Раде Драинац

Раде Драинац,

родио се као Радојко Јовановић 4./26/августа 1899.год. у Трбуњу код Блаца. Основну школу завршио је у Блацу а 1911.уписује се у гимназију у Крушевцу у којој - до почетка Првог светског рата, завршава три разреда.Године 1914. већ је на фронту, са својом војском, а 1915. повлачи се преко Косова и Метохије до Скадра и Љеша и стиже у Сан Дјовани.
У земљу се враћа 1918.године, наставља школовање, а прекида га после шестог разреда.Већ 1919.год, објављује поезију у часопису "Епоха".Збирка стихова "Модри смех"излази у Београду 1920.са потписом Рад.Јовановић. 1922.покреће часопис "Хипнос" и објављује програм Хипнизма - први пут потписује се као Раде Драинац.У едицији Хипноса објављује књиге стихова "Воз одлази".Потом објављује низ збирки песама све до последње "Дах земље" објављене 1940.год.
Волео је да путује:1927.и 1929.био је у Француској,1931. у Фиренци, а 1932. у Бугарској. Мобилисан је 1941, а после слома југословенске војске злопаћења и краћег лутања враћа се у завичај ,у Топлицу.Време проведено у ратној Топлици описао је у постхумно објављеној књизи "Црни дани".Оболео је од туберкулозе - тада песничке бољке и кратко се лечио у санаторијуму на Озрену. Одатле је пребачен у Београд, где је умро 1.маја 1943.године.У рубрици место становања остало је записано- "без улице и броја стана", а у рубрици најближи сродници - није било сродника на сахрани.
Подстранице (6): **** АФРОДИТИН ВРТ ЕРОТИКОН НАША ЉУБАВ ОТРОВАН САН РОДНИ БРЕГ

АФРОДИТИН ВРТ


Твоје светле очи испод црног вела
чезну кроз јутарњу плавкасту даљину,
a заморене страсти твог сочног тела
с доласком сунца журе да умину.
Један лист, спарушен, сав у златној боји
с јесењем пада поред ногу, твоји’.

Мема, куд ћеш рано кроз јутарњу росу,
кроз мирисе тешке покошена сена?!
Остани, још, мало, сву ћеш златну косу
искидат’ по грању, бићеш натопљена
руменилом јутра к’o мак морем жита -
и к’о дивља рада заморна и снена
у дну шуме, скрита.

Остани, још, мало, снага јоште жуди -
ујед твојих зуба – чудно сладотворан!
Још у ритму, страсном, дрхте твоје усне -
Мема, остани, ја нисам уморан!

ЕРОТИКОН


Глад ми је бескрајна а руке вечно празне.
Ноћу низ улице градске на прстима носим месец
и тугу остављам под прозорима изгубљених жена.
Дао бих све а ништа немам.
Глад ми је бескрајна а руке вечно празне.

… У априлске ноћи ја сам месечар пијани
од месеца пуног душа ми се жути
у чежњу цветова рани,
а кад усним
плашим се да ме не сахрани
визија неке жене и тамни собни кути.

… Чудни су априлски дани
изгубио сам појам времена на плавом кругу неба,
на длану боре оцртавају пређене путеве.
на огледалу спазих јесен и лишће у језеру очију.

... Не плачем:
око мене шуме бесмртне строфе љубави;
још једну песму,
мала рађајућа птица сутра ће ме натпевати
и ја ћу утонути у црне шуме пролазности…

****


Кога ја овде тражим,
И због чега дођох овамо?
Вазда је човек на свету сам.
Као у крају древних рушевина
Детињство ми блиста као храм.

Но и оно ме данас вређа,
Када се ничему не надам бољем
Упртио сам ђавола на леђа,
с којим се непрестано кољем.

Тешко сам се уморио од живота
И клонуо од неке патње изненадне
Као сунцокрет иза плота.
Али свака ноћ која падне
Из незнаних даљина,
Засветли на мојим длановима
Као лице харлекина.

И сумње ме тад омаме као грех,
Те поверујем да је на свету и највећа збиља
Само један презриви смех.

НАША ЉУБАВ


Ноћ ме та у младости стиже,
Па ми у срцу спава да не озебе!
Видесте ли псето које човек тера од себе,
А оно му и даље руке лиже?

Са мном је тако: могу и не могу без ње.
Када се осамим заогрне ме огртачем снова.
И мада ми давно рече све,
Увек је за ме нова.

Данима се кољемо као хијене
И једно у другом видимо кугу,
А опет… изван те кобне жене

У мојој души нема места за другу.
Откад се знамо сањамо да се растанемо,
И већ сам од тога као месец жут,

Па се опет необјашњиво састанемо
Да заједно продужимо пут.
Не знам више да ли је то љубав,

Или загонетни чулни мрак;
Знам само да бих се без ње разбио као сплав
О речни брзак.

ОТРОВАН САН


Бејах тада адмирал
Међу катаркама на којима букти по један метеор,
Имађах само један шал,
Ципеле старе
И под скутом пакет сања,
А јужни ветрови, ко шпанске гитаре,
Обмотаваху моја путовања.

О то чудно и лудо детињство моје,
И те неустрашиве очи занесене!
Та спазма и надземаљске боје,
Што ми у свакој луци, на крилу,
Донеше жене!

Често мислим на један балкон испод тамариса,
Под којим се у фосфорном сну љуља лука,
Са ког ми пуну шаку мириса
И звезда баци једна бела рука.

Те не знам да ли је то јава била,
Или се пијаном морском вуку
Причинило да уморан албатрос, опуштених крила,
Спава на месечевом луку.