Милорад Панић Суреп

Милорад Панић Суреп


Рођен је у Глоговцу, у Мачви 27. јануара 1912. године. Пошто је одгајан и васпитаван у слободарским традицијама, своме имену је додао име свога претка Сурепа, устаника и мачванског хајдука. До краја живота ће са поносом носити ово име, које означава старог вука предводника. Дипломирао је на Филозофском факултету 1936. године и већ као познати млади песник запослио се у Редакцији Политике. У првим послератним годинама Суреп се и даље активно бави књижевношћу. Стога и не изненађује податак да је изабран за првог секретара Удружења књижевника Србије. У лето 1947. године Сурепу је поверена нова одговорна дужност - оснивање и организација Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе Србије. Под његовим руководством, сачињени су први пописи наших старих градова, манастира, цркава, ризница, икона, рукописних књига и других значајних остатака наше богате културне баштине.
У јуну 1956. године постављен је за републичког министра културе и на тој дужности је провео три године. Његовим доласком на чело Народне библиотеке Србије активирана је ранија идеја СР Србије о изградњи нове зграде Библиотеке у Београду.Суреп се увек бавио поезијом. Назвали су га песником Мачве, а своју везаност за завичај он никад није порицао и о томе је знао да каже: "спрудови мачвански су нешто што је као пејзаж стално присутно у мени. И на само изазивање њихове слике осетим промену у расположењу. Врло сам срећан кад... дозовем у сећање Дрину са њеним навозима, обалама, адама, шљивацима, колибама, и сви оним што је карактеристично за тај крај..."
Суреп је добитник великог броја награда и признања, међу њима и Октобарске награде Града Београда и Вукове награде. Његова најзначајнија дела су: Ветар звижди, песме, 1931; Просто, песме, 1933.; Ти долазиш, песме, 1937.; Жито, поема, 1939.; Ада, поема, 1945; Приче о сељи Миши ( песме за децу, 1946.; Светлост земаљска, песме, 1948.; Филип Вишњић - песник буне, монографија, 1956.; Српске народне приповетке, антологија, 1951., Слово о полку Игорову, превод са староруског, 1957.; Кад су живи завидели мртвима, летопис, 1963.; Ћирило и Методије, 1964..
Умро је 22. априла 1968. године у Београду. Уз достојан испраћај сахрањен је у Алеји Великана на Новом Гробљу.

ВАТРА


Црно,
било је све тако црно и празно
ко шума без лишћа и поље без траве,
ко што би
цивилизација после атомске експлозије
била.
И црно, и јадно, и празно.

Онда је одједном затреперио пламен,
далек,
у ноћи,
мали језичак сасвим сирове цинобер боје.

И птице су у срцу запевале,
ветар заљуљ'о чудесно дрво дрен
што цвета заједно са снежним пахуљицама.

И ти си нашла пут до мене,
ја до твог струка, траве полегле.

ЗАПИС


Нек каже ко шта мисли
а ја знам
на свету човек је сам,
увек сам.

Нек каже ко шта мисли,
а ја знам: ма био кам,
цвет,
или плам —
и живећеш, и цвасти, и спламсати
сам.

Па нека каже ко шта хоће,
ја знам:
ако и заволиш кога,
заволећеш га зато што си сам.

ОД СЕНЕ И ОПОМЕНЕ


Не веруј у браве и ћутања
ни опомену корака
најмање ширини људског срца
извикиваној на сва четири ветра,
не веруј —
кажем ти из искуства
и у часу несвакидашње искрености.
Ни у заборав не поверуј
ма чији,
брегова увијених у пепео даљине
лампи док се хладе од наших немира
малаксалих
ни у заборав вучји
ни човечји,
ничији!
Јер има безброј путева
између сна и излога
загрљаја и таме
између гнезда и зидова
оних најјачих
челичних конструкција
дизаних на местима залелујаних грана;

Зидова што су хтели
да буду једна воља
једно време
аутострада у једном правцу,
и гнезда оборених
(расут жалосни цвркут по занемелој долини!)

Толико је путева између бекстава и дозива
да нам је за живљење остало само распеће.