LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Kult drveta i biljaka kod starih Srba

Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 Icon_minitime29/12/2011, 6:28 pm

ВЕРОВАЊА: СВЕТО ДРВО ШТИТИ И КАЖЊАВА

Прекрсти се и пољуби му корен!

Дубоко уверење народа да ће свако ко намерно оштети или посече дрво-запис, доживети велику несрећу, добија потврду у примерима широм Србије. Ипак, највише пажње нам је привукло стабло дивље јабуке у Левчу, на путу између Белушића и Опарића, које никада није сматрано светињом, али је зато многима наудило

Вест да је један стогодишњи храст у селу Барошевац надомак Лазаревца недавно одложио даљу експлоатацију угља на тамошњим коповима, поново је подсетила колико је у нашем народу дубоко веровање у божанску моћ записа - светог дрвета заосталог још из паганских времена.

Пред моћним багерима који су претходно почистили на стотине хектара ораница и шумадијских села, испречило се обично стабло. Мештани су дуже од једног века овај храст сматрали светињом, заштитником села, пред којим су се клањали и за здравље молили. Веровали су да ће сваког ко га намерно оштети или, још горе, ако га посече, задесити тешка несрећа. Стога је разумљива била и мука управе лазаревачког рудника како да реши овај несвакидашњи проблем.

На њихову срећу, након дуготрајних преговора са локалним свештеником, договорено је да се очита молитва и да се благослови обарање стабла, с тим да се његова грађа искористи за доградњу цркве. Тиме би, барем симболично, свето дрво задржало своју духовну функцију. Други, показало се већи проблем, био је да се нађе добровољац који ће први да замахне секиром. Нашли су га међу лазаревачким пензионерима, код бившег дрвосече који је није имао верских предрасуда. За учињено дело дарован је са пет тона сировог угља, а да ли ће га у догледној будућности чекати и нека друга, мање пријатна “награда”, остаје да се види.

Запис ником не прашта

Иако се све ово догодило средином прошлог месеца, цела прича као да датира из неких старих, давно прохујалих времена. Међутим, када је реч о записима, усамљеним стаблима у центру села или његовом атару, много је разлога зашто се у народу овај страх и данас сматра оправданим. Основна сврха светог дрвета, као и сваке богомоље, била је да штити људе од злих духова и разних невоља, али је итекако знало да буде и осветољубиво према онима којима “ђаво није дао мира” и који би на њега насртали. Неколико таквих примера смо и сами забележили.

У брдовитом селу Влакчи, подно Рудника, и данас памте догађај од пре пола века. У ери опште електрификације, изградње домова културе и других обележја социјалистичког напретка, почетком 1960. године, Влакчани су одлучили да у дворишту основне школе изграде терен за мале спортове. Најмањи проблем неимара, барем у почетку, представљала је делимично сува, три века стара крушка коју је ваљало оборити, а која се од памтивека сматрала записом.

На опште изненађење власти занетих револуционарним заносом, нико од Влакчана није желео да се прихвати тог посла. Бадава су надлежни апеловали, људе називали сујеверним и заосталим, али помоћи није било. И када је већ изгледало да од самог посла неће бити ништа, сеоски учитељ Миливоје Милојевић успео је на једвите јаде да убеди мештане Тодора Мојсиловића и Милутина Јовановића да му помогну у свом науму.

“Побогу, људи, шта би Учи, Милутину и Тодору да ударе на запис? Вала, неће бити добро, јер ко год је секо свето дрво стигла га је божја казна”, говорили су Влакчани.

И доиста, баш како су времешне старине и прорицале, несрећа је задесила сву тројицу. Још исте године, док је повезивао жице на електричном стубу у центру села, погинуо је учитељ Миливоје Милојевић. Две године касније казна је стигла и Тодора Мојсиловића. Двадесет трећег јуна 1962. године, овај пољопривредник је са кћерком и зетом скупљао сено на ливади покрај Јасенице. Оловни облаци су изненада долетели са оближње планине Рудник, “спустили се на земљу” и опасно запретили радницима.

Бојећи се непогоде, скупљачи сена су напустили посао и пожурили кући. Провала облака их је задесила на пола пута. Са још тринаест земљака који су, такође, побегли од олује, потражили су уточиште у трему мештанина Љубивоја Радосављевића. Тек што су се нашли у сувоти и стали да препричавају где је кога затекло изненадно невреме, жестоко је загрмело, севнула је муња и Тодор, једини међу шеснаесторо у заклону, падне на земљу и остане непомичан.

Још тада су селом почеле да колају приче о освети записа, али и прогнозе о томе колико је још живота преостало трећем рушитељу Милутину Јовановићу. Цела прича се увелико почела заборављати када је средином августа, 1968. године, тада већ тридесетосмогодишњи радник погинуо долазећи на посао. Возећи мотоцикл, Милутин је налетео на запрежна кола, а ударац је био толико силовит да је несрећном човеку срчаница запрежних кола пробола грудни кош. Тако је, верују и дан-данас у селу, потврђено правило да запис ником не прашта.


Остао без сина јединца

Сличну причу забележили смо и на врху Гоча када нам је пришао један сељак и рекао да обратимо пажњу на оближње дрво.

- То је запис, свето дрво које чува село од свакојаког зла, али зна да буде и веома непријатно по оног ко му намерно ломи гране или на било који начин наноси бол - рекао је сељак и указао на оближњу капелицу, боље речено дрвену конструкцију са крстом на врху, удаљену свега двадесетак метара. - Ту је растао стари запис, светиња коју је један наш несрећник намерно посекао. Желео је, ваљда, да нам докаже да смо сујеверни и заостали, али је, на његову жалост, доказао само да се светињама није играти.

Наставак ове необичне приче чули смо касније од Обрада Шаранчића, власника ресторана “Хоризонт” на Гочу. Нажалост, ни он се више није сећао имена страдалника, али се прича о његовој злохудој судбини дуго преносила по обронцима ове планине. Наиме, само неколико месеци после овог скрнављења, несрећник је са сином кренуо у гору по дрва. Таман су сајлом прикачили један балван, почели трактором да га извлаче на пут, када се гвожђе прекинуло и његовог сина, удаљеног готово тридесет метара, ударило посред врата и заклало га на лицу места.

- Можда ће неко рећи да је реч о обичном случају, али овдашње горштаке нико не може да разувери да трагедија нема везе са самовољом његовог оца - каже Шаранчић. - Штавише, да би сачували село, мештани су касније на месту натрулог пања подигли ову капелицу, а неколико метара даље засадили и његов изданак који је преузео улогу старог храста.

Једно село могло је имати више записа, али је увек постојао главни у средишту села. Култ записа се највише одражавао током прослављања сеоске славе, такозване заветине, а кључни део обичаја се заснивао на молитвама, урезивању крста у кору стабла, кићење дрвета цвећем, црвеним концем и младим усевима. Запис је био заштитник села, штитио је од грома и временских непогода уопште, а његов значај се поткрепљивао и тиме што су под њим одржавани сеоски зборови и доношене одлуке важне за читаву сеоску заједницу. Међутим, ако би неко на било који начин наудио запису, веровало се да би веома брзо умро или доживео какву другу несрећу. А то се, уистину, често и дешавало.


Трагајући за причом о записима, наша екипа је стигла и до дрвета које се никада није сматрало светињом, али се својом злоћудношћу надалеко прочуло. Реч је о стаблу дивље јабуке, које скоро два века расте на превоју између рековачких села Белушић и Опарић. Народ га назива гуменим, злоћудним или, једноставно, ђавољим дрветом. Иако омалено, једва три метра висине и исто толике широке крошње, већ деценијама задаје муку овдашњим житељима, али и путарима. Наиме, чак је и директор крагујевачке фирме за асфалтирање морао пре десетак година да измени пројекат, остави лакат-кривину испред стабла и дигне руке од наума да га обори. Добро је, кажу, учинио, јер нико не зна шта би се касније овде догађало. А и оно што је досад било, мало ко памти по добром.


Проклето дрво

Легенда каже да је међу првим жртвама мргудног стабла био кнез Милош Обреновић, који се одмарао испод њега на путу ка манастиру Каленић. Када је устао и узјахао свога вранца, коњ се без икаквог разлога саплео, пао и сломио предњу десну ногу. Кнез је прошао без тежих последица, али не и хајдук Стеван Јаковљевић из Белушића, који је, такође, под њим задремао. Када се пробудио, једва је отворио очи, али је занавек остао разрок.

Од тада, а прошло је више од 200 година, само су се ређали догађаји који ни данас, у временима опште модернизације и савремености, не јењавају.


- Немојте се, децо, пред њим задржавати, а најбоље би било ни да га не сликате - каже нам Момчило Глишић, сељак из Опарића, који се о гуменом дрвету наслушао свакојаких прича. - И дан-данас, када наиђе аутобус или неко друго веће возило, возач застане, пропусти све из супротног смера и пређе у другу траку, само да га не би закачио. А има и разлога, верујте ми!

Глишић нам објашњава да чак ни агрономи не знају тачно о којој биљној врсти се ради. Није четинар, али никада не остаје без лишћа, годишње расте само један центиметар, а рађа сваке друге године. Плод подсећа на јабуку, али је кожа смежурана и, колико он зна, до сада га нико није пробао?!

- Не волим га ни гледати, а камоли му прилазити - каже Момчило. - Иако за његову злу ћуд сви знају у околини, увек се нађе неко коме ђаво не да мира. Ваљда да би показао колико је храбар или, опет, колико смо ми заостали, дође тако, откине грану или лист, и не слути шта ће га задесити.

А десиће се, сигурно! Глишић препричава догађај једног ловца који је пред свима поломио гранчицу. Само десет минута касније, без икаквог разлога, опалила је пушка његовог братанца и ранила га у потколеницу.

- Већ четири године се лечи од последица рањавања у Љубљани, али чујем да му нема лека - каже наш саговорник. - Кажу да му олово из сачме иде ка срцу и да му више нико не може помоћи.

Његову причу допуњује и Слободанка, Момчилова жена, која нам је препричала случај њиховог комшије из Брајноваца.

- Чувао је овце и досађујући се под дрветом откинуо је гранчицу - вели Слободанка. - Убрзо потом одузеле су му се ноге и до смрти је ишао четвороношке. Још горе је прошао један тракториста који је после орања скидао блато са точкова и остављао на кори дрвета. Чим је пошао кући, трактор се преврнуо, а он је погинуо.

Колико се ово дрво прочуло по целом Левчу, потврђује и то што је нашло своје место и на званичном сајту општине Рековац. Људи пролазе, из даљине га гледају, али му мало ко радо прилази. Чак и власник имања, на коме се дрво налази, гледа да га приликом орања што даље заобиђе. Дочусмо и причу о девојци која је, да би показала другарицама колико је храбра, уочи своје свадбе, откинула један цветић. Венчање није дочекала, умрла је на путу до црквеног олтара.

Када се и зашто јабука “прозлила”, овде нико поуздано не зна, али мештани тврде да “ту нису чиста посла” и да је дрво проклето! А када чујете шта народ прича, тешко да можете олако све да одбаците. Дрвету нисмо прилазили, можда и зато што дочусмо и причу о трагичној судбини колеге Милана Пантића, дописника из Јагодине, који је само неколико дана уочи убиства овде боравио и око стабла обилазио?!

Левчани причају да нико не сме ни да помисли нешто лоше овом дрвету, а ако то и учини, једини му је спас да се пред њим прекрсти, пољуби му корен и замоли за опрост. Ако то не учини, судбина му је запечаћена - или ће ускоро бити мртав или трајни инвалид.


Текст Владимир КРСТИЋ

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 Icon_minitime29/12/2011, 6:29 pm

Гумасто дрво



Na putu Belušić-Oparić kod Rekovca nalazi se drvo koje meštanima 200 godina uliva strah u kosti. Ljudi se ne usuđuju ni da ga pipnu, a kamoli da odlome neku granu

Divlja jabuka koja raste pored puta Belušić - Oparić kod Rekovca puna dva veka uliva narodu strah u kosti! Ovo drvo, naizgled slično milionima drugih, zasađeno je za vreme Prvog srpskog ustanka. Kada se i kako jabuka „prozlila" niko pouzdano ne zna, ali meštani listom tvrde da „tu nisu čista posla" i da je drvo - prokleto!

Verovanje u magijske moći ovog drveta, visokog oko tri metra, toliko je rasprostranjeno među lokalnim stanovništvom da se niko ne usuđuje čak ni da ga pipne. Legenda kaže da oni koji nisu verovali u natrpirodne moći ovog drveta danas su ili invalidi ili mrtvi. Drvo ima i nadimak - „gumeno".

Re: Душа у дрвету - култ светог дрвећа код Срба

Порукаод talican » Пет Авг 19, 2011 6:49 am
Гумасто дрво

Слика

Na putu Belušić-Oparić kod Rekovca nalazi se drvo koje meštanima 200 godina uliva strah u kosti. Ljudi se ne usuđuju ni da ga pipnu, a kamoli da odlome neku granu

Divlja jabuka koja raste pored puta Belušić - Oparić kod Rekovca puna dva veka uliva narodu strah u kosti! Ovo drvo, naizgled slično milionima drugih, zasađeno je za vreme Prvog srpskog ustanka. Kada se i kako jabuka „prozlila" niko pouzdano ne zna, ali meštani listom tvrde da „tu nisu čista posla" i da je drvo - prokleto!

Verovanje u magijske moći ovog drveta, visokog oko tri metra, toliko je rasprostranjeno među lokalnim stanovništvom da se niko ne usuđuje čak ni da ga pipne. Legenda kaže da oni koji nisu verovali u natrpirodne moći ovog drveta danas su ili invalidi ili mrtvi. Drvo ima i nadimak - „gumeno".




Rekovčani se plaše „gumastog drveta”

Za usamljeno stablo patuljaste divlje jabuke kraj puta Belušić–Oparić vezuju se brojne legende, a ima onih koji i danas veruju u njegove natprirodne moći

Rekovac – Odmah iza čuvene velike krivine na putu raste drvo o čijoj moći se u ovom kraju s kolena na koleno prenose legende. Reč je o zloćudnom ili takozvanom gumastom drvetu, koje meštani, barem oni koji prema pomenutim legendama osećaju strahopoštovanje, zaobilaze u širokom luku.

– Radi se o vrsti patuljaste divlje jabuke, koja je verovatno preneta sa Kavkaza i koja se smatra svetim drvetom. Ona povremeno daje rod sličan jabuci, žute boje, ali je njegova kora, za razliku od prave jabuke, veoma hrapava. Zanimljivo je da je lišće ovog drveta zeleno čitave godine, iako nije reč o četinaru. Ovo drvo ima veću količinu alkohola, šećera i masti, pa zbog toga ne dolazi do izmrzavanja njegovih listova – kaže za „Politiku“ agronom Mladen Matić iz Kalenićkog Prnjavora.

(...)
– Voljan da se lati sekire bio je samo jedan od putara, ali čim je sečivom udario u stablo, osetio je bol u leđima i ruci i stropoštao se. Na bolničkom lečenju je proveo naredna tri meseca – završava „svedočenje” Živana.


http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/R ... ta.lt.html


(talicni

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 Icon_minitime29/12/2011, 6:35 pm

Припреме за заветину почињу неколико дана унапред и састоје се углавном у припреми хране и договорима ко ће шта да ради на сам дан заветине. На овај дан сви житељи села, осим можда оних најстаријих или болесних, након завршених редовних јутарњих послова, окупљају се код крста. Сеоски крст је направљен од камена и најчешће је постављен покрај неког дрвета. Крст се назива оброк, а дрво се назива миро дрво. Миро дрво је обично дуб или „круша“ (крушка). Село може да има и неколико оброка и миросаних дрвета. У селу Суково миросана дрвета су прилично правилно распоређена по ободу села и ту се, према исказима испитаника, веома води рачуна о томе да дрво не буде оштећено. Мештани тог села чак несрећу која је задесила једног човека тумаче тиме што је посекао миро дрво на свом имању. Неретко оброк и миро дрво се налазе у близини гробља или на самом гробљу, као што је то рецимо у селима Обреновац и Пољска Ржана, док се у селу Срећковац налази покрај цркве.

Након окупљања, поп чита молитву за плодност и здравље, обнавља се крст урезан на дрво и прекади се камени крст. На дрво или крст ставља се црвени конац и стабљике кукуруза, пшенице и других усева. Крст и дрво ките се цвећем. Након Другог светског рата из таквог обреда неретко је изозостајао поп. После обављене молитве и кићења крста и дрвета, што заправо представља бескрвну жртву, у неким селима су ишле крстоноше. Они су обилазили сеоски атар, али никада нису ишли ободом атара, већ су обилазили неколико битних тачака на којима је обично по једно миро дрво и крст. Приликом обилажења атара било је уобичајено да се прође покрај неке воде. У Темској сам забележио да су попа преносили преко реке Темчице и да су га обавезно намерно испуштали у реку да би се поквасио. Поп је увек знао шта га чека и никада се није љутио.
Код крста и мирог дрвета сече се славски колач. За сваку годину се бира по један колачар чија кућа меси колач. Колачар ломи (сече) колач с попом и с оним који ће следеће године бити колачар. Колачар се, дакле, мења сваке године и обично је то неко ко има нешто већи углед у селу, мада у новије време заветног колача се прихвата свако. У већим селима није било необично да буде и неколико колачара, мада ретко кад више од три. Кад су миро дрво и оброк на нечијем имању, тада власник имања спрема колач и сече га с попом. Покрај главног сеоеоског оброка и мирог дрвета коље се овца или јагње и кува се молитва, нешто попут јагњеће (овчије) чорбе. Свако добије помало и једе, а мало молитве се носи и кући. Покрај оброка и мирог дрвета се у неким селима налазе пљоснати каменови, обично на земљи постављени у круг, тако да се на њима седи и обедује молитва. Обично се зна који је камен чији али приликом седења се не успоставља никаква хијарархија – камен ближи оброку не значи повољнији или значајнији положај у заједници.

Након овог ритуалног обеда почиње велика гозба и забава. Забавни део заветине био је у исказима испитаника највише истицан, а свакако је значајан из угла социјалне организације. Свако од куће доноси храну – печено јагње или јаре, пите, гибанице, сир, кајмак, погачу, колаче, ракију, вино, касније и сокове, кафу. Обичај је био да свака кућа попу дâ десну плећку од печеног јагњета и комад сира. Поп је то сакупљао и носио кући. На свакој заветини музиканти су били обавезно присутни. У селу је обично било оних који знају да свирају у „тупан“, „кланетир“ (кларинет или неки сличан дувачки инструмент), хармонику, ћемане или виолину, кавал и слично. Уколико таквих ипак није било у селу, музиканти су долазили из суседних села или из Пирота. Често су била два или три оркестра, па су се и људи окупљали на оро на два или три места. Уз музику се готово непрекидно играло, млад до старог, момак до девојке, баба до деде. Деца су се играла унаоколо, а младићи су правили пошалице и неслане шале. Ту и тамо понеко би се издвојио с девојком, мада су очи родитеља пратиле све што се дешава. За село у целини заветине су биле прилика за опуштање од свакодневних тегоба и напорног рада, прилика за забаву и шалу, али уједно и прилика за сусрет с онима с којима се ретко виђа (уколико је село велико), за потврђивање добрих или лоших односа, за мирење посвађаних, за упознавање момка и девојке. Потврђивање постојећих или заснивање нових социјалних односа посебно је важно када се има у виду да на заветине долазе гости и из суседних села, наравно уколико немају исту заветину. Јер, број заветина је веома ограничен и сасвим је уобичајено да два или више суседних села имају исту заветину, а то су најчешће Ђурђевдан и Духови. Уколико на заветину ипак дођу гости из неког суседног села они бивају добро почашћени, а и сами се забављају у оро, то јест уз музику у колу. Долазак гостију из суседних села је добра прилика за размену информација и склапање разних договора, при чему се договори о будућим браковима сматрају најбитнијим. Забава на дан заветине обично траје до дубоко у ноћ.


(talicni

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 Icon_minitime29/12/2011, 6:38 pm

Kad sveci plaču

Krst u drvetu, Karađorđe na steni, likovi s oreolom na kori bukve, ikone kojima voda lije niz lice, samo je deo neobičnih pojava pred kojima su i narod i stručnjaci zbunjeni

+++

Pazi, pada drvo”, odjeknulo je upozorenje drvoseče planinskim prevojem Krstasta omorika iznad Nove Varoši. Čine to oni uvek kad stablo počne da se ruši. I tek što su grane polegle, drvoseča Slavko Marinović prišao je deblu i motornom testerom nastavio posao. Ali… Na mestu gde je presekao bor kao da je neko dletom precizno urezao krst. Stajao je tako Slavko u čudu, a put bora zapanjeno su gledale i njegove kolege Ljubinko Banduka i Stanko Bojović. Onda je Slavko klekao, prekrstio se i poljubio ono što je video. Testerom je odsekao taj deo bora i odneo ga kući.

- Čuvam ga kao veliku svetinju – kaže Slavko. – Dugo se bavim ovim poslom, više od dvadeset godina, ko zna koliko sam stabala do sada posekao, ali ovako nešto nisam video. Nije ovo delo prirode, ovo je mogla samo božja sila da stvori. Držim ga u dnevnoj sobi, i postolje sam mu napravio. Mislio sam da ga poklonim crkvi, ali sam odustao. Hoću da bude u mom domu kao velika svetinja. Mada ima to i svoju lošu stranu. Stalno neko dolazi, hoće da vidi to čudo, da se uveri da nisu samo prazne priče ili izmišljotine. Začude se čak i oni koji, vidi se, više su došli iz radoznalosti, gotovo da se tome nasmeju, nego što su poverovali u to. Božji je to prst. Gde ga je uperio, videćemo. Inače, jedan od ljudi koji je dolazio rekao mi je da je nedaleko od mesta gde sam posekao drvo bilo crkvište koje je vremenom planina progutala.


Stotine vernika iz Srbije otišlo je u Rudovac da vidi ovo čudoPriča o krstu se brzo pronela krajem. Stariji meštani setili su se i kako je nastalo ime krstasta omorika. Davnih godina pre, tokom letnjih liturgija, krstonoše su se zaustavljale baš na ovom mestu. Ima li to veze s urezanim krstom, pitaju se meštani Nove Varoši i okolnih sela.
I, kako to već biva u ovakvim situacijama, vernici su već krenuli u pohode prevoju Krstasta omorika. Neki prvo svrate do Slavkove kuće da vide krst, pomole se, a onda nastave dalje, drugi se upute pravo u planinu Bosanje. Da se pomole na mestu gde je bor posečen.

Ovakvih pojava bilo je poprilično u proteklih nekoliko godina. Najčešće se na odsečenom delu drveta ukaže lik, ali ima primera i kad se sveci pojave na kori drveta. Uz ikone koje plaču, ovakvi fenomeni prilično zbunjuju ne samo narod, već i naučnike, ali i crkvene velikodostojnike.

Vaskrs kneza Lazara

Hiljade ljudi dnevno defilovalo je selom Gornji Vrbovac kod Blaca kad se tamo prilikom početka gradnje hrama arhangela Gavrila na drvetu ukazao isposnički lik.

Za sve je bio “kriv” Miodrag Vasović, građevinski preduzimač iz Blaca, koji je krenuo da o svom trošku na proplanku zvanom Crkvica pored sela podigne hram posvećen arhangelu Gavrilu. Šegajući deblo nekoliko stotina godina starog cera, radnici su na prerezanom mestu primetili, kako kažu, savršeno jasan lik čoveka-sveca.



I to nije bilo sve. Dok su još u čudu gledali u lik sveca, ikone koje su poneli za sutrašnju liturgiju, i koje su bile uredno poređane, popadale su same od sebe, a stakla na njima se razbila. A od vetra nije bilo ni daška, niti je iko bio blizu njih.

Lik u drvetu mnogi su povezali s knezom Lazarom. Glava od Srbije je, kad je krenuo na boj na Kosovo iz prestonog Kruševca išao putem preko Blaca, pa dalje dolinom Toplice i Kosanice do Kosova. Na mestu koje narod zove Crkvine, a gde je započeta gradnja crkve, prema predanju postojala je svetinja još u jedanaestom veku. Bilo je to mesto gde se Lazar s vojskom prvi put zaustavio i pričestio. Zato su u drvetu mnogi i prepoznali njegov lik.

Oglasio se tada i episkop niški Irinej. “Na mestu gde smo osveštali temelje budućeg hrama svetog arhangela Gavrila, videli smo čudesno znamenje. Ovo što vidimo znak je da Gospod ima plan sa ovim čudesnim likom. Ništa nije slučajno. Ovaj kraj je sveti kraj Toplice. Setimo se da je Nemanjina država bila ukrašena mnogim hramovima. Ovaj lik treba da probudi našu veru. Ovo je božje delo i poklonimo se njemu.Ovo je prst božji.”

Uoči Krstovdana Svetislav Tanđanović iz sela Grackova kod Zaječara krenuo je s prijateljem Srđanom Radujevićem i njegovim sinom, osmogodišnjim Ivanom, da u blizini manastira Pogorevac seče drva za zimu. I dok su njih dvojica motornom testerom kratili grane, mali Ivan je, trčkarajući okolo, primetio ucrtan krst u drvetu.



Na presečenom stablu jasno je mogao da se vidi simbol vere – pričao je uzbuđeno Svetislav. – Kako bismo se uverili da nije neka anomalija, počeli smo da režemo popreko drvo, kolut po kolut. I na svakom se jasno ocrtavao krst. Imalo ih je čak i na odsečenim granama. Celo drvo bilo je u krstovima. Nismo mogli da poverujemo.

Kasnije su Svetislav i Srđan doznali da se baš na tom mestu nalaze ostaci ranohrišćanske svetinje. A za njene ostatke se doznalo tako što je još pre Drugog svetskog rata jedanom od meštanina u snu “došlo” da se tu nalazila svetinja i da treba da je obnovi. Znatiželjno je otišao do mesta koje je usnio i, plitko kopajući, našao ikone uklesane u komade kamena i nekoliko zarđalih svećnjaka. Zato su žitelji ovog kraja krstove u drvetu protumačili kao simbole buđenja vere.

Isti sveti Vasilije

Svake nedelje pre podne u crkvi svetog Nikole u Gornjoj Kamenici, na putu od Valjeva ka Loznici, ista slika. Desetine vernika stoji u redu i strpljivo čeka da se prekrsti pred likom svetitelja Vasilija Ostroškog. A njegov lik se nalazi na ovećoj cerovoj cepanici. To parče drveta stavljeno je u staklenu posudu, a ona na belim čaršavom prekrivenom stolu postavljenom pored ikonostasa. Cepanicu je doneo paroh Čeda kad su ga o čudu koje se ukazalo obavestili članovi porodice Milosavljević. Dečkić Saša cepao je drva kao i svakog jutra. Iako iskusan, s jednom cepanicom nikako nije mogao da izađe na kraj. A kad se sekira zaglavila, zagaledao se u cepanicu. I ukipio. U njega je gledao svetac. Saša je drvo poljubio, prekrstio se, zatim uneo u kuću, roditelji nazvali sveštenika i svetac je završio u crkvi.



O liku Bogorodice koja se pojavila na odsečenoj grani drveta u Sremskim Karlovcima nije se gotovo niko izjašnjavao. Možda zbog toga što se sve dogodilo u dvorištu Patrijaršijskog dvora. Tu ne baš jasnu fleku jedni su povezali s dečjom rukotvorinom, dok nije mali broj onih koji su u ovome zaista videli lik Majke Božje.

Na Preobraženje prošle godine stotine vernika iz Srbije krenulo je u selo Rudovac kod Lazarevca da se pokloni liku Bogorodice koji se ukazao na kori starog jasena.

“Evo je Presveta Bogorodica, lepo se vidi”, govorili su vernici. “Evo, jasno joj se vide ruke, kosa. Eno i dečjih nožica. Kleknite i molite se.” A posle toga tamo je navalio narod odasvuda. Za nedelju dana selom je prodefilovalo nekoliko hiljada ljudi. Mesni paroh Miroslav Filipović rekao je tom prilikom da je po blagoslovu episkopa šumadijskog Jovana održana litijska molitva na mestu gde se ukazala Bogorodica. “Hrišćanski je moliti se Bogu, a vreme će da odredi da li će se desiti čuda”, rekao je paroh Filipović.

I Mića Nikolić, vozač autobusa od Prokuplja do Žitnog Potoka svedok je nastanka jednog čuda. Vozeći svakodnevno, jedno od mesta gde napravi pauzu, naročito leti, jeste česme podno prevoja Beli kamen. Tu zastane ko da popije vode, ko da napuni plastični balon. Za česmu se zna da je uređena prvi put 1931. godine, kao što se zna i da je voda lekovita.

- Pored česme je stoletna bukva pored koje obično stojim dok ljudi ne natoče vodu – priča Mića. – Tako je bilo i tog jutra. Bio sam okrenut leđima drvetu, a sve mi se čini kao da me neko posmatra. Okrenem se i imam šta da vidim. Na bukvi jasno uklesan lik sveca.

Lik ima jasan oreol iznad glave, podignutu desnu ruku, što je obično karakteristika Hrista na freskama. Dugačak plašt spušta mu se do zemlje. Mesto je već posalo sveto. Oko bukve i pored česme ljudi pale sveće, ostavljaju pare, ponude. Neki su ozbiljni i verujući, drugi se i našale.

- Ako ne pomogne svetac, hoće voda. Za nju sigurno znamo da je lekovita, govore.

Suze majke božje

Početkom februara ove godine u Despotovu pored Bačke Palanke proplakala je ikona Bogorodice. Primetili su to meštani tokom jutarnje liturgije. Ikona se nalazila na postolju pored ulaza u crkvu i plakala je dva dana.

- Suze su bile bistre, providne, i sigurna sam da to nije od smole – izjavila je Boba Antić koja je prva videla ikonu koja plače.

Paroh Branko Vujinović je Bogorodicu prekrio najlonom, sklonio i nije dozvolio nikome da je fotografiše. Šta će s njom dalje nije znao. O tome se, rekao je, odlučuje u Patrijaršiji.


O ovim pojavama, odnosno ikonama koje plaču, mnogo se priča. Izjave, čak i uglednih ljudi, idu od onih da je to lako objašnjivo, odnosno da je najčešće reč o kondenzaciji, pa do onih da se prema takvim pojavama treba odnositi veoma oprezno. Najviše polemike, čini se, razvilo se kada su u kragujevačkoj crkvi svetog Save, u naselju Aerodrom, potekle suze iz očiju Isusa Hrista. Tekle su tri dana, sve do praznika Usekovanja glave svetog Jovana Krstitelja. Ponovilo se to još jednom kasnije, ali je tada Hrist plakao samo jedan dan.

Protojerej stavrofor Života Marković, starešina hrama, tada je rekao kako je prvo pomislio da je neko poprskao vodom Isusa.

- Hteo sam da se uverim da to jesu suze, pa sam prstom presekao mlaz koji je tekao sve do nogu Isusa – priča otac Života. – Međutim, suze su nastavile da teku i, što je još čudnije, išle su samo do Hristovih nogu. I tu nestajale. Ne prestajem da mislim o ovome i zašto se to desilo. U Svetom pismu, na nekoliko mesta, pominje se kako Gospod plače. Uvek je plakao zbog naših grehova, a plakao je i nad svojim prijateljem, vaskrslim Lazarom, dok je još ležao u grobu. Mislim da je ovo opomena za sve nas, i sveštenike i vernike, da se zapitamo da li smo vernici samo na rečima ili i na delu. S druge strane, mislim da je ovo i milost božja što je rešio da nas opomene.

Ikone koje plaču, ponekad i krvavim suzama, ili iz kojih teče mirišljava tečnost miro, poznata je pojava i to ne samo u pravoslavnim hramovima širom sveta. Prema ovim čudnesnim pojavama naša crkva se uvek odnosila bojažljivo, nastojeći da proveri sve detalje i okolnosti pod kojima se nešto zbilo. I dok naučnici pojavu suza tumače klasičnom kondenzacijom, ljudi iz crkve im odgovaraju: “U redu, kondenzacija. A zašto se te kapi uvek pojave u očima?!”

Bogorodice spasi

“Presveta Bogorodice spasi nas”, izgovorio je protojerej Ranđel Denić, stojeći pred ikonom presvete bogorodice u crkvi svetih mučenika Flora i Lavra u Lipljanu. I, gle čuda. Otac Ranđel je primetio vodeni trag koji je tekao iz desnog oka Majke Božje.

- Posle bogosluženja, po običaju sam se okrenuo prema ikoni Majke Božje i zamolio je da nam pomogne – kazao je otac Ranđel. – A onda sam ugledao trag suze dužine dvadesetak centimetara koja se slivala niz obraz. Stalno služim ovde, stalno se obraćam Bogorodici i nikad nisam video ovako nešto.

Za ovu pojavu otac Ranđel ima objašnjenje. Poruka je to majke božje, kaže, da nije ostavila Srbe, da ih štiti i čuva i bodri da ostanu na svojim vekovnim ognjištima.

Sredinom februara, u steni nadomak manastira Godovik, pojavio se veliki lik srpskog vožda Karađorđa. O neobičnoj pojavi se nekoliko meseci ćutalo, ali je sve više radoznalaca koji dolaze ispred Crkve svetog velikomučenika Georgija u Godoviku da je vide. Prema svedočenju meštana, pre tačno dve stotine godina, vođa Prvog srpskog ustanka je konačio na steni, tridesetak metara od pomenute crkve u požeškom kraju. Lik na steni, površine blizu dva kvadratna metra najbolje se vidi upravo sa ulaznih vrata, priprate, dozidane u Karađorđevo vreme. Čak i dežurne neverne tome iznenađuje figura sa prekim pogledom, oštrim crtama lica i oštrom bradom, koja podseća na srpskog vožda. Crkva posvećena svetom Georgiju sazidana je, kako se veruje u 16. veku na temeljima crkve iz 13. veka. Kasnije je nekoliko puta rušena i obnavljana, a godine 1808. uz pomoć Karađorđa dozidana je priprata. O njegovoj poseti svedoči i natpis iznad ulaznih vrata crkve, kao i originalna vrata kroz koja je prošao. Meštani Godovika tvrde da su najmanje dva puta videli čudnu narandžastu svetlost iznad stene na kojoj se pojavio lik i da više ljudi može da potvrdi ovu pojavu.

O. RADULOVIĆ


Dva puta sevnulo i svetica je zaplakala



Na hrastu pored lokalnog puta u selu kraj Aleksinca pojavio se lik koji podseća na svetu Petku. Čini se da nije delo ljudskih ruku ili kakva prevara, ali sve što se dešava oko tog drveta – druga je priča

Prvi svedok Gordana Pejović sa prvom komšinicom (a drugim svedokom) Snežanom

Od pre dvadesetak dana aleksinačko selo Donji Adrovac upisano je na mapi ovozemaljskih čudesa koja se širom Srbije sve češće dešavaju. Tamo se preko noći, na deblu omanjeg hrasta, pojavio lik svete Petke i sada je to mesto postalo stecište vernika i namernika svih uzrasta i iz okoline i iz cele Srbije.

Povedeni pričom i svedočenjem uglednog aleksinačkog profesora Tomislava R. Taskina, koji nam je između ostalog rekao da tamo ima nešto što nije puka uobrazilja, obreli smo na mestu najmlađeg čudesa naše otadžbine.

Bilo je kasno po podne, čas pošto je dosadna letnja kiša prestala da pada. Kolona automobila sa registracijama Subotice, Novog Sada, Beograda, Kraljeva, Novog Pazara, Prokuplja, Niša… parkiranih uz drum i reka ljudi koji su hitali da vide adrovačko čudo siguran su znak da smo blizu mesta koje polako prerasta u novo hrišćansko svetilište.

Oko hrasta je mnoštvo sveta i treba malo više strpljenja da se pridošlice suoče sa likom na njemu, koji je, saznaćemo kasnije, nazvan imenom svete Petke, seoske zaštitnica.

Prizor je više nego fascinantan. Na deblu hrasta, kao rukom veštog vajara, isklesana je kontura tela poput onih koja se mogu videti na freskama starih ikonopisaca. Uvojci razdeljene kose uokviruju lice na kojem se jedva naziru oči što suze. Tu je i oreol oko glave, a na konturama tela ističu se prsti desne ruke koja pridržava plašt. Sve to neporecivo potvrđuje da stojite pred nečim što liči na sveca. Dakle, nema dileme da tu zaista “ima nečeg što nije puka uobrazilja”.

Više od uobrazilje

Dok beležimo čudo, prilazi čovek s foto-aparatom i pita da slučajno nisam novinar. I kako nije bilo reči o slučajnosti, okupljeni su već proneli glas da će se priča o svetoj Petki pojaviti u novinama. Tako, začas eto sagovornika među kojima su prednjačili pomenuti fotograf, lokalni hroničar Marković i sveštenik Miomir Ješić. To je zapravo ekipa zadužena za širenje izvorne priče o “adrovačkom čudu”.

Bilo je to prikvečer…


Prizor pred sveticom naružuje velika kartonska kutija dopola napunjena novcem. Ljudi se u grupama smenjuju pred svetilištem, pale sveće i u kutiju ostavljaju novac, ko koliko ima. Pitam one koji me okružuju da li su u sebi osetili neku promenu posle prećutne molitve pred likom svetice. “Ima nešto, ali ne znam tačno šta je”, kaže simpatična sredovečna gospođa koja ne skida pogled sa drveta, a tu frazu ponavljaju i drugi.

Na pitanje ko je taj što je prvi obnarodovao da se pojavio lik svete Petke, hroničar i sveštenik mi kažu da se svetica pokazala mladoj ženi koja stanuje odmah preko puta, sada već, slavnog hrasta. Dotična mlada žena sedela je za stočićem u dvorištu, pripravna da radoznalima ponovi priču koja je već “obišla svet”. Moji “vodiči” je obaveštavaju da je “došao novinar iz Beograda”. Posle toga je priča koja je pred vama.

Gordana Pejović se primiče četrdesetoj ali likom i stasom deluje mlađe. Pravda se da je htela, ali nije mogla, da za sebe sačuva ono što joj se dogodilo uoči prošle Nove godine.

- Bilo je prikvečer, sedela sam pored prozora, eno onog, vidite on gleda na put i na ovo drvo, kad je nešto sevnulo. Kako da vam kažem, pojavila se neka čudna svetlost iz pravca drveta, ali sam u prvi mah pomislila da mi se možda učinilo ili da je to svetlo došlo od automobila koji ovuda često prolaze. Na svetlost sam zaboravila, ali kad se ona ponovo pojavila, pozvala sam muža i pitala ga da li je možda i on nešto video. Kakva svetlost, uzvratio je. Pa sa onog drveta, i pokazala mu rukom u ovom pravcu.

On je supruzi rekao da joj se to samo pričinjava i da više time ne treba da se zamara.

- Ja sam te noći dugo razmišljala šta je to moglo da bude, jer, zaista, to je bilo neko posebno svetlo… Sutradan, gotovo u isto vreme, kad sam već bila zaboravila na ono od juče, kroz prozor je opet nešto sevnulo. Svetlost je došla iz drveta preko puta i rešila sam da odem i vidim šta je. Kad sam se približila drvetu, nisam mogla da poverujem svojim očima. Videla sam lik Bogorodice koja je plakala. Opet sam pozvala muža i rekla mu da sam na drvetu videla sveca i odvela ga da i on vidi.

Navali narode, fotografija za uspomenu

Pazeći da ih niko ne primeti, vratili su se u kuću a muž je Gordani rekao da o onome što su videli nikome ne priča. Eh, ali…

- Ipak nisam mogla da se uzdržim i poverila sam se jednoj komšinici, a ona je to ispričala u svojoj kući. Njen mlađi sin je to ispričao drugovima, a posle se o tome glas proneo selom i ljudi su počeli da dolaze…



Gordana tvrdi da se u njenom životu ništa posebno nije promenilo od ovog događaja, “samo sam ja nekako opuštenija, mnogo lakše podnosim ono što mi se dešava u ovim kriznim vremenima”. Gordana nam je još ispričala da se u Donji Adrovac sa porodicom doselila sa Kosova, da ima dva deteta, da se fino slaže sa svekrvom i da ima dobrog i vrednog muža. Pre nego što smo se rastali, pristala je da je fotografišem pored drveta sa likom svete Petke i tom prilikom je bilo primetno da je i na nju usmerena opšta pažnja. Stalno je u društvu komšinice Snežane, koja nenametljivo Gordaninim sagovornicima potvrđuje njenu priču.

Namera da kazivanje o “čudu” obogatimo detaljima koje su proteklih dana registrovali naši prvi sagovornici i vodiči na licu mesta, hroničar i fotoreporter, izjalovila se. Oni su nestali bez traga. Od meštana sam u poverenju saznao da imaju pune ruke posla. Naime, oni posetioce fotoaparatom ovekovečuju ispred lika svete Petke, i to naplaćuju po “pristojnoj tarifi”.

Sveštenik Miomir je glavni animator na “adrovačkom svetilištu”. On je starešina Ruske crkve u Gornjem Adrovcu i svakako je najpozvaniji da posetiocima odgovara na pitanja i objašnjava čudo koje svojim očima gledaju. I on uverljivo, kao i Gordana, priča o “znaku Božijem”. Kaže da se i njemu baš na tom mestu ukazala sveta Petka, ali da prvi put nije obratio pažnju na “znak”.

On je i objasnio zašto to nije Bogorodica, kako je u prvi mah pomislila Gordana Pejović, već sveta Petka. Na tom mestu se, prema Miomirovom kazivanju, nekada nalazila crkva Svete Petke, ali je ona porušena, a nova je izgrađena nešto dalje, u selu. Boraveći u Donjem Adrovcu, saznali smo da će novac koji narod ostavlja u kutiji pokraj hrasta biti namenjen za uređenje novog svetilišta i da noću o bezbednosti priloga brinu trojica uglednih domaćina iz sela.

Ako se može suditi po broju onih koji pohode “sveticu u hrastu” u Donjem Adrovcu, sigurno je da je Srbija dobila još jedno hrišćansko svetilište. Treba takođe ponoviti da adrovačka sveta Petka nije plod uobrazilje ili delo ljudskih ruku. Reč je o pojavi koja zalužuje pažnju i crkve i svetovnih stručnjaka jer onome u hrastu malo ko može osporiti svetački izgled i nedokučivu zagonetnost uplakanog lica.

Tekst Mile RADENKOVIĆ



____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 Icon_minitime29/12/2011, 6:39 pm

Re: Душа у дрвету - култ светог дрвећа код Срба

Порукаод talican » Суб Авг 20, 2011 4:11 am
Слика

O rajackim pimnicama

Prvi zapisi o Rajačkim Pimnicama potiču iz polovine 19. veka kada se spominju kao selo bez odžaka. U vreme berbe grožđa krajem 19. i u prvoj polovimi 20. veka imale su veći značaj nego samo selo Rajac. Nalaze se 2 km od istoimenog sela Rajac na brdu pored Timoka.
Građene su jedna pored druge prošane uskim ulicama. Imam oh oko 260. Centar Pimnica je prostrani trg (Sabor) koji je sagrađen daleke 1936 god. pored koga se nalazi drvo duda koje prestavlja zapis, koje svake godine za Sv. Trifuna služi za crkvene obrede i sečenje slavskog kolača. Po predanju ovo drvo je posadio dobošar Hajduk Veljka.

Građene su od kamena sa zidovima debljine i do 80 cm. Prekrivene su ćeremidom sa podrumima koji su delimično ukopani. Siromašnija domaćinstva imala su samo podrume za čuvanje vina, dok su ona bogatija imala i prostorije iznad podruma u kojima su ljudi u to vreme spavali tokom berbe, dok su na tavanima čuvali živinu. Ovakav stil gradnje sa ukopanim podrumima pogoduje sazrevanju vina, zbog temperatute koja je ne varira previše tokom vrelih letnjih i izuzetno hladnih dana tokom godine.


Selo Rajac izgleda napušteno. Put dug dva kilometara vodi na brdo do pivnica. Rajačke pivnice su napravljene sredinom XIX veka. Te su se kuće zidale bez dimnjaka jer nisu imale namenu za duži boravak ljudi. U njima su vinogradari odlagali grožđe, iz okolnih plantaža vinove loze, u velike kace.

(talicni

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 Icon_minitime29/12/2011, 6:40 pm

Drevna maslina


BAR - Maslina na Mirovici kod Bara u Crnoj Gori najstarija je maslina na Balkanu i u Evropi. Samo su dve starije od ove - ona izraelska i tuniska. Posetilac Bara koji ne vide staru maslinu kao da i nije bio u Baru. U Crnoj Gori nekada je postojao običaj da se nijedan momak nije mogao oženiti ako ne zasadi deset stabala masline. Otuda se i stabla masline u ovome kraju, posebno u primorju, mogu videti na svakom koraku. Na području Bara i sada ima više od sto hiljada maslina od kojih je veliki broj star više stotina pa i hiljadu godina.

Početkom dvadesetog veka u Baru je postojala uljara porodice Marić, gde se dnevno prerađivalo i do dvadeset tona maslina i proizvodilo na daleko poznato barsko maslinovo ulje. Izvozilo se za Ameriku, Francusku i Nemačku.

Maslina na Mirovici spomenik je prirode i zaštićena je odlukom vlasti bivše SFRJ 1963. godine. Kažu da je stara više od dve hiljade godina i smatra se najstarijim stablom u Evropi. Obim stabla je deset metara, odnosno dvadeset i četiri koraka devojačka. Senku krošnje u podne devojče pređe sa 74 koraka. Nekada su se pod njom okupljale zavađene porodice i na tom mestu dolazilo je do pomirenja. Pre koju godinu maslina na Mirovici teško je oštećena. Barani pripovedaju da se u nju sklonio neki klošar. Zapalio je vatru da bi se ugrejao, a vatra je zahvatila stablo. Iako teško ranjena, stara maslina je opstala i naredne godine dogodilo se čudo. Ponovo se zazelenila i dala roda. Meštani kažu da je to znak da bi valjalo obnoviti stari običaj da se momci žene, a masline rastu i daju i roda i ploda.

(tаlicni

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 Icon_minitime29/12/2011, 6:42 pm

Како је западна Бугарска шопског, односно српског порекла (што значи да практикују обичаје који су слични са обичајима у Србији, и да се разликују од обичаја у источној Бугарској), овај прилог надовезаћемо овој теми.


Узгред, врховно божанство код правих (несловенских) Бугара (који су, по свему судећи, турско-татарског порекла) је био бог Тангра, док је Перун био бог у Срба.



Иначе, позната је чињеница да су Бугари преузели српски језик и начин живота, а да су задржали име.

Дрво у народним веровањима Бугара


"Израсло дрво, пустило корење, раширило гране, процвало." Тако се пева у многим бугарским народним песмама и нарочито онима које се певају за здравље и берићет. Дрво је симбол раста и космоса. Његови стилизовани облици присутни су у шареним везовима, у украсу металних и глинених предмета, у филигранским накитима кујунџија, на изрезбареним таваницама и иконостасима. У народу верују да свако дрво поседује неку чаробну моћ и увек даје човеку снаге, штити га од злих сила. Али понекад може и да нашкоди. Због тога је важно познавати место и значај сваког дрва у сложеном систему веровања и обичаја.

Митска космологија структурише универзум по вертикали и хоризонтали, а вертикалну осу често представља "светско дрво" са тројном сегментацијом. Стари Словени су сматрали да у његовим крошњама обитава Перун, заједно са већином богова, стабло је симбол земаљског живота, док у његовом корењу обитава Велес, као владар подземног света и господар мртвих. Поред тога дрво омогућава и прелазак из једног света у други, што је и у основи низа ритуала. Под вековним крошњама некада су извођене ритуалне церемоније и као у храму приношене су жртве. Код старих Бугара "светским дрветом" обично су сматрани храст, јавор, орах и бор. Традиција забрањује да се такво дрво сече, па чак и да му се ломе гране.

Стари људи су веровали да је храст изнимно срећно дрво пошто у његовој крошњи живи бог громовник Перун. То дрво заузима важно место и у хришћанству, јер је управо од њега начињен Христов крст. Због тога се храст по правилу узима за бадњаке. Од њега су израђивали посуду и нарочито пракљачу и обрамницу, које су саставни део многих обичаја.

Друго свето дрво је јавор. Сматрало се да човек може да седи или да спава под јаворовом сенком без страха од злих духова. У народним бајкама се прича како је и сам Свети Никола волео да се одмара испод јавора. Од јаворовине је и обредна чаша из које попију свој први гутљај млади после свадбе како би живели у љубави и слози. Исто као и ведро, којим ће невеста први пут на дан после свадбе донети воду са бунара, јер је само јаворово дрво може заштитити од змајева и вила.
Орах је такође важно дрво, али народ не препоручује дуго седети у његовој сенци. Према веровању, ако неко заспи испод ораха, сигурно ће оболети. Док је сенка крушке добра за жетеоце и косаче. Народ верује да она штити дете у љуљашци везаној за њене гране од злих "очију, дахова и духова", јер у фолклорним веровањима митска бића воле да обилазе бебе. А за време тешког пољског рада мајке су остављале децу без надзора. Тако да је било важно да вежу љуљашку за гране крушке, јер она може да отера зле силе. Чак су веровали да крушка чува од лошег сусрета, те су се девојке китиле венцима од крушкиних гранчица, а на Бадње вече нико не би прекадио трпезу ако на њој нема суве крушке.

Превод: Александра Ливен



____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 Icon_minitime29/12/2011, 6:43 pm

Kad je drvo bilo Bog

Vesna Knežević Ćosić


Kult svetog drveta neobično je jak, tako da i danas imamo obožavanje celih vrsta, ili pojedinačnih primeraka drveta sa demonskom ili božanskom snagom. I stari Grci i Rimljani delili su drveće na dve kategorije: dobro i zlo. Kult drveta i biljaka jedini je od starih paganskih kultova sa kojim se čak i crkva brzo i bezuslovno izmirila, što se vidi iz simbolike religijskog ustrojstva: drvo života koje daje besmrtnost nalazilo se u sredini raja, zajedno sa drvetom spoznaje dobra i zla.

Evropa je svojedobno izgledala kao okean zelenila, pokrivena džinovskim prašumama. Pa su tako Germani pričali Cezaru da su putovali dva meseca kroz Hercensku šumu ne videći joj kraj. Do prvog veka pre nove ere Hercenska šuma se prostirala istočno od Rajne u beskrajnu širinu i daljinu. U delima klasika nalazimo podatke koje je arheologija potvrdila: severna Italija je bila pokrivena gustim brestovim, hrastovim i kestenovim šumama, a Rim razdvojen od srednje Etrurije tajanstvenom Kiminijanskom šumom.

Legenda kaže da je u Ardenskoj šumi, pak, veverica mogla sve do skora da predje celu pokrajinu Vorikšira skakučući s drveta na drvo. Na stranama visokih arkadskih planina Grčke, prekrasne hrastove i jelove šume samo su asocijacija zelenog blaga koje je u davnim epohama prekrivalo grčko poluostrvo od mora do mora. Otuda ništa prirodnije od identifikacije prirodnih šuma sa svetilištima i obožavanja svetog drveća. Pa je tako i čuveni Vasa Čarapić, junak prvog srpskog ustanka, prineo žrtvu glogu. Hajdukujući, video je na Avali prvo olistalo drvo gloga, izvadio cvancik i darivao svetu biljku.

Romi se u Šumadiji na Djurdjevdan pričešćuju glogovim listom. Kult svetog Djuradja povezan je sa prastarim verovanjem u mlado božanstvo proleća koje progoni i savladava demone zime. To je snažni junak u zelenom plaštu, neustrašiv i silan u borbi sa zmajem, oličenjem zime, koga ubija onako, kako proleće savladava ostake zime. Smatra se da su kult svetog Djuradja doneli u Evropu krstaši, vračajući se iz Male Azije, a hrišćanska religija ga prihvatila. Pričest, kao jedan od sedam hrišćanskih sakramenata, pored krštavanja, potvrde, pokore, poslednje pomasti, svetog reda i braka, naročito je sredstvo svetosti i spasenja. Već u drugom veku nove ere, pričest, odnosno euharistija transformisala se u obred mističnog sjedinjavanja sa spasiteljem. Glogov list u ovom ritualu je ključni deo transupstancijacije, kojom se u ortodoksiji izražava verovanje da se hleb i vino pretvaraju u Hristovo telo i krv, a vernik pripremajući pričest neposredno sjedinjuje sa Bogom.

Prema starinskim shvatanjima drveća i biljke su senoviti, ako pripadaju nekoj duši. Takve su na primer voćke i loze koje se sade po grobovima, takav je bosiljak koji je samonikao na Isusovom grobu, ili kosovski božuri. Ovoj grupi pripada i ruža ponikla na grobu nevino poginule Jovanbegovice. Senovitost se nadalje iskazuje kroz pripadnost dobrom ili zlom demonu. Tako na primer, brest, jasen, jela i bor pripadaju dobrim vilama, a zova i orah zlim demonima. Pripadanje divovima, najstarijim formama paganskih bogova, a otuda i idiom divlje voćke, ili divlje životinje, tojest, koje pripadaju divovima, odaje senovitost.I na kraju, pripadnost božanstvima takodje je potvrda senovitosti; hrast na primer pripada bogu gromovniku. Prema ovom stanovištu, svetost drveta i njegov religiozni karakter iskazuje se kao stanište, odnosno paganski hram božanstva, ili sklonište duše. Stoga narod i sadi drveće po grobovima, ne bi li se u njih sklonila duša pokojnikova. Prema svedočenju narodne književnosti, na Momirovom grobu iznikao je bor, a na Grozdaninom loza. Iz krvi kosovskih junaka ponikli su kosovski božuri. Na grobu svetoga Jovana Vladimira izrastao je bršljan.

Hrast i jasen, opet, omiljeno su zborno mesto vila. Naš poznati akademik Veselin Čajkanović navodi običaj iz istočne Srbije pričešćivanja koprivom o Uskrsu koje se vrši pod zelenim drvetom, onako kako se u starim kultovima vršilo u hramu.

U jednoj legendi priča se da nekakav car nikada nije išao u crkvu na molitvu već je to činio pod kruškom. "Kruščica je moja crkvica." Čest motiv srpskih narodnih pesama je hajduk koji se obraća bogu pod jelom, vidjenim, senovitim drvetom. Spisak obožavanog drveća je dugačak: bor kralja Milutina u Nerodimlju, kruška kod Djevdjelije, orah kod Molovina u Sremu, lipa kod izvora Cornika u Slavoniji, ili brest u Petrovgradu. I sama imena manastira kao Krušedol, Orahovica ili Grabovac, govore nam o starinskim predhrišćanskim svetilištima čiji su centri bili u svetim gajevima.

Drvo može pripadati nekoj duši, demonu, vili, ili božanstvu, ali drvo može važiti i samo po sebi za demona, odnosno božanstvo. Primer badnjaka kome se o Badnjoj večeri prinose žrtve, upućuju pozdravi i molitve i koji sve vreme ima tretman ličnosti, i koji se kao božanstvo spaljuje da bi se ponovo rodilo.

Pričešćivanje je vršeno ponekad i listom ili pupoljkom leske, tisovine, čak i koprivom, što predpostavlja božansku snagu pojedinih primeraka, kao i mogučnost personifikacije. Ništa čudno onda što je motiv kreacije prvih ljudi od drveta planetarno nasledje, jer se podjednako javlja kako kod klasičnih i orijentalnih naroda, tako i kod starosedelačkih plemena američkog kontinenta.

Prema Nestorovoj hronici, kada su Rusi u jednoj borbi 983. godine odneli pobedu, knez Vladimir otišao je u grad Kijev da prinese žrtve idolima.

Vračevi su doneli odluku: "Izvucimo kockom nekog mladića ili devojku i na koga kocka padne, taj će biti žrtvovan bogovima oličenim u idolima." Kocka je pala na sina izvesnog hrišćanina Varjage. Njegov otac nije dao da mu se sin prinese na žrtvu, već se zatvorio u kuću i odgovorio: "Nisutra će istruliti; oni ne jedu, ne piju, ne govore, već su izgradjeni rukama u drvetu." Zbog takvog skrnavljenja bogova, Varjag i njegov sin su pogubljeni.

Koliko je ozbiljno bilo obožavanje svetog drveća može se videti i iz starih nemačkih zakona koji su najsvirepije sankcije odredjivali za one koji se usude da oljušte koru sa živog drveta.

Pupak krivca se sekao i zakivao za oguljeni deo drveta, sam krivac je morao da ide oko drveta sve dok se njegova creva ne obaviju oko stabla sa ciljem da se mrtva kora zameni nečim živim od krivčeva tela.

Drugim rečima, kazna je bila život za život, život čoveka za život drveta. Litvanci su, na primer verovali, da svako ko poseče granu obožavanog drveća, ili postane sakat, ili iznenada umre.

U Asklepijevom svetilištu na Kosu, bilo je zabranjeno seći čemprese pod pretnjom kazne od hiljadu drahmi. Na strani Palatinskog brda rastao je dren, i smatran jednim od najsvetijih predmeta u Rimu. Romulovo sveto smokvino drvo bilo je predmet najsvetijeg obožavanja, a sušenje njegovog stabla bilo je dovoljno da upaniči čitav grad.

Prema Plutarhovom svedočenju, ako bi neki prolaznik primetio da je neka grana klonula, dizao bi takvu graju da bi se uskoro sjatio silan narod noseći vedra vode, kao da je izbio požar.

I bogosluženje je najčešće obavljano u svetim gajevima; tu su se skupljali vernici, sveštenik vršio obred, grane su ponekad služile kao predikaonica, a samom svetom drvetu prinosila se žrtva.

U našim krajevima poznat je ritual prinošenja žrtve glogu. Uoči mladog utornika vračara odnosi pod drvo gloga pogačicu, vino, vodu, so, cveće, konjsku potkovicu i klin, zaklinjući demone na glogu, sive feminae, sive mares da prime žrtvu. Utorak je inače, dan madjija, tada se najviše baja, vrača i nabacuju čini. Ne seku se nokti, rublje se ne pere svakog utorka od Velikog četvrtka pa do dana svetog Ilije. Utorkom se ne priredjuju venčanja i ne krste deca. Smatra se da se i vuk čuva nesreće u utorak više nego drugih dana. Zato se i Petrija, kći kneza Miloša teško odlučila da u utorak predje iz Beograda u Zemun radi udaje. Utorak je nesrećan za početak svakog rada. Medjutim, ima i suprotnih stanovišta. Na Kosovu se, pak smatra da je utorak najsrećniji dan za radove, pa zato tim danom počinje setva i rasadjuje se rasad.

U srpskim žrtvenim običajima mogu se razlikovati elementi koji svojim sadržajem korespondiraju sa raznim etapama razvoja stare srpske religije. Nižim fazama pripadali bi običaji iz životinjskog kulta, kao i običaji koji iskazuju poštovanje mistične snage duhova vegetacije. Za njima sleduju običaji vezani za kult predaka i raznih demonskih bića, i najzad običaji iz najviše faze razvoja, koji upućuju na žrtvovanje nekom višem božanstvu. Najčešće, oni sadrže i mnoge elemente iz ranijih stupnjeva razvitka stare srpske religije. Planetarno verovanje naroda svih kontinenata da se božanstva i demoni, kao i više sile mogu umilostiviti i pridobiti, odnosno zahvaliti im se prinošenjem krvnih i beskrvnih žrtava, čini da molitve i žrtve zauzimaju vodeće mesto u verskim obredima, a da ih magija prati. Uobičajena je podela primarnih žrtvi na krvne - ljudi, životinje i ptice; beskrvne - plodovi, odeća, hleb, so, novac; libacije u piću - vino, rakija, mleko i ulje; magijske i ekspijatorne kao kajanje, ispaštanje i slično. Prinošenje žrtava izvodjeno je u skladu sa načelom do ut des, u odredjene dane preko cele godine, kod svetilišta ili posvećenih mesta kao što su izvori, reke, jezera, pećine, drveće, na groblju ili u kući, kod ognjišta. Žrtve su se prinosile za vreme oranja, setve, žetve, vršidbe, berbe plodova, biranja mesta za podizanje zgrada, mostova, prilikom kopanja bunara i zakopanog blaga, kao i kada se dese prekomerne kiše, suše ili bolesti.

Ponekad je dovoljno samo konac sa bolesnikove odeće odneti posvećenom drvetu, pa da bolest ode. Ali, ako se kojim slučajem poseče drvo senovito, na njegovom panju se žrtvuje kokoš.

(talicni

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 Icon_minitime29/12/2011, 6:44 pm


KUCANJE O DRVO



U našim krajevima je ovo najzastupljeniji vid sujeverja. Svaki put kad neko prokomentariše nešto dobro ili se dogodi neki povoljan preokret, on kucne o drvo i obično kaže "da kucnem o drvo, da ne čuje zlo".
Ovo se zaniva na starom verovanju da su bogovi živeli u drveću koje je raslo po šumama. Kad je neko dolazio da moli nekog od tih bogova za nešto, ritual je zahtevao da on najpre dodirne koru drveta. Ako bi mu se ta želja kasnije ispunila, on je ponovo dolazio do istog drveta da kucne u njega, što je bila poruka bogu da je molba urodila plodom, a u isto vreme i njegov gest zahvaljivanja za ispunjenu molbu.
Istovremeno je postojalo i verovanje da oko drveća obleću i duhovi koji su ljubomorni na ljudsku sreću i koji su činili sve da osujete svaki dobar razvoj događaja. Kucanje o drvo je imalo i tu svrhu da "zagluši uši" tim duhovima, kako oni ne bi čuli da je želja ispunjena.


(talican



____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 Icon_minitime29/12/2011, 6:46 pm

Прича о бору с Камене горе

Дрво које овде сматрају светим, одолева зубу времена више од 400 година. Ваљда је и зато заштитни знак овог краја Србије, симбол дуговечности, место окупљања љубитеља природе


Многи на Камену Гору дођу вођени причом о светом бору. У жељи да и сами чујемо казивања о њему, и ми смо му пошли у походе упркос високом снегу и цичи зими.

Истини за вољу, до њега се лако стиже. Асфалтним путем од Пријепоља до центра села Камена Гора има око 20 километара.

Бор доминира селом, долином реке Лим и целом планином. Ако је дан ведар, још издалека ћете спазити крошњу која као да придржава небо. Од самог центра села у коме је четворогодишња школа за 11 ђака, амбуланта и ресторан „Ружа”, до њега нема ни десет минута хода. Зато га, по правилу, нико не мимоилази. А он својом крошњом налик кишобрану као да шири гране у знак добродошлице.

– Просто је невероватно како попут магнета привлачи људе да му приђу, обгрле га, прислоне лице уз њега, замисле жељу у нади да ће им је испунити, - каже Љубиша Цмиљановић, овдашњи угоститељ, за многе и туристички водич.

Иако је на осамку, у Кијановића засеоку, тачније на њиви Миланка Цвијовића, одолева свим временским недаћама.

– Ударали су у њега громови ко зна колико пута, а он пусти смолу и рана замлади, - каже наш саговорник и додаје да је 1996. године пао незапамћен снег и оштетио му једну од носећих грана, али да се ипак опоравио. У Другом светском рату је овде шума горела у два наврата, али га је ватрена стихија мимоишла.

Завод за заштиту природе Србије је овај црни бор (Pinus nigra) прогласио спомеником природе. Додуше, он је, и без заштите државе, одвајкада људима уливао страхопоштовање. Прича се да је нека жена хтела да откине гранчицу с њега и том приликом повредила око.

Ствар срца

Камена Гора почиње на надморској висини од 700 метара, а највећи врх, Камени, је на 1497. метара. Центар села је на 1250, а бор на 1345 метара те тако није чудо што доминира целим крајем. Само дебло (тако се назива део стабла испод грана) високо је један и по метар, а у обиму има целих пет и још двадесет центиметара из којих се наставља шест грана чинећи крошњу пречника 18 метара.



Стари бор више није усамљен – у његовим недрима, на једној од грана, од пре десетак година расте смрча која је сад висока већ преко једног метра.

Многи су овај бор овековечили фотографијама, а редитељ Мика Алексић му је чак доделио „улогу” у филму „Ствар срца”.

– Под њим је своју последњу улогу одглумио, пред сам крај живота, глумац Љуба Тадић. Била је то дирљива сцена видети две старине једну поред друге, наставља Љубиша и додаје да бор расте на падини окренутој Лиму па се зато често дешава да се одоздо дигне магла, тако да човек стојећи поред њега има утисак да је међу облацима. Каже и да су овде најлепша свитања, када се први сунчеви зраци помоле иза Јадовника, падну на гране старине, па тек онда прошарају остале висове Камене Горе.

Запис срастао са стаблом

За бор су везане и многе приче у које је тешко не поверовати када их причају овдашњи горштаци, многи стогодишњаци. А на Каменој Гори дуговечност се подразумева, што због чистог ваздуха, бројних извора, кажу да их је 108, што због хране која се производи на исти начин од искона, без вештачких ђубрива и пестицида, па шта роди – родило је. Према једном казивању, пре садашњих становника чији су преци овде дошли пре 350 година, у великој сеоби коју је предводио патријарх Арсеније Чарнојевић, иселио се и сав живаљ из ових крајева. Пре него што су отишли, Каменогорци су у бору издубли рупу и у њу ставили запис о себи. Временом је стабло срасло а запис остао дубоко у њему. Нови становници су почели да се окупљају око бора као око светиње, многи су му приписивали и своје излечење, па га зато и сматрају светим дрветом.

С. Берић


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 Icon_minitime29/12/2011, 6:46 pm

Број 531, недеља 02. 12. 2007.

http://www.politika.rs/magazin/531/m5.htm



„Десетак километара од Аранђеловца налази се село Гараши, познато по томе што је у њему рођен државник Илија Гарашанин који је име родног места узео за презиме. У Гарашима је рођен и познати књижевник Светолик Ранковић. У центру овог села налази се свети храст – запис, који је под заштитом државе и за који мештани кажу да је стар више од пет векова. Мислим да је то нешто аутентично, што други немају. Ниједан други народ нема култ светог дрвета. Још је наш предратни академик, етнолог Веселин Чајкановић запазио да Срби имају сачуван религијски систем наслеђен још из бронзаног доба, оличен у култу природе и предака.

Свето дрво је култно место, природни храм, где су се Срби молили својим боговима Перуну и Световиду, призивали кишу, држали зборове, правили славља. Храст је заштитник села и сматра се грехом посећи иједну гранчицу са дрвета“.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 Icon_minitime29/12/2011, 6:54 pm

Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 25oyxaq

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 Icon_minitime29/12/2011, 6:56 pm

LIPA - SVETO DRVO


Lipa, ciji mirisni cvetovi poseduju ublažujuća svojstva, uvek se smatrala simbolom prijateljstva. Lipov med i lipov čaj, pored svog blagog i prijatnog ukusa, imaju lekovita svojstva i izuzetnu aromu. U grčkoj mitologiji lipa je znak nežne vernosti. U etnološkoj istraživačkoj građi srpske narodne religije lipa se pominje kao sveto drvo.



Verovanje u naročita nematerijalna svojstva lipe treba tražiti na širem području religijskog mišljenja. Ovo verovenje o posebnim svojstvima lipe, ali i drugog drveća naših šuma, pocinje još iz animističkog religijskog shvatanja, po kojem svetom upravljaju svesne natprirodne sile, duše, duhovi, demoni. Oni prožimaju sva bića, predmete i pojave u prirodi. Srećan ili nesrećan, koristan ili štetan ishod svake ljudske akcije, svakog događaja zavisi, u krajnjoj liniji, od njihove naklonosti ili nenaklonosti. Uporedo sa stvaranjem viših religijskih formi, iz jedinstvenog animistickog shvatanja o opasnim demonskim svojstvima postupaka, objekata ili pojava razvile su se protivrečne ideje o njihovoj svetosti i nečistoći. Da bi se bolje razumela ova ideja o svetosti određenog drveta neophodno je preciznije odrediti ovakvo verovanje u granicama šireg pojma religije, potrebno je definisati njenu teorijsku i praktičnu stranu. Tako, u skladu sa najopštijem određenjem religije pod religijskom teorijom podrazumevalo bi se verovanje u natprirodno, a pod religijskom praksom odnošenje prema natprirodnim. Pojmom religijske prakse bi, dakle, bili obuhvaćeni svi oblici ponašanja kojima ljudi teže da uspostave relacije sa višim silama, s onostranim delom sveta, bez obzira na to da li je reč o obavljanju određenih aktivnosti ili izbegavanju.

U verovanjima starih i savremenih evropskih naroda religijski značaj šuma i pojedinih vrsta drveća bio je izuzetno veliki. Ovako velikom poštovanju drveća doprineli su i prirodni uslovi, jer je, kako kaže Dž. Dž. Frejzer ,,u prskozorje istorije Evropa bila pokrivena ogromnim prašumama, u kojima su raštrkane krčevine morale izgledati kao ostrvca u okeanu zelenila''. Život u tom šumskom ambijentu učinio je da biljni svet a posebno drveće dobije značajno mesto u religijama svih evropskih naroda. To se svakako odnosilo i na religiju Srba. Drveće je bilo predmet različitih verovanja i predanja; oko njega i u vezi s njim praktikovani su mnogi običaji. Ali, ta raznolikost je samo prividna. U suštini ove obredne prakse je animisticko viđenje drveta. Posmatrano iz takve perspektive, drvo figurira kao objekt koji ima dušu ili kao objekt u kome je neka duša nastanjena. U prilog ovoj tezi govori i naziv - senovito drvo - , koji se još može čuti u nekim našim krajevima (rečju sjen naši slovenski preci su oznacavali dušu).

Frejzer je došao do zaključka da najstariji oblici poštovanja drveta proističu iz verovanja u njegovu dušu (duh), koja je u njemu utelovljena, koja mu daje život, koja pati i umire s njim. U višim fazama razvoja religijske misli postepeno stvaraju apstraktnije predstave o duhu drveta kao samostalom biću koje, obitava u stablu, ali po svojoj volji može da ga napusti ili da se u njega vrati. Ideja da drvo nije telo duha drveta vec samo njegov stan koji može napustiti kada hoće, predstavlja važan napredak u verskoj misli. Tada je animizam prelazio u politeizam: ,,mesto da gleda na svako drvo kao na živo i svseno biće, čovek sada vidi u njemu samo beživotnu, nepokretnu masu, nastanjenu na duže ili kraće vreme natprirodnim bićem koje, pošto je u stanju da slobodno prelazi s drveta na drvo, stiče time izvesno pravo svoje ime ili gospodarstva nad drvećem, i prestajući da bude duša drveta, postaje šumski bog drveća''. U pojedinim religijama zemljoradnika i stočara, duh drveta se zamišlja kao biće koje utiče na plodnost useva i stoke.
Dr Dušan Bandić istice da se sa razvojem složenijih politeistickih sistema kod starih evropskih naroda (na primer, Kelta, Germana, Grka, Rimljana, Slovena) šumski ambijent se ne zamišlja više samo kao stanište demona ili bogova drveća, već i kao obitavalište i svojina mnogo moćnijih božanstava, koja imaju više različitih funkcija. Šume i pojedine vrste drveća postaju njihova svetilišta. Pomenimo ovde samo primer Polapskih i Baltičkih Slovena, kod kojih su poštovani ,, sveti dubovi'' posvećeni bogu Perunu, božanstvu groma. ,, Okolo tih dubova'' kako navodi Helmold (oko 1170) ,,bili su drveni plotovi sa dvoje vrata. Tu su se prinosile žrtve i obavljala služba. Unutra su smeli samo žreci i oni, koji su hteli prinositi žrtve, ili koji su bežali da se spasu smrti i tamo nadu utočišta''.

Prema nekim izvorima, kod Južnih Slovena je u vreme njihovog dolaska na Balkansko poluostrvo, takođe bilo razvijeno poštovanje određenih vrsta drveća. Kasnije je opštim procesom hristijanizacije kult drveća bio dobrim delom modifikovan, ali ne i u potpunosti iskorenjen. Rezultati tog dugotrajnog i složenog procesa su razne sinkretističke tvorevine u kojima se mešaju prehrišcanski i hrišcanski elementi. Sinkretistički karakter je uočljiv u verovanjima i običajima našeg naroda u vezi sa drvećem. U našoj narodnoj religiji su za različite vrste drveća vezane različite predstave, od najranijih animističkih, do sasvim hristijanizovanih. Međutim, odnos naroda prema pojedinim vrstama drveća najčešce se zasniva na istim ili sličnim, tradicijom utvrđenim propisima, kojima se, između ostalog, institucionalizuje shvatanje o opasnosti obavljanja pojedinih radnji ili postupaka. Sličnost tih zabrana i ograničenja, bez obzira na različit religijski karakter drveća, upućuje na predpostavku da oni predstavljaju tragove nekadašnjeg sistema tabua kojim je rodovsko društvo regulisalo odnose prema animistički shvaćenoj prirodi, a koji je, sa razvojem religijskih shvatanja, pretrpeo određene promene.

Narod je smatrao senovitim pre svega ono drveće koje se izdvajalo svojim izgledom, veličinom ili položajem. U verovanjima seljaka takvo drvo nije bilo samo sedište neke duše, vec i mesto oko koga se okupljaju natprirodna bića. Smatralo se da u njegovoj blizini borave vile i zato je nazivano vilinskim ili samovilskim.



I to je drveće bilo tabuisano. Jedna od najčešcih zabrana odnosila se na sečenje stabla i kresanje grana. Po narodnom verovanju, pomenuto drveće bilo je prožeto nekom opasnom silom. Zbog toga je i ponašanje ljudi prema njemu bilo regulisano odgovarajućim propisima. Tako, na primer, Vuk Karadžić navodi verovanje iz Grblja ,, da između velikijeh drveta (bukava, rastova itd.), imaju gdekoja sjenovita, koja u sebi imaju takvu silu da onaj ko ih posijece, odmah umire ili dugo godina do smrti ostane bolestan; kad se ko boji da nije sjenovito ono drvo koje je posekao, valja da na panju njegovu živoj kokoši osiječe glavu ono sjekirom kojom je drvo sjekao, pa mu nece ništa biti, ako bi drvo i bilo sjenovito''. Pretpostavlja se da je tu reč o žrtvi zamene: uvređenoj duši drveta (ili duši u drvetu) davala se kokoška kao supstitucija za čoveka koji je nasrnuo na njeno prebivalište.
Već sama blizina nekog senovitog ili viliskog drveta ispunjavala je seljaka strahom. Mnogi su izbegavali da žive u njegovoj senci. Prilikom zidanja kuće o tome se vodilo računa. I privremeni boravak pod takvim drvetom se smatrao opasnim. U etnografskog građi se spominje i stara lipa kod Malog Vrpolja, koja je bila naročito poštovana. Niko ništa od nje nije smeo uzeti, blizu nje se nije smelo nastaniti, pod njom se nije smelo odmarati ni spavati. Govorilo se da je neki čovek iz nje uzeo granu, ali mu je konj pobesneo. Kada je vratio granu, konj je ozdravio. Iz navedenih verovanja uočljivo je da je i lipa svrstana u senovito drvece.

Sličan je bio odnos srpskih seljaka i prema drveću zasađenom na grobljima. Ono je takođe bilo tabuisano. Po mišljenju nekih naučnika, i to drveće je smatrano senovitim: verovalo se da u njemu stanuju duše umrlih koji su tu pokopani. Dirnuti u takvo drvo značilo je narušiti mir pokojnika i izložiti se njegovoj osveti.

Treba naglasiti da bića koja nastanjuju odredeno drvece nisu zamišljena kao zla, kao nenaklonjena ljudima. Ona su jednostavno bila opasna. Mogla su naneti zlo čoveku, ali isto tako, i pomoći mu u nekoj nevolji. Seljaci su, narocito noću, izbegavali blizinu vilinskog drveta. U nekim krajevima postojalo je i suprotno shvatanje: noćenje pod takvim drvetom (posebno pod jasenom ili glogom) smatralo se lekovitim. Pod vilinsko drvo polagali su bolesnika i ostavljali ga pod njim do zore. Verovali su da će vile koje se tu okupljaju preko noći, izlečiti pacijenta. U nekim krajevima su tuberkulozni bolesnici odlazili pod lipu rano izjutra tokom četrdeset dana, verujući da ce se tako izlečiti.

O kultu lipe u našim krajevima govori i česta upotreba lipovine u obredima takozvanog vađenja žive vatre, a naročito kad se to činilo za ozdravljenje stoke.
Uočljivo je da je odnos naroda prema drveću na izvestan način podvojen: natprirodna bića koja naseljavaju drveće potencijalno su i dobra i zla, i korisna i štetna.
Predmet poštovanja ili straha nije uvek bilo samo veliko ili neobično drveće. Da bi neko drvo postalo sedište ili stecište natprirodnih sila, nije bilo neophodno da se izdvaja nekom svojom izuzetnom osobinom. Dovoljno je bilo da pripada odredenoj vrsti. Bile su raširene predstave da je hrast sveto a orah baksuzno drvo, da je leska pogodno sredstvo za zaštitu od groma a glog sredstvo za ubijanje vampira.

Zanimljivo je shvatanje da drvo može biti opasno i onda kada je posečeno. Uvek je postojala mogućnost da je to drvo senovito ili vilinsko. U njemu ili oko njega mogli su, kao i ranije, dok je raslo u šumi, boraviti duhovi i demoni. Zbog toga je drvljenik (prostor na kome se čuvaju posečena drva) tretiran kao mesto kojem, kada padne mrak, ne valja prilaziti.

I delovi određenih vrsta drveća mogli su imati magijska svojstva. Verovalo se da ako nekoga opašu lipovom likom da ce ga upropastiti. Ukrajinci, Poljaci i Česi su verovali da se lipovom likom ili uzdom nacinjenom od like može najuspešnije uhvatit vampir, vodeni čovek, kao i drugi zli demoni. Zaštitno svojstvo lipovih grana i lišca uočljivo je u običaju kićenja prozora i vrata na seoskim kućama zabeležen kod banatskih Hera na Duhove (Trojce). Neki izvori spominju umetenje grancica lipe u krov u svrhu zaštite od groma i požara. Verovalo se da lipa čuva od zla i uroka.

U srpskim krajevima pojedino drveće je postalo i predmet javnog seoskog kulta. Gotovo svako srpsko selo je imalo svoje sveto drvo zapis, nazvano tako po krstu urezanom (zapisanom) u njegovu koru. Moglo je biti i više takvih drveta. Tada se glavni zapis nalazio u središtu sela, a ostali zapisi po seoskim imanjima. Zapis je najčešce bio hrast, ali istu ulogu je moglo dobiti i neko drugo drvo kao što je lipa. Ono je bilo tabuisano u najvecoj mogućoj meri. Ne samo što se nije smelo poseći ili oskrnaviti već je bilo zabranjeno odlomiti mu granu, otkinuti list, ubrati plod... Prema verovanju u nekim krajevima, zapis je bio zaštitnik sela, a pre svega zaštitnik od elementarnih nepogoda. Ako bi se koji od meštana prema drvetu ponašao nedolično, ako bi prekršio neku od navedenih zabrana, bio bi lišen njegove zaštite. Tada se lako moglo dogoditi da nekog od njegovih pogodi grom, da mu imanje propadne od grada ili suše.

Kult zapisa kulminirao je na dan seoske slave zavetine. Toga dana sveto drvo kićeno je cvećem i plodovima, a krst urezan u njegovu koru obnavljan i osvećivan. Zapis (posebno glavni zapis) postao bi pravi seoski hram. Pod njim se obavljao obred za izazivanje kiše, a potom se u njegovom hladu priređivao i kolektivni ručak. Jedan izveštaj iz 17. veka svedoči o obožavanju lipe u Bosni. Oko jedne lipe su se ljudi okupljali prinoseći joj zavetne darove i sveće, uz sveštenikovo služenje službe, svake prve nedelje u septembru. Ljudi bi prizivali lipu, celivali je i klanjali joj se. Verovalo se da je ona čudotvorna i da uslišava molitve onih koji joj se zavetuju i prinose joj žrtvu za ozdravljenje.

Tabuisana stabla hrasta i lipe, koja se u narodu smatraju svetinjama, mnogi istrživaci vezuju za slovenska paganska božanstva. Ali, drveće određenih vrsta je neretko tabuisano zato što u narodu postoji nekakva nejasna predstava o njegovoj magičnoj moći.
Lipa je u starih Slovena bila naročito poštovana, bila je sveto drvo svih Slovena. Lipovi gajevi i pojedini primerci bili su nekada centar kulta. Od lipovog drveta nekada su pravljeni starinski idoli, a kasnije krstovi. U lipovim šumama Sloveni su skupljali med i vosak. Postoji mišljenje da balkansko podneblje nije pogodno za lipu kao nekadašnja postojbina Slovena, što je verovatno razlog da se kult lipe sveo na tragove.

Naša tradicionalna kultura je uveliko zahvaćena porcesom destrukturalizacije. U okvirima takvog procesa mnoge kulturne pojave neminivno iščezavaju ili menjaju svoj smisao. Običajna obredna praksa u vezi sa verovanjima u svetost i naročita nematerijalna svojstva lipe je zaboravljena. Dragocena su kazivanja srpskih seljaka koje su zapisali istraživaci naše narodne religije.


Vesna Nedeljković - Angelovska
Etnolog - viši kustos u Muzeju grada Novog Sada

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 Icon_minitime29/12/2011, 6:57 pm

KONTINUITET PČELARENJA U ŽIVOM DRVEĆU OD PRAISTORIJE DO DANAS
POREKLO KOŠNICE STABULJE, DUBINE, PANJA



Medonosna pčela je predmet čovekovog interesovanja još u dalekoj prošlosti. Već u praistoriji je paleolitski čovek u potrazi za hranom nalazio na medonosna pčelinja gnezda-prirodna staništa divljih pčela u zemlji, šupljem drvetu, stenama, iz kojih je eukama krao med zajedno sa saćem. Ne može se govoriti o najelementarnijem pčelarenju u to vreme, već samo o poznavanju pčele i konzumiranju njenih proizvoda. Kada je čovek spoznao korisnost pčela, nije više samo tražio gnezda u šumi već je isecanjem šupljih stabala približio pčele svom obitavalištu. Otud uzrečica ,,Pala mu sekira u med''. Ovakva praksa bila je povod začecima uzgoja pčela. Primitivna košnica dobijena isecanjem stabla sa pčelama javlja se već u praistorijsko doba, ali se može naći u nešto razvijenijem obliku i danas na ovim prostorima.
Kada naiđu na zajednicu pčela u šumi ljudi su nastojali da prisvoje roj i zako povećaju svoj pčelinjak, ili su uzimali med od pčela. Pčele su preterivane u rojnice da bi ih mogli odneti kućama ili su uništavane, a med pokupljen. Pčele se uništavaju dimon, vatrom, polivanjem vodom a drvo iseče i med pokupi. Zbog opasnosti da pčele napadnu onoga ko med uzima kao i zbog opasnosti po život od pada sa visine, pravo herojstvo je bilo uzimati saće i pčele s visokog drveća. Iz drveća je uziman med, roj, čitava pčelinja zajednica ili je deo stabla odsecan i odnošen zajedno sa pčelama.

Drveće sa rojem je često nalaženo slučajno, ali je postojala i praksa pronalaženja pčela. Kada bi neko video više pčela pratio bi njihov let gledajući za njima u smeru sunca. Osim slučajnog pronalaženja, onaj koji se namerio da ,,ide u pčele'', poneo bi u šumu posudicu sa malo meda i čekao da se nakupi više pčela, jer kada ih je više lakše je pratiti njihov let. Kada izgubi trag pčela, ponovo postavi posudicu i tako radi dok ga pčele ne dovedu do svog skloništa u drvetu. Pronađeno gnezdo pčela bilo je vlasništvo onoga ko ga je pronašao, ali i u tome ima izuzetaka. U jugoistočnoj Srbiji, onaj ko je pronašao pčele morao je tru puta viknuti ,,Hej, ima li koga u šumi''.

Слика

Samo ako se i ni na treći poziv niko ne javi, pčele su njegove. Ako se neko javi mora ga uzeti ,,u ortačinu''. Suvlasnici pčela postaju svi oni koji su ih zajedno našli. U nekom mestima suvlasnik postaje vlasnik šume ili drveta. On se može odreći pčela u zamenu za naknadu ili protivuslugu.
Onaj ko je našao pčele označava drvo kako bi dao do znanja da pčele imaju vlasnika. Najčešće se označava tako da se na kori ureže znak u obliku krsta ili neki lični znak, ime ili godina nalaženja. Takvo drvo obeležavano je nekad urezanim krugom po obimu ili označavano delom odeće ili opasivanjem travom. ''Obeležavanje pčela i isticanje vlasništva nad njima značajan je čin jer se u narodu krađa pčela smatrala jednim od najnemoralnijih dela.''˛ Ovo obeležavanje je nekada imalo svojstva magijske obredne prakse, na šta ukazuje okruživanje, kao i često korišćenje crvene boje u označavanju. Namera je da se za sebe sačuva dragoceni nalaz-da pčele ne pobegnu.
Osim uzimanja pčela iz drveća, ili rasterivanja pčela iz stabala da bi se došlo do meda i saća, dešavalo se da se pčele drže u istom drvetu u kom su pronađene i po više godina.
Na drvetu se napravi veći otvor i vrata od daske, kako bi se lakše dolazilo do meda, sve dok pčele ne napuste stablo.


I pored ekspanzije pčelarstva i duge tradicije racionalnog pčelarenja sa pokretnim saćem, u Srbiji se dugo održala praksa da se deo stabla u kojem se nađu pčele odseče i nosi kući, radi daljeg uzgoja pčela. a zatim otvore zatvoriti krpama. Odsečeno drvo je prenošeno najčešće noću, kada se pčele umire.
Ovakve stabulje (dubine, panjeva)-takozvane primitivne košnice nalazila sam na terenu osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka u šumovitim predelima Srbije, najčešće u zaseocima. Pčelar Milan Krunić iz sela Tupanci (zaseok Pričević, kod Valjeva), imao je čak ceo pčelinjak sastavljen od desetak ovakvih košnica. Košnicu je činilo deblo koje je uzduž presečeno tako da se može celo otvoriti i ponovo poklopiti, sa postoljem i poklopcem od dela stabla sa korom i drvenim pragom za pčele, dok su rešetke za leto industrijski proizvedene, za modernije tipove košnica. Pri vrhu, sa strane, stabulje su imale po dve metalne ručke, da bi se lakše mogle prenositi. One su bile obojene različitim živim bojama i sam vlasnik je bio veoma ponosan na njih. ł u selu Ašanja na Obedskoj bari (Pećinci), živeo je nadaleko poznati pčelar Steva. Njegova pčelarska slava nije se zasnivala na količini meda koji je proizvodio kao ni na inovatorstvu u toj oblasti, već na neobičnoj sposobnosti da zapati pčele gde god stigne. U njegovom neobičnom pčelinjaku odbačene srvari, vangle i kutije bile su zapravo košnice. U svom voćnjaku imao je pčele i u živom drveću. Pčelarenje u ,,živom'' drveću u šumama bilo je poznato kod svih severnih i zapadnih Slovena kao i kod Baltičkih i Ugro-finskih naroda. Iako nema sigurnih podataka da je ovaj vid pčelarenja bio praksa kod Južnih Slovena, na osnovu tragova u narodnoj tradiciji može se zaključiti da je ono verovatno bilo poznato i na ovim prostorima, a evidentno se i danas sporadično upražnjava. Stabulja, dubina ili panj, kao aktivna košnica, bila je uobičajena u pčelinjacima Srbije i upravo predstavlja trag pčelarenja u ,,živom'' drveću.


Vesna Nedeljković Agelovska
Viši kustos-etnolog
Muzej Grada Novog Sada

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 Icon_minitime29/12/2011, 6:59 pm

Drvo munika (Pinus heldreichii) u Ljutićima bliz Pljevalja...jedno od 3 najstarija u svijetu (staro preko 600 godina, a inače je subendemit Balkanskog poluostrva, što znači da većinom raste na Balkanu, ali ga ima jednim dijelom i na Apeninskom poluostrvu)... Nekoliko puta ga je udarao grom, i zato mu je vrh suv.

(talicni

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 Icon_minitime29/12/2011, 7:00 pm


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 Icon_minitime29/12/2011, 7:02 pm

U selu Jovanovac se održava običaj seoskih Litija, kada meštani predvođeni sveštenicima oko drveta koje je ,,Zapis,, sa uklesanim krstom, održe procesiju ,,Litije,,. U istom dvorištu sačuvana je i seoska kuća iz 1880. u šumadijskom stilu, ali je potrebna njena rekonstrukcija i sanacija.
Još nekoliko seoskih kuća od bondruka u šumadijskom stilu postoji u Jovanovcu. Ove kuće se još uvek koriste za stanovanje.
Selo je u blizini Kragujevca i interesantno je kao ambijentalna celina.

(talicni

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 Icon_minitime29/12/2011, 7:02 pm

Svetovid пише:У селу Оштрељ, надомак Бора, постојала су до пре 15 година три вишевековна храста-светиње, где су се некада на сеоским заветинама окупљали и стари и млади поштујући традицију. Данас се уздижу два горостаса од којих је један «нагрижен» ватром, а други делимично засечен при земљи. Питање је колико ће се одржати у животу, јер трагачи за златом не дају им мира-верују да су дукати и најсјајније полуге испод дебла. Копа се и у околини, у њивама и растињу, али без успеха-злата ни од корова.



- Један храст је страдао. Подметнута је ватра у доњем делу и сам се од тежине срушио. Када се то десило, цело село је жалило. Старији су као деца плакали. Нису то обични храстови. У народу су познати и као три брата. Наши преци су причали да су засађени још у веме Турака. Била је ту и црква из 18. века. Али, оближња река је поплавила цео крај, па се са тог места иселило цело село, према северу и Кривељу. Храстови су остали поставши понос и дика. Успомена на претке. Прича о злату испод ова три огромна стабла са широким крошњама је измишљена, али ко ће то од млађих да схвати-жали се Драгослав Станчуловић наглашавајући да његови исписници преостала два храста «чувају и пазе као два ока у глави». Они се поштују као свето дрво.




____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7796
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 Icon_minitime29/12/2011, 7:12 pm



Поред тога што су давале плодове, грађу или служиле као украс, биљке су у народној традицији често имале улогу симболичног заштитника од појава које се нису лако могле контролисати.

Тако се веровало да јаблан штити од грома, па је сађен тик уз капију куће. Гранчица маслине није само симболизовала мир, већ је у једном ритуалу служила да би стока дуже живела и давала више млека. За заштиту у љубави девојке су се обраћале невену. Неке су молиле да им љубав никад не увене, а оне које би вољени разочарао тражиле су од невене да дотични увене.

Седма епизода серије "(Не)обично о биљкама" из циклуса "Биљке у народној поезији" доноси још нових прича стручног сарадника ботаничке баште Јевремовац Јасмине Бјелић-Месарош о томе како су обичне особине биљака у народу необично протумачене.

Уредник серије, Тамара Вешковић
Редитељ серије, Оливера Костић

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Kult drveta i biljaka kod starih Srba   Kult drveta i biljaka kod starih Srba - Page 2 Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Kult drveta i biljaka kod starih Srba
Nazad na vrh 
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: MOJA ZEMLJA-
Skoči na: