Kosovo i Metohija u srcu pesnika

Миомир - Мики Јовановић

ПИСМО БРАТУ Р.Ђиновићу

Пишем ти
Са лица твога места
Које и нема лице
Овде више не слећу птице
Оне наше питоме и тихе
И нема крста,
Не чијем звонике.

Стојим ти пред кућом
Зидова нема а бојим се крова.
Свеже узорана земља
И нека слутња нова,
Из бразда издваја твој лик
Нема тишина, и крик,
Под овом црепуљом врућом

Све ово беше ризница наша
Душа велика ко машта,
Косовска ко небо широка
бисером низани сан.
Подигох ка небу руке
А ноћ ми оловна заклопи дан.
Беше ми јасно, оно што није,
Да нема тебе без Метохије.

Веселин Џелетовић Павлов
Племенити витез од Космета

ПЕСНИК КОЈИ ВЕРУЈЕ

Када ме једном не буде, памтите приче моје
а кад се доле вратите сетите се речи мојих
па попијте једну љуту, домаћу
онако с’ ногу испод дубова старих
а ако ни њих не буде
онда у сенци њиховој
у хладу столетном душу огрејте
па запевајте неку српску
онако нежно
нека се ливаде разломе
нека Ситница застане
нек’ се жугани поплаше

Када ме једном не буде, памтите приче моје
а кад се доле вратите сетите се речи мојих
па љубите опет са пуно жара
ону праву испод дубова старих
а ако ни њих не буде
онда у сенци њиховој
у хладу столетном срце огрејте
па волите, волите, волите
онако нежно
нека се ливаде раскриле
нека Ситница шапуће
нек’ се жугани поплаше

Када ме једном не буде
а ви се доле вратите
кажите он је веровао
онда кад нико није
и кад дубове видите
како пркосно стоје
погледајте у сенку њихову
да песник неки случајно
у хладу старом не пева
и верује, верује, верује.

Бошко Ломовић

ПОТОМАК

Синак оних што но задоцнише
Или кнезу окретоше леђа,
Стољећима ја теглим навише
Крст и клетву посвађаних пређа.
Око оку добро ми не смјера -
Присјела ми кнежева вечера.

Обдан палим свијеће и молим се,
Обноћ хулим на Бога и свеце,
У памети једној пробудим се,
А у другој дочекујем вече.
Моје гробље одавно је травно -
Ој Давори, ој Косово равно!

Зло у мени на горе кидише,
Својим месом храним их обоје,
Житије ми трозупцем се пише
Туђом руком усред главе моје.
Расто сам се са рођеном сјенком -
Небом вришти распети Зеленко.

Под кораком пуца родна груда,
Два гаврана гракћу ми са виса,
Залуд сањам да се десе чуда -
Ја за чуда дорастао нисам.
Гмизом црва ходам земљом древном
чекајући проклето Лијевно.

Рајинскога соја чемер - издан,
До лакта ми сасушена рука,
У скадарске зидине зазидан,
Јатак који одаде хајдука.
Од зле мисли рушеван и трошан -
Са чим ли ћу изић пред Милоша?

Забасао у дну васељене,
Раскалашан у сјетној радости:;
Можда нисам, можда нема мене
Расрбљеног до бјелине кости.
Црно поље, по њем црна жетва -
На мени је останула клетва.

Balkanac



Ne stidim se sto sam-

kako vi velite-

varvarin sa Balkana

tla prljavstine i bure.

Cucete sad

i kod nas ima neke

vama nepoznate kulture.

Vi prvo ispitujete i sumnjate

daleki ste i od rodjenih sinova,

za trpezu svoju ne posadite

svakog tudjina.

Vi mozete da pijete

a da svakom ne pruzite

case vina.


A kod nas su jos obicaji grubi

mi pustamo svakog pod svoje sleme,

kod nas se jos i s namernikom ljubi,

kod nas se podvizi zbog gostoljublja cine,

kod nas svaki covjek ima

citavo pleme

prijatelja i rodbine.


Vi,doista,imate

nekoliko miliona Hristovih kipova

na svakog covjeka po jednoga

imaju ga drumovi i polja,apsane i skole,

a kod nas,kad ljudi veruju u Boga

u sebi ga nose

i tiho mu se

skoro u snu,mole.


Vi,istina,za svaki kut zivota

imate sprava i masina,

sve ste sracunali i sve znate

izumi vasi su za divljenje,

a mi jos imamo starinske alate,

ali sve je kod nas jos zdravo

i prirodno ko glina

i umiranje,i radjanj,i zivljenje.


Vi imate citave zbirke

pravila i nauka o slobodi

o svemu se kod vas pise i pripoveda

ali mi po nepisanim zakonima

slobodno zivimo

i nekog prirodnog drzimo se reda

slicno ognju,vetru i vodi.


Kod vas je zbilja sve tacno propisano

kako se jede,govori i oblaci,

a mi kad govorimo,vicemo

i masemo rukama

i corbu glasno srcemo

i u rukavicama smo

obucu nosimo od svinjske koze,

puno je kod nas seljackih navika i stvari

i kraljevski preci nasi

doista su bili govedari.


Narod nas,zbilja,u gnevu moze da kolje

rusi i pali,

ali mi nismo oni sto smisleno tlace

mi ne smatramo da je svet celi nase polje

mi ne bismo podneli

ni urodjenik prasumski da zbog nas place.


Dusa je nasa prostrana

iako smo brojem mali.


Desanka Maksimovic

...Jos pre Kosova,Srbija se rodila na Kosovu.Srbin je onaj koga
se Kosovo tice.
Zato nemamo nista ravno Kosovu ni u svojoj istoriji,ni u svojoj geografiji.Nemamo cvrsceg uporista,ni jaceg duhovnog sredista.
Kosovo je ognjiste oko koga je okupljen,okosnica oko koje je sadenut,
kolevka u kojoj je odrastao srpski narod.

Kosovo je Krstovo.Tu se ukrstilo nebesko i zemaljsko carstvo.
Pola u nama,pola iznad nas.Kosovo je najdublja rana,najduze
pamcenje,najzivlja uspomena,najmiliji pepeo srpskog naroda.
Zaokretnica sa koje je najvise porasla nasa dusa.

Kosovo je granica dvema Srbijama.

Zemaljska odgonetka nebeske zagonetke.

Kosovo je svuda gde ima Srba i zato bi gubitak Kosova danas bio tezi poraz,dublji potres,veci prelom u svesti Srba od onog iz 1389.godine.

Matija Beckovic

...tragovi vremena...


" Ima cveća koje plače, ima studenaca koji izviru ispod ćivota, ima trave na kojoj narod vidi krv". Tako je Vojislav Ilić opisivao, pred svoju smrt, Branislavu Nušiću,Kosovo, žaleći što će umreti a nikad neće završiti svoj spev o Kosovu. Teško bolestan, mesec dana po Ilićevoj smrti Nušić piše u dnevnik: "Ako pođem Vojislavljevim tragom, poželeću još samo toliko života da dovršim Kosovo!". Tek treći konzul, Milan Rakić, uspeo je da kosovski ep iskaže ciklusom od šest pesama"

*"...Sve je mirno. Tajac. Cuti polje ravno,

Gde nekad pade za cetama ceta...

Iz mnoge krvi iznikao davno,

Crven i plav, Kosovski bozur cveta..."

(Milan Rakic)

Prkosna pesma


Ja
rab Božji
Srbin
sa prosedom bradom
izjavljujem dragovoljno
kroz lance i žicu
pred svedocima
Silom, Mukom i Nepravdom
da sam kriv i da priznajem krivicu!

Kriv sam što sam neko
a ne niko i netko
Kriv sam što u doba opšteg srbobrsta
idem u pravoslavnu crkvu
doduše poretko
i što se krstim ovako
s tri prsta!

Kriv sam što jesam
a treba da nisam
Kriv sam odavno
što stojim uspravno
i gledam u nebo, umesto u travu
Kriv sam što se drznuh protiv krivde
kriv sam
što opet slavim svoju krsnu slavu!

Kriv sam što pišem i čitam ćirilicom
Kriv sam što pevam, smejem se i psujem
a ponekad i lajem
Kriv sam i priznajem
da ne znam što znam i da znam što ne znam

Kriv sam, i da završim
s najvećom krivicom
(pre nego što se zacenem od smeha),
kriv sam tvrdoglavac
što sam Pravoslavac
i Svetosavac i što ne verujem
u sveti zločin i oproštaj greha!

Kriv sam i grešan
dakle
što postojim
i kad već postojim i još drsko stojim
što bar ne priznam da ne postojim!

Ako to priznam
da sačuvam glavu
izgubiću časni krst i krsnu slavu
Ako ne priznam
crno mi se piše
ceo svet će na moju Zemlju da kidiše

Rulje bivših ljudi
lopova i golja
čopori robota i drugih monstruma
kidisaće na moje voćnjake i polja
i na moju belu kuću pored druma
oko koje kao najlepše odive
cvetaju trešnje, jabuke i šljive.

Pa evo
priznajem i to
za spas roda
Ja više ne postojim
skinite me s liste
Ja sam od sad samo
vazduh, svetlost i voda
tri elementa koja vam koriste
A ovo što pred vama govori i hoda
to je ono što vi od mene stvoriste!

Moja ružna slika
ozverena lika
koju umnožavate u večeri i jutra
to je slika vaše svesti i podsvesti
to nisam ja, spolja
to ste vi - iznutra!

Moj dušmanine sa hiljadu ruku
s hiljadu slugu i sluškinja laži
ubrao si mi sunce ko jabuku
i radost čistu ko bulka u raži
Moji će potomci piti jed i čemer
a tvoji već piju gorku medovinu
za krvav novac kojim puniš ćemer
rasprodajući moju đedovinu
Usud će ti ludačku košulju obući
i tada će se malo razdaniti
ili će planeta od sramote pući
i sve nas u isti ambis sahraniti!

Mnogo ste važne
Zemljo moja mila
Ti i Tvoje sestre
Istina i Pravda
čim se na vas digla ovolika sila
čim su na vas zinule
krivda i nepravda.

Rulje bivših ljudi
ubica i golja
čopori robota i drugih monstruma
palacaju na tvoje voćnjake i polja
i na moju belu kuću pored druma
oko koje kao najlepše odive
cvetaju lipe, jabuke i šljive.

Šta će ovde džihadlije
krstaši, farmeri
koji Ti čereče sinove i kćeri
Mora da su čule belosvetske bande
da imaju zlatna srca
pa ih vade
da ih presade u sopstvene grudi
ne bi li i oni tako bili ljudi.

Gospodo tužioci
suci i dželati
ispisali ste mi svoje zapovesti
po zenicama
najfinijem staklu
što teže živim, lakše ću umreti
Zašli ste mnogo u noć poodmaklu
ali uzalud ćete linčovati
najgostoljubiviji narod na planeti
(zbog čega ćete goreti u paklu)
jer Ljudsko Srce
čudo nad čudima
neće da se primi u vašim grudima!

Mi se ne plašimo smrti
crne vuge
već ropskog života i bolesti duge
Smrt je česta pojava međ nama Srbima
kao što su proleće, leto, jesen, zima
I nije strašnija
pogotovu danju
od suše, poplave, zemljotresa, mraza
kad je čovek sretne na svome imanju
okađene duše i svetla obraza.

Zlonamernici
siti i maniti
sve mi zabraniste u rođenoj kući
al ne može mi niko zabraniti
da pevam i da se smejem umirući
a to se vama više ne događa
ni kad svadbujete
ni kad vam se rađa!

Poštedite me koca i konopca
i razapnite me na vrhu planina
ko vaši praoci što su mog Praoca
Isusa Hrista Nazarećanina.

Ja ću da gledam
a vi zažmurite
inače će vam se oči rasprsnuti
od sjaja mog lica
Samo, požurite
što pre me razapnete
pre ću vaskrsnuti!

Dobrica Erić

Poslednje pismo

(Mati Fevroniji
Pecka Patrijarsija)


Pozajmih pare u Zajmovo
da Vam posaljem ovo pismo
Sretoh slugu Mlutina sa Knezom
vracaju se
sa teskim krstovima na Jabucilu

Cujem decji plac u Decanima
a u Rznicu rzanje tudjih konja
Po izgrebanoj mesecini
prodjise djaci iz Djakovice
pevuseci pesmu o Prizrenu

Nadjoh zaboravljenu istinu i Istinicu
u krvavim ocima od jednog ara Arnauta
Prolazi neka zaprega
Nose krvavog Radonju sa jezera

Gasi se Pec
Zvona se gube prema Gubavcu
Jesmo li to zedni
te toliko zurimo Savinim vodama
Prokletije da li ste samo vi proklete
Je li toplo u Studenici
Bogorodice Hvostanska

Zagonetni osmeh Istoka
dok nestaje sirokim koridorom
Odvode Drim negde na jug
Usmrdese Mirusu

A onamo gde rekose Budi sav cijel
kao u mozak rasut Stefan
sa krstom u jednoj
i uciteljom u drugoj ruci

Utuceni tuceni krstovi Tucepa
Puste ulice brestova
Bresja i Brestovika
Siga pod sigom
Bicuju po Bici
Ugrabljene neveste u Grabcu
Dole u Dolcu sliva se crkva
sva u kamenu

Kosti nam oglodase u Glodjanu
Oslepljeni u Vidane
prolaze sa jagodama u kosi
kroz Jagodu
Kuje prozdiru ribe na Kujavci
Kumovi u crnim kosuljama
iz Crnca
Prekrstavaju Srbobran u bezsrblje
Da li je ovo sala iz Saljinovice
Ili zla vest iz Zlokucana
Olovno pismo iz gvozdenog koverta
Pero Perovica u otrgnutoj ruci
pise nam
Rano je to bilo za Ranka
Ne posmrtno zvono za Zvonka
ni oganj za Ognjenovica
lelek gore za Goranom
mrak za Vidomira
Mrtve ruke iva nad bistricom
za Ivanom
spavaju zore sa Zoranima

Ustaj iz groba Vitomire
doziva ga Vitomirica

Jo za Joanikija
vicu ludi iz Ludovica
Odlozih pusku
jer ne htedoh nevolje u Nevoljane
ali mi ne dadose proci
Htedoh zanociti u Zocistu
vidim sama postelja od kamena
duva suvi vetar sa reke
i rusi mlado orasje Orahovca

Ostaje Stana pod Drsnikom
I sokovi narandze pod Rudnikom
Ostaju sveci
Put ispred nas je mora
I ovaj prem Moraci
I ovaj prema Moravi

Pec.24.06.1999

Iz Zbirke pesama "Nekuvano Vreme" Mirka G.Doncica

Момир Војводић

ИЗБЈЕГЛИЧКИ СОНЕТ

Хиљаду деветсто четрдесет прве
Бјежао сам, плачљив, на очевој руци
Са спаљеног прага, жељан хљебне мрве;
Урлале су воде и бијели вуци

На троме буљуке избјеглица тужних;
Уз руговске горе студ априлске кише
Читала је с лица стрављених и ружних:
Да се неће своме дому никад више

Вратити и кућне запалити ватре,
Ни пошто пепео разбратништва мине,
Ни онда кад вјетар стопе мржње затре;

Из шуме коју ми још чувају браћа,
Чим двокљуна муња с Проклетија сине,
Очева сјена ме родном прагу враћа.

ЈОВАН СУНДЕЧИЋ

Напиј се Србе Ситнице


Напиј се, Србе, Ситнице!...
Силна је њена моћ:
С њом ће ти чувство освете
Одмах све живце проћ! –

Напиј се, напиј Ситнице;
Крви је још у њој,
Коју је некад пролио
Косовски страшни бој! –

Напиј се, Србе, Ситнице!...
Ох, то је твоја крв,
Коју ти јоште дугује
Погана турска стрв! –

Напиј се, напиј Ситнице...
Силна је њена моћ:
С њом ће ти чувство освете
Одмах све живце проћ! –

ДОМОВИНА

Домовина, то није мртва груда
која нас гвозденом руком веже,
то је љубав за облак што плови овуда
за песму што се овде разлеже,

љубав за класје што богато буја,
за руже што су по гробљима свеле,
за тресак летњих,бесних олуја,
за тугу птица које се селе

Домовина то су све оне споне
којима нас живот за се спаја,
радост, кад наша звона зазвоне
топлота мајчиног загрљаја.

Домовина, то су: жеље тајне,
магла што преко поља плови,
то су наше бајке бескрајне,
домовина – то су сви наши снови.

Душан Васиљев (1900-1924)

НА СВЕТОМ КОСОВУ ПОЉУ


Ђе невина крв потече
Од Лазара нашег кнеза
Црвен божур сaда цвјета
Из ње витка расте бреза.

Указује на бој љути
Тешку борбу и неслогу
Узноси га до небеса
На престо драгом Богу.

Ђе невина крвца паде
На Видовдан, оног љета
Ту за Србе вријеме стаде
И румени божур цвјета.

Мирис липе там' се шири
И умилно шуми бреза
Успомене ту су наше
На Лазара Светог, кнеза.

Спомиње га са висина
Неуморно Бијела вила
Да се Срби једном сложе
И никада не погложе...!

Марко Љ. Ружичић

*Preuzeto sa Kosovskog foruma *

Kosovo,zbogom!...

Ocima suznim pozdrave ti saljem,
Nesrecnog sina sto voli i pati!
Odlazim,a ne znam sudba gde me vodi,
Predamnom puti,teski,nepoznati...

Oprosti, ne bezim,kunem ti se Bogom,
I ljubavlju svetom sto postoji za te:
Idem da trazim spasenja za tebe,
Srecni dani tebi da se vrate!

Sto cutis tako i gledas me tuzno,
K'o samrtnik zivot kad u zadnjem casu
ostavlja i vidi da milosti nema,
I da se sva nada kroz nepovrat rasu?!

Mozda me proklinjes?O,kako je meni,
Kad pomislim da ces u svom bolu sam
Jecati,a ja cu zeleti te dusom,
Dok nas deli teska,neprozirna tama!

Nikad prema tebi nisam lazljiv bio,
Ni krio ljubav sto je moje grudi
Grejao, i plamen svetinje prastarih
Vodio gde casno mru posteni ljudi!

Ni danas nisam! Veruj, ne kuni me!
Prokletstvo majke tesku kaznu ima!
Odlazim svesno da bi izdaleka,
Sloboda dosla s tvojim sinovima!

Odlazim...Sve vise ocaj dusu steze,
Daljina sve veca,nepoznati puti,
Priroda zebnjom odise i strepi,
A nebo place i sudbina cuti...

Iz zemlje tvoje cistu savest nosim,
K'o nevino sudjen pred nemilim grobom,
Al' ljubav moja cvrstom verom zivi,
Da cu se u sreci sresti opet s tobom.

HIMNA KOSOVSKIH JUNAKA

Hriste Bože raspeti i sveti,
Srpska zemlja kroz oblake leti.

Leti preko nebeskih visina,
Krila su joj Morava i Drina

Zbogom leto, jeseni i zimo.
Odlazimo da se ne vratimo.

Na tri sveto i na tri sastavno,
Odlazimo na Kosovo ravno.

Odlazimo na suđeno mesto
Mila majko, sestro i nevesto.

Zbogom leto, jeseni i zimo.
Odlazimo da se ne vratimo.

Zbogom prvi nerođeni sine,
Zbogom ružo, zbogom ruzmarine.

Kad je draga da odlazim čula,
Za rever mi neven zadenula.

Hriste Bože raspeti i sveti,
Sva Srbija na Kosovo leti.

Hriste dragi raspeti i sveti,
Sva Srbija na Kosovo leti.

(Svarog

*Preuzeto sa Kosovskog foruma*

Srpska se truba s Kosova čuje

Srpska se truba s Kosova čuje,
Srbina svakog da obraduje.
Trubite braćo, silnije, bolje,
opet je srpsko Kosovo Polje.

Srpski junaci, sunce vam sinu,
osvetiste se vi dušmaninu.
Osvetili ste Cara Lazara,
sve Jugoviće, Bogdana stara.

Ivana, Milana, Miloša lava,
Srpstvo im kliče hvala i slava.
Banović Strahinju, Kraljević Marka,
sve nas je srpska rodila majka

KOSOVO


Na Kosovu zemlja crnja je od druge,
plavlje plavo nebo, zelenija trava...
Tamo su snažnije i sreće i tuge
a legende jače i od zaborava.

Tamo je u muci, u krvi i boju
poniklo korenje naših naraštaja
što izrodi ljude koji u svom znoju
nose večit beleg prokletstva tog kraja.

Sad posmatram tužne, pretužne kolone
tih ljudi sa dušom i srcem do neba
što ne znaju gde bi mogli da se sklone
ni kako da dođu do korice hleba.

Oko njih se sleže kosovska prašina
da prikrije ono sto je bilo sveto,
dok u svakom oku čita se praznina
i bol za svim onim što im je oteto.

Žuljevite ruke krše se i lome,
na svakom je licu nikla nova bora,
pogledi uprti al' se ne zna kome -
tuga i jad tu su mesto odgovora.

Možemo li mi da smanjimo te muke?
Da njih nije bilo ni nas bilo ne bi...
Otvorimo oči, pružimo im ruke,
pomažući njima pomažemo sebi!

Ta kosovska zemlja crnja je od druge,
ima plavlje nebo, zeleniju travu...
Kosovske su veće i sreće i tuge
a ljudi-legende prkos zaboravu.


@preuzeto sa
http://www.lacarak.net/forum/razno/poezija-t219.0.html

Zrno časti


Što god nam činite
Zaboraviti nećemo
Vratićemo
Ne koliko budemo hteli
Nego koliko budemo mogli

Dužni ostati nećemo
Sačekajte uzdarje
Sve ćemo dati bez zadrške

Izuzev zrna časti
To vam bacati nećemo
Ne bi ga ni prepoznali u gomili
Ne znate vi šta je to
Cenu nema
Za prodaju nije

Kada bi ste nam i to
Okrnjili
Ostao bi samo
Rez tuge neizrecive

Milka Djuretic

Теодор Опалић

ОД КОСОВА ДО СРЕМА

Сваког дана силазим у дубине живота
где вечна тишина лежи,
потресен том тишином занемим
и сва се садашњост у мени разнежи.

По бојним пољима прошлост тражим,
имена јунака у срце уписујем;
од Косова до Срема многи споменик
један до другог се узвисује.

Одрастах на тим пољима и с песмом,
под стаблом живота прошлост са мном стоји,
и кад ноћ завеје дан
Србија се своје судбе не боји.

МИЛИЦА СТАНОЈЕВИЋ

СВЕТИ АРХАНГЕЛИ

Мирно спава Призрен град
Док се над њим магла вије,
на Косово­пољу равном
баш у срцу Метохије.

Надвио се облак густи,
Град Душанов мирно дрема,
Цар са неба сузе лије,
У граду му Срба нема.

Некрст земљом завладао
Руши цркве и огњишта
Крст спаљује, месец слави
Гаси српска светилишта.

У том мраку густом, црном
Ко зора се нешто бели
Пркосећи злу, неправди
Уздижу се Архангели.

А зидови царског града
Непокорно чврсто стоје
Јер их чува света сила
Не да Душан царство своје

И не жали роде српски,
Твоја рана да зацели
Помоћи ће вера јака
Бог и Свети Архангели

КОСОВО

У ветру се осећа дах празнине,
и ноћ облаке покрива смело,
више нико не чује хук тишине,
нити ко памти њихово дело.

Рушевине само немо стоје,
ћуте и не говоре ништа,
на њима нема живота боје,
заборавиле су и оне та бојишта.

Не,има наде,док нас има,
поглед ка сунцу и небу главу,
у часу када Истина долази свима,
добиће и они заслужену славу.

Preuzeto sa

Сауроматија
http://sauromatia.wordpress.com/%D0%BE-%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8/

Ратко Поповић

ЗИДАЛИ ГРАЧАНИЧАНИ


Не могу да се нагодим о неким стварима
Могу да верујем
Из горе Миросавља, појатишта, са куле пауна
Са врх Жупе неродимске
Низ дворове Петрича
Низ Косово
Разлегоше се звона и трубљење
Чудили се дворани
Чудили се аргати
Гласници његови
Кроз травишта и њивишта
Преко роса
Преко младих птичјих грла
Пронесоше чудновате извештаје
Зауставише се надничари
Пробуђени равницом
Дадоше се источни ветрови
Са стрелом ока
Космати горштаци
Дођоше да дижу храм


И чу се звекет чекића и секира
Трнокопа
Севање коса Јованове банде залаукале
Довикивање преко плотова
Повика на запрегу и свакојака псовка
Дођоше мајстори
Зографи
Колај би Милутину
Да нагоди се с људима за земљу


Чутим
Опомињем вас
Голорук
Из блата дозивам
Бичем у дом
Који се помаља

НАЋВЕ

Глад у Ораовац и велику Очу


I

Бело пладне
Пала сенка од дрвета
Мајка искочила у обор
Показује сито сунцету
Тражио леба
Мајка се прекрсти
Кај пилићи по њој
Улегосмо у кућу
Врну ни сузе
Наћва ни отворена
Чекамо да ни из њи
Излегне бог


II

Придвечер ладак заладија
Ветар тијо њија грањке
Мајка насред обор изнела совру
Троношке туримо око њој
Гости не дооду
А нама не ни до седење
Мајка се прекрсти
Улегосмо у дом
Гледамо се милем очима
Стегујемо срца
Сузе ни саме врну
Мајка се усправи
Гледи отворимо как Икону
И кандилче
Да ли ће да расамнемо
Од исток
Сунце и јутре да не огреје

Ратко Поповић