LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Слободан Марковић Либеро

Ići dole 
AutorPoruka
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime31/1/2012, 7:40 pm

Слободан Марковић Либеро


Рођен је 1928. у Скопљу где му је отац Димитрије био на служби као официр војске. Детињство је провео у Пећи и у Београду, где је матурирао у Другој београдској гимназији. 1943. је био заточен у логору у Смедеревској Паланци.
Неке од његових књига песама су „Седам поноћних казивања кроз кључаоницу“, „Једном у граду ко зна ком“ (1980). Објавио је 62 књиге а још две су штампане после његове смрти: „Јужни булевар“ и „Запиши то, Либеро“ које је приредила његова супруга Ксенија Шукуљевић-Марковић. Бавио се и превођењем, био је новинар у „Борби“, сликар и боем.
За књигу „Лука“ добио је 1975. Змајеву награду. Написао је сценарио за филм Боксери иду у рај.
Умро је 30. јануара 1990. и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Re: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime31/1/2012, 7:41 pm

ВОДЕНИ ЦВЕТ


Нећемо се наћи. Отишла си. Куда…
Све што смо хтели негде тихо спава,
а дан нас теши и теши нас трава
у којој сунце прави с цвећем чуда.

Нећемо се наћи, а могли смо снити
бар још мало о свему што није
чак ни на мом столу где се лудо пије
у дане ткане од незнаних нити.

Измислили смо прозор, вазу, песме, сузе.
На скромном столу дневно малу јуху,
а сад већ ето и то нам се узе,
па смо к’о птице благе у ваздуху.

Гле, живе птице, живе снови, шуме,
ливаде мале што у око стану…
Звезде што гасну и звезде што плану
и пођу путем у тебе и у ме.

Нећемо се наћи, али нешто иде
поред нас тако нејасно, без тела
и све је само пустош, магла бела,
којој се нигде оазе не виде.

Ја пијем, али, не због расног света…
Ја певам гласно. Грожђе љубим. Горим.
Ја се туго стара неуморно борим,
а дани теку јесени и лета.

Нећемо се наћи, а јасна је она,
она што је хтела са мном да се плоди.
Ње нема више. Ни цвета на води,
који се због мрења сваког јутра роди.

Ње нема више. Ни цвета на води.

Нећемо се наћи, а раскршћа трају
друмови пуни трагова и руку.
Песме нема. Нестаде у муку.
Остао је само бршљан завичају.

Кога да зовем. Никог. Сви се крећу
у свој свет, у круг, ил’ уз стубе
пењу се, ето, само да пољубе
облаке добре на шумном дрвећу.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Re: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime31/1/2012, 7:42 pm

ЈЕДНОМ У ГРАДУ КО ЗНА КОМ

Једном у граду ко зна ком
Ти ћеш имати топли дом

И прозор с видицима без дна
и собе пуне дечјег сна.

А ја, не питај, о ја ћу тада
престати већ да будем млад.

И ако те сретнем било где
неће нам бити као пре.

Једном у граду ко зна ком
светлеће у ноћи твој топли дом.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Re: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime31/1/2012, 7:42 pm

ОДЛАЗАК


Не дај ме никоме.
Узми све моје:
и пртљаг
и капут искрзан
и све светиње.
Тужно шуме гробља,
још тужније хвоје.
Ипак љубим ведар
очи детиње.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Re: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime31/1/2012, 7:43 pm

ОЗДРАВИЋЕМО


Разболесмо се свесни своје таме.
Криви су слутим разни Паганини.
Голуби огња слећу јој на раме,
а ја се купам ходећ по тишини.

И ништа нису кажем саркофази
Кад цвеће вене у најлепшој вази.

И ништа нису старе пирамиде
кад смрт зелена свима исто иде.

И ништа вина, ништа ресторани
кроз које лудо провитлаше дани.

Оздравићемо свесни свога зрака
захвални можда некој малој птици...
И слушаћемо сваког срећног мрака
како гудало умире на жици.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Re: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime31/1/2012, 7:43 pm

РЕЧИ


Речи - моћна руља, која би да влада
док очајно знам: ћутећи се страда.

То није разлог да будемо луђи,
јер кад смо тужни, једно другом туђи,

онда говор песме која љубав слути
не нађе срце коме се не ћути.

Из живих речи кад пређем у немо,
покушаћу да се мало разумемо.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Re: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime31/1/2012, 7:44 pm

ЧАШЕ

Последње остају оне насред стола.
Некад пуне смеха, некад пуне бола.

Са мало вина што им на дну оста
причају у мраку судбу касног госта.

А са пода сивог као мртва сена
сања своје вино чаша разбијена.

Бар да неко тугу, ту на поду смрска,
не би чаше ове свитање док прска

и док зора пуна новог вина свиће,
не би зажалиле што сломљене биће.

Небо све је шире. Дан седа крај стола,
опет плав од смеха и крвав од бола.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Re: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime16/9/2017, 1:49 pm

SMRT

Ulazi smrt. Njen hod je kao hod ljubavi.
Ne čuje se i ne vidi se, tek
lice porumeni. Potamne ogledala.
Kane u predsoblju kap. To je slutnja
nekoga koji žali.
Ulazi smrt plava kao vetar s večeri
onda još kad smo nestajali iza šume,
onda još, davno, pre deset godina i
ko zna koliko dana.
Ulazi smrt da reši sve što je nerešivo.
Ona se okupana uvlači i leže u postelju.
Ja osuđen na nju kao na poslednju ljubavnicu
skidam mirno svoje iznošeno odelo
i kao da ću ga još kad obući
slažem ga preko stolice
na kojoj sam sedeo i mislio na život.
Onda se uvaljam u prekrivač
čiji su krajevi iskrzani. Pomislim
na dužnosti kojih se i neću dotaći
i onda se onesvešćujem i ne sluteći
da ja to poslednji put spavam.
Tražim ruku koja je bila prisutna,
ali ruke nema. Pogledam u prozor,
u krov susedne kuće, i slučajno
u jednu zabačenu zvezdu, ali,
nikog nema.
Prolaznici najkasniji, umorni od bdenja
zavide pod mojim prozorom mome snu,
ali sutra zahvaljuju danu
kad na povratku ugledaju posmrtnicu pod prozorom
sa crnim, masnim slovima i imenima
potpisanih rođaka,
koji me najsrdačnije ispraćaju.
Rođaci, koji su te noći
poumirali u meni svi do jednog
i koje će smrt zateći isto tako
i posle kojih ja neću biti ožalošćen.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Re: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime16/9/2017, 1:50 pm

R U K E

Ruke su te koje porede sa granama, sa oprugama ili sa moćnim munjama
U njima ponekad hleb tavori, a misao leškari,
jer ruke nemaju stalnu vezu sa čelom po kome može da se crta
i da se skače ako si manji.
Ruke su te što sve rade. U zlu su požar, a u radosti vreže
I končane su. Ruke konci i gajtani. Zašto da ne
Ruke su te kojima ljubavnici pridaju važnost, a led zime ih ponižava
Peraja su u bekstvu morem, a kad grle one su vodenički kamen.
obruč sezone. Trepavica života.
Grle se. Umiru. Mole. Ili nose oblake teške u čedne pokrajine
O rukama ne mogu da govorim redom, jer nered moj su ruke
U gramzivoj zori ko vesla me dele a voda je tu i ruke su, žedne,
jer su same, i kad se skrste ojađen je čas
nedolaska, ili suza, ili tajni dogovor
One su uši i slova i sve su kad se ko govornica srede
One su ludilo nad krovovima i beda One, su odraz milosrđa,
Simbol teškog rada. Klicanje bune. Sve su i sve mogu kad polaze,
ali ima i umornih ruku od veza i od patnje.
To su ruke koje ne beru divlje ruže i koje ne tapšu sapi crnkh konja,
koje ne podižu kola preko sebe
i koje ne misle na život i koje ne mare za pesme,
jer one ašov taman ljube i dube pod drvetom nekim jamu.
Tad su ruke oproštaji. Mrtve ruke pod živim rukama. Pod granjem.
Pod krilatim vetrovima nad zvonicima. Odakle se vide lađe udaljene.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Re: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime16/9/2017, 1:50 pm

NEĆU VIŠE DA SE SEĆAM BELOG ZLA

Ne mogu i neću više da se sećam belog zla.
Bio je sneg dubok. Ni senke. Ni ptice. Pusta plaža.
Učinilo joj se da se neko sunča. To je bilo detinjstvo,
mramorni dvorac što je iz vode izranjao.
Skinula je kaput sa repom veverice. Kaput je odskakutao.
Neki zaboravljeni brod, kojim su putovala leta
kao zeleni mrtvac neprimetno se javljao.
Izgubljen kao i sve lepe zveri
dotakao sam joj kolena.
Sunce smešno i žalosno, u isto vreme
silazilo je stepeiidama
niz jednu nedovršenu zgradu.
Ona nije imala briga koje ljudi trpe. Bežala je
sve više u sebe i javljala se žalosnim kricima.
Bilo je to podne zimsko. Podne kakvih nema nigde.
Ona je od tad rešila da se drukčije češlja. Posle je plakala ...
Ne mogu i neću više da se sećam belog zla.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Re: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime16/9/2017, 1:51 pm

BOLNICA SV. MAGDALENE

Još koji čas izneće me u miru. Ko zna šta mi je bilo. Jadransko more
i njene oči su jedno. Ja se sa njima spajam u nepoznato. Drugo je
jutro tek. Trieste gori raznobojno.
Neka udovica skida sa zida sliku venčanog mrtvaca i kači novo
oduševljenje pored blage Madone.
Ko sam ja sad, ovog jutra u decembru. Zašto sam pošao iz Rima tako
rano. Izgleda da sam pošao na svoje groblje, u Dečane. Ali, gle, izneše
me iz voza. Smrt je putovala sa mnom u istom kupeu.
Kakva luda vožnja belim kolima na nosilima. Sa praznim džepovima
i glavom punom zlatnih riba.
Devojke Italije nisu ni slutile kakav knez je pio lambrusko albama
i pevušio za šankom putujući za ĆINEĆITA.
Još koji čas, izneće me u miru. Pošto sam bez vere ni kap molitve
neće dati. Nikoga nemam da mu javim kako se spremam na put.
Oblačim dugu košulju svog diviziona, bolnički, crni ogrtač, a po
krevetu se kotrljaju mandarine i na stočiću pod lukom prozora
caklećih vitraža čami kuglof slobodne braće crkve sv. Pavla. Ali,
i zvona zlatna da mi dadu, ne bih se utešio.
Meni treba med i lipa u zavičaju. Riba u skoku. Vuk u bunilu. Bistro
oko bunara. Meni treba BULEVAR nesrazmeran kao i moja duša. Meni
treba reč s kojom sam se probudio na svetu. Ja utehu ne tražim.

*

Treći put već u godini 1958. umirem na raznim mestima. Hogelima. Svratištima.
Vozovima. Bolnicama. A nikako me ne nose.
Posetalac tamnog čela poslao mi je već po drugi put, zvanično,
vizit-kartu.
Časna sestra zna kad će on naići, ali je nema pred tajnama ovoga sveta.
Još koji čas ... O, samo da se prethodno uredim. Decembar je beli mesec.
Treba na odru biti lep.
Jer, proći će pored moga mira povorke žena u žalosti.
I svaka će po jednu suzu da ostavi u malom vencu.



____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Re: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime16/9/2017, 1:54 pm

I TAKO SAM TE VEZAO ZA STABLO U DOLU

I tako sam te vezao za stablo u dolu.
Očajna pogleda osećaš dolazak boga.
Pa i pored svega, bliska na mome stolu
strašan nož od jelenjeg roga.

I tako sam te bacio očajnoj noći na među
gde ti još očajnija opraštaš se života.
Crveni mravi već penju ti se na veđu.
Za njih si ti i slad i divota.

I tako sam te srušio ko kuću nepogoda
da najočajnija osetiš pakao samoće.
Možda će te ubiti i zvezde sa svoda
kad strašne ptice u kosi ti zanoće.

I tako sam te bez griže
s kamenom i mrakom spleo
da crv ti đerdan niže
dok pređeš u pepeo.

I nema toga znamena
pod kojim ćeš da sineš.
Polomio sam ti bela ramena

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Re: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime16/9/2017, 1:55 pm

NA DNU MOST OKIĆEN, BLAG

Na dnu most okićen, blag
po luku tamni beskraj tuče.
Valja se banket, ali nag
bubnjar pobegao u juče.

Misli kako će nad vodom da sine
i da će dotaći nebesa...
Nad rekom tužno klize olupine
prepune jeze i lađarskog mesa.

Bubnja svet ko da se bubnju moli.
Ko uši ima suve taj ga snosi.
O, blago dnu. U tišini se voli

očaj, a niko ne zna ko si . . .
Goriš, jer ti je fosfor u kosi,
i ujed dana više te ne boli.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Re: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime16/9/2017, 1:56 pm

PRAH

Otvorena su vrata. Neko će da uđe.
Otvorena su vrata i vidi se soba sa zelenim zidom.
Koraci nekog koga nema tiho gaze. Prah. Sve je prah.
Sunce.
I glasovi se pretvore u prah. Prah. Sve je prah.
I tragovi i senke umorne...
I misli se pretvore u prah.
I tragovi i senke umorne...
I misli se pretvore u prah.
I onda, zašto i ljubav ne bi bila prah.
Sve je prah.
I vesala su prah i vasiona i zvezde i led i gejzeri. Sve je prah.
I moja je ruka prah i njena je ruka prah.
Sve je prah. Ludilo je prah. Jer od moje nade nema brega za oko.
A vrata su otvorena i neko će da uđe.
Ko je taj. Ko je taj. On će da me razbije i pretvori u prah.
I izmešaću se na vetru sa prahom stvari.
Sa prahom zapaljenih stabala,
sa prahom zapaljenog kamenja na suncu,
sa prahom riba izvađenih iz mora,
sa prahom klavira izgorelih u požaru,
sa prahom krovnih konstrukcija
sa prahom običnih vatri pored šume
na kojima se greju ruke koje će biti prah.
Svim stvarima oko sebe dajem smisao praha
da bi moja žalost bila manja,
da bi moja rikanja bila nežnija.
Otvorena su vrata i neko će da uđe.
Tuđinci pretvoreni u prah. Oni me muče.
Jer ja želim kao prah da nađem jedinstvo u prahu,
jedinstvo sa rođacima pretvorenim u prah.
Smešna njihova opela dok su se počinjali raspadati
i opraštati od postojanosti.
Razišli su se sa samim sobom.
Rođaci koji su hteli da traju iz jednog dela.
Nje nema na mome nebu. Ni Sinaj. Ni sv. Pantelej.
Ni vojska sa isukanim mačevima. Ni labudovi.
Ni moje psovke, ni moje žalosti. Sve je prah.
Kad gazim, ja gazim prah. Kad stanem. Stane prah.
Ja ostanem. A ode prah moj.
Misao moja i tuga moja jedino nemaju jedinstva.
I zato ne mogu kao prah da odu u prah.
Ostajemo ja i tuga i psovka za njom.
Da sam najviše voleo groblja,
ostala bi groblja u jednom drugom smislu. Sve je prah.
U prah pretvoren, drug koji ne zna da leti kao prah.
Porod, potomci, deca pretvorena u prah.
Leptiri i njihova krila sa prahom mene.
Letim sa drugovima i sa njom. Ko ulazi.
Ulazi prah. Sve je prah.
Vrata su otvorena. Zid je zelen. Boja je prah.
Sve je prah.
Mravi koji silaze pod meso grabe ostatke praha.
Žive od praha.
Ja prah govorim reči od praha. Sve je prah.
Pucanj je prah i pogodak i promašaj.
Psujem i žalim,
a kaplje oko mene mrak i nevidljivi prah me zatrpava.
Sve je prah, a vrata su otvorena.

*

Ovog dana bezgrešna predilja
na koju ne misli civilizacija
glasno sa sobom razgovara.
O, srećne li žene. O, srećnog li bića.
Ona sebe na odru vidi.
Ona sebe zamišlja u opštem ustajanju mrtvih.
I tako utešena budućim vekovima
i ne oseća zuj vretena u gorkoj zabiti.


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Re: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime16/9/2017, 2:00 pm



SVIRAČ U LIŠĆU

U lišću koje treperi kraj žita
u zalazak se blagom svirkom javi
i konjaniku što već dugo hita
kao da veli:
počini u travi!

I deci što se celog dana penju
po šumi gustoj, po visokom stenju
on opet kaže:
počinite malo,
uštap će moje
da spremi gudalo.

U lišću njemu dobro je i ne bi
nikuda dalje otiš'o od trave...
On je ko vitak svirac rek'o sebi:
sviraj uprkos
žuljevite jave!

A svet je mali njega da razume
i u dan letnji kadikad ne pazi
da je idući kroz hlad vedre šume
mogao baš
svirača da zgazi.


"Mnogi su pesnici slušali pesmu zrikavaca: 'zrikavci tužno zriču' (Desanka Maksimović)...
Naš cvrčak u ovoj pesmi 'svira' u lišću... Koga sve zaustavlja svojom svirkom? I to dok je dan, jer uštap će njegovo 'da spremi gudalo' ... —
Ako smo prihvatili sviračeve razloge, oslušnimo..."

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Re: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime16/9/2017, 2:00 pm



ČUBURA
(deo Poeme)

Mi, ljudi, Čuburci,
rodoljubi, đaci, i suludi igrači
DOMINA, MUNTE I RATA
ispravljamo svoje vratove kad grune proleće.
Gde odoše ti klovnovi Čubure,
koji su samo mislili na karanfile, na muziku i na Otadžbinu!
Malena moja Čuburo, zelena zemljo,
raspevana krajino, na bregu! Diši!
Ostani bar još malo, dok živim.
Još koji dan sivi. Još koji dan blagi.
Ostani da te vidim pod nebom majskim
kad sviću devojke nove i za mene i za tebe!

O, Čuburci, ako vas još malo ima,
čuvajte svoja topla nedra! Dišite!
Dišite duboko, Čuburci!
Vi ste nada zemlje ove! Vi, skromni mladići,
koji lutate bregovima preostalim!
Pokažite kako se diše i umire
za malu baštu, za sobu i kujnu, i rezeda kredenac,
sa budilnikom koji sto puta ide na popravke,
i mnogo puta ne zvoni i ne budi u pravi čas,
a vi ste budni pre njega!

Dišite moji Čuburci! Mala, ali smela vojsko!
Nedisciplinovana vojsko! Ratnička vojsko!
Dišite i živi i mrtvi Čuburci! Dišite!
Neka svi vide kako se diše sa čankom skromne leće!
Dišite Čuburci! Pomrli su bunari naši,
a možda će i žute fasade kuća
bačenih u lipare, među niske ograde!

Dišite Čuburci! Vi ste vreme ovoga grada!
Najbolji sinovi Beograda!
Vama pristaju i pamučne košulje i gumene čizme
i stari revolveri.
Vi ste smeli vozači oronulih kamioneta!
Vi ste ludi drugari! Dišite!
Pokažite ljudima, došljacima,
gde je izvor vazduha i gde su baklje jutra!
Dišite Čuburci bezazleni. Na svakom mestu!
Budite orni i hrabri!
Dišite braćo moja, drugovi moji! Dišite, dišite duboko!



____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Re: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime16/9/2017, 2:01 pm

SLAVI BOGOJEVIĆU U BLOK, 1949, ujesen

Učinilo nam se jedne kišne noći
da su nam čaše
pune plavog soka
i kako će svako od nas
divno moći
da stavi nebo u dva mutna oka,
al to bi Zloduh
što na čaše seda
ogrnut lišćem starih drvoreda.

. . . . . . . . . .
. . . . . . . . . .

I slutili smo propast svega
uraljući u okno restorana
i silazila neka šuma s brega
i luda trešnja, zrela, neobrana
ali kroz čaše
svaka sijalica
imala ruke i hiljadu lica.

U taj čas
po svemu basnoslovan
držeći ruku
na srebru svoga štapa
tumačio nam slikar Bijelić Jovan
kako se tragedija uklapa
u naš život tek umetnosti sličan
i da je put
pred nama neobičan.

Sedeli smo kod LAVA
a kiša
kupala Beograd kao dete.
Šta vredi kad duša nam skapava
na flekama kafanske salvete.
I to bi Zloduh. Isti Slava![/color]

JEDNE JESENJE NOĆI, KOD LAVA, 1949.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Re: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime16/9/2017, 2:02 pm

SIBINI

Ne mora da se desi ni smrt, ni kiša, ni tuga.
Uvek se vraćaš tamo gde si sa njom sedeo.
Z b o g o m ! — javlja ti brod u magli.
Z b o g o m ! — zvoni pruga
odlazeć u noćni predeo.

Samoća u kojoj svene sve toplo i milo
pronosi kasne melodije.
Ne žari...
Kao da je još tu. Kao da je i nije bilo.
Malo još za mene mari.

Otišla je na Nevu sa njim, daleko, moćna.
Sad je Severna lepotica.
Sneguljica...
Na trepavici usnula joj pahuljica,
a gasne svetiljka noćna...

Ne mora da se desi ni smrt, ni kiša, ni tuga.
Uvek se vraćaš tamo gde si sa njom sedeo.
Z b o g o m ! — javlja ti brod u magli.
Z b o g o m ! — zvoni pruga
odlazeći u noćni predeo.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Re: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime16/9/2017, 2:02 pm

ČAŠE

Poslednje ostaju one nasred stola.
Nekad pune smeha, nekad pune bola.

Sa malo vina što im na dnu osta
pričaju u mraku sudbu kasnog gosta.

A sa poda sivog kao mrtva sena
sanja svoje vino čaša razbijena.

Bar da neko tugu, tu na podu smrska,
ne bi čaše ove svitanje dok prska

i dok zora puna novog vina sviće,
ne bi zažalile što slomljene biće.

Nebo sve je šire. Dan seda kraj stola,
opet plav od smeha i krvav od bola.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Re: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime16/9/2017, 2:03 pm

JEDNOM U GRADU KO ZNA KOM

Jednom u gradu ko zna kom
Ti ćeš imati topli dom

I prozor s vidicima bez dna
i sobe pune dečjeg sna.

A ja, ne pitaj, o ja ću tada
prestati već da budem mlad.

I ako te sretnem bilo gde
neće nam biti kao pre.

Jednom u gradu ko zna kom
svetleće u noći tvoj topli dom.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Re: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime16/9/2017, 2:04 pm

OZDRAVIĆEMO

Razbolesmo se svesni svoje tame.
Krivi su slutim razni Paganini.
Golubi ognja sleću joj na rame,
a ja se kupam hodeć po tišini.

I ništa nisu kažem sarkofazi
Kad cveće vene u najlepšoj vazi.

I ništa nisu stare piramide
kad smrt zelena svima isto ide.

I ništa vina, ništa restorani
kroz koje ludo provitlaše dani.

Ozdravićemo svesni svoga zraka
zahvalni možda nekoj maloj ptici...
I slušaćemo svakog srećnog mraka
kako gudalo umire na žici.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Re: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime16/9/2017, 2:05 pm

U JESEN

Možda sam i lud, al', eto, meni se čini
da jesen dolazi u crnoj pelerini.

Ta jesen zla bez slave i bez zdravlja
niti za koga haje, niti se kome javlja.

Nad njom k'o nad tornjem zviždi vetar pun zime,
a ona prolazeć' tako ponavlja moje ime.

I smeje se k'o niko jadno i crno naga,
a sreo sam je na bregu kad beše krv i snaga.

Odneli su joj gvožđe u kace, u krčme, u sobe...
I sad bez krvi burne njene su ruke zlobe.

Ja se ne bojim, majko, ni noža, ni ognja, ni vode,
ali budi uz mene dok ova jesen ne ode.

U vinu koje pijem kao da ona traje
stalno me nekud zove, stalno mi nešto daje.

Majko, ne idi od mene, jer, eto, meni se čini
da jesen prolazi u crnoj pelerini.



____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Re: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime16/9/2017, 2:06 pm

SREBRNA TIŠINA

Sve što smo rekli već nekuda leti
i naše noći sad su možda ptice,
i naši dani mali, ali sveti
i na prozoru nepoznatog lice
i granje kasno i zeleno što bi
provelo s nama do smrti u sobi.

Mi smo ništa, ali suze naše
i naše ruke vezane su tako
da i mrtve razbijaju čaše
i na dnu stola bude se polako,
pa ako nema nikog da ga zgrabe,
one su same i pred sobom slabe.

Nas nema više i svesni smo svega
što posle vatre još do vetra traje,
pa zato možda katkad sa brega
mesto nas zvezde sa trešnjama sjaje
i negde tamo pod trščanim krovom
žive dvoje u grljenju novom.

I stid ih nije što starost korača
pored prozora i jedva pronosi
dve suze sreće i dve suze plača
i nešto blaga srebrnog u kosi,
a njih se dvoje stislo i bez daha
živi od krvi i sunčanog praha.

Dvoje po dvoje dolaze i idu...
Sto se života jednom cestom kreće,
a zemlja traje i ruže na zidu
i kraj ograda pobunjeno cveće
i sve ostalo besmrtno u boji
stajaće živo i pred nama stoji.

Polako samo, sad su ruke duže...
Nad vatrom zimskom još su bile veće,
ali one će tek tad da se pruže
kad ih na groblju podseti drveće
na štap dana vedrih u tišini,
na zvezdu u visini, na oblak u daljini.

Slikarstvo neće moći da nas spase!
Naše usne u ramu još ruje
i neki osmeh i neke terase,
ali govor više se ne čuje
i sve je tiho i sve tako tiše
odlazi da se ne povrati više.

Sve što smo rekli već nekuda leti
i naše noći sad su možda ptice,
zato je bolje nasmešen umreti
i bez očaja svesti trepavice....

I bez očaja svesti trepavice.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Re: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime16/9/2017, 2:10 pm

Слободан Марковић Либеро Slobod10

Слободан Марковић Либеро Slobod11



*
Legende
LIBERO MARKONI (1928—1990), NEZABORAVNI PESNIK I DOBRI DUH SVOG GRADA





BOEMSKI KNEZ ČUBURE

U "domaćoj mitologiji" srpske prestonice apsolutno nezaobilazno mesto pripada Slobodanu Markoviću, onom koji je ispevao "Sedam ponoćnih kazivanja kroz ključaonicu", "Anabel Li", "Jednom, u gradu ko zna kom", onom slikaru i novinaru kojeg su zvali "boem s leptir-mašnom" i "ljupki čarobnjak", i koji počiva u istoj grobnici sa Milošem Crnjanskim. "Prošao je kroz naš život, našu književnost, novinarstvo i slikarstvo, ostavivši trag poput ogromnog broda koji orući more ulazi u luku." Preraskošan talenat, zaogrnut neodoljivim šarmom i gustim velom ljubavi, znao je da od svega napravi praznik

Ide Libero beogradskim ulicama, pored zgrada koje se pod žestokim udarima košave povijaju kao trske u ševaru, na njemu kratki tamnoplavi kaput sa dva reda sjajnih dugmadi, onakav kakav možete videti na pomorcima u svim lukama, na široka ramena sleću mu jata ptica i donose mu jutarnje vesti iz svih krajeva sveta. Jedna mala egzaltirana ptica, sva u pokretu, umiljatih kretnji, sa dobrom dozom patosa, recituje mu najnovije stihove Okudžave i najmilije stihove Jesenjina, Majakovskog, Ahmatove... Onako krupan, visokog čela, s držanjem pobednika iz mnogih oluja, s vencem od trnoružica na glavi i u srcu, prolazi skverom koji danas nosi njegovo ime i strmoglavljuje se prema redakciji "Borbe". Po džepovima mu novi tekstovi o svetu i ljudima, onakvim kako ih on vidi, i odlučnost pisca u neprekidnom i nepomirljivom ratu protiv svih koji bi da mu uskrate delić slobode mukotrpno osvajane i ljubomorno čuvane. A ljude je gledao svojim okom radoznalca, na neobičan i ljubazan način, zaokupljen dobrim, a svestan lošeg, taj sanjar, taj čarobnjak i taj nekadašnji dečak sužanj logora u Smederevskoj Palanci (1943).

Od prve knjige, Posle snegova, izdate 1949, do poslednje knjige Južni bulevar i njegove smrti u Beogradu 1990, proteklo je vreme obeleženo neprekidnim pisanjem, crtanjem, slikanjem i putovanjima, bez kojih nije nikako mogao. I sve se to našlo među koricama više od šezdeset knjiga.

Oni koji su ušli u njegovu umetničku radionicu da popišu šta je stvorio, što je sasvim sigurno nemoguć posao, jezikom statistike zabeležili su: trideset dve knjige poezije, proze devet knjiga, drama pet, putopisnih knjiga tri, filmskih i televizijskih scenarija tri, knjiga reportaža četiri, prepeva dvanaest knjiga, antologija dve, knjiga o kulinarstvu jedna, eseja jedna knjiga... Koliko je tek tekstova rasutih po brojnim antologijama, časopisima i novinama na sve strane, a pouzdano se zna da je sarađivao sa više od 160 redakcija!? Kao da je tek tako, šetajući, rasipao oko sebe biserje reči i osmeha. Kako bi se on, onako razbarušen i uvek spreman na smeh, osvrnuo na ovaj ovako suvoparni popis njegovog života. Bilo bi tu grohota i salvi smeha, duhovitih opaski, lucidnih dosetki...

Kopači zlata, Saputnici, Putopisi, Beograd ovih dana, Čuburska opservatorija... Bile su to danas nezamislive serije tekstova zbog kojih su čitaoci novina s uzbuđenjem iščekivali novi dan.

Njegov majstorski crtež, neobičan sasvim, koji i jeste i nije kroki, raskošan u svojoj jednostavnosti, prebogat po svom naboju, jednostavna i čarobna priča o predmetu zapisivanja, dovoljan samom sebi ali uvek propraćen tekstom, predstavljao je magičnu formulu koja vam omogućava da vidite svet oko sebe baš takvim kakav je, i dobar i loš, i sladak i gorak, i nežan i grub.

Koliko je država obišao olovkom i perom, ostavljajući za sobom tragove od tekstova i crteža, to niko nije mogao prebrojati. Tu mapu prijateljskih tačaka razasutih po kugli zemaljskoj znao je samo on, bila mu je sakrivena negde u oku.

Srcem razumeš, a jezike znaš koliko ti je potrebno da sačiniš najlepše prepeve Jesenjina, da zaviriš u svaki kutak Soluna i Istanbula, da premrežiš stopalima azijske stepe i usnule gradove poput Alma Ate ili Samarkanda, da dišeš punim plućima vazduh prepun soli i tajni u Odesi, da se u Kijevu, Moskvi i Petrogradu ponašaš kao da si kod svoje kuće.


U NOĆI MEĆAVE




Ko je napisao lepše reportaže o Svetoj gori u vreme kada se tamo nije baš često putovalo? U ona vremena dobio je značajne novinarske i književne nagrade za te putopise, a svetogorski monasi govorili da čestitija noga odavno u to carstvo samoće i duše nije zakoračila?

Jedne zimske noći, u kafani "Velika Čukarica", pored usijane peći, radoznaloj grupi mladih pisaca, ponekom nevoljniku koji bi se tu uz jedno piće grejao satima i uvek znatiželjnim konobarima Libero je pričao o Hilandaru i ostalim svetogorskim manastirima, a sve ih je znao i svaki je obišao. Bio je to čas velikog majstora začinjen tajnom o postojanju, o samoći, o ljudskom daru.

Pričao je tom prilikom ponajviše o manastiru Esfigmenu, susedu Hilandara, vrlo lepom, sa tri strane okruženom šumom. Na obali je mora. Deluje kao kakav grad tek pronađen posle mnogo vekova. Po predanju, osnovan još u V veku, do kraja XIII više puta rušen, pa opet građen i dograđivan. Glavni hram je posvećen Voznesenju Hristovom.

Manastir je bio utočište podvižnika, staraca i mučenika koji su se uputili svecima. U njihovim kosama (pričao Libero) gnezdile se ptice, u njihovim očima, za one koji znaju, mogli su se naći odgovori na mnoga inače nerazrešiva pitanja. U manastiru Esfigmen podvizavao se Antonije Kijevski. Mogao je da hoda iznad krošnji drveća kao po najlepšem tepihu, ali i površinom mora a da ne okvasi noge.

Pričao je Libero i o manastiru Stavronikita. O Sabornom hramu ovog manastira, posvećenom svetom Nikoli, na samoj obali, nalik na kulu svevidateljicu, neobične lepote. Kao velika svetinja u tom hramu se čuva i ikona sa likom svetog Nikole izvučena iz mora, gde je bačena u vreme ikonoborstva. Crkvi ima sedamnaest. Ima pozamašnu biblioteku u kojoj se čoveku radoznalom lako izgubiti zauvek.

Napolju je te noći vejao sneg, niko nije disao, nije se čuo ni jedan drugi zvuk osim vetra u odžaku i Liberovog glasa.

Hodočastio je Libero i po manastirima u Srbiji. U Visokim Dečanima je bio česti, dobrodošli gost. Tamo je bežao pred sobom i sećanjima... Crkvene dveri su se pred njim otvarale na poseban, zaštitnički način. Tamo bi zaranjao u svoje snove, zaceljivao sopstvene i tuđe rane.


VELIKA KAFANSKA POZORNICA

Najveći deo života taj nezasiti putnik proveo je na svojoj Čuburi, koja se bezbroj puta našla u njegovim stihovima, reportažama, na slikama i crtežima, uvek na novi a nekako isti način. Ispisujući sasvim nenamerno sopstvenu legendu, na prostoru ljudske dobrote i maštovitosti, po beogradskim kafanama, gde se osim vina točila tuga ili radost, već po želji, bio je jedan od onih za koje kafana nikada nije bila mesto gde se samo jede ili pije i neumereno dangubi. Za tu vrstu ljudi to su uvek bila otvorena pozorišta na čijim scenama su izvođena najnovija, ili baš tog časa stvorena dela, tu i ocenjivana, a tek potom, nakon te premijere, neka od njih bi eventualno bila upisana u našu kulturnu baštinu.

Na Čuburi njegovo ime nose jedna knjižara i jedan skver Makenzijeve ulice, gde se dolazi i odakle se odlazi u izazov i neizvesnost. Ali, ni jedna kafana, što je nepravda.

Veseo ili tužan, uvek je bio lak, nikada površan. Dan pre svoje smrti, dakle uoči 30. januara 1990, napisao je:

Umreću kad slutim
iza žaluzina
s gostom ogrnutim
i bez kapi vina.

On će tad pobeći
u gnezda daleka
da me tamo čeka
u beloj odeći.

Biće to divan pad.
Obožavani mrtvac.
I u ime svega,
poneće me na rukama grad
kao kneza poslednjega.

I u moj obožavani dvor
uleteće da raznesu
oružje, riznicu, al' u besu
Zaboraviće oreol!


TI ME, MICO, NE VOLEŠ

Dugo je radio u Borbi. Vremena su se menjala. Ta novina je u jednom svom periodu bila poligon na kojem su se nadmetala pera gorostasa, gde su pisala najbolja novinarska imena, redovno se oglašavali svi značajni pisci, crtali naši najveći crtači. Subotom joj je posebni pečat davao pesnik i novinar Slobodan Marković, zvani Libero Markoni.

Borba je u to vreme štampana u tiražu od osamsto hiljada primeraka. Petkom u kasne sate izlazilo je to izvanredno subotnje izdanje koje je čekano s nestrpljenjem. Danas to možda izgleda čudno, ali behu su to neka drukčija vremena. Tog dana izlazio bi uvek novi tekst Libera Markonija, i svaki put to je bilo nešto što se pamti. Putopisi, susreti sa neobičnim ali i sa značajnim ljudima, značajnim, razume se, ne za istoriju dnevne politike...

Ne može se to uporediti ni sa jednim primerom novina koje danas izlaze. Sa stranica tog lista u vas je gledao Libero i listao za vas svoja sećanja i svoje snove.

Vino, to prokletstvo i prijatelj ranjivih pesničkih duša, obuzimalo ga je ponekad do te mere da je zabrinuta redakcija odlučila da ga pošalje na lečenje u Švajcarsku. Pratio ga je tada glavni urednik Borbe Slobodan Glumac, inače vrsni intelektualac, prevodilac poezije Bertolda Brehta, jedan od onih koji je od te redakcije stvorio gnezdo stvaraoca i rojilište velikog broja darovitih ljudi.

Tokom puta zastali su u Milanu, jer je trebalo obaviti neke formalnosti u švajcarskom konzulatu. Glumac je ostavio Libera u jednom restoranu, bez dinara, naručio mu limunadu i rekao da će se vratiti veoma brzo. Formalnosti su se malo odužile, pa se vratio tek posle nekoliko sati. Žurio je, zabrinut za Slobodana koji nije govorio italijanski. Kada je ušao u restoran, skamenio se. Za stolom prepunim boca vina sedeo je Libero, a na šanku su sa salvetama preko ruke stajala četiri italijanska kelnera. Libero bi otpevao "Ti me, Mico, ne voleš...", a Italijančići su odozgo sa šanka odgovarali: "Cisto sumlam, cisto sumlam..." I ova istinita anegdota svedoči o neverovatnoj sposobnosti Liberovoj da se razume sa ljudima, da ih natera da ga vole, da u njemu prepoznaju nekakav božanski dar kojem bi se prepuštali.  

       


* * *

Sasvim nehotična legenda

Slobodan Marković rođen je 1928. u Skoplju, gde je njegov otac Dimitrije službovao kao oficir Jugoslovenske kraljevske vojske. Njegov otac je službovanje u vojsci završio u Ljubljani, potom sa porodicom prelazi u Beograd, gde će do kraja života raditi kao novinar lista Pravda. Zabeleženo je da je pisao pesme, pripovetke i romane, te da je u godini svoje smrti, 1938, objavio i udžbenik novinarstva Veština biti novinar.

Slobodan  je detinjstvo proveo u Peći, kod bake Milice, učiteljice, i dede Riste Protića, konzula Kraljevine Jugoslavije u Carigradu. U Beograd, kod majke, došao je u toku Drugog svetskog rata, kada su u Peć ušli Italijani i balisti. Godine 1943. bio je zatočen u logoru u Smederevskoj Palanci. Posle rata maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji, jugoslovensku književnost studirao u Beogradu i Zagrebu. Za života je objavio 62 knjige, a dve, koje je priredila njegova supruga Ksenija Šukuljević-Marković, kustos Muzeja pozorišne umetnosti u Beogradu, objavljene su posthumno (Južni bulevar i Zapiši to, Libero). Mnoge od njegovih knjiga spadaju u poetsku klasiku. Bavio se i prevođenjem, bio je novinar i slikar, boem.

Za knjigu Luka dobio je 1975. Zmajevu nagradu.

Preminuo je 30. januara 1990. i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, u istoj grobnici sa Milošem Crnjanskim.

* * *

Sto ludih ručkova

Ostavio je toliko toga iza sebe. Nezaboravne pesme, udenute u najromantičnija zavođenja naših mladosti. Putopise pred čijom se čarolijom rascvetavaju biljke i ljudi. Priče koje se ne daju zaboraviti. Najbeogradskije beogradske kafane poseduju čitave kolekcije njegovog žanrovskog izuma, crteža na salvetama, kojima je galantno plaćao cehove u danima besparice.

Ipak, Sto ludih ručkova Libera Markonija, taj trijumf beogradskog duha i filozofije života, svetle iznad svega. Čuburski bećarac, Somovina Mije Alasa, Podzvezdarski ručak letnji, Rakovička kokoš, Ručak alaske kćeri, Bekrijski letnji kiseo kupus, Ručak dokonih učiteljica, Tihi ručak, Izgubljeni raj... Ti ručkovi na kojima je mljackanje dozvoljeno a udvaranje obavezno, vinska karta istančana a etikecija odložena u stranu, ručkovi čiji je blaženi epilog hladna lubenica ili hamburg iz bunarske vode, posle kojih je dozvoljen odmor u travi sve do večernje rose, ili se peva i igra tablić, ili se pije i raspravlja o Fransoa Vijonu i debeloj Margot, ili se pravi urnebes na obali i podvriskuje, ručkovi pod orahom u dvorištu ili ispred krčme... Sve dok svi ne osete da se primakao kraj tom bizarnom i beskrajnom ručku i da je kucnuo onaj poslednji čas za odlazak.

Piše: Branimir Stanojević

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Re: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime16/9/2017, 2:14 pm



FELJTON I — IV


SLOBODAN MARKOVIĆ, PESNIK I BOEM


Pustolov sa Čubure

Krajem januara navršava se 17 godina od smrti pesnika, slikara, reportera Slobodana Markovića, poznatijeg pod pseudonimom Libero Markoni. U feljtonu koji od danas objavljujemo, iz pera akademika Rajka Đurovića, nastojimo da oživimo sećanje na legendu sa Čubure, poslednjeg pravog beogradskog boema, buntovnika i pustolova.

Poezija Slobodana Markovića označavala je oduvek poziv na život. Sve je iz njega izviralo i sve je u njega uviralo. Poput reke ponornice. Slobodan je bio satkan od velike detinje želje, koja je, u stvari, bila pokretač njegovog celokupnog pesničkog bića. Nije hteo da prizna da je život pakao. Ako je pokatkad poverovao da je takav, "razarao" ga je svojom izrazito lirskom prirodom. Omekšavao njegove tvrdine. Tražio njegovu ljudsku supstancu. U tome je bio neumoran.

Znao sam ga skoro pola veka. Družeći se s njim svikao sam se na njegovu mekoćutnu prirodu. U telu lava slavuj je pevao. Čovek da prosto ne veruje u takav kontrast. Slavuj se preobraćao u sokola, bar kad se letelo iznad gudura ljudskog sna i brižnosti. Mi koji ga izbliza znamo odmah smo zapazili da je bio upućen u burnost doživljaja. Kao svi pesnici neiscrpna dara i neslućene energije. Bio je pravi knez pustolovine postojanja!

Otkrivao je sebe izdašno u beskrajnoj neodređenosti kafanskog štimunga, ali je pri tom otkrivao prodornu moć svog pesničkog talenta. Bio je uveren da se pustolovina postojanja najpre iskaže u kafani i kroz alkohol, završavajući noćna bdenja u ispisivanju pesama na ceduljama koje je kasnije "dovodio u red". Bio bih određeniji: on je pustolovinu zarana poneo u sebi, u detinjstvu, a kafana, taj drugi Slobodanov dom samo je povećavala stepen pustolovnosti i duhovnog začaravanja. Tu je osobinu preuzeo od Tina, bliskog sapatnika i prijatelja.

Bio je poslednji pravi boem kojeg smo imali. Privlačio ga je "razuzdani" Tinov odnos prema životu, koji je u sebi krio veliki zasek udesa i ukletosti. Pa, ipak, Slobodan je sredživotne tmine ostao "umiljati apostol", dok je Tin bio nezadovoljnik i zakeralo. Tin je voleo i cenio Slobodana. To sam uočio za vreme zajedničkog boravka u zagrebačkom kavkazu (kazališnoj kavani) kad se genijalni pesnik Tin obraćao Slobodanu milostivnim rečima: "Moj dragi Libertasu, je l' vidiš kakvo je govno život? Svako ti truje lična zadovoljstva". Tin je u razgovoru sa Slobodanom brisao granice godina, pravio kalambure na račun društvene stege i postojeće književne učmalosti koju je izrodila ondašnja vlast. Ophodio se sa Slobodanom kao sa svojim vršnjakom kojeg je uvažavao i voleo. A Slobodan je u Tina gledao kao u patrijarha poezije, što je on i bio.

Smenjivale su se ture pića. Slobodan je sve platio. Da bi oslobađao sebe dužničke obaveze, Tin je savetovao Slobodanu da štedi novac za "crne dane", mada je priželjkivao da se atmosfera pijenja oduži. U razgovoru raspitivao se i za mene — ko sam, odakle sam... Kad je saznao da sam iz Crne Gore, pominjao je svoje davno traženo crnogorsko državljanstvo, prijateljevanje sa Petrom Komnenićem, čijom zaslugom je, veli, štampana njegova zbirka poezije "Auto na korzu", u Nikšiću, između dva rata. Dužnik je Crnogorcima, kaže, posebno Dušanu Đuroviću, kojega je, ne jednom, "otkupljivao" u sarajevskoj "Evropi". Zapamtio je da je Dušan "imao siktav glas, da je divne, dobrodušne naravi".

Ovaj susret sa Tinom se odigrao u kasnu jesen 1952. godine. Tin se kod nas interesovao za književne (ne)prilike u Beogradu, pitajući: "A je li Marko Ristić glavoseča po prestonici?" Slobodan mu je "referisao" da je Beograd izgubio međuratnu prirodnost. Još i sada, isticao je Slobodan, kruže legende o Tinu i Draincu, njihovim dogodovštinama koje su postale književna istorija. Slobodan je Tinu stavio do znanja da su vladarsku titulu u Beogradu preuzeli predratni nadrealisti koje autor zbirke poezije "Žedan kamen na studencu" nije "mirisao a ni cenio". Izuzeo je Daviča, za kojeg reče "da je eruptivan i tašt, ali da se njegovoj pesničkoj reči može verovati".


Šarmer s varjačom

Dok se pilo i prebiralo po sećanjima i utiscima, u kafanu je ušao žurna koraka Stanislav Šimić. Beše malog rasta i kako se dalo zapaziti, veoma pričljiv. Našao je mesto među mlađim piscima - Borom Pavlovićem, Stankom Jurišom i Josipom Pupačićem. Tin se okrenuo ka Slobodanu i cinično propratio Šimićev dolazak: "Kokodače, a ne nosi jaja." Zatim malo poćuta, pa na Šimićevu adresu "prosu" nekoliko reči žoakastog sadržaja, ne zaboravivši da pomene da će dotični gospodin biti u hrvatskoj književnosti upamćen kao brat A.B. Šimića". Podsetio sam Tina da je Šimić o njemu laskavo pisao. Tih se grohotom nasmeja: "Nema hlada kod patuljastog drveta"!

Libero predloži da idemo u Dalmatinski podrum, na uglu Masarikove. Tamo se, kaže, jede dobra riba i pije na glasu poznati dingač. Ja sam se dvoumio, ne želeći da novčano visim Slobodanu ovrat. Slobodan se ljutnuo, pa mi je skoro naredio da idem sa njima. "Vidiš da je Tin stekao naklonost i prema tebi! Nema dileme, burazeru. Mora se ići." Pošli smo tamo i u piću "zaginuli", ali se sve dobro svršilo!

Slobodana su mnogo voleli i cenili Krklec, Drago Žerve, Cesarić, Tadijanović... Tako je bilo u Skoplju, gde je radosna srca očekivan od Koneskog, Janevskog, Todorovskog. Slično je bilo u Sloveniji, Crnoj Gori, Sarajevu, Novom Sadu, Prištini... Sećam se zajedničkog boravka u Klubu književnika Hrvatske, u Ulici JNA br. 2 na spratu.

Mladi hrvatski pisci Zlatko Tomičić, Slavko Mihailić, Josip Puvačić i neki drugi sa oduševljenjem su pratili vatromet Markonijevih opaski o životu, literaturi, piscima. Širio se krug slušalaca, a neumorni Slobodan, velik kao brdo, ređao je dosetku do dosetke. To je činio sa šarmom kome nije bilo ravnog među piscima. Ne prestajući dadrži "vruću i duhovitu atmosferu do fajronta". To su reči iz moje zabeleške iz davnina koju sam ovih dana prelistavao. Dobro se sećam tog davnašnjeg događaja. Cela sala hrvatskog udruženja pisaca je bila pretvorena u jedno uvo. Slobodan je vrcao od duha. Postojao pravi mag scene!

Slobodan je koristio "oružje duha" gde god je stizao. A obišao je zemlju uzduž i popreko. Družio se sa piscima, glumcima, konobarima, pevačima, kočijašima, pilotima, ribarima, prodavačicama ljubavi, kolporterima, mađioničarima i hipnotizerima (Slobodan Đirković Roko), alasima, bokserima.

Ulazio je u kuhinje mnogih hotela i restorana, oblačeći se u belu odeću, preuzimajući ulogu majstora — kulinara. Mešao je mesa i začine, povrća i druge đakonije, nikad ne zaboravivši da spremljeno jelo, obično gurmanskog svojstva, prelije vinom kao presudnom kulinarskom poentom.

Imao je više nadimaka — Libero, Veliki Kapetan, Markoni. Pored svog zanimanja pisca mogao je mirne duše da stavi još stotinak zanimanja, koja bi pristala uz njegovu nemirom obuzetu dušu. Ljudi su mu ih rado ustupali kad je Libero to želeo, ispoljavajući na taj način neodoljivu naklonost prema njemu. Ta naklonost nije bila lažna. Beograd se nije mogao zamisliti bez Slobodanovog prisustva, pošto je on bio nezamenljiv strateg noćnog štimunga pesme i sevdaškog ludila. Bio je legenda Beograda. I ne samo Beograda. U ono čemu se predavao unosio je čistu stvaralačku energiju. Po unutrašnjem rasipanju podsećao je na Balzaka. I likom, i potrebom za neumernim tamanjenjem jela i pića, koji su bili njegova umerenost. Za njega su mnogo obilja predstavljala prosek. Njegovo "rasipanje" duha bilo je spontano i stvaralačko. Sa mnogo mašte i psihološkog usredsređenja.


Mornar na konju

Divan li je Slobodan drug i prijatelj bio. Dan se u njegovim očima istinski odmarao. Kao na prostranoj i lepoj livadi. Jahao je suvereno svoju misao. Jezdio sa njom kroz svet vizija. Vizije vešto raspoređivao u stihove zvučnog sklopa i emotivne krilatosti. Kad je hteo, postajao je Apostol. Umeo je da drži grad na rukama, da se ne izgubi i kad ide dijagonalno. Da sa Jesenjinom provede izlet na rjazanskim prostorima. Da sa Puškinom proleće zanosa lirski zasvede. Da s Blokom krstari nebesima duha. Oaza nesputanog jezika i jarkih i koloritom obujmljenih slika. Prevodi sa ruskog bili su Slobodanovi praznici srca. Pored srpskog, i ruski mu je bio maternji jezik.

Njegova poezija se nadovezivala uvek na nebo. Nebo nije samo prostrana dimenzija. Ono je simbol vinuća u nepoznato. U magijsko vrelo pustolovlja. Nebo je kapa ushićenja. Trijumf anđeoskih dviženija svetlosti i čuda. A Slobodan je u čudo verovao, jer se do kraja ne može artikulisati.

Večno je u obnavljanju i lepoti. To se dalo videti po njegovoj raspevanoj muzi, koja dotiče dno ljudske sete i visinu sna. Sledio je vreme. Vreme sa oreolom romantike postalo je njegovo omiljeno "duhovno piće". Tim se pićem, kako bi rekao Njegoš, "pjane pokolenja". Začudo, ta Liberova romantika imala je lekovito životno vidokružje. Finu lakoću misli, koja se brzo odeva u skladne zvučne oblike.

Slobodan je čudo pesničke raskošnosti. Imao je želje razvijene kao retko koji poeta. Između želja i zamišljanja postojao je znak jednakosti. Njegovo zamišljanje je označavalo, smemo reći, posedovanje unutrašnjeg bogatstva. Od trena je pravio doživljaj. Od doživljaja pitku pesničku melodiju. Životnom paklu protivstavljao je anđele, znajući da su oni vesnici i glasnici nebeskih čuda i čari. Razvedrači duše i pletači snova. On je pesnik snažne imaginacije. Imaginacijom je dozivao luke i reke, puteve i pejzaže, zaspala čula, odrone nemira u duši čovekovoj. Dobro je znao da stvari, da pojave žive svoj život. Prožimaju jedna drugu. Takav je bio naš Libero, taj veličanstveni mornar na konju.

Slobodan je prvo radio u "Mladom borcu". Posle je radio u "Našem vjesniku", listu omladine Srbije. U njemu su radile poznate "marke" našeg novinarsta: Dušan Stanković, Miodrag Đukić, Miloš I. Bandić, Dušan Pešić, Vasko Ivanović.

List "Naš vjesnik" je bio regrutni centar za vodeće jugoslovenske listove — "Politiku" i "Borbu". Slobodan se uskoro zaposlio u "Borbi" sa statusom slobodnog reportera, uređujući sa uspehom rubriku "Kopači zlata". U njoj je pisao o književnim stvaraocima i uopšte o ličnostima koje su iza sebe ostavljale duboku stvaralačku brazdu. Kako su cenili Markonijev dar, bio je povlašćen u pogledu izbora tema, odabiru puta i odredišta. Jednom reči, putovao je zemljom po vlastitom ćefu!

Čovek njegova dara nije umeo da omane u reljefisanju ličnosti koju je predstavljao javnosti. Naročito je voleo da putuje po Crnoj Gori. Sa Lesom Ivanovićem je provodio vreme u cetinjskom "Grandu", diveći se ovom pesniku u "baratanju" kartama. Nije mogao da zamisli boravak u Crnoj Gori, a da ne nađe nesrećog i divnog čoveka i stvaraoca Banja Šaranovića, koga je melanholija satirala da je "oduška" tražio u piću i druženju sa sličnom sabraćom. Išao je naš Slobodan i u katunska bespuća, u bele poljane, da traži moga brata od strica, Koju, zaljubljenika u Slobodanovu poeziju i kafanskog merakliju. O tome mi je pričao kad je došao u Beograd, zažalivši što ga nije našao. Našao je Kojine prijatelje koji su pesnika istinski ugostili i pićem i iskrenošću duše!


Neimar snova

U "Borbi" je Slobodan proveo skoro čitav radni vek. Na putu je sklapao prijateljstva i ostvarivao ljubavi, obično sa curama koje su se zanosile poezijom i nežnošću. Libero je valjda bio čovek sa najvećim brojem prijatelja i ljubavnica. Pohodio je domove prijatelja, nikad bez poklona u ruci i nikad bez radovanja u duši. Bio je zabavljač njihove dece. Kod njih budio želju da vole svet poezije na način kao što se vole hljeb ili vazduh. Neki od tih mališana postali su pesnici sa ugledom.

Mogu slobodno reći da je Slobodan bio najrevnosniji propagator i tumač poezije. Recitovao je glasno i strasno — Jesenjina i Bloka, Drainca, Tina, Crnjanskog, Krkleca... Recitovanjem je osvajao poznati i nepoznati svet. Stapao je subjekat i objekat do punog poistovećenja. Umeo je maestralno da recituje. Nije samo boja glasa uticala da se rado sluša. On je gestovima ruku i specifičnom mimikom, pa i raznim gestovima znao da osvoji slušaoce, da ih razgali i odobrotvori. Da im podari san o ispunjenju izmaštane sreće koja će kad-tad zakucati na dušu sagovornika. Taj usputni Slobodanov bivak, ovde ili onde, pretvarao se u svojevrsni doživljaj i pamćenje, koje vrijeme lako ne "briše".

Rekoh za njega da je imao dušu deteta. Meku. Baršunastu. Umilnu. Pričom je uspevao da "prikuje" sagovornika za sebe, unoseći u to što priča divnu prozračnost duha. Nije se odvajao od onoga o čemu sanja ili razmišlja. Uvek je bio u njihovoj matici. Odvajanje bi smatrao izdajom. Uverio se da je nemoguće odvojitiuzrok od posledica. Stalno je naglašavao da se kroz život srećnije ide ako čoveka iznutra greje unutrašnja vatra. Ta vatra najčešće se nalazi u pesmi. Ona sintetizuje lepotu. Slobodan je gledao na pesmu kao na veliku čovekovu okrepu. Jednako na šlepu, u kupeu vagona. Jednako u avionu, u školskoj prostoriji, izletu, svadbi. Na svadbi na koju je slučajno banuo brzo je promovisan u glavnog ceremonijal-majstora. Umeo je što drugi nije umeo. Da od slučajnosti gradi lepotu. Od običnog susreta spontani izliv veselosti.

Sve što je Libero činio bio je podstaknut unturašnjom potrebom da najavi volju i iskaže imaginaciju. To se ne odnosi samo na čin pesme. Svaki gest opervazi maštom i emocijom. Volja i imaginacija? Kako ih razumeti? U srodnosti jednog s drugim, Slobodan je dokučivao radost. I to više radost za druge nego za sebe. Njemu sve ima drukčiji izgled. Njemu se mnogo dopao jedan moj stih: "Svako je drvo prvo ako imaš oko." Taj drukčiji izgled ima moć stalnog privlačenja. I krčma koju je toliko puta pohodio i manastir kome je pobožno hrlio. Posebno Visokim Dečanima i Gračanici, tim najlepšim draguljima našeg istorijskog etnosa. Tu je zatim Žiča, Studenica, Ravanica, Sopoćani... Slobodan nije umeo da živi bez tih naših duhovnih riznica, koje su nas uvele u svet i dužno pamćenje. Njegovi putopisi sa tih obilazaka su pravi biseri naše putopisne literature. On je jednostavno sve drage slike, a imao ih je bezbroj, ulančavao u svest da tamo žive kad se od njih fizički odvoji.

Piše: Rajko Đurović | Večernje novosti


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Re: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime16/9/2017, 2:20 pm



*
nastavak
FELJTON V — VII


SLOBODAN MARKOVIĆ, PESNIK I BOEM


U ljubav se kleo

Vreme i prostor nisu za Slobodana nikad rastavljeni. Kao da su iz iste retorte. Takve ih vidi naš pesnik. Takve ih utemeljava vizijom baladična toka i melanholičnog smerenja!

Život je pesniku bio na domaku ruke i pogleda. I prošlost i dolazeći dani. Opipavao ih je maštom, snom. Grejao osećanjima. Sa krme rečnog roda daljinom kao dragom ljubom. Brodari su mu dozvoljavali da krmani njihovim brodom, proizvodeći ga s razlogom u (imaginarnog) kapetana. Krmanio je i njihovim snovima i raspoloženjem. Najčešće uz piće, koje je bilo velika Slobodanova motivacija. Dobija se utisak da je i disanje pretvarao u maštu. U neku vrstu tajanstvene optike kojom "zarobljava" druge i začarava sebe. Misli su mu fluidirale slućenjem sjaja i čulne bujnosti.

Bio je, pravo reći, u planetarnoj groznici nadahnuća, gde se god zatekao. A zatekao se svuda gde je dolazila noga i mašta. Pisao je mnogo, najmanje u udobnosti radne sobe. Pisao je na velikom staklu, kraj prozora u vozu, za kafanskim stolom, u krevetu ljubavnica, čiju je požudu i put puštao da se kovitlaju među rukama i u divno sročenim stihovima o ljubavi.

U ljubav se kleo kao u najdraži smisao života. On je od svog velepnog duha, da se poslužim jednom konstatacijom Žorža Pulea, stvarao vremenski i prostorni atom u kome se zbivaju trajanja i razmahuju svetovi, nikad bez čvrstog emocionalnog oslonca i draži.

Ako se vrednost života određuje po ovim ili onim parametrima, ona se u poeziji određuje po raznovrsnosti i dubini, a naš Slobodan na tom planu bio je odista čudesno samosvojan. Živeo je kako je hteo, no uvek u zanosu. Zato je potpunije živeo, ne priznavajući poraz ni kad je poraza bilo. Teret briga je krio, jer kako apostol pesme da ih ima. Pesma mora da lebdi u fantaziji, pa teret koji pomenusmo brzo se pretopi u drugo životno družište. Uvek s osloncem na nadu. Alkohol je dosta pripomogao da se iz misli istisne svaka pomisao o životnom teretu.

Voleo je Crnjanskog i njegovo"Stražilovo". Voleo je "Lament nad Beogradom". Smatrao ih je pored nekih Disovih i Kostićevih pesama, himnama srpskog pesništva. Sudbina je htela da je legao u njegovu raku, i tako okončao oba svoja životna lutanja, po sebi i svetu. I da okončaju svoje budne snove. Da li se smrću okončavaju snovi? Ja mislim da se ne okončavaju. Ne bar poučen primerima ova dva velika pesnička barda. Njihovi snovi oživotvoruju se u snovima potomaka i poštovalaca njihove poetske reči.

Slobodanov dar imao je takvu projektilnu snagu koju je samo smrt mogla da zaustavi. Snaga mu je došla glave. Slično kao i kod Majakovskog. Prvome je snaga prekraćena vlastitim revolverom. Drugome je alkohol zamenio ubilačko oružje!

Sa njim i sa Miodragom Mijovićem Kantom, Bratom Pavlovićem, Dragoslavom Grbićem Grebom, sjajnim slikarem Slavom Bogojevićem, probdio sam mnoge kafanske noći na savskom pristaništu, kod "Kasine" i "Galeba", kod "Poleta" na Cvetnom trgu, kod "Složne braće", "Vltave", "Kalenića", "Smedereva", Skadarlije... Slobodan je neumorno davao štimung i usmeravao plovidbu kroz vino i snove i brinuo se, zašto to ne reći, o podmirivanju računa koji nisu bili mali. Zahvaljujući njemu nismo strepeli da ćemo zbog besparice izleteti iz kafane. Slobodana su rado čašćavali gosti, jer im je imponovao duhovitošću i dobrotom, a nadasve bratskim srcem koje se nije klonilo ni ljudi sa ruba života.

Slobodan je bio obuzet pesničkim stvaralaštvom, ali je takođe bio obuzet i prijateljstivma. Voleo je da razvlasti red, da život ovihori. Međutim, to je činio sa dubokim lirskim osećanjem, skidajući kulise sa svega što je predstavljao književnu ili neku drugu laž. Prijateljevao je s Ristom Ratkovićem, Đurom Gavelom, Desimirom V. Radičević Mačistom. Nije trpeo dodvorače vlasti, pa je, ne jednom, bio meta napada dodvorača i književnih "pelivana", jer im je Slobodanova životna "razuzdanost" kvarila miran književni život, ispunjen povlasticama raznih vrsta.


Ceo život u oluji

Slobodan je bio obuzet pesničkim stvaralaštvom, ali je takođe bio obuzet i prijateljstvima. Voleo je da razvlasti red, da život ovihori. Međutim, to je činio sa dubokim lirskim osećanjem, skidajući kulise sa svega što je predstavljalo književnu ili neku drugu laž. Prijateljevao je s Ristom Ratkovićem, Đurom Gavelom, Brankom V. Radičevićem, Desimirom Blagojevićem. Nije trpeo dodvorače vlasti, pa je, ne jednom, bio meta napada dodvorača i književnih "pelivana", jer im je Slobodanova životna "razuzdanost" kvarila miran književni život, ispunjen povlasticama raznih vrsta.

Kad je umro pesnik Risto Ratković, juna 1956. godine Slobodan je sa zakašnjenjem stigao na sahranu, podosta pripit. Kad su Ristovo telo spuštali u raku, on se od autora "Nevidboga" oprostio uzbudljivim rečima, u kojima je plamteo bol za svojim starijim sabratom. Kazavši za Rista da je bio veliki pesnik i divan čovek, evocirajući njegove životne muke i udese, svoj govor završio je rečima: "Alal ti vera, Risto".

Dobro se znalo da je to pohvala umrlom piscu za časnu poeziju i život. Zbog tog govora bio je nemilosrdno "okrpljen" u "Borbi". Imao je neprilika i na poslu i u književničkoj organizaciji. Napad na Slobodana izvršio je predsednik Udruženja književnika Srbije Milan Bogdanović, ističući da su takvi istupi nedopustivi i da moraju, istakao je, doživeti opštu osudu!

Da bi se poigrao sa Bogdanovićevom paskvilom u "Borbi", da bi mu stavio do znanja da do nje mnogo ne haje, zaputio se ka svome "napadaču" sa ljutnjom, izgovorivši reči koje su veoma dugo kružile Beogradom: "Biću manji po Ivanji". (Ivanji je bio sekretar Udruženja i bio je poznat po ugađanju moćnima, u koje se, bez sumnje, ubrajao i Bogdanović!).

Libero je bio jedan i neponovljiv. Za veće srce srpska poezija ne zna!

Kao neumoljivi vladar kafanskog štimunga, Slobodan je znao da pije a da ne izgubi meru bliske ophodnje bdenja. Kad zapreti opasnost pretvaranja gostiju u kafanski talog, Slobodan bi se iskrao iz kafane, polazio do kuće, okupao se i začas razbistrio. Pojavi se u svečanom odelu, sa belom košuljom i crnom leptir-mašnom. Taj njegov preobražaj podsećao me na preobražaj mrava u raskošnog leptira. Nije dozvoljavao da ga pobedi alkoholno bespuće!

Nikad nije gubio želje. Zato nije gubio fluide, posebno one koji su se ticali stvaralačke sfere. Pa i života u opštem značenju. Zažižao je život nemilosrdno, a uvek je bio iznova snažan i mlad. I u poodmaklim godinama bio je mlad i lep. Izgleda da ga je pesnička "vrtoglavica" činila takvim. Podmlađivala ga. Učilaga da brzo savlađuje iskušenja i nedaće.

Mnogi prijatelji opominjali su Slobodana da se kloni kafana i pića... Govorili su mu da se urazumi. Nije poslušao. Tada bi se, govorio je, morao odreći duhovne pustolovine, koja je označavala njegov život, njegovu najvrednosniju supstancu — poeziju. On je bio pesnik koji je živeo sa olujom, ne plašeći se njenog udara i njene moći. Kad bi mu oteli kafanu, oteli bi mu svet. A čovek bez sveta nije čovek!


Rasipnik snage

Slobodan je bio najveći rasipnik snage na našim duhovnim koordinatama. Nije ga to brinulo. Pesnici — uštogljenici sa omalovažavanjem su gledali na njegovo prekomerno trošenje snage, a sami priželjkivali da je steknu, jer su je malo imali. Takvi su se najviše okretali tuđem štivu kao svojoj "avanturi" i ostajali neubedljivi kao pesnici.

"Umiljati apostol" se okretao svome izvornom daru, nemilice ga trošeći, misleći na moć obnavljanja. On je ličio na vulkan koji nije prestajao da izbacuje lavu uzbuđenja i strasti, tih najpokretačkijih poluga u avanturi stvaranja.

Poslednjih godina sam je ilustrovao svoje knjige, pa su se tako slikarski i poetski dar Slobodana Markovića ujedinili protiv svih kalupa i šablona, oslikavajući do kraja njegov neobuzdani stvaralački duh. U knjizi Markovićevih pesama i crteža "Čubura među golubovima", kako je u predgovoru napisao Dragan Kolundžija, sve se vrti i obrće oko njegovog glavnog lika i jedinog junaka, voljene žene Ksenije.

"Ova knjiga mogla je nastati samo u toj uzajamnoj i obostranoj ljubavi dvoje životnih saputnika, čije je lance fizičke ljubavi povezivao i njihov zajednički dar i vezanost za sve što je dolazilo i što dolazi iz prostora duha i viših intelektualnih zahteva života i življenja uvek i na svakom mestu, u Beogradu, na voljenoj Čuburi, u Rusiji...

"Za divljenje je koliko pesnikova Ksenija, afirmisana ličnost u prostorima pozorišne i dramske istorije, teatrologije, ima ljubavi i volje da ono što je iz radne sobe i ateljea njenog i našegpesnika i slikara, pisca antologijskih putopisa i reportaža, sjajnog prevodioca i svestranog umetnika, od kulinarstva do najviših oblika stvaralaštva, njegova u ovoj poeziji 'obožavana i draga Ksenija, magistrica i slika', brine za svaki pesnikov stih, za svaku pesmu, za svaki crtež, sliku, da se sačuva", napisao je Kolundžija.

Pesme u ovoj knjizi otkrivaju pesnika Slobodana Markovića najintimnije. Stihovi "Umreću kad slutim", iako nastali 20 godina pre njegove smrti, gotovo su proročanski.


SVOJ PROROK

Umreću kad slutim
iza žaluzina
s gostom ogrnutim,
i bez kapi vina.

On će tad pobeći
u gnezda daleka
da me tamo čeka
u beloj odeći.

Biće to divan pad.
Obožavani mrtvac.
I u ime svega,
poneće me na rukama grad
kao kneza poslednjega.

I u moj obožavani Dvor
uleteće da raznesu
oružje, riznicu, al' u besu
zaboraviće o r e o l!

Završio je život, baš kao u pesmi: pao je silazeći niz stepenice iz svog ateljea. Tog 30. januara 1990. zatekao sam se na selu, u Crnoj Gori, bolestan. Nije bilo dvoumljenja hoću li ići na njegovu sahranu. Morao sam ići. Na tome me je obavezivalo iskreno prijateljstvo. Pesnik Tasa Mladenović, naš zajednički prijatelj, bio je nemalo iznenađen da sam bolestan zapucao sa dalekog puta na Liberovu sahranu.

Nisam verovao u prizor njegove smrti. Venci, cveće, krst opominjali su me da je to istina. Dragi prijatelj nestao je iz života, ali ne iz pamćenja i iz zajedničkih uspomena koje, evo, zamenjuju zaustavljenu plovidbu svetom.

Piše: Rajko Đurović | 27.01.2007. | Večernje novosti

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Re: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime16/9/2017, 2:20 pm

*
Ksenija Šukuljević-Marković: ljubavne i ostale priče


ŽIVETI S LIBEROM

Slobodan Marković, poznati pesnik, književnik, slikar, putopisac, scenarista i boem, umirao je u više navrata: poslednji put se to dogodilo 30. januara 1990. Postoji bojazan da, ovih dana, umre još jednom, kad bude rasparčana njegova obimna ostavština. Priča o Liberu Markoniju, ljubavi i vremenu provedenom zajedno nastala je na osnovu kazivanja njegove supruge




Nedirnut deo Liberovog ateljea

Ksenija Šukuljević-Marković je muzejski savetnik: ceo svoj radni vek je provela u Muzeju pozorišne umetnosti u Gospodar-Jevremovoj ulici, u Beogradu. Magistarsku titulu, koju je još onomad stekla na Filološkom fakultetu, na književnosti, spominje samo u službenom saobraćanju. Objavila je više stručnih radova među kojima su i neka veoma važna dela: "Stvaralaštvo Huga Klajna", "Drame Đure Jakšića na beogradskim scenama", "Nataša Bošković, primabalerina, koreograf i pedagog", "Stvaralaštvo Milana Ajvaza", "Nina Kirsanova, primabalerina, koreograf i pedagog", "Pedeset godina Muzeja pozorišne umetnosti Srbije", zbornike "Bojan Stupica" i "Mata Milošević"…

Mnoge izložbe u Beogradu, Jugoslaviji i inostranstvu nose njen potpis.

Priredila je i dve knjige Slobodana Markovića: "Južni bulevar" i "Zapiši to, Libero". Objavila je njegovu biografiju i bibliografiju svih štampanih dela. Pripremila je za štampu zbirku Slobodanovih izabranih pesama i crteža pod naslovom "Čubura među golubovima". Autor je izložbe "Život i rad Slobodana Markovića (1928—1990)" koja je priređena u Narodnoj biblioteci Srbije 2000. godine povodom Međunarodnog susreta pisaca.

Prezime Marković je dodala svom devojačkom početkom osamdesetih. "Mojoj Kseniji" — glasi posveta u Slobodanovoj zbirci pesama "Južni bulevar", objavljenoj posmrtno.

Živi na Čuburi, u Ulici Filipa Kljajića, odmah iza "Pejtona".

(Neka mi predani čitalac ne zameri na suvoparnosti ove "službene biografije" moje drage sagovornice; ona je, naime, samo kratak prilog istinskom životu i njegov kontrapunkt, što će i sam primetiti ako ga ovde ne izda strpljenje.)


BEŽ'TE DECO

Možda još samo po neki Čuburac pamti da se nekad, na uglu Njegoševe i Baba-Višnjine ulice, nalazila fabrika za izradu plutanih čepova. Kada je prestala da radi, zaposeli su je stanari i prekrojili po sopstvenoj meri. Na to šta se u toj zgradi nekad nalazilo podsećali su samo pampuri rasuti svuda po prostranom dvorištu.

Tu, na tom uglu, počinje Ksenijina neobična povest satkana od čednih uspomena i strasne ljubavi. Jer, u tom čudnom zdanju je, u vreme najranijih sećanja, živeo čovek koji će obeležiti i njen život.

Malo ko je u kraju znao da se iza boemske razbarušenosti mladog pesnika, sina gospođa Jelene, skrivalo strogo vaspitanje stare građanske porodice. Slobodan je rođen u Skoplju 1928. godine, gde mu je otac Dimitrije P. Marković, tada oficir Vojske Kraljevine Jugoslavije, bio na službi. On nije upamtio da su živeli i u Ljubljani, gde je prestala očeva vojna služba. Onda su došli u Beograd, gde je bivši oficir postao novinar lista "Pravda", u kojem je radio do kraja života. Dimitrije je pisao pesme, pripovetke i romane, a objavio je knjigu pripovedaka "Kaplar Tima" 1938. Iste godine je objavio i prvi udžbenik iz novinarstva "Veština biti novinar" i — umro. Poluvojni dril i očevo cepidlačenje na tačnosti ostavili su trag: Slobodan je celog svog života bio u zavadi s vremenom i vazda kasnio, makar da je nešto započeo ili nekud pošao na vreme.

Detinjstvo je proveo u Peći, kod bake Milice, učiteljice, i dede Riste Protića, konzula Kraljevine Srbije u Carigradu, u uglednoj i staroj srpskoj porodici po kojoj se (valjda i danas?) jedan kraj grada naziva — Protina mahala. Kada su u Peć ušli balisti i Italijani, izbegao je majci u Beograd, ali je, svejedno, 1943. bio zatočen u logoru u Smederevskoj Palanci. Posle je maturirao u Drugoj beogradskoj gimnaziji, onoj što se nalazila na mestu gde danas nastaju ove novine, pa studirao južnoslovensku književnost u Beogradu i Zagrebu.

Ali tada, kada ga je Ksenija kao desetogodišnja curica prvi put videla, njegovo lice je već bilo osenčeno tugom, a hod poduprt vinom. Pamti, kada je prolazio Baba-Višnjinom, neka starica je s prozora opominjala decu: "Bež’te, evo ide onaj pesnik!"

Jednom je neko dete zaneto igrom zaostalo nasred ulice a ostali su s užasom iz sigurnih skrovišta posmatrali kakvo će se zverstvo zbiti. "Onaj pesnik" je uzeo dete, podigao ga uvis kao da će ga vinuti u nebo, poljubio ga u kosicu i nežno spustio na tle. Posle tog otkrića Ksenija je, lično, kamenom razbila prozor babi i s dečjim prkosom izdržala prekore svoje dobre majke. Mnogo godina kasnije saznala je da je on tada, sa dvadeset dve godine, za sobom već imao jedan nesrećan brak iz kojeg je izašao uskraćen za ljubav i sina.

■ Onda je moja starija sestra, već studentkinja književnosti, donela kući njegovu knjigu pesama "Sedam ponoćnih kazivanja kroz ključaonicu" — seća se Ksenija živo. — Upozorila me je da to nije literature za mene; bila je to bačena rukavica i ja sam iz inata, dok je ona bila na predavanjima, naučila jednu njegovu poemu naizust. Za mene on više nije bio mladić što zamiče našom ulicom, već pesnik. Viđala sam ga tada često u najrazličitijim prilikama…


SUSRET I RASTANAK




■ Mislim da je on mene prvi put primetio kada sam imala devetnaest godina. Bilo je to jednom prilikom kada sam se bukvalno sudarila s njim. Događaj se zbio na uglu Makenzijeve i Ulice Koče kapetana, na ulazu u staru kafanu "Novi Beograd": prolazila sam tuda, Slobodan je upravo izlazio. "Gle ti male", izustio je i odmerio me od glave do pete. "Izađi Ričarde, da vidiš čudo", doviknuo je nekom unutra, a ja sam mnogo godina docnije saznala da je Ričard zapravo njegov sabrat, slikar Slava Bogojević. Mislim da sam bila crvena kao bulka, dok sam žurno odmicala ulicom plašeći se da se osvrnem. Bio je tako lep…

Prošle su dve decenije od tog slučajnog susreta, Slobodan je već uveliko ušao u istoriju srpske književnosti, antologije i udžbenike, dok je ona bila kustos od karijere u Muzeju pozorišne umetnosti.

■ Došao je nenajavljen, banuo oko jedanaest, kao "advokat" slikara Dragana Savića, kome je Muzej dugovao neki novac na ime honorara. Ostao je do pola tri, a da Dragana nije ni spomenuo. Kad je ušao, ponovo me je odmerio, onako, i pitao odakle sam? "Sa Čubure", promucala sam. "Sa moje Čubure?!", upitao je zgranuto, kao da ne veruje da sam mu ipak promakla. Nisam znala kako da ga oslovim a da ne pokažem da ga poznajem odavno. Odlučila sam se na — pesniče! "Pesniče, moramo da zaključamo muzej", promucala sam i raspršila magiju njegove priče. A poveravao nam je šta je doživeo za vreme sopstvene kliničke smrti. Čudesna priča, ali i velika čast; jer on to nije pričao u kafani, već nama, zbunjenim a zadivljenim ženicama, kustosima… Valjda nas je procenio? Bio je april, mutilo se na kišu, a toplo, kao usred leta. On u beloj uniformi. Pružio je dlan, pa rekao: "Pale su dve kapi. Ja ću opet doći!" Uzdrhtala, vratila sam se u sobu Vere Petrović i rekla joj s uzdahom: "Ja bih ovog čoveka mogla da volim". "I ja", odgovorila mi je.

Viđala ga je, potom, kad god je dolazio u Trnsku ulicu, u kuću neke ruske porodice u kojoj je pronalazio utočište od života kad mu dođe. Tu je živeo njegov advokat, a on je stalno bio u nekakvim razvodima.

■ Ponovo smo se sreli licem u lice tek aprila 1980. godine, ispred "Beograđanke". Opet sam se zbunila. Bilo je neočekivano. Hteo je tada da mi pokloni knjigu "Jednom u gradu ko zna kom", koja je upravo objavljena, ali je "Prosvetina" knjižara preko puta već bila zatvorena. Odveo me je na kasato i kafu u beli salon hotela "Park", koji se nalazi na mestu gde je nekad bila njegova omiljena kafana "Složna braća". Bio je bled i govorio mi je neke stihove; uznemirila sam se toliko da sam samu sebe štipala za nogu da se ne bih odala. Nikada mi nije poverio šta je to, koji su to stihovi, uvek se zagonetno smeškao. Danas pomišljam da su to oni koje je, mnogo kasnije, posvetio meni? Posle me je ispratio do vrata, a moja mama je rekla: "Oh, imamo goste!" Od tada smo bili zajedno, sve do 30. januara 1990. kada me je prevario i otišao predskazavši u jednoj svojoj tek napisanoj pesmi sopstvenu smrt. Ostavila sam ga tog dana samog nakratko, otišla na sahranu Todi Čolaku…


BOEM SA LEPTIR-MAŠNOM

Priča da njegovo udvaranje nipošto nije bilo trivijalno: godilo je i rastapalo led. Do tog susreta pred "Beograđankom" je, priznaje, svako udvaranje doživljavala kao laž. I, odjednom, pojavio se Slobodan sa ogromnim iskustvom koji nije primenio nijedan muški trik da bi je osvojio.

■ Ne samo mene već i moju majku. Ona je oduvek želela sina, a sa Slobodanom je dobila i zeta i sina. On je u našu kuću i naše živote uneo nov duh, a moja mama je za njega, čak i kad bi zgrešio, govorila: "Božji stvor". Štitila ga je od mene, čak i od njega samog, a on joj je to uzvraćao iskrenošću i poštovanjem. Govorio je: "Kad pređem ovaj sveti prag, znam da sam na sigurnom" i time bespotrebno kupovao indulgencije. On je, zapravo, osvojio svakog ko ga je upoznao.

Osvajao je svojim šarmom akademike i alase, kneževe i konduktere, sveštenike i umetnike, političare i polusvet… Pa, iako je oduvek strogo vodio računa o svojoj spoljašnosti, o svom odevanju, na primer (pesnik mora poštovati formu), umeće s ljudima mu je donelo zvanje boema: poslednjeg pravog beogradskog boema s leptir-mašnom. Ponekad i u uniformi admirala!

Iza razbarušenog ponašanja i mondenskog izgleda i života natopljenog vinom krilo se ono što je zbunjivalo mnoge, a čime su zabrinute majke s manje ili više uspeha pokušavale da zabludele sinove vrate na pravi put. Slobodan je, naime, za sobom imao — delo. Ogromno, izuzetno vredno i neponovljivo. Bio je novinar, pesnik, prozni pisac, scenarista, slikar, prevodilac, svetski putnik i ko zna šta još. Objavio je šezdeset dve knjige, još dve su štampane posle njegove, ipak, prerane smrti, a slike, koje je stvarao strasno kao i pesme, danas krase domove prijatelja i kelnera širom sveta.


OSTAVŠTINA

Da je preživeo taj 30. januar 1990, Slobodan bi danas imao sedamdeset pet. Možda bi ga život zaskočio već na sledećoj krivini, možda ne bi preživeo sve ono što se događalo njegovoj voljenoj zemlji, možda bi plovio svetskim morima tražeći negde sigurnu luku, ko zna, ali njegova Ksenija, njegovi prijatelji, veruju da bi danas bio tu, među njima.

Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju, kraj Miloša Crnjanskog. Pričalo se da su tada, u času ukopa, zvonila zvona sa Visokih Dečana, a da su kaluđeri sa tugom podsećali na amanet da njihov grešni brat Elefterio bude sahranjen upravo tu, kod njih, u njihovoj lavri.

Dan pre smrti Libero Markoni je napisao pesmu u kojoj je opisao blisku budućnost: "Biće to divan pad. /Obožavani mrtvac. I u ime svega, /poneće me na rukama grad /kao kneza poslednjega". A zatim još: "I u moj obožavani Dvor /uleteće da raznesu /oružje, riznicu, al' u besu /zaboraviće o r e o l!"

Takoreći odmah posle sahrane, dok mnogi koji su ga znali nisu mogli da poveruju da Slobodana zaista nema, izvesna poetesa koja nikad neće ući u čitanke, sa rešenjem u rukama je uletela u njegov atelje na ćuviku solitera u Ulici Franca Rozmana, poviše Južnog bulevara. Oni koji su joj izdali rešenje su, kao i ona sama, poverovali da je njen "stambeni problem" veći od ostavštine velikog pisca?!

■ Sve dok nisam upoznala Slobodana, verovala sam da je čoveka moguće proceniti po onome što čita. Ali, u njegovom slučaju, to je bilo nemoguće. Jer, u svojoj biblioteci je pohranio gotovo četiri hiljade knjiga sa delima iz najrazličitijih oblasti. Kako proceniti takvog? Pa, za to je nedovoljan ceo ljudski vek…

Odmah sam, još slomljena bolom, pokrenula postupak ocenjivanja njegovog umetničkog dela i ostavštine!

Tako je pokojni Slobodan "komisijski" postao velikan: delo mu je ocenjeno, a ostavština proglašena za izuzetnu kulturnu i umetničku vrednost.

Danas je ta ostavština, smeštena u ogromne drvene sanduke, pohranjena u Skupštini opštine Vračar (Čubura) i u Arhivu Srbije. Ali, to nipošto ne znači da je na sigurnom. Jer, ona je, kako se to kaže, predmet ostavinskog spora. Na nju, po zakonu, pravo polažu Ksenija i troje Slobodanove dece. Deca ne žele da ona ostane celovita, u komadu, svako bi svoj deo, svoju četvrtinu rukopisa, dokumenata, slika, knjiga, polica, autorskih prava…

■ Neposredno posle njegovog odlaska formiran je odbor za izgradnju Muzeja Libera Markonija. Opština Vračar je, čak, namenski izdvojila jedan plac iza "Pejtona", na uglu Mačvanske i Makenzijeve ulice, kao investitori su se pojavila braća Karić, ali je potonja vlast SPO-a to zemljište prodala nekoj banci. Po njemu je prozvan skver na kraju Makenzijeve, a tu je i tesna "Prosvetina" knjižara koja je dobila ime "Libero". To je sve, to je, uostalom, predskazao. Bliži se dan kada će njegova ostavština biti podeljena, raskomadana. Uplašena da će sve to netragom nestati u lavirintu vremena, podnela sam Sekretarijatu za kulturu Skupštine Beograda predlog projekta kompakt-diska Slobodan Marković. To je nova tehnologija koja zaista omogućuje da se nečije delo sačuva, još i da bude pristupačno svakom. Tako je pohranjeno i delo Danila Kiša, sa zadovoljstvom sam pregledala taj ce-de, bio mi je uzor kada sam pripremala projekat za mog Slobodana. To nije skupo, ako se uzme u obzir značaj njegovog dela. Neko mi je rekao da, zbog skeniranja, cena može da bude oko dvesta pedeset hiljada dinara?! Čekala sam odgovor tri meseca.

Onda je lično otišla u Sekretarijat za kulturu i dobila nezvaničnu informaciju da projekat o Slobodanu Markoviću, pesniku, književniku, slikaru, scenaristi, novinaru, putopiscu i ko zna šta još — "nema osnova"!

■ Sahranjuju ga ponovo, bespovratno. Time sahranjuju i deo mene, delić svakog iz te njegove danas zaboravljene generacije.

Miloš Lazić, 2003. | Snimio Željko Sinobad | Politika

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Re: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime16/9/2017, 2:22 pm

**

UMILJATI APOSTOL

Kum Kant i zabrinuti domaćin pretražili su celo dvorište u potrazi za Liberom. Igličasto svitanje iznad Boleča kovitlalo je crne oblake. I baš kada su se spremali da probude celo selo, Libero se pojavi iza kuće, pomodreo od zime, poput aveti, šaputao je nešto nerazgovetno, a iz ruku nije ispuštao stolnjak na kome je vascelu antologijsku noć posvetio svom "umiljatom apostolu"

Kada je u Skoplju davne 1928. godine rođen Slobodan Marković, planeta je za trenutak prestala da se okreće oko svoje ose u očiglednoj nedoumici — šta dalje i kuda dalje?

Tako je, naravno u šali, u danu rođenja jednog od značajnijih srpskih pesnika govorio njegov kolega, Ličanin, Branko Uzelac koji ga je iz "Male astronomije", gde je Slobodan Marković u jednom na brzinom sklepanom orkestru udario u bubanj — odveo pravo u redakciju jednog omladinskog književnog lista.

Od tada, od tog vremena muze su ga često bombardovale, a on je, ne ispuštajući pero iz ruku, bombardovao redakcije časopisa i izdavačkih kuća.

A, kada je u jednoj čuburskoj kafani zajedno sa tada proslavljenim bokserom Sikijem Gakovićem popio prvu čašu špricera i čuo na radiju pesmu "Ne zaboravi majčice mila misli tužne dušu što bole", setio se svojih sumornih palanačkih dana, gde je zajedno sa nekolicinom drugara bio sklonjen od strahota prohujalog rata.

Uhvaćen u klopku posleratnih, mirnodopskih trzavica, predao se bogu Bahusu, pretočio poeziju u vino, a potom je iz toga, do zla boga inspirativnog ali kontrolisanog haosa, potekla nabujala reka, čije je obale zapljuskivala "Pesma o dečaku Izvoru" — knjižica stihova za decu, a za odrasle je ukoričio "Vedrog utopljenika", "Sedam ponosnih kazivanja u ključaonicu" i tako redom.

Ne bih više o tome. Ima puno upućenih izletnika u raskošna polja njegove sveukupne duhovne zaostavštine.

Vreme se otimalo ispod božjeg suncobrana, neopaženo promicalo pored nas, a mi se jednako gubili i nalazili u razuđenim oblacima vremena.

I onda, jedne godine, kada su kosti pucale od zime, ne znam kako me je put naveo u Boleč, gde na moje veliko iznenađenje, u kući kod Mite Sibirca pored domaćina za stolom ispod zamagljenog prozora zatekoh Slobodana Markovića i odmah mi zape za oko njegov plavi mornarski žaket sa dva reda bleštavih dugmadi. Na stolnjaku je crtao "umiljatog apostola" a njegovi kratki zadebljani prsti bili su umrljani pastelnim bojama. Tu je bio i njegov venčani kum Miodrag Mijović Kant, čovek sa najgušćim brkovima na svetu. Bar mi se tako učinilo. Pilo se domaće vino iz obližnjeg podruma, nadaleko čuvenog ugostitelja Race.




Libero Markoni: 12. januar 1980. Beograd (Čubura)
Foto: Branko Belić

Tom prilikom, raspoložen kao i uvek, Slobodan Marković pričao je nevelikom društvu kako je od najranijeg detinjstva imao običaj da se noću iskrada iz kuće i da satima šeta po okolnim livadama zbog čega su mu njegovi školski drugovi dali nadimak "Vampir".

Okrećući među prstima ispražnjenu čašu, zateže stolnjak i gledajući negde iznad naših glava, upita.

— Kako vam se dopada ovaj moj umiljati apostol?

— Nije loš — promrsi kroz brkove njegov kum. — Zaista je dobro urađen... kao da je sa ikone pobegao.

Mita Sibirac, sa prekrštenim rukama na prsima, kružeći značajno oko stola i razgledajući crtež iz svih uglova poput nekog muzejskog znalca umetnina, najednom se ukuca u mestu.

— A senka... gde je ovde senka?

— Lako ćemo za senku — nasmeja se Sloba. — Nego, nedostaje mi crvena, pastelna crvena.

— Ima vina! Ima vina! — kliknu kum, dodajući mu svoju čašu.

— E, pa kume, da znaš da si u pravu — reče Sloba, prskajući vino po stolnjaku. — To sam naučio još od moje Emilije. Jednom je sasvim slučajno u nekom bircuzu prosula po stolnjaku celu flašu "ružice" i bila je očajna, ali kada smo pogledali stolnjak, odjedared se pred nama ukaza čitavo polje kosovskih božura. Tada mi je poklonila krupnu crvenu jabuku na kojoj je jedva vidljivim slovima pisalo "Maštovitom vampirčetu". Tu jabuku sam slatko pojeo, a neposredno posle tog događaja mi smo se venčali. Međutim, kada smo se razišli ja više nisam bio ni Slobodan ni "Vampir". Bio sam Libero. Dopalo mi se to i ja sam stao ispred sebe i ostao iza sebe — Libero Markoni.

Izgovarao je to sa nekom patetikom, sa nakvašenim očima, što je duboko potreslo Mitu Sibirca i on dade ćerki znak da ode kod Race i da ponovo napuni flaše.

Ta katarzična noć u kući Mite Sibirca bila se pretvorila u pravu ispovedaonicu, ispred koje je Libero Markoni svečano izjavio da će jednoga dana preplivati Jesenjinovu raku — Oku.

Potom je, valjda pod uticajem velike količine popijenog vina naočigled svih ukućana izuo svoje čizme, istrčao iz kuće u mrak, u noć, u čopor divljih pasa, čije je žestoko lajanje najednom utihnulo.

Njegov kum Kant i zabrinuti domaćin pretražili su celo dvorište u potrazi za Liberom. Igličasto svitanje iznad Boleča kovitlalo je crne oblake. I baš. kada su se spremali da probude celo selo. Libero se pojavi iza kuće, pomodreo od zime, poput aveti, šaputao je nešto nerazgovetno, a iz ruku nije ispuštao stolnjak na kome je vascelu antologijsku noć posvetio svom "umiljatom apostolu". ■

Jakov Grobarov | 21.02.2008 | NIN

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Re: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime16/9/2017, 2:22 pm

BARD MALIH STVARI

Da je poživeo, pesnik Slobodan Marković (1928—1990) danas bi proslavio svoj osamdeseti rođendan




Slobodan Marković
(Fotodokumentacija Ksenije Šukuljević-Marković)

Slobodan Marković, poznatiji kao Libero Markoni, novinar, pesnik i slikar, autor više od šezdeset knjiga, rođen je u Skoplju 26. oktobra 1928. Sin je Dimitrija P. Markovića, oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije, na dužnosti u Skoplju, i majke Jelene, rođene Protić. Zatim je 1929. živeo u Ljubljani do prestanka očeve vojne službe. Dimitrije P. Marković (1901—1938) postao je novinar beogradskog lista "Pravda" i prvi je pisac udžbenika iz novinarstva "Veština biti novinar" (1938). Pisao je pesme, pripovetke i romane i objavio knjigu pripovedaka "Kaplar Tima" (1938). Očevim stopama krenuo je i Slobodan Marković. Da je poživeo danas bi proslavio svoj osamdeseti rođendan.

Rano detinjstvo i dečaštvo, posle razvoda roditelja, proveo je u Peći (1930—1941), kod bake Milice Protić, u kući ugledne porodice Riste Protića, konzula Kraljevine Srbije u Carigradu. Rastao je između dva manastira, Pećke patrijaršije i Visokih Dečana. U Peći je završio osnovnu školu i prvi razred gimnazije, a po ulasku albanskih fašista i italijanske okupacione vojske 1941. deportovan je u logor u Kavaji. Pobegao je iz transporta i u Peći se skrivao do prebacivanja kod majke u Beograd. U Beogradu je pohađao Četvrtu mušku gimnaziju iz koje je odveden u logor u Smederevskoj Palanci (1943/44). Sa svega petnaest godina robovao je sa srpskom i beogradskom omladinom koja se borila protiv nemačkog okupatora. Od 1945. školovanje je nastavio u Trećoj muškoj gimnaziji. Maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji 1948. Studirao je na grupi za jugoslovensku književnost Filozofskog fakulteta u Beogradu. Prve literarne radove piše još kao školarac, a u novinarstvo je stupio kao maturant.

Objavio je više od šezdeset knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), prepevi (12), proza (9), putopisi (3), reportaže (2), drame (4), filmski scenario (1), TV scenario (2), antologije (2), eseji, predgovori, pogovori. Prvu zbirku pesama "Posle snegova", objavio je 1949, a poslednju "Južni bulevar" 1990. Prevođen je na mnoge strane jezike. Posle smrti objavljene su tri njegove knjige: "Izabrana poezija", u izboru Borislava Radovića, u izdanju Srpske književne zadruge (1996), knjiga reportaža "Zapiši to, Libero", u izdanju lista "Borba", gde je proveo novinarski vek (1998), u izboru Ksenije Šukuljević-Marković i "Moji bulevari", u izboru Milisava Krsmanovića, u izdanju Zavoda za udžbenike iz Beograda (2001).

Bio je svetski putnik. S ponosom je govorio da je "oplovio četrnaest mora". Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po Metohiji i njenim manastirima. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima.

Umro je 30. januara 1990. godine. Počiva u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, u grobnici sa Milošem Crnjanskim. Slobodan Marković i Miloš Crnjanski rođeni su istog dana — 26. oktobra. Kao mlad novinar, urednik u nedeljniku "Naš vesnik", Slobodan Marković je objavio, 1954. godine, poemu Miloša Crnjanskog "Stražilovo", u to vreme narodnog neprijatelja broj jedan. Kada je Crnjanski došao u Beograd, živeli su u istom kraju i povremeno se družili. Sada počivaju u istoj grobnici.

Zaostavština Slobodana Markovića proglašena je za "pokretno kulturno dobro". Prema zapisniku Muzeja grada Beograda ona sadrži: 472 crteža (zajedno sa slikama), 59 predmeta domaćinstva i ličnih stvari, 103 fascikle rukopisa, 33 fascikle i kutije arhivske građe, 2754 knjige iz lične biblioteke. Zaostavština je smeštena u prostorijama opštine Vračar i Arhivu Srbije. Iako je više puta pokretana inicijativa da se na Čuburi podigne Spomen-muzej Slobodana Markovića, u kome bi se nalazila njegova vredna i zanimljiva umetnička zaostavština, još ništa nije učinjeno. Doduše, na Čuburi, jedna "Prosvetina" knjižara, jedan skver, između ulica Makenzijeve, Sokolske i Mačvanske, i jedna biblioteka — nose ime velikog pesnika. Na kući u Ulici patrijarha Varnave 10 (nekadašnja Filipa Kljajića), postavljena je spomen-ploča na kojoj piše: "U ovoj kući živeo je i radio od 1980. do 1990. srpski pesnik Slobodan Marković (1928-1990)". I to je sve.

Rođeni pesnik, Slobodan Marković, zapisao je Borislav Radović, učio je od onih koji su mu bili bliski po shvatanju poezije, ali i po njenoj neodvojivosti i zavisnosti od života. Na širokoj lestvici od Vijona, E. A. Poa, Bodlera i Ljermontova do Bloka, Majakovskog i Jesenjina, pa onda od Disa, Ujevića i Crnjanskog do Drainca i ranog Daviča, on je tražio i nalazio duhovne srodnike svojoj mladosti, izoštravao osetljivost, izgrađivao postupak, usavršavao izraz.

Slobodan Marković je bio jedan od poslednjih, pravih beogradskih boema. O alkoholu kaže: "Ja ga poznajem. Upoznao sam ga kad su na granama Beograda, koji su bombardovali saveznici, 1944, s proleća, visila deca, a po krovovima Krunske ulice ležale raskomadane bolničarke, majke, lekari, tehničko osoblje. Tad je on davio moj strah i moju ogromnu jezu. Bio mi je prijatelj. Družeći se s njim, gazio sam po leđima leševa, a kad bi me u svitanje ostavljao, bojao sam se sakriven u mraku i pepelu ruševina... Alkohol je svuda. Odavde do Aljaske. On je opasnost broj jedan! On je bolest koju ne može da izleči sanatorijum, već svi mi, ljudi svih boja, ljudi sveta".

Njegova životna saputnica Ksenija Šukuljević-Marković nam kaže da se Slobodan Marković uvek predstavljao kao novinar, nikada kao pesnik i slikar. Draža mu je bila nagrada "Svetozar Marković" za novinarstvo od nekih važnih književnih nagrada. Poetska žica, zabeležio je Ljubiša Manojlović, novinara je uzdigla do barda malih stvari, a novinar je poeti dao oko da vidi čitav reljef i da to zabeleži, opiše, nacrta, naslika.

Markovićeva Metohija, govorio je Slavko Vukosavljević, to je Metohija njegovog detinjstva. Markovićeva Čubura, to je Čubura njegovog dečaštva koje već gleda, misli, pamti, želi, to je Čubura vila i udžerica, promukle pesme i kafana. Metohija se više odražava u Slobodanovoj poeziji, veseloj i tužnoj, melodičnoj, a Čubura više u njegovom životu, temperamentnom, nemirnom, boemskom...

Da li su se Čubura i Beograd odužili svom pesniku?

Zoran Radisavljević | 26.10.2008] | Politika

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Re: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime16/9/2017, 2:23 pm

ŽIVOT LIBERA MARKONIJA U KNJIZI

"Slobodan Marković, pesnik slikar, novinar" Ksenije Šukuljević-Marković predstavljena je povodom dve decenije smrti poznatog pesnika, slikara i novinara

Umetnost je moj život. Nisam se trudio da u svemiru nađem sličnost sa sobom. Znam da sam unikat i da nemam dvojnika. Po svoj prilici, neću ni imati potrebe da ga angažujem — zapisao je o sebi pesnik, slikar i novinar Slobodan Marković, poznatiji kao Libero Markoni. Povodom 20 godina od njegove smrti predstavljena je knjiga o Markovićevoj književnosti, novinarstvu i slikarstvu, autorke Ksenije Šukuljević-Marković.

Knjiga "Slobodan Marković (1928—1990) pesnik, slikar, novinar" ("Službeni glasnik" i opština Vračar) donosi: tekstove o Liberovom stvaralaštvu; Markovićeve zapise o sebi; bibliografiju; arhivska dokumenta koja se odnose na poduhvat spasavanja, zaštite očuvanja i vrednovanja zaostavštine koja se nalazila u njegovom ateljeu; izbor pesama, crteža, ilustracija i slika.

"Najpesničkiji pesnik koji je živeo u Beogradu", zapisao je Branko V. Radičević o Markoviću. "Išao je ulicama kao pesnik. Kupovao trešnje kao pesnik. Ulazio u krčme kao pesnik. Naručivao piće kao pesnik. Udvarao se ženama kao pesnik..." Po sećanju Desanke Maksimović, "bio je mnogo veseo čovek, a u suštini bio je duboko tužno biće, morao je da pije kao mnogi veliki pesnici sveta... Boemija nije ugušila u njemu prava osećanja, osećanja prema prijateljima, drugovima, prema ženi." Nazivali su ga poslednjim iz roda Đure, Tina i Drainca, kakvih više neće biti.

Stupio je u novinarstvo sa svega devetnaest godina, 1947, pošto se već ranije iskazao kao pesnik i počeo da objavljuje pesme u nekolikim beogradskim omladinskim časopisima. U "Borbi" je radio od 1958. i ostao joj je veran više od trideset godina. Čuvene reportaže pisao je i za "Večernje novosti".

Nikada nije prihvatio da bude urednik. Ostao je dosledan svojoj odluci iz 1954, kada je zbog stranice u nedeljnom listu "Naš vesnik", koju je posvetio Milošu Crnjanskom, stradao, smenjen sa uredničkog mesta i zamalo ostao bez novinarske profesije. Objavio je poemu "Stražilovo" i svoj tekst kao prilog o Crnjanskom i zbog toga bio pozvan u Centralni komitet omladine na odgovornost. U Aleji velikana na Novom groblju, Libero i Crnjanski počivaju u istoj grobnici.]


PSEUDONIM Pseudonim Libero Markoni nastao je na novinarskom zadatku u Italiji, na Siciliji, početkom šezdesetih, piše autorka knjige u prilogu "Liberovo novinarsko pero". Slobodan ga je smislio kao najbolje razumljiv Italijanima.

B. Đ. | 13.11.2011. | Večernje novosti

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Re: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime16/9/2017, 2:24 pm

*
ZANIMLJIVOSTI


O SLOBODANU MARKOVIĆU


Slobodan Marković, boem upamćen po pseudonimu Libero Markoni, bio je jedan od najvećih srpskih pesnika i prevodilaca! Bibliografija mu broji više od šezdeset naslova; uz to, jedini je kome su ruski akademici-jezikoslovci priznali da su mu prepevi Jesenjina i Majakovskog na srpski često bili bolji od originala. Sa engleskog je prepevao Jejtsa, ali oni tamo su isuviše oholi da bi mu priznali poznavanje jezika, kao i nedikučivih dubina duše, tananih niti soneta, i poezije uopšte.

Slobodanovo čuveno "Putovanja grešnog Elefterija", prvi je posleratni putopis po manastirima Srbije i Atosa. Samo što se nije zamonašio, što bi se svakako i dogodilo da su ga najurili iz Partije, kako mu je strogo zaprećeno. Ali, utro je put kojim se danas često i rado ide.

Krajem osamdesetih, Libero je, naslućujući skori odlazak, ostavio supruzi i nekolicini prijatelja amanet da ga, kada za to dođe vreme, sahrane u Carskoj lavri Visokih Dečana. Vladika je dao pristanak, a monasi su upoznati, rekao je.

Umro je 1990. od posledica gotovo bezazlene nezgode: pao je niza stepenice pred svojim ateljeom, na ćuviku solitera poviše Južnog bulevara: sahranjen je u Aleji velikana, na beogradskom Novom groblju, uz Miloša Crnjanskog... [...]

Miloš Lazić
Deo teksta preuzet sa: ciode.ca


* * *

U neverovatno pitkom, zanimljivom i lucidnom štivu neobičnoga naziva "Autobiografija — o drugima", varničavi Borislav Mihajlović MIHIZ opisao je i druženja sa piscima i pesnicima čije je radove svojevremeno, mlad i prpošan, izlagao kritici u tadašnjem NIN-u. Kako Mihiz navodi, tako je izbliza "gledao kako se izdvajaju budući veliki pisci, naočigled rastu i obznanjuju se i prevratna zaokretna imena i vrsne i darovite ličnosti nastavljača". Dešavalo mu se da u istom danu zastupa tada osporavanu modernističku poeziju, a kasnije, u "sitnim" noćnim satima, u kafani sa zadovoljstvom sluša "golubije stihove boemske šansonerije".

I, dok je sate provodio bez alkohola sa "učenjacima" Dejanom Medakovićem i Pavlom Ivićem, tako je neke trenutke proveo i sa "raspojasanima" Slobodanom Markovićem i Liberovim prijateljem, slikarom Slavoljubom Slavom Bogojevićem. Dešavalo se da celu noć provedu u kafani, a ujutru, "veselog raspoloženja", da prelaze preko lukova pančevačkog mosta. Sa punim pouzdanjem u istinitost stare mudrosti da "pijancima i deci anđeli podmeću jastuke", okuraženi priličnom količinom alkohola, pravili su Libero, Slava i Mihiz takve vratolomije od kojih "normalnim" ljudima zastaje dah. Ni milicioneri, koji su ih "skinuli" sa lukova mosta, nisu bili u stanju da adekvatno reaguju — toliko su bili zabezeknuti pred onim što vide! Tada im ni na kraj pameti nije bilo da "ozloglašenu trojku" kazne. Libero je svoje doživljaje i osećanja prilikom pijančenja opisao u knjizi "Pijanci idu dijagonalno", a prelaženje lukovima pančevačkog mosta učinio je večnim, pominjući ga u nekrologu svom rano preminulom prijatelju Slavi Bogojeviću.—

Legenda o Liberu s pravom je nastala i proširila se, jer se plela oko čoveka kome okolnosti nikada nisu bile izgovor, niti smetnja u samoostvarenju. Kažem "s pravom", pošto je pesnik u svojoj pesmi napisao: "Moja su prava zakonita. / Ja sam im zakonodavac. / Ako mi duša pomahnita, / duša mi i daje pravac". I mahnita duša čistotu svoju čuva, onu iskonsku vezanost sa svojom prapostojbinom, a to što mahnita — e, pa uticaj takozvane "realnosti" nije zanemarljiv, niti je lako prozreti opsene svakodnevnog života. Ponekad stvaralac koji to prozre, zatraži u alkoholu nešto što mu omogućava da to što je prozreo i prezre.

U svojim zabeleškama jednostavnog naziva "011 (100 nedelja blokade)", Momo Kapor je opisao čuveno Liberovo umeće u "kafanskoj košarci".— Citat:

"Obišao sam mnoge zemlje i gradove, ali još nigde nisam video da neko, kao u Beogradu, igra igru zvanu 'ubacivanje šibice u čašu". To je, inače, jedini sport kojim sam se strasno bavio čitavog života. Pred Kalenić stižu lokalni pijanci. Pošto najpre ispiju pokoje žestoko piće ('klin se klinom izbija'), i pređu na špricere, oni mole kelnera da im skloni sve sa stola i skine stolnjak. To je znak da će uskoro započeti čuburski šampionat u ubacivanju šibice u čašu.

Kafanska košarka!

Šibica se ubacuje sa ivice astala, a čaša je postavljena na sredinu, podjednako udaljena od svih igrača".

Pokojni Libero Markoni je žmureći ubacivao šibicu u čašu, bio je apsolutni prvak sveta u tom sportu, kojim se može baviti samo pripit igrač. Tada se postiže prava zen-koncentracija; igrač se poistovećuje s kutijom šibice u letu i njenim ciljem, zvoncavim dnom čaše.

Kada šibica padne na dno, pedeset poena. Stotinu poena dobija onaj kome se šibica zadrži na ivici čaše. Onaj ko izgubi, plaća sledeću turu... [...]

Deo teksta preuzet sa: mycity.rs


* * *

Najpesničkiji pesnik

Slobodan Marković — najpesničkiji pesnik koji je živeo u Beogradu. Ni Jovan Ilić sa svojim sinovima nije tako strasno srastao sa gradom. Ni Sima Pandurović. Ni Vladislav Dis. Išao je ulicama kao Pesnik. Ulazio je u krčme kao Pesnik. Kupovao je višnje kao Pesnik. Naručivao je piće kao Pesnik. Udvarao se ženama kao Pesnik. Događalo se: ogroman red pred stadionom "Crvene zvezde". Svi strpljivo stoje. Čekaju. Ali on, vedar, preko reda prilazi blagajni i uzima ulaznicu. Pesnik. Dogodi se, ponekad, iz sredine, začuje se negodovanje. To su došljaci iz nekog erskog kraja. Odmah ih umire Beograđani. Zar ne znate ko je taj čovek? Pa, to je Pesnik".

U potpisu ove kratke crtice je Branko V. Radičević, pesnik i pisac, koji je nadživeo prijatelja, ali mu se od pre neku godinu pridružio: valjda sad zajedno ispijaju nebeske špricere u nekom pesničkom raju?

Ovo je moj kratak prilog reportaži o Liberu Markoniju, čoveku koji je zadužio Beograd.

Petar Janković, Beograd


* * *

Skver Slobodan Marković

"Skver-raskrsnica ulica Mekenzijeve, Cara Nikolaja II (ex 14 . Decembra), Čuburske i Mačvanske, nedavno je, odlukom gradskih vlasti, dobio — ime Skver Slobodana Markovića. Tabla sa pesnikovim imenom okačena je, po našem srpskom običaju, na najneprikladnije moguće mesto — na 'zdanje' trafo stanice ispred 'Maratonca'.

Dobro, pomislih, daj šta daš, zaslužio je tablu sa svojim imenom naš Libero Markoni, pa bio je najveći pesnik Čubure...

Tabla je, međutim, samo nekoliko dana kasnije — nestala.

Ko je pokidao tablu? Kome smeta već sedamnaest godina mrtvi pesnik? Da nije u pitanju stara mržnja, koja se vuče još od neke davne kafanske tuče? Ideološka netrpeljivost? Imovinsko pitanje... Da nije tabla postavljena na nečijem posedu, pa se taj uplašio da bi skverić mogao biti pretvoren u trg posvećen Liberu?

Libero je bio pravi čuburski boem. Svojim bokserskim likom, podsećao je na čuburske majstore koji su bančili u Kikevcu i Čuburi. Iza tog lika krio se intelektualac, novinar prevodilac i veliki srpski pesnik.

Pisac ovih redova i sam je pesnik. Libero ne spada u moje omiljene pisce, ali neke od njegovih pesama vrednujem kao remek-dela naše poezije.

Vratite Liberovu tablu, da svi vide da se skver zove po njemu!"

Autor teksta nepoznat


* * *

Ksenija Čukuljević-Marković

Priredila je izložbu "Život i rad Slobodana Markovića (1928—1990)", u Narodnoj biblioteci Srbije, povodom Međunarodnog susreta pisaca, oktobra 2000. godine.

Radila je na poslovima sređivanja i opisa neobjavljenih rukopisa Slobodana Markovića, kao i arhivskih dokumenta o radu ovog umetnika. Prikuplja podatake o ilustracijama objavljenim u dnevnim i periodičnim listovima širom jugoslovenskog prostora.

Uz već pomenute poslove povezane sa Markovićevom zaostavštinom, priprema nacrt Projekta za izradu Sajta Slobodan Marković, u saradnji sa učesnicima Projekta CD SLOBODAN MARKOVIĆ.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Re: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime16/9/2017, 2:27 pm

Слободан Марковић Либеро 000-0010



MOLITVA ZA EMILIJU

Neka nađe sreću Emilija,
crven končič,
nek se smeje,
neka mirno spava.

Nek živi Emilija
sa onim koga ljubi,
ne moram da budem ja,
nek ona živi…

Nek postane majka,
nek joj šikne mleko,
nek joj dete živi.

Nek se seti Emilija
prozora na niskoj kući,
i jesejne uspavanke.

Nek joj se ispuni želja:
stara klupa,
niska kuća izvan grada.

I kad zbraja dane,
nek se seti mene
i mojih molitava…

Nek sa decom večerava
pod zvezdama za dugim stolom.

A kad joj mreti dođe,
u poslednjoj suzi
nek bude i mene.

Te večeri nad njenom ikonom
nek prođu rumene zvezde.

Od njenih zvona nek proplaču
i neznani na svome putu.

Nek umre samo posle mene,
ma gde se obreo,
i ma gde bio.

Amin

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Re: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime16/9/2017, 2:29 pm

SONET ZA JUTRO


Budim se tako i nigde me nema.

Ne tražim sebe niti oči zgasle.

Samo se dopužem ogledalu i samo gledam

Dugo nekoga kako mora da se smeje

Pitam ga otkad prestade da voli,

I samo neki mutni oblik u odsjaju se stvori

Da l krik to beše, il ćutanje dublje

Ili prvo slovo od reči volim, ja ne znam.

Samo se tako cela noć dovuče

I leže kraj mene da iskopa sunce.

Ja bežah daleko u razlomak neki

koji je sam sebe zaboravio davno.

Budim se tako a nigde me nema

Samo ostaci neki i lešine neke nasmejane.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Re: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime16/9/2017, 2:31 pm

У МАЛИ ДАН


На прозор слеће лишће с крова.
На кров је пало с јабланова.

Све је зелено и све нуди
лепоту од које се луди.

Узимам само што је моје,
а то су две-три рпосте боје.

Црвена боја старога крова
и црна као моја слова.







* * *

У крчми остављен себи самом
многе ствари решим тамом

и ко зна шта бих још све мого
да нисам понекад изнемого.

Али неки осмех непознати
опет ме међу људе врати.

И видим да још касно није
и мало суза да се пије.

И гле, тај осмех непознати
све више греје, љуби, злати.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...


Poslednji izmenio meseceva rosa dana 16/9/2017, 2:32 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Re: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime16/9/2017, 2:31 pm

ОДЛАЗАК БАКАРНЕ ПТИЦЕ

Завршава се главе моје пут.
Није легла у руке године толике.
Чак сам и ледних суза нетакнут,
и све што сним прелази у слике.

И ти што полазиш у дим, а смрт се приближава,
не занемари пакао мојих тегоба.
Још сам ту, а већ спава
њеног ока сјај у хладу соба.

У дивану где моћ тишине туробно влада
нека ноћ очајна још цвили.
А бакарна птица одлеће из града
у коме смо до јуче живи били.




* * *

Дошло је време деобе, девојчице.
Поделићемо имање наше:
улицу ову и порушен зид Музеја…
Ја ћу ти дати као приде сребро света
и неухватљиво злато.
Добићеш и ограду: филарете зелене.
И комад сулуде шуме.
Добићеш и мој одлазак неминовни.
Дошло је време деобе, девојчице.

За себе ћу задржати нејака рамена твоја.
И ставићу ти преко лица своју велику шаку
као маску посмртну.
Заиста, све облике твога лица
задржаћу на чувању до краја.
Колена ћу занемарити. Отићи ћу. То је све.
Дошло је време деобе, девојчице.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Re: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime16/9/2017, 2:34 pm



БЕДА

Беда је сулуда и сија од броката коме се не живи.
Фотеља старинска окачила се о балкон над градом,
а пролазници бели, плави, зелени, сиви,
час се у небо пењу, час су пред сулудим падом.
Беда је сулуда крпа. Од ње заставу не шију девојке које мазим.
Лажем их уместо сунца. Сипам им у ждрело белину.
О, па ја ћу тек данас сасвим да уобразим
како сам огрнуо црвену пелерину.

Беда је сулуда мати чија се деца гложе
и чије се кћери боду у арени.
Узалуд им новцем ватру под дојкама ложе
којекакви слупани сумарени.
Беда је паучина у соби где нико не спава,
већ где се мртваца снених одвијају гвоздене змије,
и гмижу тамо где камен Јупитер обасјава
и где се без срца, у сенци џелат крије.

Беда је џелатова мати са ножем дугим и оштрим.
Њено је време кратко. Блесак. Зрно песка. Гнусоба!
Зауставићу је голорук, као казаљке на ПОШТИ,
и, преокренућу башту, с почетка, и, на крају оба!
Беду кљуј у теме! Друго шта би?!
Њу није дотукао Лењин, Капетан Земље!
И док пада сумрак на Океане и на Средоземље,
моја ће рука коначно да је зграби!





* * *

Неки човек с цигаретом
дигнуте јакне, обод низак,
тумара поспаним светом
у коме му нико није близак.

Он самог себе наговара
на пустош очајних сванућа
и низбрдицом тротоара
стиже до последњих кућа.

Ту га лавеж изненади,
па да би могао даље,
нову цигарету вади,
а пред њим видик спаљен.

Он је дух нежан међу злима
и у себи је сасвим скрио
тргове Париза, Беча, Рима
на којима је срећан био.

Он опет иде тамо. Сведе
лак рачун на фронтијери,
и, не изазивајући неред,
будућност лакому измери.





ЦРНИ ЦВЕТ

Црни цвет на реверу.
Лампе и град са ресторанима.
Ја жалим за добрим данима
пијан на старом скверу.

Више ме неће тронути пад
кише мале по коси и по лицу.
Сад личим на рањену птицу,
која не воли град.

Црни цвет – мој нови знак.
Сахранио сам топле сате.
Жене пролазе, блистају се и злате,
а ја нестајем у мрак.


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Re: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime16/9/2017, 2:35 pm

ОГЛЕДАЛО ПОНОЋИ

Сва та светина што се љуља
око светла и око мене,
око поноћи, и тек у зору
испразни кафанска огледала,
неће ме наћи у тамном куту
с очима већим од дубине,
јер сва та светина што се љуља
мора већ једном да почине.

Ја волим малу жену таме,
која се каткад благо смеши,
и ако она пије, греши
и много чега лудог реши,
она је моја поноћ светла,
она се као сунце смеши.
Па кад скупљам свеће из ваза
и рушим бокале и гледам плаве
све главе мирне када мину
поред кафане… у свом вину
ја нађем мали оток душе,
а око мене жене таме
певају, пију, плачу, пуше.

О жене таме, све хаљине
ваше просте драже су и маме
много слађе него свиле
на којима су и цикламе
и руже и друге бурне шаре.
О жене, таме, за вашу младост
и за све ваше дане старе
ја дижем чашу пре сванућа!
Жене без круха и без кућа!
Жене без лежаја и без страха!
На ветру ви сте и на мразу…
На сунцу ви сте и у тами,
у огледалу и у зиду…

Красне сте у туђем виду…
Сви вас на гробљу забораве,
а имале сте косе плаве
и знале сте шта шапћу траве…
Сада сте ружна светлост јаве.

Но у огледалу поноћи ове
вас опет давна младост зове.
Па вас је страх од шумних жита,
од месечине и од грања
у коме топла јесен сања.

И због свих рана прошлих дана
сада сте цвеће ресторана.

Ево вам моје снажно раме
жене мале, жене таме!
Ево вам мој сто и све моје
и вино и хлеб и свануће
и добар излог пекарнице
где се купе и љубе птице
што целе јесени и целе зиме
певају хлебу благо име.

И ми ћемо чим зора сване
да оставимо ресторане
и у хаљинама простих шара
бићемо чудо тротоара.

А онда без речи и без руку
растаћемо се тако тужни
и рећи ће нам једног дана
да нисмо лепи, да смо ружни…
Но не мари, јер и зато
бацамо лудо своје злато.

А сва та светина што се љуља
у огледалу, у дубини
сјајне поноћи кад све свира
излази у дан после мира.
Но мора једном да вас тражи,
јер ви сте све на мртвој стражи,
жене таме, жене греха, жене смеха,
полуголе, топле, јасне
без лежаја, кућа, стреха,
а ипак сте сестре часне
и вама се каткад чини
да живите у тишини.




* * *

Празна су кафанска огледала.
У окнима је зора плава…
Будим се, а на рамену ми
ко дете жена таме спава.
И тако је добра и блага
и чини ми се да је штета
што ће без гласа и без трага
да оде из овога света.

МОЈА СУ ПРАВА ЗАКОНИТА

Моја су права законита.
Ја сам им законодавац.
Ако ми душа помахнита,
душа ми и даје правац.

Мене повреди туђи јаук.
Отвори увек горку рану.
Ухвати ме се као паук
греде у старом ресторану.

Ал уз пиће не опрости
срце моје никоме више
ни белу тугу пролазности
ни љубав, ни сјај после кише.

Себичан и луд, ту, за столом
ко див разорен чекам зору
и малу своју за прозором
поздрављам у алкохолу.

Моја су права законита.
Ја сам им законодавац.
Ако ми душа помахнита,
душа ми и даје правац.





1950.

ЗАПИСИ О ПРАГУ ДОМА

У лето ведрих очајања
кад сања шева изнад лога.
Дом један на крај имања
ко да је сакрио бога.

Ту нема дима, нити с прага
старица чека с купом вина.
Помрла су лица драга.
Покопане руке сина.

На дну бунара нема слике
девојке што у кругу чита.
Приметила је осветнике,
али сад су они само жита.

Икона је у прашини.
Богородица без жиже живи.
А мени већ се сасвим чини
како ће и дан да посиви.

Па прескачући луде међе
идем све ближе граду смеран.
И помишљајући на њу ређе,
осећам да јој нисам веран.

У лето ведрих очајања
кад гине шева изнад лога.
Дом један на крај имања
ко да је сакрио бога.





ИКРА

Бацам икру од које муња водом бежи.

Нема места где нисам посејао рибе.
Тонем, а рађам свет што се насмеши.
Свет насмешен…
од светлих травки и од рода плаха.
Мене моћног ронца икра луда теши,
иначе бих био пијанац без граха,
без хлеба, без маха.
Зато се крећем чудно за ракове дневне,
за сезоне, боје, које мода тражи.
Изгарам за руљу.
У оку моме муња дивно севне.
Ја певам за сунце, а газим по муљу.

Бацам икру страшну по мраку, у ходу
и поцепан пловим (љубавник на броду).
Мени сви не прете,
мене само хоће
неким златним ножем смртно да избоду

Смејем се на све зле, јер ја сам моћан ронац
и искапим мора ако жудим воду.

Свеједно што ме трипут дневно крсте
и што ме именом зову и што траже
да се умешам међу непливаче,
да будем мудар, одузет сред плаже.
Ја бацам икру из које се буде моје луде крви
пливачи,
пераји ретки испод свода.
Какви ловци! Какви ловци! Каквио ловци!

Машем некоме што клечи на води!





* * *

Нек се чује слава и пев Демона Гамена
изнад живота, изнад уличног камена.
И нека звони скерлет старе Ременот
док се придржава за црквени плот.

Сребрне чираке упалићу у мрак,
од пијаног глумца унајмићу фрак.

Од Данаилове тихи гласовир,
па ћу тако одсвирати Мир.

На Дунаву старом биће звездан пир,
а месец ће сјати ко балски папир.

Па ћу с концем лудим, у свакоме шаву,
пронети градом, усамљеним, главу.

Можда ћу проћи и без катастрофе
кад Демону шапнем ове чудне строфе.

Демон је мој у белом жакету,
с главом у плафону, с ногом у паркету.

За Ремебот Дору која с Тином сада
ужива негде, ноћу, изнад града.

Ја берем с туђег плота хризантему
и видим страву у сваком, у свему.

Ал себе више не осећам, пламен
сагорео ме, па сам црни камен.

А био сам кажу заводљиви Гамен.

Цирих, децембра 1964





* * *

По једну имам у свакоме шпилу.
По две на старом ринглшпилу.

По три у самостану где су
гробови бели засели у месу.

Тамо се не зна шта све дојке чине
у тами испод древне паучине.

Нити се види на меком ослонцу
какав паук виси на црвеном концу.

Прерушен у сетног духовника
додирнућу се једном светих слика,

везова и скрушених речи,
па ћу тек онда у обиље прећи,

јер Дама Пик мојих страсти
невину децу обешчасти.

Од тих уздаха, од те цике
подмећем белих дана слике,

ал огледало неће скрити
Пикове Даме лик, а нити

може да чами у звонари
земљана жена таквих чари.




РЕЧИ

Речи – моћна руља, која би да влада
док очајно знам: ћутећи се страда.

То није разлог да будемо луђи,
јер кад смо тужни, једно другом туђи,

онда говор песме која љубав слути
не нађе срце коме се не ћути.

Из живих речи кад пређем у немо,
покушаћу да се мало разумемо.



ДАМА ПИК

Усне тамне и без руба
скриле две плоче, два зуба.

(Златне кљове сјајне даме
која ми се ослања о раме.)

На рамену ми капија сванућа
отвара пут за госта немогућа.

По ждрелу ми се оџачари крсте
и гар очајну мељу међу прсте.

Од тог гара ко од светог праха
глувим, не чујем ни Брамса, ни Баха.

Дама Пик, мојих слутњи седа
на клупу испод градског дрвореда

а свуд је ноћ и тргови су пусти.
Гамен реч неће да изусти.

И ко не спава, жмури ради реда
у собама изнад дрвореда.

Могу ли тако у муклој самоћи
тражити од ње да овде заноћи.

СВОЈ ПРОРОК

Умрећу кад слутим
иза жалузина
с гостом огрнутим,
и без капи вина.

Он ће тад побећи
у гнезда далека
да ме тамо чека
у белој одећи.

Биће то диван пад.
Обожавани мртвац. И у име свега,
понеће ме на рукама град
као кнеза последњега.

И у мој обожавани Двор
улетеће да разнесу
оружје, ризницу, ал` у бесу
заборавиће о р е о л!

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Re: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime16/9/2017, 2:36 pm

ТАМНИ БАНКЕТ

I

Дотако нисам фосфор свица,
мада ми нокти ноћу горе
ко крваве очи птица
које налећу на прозоре.

А да л ће наћи иза окна
мене што живим попут дима,
мене кога већ дно узима
са белуцима иза окна.

Не питам, јер тетура
приказа моја ко да слави
смрт што ми се на руци плави

на Дунаву, у сивој трави…
Док негде испод абажура
лептира ноћног паук дави.

II

Шта да ти кажем на прозору дана.
На одласку из покрајине зала.
Ти си тако добра, али за мене мала.
И већ сам тихо пошо из твог стана.

Ти знаш за тугу што у мени кључа
Ко врели извор земљи, ту, на сиси…
Ти можда јеси љубав. Можда ниси.
За твојим столом луди облак руча.

Стигни ме ако имаш воље!
Заустави ме, јер ћу ускоро поћи
на банкет луди, у загрљај ноћи.

И више никад на Падини света
неће такав ноћник са звездом да шета,
нити ће таква песма да загрли поље.

IV

Сви дављеници кроз мене ће рећи
свету правду, љубав за лептира,
љубав за цврчка који сетно свира
о лепоти, вечери и срећи.

И само ми је жао једног дана
кад и ја будем на банкету чуда
што ће из неког малог ресторана
потећи песма исто ко ја луда.

И што ће она некоме да врати
оно што мени нико мого није.
Ни дани среће. Ни весели сати.

Био сам увек тамо где се пије.
И нисам знао да ћу себе дати
великој води што ће да ме скрије.

IX

Ружама нема спаса. Сати иду
од торња до торња ко птице у лову.
И, онда опет на црквеном зиду
чекају, ћуте, док их не позову.

А њих ће звати, јер су наши сати,
наше сузе, поноћ нашег вида,
песма што ће можда да нам врати
трешње страсти и јабуке стида.

Не број зато злато трептај свести.
На дну има таме као жеље.
Свега има, ал нема постеље…

Нема столца на који ћеш сести.
А вода носи. Испод млина меље.
И расипа хлебове по цести.

XIII

Све је некад само суза мала
ил у оку, ил на окну дома.
Чаша цвећа, радост сред астала
после ноћи, после слатког лома.

Срећан можда од тих малих ствари
нећеш наћи огледало свега,
а с девојком говоре бунари
после кише, или после снега.

Све је само мали лет лептира,
крупна булка, страсног жита шапат.
Живот свица над рукама мрака.

Можда облак сред птичијег пира,
или тамна замагљена папрат,
или звезде одбегле из шака.

XVIII

Љиљани знају шта девојке снију.
Велике воде шта девојке греше.
И сад се неке из дубина смеше
и својим муком слатке грехе крију.

Не треба нико више да се дави,
јер нема места у водама света
кад плове браћа до задњег банкета
на Волги, Одри, Дунаву, ил Сави…

Ја не знам реци име, али слутим
да неће бити тако ведра слава,
јер дављеници и њихова јава

слични су каткада онима што трају
под бестом шумним, ту, у завичају
крчми, весеља, љубави и трава.





* * *

Срце моје, ко зна, можда се размекшаваш,
правиш места за неког несрећника, болесника.
Бдиш, лудиш, молиш, не спаваш,
а град је препун мрака и злих слика.

Ти би се видим удубило да можеш.
Чак би и колевку за нахоче сочинило меку.
Направило би му ципеле од сопствене коже,
само да га друмови не пеку.

Ти би свима жалосним, без друга
дало по комад братства, да сваки створ схвати
како постоји ипак и сат радости
када не мора да се умире и пати.

Ти би у оног што мре, крв кануло,
и уместо хиљаду умирућих, ти би куцало, било.
И ти би све учинило да би свима свануло
и ко дете вихора по баштама се вило.

На крају, ти би ко безумно пиће
опило свет мучан док олуј хара и баца.
Теби се у мраку света непрекидно свиће.
Срце, ти си расад пољубаца!

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Re: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime16/9/2017, 2:38 pm

* * *

У мрачни сам те бацио шахт,
а нисам знао твоје име.
Тад је на торњу полудео сат.
Молио неко: добра ноћи, скриј ме.

Цртао сам само за шанком модар цват
и сањао твој гроб сред тишине
са обелиском ко твој бели врат
у леду своје убилачке зиме.

И сасвим сулуд, свима непознат,
пребијен од многих маски што ме виле,
у лаком скоку на последњи кат
попео сам се катедрали силе
а за олтаром се церекао брат
уз монахињу голу с пунђом свиле
која је богу била надохват.

И ту на греди где паук смисли спону
ко да је записао апостол Лука слова,
дошло ми да погинем у звону
изнад пејзажа, торњева, сламна крова.

Не зато што је жетва прошла и што ћу мрети
с хиљадама вртова у истом часу,
већ што сам кобан мрав на ужасној планети
који се надао љубави и спасу.
Па ипак ту си негде! Кап у гласу!
Чекаш да црква узлети.
Никога нема. Са мачем о пасу
силази нови бог с врлети,
а око њега дивокозе пасу.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Re: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime16/9/2017, 2:41 pm

knjiga:

JUŽNI BULEVAR

1990.

U RUSKIM KNJIGAMA PIŠE DA SAM SRB

U ruskim knjigama piše da sam Srb iz Makedonije (Skoplje 26. oktobar 1928.).
Ime dala Draga Bauban u drevnoj crkvi Sv. Spasa.

Prohodao sam u Tivoliju (Ljubljana).

Sve ostalo dogodilo mi se u Peći na Bistrici, i na Čuburi u Beo-
gradu.

Više sam voleo da plovim dereglijama koje su vukli remorkeri nego
da idem u školu. Maturirao sam u Drugoj muškoj gimnaziji.

Na Filozofskom fakultetu, u Kapetan Mišinom zdanju, realizam mi
je predavao pravnik. Nije predavao, čitao je monotono skripta, koja nisu
imala ničeg što bi me privuklo. Moja naklonost ka predmetu Srednjove-
kovna srpska literatura reklamirana je javnom Desetkom. Umesto da pra-
tim Seminar, odgovarao sam na ljubavne cedulje svojih koleginica koje su
bile prelepe.

Kao takav, zaista, pobegao sam u Zagreb i odlučio se na umetnost.

Izokrenuo sam vreme i njegove zakone.
Neko, koga nisam imao čast da upoznam, odlučiće jednom ko sam bio i
da li sam imao razloga da se bavim poezijom.

Inače, moja dereglija je moja hacijenda.
Ništa nemam, niti želim da imam.
Svaki kriv na svetu je moj.




C R E D O

Umetnici su u nevolji ma ko na vlasti bio
Republikanci, socijalisti ili neki drugi slični.
Umetnike je svaki vladar progonio,
Jer nisu za k a m a r i l u vični.

Umetnici ne treba da se nadaju hlebu
koje Praviteljstvo mesi i peče.
Priznaju ih kad su već na nebu,
A po stolovima praznim luta veče.

Ostao tu, ili, otišao daleko gde nikog svog nemam,
Svejedno je. Gospodari će naplaćivati što se uopšte živi.
Ne mogu da prihvatim nikakvu gospodarsku neman.
Idem za crvenom tačkom u perspektivi.

Nije iznuđeno… Saopštavam intimno
da ne marim nimalo za Zvaničnu Poštu
Samo, kad bukne nova jesen Vaseljenom,
Osećam, kupaću se u m o š t u!




Beograd,1989.

U kiši kad više ne bude
U kiši kad više ne bude
Nikoga na trgu, ni u ulicama zabačenim,
Kad budeš uzalud tražila ljude
Iz ramova pozlaćenih.

Osetićeš opelo kiše iz žljeba
Dok lije
I dok se čudo dešava
Kako nije
Mladost bila ni raskošna, ni plava
Ni od zlata
I dok su pene bile sanjarije,
A da je svet dvorište prepuno zlih opata.


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Слободан Марковић Либеро Empty
PočaljiNaslov: Re: Слободан Марковић Либеро   Слободан Марковић Либеро Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Слободан Марковић Либеро
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Biblioteka poezije-
Skoči na: