Милан Ћурчин

Милан Ћурчин,

Рођен је у Панчеву 14. 11. 1880. године, био је песник, књижевни критичар, публициста и преводилац. Потицао је из имућне трговачке породице. Основну школу учио је у Панчеву, а гимназију у Новом Саду. Један је од представника српске модерне и значајан књижевни историчар, а радио је и као доцент Београдског универзитета на Катедри за немачки језик и књижевност, обрађујући јужнословенско-немачке литерарне везе. Тада издаје и уређује две књиге Српскохрватског алманаха (Београд — Загреб, 1910. и 1911). Ћурчин је 1904. докторирао германистику и славистику у Бечу са тезом Српска народна поезија у немачкој литератури. Теза је наредне године објављена у Лајпцигу, да би на наш језик била преведена 1987. поводом двестоте годишњице Вуковог рођења.
Књижевношћу се почео бавити као студент. Прву песму Вече у врту објавио је у Бранковом колу. Касније песмама, књижевним студијама и критиком сарађивао је у Цариградском гласнику, Српском књижевном гласнику, Сријемским новинама и другим, у то време, престижним часописима. Јавивши се у књижевној јавности на крају 19. и почетком 20. века, непосредно после Војислава, а у исто време са Ракићем, Дучићем и Дисом, овај српски модерниста разликовао се од претходног, али и свог времена. Доноси ново виђење поезије и стваралаштва у тексту О мојим песмама, који се сматра манифестом модерне у нашој књижевности. Овај текст се појавио двадесет година пре текстова Милоша Црњанског и Станислава Винавера. Као следбеник авангардне струје, устаје против традиционализма и нормативизма, залажући се за аутентичност у стварању.
Умро је у Загребу 1960. године.

ДА Л' ХОЋЕШ ТАКО


Чуј, истину ћу ти рећи:
Моја је љубав од овога света.
Да ли сам ти пети, ил' тек трећи,
Мом осећају то не смета;

Ни ти мени ниси прва, што ћу крити?
А и ко зна шта још може бити!

С анђелима те нисам поређив'о,
Да надземаљски створ ја обожавам;
И нисам хтео — не разуми криво! —
Да душу своју љубављу спашавам.

Ја жену тражим, снаге и полета!
Моја је љубав од овога света.

ПЛАНОВИ


Поранићу једног јутра,
Дохватићу листак-два;
Писаћу ти: данас сутра
Бог те пита где сам ја.

Покупићу чег' се сетим;
У вагонски сешћу кут,
Да плачући летим летим,
Куд по прузи пузи пут.

Шта ће онда даље бити,
— Немам појма. Уокрет
Пројурићу, пробродити
Парче земље, празни свет.

Па ћу онда опет стићи
Тачци с које пођох пре;
Све ће, знам већ, лепо ићи
Унатрашке — ко и пре.

ПУСТИТЕ МЕ КАКО ЈА ХОЋУ


Зашто увек једно и исто,
Зар баш мора бити јасно и чисто,
И свуда прописан број?!
Та песма није акт, и мис'о није слово.
А дух тражи увек ново,
И хоће да буде свој.
Ритам ће кроз музику речи
Пробити себи путе,
И отићи у прави крај;
У песми закони ћуте —
Пустите осећај!

У БЕЧКОЈ ШУМИ


Свеже је и ведро, јутро, —
Ко почетак лепе приче;
И по грању, и по жбуњу
Нешто се буди и нешто се миче.

Трчаћемо по шуми свуде;
Ти ћеш причати пуно и живо!
Ја ћу те дирати много,
А неће ти бити криво.

Ал' после, бићемо тужни,
Јер знамо шта бити не сме.
Вече ће бити лепо —
К'о свршетак тужне песме.

У ТРОЈЕ

Кад земља проста да тужи.
Те се на раној ружи
Расцвета први цвет,
А лептир полете бели
Да први куша лет, -
У врту смо се срели,
Где јарко сунце сја,
Пролеће, ти и ја.

Лептир љубавно ружи
Шапће, и око ње кружи,—
Мирисни љуби цвет.
У цветном земноме рају,
Без мисли за други свет,
У безбрижном загрљају,
Идемо друга три:
Пролеће, ја и ти.

Ал' кад жарко лето дође,
И младост ружу прође,
Повије главу цвет;
Љубави лептир се мане,
И малакса му лет, —
Поћи ћемо на разне стране
— Куд? сам Бог свети зна ! —
Пролеће, ти и ја.