Risto Ratkovic

Risto Ratković
Ko je, u stvari, on? Pjesnik, romansijer, esejista, putopisac, boem, rezignant, promašeni diplomata i kafanski sabesjednik onima koji su u literaturi tražili duhovnog zaštitnika. Koliko je život prema njemu bio nepravičan i sur, pokazuje njegov iznenadni odlazak u bolnicu. Misleći da je u pitanju pijanac ili skitnica, bolničko osoblje nije žurilo da mu ukaže pomoć. Umro je u bolničkom hodniku.
Ratković je bio mali rastom. Okruglast i trom. Valjda od prevelikog umora. Čudno da je pored velikih nevolja ostao blagorodan i mek. Prema sebi je bio nebrižan, kao svi pravi boemi. Stan na Čuburi, u Beogradu, bio mu je okružen sa trima kafanama. Kao da su se i one zavjerile da mu ne daju prolaz u lakši život.
Držao se Heraklitove misli o snu, po kojoj svako od nas odlazi u svoj sopstveni svijet. Bježeći u san Ratković je bježao u svoju slobodu. Indikativna je pjesnikova misao, izrečena u ekstazi: Život je kretanje, život je trešnja, život je bjekstvo od života. Stihovi donekle označavaju duh njegove poetike. Dakako, poetike rezignacijskog naboja. Ona se licencira kao dublji sloj bića. Sve što je drago imao izgubio je rano – roditelje, braću, ženu. Tome su se pridružile i nevolje života. Jedna veća od druge. Revoltiran zbog toga, s razlogom je kriknuo: Poezijo, sram te bilo! Smatrao je da poezija nije dorasla nevolji, a morala je.

Ako se koordinate Ratkovićevog života bolje osmotre, vidjeće se da u njemu nije bilo ničega do suza i očaja. Svetkovanje čula mogao je naći jedino u ljubavi, ali i ona je nestala s gubitkom žene. Nije bio svjestan da li nevolja unapređuje dar ili ga razara. Kad se komađe života rasturi, teško ga je vratiti na ranije mjesto. Pjesnikov život bio je jedno veliko rasturanje, bez mogućnosti pribira i vedrosti, Samo mrak i paučina. Samo vapaj i gorčina, ma gdje bio: U Parizu, Africi, u sebi. Putem pjesničkog izraza otklanjao je hirovite sablasti.
Nemaština ga je pratila tokom cijelog života. Mijenjao je radna mjesta, ali time nije znatnije poboljšavao uslove života. Po Andrićevoj preporuci, bio je i u diplomatskoj službi. Nije mu odgovarao status kostimirane osobe. U Moskvi su ga hapsili kao pijanca, ne znajući da se radi o personi sa diplomatskim pasošem. Bio je potpuno neprilagođen za život. U njemu je živio duh raspikuće i boema, koji nije davao ni pet para za etikeciju i građansko uvažavanje. Zbog toga su ga smatrali čovjekom sa ruba života. Jednostavno su govorili da je fin i osjećajan, samo propao. On je imao svoju tugu, koju je donio iz djetinjstva. Njome je uzburkao i opaklenio zrele godine. Rekao je više puta, zagrijan pićem, da mu je poezija pomogla da ne poludi. Ratković je za odbranu takve teze pominjao Bodlera. Po njemu je pjesnik svojevrsni demon. Služi za vađenje mraka iz vlastite utrobe. Zato mu je i potreban san. Kao zamjena za morfijum. Život je smatrao dubokom noći koja se ne može izbjeći, ali se snom može ublažiti njeno bjesnilo.

Literatura ovog pisca svojom izvornošću pripada beogradskom krugu, nastalom odmah iza Prvog svjetskog rata, koji je začeo Crnjanski, a poslije ga širili i bogatili stvaraoci lijeve ideološke orijentacije: Davičo, Matić, Vučo, Dedinac i drugi.
Pomenut je Ratkovićev boemski život. Obično se takvog života prihvataju pisci depresivne prirode. Iako u njegovoj poeziji bivakaju anđeli, kao nagovijestioci duševnog mira i dobrostivnosti, brzo se povuku pred naletom noći i demonstva. Ratkoviću je bliska osobina srastanja sa tim fenomenima. Cijena te sraslosti je odveć skupa. Ona je vodila pjesnika ka nečem što se zove polusvijet. Ratković nije imao snage da se izdigne nad njime.

Ratković je dušom bio vezan za zavičaj. Iako za života, onog zrelijeg, nije živio u njemu, volio je u smrti da bude tamo. Nije mu se ta želja ispunila. A šta se ovom pjesniku ispunilo?
Njemu se usred tuđeg mora pričinja da teče Lim. Svuda vidi zavičajne obrise, bez obzira na to koji je prostor u pitanju.
Ratković je imao dušu maštara, ali se prema njoj dosta komotno odnosio. Njemu je mašta prevashodno u slikama, a ne u vođenju cijelog toka pjesme. Tako smo u prilici da čitamo izvanredne djelove pjesme, a rijetko kad cijelu pjesmu. Uvijek ga je nešto „zakidalo“ da učini ono glavno. Da pjesmu bolje iznutra imaginacijski provjetri. Da joj da zamah i ovrhuni je ljepotom. Rekli bismo da je njegov rastrzani život veliki krivac tome. Sve što je radio, radio je usputno i u fragmentima. Tako je i živio – od danas do sjutra. Jedan dio njegove poezije, da se izrazimo figurativno, ima latice, na cvijet se manje mislilo. Ako se i mislilo, led života nije mu dao da se propne. Da pravi miris iskaže!

(Žarko Đurović – dio besjede na naučnom skupu u CANU 2004 god, organizovanom povodom pola vijeka od Ratkovićeve smrti)







Volim tvoje ruke

Volim tvoje ruke za igracke
to telo koga skoro nema.
Zena je samo u mekoti macke
sto u tvom struku prede i drema.

Kako da nadjem reci detinje
da ti objasnim sta ljubav znaci,
a da ne ranim to malo zverinje;
usnu na kojoj se mrve kolaci.

PONOC MENE


Zaspati ili umreti…
Ili se pretvoriti u suncokret…
Da li je ona ikada i bila…
Ali otkud njen lik naslucen u vazduhu cim pogledam…

Njeni prsti živeli su u mojoj ruci i posle njene smrti.
Ja sam ih pokretao i nisam razlikovao
Da li imaju vezu kakvu još sa kosom njenom,
Ili sa ocima,
Ili sa haljinom novom sto joj kupih.
Tako sam retko uzimao i za nju i za se.
Tako cesto smo se svlacili kao vedar dan.
I cini mi se da nema mesta na svetu
Gde nismo zajedno bili.

Mrtva si, a tebe nema.
Zašto mi ne dodes…
Ta znaš li kako si obecala
Cešce da ceš se meni javljati…
Možda ti i kucaš uporno na vid mi,
Možda su oci moje nesposobne da te vide.
Osecam lobanja cela tobom da mi je ispunjena.
Voskresni!
Voskresni ili sebe ili barem oci moje…
Sluh mi je vec malo savršeniji:
Zovneš li me
Osetim i dah tvoj i miris predsmrtni,
Tamo gde se nadao ne bih,
I srce mi je još sposobnije
Za otkucavanje tajnih znakova duha,
Duha ili druge materije.
Ovo cini da nocu kadkad moram zatvoriti vrata od sobe,
I osecam da ležiš povrh zelenih suncokreta,
U zelenoj košulji
Prevrnutim ocima.
Al mi još došla nisi,
I beše kao ravnodušna
Prema strahu mom što svaka stvar beše zagrobno živa.
Muciš se dugio u toj noci,
Jedan mi covek, seljacki odeven, isprica,
U gužvi dima i ljudi po jednom nepoznatom podrumu,
Da ima neko što dodir naš sprecava,
I što do mene nisi doputovala.
Poverih tome sumnjivom prijatelju zaveru svoju
Da tog cu duha polako ubiti iz puske,
Što smeta našem sporazumevanju.
Pobedicu ga, mislim, grobom tvojim,
likom i kosom crnom tvojom,
I cvetom sasušenim koji beše oko tvoje glave
na odru kad u nedra ti priložih sliku svoju,
A cvet se prihvati rukava mog:
To ti mi kao uzdarje vrati.
Pomozi mi, pomozi:
Vidnija budi kad u ma koju sobu udeš.
Bar sad ne brinem brige sirotinjske,
Jadnice moja!
Celog dana onog dana uzalud tražih pare,
I kad ti dodoh - mrtvoj ti dodoh…
Velika patnice moja,
Krvavo te pozdravljam.

ONA


Izidje iz mora
Sva u goloj vodi.

Na glavi joj kapa:
Živa morska zvezda.

Kičma, bela zmija,
Puzi joj niz ledja.

IKONA

Vidim li koju ženu
tebi da liči:
u mantilu pepeljastom i sivom šeširu
dešava se na ulici da zastanem.
I mada znam
odavno već da truneš
pomislim: možda si ti.

Inače, ti znaš
u Boga nismo verovali
ni ja ni ti.
I zaista nema to sa njim veze
što želim
pred slikom tvojom kandilo da palim.

LIM


Gluho je doba noći, i mrtvih glasova puna pustinja nema,
Mećava od zvezda veje, prostro se beskonačni pesak,
A meni se prikazuju vode, kladenci bistri, bez vena,
Potoci, reke, i zaboravljam na svoj život težak.

Ređaju se vode u kojima sam prao umorno telo,
Ređaju obale, livade i zaigrani talasi,
Virovi strašni, nad kojima su senke čitale mi opelo.
Ređaju se vode u sećanju, žubor njihov i drugi vodeni glasi.

Ovu jadnu kožu u koju je krv moja obučena
Kupao je Atlantski Okean, kupalo Sredozemno More,
Snežne švajcarske reke, Volga i Sava namučena
- Kao tvoji, rodni Lime, ničiji talasi milo mi ne žubore.

Tako prisno, svojski, o mog detinjstva reko,
Nijedna voda nije me kao ti milovala.
Tepajući ti, znaš li, plivao te uzduž i popreko,
I mahnit bio, a ti si me rodbinski žalovala.

O, brzaci tvoji, tavnici i kolovrati,
Plićaci gde sam se isceljujuće izležavo.
Reko detinjstva, bar jedan takav dan mi povrati,
Kad sam kroz šapat tvoju muziku prirode doznavo.

Hoću li te zagrliti još jedanput barem,
Gledati sa trave senki okolo tebe harem,
Hoću li čuti sa tvojih obala klik druga i brata,
Hoće li išta moje okolo tebe ostati posle ovoga rata...

ZEMLJO MOJA

Nisam znao koliko te volim,
Zemljo moja, koliko sam vezan
Za te krvlju, osećajem golim.
Žig tvoj dubok, u me je urezan.

Braća moja što tamo ostaše,
Pričuju se nekad uhu ludom,
Sanjam trave i proplanke naše
I vidim te obasjanu čudom.

Zemljo moja, teška mučenice,
Rano živa, ucveljeni rode,
Miso na te: skameni se lice,
Setim te se: i sva radost ode.

CAR

Sunce, ah, u sve pore se uvlači.
Pune mi oči i puna utroba sunca.
Zatvaram se, zavese navlačim, a sunce tu.
Kad ga nepolju nema, ono je u meni.
Oh, umoran sam.

A tu negde blizu, i daleko tamo, rat.
I veličaju se junačka razbojništva.

Jedan proplanak zelene trave,
Jedan potočić vode hladne –
I ja bih bio car.

LEPOTA


Dva mlada groma,
S kopljem od krina,
Čuvaju negde
O lepoti san.

BAR

Neprospavana noći, umorno moje jutro, hajdemo u
bar. Eno ga, na obali morskoj. Kadifene zavese još
nisu razmaknute.
Za tezgom Abisinka drema, umorna.
Tri lepotice sa Malte sede polugole, umorne.
Kairka jedna kunja, umorna.
Crnkinja se jedva smeši, umorno.
Miriše na dim duvanski, na puder i ženski znoj.
Miriše na prohujalu noć.
Miris je umoran.
U blizini huči grad, ili je to more.
Ne znam, od umora.
Od konjaka se zaiskri duša, pa se ugasi.
Sukne smeh razbludan, pa se ugasi.
Već je dan, a laku noć!
Zbogom, devojke, sanjajte zavičaj.
Ja svoj već vidim. Eno ga, po moru teče Lim.

ŽIVI VETAR

Puno je vetra groblje,
Jaukom poludelog vetra
Što čupa kose od bola,
Od bola i jada besmislenog.

Na grobu jednom, gle, nikao divan cvet,
Krilat ko osmeh nekada one
Što sada dole spi.

O, to i jeste njeno bivše oko,
Taj krilati cvet!

Uveri ga, slepi vetre,
Vetre!

Razmahni krilima, vetre,
Tako silno da više razlike ne bude između neba i tebe.

Zvezdama li to vetar,
Krilima zvezdanim lupa li to vetar
Ogromno oko okeansko
Ili to moje srce ne otkucava ravnomerno?

Ah, šta mi sva ta pitanja znače,
Za ovo krvavo lišće ljudskoga mesa!

Bivši anđeli

Bogojavljenski su hujala nebesa, ogromna,
Zvezdana, hladna.

Silazili ste na reku smrznutu,
Visoki, vitki, lepi.

Anđeli bivši znam:
Krotili ste mrak uvodama.

U moje srce-zvon zvonili ste
Krinom,
Da ne svisnem od života.

Ko vas otera sa izvora
Oka moga...
Ne vidim vas.

Još samo u snežnom cveću prozorskom
Tražim krila i kolena vaša predivna.

Uzalud.

MIR

Idem livadom: gleda me trava.
Tiši i tiši polako bivam.
Je li to ljubav, san ili java:
Ja samog sebe u sebi snivam.

Zver li sam, umnik, ili pak bilje:
Hladan prema pitanjima šturim.
Sveg me obuzelo tiho milje,
Gledam, a ne znam u šta to zurim.

Da li da vičem,ili da ćutim:
Svejedno.Osećam tih je to vir.
Neću, ne mogu sreću da mutim:
Neka mi do neba izraste mir.

NEKO

Pogledah bolje oko sebe:
Tišina osamljena ruho mi dodiruje.
I strah me obuze od sebe:
Kroza me kao da neko drugi proviruje.

Ostajem i dalje ipak isti,
Kao tamna i nevidljiva reka:
Zemlja se njenom vodom čisti,
A ona beži i neće pobeći doveka.

Pa tako treperim i venem,
Slutim i hoću da mi se neko tada javi.
Tišinom drhtim a to čeznem
Da se u moju mirnu pustoš niko ne javi.

I najednom opazih: glava.
Pognuta , i kao anđeo nepomična je.
Predamnom bezvoljna je glava,
Zarobljena je mnom nevoljno,i umorna je.

Ko duh bez mira i bez stana,
Tako pognuto sedi neko u mojoj sobi.
I pun je, vidim, očajanja
Da mu se biće celo mojim glasom ne zdrobi.

Ćutimo tako oba dugo,
Pogledamo se katkad samo, tiho i tajno.
Onda se javi lice drugo.
Ali nikad oko glave da mi je sjajno.

I odjedanput, nasred noći,
Kada se iz postelje izvukoh i topla sna,
Stadoh, ne mogoh dalje poći:
Neko pored izbe, bled i bez sna!

Nesta, al kad se vratih sebi
Ruku jednu, samu, ugledah za stolom tada,
I, da me noć zgrabila ne bi,
Sedoh kao kad zvezda pada.

I gle, ruka mi njena zrači!
Deo po deo, zatim, javlja se najzad cela.
No znati ne mogoh što znači
Da mi ne okrenu lica i ne videh čela.

Tiho, da ni anđeo se probudio ne bi,
Počeh da pijem kafu, od sinoć zaostalu.
Da li to beše samo san u sebi?-
Tek neko mi je treso ruku, svu uzdrhtalu.
Paramanand is offline Reply With Quote

* * *

jer nebo i zemlja plotom su pregrađeni
i laje privezan pas
u moje telo zakopan

LAŽ

Lažem, a nije laž.

U gradu Basri
Na reci Šatel-Arab,
Zapljusnu me hamamski vazduh.

U kafani pijem gust šerbet.
I čini mi se da je tuda prolazio Rembo,
Onaj nesrećni, divni, nemirni.

I pričam saputniku o njegovim bežanjima:
Hteo je od sebe da pobegne sam.
I pokazujem na zidu šaru neku:
To je našarao on.

Lažem, a nije laž.

NIŠTA – NIŠTA

Lisje mrko zlatno trepti žudno.
Tica jedna seče nebo.
Šta je – šta će biti?
Zar još nije stala reka?!
Šta – sve po starom?!
A brda se ne raspadoše?!
Jeza.

GROBOFON

Ceo taj pamuk
oblaci sivi
na celo nebo.

ne mogu više
to meso pada
za sjajne kosti
za beskrajan dijamant

tutnji podzemna zemlja
legija staklenih leševa organizuju smrt

* * *

Uzalud prsti uzalud podnoktne misli moje
nikad još ništa dodirnuo nisam
sve prave linije izlomio sam,
i samo od jednog slučajnog pokreta ruke
zavisi hoću li biti bog

DVOGLAVA KRILA

na sjajnu mansardu će doć
plameno jagnje sunce

rasplela i češlja crnu reku sna
čeka plameno jagnje

ogrnuto golo
leži kao nad nebo svila
nikad me dočekat neće

eno zastave od zvukova
hrle hrle otvaranju

nikad

ZVER – JAGNJE

Hitra i oštra zora ko kama,
Zora tičijih krila.

Klisurama i klancima nebeskim
Ori se buđenja krik,
Krik sunca vaseljenskog,
Glas buđenja Jagnjeta Plamenog.

Od glasa njegova ogluveše brda,
I nepomično kamenje posta...
Vidi se još samo nebopad,
Tih i tih nebopad.

Sa runom od svetlih munja
I zenicom od groma veselog
Juri plameno Jagnje,
Huji Zver-Sunce.

Njegov ogromni pogled uliva oštru mi smelost
Da mu tepam, da tetošim:
Jagnje, o moje Jagnje Plameno,
Pasi mi cveće, Cveće Ledeno.

I proključa u meni čelik jasnosti,
Čelik hrabrosti sunčane:

Sunce!
Krikni!

Zablistaj glasom plamenim
Pod nebom i nad nebom,
Prolomi dahom kliktavim
Podamnom, nadamnom!

O, zoro, oštra i hitra,
O, zoro,
O, zoro tičijih krila,
O, zoro, Tico Vatrena!

Evo mi trešti čelo od veselja!
Govorim: to mapu vezem tela svog.

U telo moje živ je zakopan zver –
To on ove reči veze.
U telo moje živ je zakopan duh –
To on ovu pesmu peva.

Sunce!

MATI

U kućerku presirotom
mladost bolovala,
nad jedincem bdila majka,
ljuto jadovala.

Žuborio cvrkut ptica
lepršalo cveće,
al su tužna bila lica:
on prebolet neće!

Lekar nije dolazio
jer se nema para
svaki sat izgubljeni
veću brigu stvara.

Prodala je najzad rublje
što mrtvacu treba
po lečnika poručila
i kupila hleba.

„Spremajte se već je kasno“
reče doktor suho,
tek kad majci srce pisnu,
sve joj posta gluho.

Uletela u sobicu,
pa, ne hoteć, sama,
„biće bolje, reče šta ćeš
da ti kupi mama“.

„Mleka malo, on prozbori,
samo malo mleka“ –
poslednja mu želja skromna,
al’ vaj, nema leka!

Muču krave, bleje ovce,
mleka na sve strane,
no zalud kad nije njino:
svi se svojim hrane.

Zar čak ni to da mu da
na večnom rastanku?!
i ledeni bol podivlja
samohranu majku.

Vrisnu, ciknu, pršte u smeh,
kao na sred druma,
zviznu suncu, zatim pljunu:
gordo siđe s uma!

I celoga božjeg dana
pevala na sav glas,
dok je sunce nebom vuklo
poslednji smrtni čas.

Sobu jada ozario
ukočen leden smeh –
majka sina očešljala,
tamnija no greh.

Zatim došli neki ljudi,
i do jutra bela
šaleći se čuvali su
paket mrtva tela.

U ludnici mati sanja
sred granja i blata,
i svaku noć vidi sebe
od suhoga zlata.

DUHA RADI

pod ugašenim crtežom reči
leži patihlo telo

sarkofag plamena neviđenog
kandilo srca presvislog
iščezla slika
izvetrio glas

cvile daleka vrata
da hod mi snage ima

mladića tamnog pretamnog
očiju zverskih odsutnih
duha radi
duha radi

POD ISTIM ZVEZDAMA

Nadvilo se nebo zvezdano iznad peska,
Iznad sumorne pustinje i poludelog mora,
Šumi pustoš i val o val u ušima treska.
Trepere, blistaju zvezde i iznad naših gora.

To isto nebo i nad mojim zavičajem visi,
To isto nebo gledaju bezbrojna moja braća.
Zar zaista večernjača ova i nad mojom domovinom visi?
I pogled se mog brata sa nje meni vraća?

Kroz rešetke gledaju studenih tamnica,
Drugi kroz snežno granje slobodnih šuma.
Snovi putuju zvezdanim kolima, putuju bez granica,
Srca trepere od tajnih talasa, zavičaj mi ne silazi s uma.

Miči se, zvezdo, sa moga malog prozora,
Siđi u moje snove, osvetli provalije mraka,
Gde kolo se krvavo vije sve dok ne cikne zora,
I dok ne istrči sunce sa vetrom svežega zraka.

Ako je život san, u kome se samo smjenjuju razne scene, onda je Risto Ratković neprestano prolazio kroz njih od tužnih, ružnih do rijetko ružičastih.
Sve je pokušavao, u svemu se iskušavao i najviše samo sebe slušao.
Slušao je i sebe i kad je (na hiljade kilometara daleko) čuo žubor zelenog Lima, i kad je osluškivao tajanstvene zvuke Svemira, i kad je na ikone mislio, i kad je iz suncokretovog cvijeta (preko antenskih sazvežđa Neba) tajne poruke voljenoj osobi (na udaljenu svevječnost) odašiljao.
I kad se, ako i rijetko, divio svojoj moći, i kad je tugu nemoćnika za svoju prihvatao, i kad se do iscrpljenja rvao sa sobom usamljenim – nije od sebe daleko odmicao.
U sve je uvlačio srce, dušu, bilo razuma, osjeta i osjećanja.
I kad je njedra ljubljena mazio, i kad je u nadmoći sopstvene nemoći nijemio pred ljepotom bliske nagosti tijela žuđenog, i kad se čudu drugom čudio.
I kad je (u najvećoj trezvenosti) za nečim (ili od nečega) ludio, nikad nije propuštio da sva ta htjenja i neostvarenja kroz filtere duševnih iskušenja provede.
Zato je takav čovjek morao stalno patiti i između Kostićevog sna i jave se klatiti.
Bio je svjestan da su mu nebeski pehari van dohvata i da ovozemni rijetko kad u prave ruke dođu, ali ga to nije kolebalo da skrene pogled sa bogojavljenskih hladnih noći i da o neponovljivosti ovozemnog sanjarenja svoje, makar i varljivo, tumačenje donese.
Život je zamišljao iskušeničkim prolazom, gdje sve dozvoljeno nije dobro, a sve dobro nije dozvoljeno.
Ipak je dozvoljavao sebi da u svemu, na svojstven način, uplit učini.
Otuda je poetsku raznolik, a raznolikošću mozaičan.
U ukletoj sudbini pjesnika Ratkovića poezija nije ukleta, iako se takvim motivima većinom bavi, optužujući čak i prirodu za nedosled.
Želeći da se odvoji od istine bježao je u sfere snova ili težio „snom silovati stvarnost“.
Stoga se užasavao pomisli na istinu i na logički normalan život.
I dok je Boalo tvrdio da „ništa nije lijepo ako nije istinito“, Ratković je uobražavao suprotno.
Ipak, od istine nije mogao pobjeći. Bila je jača od njegovih htjenja.
Drainčevo buncanje: „Zaboravi, o zaboravi, da je tuga najsvirepija fatalnost tvoje vrste“, paranoidno je pretvarao u osnovno načelo.
Zato mu je život bez svrhe činio svrhu života.
Što je Ratković sve kroz tragiku posmatrao razlog je što ga je, kako priznaje, „hvatao užas od ljudske istorije“.
Tako je zagledanik u „lijepo prokletstvo bola“ bolovao za svim i od svačega.
U tamninama života pogledi su morali tamniti, pa u i slike umišljene.
No katkad:
„Zažubori telo nečije, prekrasno pa ode,
Ostanu da vise u vazduhu samo oči“.
U početku su te oči „svetle i drage“, a onda počnu da „zare mračnim podrumom“.
A, „Izvana laje noć. Da li je pseto ili noć?
Slutimo da pravo jutro nikada neće nam doć“.
„Širom celoga sveta vrve divljaci i mudraci,
Umiru i ginu na sav glas
U ime nečega što ni sami nisu“.
I tako prolaze vjekovi i ljudi sa njima, a skoro da se ništa ne mijenja.
„Niže se dan za danom, vek za vekom, a tajna iz kamena, iz trave, iz sna i jave“, kao da čuva
„Mir nad istorijom!“
I mora tako jer,
„Težak je krst buntovnika“
Pa i,
„Ljepota prirode bednima nije data
Njima je ljepota opljačkana“.
Uprkos svemu, slijedi poruka:
„Pred vucima se smešiti ne treba“.

Ratkovićev talenat davao mu je snage da sve isprobava, da halucinantno pretvara u stvarno i obratno, ali i da napusti kad uspjeh ostvari. Tada bi tražio druge izazove gdje bi se iznova iskušavao.

To nije osobina varljivih znatiželjnika, već darovitih samopuzdanika kojima je pripadao.
Vidio je što bi rijetku vidjeli, a ostao kratkovid pred lako uočljivim.
Da bi se razumjela pjesma, treba razumjeti pjesnika. Tu se javljaju psihološka prožimanja.
Ratkovićeva zvjerogradska sredina nije bila za to sposobna.
Bez osvrta na to nastupao je u nadi da će do promjene doći.
A kad i dođoše u novom preokretnom preobuku (na posisu sopstvene krvi građanskog proloma) nije to bilo ono pravo, nekad očekivano. Pred njim je opet razmahivala ona strašna, ranije doživljavana „Fantom baba“ prijeteći:
„Obesiću na sunce zastavu crnu,
na sunce i na domove sve“.
Vidio je samo strašne talase neukrotive lavine od koje umak nije postojao.
Iznova je zarobio sebe u sebi, pokušavajući odagnati halucinantno od stvarnog.
Nevoljno je tražio uklop u daleko nasrtljivijem i drugačije fiksiranom sveopštem (ne avangardizmu već gardizmu) boljšebrozovskog tipa.
Ali, truskava vožnja u toj interkompoziciji bila mu je poznata još iz boravka u Moskvi, gdje je zapečatio razmišljenje i na „divit i hartiju“ ni pomišljao nije.
Suterenski smještaj u Beogradu bio mu je dovoljan.
I penzija isto tako.
Dijeleći pokoji presušeni čvarčić sa ugojenim mačorom Petkom, pjesnik je već istresao ionako prazne džepove sa godinama olinjale odjeće.
Spremao se za nečujni odlazak na vječno počivalište. U sfere gdje se gasne i pučinom nedohvata brodi.
Nije se osvrtao ni na onih imaginarnih „stotinu djevovojčica“, koje su mu se u ranoj pjesničkoj mladosti obraćale „sve u jedan glas“:
„Dužan si nam jedno nebo
Dužan si nam jedno nebo!“
Ili na svoj odgovor:
„Kad i posljednji komad mesa nestane sa mene...“
Opet je kao i u doba nastanka „Mrtvih rukavica“ ugledao „sebe kao visoku travu koja se povijala i diže...“
Teško mu se bilo povijati, ali drugog izbora bilo nije.
Pokušao se izmiriti sa sobom, a time i sa svim iz ovozemne prolaznosti.
I dok drugi žale za onim što ostavljaju, umorni poeta – mislilac nije imao šta žaliti.
Bližnji i ljubljeni otišli su prije njega.
Pa i drugar Petko, sa kojim se šetkao, pred tramvaj posrnu.
(Vjerovatno da je Ratkovićevo drugovanje s mačorom bilo i praktična potvrda dubokog razočarenja u ljudske poroke svakodnevnice. Biće nam jasnije ako se sjetimo petostihovne pjesme „Susret“:
„Ide mi u susret
nepoznat čovek
pa se obradovah.
Neću morati da se smešim
neću morati da lažem“.

PLAMENA ZAVESA

Očeličilo se nebo, pišti strava.
Jato bombardera ostrvilo se na luku Aleksandrije, na ratne brodove na njoj.
Mrak, ni sebe ne vidim.
A onda se provali. Bezbroj topova ruknu gromovsku vatru.
Zemlja se ispod nogu izmiče, srce se u grlo penje.
Sam na ulici. Kao u tunelu...(ako naiđe voz...)
Ko zna koliko traje. A onda muk.
Je li razvaljeno nebo? Ne, samo rastresene zvezde.
I kao devojka iza ugla, iziđe iz oblaka mesec.
I obasja, i obasja.

Gledaj onu poslednju crtu,
Koja se sa tvojim okom sliva:
tamo se more
u nebo uliva.

DEVOJKA BEZ MLADOSTI

Nerascvetano, neprobehareno devojče arabljansko
Raslo od Sunca,
Od teške materine brige,
Od ljutog jada sirotinjskog.
I zape jednog dana
Silnom begu.
I beg se dogovori s majkom
Da pozlati zeleno, malo devojče.

Uvredi je ceo svet,
I samo to Sunce i jarki cvet
Obliše se čemerom devojačkim
Strahom od sveta,
Strahom od svega
Zabole zauvek.

Ceo život joj po đavolu pođe.
Ali ni u igri plahovitoj,
Ali ni u ljubavi zverovitoj
Mladost joj nikad
Nikad ne dođe.

Strahom od sveta,
Strahom od svega
Bolovala je celog veka,
Neprocvetana njena mladost
Uvređena doveka.

PESNIK I MILICIJA

Sjajni pesnik Risto Ratković, malen, premalen rastom, odevao se u dućanima koji su prodavali konfekciju za decu. Sve je na njemu bilo malo. Male ruke. Male noge. Kratki, prekratki kaputi, kratke, prekratke pantalone. Malene cipele, broj trideset i četiri. I na tom malom telu – velika glava na neveselom vratu.
Ja ne mogu da budem profesor, često mi je govorio, jer bih uvek bio najmanji u razredu. I deca bi mi se smejala. Ali portir! Još kako. To bi bio idealan posao za mene. Sjajno bih izgledao iza šaltera. Jer gornji deo moga tela, od pojasa i glave, koja otkriva šalter, ne bi izazvao nikakvu sumnju.
Risto Ratković, pesnik, pisac NEVIDBOGA, smejao se lepim smehom. I taj osmeh ga je prolepšavao. To je bio radostan, detinji osmeh. Osmeh presrećnog čoveka. Osmeh koji se pamti. Jer osvaja. I žene je osvajao.
Ali jednom u nekoj muci, zajedno svratimo u Savez pisaca da se raspitamo za nekakv posao. Generalni sekretar, poznati zvanični pisac, ravnodušno nas odsluša. Meni obeća nešto neodređeno. Što odmah i zaboravi. Rista Ratkovića je odbio. Razlog? Nekad, nekom zgodom, pisao je nešto protiv nadrealista.
Te kobne noći, u društvu Đure Gavele i Desimira Blagojevića, dva prijatelja, sjajni pesnik i pripovedač, veliki poznavalac literature i svega na svetu, Risto Ratković, pijan, nemoćan kao čovjek, iz sveg glasa dozivao je miliciju.
Milicija. Milicijaa. Milicijaaaaa!
To je bio njegov poslednji ljudski i pesnički krik.
Pesnik „Ikone“ i „Ponoći mene“, nijednu drugu reč nije izgovorio. Umro je. U teškoj oskudici. Puki siromah.
Na sahrani, na Novom groblju u Beogradu, pesnik Slobodan Marković, pokušao je da pokojniku u sanduk uturi bocu pića. Za spokojniji put u večnost. Očajan, ogorčen, pijan, vikao je na zaprepašćenje mnogih ukopnika:
Alal ti vera, Risto. Alal ti vera što si umro. Na vreme!
Jad i očajanje.

Branko V. RADIČEVIĆ

POTUCALO

Na svetu čuda nema,
Jer sve je čudo pod kapom nebeskom.
Što se zovem Tucalo Potucalo čudo nije.
Dugo sam, još dečkom, na cesti kamen tuco,
Godinama se i godinama po svetu potuco.
Dalje mi se ne priča.
Hajdemo u onu šumu tamnu.
Kako je ozbiljna ova šuma!
Sednimo na ovo zeleno busenje,
Na mahovini finoj oči da odmorimo,
Oči naše umorne.
Sednimo.
Kako je hladno i zeleno ovde!
Takve su bile oči u majke moje,
Zelene i hladne.
U čamcu na moru me rodila.
Neki put ne znam koje to more beše:
Crno ili Jadransko More,
I to mi je tako svejedno.
Navikao sam da zavičaja nemam.
Al' opet, ponekad, misao me obuzme:
Da malo ja se smirim,
Zavičaj da potražim,
I u svet se ponovo otisnem ja.
Šta ti sve nisam bio do Čikaga!
Bubrege mi je pržila i džigerice ladjina utroba,
Ali moja utroba češto je gladna bila.
U pristaništu jednom zaradih grdne pare.
Nekoliko dana sam po obalama šetao,
Hteo sam baš da vidim kako je to biti čovek.
Nije ružno!
A posle, tamo, koliko mesa!
Više no ova šuma mesa.
Konzerve ja sam krao,
I zabranjeno piće pio.
Mnogo je oko pesnicu moju videlo.
Zardjale su mi oči tamo,
Od mržnje i prkosa.
Kao bespara sam bacan u Mičigan jezero,
Pa sa užasom ipak obale dohvaćao,
I dalje živeo.
Kakve li ono behu zore,da se setim..
Ugašen požar..
Zelena paljba..
Otrov zeleni u očima..
Umor i policija, to je zora u Čikagu.
Takva su naša jutra u svakom velikom gradu.
E, tu sam srce očeličio.
Tu sam ga, kanda, i izgubio.
Žena ga, bogme, nijedna našla nije.
A tako divnih po svetu ima žena.
Kažu bar tako, ja ne znam.
Ja volim ženu kad gospodara psuje,
Ili sa cvećem kad razgovara sama.
Ja volim jednako londonsku maglu
I aksam u Carigradu.
Engleski džin il' srpska rakija,
To mi je svejedno.
Čoveka nanjušim bolje no ikoje pseto.
Koliko sam puta spasio drugove od ljudi!
Gospode se čuvajte dobro, govorio sam.
Čak i onda kad istinu govore njima je dosadno.
I jadnika se čuvajte dobro, govorio sam.
Slugu i roblja prodatog čuvajte se.
Duše su njihove u tudjem novčaniku.
Da, naučio sam i ja štošta po ovom svetu golemom.


Pamtio nisam puno.
Ali moje oko nije spavalo.
O, koliko puta mi tabani proklijaše nemirom!
Bukne u meni tuga što poznanike drage oštavljam.
Što se novim i tudjim stranama u zagrljaj bacam.
Ali podjem.
Šta i mogu, drugo ja, u čamcu rodjeni Tucalo,
Potucalo po ovome svetu..
Ne grlim usput ni ljude ni žene,
A imao bih, čini mi se, nešto da im kažem.
Reč bi ta bila topla kao krv.
No pre ću ispljuvati svoju sopstvenu krv.
Pred vucima se smešiti treba.
A toliko, ipak, ljubavi i snova!
O, ti snovi, prokleti snovi,
Svuda su me pratili.
Po kiši, po travi, po selima kamenim,
Po travi zelenoj, po pločama,
Po suncu i pesku, po mračnim izbama.
Srce mi beše gnezdo, i njega dok ne izgubih.
Ruke mi oštadoše samo drage,
Ove dve sestre, hraniteljke moje, ruke.
Lebde mi u snu iznad glave kao barjaci.
Šta ti sve one nisu radile,moje ruke!
Nikad još ne rekoh taj i taj ne znam posao.
Šile su i krale, i po vilicama udarale,
Crnu utrobu zemljinu kopale i zlato vadile.
E, to ti beše život!
U crne dubine zemlje spuštao sam se hrabro,
Oči naprezao, te moje oči umorne,
Ruke istezao.
A uveče onda,
Kad sam se iz zemlje peo u zvezde,
Ja nalazih noć na istom mestu
Na kom je i sinoć bila.
Umorna, gruba.
Hvala neka je onome spadalu krezubom,
Poljak li beše ili Švedjanin,
Narečja njegovog ne sećam se.
Govorio je često, mnogo i brzo.
To zlato, reče, kopamo radi mindjuše jedne,
Mindjuše neke plitke žene,
Toliko plitke da nemaš ni zagaziti u šta.
Davno je to bilo i ja sam stalno mislio.
Od mindjuše su narasla velika brda zlata.
Sećam se.
Onda je planuo rat veliki i strašni.
Bilo je divota pogledati
Kako su ljudi hrabri.
Što je to bilo smešno, žalosno, očajno!
Imao je čovek vremena sto puta da poludi.

Sećam se.
I puklo mi je pred očima nešto ogromno i svetlo.
Pobegao sam, a za mnom se kotrljala Zemlja,
U blatu, u krvi, u ludilu.
Kotrlja se, a ja lutam,
Po ovoj šumi zverovitoj,
Punoj gvozdenog hlada.
A tamo negde Sunce,
Sve crvenije i crvenije.
Ali šta, šta je to sa mnom?
Koliko da čekam još ovde?
Hocu li iz ove šume ikada izići?
Gladan sam, prosto naprosto, i žedan.
Zaboravio sam da odem, zbilja.
Viču me ljudi, mnogo ih negde ima..
O noge ove proklete..
Kako sam zakovan..
I hladno mi je..


Tako je mislio i buncao Tucalo Potucalo.
Jedna šaka snažna zgrabi ga za rame:
-- Ko si ti?
-- Besposleni.
Smola od umora skinu se s trepavica,
On otvori širom kapke očiju:
Nije to šuma,
No klupa u parku velikog grada.

Po ulicama su rasle ogromne povorke,
Glas njihov nije više u pustinji glas,
Glas je to koji se pod kožu zavlači.
Pohod je to gladnih.
Pohod koji raste svaki čas.
Litije su to što grozu dostojanstva nose,
Povorke bespravnih orgnizovane svesti,
Ne mole oni od silnih mrvicu savesti,
Niti milostinju ičiju prose.
Poklič je to za pravom,
Poklič za pravom i hlebom,
Pod ovim ljudskim nebom.
Obnovljenom snagom,već zaboravio glad,
Tucalo stupi u redove.

Raste veliki grad.
Paramanand is offline Reply With Quote

VOJNICI

Noć aleksandriska:
Puno nebo ptica.
Crna, trezna i pijana, bela
Promiču lica.

Arapi i Južnoafrikanci,
Novozelandjani i razni Sloveni,
Englezi i Austrijanci -
Krklja pesma i mesec seni.

Bombardovan ljubavni kraj.
U senci ruševina šapuće Arapka.
Pijani mornari tetoviraju raj.
Psovke, prelivene smehom svaka.

Treba ga čuti, taj definitivni smeh,
Smeh u lice besmislenoj smrti.
Gladni sveta, žedni zaborava,
I uvek umorni, umorni vojnici.

MERIMA

- Ti tražiš ljubav, mladiću – kaže mi stari Arabljanin, prodavac bičeva za muhe.
- Ne znam.
- Potraži unuku moju... Sto godina neka živi, jadnica! Ali da umre, srećna bi bila... Alah neka mi oprosti.
- A gde je ona?
- Po Kairu luta, po Aleksandriji.
- Kako da je nađem?
- Idi po barovima, gde ljuto piće pije, gde se gorka pesma peva. Tamo su rapavi glasovi. Tamo je Merima.
- Kako izgleda ona?
- Poznaćeš je po ludilu.
- I lutam. Zveče đerdani, sevaju gola kolena, krešte tamna grla. Merime nema.
- Merime nema – kažem prodavcu bičeva za muhe.
- Naći ćeš je, mladiću. Potraži iglu u pustinji. Ona ima rapav glas... Naći ćeš je po ludilu.
- Od čega je, striko, luda?
- He, sinovče. Priča je to. Bila je devojčica. Telo joj je neprobeharano.
A beše silan beg, trostruka muška snaga kod njega.
A bogat. I kupi on Merimu za deset dana.
Iziđe od njega Merima – luda.
Pa je porasla. Ljubav je išla njenim stopama, zver.
Pa je pevala, pa je igrala. Ljuta je bila. Od svega se strašila, od svega se plašila. Samo je bežala.
Igrala, pevala, sve luđa. Iz mržnje vodi ljubav. Samo se straši.
- Je li lepa?
- Kao zmija. Potraži iglu u pustinji. Oči – ljubičice. Požar u očima.
Izgorećeš ako je nađeš. Čuvaj se. Živela sto godina! Ah, smrt bi joj lakša bila. Idi, idi!
U tramvaju, na mostu nilskom Kairo – Zamalek, devojka. Oči – ljubičice. U očima požar. Kosti joj zveče.
Podozrivo je gledaju putnici. Ona povika: „Hulje! Svi ćemo istim putem“.
Iskoči iz tramvaja. Za njom ja. Ali svet vri, izgubi se.
A svet raste. Niče. Niče iz zemlje, kulja iz kuća, raste na krovovima.
Širom se otvaraju prozori, lupaju prozori. Žene lavorima prosipaju mokraću s prozora. A sunce, sunce... kao benzin mokraća gori.
Nema Merime. Lutam. Silazim sa sunca u podrume. Pijem hladan šerbet ljubavi. Merime nema.
A jednog hamamskog dana, jednog znojavog dana, potrčaše žene za kovčegom, leleču, biju se u grudi.
- Ko je umro? pitam
- Ona – tužno odgovara jedna baba.
- Merima? upitah nasumce.
- Da, Merima.

DETE IZ ORMANA

Ulazi otac u sobu da spava
I još sa vrata oči zatvara,
Od očiju svojih zatvara vrata
Da ne bi gledao.
Leže u prnje
I ne zna s koje je strane prozor.
On je kačketom zatvorio njegovo veliko oko.
Miran leži u početku.

Sve do glasa, glasa iz ormana.
Da li spava?
O, da mu je napolje izaći!
Za jedan krik sunca život bi dao,
Ustaje,
A napolju mesečina
Razastire svoje zeleno rublje.
Oko njegove postelje šeta velika buba,
Nosi upaljen fenjer, velik kao naprstak.
On čuje neku posmrtnu pesmu tihu,
Neko leži tiho u njegovom ormanu.
On beži iz sobe
Ali ne može sasvim da izađe:
Zar ne ide cela četa buba i nose nečiji glas,
Glas iz ormana,
Glas njegovog deteta,
Koje nije imao para da sahrani.
Juče je tek posao dobio,
Prvi put ovoga leta.
Od vlasti nije smeo u sobi da ga zakopa;
Drži ga mrtvo u ormanu dvadeset dva dana.

On voli cveće.
Kad je u sobi mnogo krinova miriše na leš,
U njegovoj sobi cvetaju krinovi,
Cvetaju u njegovom telu,
U zidovima,u postelji, u ormanu.
Otvara prozore da se ne uguši od cveća.
Šetao bi ali ne sme po avliji da šeta.
Stanarinu platio nije.
I gazda bi rekao da zidar nesto smišlja,
Da nešto opasno u glavi svojoj zida.
O,kako da se s praga vrati?
Da je tica,pa da ima krila.
Da pobegne od svega ovoga ovde.
Od praga na kome kukavan sedi a ne sme da kuka,
Od prnja svojih koje noću postaju žive
I razgovaraju sa njim glasom faraonskih mumija.

Napolju veje zelena mesečina,
I zavija na nebu mesec kao u mećavi vuk.
A njega zove dete iz ormana:
Brine se, jadno, da on ne spava,
Da može sutra da radi, jela da donese.
O, nikad mu bombona nije kupio.
Jedanput ga pitalo tužno:
Tata, šta je to čokolada?

Sviće golubije sivo.
Zidar se iz prnja izvlači izmrcvaren.
Oseća kao neki trag snova u sobi,
Razbarušen vazduh.
Umi se i ode.

Zida se nečija velika kuća.
Neograđeni mostovi od daske
Lebde nad provalijama,
Ugibaju se pod koracima nosača
Krvavo šaljivi mostovi.
Sva se pećina ugiba i ljulja se od ljudi,
Dodaje se i nosi i pruža i prska i kuca.
Kucaju u njoj i nad njom kucaju čekići,
Penje se kuća u vis, mermerna lepotica.
U njenom podnožju zidari jedu nešto na brzu ruku,

Telu svome novi pogon daju,
Da propnu kuću još na jedan sprat.
U nedovršenim građevinama
Miris je rada čist kao sa leda.
Stotinu vrata još nemaju vrata,
Stotinu otvorenih soba jedna drugu gleda.
Promaja promaju seče,
Ukrštaju se pogledi praznih prostorija.
Uzbuđen time zidar ponekad zapevuši;
Ruzmarine moj zeleni,
Moj prozore okićeni.

Dogoreva dan.
Dogoreva zidarev kratki san.
Sa toga istog prozora
Neko ce pljunuti na njegovu senku,
Kad se bude vukao pločnikom
Pored završene zgrade.
Kad bude zviždukao pesmu jeftine rakije;
Al sam se najadio jada!
Ili besposlen zurio u kamen od kamena,
Od kamena njemu ni kamena.
Dogoreva dan
I sunce kupi svoje prnje da spava.
Zidar ide u prnje svoje očajno poznate,
Pored ormana sa mrtvim detetom da spava.

Ponoć.
Visi kao bakarni kazan.
Mesec.
Pusta noc i prazan mesec iznad grada.
Noć u hapsanama

Debeli visoki zidovi,
Guste gvozdene rešetke,
Nebo od betona.
Visi električno jaje,
U sijalici gori neizleženo pile,
Padaju stenice sa niskog i tvrdog neba
Po kosi
Po očima.
Zidarevo se lice smeši:
Oslobodjen je deteta i stana.
Škripe stare daske i škripe dečije kosti:
Ipak se orman otvara.

Skakuće bledo dete,
Govori mrtvo dete:
"Oče, budi hrabar."

Gori malo električno jaje.
Na lice pala tama.
Kao ispod kože pređe po licu senka:
Grči se vilica
I pobunjeno steže pest čoveka.

Novo groblje u Beogradu.
Dan,20.jun,1954.
Sahrana pesnika Rista Ratkovića.
Slobodan marković,Libero Markoni,nesrećan,pijan,skače u raku.
»Gde ste bili dok je gladovao«!vičena ukopnike.
Pokušava da pokojniku u sanduk uturi bocu pića.
Da mu se nađe.
Da spokojnije putuje.
»Alal ti vera,Risto!- viče.
»Alal ti vera što si umro.
Na vreme.«
Na licima prisutnih užas.
Oni sa Ristom nisu delili poslednje porcije čvaraka.
Grobari uzimaju lopate.
Libero ih hvata za ruke.Viče.Moli.
»Polako.
Ostavi lopatu.Ne lopatom.
Rukama.
Rukama zemlju.
Znate li vi,bre , koga sahranjujete.«
Javnost nije razumela tugu pesnika Markovića.
Javnost uopšte ne razume tugu....
estate is offline Reply With Quote

DVE ZORE

I

Velika pepeljara. Sve cigarete
ispušene.
Senke pucketaju.
Neko nevidljiv krši prste.
Ssba je puna pustinje. Kad noć posta rumena, ugasih lampu u prozoru.
Pred zoru odoh u njenu bivšu postelju, da je sanjam..
I ona se javi. U telu beše vesela, a u licu tužna.
U rasvit zore videh dve slepljene sveće gde se cepaju jedna od druge, a kanda i gase.
I čuh njen glas, beše u vidu osmeha.
Otkinu se i pade kao srebro;
Neko je negde odlazio, a ja sam plakao.
Rastanak nije više bio sa njom, ali ma s kime se rastajao, to je bivao rastanak sa njom.
I sve tako, dok se ne razdani.

II
Iziđoh u pesak, bos. A on hladan kao sneg, i mokar.
Anđeli i demoni mokrili svu noć.
Po pesku mnogo tragova - ptice, mravi, zmije, šakali - bezbroj životinjskih naroda.
Pustinja noću ne spava.
I dva ljudska stopala: ko li je to noćas prolazio bos?
Nije li to bila Tais Aleksandriska, njena sen… Ona devojčica iz mornarske krčme.. . Ona zanosna igračica… Ona glumica opojna… Ona isposnica čudesna i kaluđerica.
Anatol Frans veli da je na samrtnom času ugledala boga.
Istoh se zarumene. Sad će i crvena truba sa vidika.
Odoh na more. Ono umireko, oprano, lepo..
I videh dve- vojske kako jedna od druge u isto vreme beže. I obradovah se.
__________________

RISTO RATKOVIĆ
(Bijelo Polje, 03.09.1903 — Beograd, 18.06.1954)

Risto Ratković, pjesnik, dramski pisac i prvi crnogorski romansijer, rođen je 3. septembra 1903. godine u trgovačkoj porodici u Bijelom Polju. Osnovnu školu završio je u svom rodnom mjestu. Njegovo djetinjstvo obilježile su strahote balkanskih i prvog svjetskog rata. Poslije gimnazije, koju je završio u Novom Pazaru, upisao se na Filozofski fakultet u Beogradu, na kojem je diplomirao tek 1936.

Vrijeme Ratkovićevih studentskih dana karakteriše bogat književni život u Beogradu. Rađaju se novi književni pravci: dadaizam, zenitizam, nadrealizam, pokreću se novi književni časopisi i listovi, u čijem uređivanju učestvuje i Ratković ("Refleks mladih," "Čaša vode", "Bele revije", "Umetnost", "Večnost"), cvjeta boemija, u koju se utapa i ovaj pjesnik. Izvjesno vrijeme pripada "neoromantičarima", pa zenitizmu i nadrealizmu. Godine 1931. umire mu žena, što će utisnuti pečat ne samo na njegov život nego i na literaturu. U diplomatsku službu stupa 1938. godine i u njoj ostaje do kraja drugog svjetskog rata. Za to vrijeme službovao je u Francuskoj, Sovjetskom Savezu i Egiptu. U domovinu se vraća 1945. Posljednjih godina života, zaboravljen i usamljen, sve više tone u alkohol. Umro je 18. juna 1954. i sahranjen na Novom groblju u Beogradu.

Risto Ratković nije napisao mnogo, ali ga izvjesna ostvarenja, prije svega poetska, čine rodonačelnikom moderne crnogorske književnosti. Prvu knjigu Mrtve rukavice (pjesme i pjesme u prozi) objavio je 1927, a iste godine i poemu Leviatan (zajedno sa Moni de Bulijem). zatim štampa knjigu kritičkih skica Ćutanja o književnosti i tragediju u tri čina "Zoraj".

Zbirka stihova Dodiri izišla mu je 1952. a knjiga stihova Sa Orijenta posmrtno, 1955. godine. Izbor iz pjesnikovog poetskog stvaralaštva pod imenom Risto Ratković objavljen je u Beogradu a izbor iz poetskog, proznog, dramsksg i kritičkog djela Ponoć mene 1966. u Titogradu.

Ratković je autor prvog romana u crnogorskoj književnosti. Nevidbog, koji sadrži puno autobiografskih elemenata, slika prvi svjetski rat i otkriva do tada u literaturi jedan nepoznat kraj, prvi put je objavljen 1933. godine.

Ipak, Risto Ratković najpoznatiji je kao pjesnik. U njegovim stihovima dominira tratično osjećanje svijeta, sa čestim varijacijama kobi, promešenosti i smrti. Međutim, pjesme su mu pune refleksija, ljubavi i topline. Odlikuje ih izbrušen izraz i savršena forma.

Ratkovićevo književno djelo još nije u cjelini sabrano i objavljeno, ni dovoljno proučeno. O ovom piscu obuhvatnije su pisali: Milan Bogdanović, Velibor Gligorić, Radomir Konstantinović, Svetlana Velmar-Janković, Pavle Zorić, Sreten Perović i drugi.

RISTO RATKOVIĆ — PESMA I PATNJA RISTA RATKOVIĆA


Nosio je u sebi velikog pesnika, a iza sebe ne samo što nije ostavio remek-dela već jedino stranice ispisane aljkavo, nejednake snage, stilom koji, često, nema nikakve ujednačenosti pa čak ponekad ni nekog stvarnijeg opravdanja. Poezija kao da je pristajala do njega da dođe samo putevima prokletstva, koje lomi reč i stih, i govor pretvara u mucanje: tek iznenadno, između stihova rogobatnih i banalnih, blesnuo bi stih nesvakodnevni, a kroz njega objavila bi se snaga jedne zaumne mašte i jednoga vizionarstva kakvo se retko sreće u modernoj srpskoj poeziji. Ako ga antologičari ili zaboravljaju ili pamte po pesmi Ponoć mene (koja je manje vredna od naslova koji nosi), napisanoj u bdenju pored senke mrtve žene, u društvu krajnjega siromaštva i smrti, u besparici i očajanju ubogog čoveka na koga ne pristaju ni dinar ni metafora, on nikako nije bio samo taj pesnik. On je živeo svoju ponoć i zahteva da se traži izvan antologija, u onim izuzetnim, naglim trenucima koji, često, nisu duži od dva-tri stiha, rođena u zaprepašćenju i došanuta odnekud iz najtamnijih slojeva bića, iz onoga mraka koji kao da je bio zatvoren u njegovom telu, i koji se objavljivao, s jezama proročanskim, u paćeništvu izvornom, veoma retko ili silovitom snagom.

Pesnik stiha a ne pesme, on je pesnik unutrašnjih previranja koja nose u sebi nešto muklo i podsećaju na hujanja noći u njegovome Sandžaku, tom tamnom vilajetu koji će u njemu naći najdubljeg i najprokletijeg svog pesnika. Nešto mračno i ukleto ne prestaje da živi u ovom pesniku kome se, usred podneva, mogao uvek da prividi pesnik kao sin zle majke Sjerme, koja ga je prognala iz zavičaja, na lutanja bez spasa. Taj ponorni mrak, sa svim utvarama njegovim, koje se kikoću glasom bez glasa, i jezikom bez reči, s onu stranu svakog ponjatija, pristajao je na trenutke halucinacije u upaljenom duhu ovoga pesnika, ali nije mu dozvoljavao da se, do kraja, usaglasi sa rečju. Između reči i Rista Ratkovića nikada nije došlo do izmirenja. Nadrealizam Ratkovićev, u Mrtvim rukavicama, ali i kasnije (kada se javi u njegovoj posle-nadrealističkoj poeziji), jeste otuda prevashodno nadrealizam sna, pretežno opisan a mnogo manje, i mnogo ređe, nadrealizam jezika, tako da bi se, uprkos svim nenadnim nadrealističkim preobražajima jezika, od kojih su neki uistinu moćne snage, ovaj pesnik mogao da shvati kao nadrealist bez izrazitog nadrealističkog jezika: njegova nadrealistička metafora pretežno je opisna, tako da bi ovaj nadrealizam sna mogao da se slika: to kao da su sadržaji za buduće nadrealističke slike. Kao što je nadrealističko slikarstvo, upravo zbog toga što je slikarstvo vizije ("linearno" i kod najvećih, i najznačajnijih njegovih predstavnika), veoma često — iako ne uvek a pogotovo ne onda kada se služi kubističkim kolažom — standardno i konvencionalno u svojoj "tehnici", tako da je njegova vizionarnost, koja je preobražavalačka u sferama duševnosti, ostala bez odgovarajućeg preobražaja u samom likovnom jeziku (ostvarujući se krajnje paradoksalno: kao slikarstvo revolucionarno-oslobodilačkog vizionarstva koje, međutim, govori vanredno konvencionalnim, ponekad i sasvim "akademskim" jezikom), — tako i Ratkovićevo nadrealno vizionarstvo, od jednog do drugog njegovog bdenja, u očekivanju vizije, u vizionarenju, iz godine u godinu je u masi sve izrazitije konvencionalno, i u dubokoj nesrazmeri sa vizijama koje pokušava da objavi. Reč konvencionalnog jezika kod njega je reč autentičnog vizionara. Patnja njegova je patnja u ovome raspjatiju vizije i reči, vizionarstva i poezije. Tu je on sebe pesnički naslućivao, ali tu je, sa istom neumitnošću, sebe i gubio. Ako kod njega ima tolika masa jezičke banalnosti i konvencionalnosti (i to ne samo posle Mrtvih rukavica, najznačajnije njegove knjige, već i u toj knjizi), to je zbog toga što kod njega ima toliko sna: prisustvo ovog jezičkog konvencionalizma ne poriče ovde prisustvo sna, i njegove nadrealnosti, već san upravo potvrđuje, san koji je život u vizijama a ne u jeziku, i koji je utoliko manje jezik ukoliko je više vizija. Najviša patnja Ratkovićeva koja je oplođavala pesmu isto koliko ju je i uništavala, izjednačujući život sa poezijom, i često ih zamrsujući u pesnička nerazmrsja, jeste kao patnja u snu: san je muka zbog odsustva jezika; to je patnja, i u najsrećnijim njegovim trenucima, jezičkog bića koje je ostalo bez jezika. Snaga sna i snaga jezika ne idu naporedo. Gde verbalna snaga uspeva da se uspostavi, san umire. Upućen traženju spasa dodira, ovaj pesnik išao je u san po mrtve a ne po literaturu. Njegov nadrealizam je više u jednom stanju duha nego u jeziku tako da osnovni razlog za njegovo odvajanje od nadrealizma u poeziji, kao da je dat već samom prirodom ovoga nadrealizma, sna, ovim vizionarenjem, van-jezičkim, ovom žudnjom za konkretnošću, za uspostavljanjem dodira, za opštenjem. U svojoj neostvarenosti, koja je išla do osećanja duboke napuštenosti, on je zaveren opštenju, uspostavljanju dodira, a ne nadrealističkom snu o totalnoj slobodi. Pokret njegov ne ide od jezika ka snu, kao u pesničkom nadrealizmu već, po imperativima nadrealizma života, od sna ka jeziku. Iako je i sam pokušao da napiše automatski tekst, on je takođe poricao automatsko pisanje kao obmanu a kasnije i kao falsifikat, ali njegovi argumenti protiv automatskog pisanja, na kojima je pokušavao da zasnuje svoju negaciju nadrealizma, ako se vide u perspektivi psihološke i jezičke strukture poezije koju je sam pisao, deluju kao maska pozajmljena od nekog drugog, i iza koje se krije njegovo pravo lice. Lični motivi obračuna sa beogradskim nadrealistima (posle njegovog odbijanja da pristupi nadrealističkom pokretu), u tome su, ma koliko prisutni, sasvim beznačajni. Čak i njegovo istinsko uverenje da mu je poziv da stihom služi borbi protiv buržoaskog sveta, a da nadrealizam "pere ruke od stvarnosti", nije tu prevashodno, ili je izvrnuti izraz najbitnijeg njegovog razloga: on se plašio gubljenja i ludila. On se bojao od demona pesničke pustolovine kao do samoga demona zaumlja. Izjavljujući da se "tajanstveni način stvaranja čiste apsolutne poezije" ne može poreći, ali upravo zato što "ona ima da nas zamahom samosvesnog ludila zavitla u neki drugi svet, možda u naš sopstveni bezdan", on je ostajao pesnik toga bezdana, i tog "samosvesnog ludila", po svome najdubljem prokletstvu, ali u neporečnom strahu od njega, užasavajući se od pada u "sopstveni bezdan", i pružajući mu iz godine u godinu sve moćnije otpore, tako da je čitava njegova pesnička istorija, od Mrtvih rukavica preko pesme Ponoć meni i "socijalne poezije" do pesama pronađenih u afričkoj pustinji, za vreme drugog svetskog rata, istorija jednog dugog i mučnog pesničkog samoubijanja: pokušaj ubistva pesnika u sebi kao pokušaj ličnog spasenja.

Radomir Konstantinović

MUDRACI MERE PONORE ZABRANJENE

Strepi i čekaj samo, sprema se još dublja noć.
Neće više nikad svanuti osmeh
Što sam ga na cveće spuštao nekad,
Osmeh taj rumeni leprša negde još
Za duh beskrajno dalek.

Strepi čekaj samo, zamešena je apsolutna moć.
Makako težak nevoljni bio put,
Na polovini mira nema.

Mir ovaj drevni bez utehe
Na mrtvoj straži neočekivanja
Šta čeka drugo no jad.

MOTIV SMRTI U LIRICI RISTA RATKOVIĆA


Dekor smrti prisutan je u većem broju poetskih tekstova Rista Ratkovića. No iz sveg tog blaga, prevashodno autentične lirske prirode, aktivno se nameće ono što i poslije svoje fizičke smrti ostaje živo u pjesnikovoj uspomeni, u tajnovitom momentu. Nije li Maruša Ratković, taj fluidni lik blagorodne pjesnikove sestre, isto tako neminovno živa — na nebu sjećanja, svejedno! — kao Tais Aleksandrijska koja fantomski luta obalama Nila u svoj svojoj svevremenosti (pa čak i vanvremenosti), u tako gordoj i sujetnoj neprikosnovenosti? Obije se, kontraverzne po sudbini i karakteru, i poslije vlastite smrti ponašaju u pjesnikovim vizijama kao bitno prisutna bića, na obalama one dvije rijeke koje čine limesne brazde Ratkovićeva života. Pjesnik ne može i ne želi da se oslobodi tih "nestalih" bića. To zaustavljanje prolaznosti, nepriznavanje smrti, usporavanje i osporavanje definitivnog opraštanja od bliskih i nedužnih (a samo oni, ti nedužni i čedni, hitro odlaze iz života) precizno je odslikano u ravnopravnom razgovoru između "mrtvih" i "živih". A gdje je razlika između ove dvije kategorije bila? U čemu su ta bića ujedinjena? Mrtvo dijete iz ormana hrabri svog tragično siromašnog oca koji nije imao ni toliko novca da bi svoje najmilije, svoje čedo mogao da sahrani. Ali to je i jedini slučaj da pjesnik indirektno slika seanse s mrtvima. U slučaju voljene žene, sestre, egipatske carice-mumije ili "bivših anđela", pjesnik saobraća neposredno, u najblažem, gotovo pobožnom tonu. Pobožnom čak i onda kada to prelazi u bogohulnost.

Pjesnik zove mrtvace na trpezu svoje odanosti i nepresušne vjere u mogućnost novih susreta. Čini se da ga ta vjera i održava u životu, osmišljavajući njegovo postojanje. Egzistentna u eksplikativnom smislu, ona čini da pjesnik identifikuje svoje bivše anđele sa ljudima na trotoaru, u mimohodu, da prepozna svoju voljenu ženu, odavno fizički nestalu, u prolaznici koja ga ka ulici, žureći nekom svom cilju, otopli svojim dahom. To ga, prevarenog u koračanju, još više sneveseli; pri umornom povratku kući, kao i uvijek za sve tegobe života optužujući sebe, molećivo se obraća svojoj mrtvoj ženi:

Bar sada ne brineš brige sirotinjske,
Jadnice moja!
Celoga dana onog dana uzalud tražih pare,
A kad ti dođoh — mrtvoj ti dođoh...
Velika patnice moja,
Krvavo te pozdravljam.

No, ne samo da se pjesnik obraća mrtvima, paleći im vječita kandila (iako "u Boga nismo verovali"), već im i zavidi na bezbjednosti koju besprijekorno i nepromjenljivo uživaju, koje ih nikakav poredak stvari u svijetu ne može lišiti. Zato u ovoj poeziji i nema punog protesta, nema ropca ni prave molbe. Ratković je panteistički zagledan u sudbinsku egzistentnost bića, ma koliko bio lijevo orijentisan u proklamativnim, kritičko-esejističkim tekstovima. Materija mijenja oblik ali se ne pretvara u ništa, ne nestaje. Priroda ne trpi poraze: svaki, makar i trenutni poraz priroda pretvara u novu pobjedu. Mi moramo vjerovati u ljepotu tih promjena, u ta agregatna stanja bića, u tu harmoniju prirode gdje je naš bol samo kamenčić u mozaičnom zastoru gorke ljepote. "Njeno bivše oko", kako to kaže pjesnik, pretvorilo se u "divni cvet" na grobu; on moli "slepi vetar" da ubere taj cvijet da ga uživa. Pjesniku je to njeno bivše oko u obliku cvijeta nedostupno već: on može sa njim, cvijetom, samo na neki čudno-duhovni, čudan način korespondirati. A taj slepi vetar, koji kao šire shvaćena metafora može da simbolizuje i život ili još bolje — trošnost života, strahovito je moćan, živ, sveobuhvatan; pjesnik smanjuje sebe i svoju akcionu potenciju na mikroskopske razmjere, oštro sjenčeći razliku između brutalnog makrokozmosa, kome je potčinjen, i intimno-sentimentalnog mikrokozmosa iz čije sfere nije kadar da izađe. Razlika koju primjećuje, pod čijim znakom živi, uzbuđuje ga do želje da više razlika ne bude (između vetra i neba), da se uspostavi neka, makar kakva, ravnoteža koja bi učinila izlišnim pitanja ovako gorka:

Zvezdama li to vetar,
Krilima zvezdanim lupa li to vetar
Ogromno oko okeansko,
Ili to moje srce ne otkucava ravnomjerno?

Između dvije rijeke, između dva rata, između brojnih umiranja, između "peska i peska" — račva se pjesnikovo biće kao sjenka, prostire se njegovo saosjećanje, traje njegova pobožna mukotrpnost. "Dečica pognute glave, u strogom redu, idu pustinjom", avioni kruže, bacaju rakete, bombe, pustinja gori. Dvadesetak godina ranije vizija nije bila mnogo drukčija, dok pjesnikovu majku nose mrtvu, a oca mu "vode na streljanje". Ni u najbolnijoj Ratkovićevoj pjesmi ("Ponoć mene") nije drukčiji odnos prema smrti. U razgovoru sa mrtvom ženom, pjesnik je prekorijeva što nije održala obećanje da se češće javi; možda ga ona i posjećuje, ali su njegove oči nesposobne da je vide. Ali kad osjeti njen dah predsmrti, srce mu je sposobnije "za otkucavanje tajnih znakova duha. Duha ili druge materije". Ta druga materija od smijeha, straha i ljubavi — dobija osoben smisao u tako dirljivo nemoćnim, crnim humorom prelivenim akordima:

Zaspati ili umreti...
Ili se pretvoriti u suncokret.

Smrt tako postaje olovna poluga ljubavi u najparadoksalnijem vidu. Dematerijalizovana smrću voljenog bića, ljubav je tek tada višesmjerno čulna. Ali i kad je u pitanju ljubav u najčulnijem, živom i realnom vidu, kao u "Bagdadskom lopovu" i ostalim istočnjačkim poetskim reminiscencijama; kada se žena javlja kao ona biblijski neprikosnovena, nasušna polovina ljudskoga bića, kao u "Ikoni" ili "Ponoć mene"; (a paćenički lik žene uvijek je kod Ratkovića uzrokovan neodoljivim zakonima krvi, uzročno-posljedičnim djejstvom prevazilaženja neobuzdane strasti i ljubavi, ili pak psećom odanošću prema zavjetnom obožavanju ideala — slobodno izabranog voljenog bića); kada je, dakle, san o sreći udvoje srušen surovošću (po Ratkoviću) prirodnih zakona, — pjesnik se pokorava nekom unutarnjem jus divinum, suštinskom značenju prolaznosti (koja se ni u jednom trenutku ne izjednačava sa besmislom življenja).

Sreten Perović

ZANIMLJIVOSTI...


Risto Ratković, pesnik, pisac Nevidboga, smejao se lepim smehom. I taj osmeh ga je prolepšavao. To je bio radostan, detinji osmeh. Osmeh presrećnog čoveka. Osmeh koji se pamti. Jer osvaja. I žene je osvajao.—
Umro je. U teškoj oskudici. Puki siromah.
Na sahrani, na Novom groblju u Beogradu, pesnik Slobodan Marković, pokušao je da pokojniku u sanduk uturi bocu pića. Za spokojniji put u večnost. Očajan, ogorčen, pijan, vikao je na zaprepašćenje mnogih ukopnika: "Alal ti vera, Risto. Alal ti vera što si umro. Na vreme!
Jad i očajanje.

Branko V. Radičević, pesnik


Kad je umro pesnik Risto Ratković, juna 1956. godine Slobodan je sa zakašnjenjem stigao na sahranu, podosta pripit. Kad su Ristovo telo spuštali u raku, on se od autora "Nevidboga" oprostio uzbudljivim rečima, u kojima je plamteo bol za svojim starijim sabratom. Kazavši za Rista da je bio veliki pesnik i divan čovek, evocirajući njegove životne muke i udese, svoj govor završio je rečima: "Alal ti vera, Risto".
Dobro se znalo da je to pohvala umrlom piscu za časnu poeziju i život. Zbog tog govora bio je nemilosrdno "okrpljen" u "Borbi". Imao je neprilika i na poslu i u književničkoj organizaciji. Napad na Slobodana izvršio je predsednik Udruženja književnika Srbije Milan Bogdanović, ističući da su takvi istupi nedopustivi i da moraju, istakao je, doživeti opštu osudu!
Da bi se poigrao sa Bogdanovićevom paskvilom u "Borbi", da bi mu stavio do znanja da do nje mnogo ne haje, zaputio se ka svome "napadaču" sa ljutnjom, izgovorivši reči koje su veoma dugo kružile Beogradom: "Biću manji po Ivanji". (Ivanji je bio sekretar Udruženja i bio je poznat po ugađanju moćnima, u koje se, bez sumnje, ubrajao i Bogdanović!).

Rajko Đurović, Večernje novosti


...Poezija Rista Ratkovića je Crnu Goru uvela u moderne tokove. "Ratkovićeve večeri poezije" su u velikoj Jugoslaviji bile ravne Ohridskim, Beogradskim i mnogim drugim. No, sve ove nesreće koje su nam se desile pogodile su u i "Ratkovićeve večeri poezije". Od nekadašnjih internacionalnih susreta, svedene su na političke tirade, u kojima na književnu scenu stupaju oni pisci i politički ostrašćeni "Crnogorci", što najbolje pokazuju ovogodišnje "Ratkovićeve večeri poezije" koje je Marko Vešović svojim istupima obesmislio. Da kojim slučajem vaskrsne pjesnik Ratković i vidi ko dodjeljuje i ko dobija nagradu, sigurno bi poželio još dublje da se pokopa.

Ljubiša V. Knežević, pesnik

Leviatan

Stanes li na prag tamnice moje
tamnice cija su vrata izgubljena za uvek,
videces da sam bas taj
dubiki zabrinuti arhandjeo
pakla tvoga
zar uvek zaboravljas to
kad na privremeni odes
izlet
u bisoskop, u knjizaru,
na razgovor prijateljski,
pismo radosti kad pises,
ili kad golu zenu
gledas
odusevljenjem tvojim hrabrim
dzelat se ogrne vesto
da svezanog te baci u crnu vodu utopljenu
u vodu punu nociju strasnih

ne kuca niko na tvoju senku
ona se otvoriti nece
osim ako te na novu pozovu patnju
a dotle me prati u rusevine tela pokrivenog
prasinom svesti

--------------------------------------------------

ne nadaj se da te oslobodi smrt
ona te samo plasi
nju je zauvek zarobio pakla jezivi hrt

svi su kljucevi nasi
places no suze tvoje nisu vise mokre
one su prasak od kojeg oci bole
da placu jos vise
da bole jos vise
uzdises, no uzdah bespomucno siba
skrguces,
ali se tebi cini da izmedju gornjih i
donjih
vilica daleko tako strasno
da se ni dodirnuti nece
iscrpljena je svaka nada

Luminal

Dobauljaj do mene vodo,
Pridji mi, hladna ti!
Uskoci u moj krevet, vodo,
Pozar mi ovaj ugasi.
Potokom brzim poteci u grlo bolno.

Nemoj mi natrag iz guse poteci
kad na iglene usi vatru mi palis.
Je l' to vidim il ne vidim, te je nema.
Uzalud se do plafona verem ja po zidu
da je trazim,
vodu zednu.

Sta ono minu ulicom preko mraka?
Zlatna odezda - uspravljen zmaj.
Da li bezi ili u pomoc hita...
Citava jedna katedrala
rapada se do zore.

------------------------------------

Hodnicima blude plave misli,
Posivele, usmirene
Dobre misli pomirenja,
mudre misli pregorenja.
Nema nade, nema beznadezja
u predvorju pakla mog.
Cim progovorim,
izdam se.
Neki me prozor napred vodi,
cudan prozor, neizrecim.
Vuce me da kroza nj pogledam.
I vo vjeki vjekov vuce
taj na materiji prozor.