња, једних које прогоне и других које су прогоњене, уклапа се у паралелно изведени низ којим се метафорички представљају младожења и млада. У две варијанте са Шипана (МХ В, 14 - први део, МХ ВИ, 94) куничицу која лопће воду на зеленом бору улови хрт, лисичицу која купи челе - соко, а дјевојчицу која бере бисер - јунак. Свадбена симболика песме је блиска песмама о јунаку који засади јелу, отвори извор и остави девојку, да би их у повратку нашао у напону снаге. Катичић претпоставља да је јунак песме могао бити, божанско лице, Св. ђорђе (Катичић 1990: 80), али би та теза морала бити додатно поткрепљена везама свадбених и ђурђевданских текстова.
Према реконструкцијама старих словенских веровања у подножју дрвета се налази змај (Иванов и Топоров 1974: 5,36). Милена Беновска посвећује своју пажњу веровањима и предањима о змају у подножју храста, дакле крошњастог дрвета (1992: 131-143, 160). Змај (и змија) појављују се, међутим, и под јелом или кипарисом у песмама јужних и у бајању источних Словена.
У песми из Далмације, са Шипана у стабру јеле је љути змај који поручује сивом соколу у гранама да не вије гнездо изнад њега јер ће му пустит пламе (МХ В, 14). Замењивање божанских и демонских бића јавља се у разним жанровима - загонеткама (Топоров 1971), бајкама, обредним песмама и др.
У песмама се представа дрвета света појављује и са људским актерима у новим поетским сижеима. У неколико песама о отмици девојке Јане змај живи у корену дрвета, а на врху високог дрвета је птица. У песми из збирке Илиева са "високог дрвета" соко гледа опсаду Будима у коме је Будим Јанка (Илиев, 325). У коледарској песми из исте збирке приказује се танко дрвце (!) на чијем врху соко пишти, а под дрветом су Турци силни јаничари. Песма се завршава коледарским благословима (Илиев, 96). Иако је варијанта мотивски сведена, Турци као псеудо-историјска бића, замењују хтонско биће старијих слојева - змаја. У македонској песми, Будин Јана се скрије од цара који је гони у Димна гору Богданову, у кипарисово дрво у чијем корену лежи змај, а у врху пева славуј. Када целу гору посеку, остаје само то дрво (Миладиновци, 167). Иако наведене песме одступају од митског извора, оне упућују на чудесна својства девојке, шуме и дрвета и снижени статус прогонитеља (два цара или Турци). У овим песмама, на врху дрвета се налази птица, а у корену змај. Посебност дрвета је наглашена - оно је највише, друкчије - једино зелено међу сувим дрвећем, једино са златним врхом или се једино оно не може исећи. Поред ових одлика, оно се издваја и супротстављањем речима: много древје - едно дрво (Шапкарев, 147). У песмама о отмици Јан(к)е, записаним у Македонији налазе се и варијанте у којима се уместо кипариса, високог или танког дрвета налази и израсла дафина. У мотиву неуспеле отмице, дрво за њу има моћ заштите, а мотив сакривања у дрвету среће се и у бајкама.
Троделна структура дрвета (врх - средина - корен) са увођењем треће животиње није типична у песмама балканских Словена, али се среће на словенском Истоку. У руским и белоруским песмама у средини или на врху космичког дрвета могу бити пчеле (Потебња 1887: 211-214, 220-221). У руским песмама младожења, на врху дрвета је славуј, у средини пчеле, а у корену хермелин (Иванов и Топоров 1974: 23). Виноградова наводи руску свадбену песму у којој су на кипарисовом дрвету пчеле, гуселци, красна девојка (Виноградова 1982: 104). У белоруским свадбеним песмама - јавор са пчелама је срећно дрво (Иванов и Топоров 1974: 251-252). У песмама балканских Словена пчеле се срећу тек у алегоријски христијанизованим представама рајског дрвета.
У жетварској песми из Дебарца дрво виданлија нишанлија на врху има сунце, у средини паун пева, а у корену лежи змај (змеот). Песма, већ јако разграђене традиције, завршава кроз разрешење симболичких значења - сунце је либе, паун је брат, змај је мили татко (Целакоски: 20 .
Поред дводелне и троделне структуре високог дрвета срећу се и песме о јели у којима је сведен број бића везаних за дрво. У коледарској песми, са жељама момку да се ожени, приказује се ловац који удари у корење вите јеле а одатле излази мома - змајовица која га поучава како да је доведе кући и добије похвале од мајке (Илиев, 4). Преображавање митског мотива овде је потчињено идеји благослова за женидбу. Важност јелове гранчице као свадбеног дрвета као и место јеле у свадбеним песмама у којима се млада везује за јелу, потврђује да је ремитологизована варијанта Илиева изведена из биљног кода балканских Словена.
Пример замене змаја и змије среће се у лазаричкој песми за другарице из лесковачког краја.
Расти јело, ја не могу,
У корен ми змија лежи.
Крши, врши гнезда праји. С. Димитријевић, 1: 13, 39
У хрватској коледарској песми на бору седи паун и крилом отреса златне ресе (Св. Цецилија 23, 140).

nastavak...



____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba Icon_minitime29/12/2011, 6:01 pm

...nastavak...

Зимзелено дрво има симболику вечног живота, обнове, па је јела божићно дрво код католика. Ту њену функцију примили су касније и православци. У неким епским и баладним песмама и демонолошким предањима, јела је вилино дрво. Слојевитост значења јеле кроз историју народне културе откривају веровања да душа мртвих кроз дрвеће иде на онај свет. О овом веровању у народним песмама сведоче мотиви сађења јеле на гробу. Међутим, очигледно је да представа јеле или кипариса као космичког дрвета није везана за виле.
Други тип чудесног дрвета представља крошњасто дрво које наткриљује свет и има својства дрвета плодности. Могло би да се претпостави да је плодност првобитно представљана биљним плодовима, а да се касније у представу плодног дрвета уносе драгоцености, сребро, злато, новац и бисери. И најстарији записи песама о чудесном дрвету потичу из времена у коме већ постоји симболика племенитих метала, па сами текстови нису поуздан показатељ старине народних представа, будући да обједињавају неколико слојева.
Извесно расветљавање неких фолклорних мотива дрвета могу да дају магијско-обредни поступци засецања, кићења, сађења, горења дрвета, верања уз дрво или радњи код дрвета (жртва, обилажење, спавање). Разложно је претпоставити да су обредно-магијско кићење дрвета и спавање под дрветом могли преображени да сачувају обредне трагове у народним песмама о дрвету са грошевима, златницима, дукатима као дрвету плодности. Тешко се могу идентификовати функције кићења и извршиоци радње, али се у представи искићеног, чудесног дрвета сусрећу обредно-магијско и митско-поетско значење.
Како се усмени и обредни фолклор вишеструко прожимају и преображавају, реконструкција њихових првобитних односа је сложена. Накићено дрво, као дрво живота служи магијском подстицању благостања. Паганско значење окићеног дрвета живота у свадбеном обреду симболички представља и обезбеђује плодност и богатство новој породици. Даривањем погаче са свадбеним, кумовим дрвцем, обредно се исказују добре жеље за пород и срећу младенаца. Плод јабуке се дарује са значењем благослова, завета на верност и магијског призивање плодности. Јабука се јавља у љубавним песмама са свадбеном симболиком и у низу свадбених песама. На Балкану јабука се ставља на свадбени барјак, баца се, дарује (Целакоски: 220, 224-7, 233; Агапкина 1994: 88-89). И у бајкама је веома изражена веза брака са мотивом чувања или отимања златне јабуке. Агапкина указује на обреде повезане са воћкама и у оквиру годишњег циклуса са главном функцијом подстицања плодности и биља и људи.
У неким песмама ЈАБУКА се јавља као митско дрво живота. Плодови дуње, јабуке, наранђе поред своје вегетативне симболике плодности, посебно у свадбеном значењу, својом светлом бојом означавају и сунце, његову животодавну топлоту и сјај. Беновска као космичко дрво представља храст, а као дрво живота јабуку (1992: 132-141).
У песми из Ерлангенског рукописа под јабуком у Цариграду седи девојка Јела коју три голуба "просе" за цара (Ерл, 10). Прелепа Јана пролази поред јабуке насред Цариграда израсле до неба и пристаје да буде царица и роди сина и ћерку (Симоновић, 230). У песми из североисточне Бугарске мома је посадила дрво-јабуку која је родила до неба (СевИз Блг 2, 972). Свадбена је песма о златној јабуци са сребрним лишћем на којој цвета маргарит (Илиев, 109). У једној прилепској песми, јабука сребрног корена и златних грана са позлаћеним плодовима из невестиног сна представља њу и децу (Миладиновци, 622).
У свадбеној песми златна јабука са дафине има и симболику плодности и сунца (Шапкарев, 147). Непоклапање имена дрвета и врсте плода, због "калемљења" плодова воћке на неплодном дрвету (јабуке на врби, грожђе на врби; о јабланским јабукама види у прилогу А. Ломе) изражава различите идеје зависно од врсте исказа, функције мотива или смисла обредне радње. У клетвама и приповедном мотиву задатка да се донесе воћка са неплодног дрвета фигуративно се представља неоствариво, немогуће (Мршевић 1991). Обредно кићење гране јабукама и мотив јабука у обредној поезији често означава плодност.
У љубавним песмама драга жели да са дрвета види драгога који треба да дође као младожења. У лазаричкој песми из збирке Сергија Димитријевића (стр. 53), среће се, релативно ретка, замена високог дрвета са птицом на врху, са плодним дрветом - соко на јабуци симболизује младожењу - броји перје да се жени. Ту су два свадбена симбола извучена из свог уобичајеног оквира и спојена у песми пролећног иницијацијског обреда којим се девојке уводе у круг жена спремних за удају.
Примена демонског кода из песама о високом дрвету на плодно дрво огледа се у песми из Вукове збирке у којој змај у корену јабуке прети соколу да ће опалити његово гн'јездо (Вук 1, 664).
Друга врста крошњастог дрвета је ДАФИНА, врста врбе из медитеранског простора (златна врба јавља се у северноруским свадбеним песмама). Митска свест, приказујући простор под дрветом укључује и географску конкретизацију: дрво израсло до сињег неба сребри се до влашке земље и рађа чудесне плодове (Пирин 1, 906).
Распрострањеност корена космичког дрвета, али и крошњастог дрвета живота често се везује за Каравлашку.
Там никнало д'рво дафиново;
Корен пуштило Кара Влашка земља,
Вис високо до Вишнего Б о г а.
Клоне клонило свата Румелија;
Листе листнало все кара-грошове;
Цвјат е ц'фнало все дребен бисер;
Род е родило все злати јаб'лки. Маринов: 90
Митско географско обухватање среће се и у мотиву кипарисовог корена који је дохватио каравлашку земљу (Миладиновци, 165).
Импровизациона природа усменог стварања и комбинаторне могућности песме, могу да доведу до споја митских и немитских слојева, тако да се митска географија може помешати са стварном. Тако се у песми описује мало поље са смиљем и ковиљем, злаћена ћуприја и сребрна капија до ведра неба, дрво широко пола Сарајева, са листом до Београда и мирисом који даје Будиму и Пешти (ЛМС, 89).
Иако је мотив чудесно великог дрвета удаљен од духа епске поезије, постоје примери епизованих преображаја обредних песама и мотива. У варијанти Шапкарева, јела (кипарис) је замењена дафином. У шуми у којој се бију за Будин Јану, једно дрво се издваја:
да бегаме димна гора.
Тамо имат много древја,
многу древја јаорови,
едно дрво Дафиново,
на врфот му паум пеит,
на коренот змеот седи! Шапкарев, 147
Песма из збирке Миладиноваца започиње лирски:
Изникнало едно д'рво
Едно д'рво дафиново
Колко вишно, толку лично;
Коренот му по с' земја,
Гранките му слано море,
В'ршенот му в сино небе, Миладиновци, 177
Са врха дафине, из сараја Мавро-јанија, свастика (балдаза) види војске које се приближавају. Турци уништавају сараје (Миладиновци, 177). Испод дрвета до неба су две девојке, а горе два гаврана плачу због насилних Турака (Илиев, 74).
Мотив просутог вина из кога израста дрво, често се јавља у песмама о чудесном дрвету у сну. чашу просипају слуга, дете или девојка (Јана или Неда), а у једној касној варијанти, удаљеној од изворних облика - звезде. Из просутог вина задремале звезде, настаде дрво врхом до неба, до црне земље са родом златном јабуком (Пирин 1, 710). У свадбеној песми из вина порасте дафина с кореном до Каравлашке, а висином до Бога (Шапкарев, 147). Песма која се пева за трпезом, описује палу чашу сребрницу и рујно вино, израсло високо дрво до сињег неба које рађа чудесне плодове (Пирин 1, 906). У лазаричкој песми која се пева девојкама за удају, када је Неда задремала вино је напојило земљу и изникло је дрво дафина с гранама до сињег неба и лишћем до црне земље, са жлтицама (СевИз Блг 1, 272). Ритмизовано у песми у колу, такође из североисточне Бугарске, Станка робинка је задремала и сања како је вино точила и просула, те је израсло дафиново дрво
Листи разлисти - черни гроздове,
Цветец разцерна - ж'лти ж'лтици,
Зав'рз зав'рза - дребен маргарит! СевИз Блг 2, 973
У песми Богорова слуга војводина проли вино, на дрвету лишће карагроши, цвеће - м'н'гри, род ж'лтици. У варијанти Бончова - Неда је просула кондир вина из кога израсте дрво са врхом до сињег неба и гранама до црне земље (Илиев 1892: 340).
У песми Миладиноваца дете Магдалинче које служи заспи и израсте дрео кипароо - са кореном који дохвата Каравлашку, и гранама које наткриљују широку наију:
Лист ми је листило се карагрошеи,
Цут ми је цутило дробнего бисера,
Род ми је родило ж'лтана дукада. Миладиновци, 165
У другој песми, Јана је служила три дана и три ноћи, задремала и испустила чашу вина. Ту је израсло дрво дафиново са листовима белим грошима, цвећем - жутим златницима, родило сребрне јабуке. Када драга тражи макар једну јабуку, младић би је дао, али не сме јер их броје цареви рубини.
Илиев сматра да је то спаситељева крв симболички представљена вином, али сами стихови у којима нема хришћанских елемената не дају му за право. Христијанизоване варијанте (о којима ће бити речи у наставку текста) доиста имају сродности са овим песмама, али је симболика прехришћанског дрвета плодности предата новој религијској култури и каснијем поетском слоју. По Илиеву, није постојао старији, пагански слој, већ је хришћанство унело у народну песму тај мотив. По овој тези, песме у којима се не јављају Христ, Богородица или свеци, би, вероватно, доцније биле дехристијанизоване изворно хришћанске песме. Вероватније је да су пагански мотиви улазили у христијанизоване варијанте, а да неке варијанте сведоче и о обрнутом току, будући да су елементи хришћанске представе могли да се врате и у песме у којима нема хришћанских лица. Повезани мотиви сна, просутог вина и чудесног дрвета јављају се и у паганским и у хришћанским песмама.
У уводном делу песме из збирке Миладиноваца приказују се чудесно дрво и мајка, која свом чеду пева успаванку са жељама да порасте.
Израстло ми д'рво дафиново
На стреде небо, на стреде земја:
И со вишина небо фтасало,
А со ширина земја покрило. Миладиновци, 247
Мајка Георгију поручује да расте и порасте, да ће га пустити у горњи свет и доносити плодове сваког годишњег доба. Ова песма представља редак пример дрвета као пута до вишег света. Тај мотив је развијенији у бајкама, а овде је потчињен благословима за раст детета. Исказивање мајчиних жеља спроводи се успостављањем магијског паралелизма раста дрвета и детета.

nastavak...

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba Icon_minitime29/12/2011, 6:02 pm

...nastavak...

Са врха изниклог дафиновог дрвета паун даје савете јунаку који "гори" за девојком (Миладиновци, 380). Различити жанрови у које је уплетена представа дрвета живота као дафине, показују два основна својства - она наткриљује свет, и има симболичке плодове. Симболизација посредством које неплодно дрво добија "плодове" исказује идеју плодности иако представљено дрво није воћка. У песмама, јела, односно, кипарис, оличавају тип космичког дрвета, док јабука и дафина носе значење дрвета живота, које је често повезано са свадбеним значењима.
чудесно дрво паганске вере је, у усменој традицији Словена на Балкану, пренело неке своје одлике и у песме хришћанског карактера. У додиру народних и хришћанско-црквених представа у песмама су се два религиозна система спојила само у неколиким митским представама. У христијанизованим песмама очекивало би се значајније присуство канонских писаних текстова, али у њима нема библијских елемената - Адамовог и Евиног дрвета (Постање), космичког дрвета из Књиге пророка Језекиља (31) или Набуходоносоровог сна (Књига пророка Данила, 4) у којима се руши и представља метафору краткотрајности царства, нити рајског дрвета из Откровења (22,2) које рађа дванаест пута. У поетском фолклору није преузет ни мотив из низа средњевековних апокрифа о рекама које теку око (из) рајског дрвета (Књига Енохова, Виђење Павлово, Агапије), ни мотив пењања човека на сребрно и златно дрво из "приче о богатих", ни мотив рајске птице на дрвету, као ни историја крсног дрвета, дрвета Христовог страдања (Бонавентура, православни апокрифи). У христијанизованим песмама, чудесном дрвету (крошњастом или вретенастом), које није географски лоцирано, губи се име, а неки животињски житељи уступају место свецима, док се самом опису прикључује средњевековно-византијска алегорија, тако да песме садрже два дела: приказивање и тумачење.
У неким песмама рајско дрво само представља простор у коме се налазе свеци, док се радња дешава на другом месту - на земљи или мору. Тако, у песми из збирке Вука Караџића, Илија буди Николу, који спава испод рајског дрвета, да иде да превози душе. Они одлазе у гору и направе корабе и превезу душице с овог света на онај, осим три душе које нису могли (Вук 1, 209). Афанасјев је тумачио да свеци у овој песми замењују паганска божанства - Перуна и древног бога мора (1868: 293).
Најразвијенији мотив рајског дрвета у фолклору балканских Словена представља прераду апокрифне молитве Сан Богородице. Та апокрифна молитва је раширена и на истоку и на западу, али је у фолклору православаца и католика она заузела различито место. У народној песми Хрвата и Словенаца развијеније су песме које приказују Христове муке које сања Богородица, док је код Срба, Бугара и Македонаца развијенија представа дрвета која се код Словена западне вероисповести ретко среће.
О мотиву сна Богородице су писали: А. Веселовски (1876), Н. Сумцов (1887) А. Потебња (1887), В. Сахаров (188 , О. Боблер (1932), Ц. Вранска у посебном поглављу књиге "Апокрифите за Богородица и б'лгарска народна песен" (1940), В. Стојчевски Антић, (1969), Ј. Шетка (1969), Л. Креценбахер (1975), П. Стефанов (1989). Текст апокрифне молитве објавио је Франић у Вјеснику Етнографског музеја у Загребу 1935. године.
У наведеним списима, који су се пре свега бавили пореклом хришћанских писаних извора у народној песми, није истакнуто претхришћанско порекло неких њихових елемената. Ради сагледавања из тог угла, ваља се обратити обредним, понајвише коледарским (коледним) песмама и свадбеним песмама и обредима. Илиев прихвата Потебњине тезе (1887: 224-226) о преплитању представа о рајском дрвету из беседе Панагиота и других апокрифа и народних представа о чудесном дрвету у коледарским песмама (Илиев 1892: 331). Обредно кићење дрвета и певање песама са мотивом дрвета које симболизује обиље припадају истом митско-магијском подстицању плодности. Мотив у сну просутог вина из чаше, из кога расте дрво са чудесним плодовима упућује на обредно просипање вина и прожимање обреда и поезије. Бића распоређена на космичком дрвету (јела или кипарис) - славуј или пчеле у врху, змија или змај у подножју, као животињске хипостазе бића старе словенске вере, у прозним и у поетским врстама представљају трагове који упућују на поимање вертикалне осе света. Птице и пчеле као бића горњег, света јављају се и у представама вретенастог зимзеленог дрвета - кипариса или јеле и у мотиву дафине.
Рајско дрво има златне гране, сребрно лишће и чудесне плодове (од злата, карагроша, бисера, златне јабуке). У религиозним народним песмама дрвету се придају атрибути столовато, високо, чудно, лично, саморасло, а губи се име дрвета, иако је јасно да се ради о дрвету које крошњом наткриљује свет. Изузетак чини називање дрво дофино (Српски дијалектолошки зб. 7, 255, бр. 5) које сведочи о механичком преузимању имена. Именом божјег древца, древа, дријева, дријевца, дрва, древа Језусовог назива се лековито биље рутвица (Артемисиа абротанум) које се среће и код Руса, али оно није повезано са дрветом из песама. О употреби овог биља, званог и древце блажене дјевице Марије, зељице девице Марије, у пролећном празновању сведочи и следећи запис: Древо Језусово мећу на Цвјетницу у бутару, уз то дрен, бришел, (бршљан), фушпан и коју гранчицу трешњеву, ако трешње већ цвату (ЗНЖ 30, 2: 213). У песмама о чудесном дрвету код католика се само спомиње дрво под којим се спава, док се не именује дрво које је сањано. За разлику од песама православних Словена, у њима се описује обредна трпеза и обредни предмети под дрветом. Мотив светих лица за столом под дрветом јавља се и код Руса (Катичић 1989: 7 .
Песме са рајским дрветом су најчешће извођене као коледне божићне песме. чак и када записивач није означио порекло песме, могуће је, са великом извесношћу, претпоставити да је реч о песми везаној за празновање Христовог рођења. У реконструкцијама прасловенског празновања Божића указује се на велики значај дрвећа, али су сегменти овог обредног комплекса христијанизовани.
У највећем броју песама сан о чудесном дрвету сања Богородица. У прилично верски иновираној варијанти из софијског краја (Ватев, Вранска 1940: 154) Божја мајка спава у цркви и сања да је чудесно дрво израсло усред цркве на престолу, а у варијанти харманлијског краја, спава крај мора на белом камену (СбНУ 11, 4, Вранска 1940: 153). У две католичке варијанте она спава под липом. Сан Богородице тумаче свеци: Василије (Вук 5, 226), Петар (Илиев, 121), Иван (СбНУ 6, 4), Илија.
У песмама, често, значење сна Богородица сазнаје на путу за рај, а у неким песмама идући чак од цркве до цркве. Описи дрвета и одговарајућа тумачења могу бити једноставна или сложена, најчешће троделна.
У песми из Вукове збирке Богородица сања високо дрво раширених грана, а њен сан Василије тумачи као најаву Христовог рођења и његове мисије:
"Што ти расте украј срца дрвце,
"То ћеш родит Христа Бога сина;
"Што се дрвце широм раширило
"И покрило с крај на крај свијета,
"То ће свијет од гријеха спасти,
"Што се дрвце к небу узвисило,
"Са земље ће оцу Богу поћи." Вук 5, 226
У овој песми нема троделног описа дрвета са стаблом, гранама и лишћем или плодовима, већ се само најављује универзална Христова моћ. У хрватској песми из Долњег Загорја (Дежелић, ркп МХ И: 501-2), Марија, заспала под зеленом липом, сања како јој из срца расту три дрвца чији је врх до светлога неба. Мада се алегорија у песмама католика не разрешава, вероватно је да три дрвца овде нису Адам, Ева и Господ из апокрифа о крсном дрвету, већ чланови божје породице. У песми се на врху дрвета налази златни сто и краљ небески који у десној руци држи крвав мач. У једној песми Марија сања како су Христа ухватили, разапели и ставили јој га у крило. Седмоструки мач који пробада срце представља Јевреје (Лахнер, 6). Католици и славе Безгрешно Срце Мајке Божје (22. августа). У песми из Жганецове збирке, Марија је заспала под липом зеленом када је уснила древце из њеног срца које је пустило жиловје по свој црној земљи и гране по свом сивом небу, док су на врху дрвета три тице небеске.


nastavak...

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba Icon_minitime29/12/2011, 6:03 pm

...nastavak...

Словеначке песме уопште не садрже мотив сна и срца, већ приказују дрво у пољу и у његовој сенци трпезу покривену белим рухом са златним путиром из кога расту три роже ромене - Отец Бог Небешки, Језуш Назаренски, Јожев и Марија (Штрекељ, 492 . У двема песмама које се певају у колу описује се златан јаблан испод кога су златни столи, златно шкропило, Бог и Марија (и Петар, у другој песми). У молитви се призива да три пале јабуке донесу плодност пољима, горама и селу (Штрекељ 5183, 5189).
Ни у песми Хрвата из Румуније нема сна, нити грана које закриљују земљу:
Стајало ми, стајало липо дрвце кићено,
Кићено је, кићено, стабло му је сребрно,
Стабло му је сребрно, вије су му са златом,
Листак му је бил бребер, цвиће му је ђинђерак. ЗНЖ 29,2: 214.
Билокриле пчелице" скупљају медовину и њом госте Бога, Божју мајчицу и велику коледу. У народним веровањима беле пчеле симболизују посебну срећу, те се јављају и у благословима. За реконструкцију настанка ове песме са спојеним различитим елементима биле би потребне још неке "прелазне" варијанте.
У сну Богородице дрво представља Господа. У неким коледарским варијантама се даје и атрибут "млади" - Бог. Изузетак чини песма у којој дрво не представља Бога, већ Св. Јована (Илиев, 91). Илиев, из чије збирке потичу ови стихови у тексту "Биљно царство у народној поезији обичајима, обредима и веровањима Бугара" износи мишљење да је замењени лик Иван Богослов, кога су веома поштовали богумили (Илиев 1892: 339). Ова песма је певана на Ивањдан, када је у воду бацан крст.
Сањано дрво се у сну дели на три дела, тако да је и алегоријско тумачење троделно. У једној песми Света Недеља сања чудесно дрво, али нема тумачења, јер се песма завршава буђењем светице (Стоин Западна Тракија, 73). У оквиру троделне поделе дрво је Господ, гране и лишће - свеци, светице, хришћани, деца мученици, некрштена деца, сви хришћани. Религиозна хијерархија добија у бројним варијацијама свој опросторен вид. Одступање од алегоријског означавања хришћанског бога, црквених великодостојника и верника деловима дрвета, јавља се у песмама у којима гране означавају цркве, манастире, иконе.
У неким песмама Богородицу замењују свеци, при чему се Света Недеља јавља у пару или са Светим Николом или са Светом Петком. Ове песме сведоче о делимичном разграђивању усмене традиције, али и о њеном допуњавању новим детаљима, у опису места на коме светица спава, опису дрвета, тумачењу његових делова, приближавању небеске и земаљске сфере, па и о психологизацији ликова. Света Недиља у хрватској песми сања исти сан (Лахнер 1926, 22). Запис Русакиева од малоазијских Бугара представља Св. Недељу заспалу у очевим дворима која сања сребрно-златно дрво израсло усред мора на острву (Вранска 1940: 156). Елементи прасловенских представа космичког дрвета се преплићу са хришћанским елементима. У варијанти песме из Тракије описује се дрво, али нема тумачења, већ Св. Недеља силази у нове цркве (Стоин Тракија, 73). У коледној песми из силивренског краја, Св. Гјорги се "прекорно" обраћа светици - како ли се и сама не досећа тумачења да је дрво - Господ, а стлбе - звезде (СтоинТракија, 32). Сан Светог Јована крај сињег мора прекида Света Недеља попрскавши га, а он се љути јер је у сну гледао дрво са великим гранама и листовима, небо које се отворило и чисту Пречисту са Христом у руци (Црнушанов, 36). У мотиву отварања неба у овој песми јавља се ретко помирење "стварне" представе раја као затвореног или закључаног простора са "ониричком" представом чудесног дрвета. То неуобичајено повезивање две слике доводи до напуштања алегоријског представљања Божје мајке и Христа и њиховог директног приказивања, као и до стапања две различите фолклорно-хришћанске представе. У једној родопској песми нема ни стварног, ни симболичког Христовог лика, већ је преузет само уводни део песме о сну и буђењу - Света Недеља буди Св. Николу да устане и гради цркве попрскавши га рујним вином (Арнаудов Род: 27). У коледарској песми из североисточне Бугарске, саморасло дрво, гране и позлаћено лишће сања Света Недеља, а њен сан, сходно сниженом статусу жене која сања, тумачи ученик граматик (СевИз Блг 1, 206). У неким песмама се одређује време када је заспала Св. Недеља - уочи Недеље. У коледној песми из новозагорског краја уместо Богородице или светаца се јавља девојка, а њен сан разјашњава граматик (Вранска 1940: 157).
Сан Светог Николе, заспалог између два плота, два друма, тумачи Св. Недеља претварајући троделну структуру у дводелну - гране су анђели, а лишће рисјани (Срп.дијалектолошки зб.7, 255). Сан Светог Николе, који је заспао између два манастира и два друма у песми из Дебра тумачи такође Св. Недеља - осе су Јевреји, а пчеле хришћани (Икономов, 172, Јастребов: 472).
Цветана Вранска говори о слабљењу религиозног карактера песама о сну Богородице и о понародњавању апокрифног сижеа. Она закључује да се у бугарским песмама мотив Богородичиног сна највише развио, али да се у њима првобитни смисао апокрифа сасвим изгубио (Вранска 1940: 15 . Демитологизација хришћанских представа се одвија на свим плановима представљене стварности - и у приказу простора, и у односима између ликова сниженог статуса. Поред замене Бога свецима, као и светих лица обичним људима, религиозност се губи и изостављањем чудесних својстава дрвета. Овај тип разградње песама ипак задржава неке елементе хришћанске религије. Само на први поглед је необично да мотив рајског дрвета у католичким срединама није имао већег замаха, али, то је могуће објаснити строгошћу католичке цркве која је највеће празнике везане за Исусов живот подвргавала строгој контроли и дисциплини.
Други тип чудесног дрвета, најчешће јеле, везује се за Ускрс, и симболе Христовог страдања, у песмама са Косова и из Македоније. Наум Целакоски у књизи "Дебарца" наводи песму коју су певале жене у лаганом ходу код остатака манастира Св. Јован Бигорски на Ускрс - са мотивом високог борја, грана и лишћа са крвавим капкама. На крају се каже да то нису крваве капљице, већ чесна причесна (Целакоски: 161). У српским ускршњим песмама са Косова, које су се по сведочењу Јастребова певале на тргу испред цркве, приказује се јела до неба која је савила гране до земље са зеленим лишћем, црвеним цвећем и пчелама. У алегоријском тумачењу казује се да је јела - црква Грачанка, лишће - књиге црквене (попове), цвеће црвено - причес, а челе - народ у цркви (Бован, 153, Вукановић: 154, Јастребов: 117, Нушић). Црвена боја цвећа јесте боја карактеристична за ускршње празновање.
Само се у варијанти Дебељковића, такође са Косова, јавља мотив сна - Света Недеља је заспала Светом Петру у крилу, он је буди да јој покаже причест и народ (Дебељковић, 34). Из круга варијаната песама о јели, само се ова песма певала на Тројице. На Тројице (Духове) плели су се у цркви венци и китиле се иконе.
Значење пчела као хришћана среће се и у другим типовима песама - У једној песми Света Петка пита Божју мајку за муве око рајског дрвета, а она јој објасни да је дрво сам Господ бог, а да су муве некрштена деца (Арнаудов м: 582). Шиндин у тексту о просторној организацији руских басама наводи текст о пресветој Богородици која у тамној шуми под кипарисом са три прута разгони муве и звери (1993: 117). У варијанти Илиева (91) гране су манастири, сребрно лишће - иконе, док су пчеле божји хришћани. У наведеној песми из Дебра, осе при корену су Јевреји, а пчеле при врху хришћани (Јастребов: 453=Икономов, 172). У једној бугарској песми изнад трпезе је усред раја златно дрво са кошницом на врху (Ангелов-Вакарелски, 120). Пчеле су свакако имале важно место и у прехришћанској култури, тако да су се стопили различити слојеви у мотиву пчела и других инсеката на дрвету. Пчеле могу симболички да представљају и некрштену децу у рају у песмама о сну Богородице или свеца.
У песми браће Миладиноваца из Костура, Св. Недеља је заспала у скуту Светој Петки, а када се пробуди прича јој чудан сан о високом дрвету израслом сред мора са два огромна листа - две књиге на небу из које попови поучавају хришћане да се држе празника ове две светице (Миладиновци, 35). Дрво израсло на острву сред мора чест је мотив у руском фолклору, али се ретко јавља код балканских Словена. У овој песми мотив је спојен са црквеним поуком. У једном савременом запису Св. Петка буду Св. Недељу да види како са посеченог високог дрвета прави падају у рај, а криви у пакао (џндему, Блг.бал, 552). Ово ново "понародњавање" прикључује мотиву сна есхатолошке представе о награди за праведнике и кажњавању грешника.
Неке од песама са чудесним дрветом представљају рајске жанр сцене - под позлаћеним дрветом света Марија шије петрајиље и владикама рукавице (Миладиновци, 39), Св. Петка тражи кључе од раја. За разлику од споја "ониричке" представе чудесног дрвета и "стварне" слике раја у помињаној песми из збирке Црнушанова, у коме је алегоријско значење дрвета као Христа преведено у његову стварну појаву, чувајући при томе основну идеју мотива, у овој песми то значење је потпуно изгубљено. Како нема ониричке појаве дрвета и алегоријског тумачења сна, оно се уклапа, само својим чудесним својствима из песама о сну Богородице у представу закључаног раја. Тако се спајају две различите фолклорне представе раја. У песми из североисточне Бугарске приказује се дрво позлаћених грана и посребреног лишћа испод кога је црква коју је саздао Бог да се млади венчавају, деца крштавају, стари опевају (СевИзБлг 1, 20 . Избор места за цркву испод чудесног дрвета представља доказ божје милости.
Дрво света и дрво живота словенске митологије предали су хришћанским представама елементе изгледа, те и неких симболичких житеља (пчеле, птице), али је у оквиру новог, монотеистичког оквира смисао тих елемената промењен и потчињен слави Бога и цркве. Осмотрене са обредног становишта ове песме су у прехришћанско доба извођене у време највећих празника (данас Божић и Ускрс). Док је крошњасто дрво које наткриљује свет, медитеранско-византијска дафина, преузела функције врбе или храста, у представљању и призивању обиља, задржавајући неке елементе из старијих песама (просуто вино, сан), вретенасто дрво - медитерански кипарис или словенска јела су изгубиле демонске "житеље" (змај) и животињске житеље у подножју дрвета. Једино се у корењу дрвета, у неким песмама осе као штетна бића поистовећују са Јеврејима. Фолклорно хришћанство је увело ново, алегоријско тумачење делова дрвета, потчињено хијерархизованој представи јединства Бога, црквених великодостојника, и хришћана. Развој песама о рајском дрвету као дрвету живота, посебно у бугарским и македонским крајевима, донео је и демитологизацију спојеног хришћанског и прехришћанског слоја и унео наивније елементе народног виђења светаца и њиховог општења. Губљење својстава светих лица, нестанак мотива сна и чудесних одлика дрвета представља и последњу фазу разградње старих митских представа.

Дејан Ајдачић

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba Icon_minitime29/12/2011, 6:04 pm

Свети храст из доба кнеза Лазара



„Под „записним“ стаблом и око њега нико ништа не ради од пољопривреде из поштовања. Ми смо се као деца пењали на њега, али ниједан листић нисмо откинули. Старији су нас то научили. Међутим, приликом недавног невремена, падале су велике гране од старости и ветра, а појединци су их односили за огрев. Знамо да нису добро прошли...“

Горостасни храст из Лазарице, једини живи „запис“ из доба кнеза Лазара, одолева више од шест стотина година. Храстово стабло, чији пречник при корену достиже и до 7 метара, а има обим крошње већи од 40 метара, опасан је црвеним концем и разним цвећем. На њему је утиснут крст, а при корену стоји кандило где се вековима пале свеће. Запис се налази на имању породице Милосијевић, а мештани из Старе Лазарице на том месту традиционално пале свеће и моле се за покој душе умрлим прецима и здравље онима који живе.

Записни храст се налази с леве стране магистралног пута Крушевац - Краљево, али шира јавност за њега не би сазнала да га недавно олуја није замало уништила. Поломљени су врхови, стабло је пукло уздуж на пола, остале су само оне најниже и најдебље гране. Уколико се нешто хитно не предузме, биће довољан јачи налет ветра да се горостас сруши. Испод храста сада стоји огромна гомила грана и лишћа, коју нико не сме да дира, нити да користи за огрев, јер би га, како кажу мештани - задесила нека несрећа, као што се дешавало у прошлости.

Мирослав Анђелковић, који живи у близини храста, у Улици Миће Митровића, забринут је за судбину записа, и он се заузео да га спаси. Алармирао је општину, а каже да ће позвати и председника државе Бориса Тадића и принца Александра Карађорђевића да нешто предузму. Мирослав каже да ће, уколико позвани не учине нешто, лично поставити потпорне бетонске стубове, који би држали напукле гране храстовог стабла.

- Запис је народски и Божји, а имање је моје. Очувајте запис, нека се народ моли. Наследила сам га од покојног свекра Божина, који ми је причао да он датира још из времена кнеза Лазара. Имање ми не дирајте, јер је то мој посед - прича старица Милосија Милојевић, супруга покојног Петра Милојевића, бившег власника.

Старији људи из Лазарице кажу да кршење храстових огранака на огромном стаблу најављује „мање ломове у држави, али да ће она, као и горостасно храстово стабло одолети и новим ветровима“.

- Овај храст у оволиком облику памтим још од малих ногу. Први моји контакти са записом били су још кад сам био у трећем разреду основне школе, давних шездесетих година. У окружењу није било ових кућа као данас, а на храсту и под храстом смо се играли и одрастали. Имали смо лопту, пели се на крошњу, горе седели, неки су падали. Покушавали смо чак и мотором да се пењемо уз њега. Једва смо му обим крошње измерили. Седамдесетих година распон крошње износио му је 43 метра од једне до друге тачке. Био је висок преко двадесет метара, а пречник стабла му је елипсаст. Јуче смо му на метар изнад земље измерили пречник и обим му је износио нешто преко седам метара - прича Мирослав.

Он каже да му је покојни Божин Милојевић Дединац, који је умро 1985. године, причао да су на овом лугу некада биле столетне храстове шуме, а да је ово горостасно дрво опстало само зато што је на њему запис.

- Датира из времена цара Лазара, а ни за двеста и триста година оволико дрво не би могло да порасте. Колико тачно има година, а ми сматрамо да има више од 600, треба да одреди неки стручњак, биолог. То је лако открити или по годовима или неком другом методом. Легенда каже да је овуда цар Лазар ишао у лов, свраћао би код овог дрвета и ту се одмарао - прича Мирослав Анђелковић.

Деобом имања ова парцела са огромним храстовим дрветом остала је у наследство покојног Петра Милојевића. Али овај део земљишта, величине око два до три ара, нико не користи. Део земљишта наоколо продат је двојици-тројици расељених лица са Косова и они су ту, у близини, храста, направили куће.

- Под дрветом и около њега нико ништа не ради од пољопривреде из поштовања према том храсту. Ми смо се као деца, касније као младићи пењали на њега, али ништа му нисмо урадили, чак ниједан листић нисмо откинули. Увек смо имали поштовања, јер су нас старији то научили. Међутим, приликом недавног невремена, падале су велике гране од старости и ветра, а појединци су их односили за огрев. Знамо да нису добро прошли - прича Мирослав.

Он је још деведесет и неке године, кад је први пут пала једна велика грана, звао надлежне из Београда да дођу и да некако заштите ово дрво, али без успеха.

- У то време избили су ратови, санкције, немаштина. Никог није било брига за дрво, па је тако то остало. Али, запис је сада толико угрожен да би га једна следећа олуја докрајчила. Имам ја неке сајле у магацину моје фирме, пошто се бавим производњом машина за обраду дрвета, које би могле да носе терет од сто тона. Размишљао сам да то санирам, да ризикујем и направим неки троугао, али плашим се да не направим већу штету него корист. Зато сам покушао да преко челних људи општине учиним нешто. Нека општина предузме мере, а морала би, јер је и Видовдан Дан општине. Али, ако они неће, ја ћу да ризикујем. Сазидаћу бетонске стубове испод напуклих огранака. Живеће овај горостас још пуно година, као што бујају његови жирови - прича Мирослав Анђелковић.

Зачудо, из стабла храста расте грабово дрво, које подупире храстове гране. Граб, стар којих петнаестак година, вероватно је никао у време најновијих ратова, увио се уз храст, можда да у случају неке нове олује наследи његов „запис“.

Радојица Барјактаревић



____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba Icon_minitime29/12/2011, 6:05 pm

Споменици природе усред Београда

Стабла која осим дуговечности, чврстине и моћи задовољавају и низ других критеријума добијају привилегију да буду заштићена, видно обележена и да имају свог стараоца. У нашој престоници је то ЈКП „Зеленило Београд”


Одвајкада је народ поједина стабла одабирао за свето дрво - запис. У дебло је урезиван крст који нас је упозоравао да му се ваља обратити молитвом и понекад се наслонити на њега не би ли се „преузео” део животне снаге. Неписано правило гласи: „Не сме се сећи, са њега се не откидају гране, нити се његови плодови користе.”

Поред записа које народ сам бира, постоје и стабла - споменици природе. У нашој метрополи их је 49, и о њима се старају запослени у ЈКП „Зеленило Београд”.

Међу најпознатијима је платан код Милошевог конака, по некима најлепши у Европи. Овај „Бечлија” је у Топчидерском парку засађен 1881. године.

Посебну пажњу заслужује храст лужњак на Цветном тргу, који на Врачару расте већ два века, као једини сачуван од целе шуме храстова.

Стабло гинка у дворишту летњиковца краља Петра Првог Карађорђевића један је од највећих и највиталнијих представника листопадне егзотичне врсте дрвета - терцијалног реликта чија се старост процењује једним столећем.

Кедар у Толстојевој улици, према предању, засадио је 1880. године Јосиф Панчић.

Два стабла хималајског боровца у Улици Жанке Стокић посађена су 1929. године покрај дома породице Милутина Миланковића.


На питање шта подразумева „старатељство“ о дрвету, наша саговорница каже:

-Забрањена је сеча, ломљење грана или кидање лишћа са ових стабала, депоновање било каквог отпада или паркирање возила испод њихове крошње, ложење ватре у непосредној близини. Званична одлука дозвољава све биолошкетехничке мере њихове заштите, али само под условима које утврђује Завод.

То што су дуговека, међутим, не значе да су вечна, отпорна на болест или нечију немарност, па тако, за разлику од стабала - записа, уколико буду оштећена или уништена, губе својство заштићеног добра. Такав је био случај са хималајским кедром у Толстојевој улици који је изгубио свој „статус” због нарушеног изгледа и још 15 раније заштићених стабала.

Славица Берић

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba Icon_minitime29/12/2011, 6:06 pm

HRASTOVA ŠUMA

Слика
Hrast lužnjak (Quercus robur L.)

U kulturi Starih Slovena hrast je najsvetije drvo koje je bilo posvećeno bogu gromovniku Perunu. Prema predanju, u svetim hrastovim šumama ložene su večne vatre za zaštitu od zlih ljudi. Za vreme hrišćanstva hrast je dobijao magijsko značenje. Hrastove grane smatrane su svetim, a lišće se prinosilo bolesnicima da bi što pre ozdravili. Poštovanje hrasta postoji i danas u mnogim krajevima sveta.

U botaničkom smislu, hrast pripada rodu Quercus, koji je na našim prostorima zastupljen sa oko 10 vrsta, od kojih su neke najvažniji šumski edifikatori. Hrast spada među naše najvažnije drvenaste vrste, izgrađujući prostrane komplekse čistih ili mešovitih hrastovih šuma u brdskom pojasu naše zemlje. Hrast cveta od aprila do maja. Plod je žir (orašica) koji sazreva u septembru ili oktobru. List opada u jesen.

– Hrast lužnjak (Quercus robur L.), listopadno drvo visoko 30–40 metara, s prečnikom stabla preko 2,5 metara, dostiže starost i do 2000 godina. Rasprostranjen je u skoro čitavoj Evropi, sem Španije i srednje Portugalije, kao i severnih evropskih oblasti; na Kavkazu, u Maloj Aziji. U Srbiji je široko rasprostranjena vrsta, posebno u Vojvodini, Mačvi, Pomoravlju, u nizijama i dolinama većih reka – kaže dr sc. Marko LJ. Nestorović, kustos u Prirodnjačkom muzeju u Beogradu.

Hrast kitnjak (Quercus petraea L.), listopadno drvo visoko 35–40 metara, s prečnikom stabla od jedan do tri metra, dostiže starost 600–700 godina. Kitnjak raste u nizijama, izvan vodoplavnih terena i na toplim južnim padinama brdskih područja Evrope do 1300 metara nadmorske visine. Kitnjak je u Srbiji široko rasprostranjen.

Čovek je još u neolitu žir koristio kao hranu. U antičko doba, pre naše ere, žir je bio veoma cenjena hrana. Plinije piše da je žir najslađi kada se ispeče u pepelu. Žir kao jestivu hranu pominjali su i pisci starog Rima. Do početka XX veka kod nas je žir služio i kao lek i kao hrana u godinama gladi i oskudice. Hrastovo drvo se upotrebljavalo za ogrev, građu, nameštaj, itd. Plodovi su se koristili i za ishranu svinja, pri čemu je hrastov žir u prošlosti imao veoma veliki značaj za naše svinjarstvo. U narodnoj medicini prženi, oljušteni i samleveni žir koristio se za lečenje proliva, zapaljenja kože i sluznice, kao dijetetsko sredstvo i za posipanje nogu umesto talka.

Hleb od žirovog brašna ima dugu istoriju, još u XIX veku spremao se u Švedskoj i Norveškoj. U Makedoniji sve do Prvog svetskog rata spremao se hleb od žira tzv. želadov hleb, a u Bosni, Hercegovini i na Kosovu pila se žirova kafa. Na primer, i danas, u Italiji i Ukrajini, pravi se ukusan hleb od smeše žirovog brašna i brašna žitarica. Na Sardiniji seljaci pripremaju lepinje od žira, a u Španiji i Alžiru jedu se ispečeni kao kestenje. U Nemačkoj prženi žir koristi se kao zamena za kafu tzv. žirova kafa (Eichelkaffee).

– U narodnoj medicini koristi se i žir i šišarka. Šišarka je patološka izraslina koja nastaje ubodom ose šišarice na listovima, lisnim drškama ili mlađim grančicama nekih hrastova. Najpoznatije su turske šišarke maloazijskog hrasta, sadrže visok procenat tanina (40–75 odsto), koriste se u kožarskoj industriji, za štavljenje kože, ali i u farmaceutskoj industriji za proizvodnju lekova. – dodaje dr sc. Marko LJ. Nestorović, kustos uPrirodnjačkom muzeju u Beogradu.

Kora kitnjaka i lužnjaka sadrži od sedam do dvadeset odsto tanina, elagnu i galnu kiselinu, limunsku kiselinu, taninsko crvenilo, fosfate, gume, masti, smole, šećere, gorke materije i drugo. Žir sadrži od šest do osam odsto tanina, 30 odsto skroba, šećera, masti, limunske kiseline, fosfata...

Kora hrasta služi kao sredstvo za stezanje tkiva i suženje krvnih sudova, za zaustavljanje krvarenja i za dezinfekciju, kao protivotrov (antidot) kod nekih trovanja. Hrastova kora je sastojak čaja za ispiranje, kupki i obloga protiv reumatizma. U kožarskoj industriji kora je važna štavna sirovina.

Prašak je lek koji se najlakše spravlja, treba samleti osušenu hrastovu koru, žir ili šišarku kao mlevenu kafu. Ovako pripremljen prašak veoma efikasno deluje na zaustavljanje krvarenja iz nosa, na posekotine, rane i slično.


(talican


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba Icon_minitime29/12/2011, 6:09 pm

СВЕТО ДРВО

Шумадијско село Сепце река Јасеница дели на Доње и Горње, а стари хрст – запис у порти цркве брвнаре, сједињава


Идући од Тополе ка Рачи, захваљујући обнављању дотрајлог асфалта скренули смо са главног пута и нашли се у селу Сепци. Река Јасеница је село поделила на оно у пољу, Доње и оно на брду, Горње. Захваљујући томе, Сепце има две месне канцеларије, две школе, два гробља, али једну цркву и то брвнару у сенци огромног храста.


Путем кроз село, које је слика и прилика вредних и узорних домаћина, прелазимо мост на Јасеници и пењемо се узбрдо. У по дана, усред лета, тешко да ће те неког наћи код куће, и старо и младо је у пољу. Али, захваљујући путоказу, без проблема налазимо столетни храст у чијој сенци су црква и извор. Раскрилио се попут огромног кишобрана. Кажу да му је распон грана 36 метара, мада неки тврде и да је већи.

Рамене гране подупрте, трава под храстом покошена, у деблу урезан крст који јасно говори да је овај, по свему судећи лужњак, свето дрво – запис и да му се ваља обратити молитвом, наслонити се на њега и преузети део животне снаге. И имати на уму неписано правило које каже да се „… не сме сећи, са њега се не откидају гране, нити се његови плодови користе.”

Храст је кажу 1892. године посадио Лазар Милановић поред саме црквице посвећене Преподобној мученици Параскеви која је саграђена 1830.



Мир и тишина који овде владају доносе спокој. Тешко је и наслутити како је овде било пре само шест-седам година, док црква још није обновљена.

Венчић око дебла горостасног храста, чији је обим око четири метра, стављен је 14. маја на Св. Јеремију, када мештани Сепца крену у литију. Око светог дрвета, литија обиђе три пута, свештеник очита молитву и обнови већ урезан крст приносећи жртву у виду хлеба и вина.

– Затим се учесници литије одм&#