Citati Mome Kapora

Ćao! - rekla je
- Ćao! - odgovorio sam.
- Baš si onakav kakvim sam te zamišljala!
- Ti si baš onakva kakvom sam te ja zamišljao!
- Imaš lepe ruke.
- Hvala.
- Ni kosa ti nije loša.
- Znam.
- Jao, baš si šašav.
- A ti si divna.
- Ne, nisam divna. Ali ako hoćeš možemo malo da đuskamo.

Počinjemo da se bavimo umetnošću, osećajući da
nešto nije u redu sa nama. Očigledno, razlikujemo se od drugih i to nas
muči. Stranci smo među svojima još od malih nogu. Rasejani smo,
roditelji nas kinje, nespretni smo, zbunjeni i stidljivi, bledi i
unezvereni, izbegavamo masovne svečanosti, povučeni smo, mnogo čitamo i
još puno više - mislimo.

Izgledalo je da je Una ladja, a on
brodograditelj, i da je pušta da lagano proklizi sa doka na kome je
gradjena, ne učinivši ništa drugo osim što je presekao vrpcu. Una je
kliznula u ljubav osetivši posle ko zna koliko vremena da joj neko vraća
i poklanja njeno sopstveno telo.

Zanimljivo je da su potpisi najvećih ljudi u
istoriji sveta bili jednostavni - uglavnom svedeni na znak! Potpisi
naših stilista su kitnjasti i zapleteni, pa često liče na sultanove, pri
dnu kakvog hatišerifa. Što beznačajniji čovek - to pompezniji potpis!

Kod nas se uz kafu radja ljubav, kuju se
zavere, leči mamurluk, prave planovi, drže sastanci, mire zavadjeni,
teše udovice, a ogovaranje bližnjih (ono predstavlja našu najizrazitiju
nacionalnu osobinu), ne bi ni u snu bilo moguće uz neko drugo piće.

Kafa je naša prošlost, ali i naša budućnost, jer smo, verovatno, jedini
narod na svetu koji predviđa sudbonosne dođaje gledajući u dno prazne
šoljice, koja je pre toga bila prevrnuta na tacnu, da se "ocedi"!
("Skitam i pričam")

- Una ... - ponovi profesor zamišljeno.
-
Reka iz ukrštenih reči. Tri slova vodoravno. Una. Jedina. Sama. Oona
O'Neill, žena Charlie Chaplina, kćerka starog Eugenea O'Neilla, dramskog
pisca i pijanca. Dugo putovanje u noć. Znate, njen otac je bio
Chaplinov vršnjak. Nikada mu nije oprostio što mu je odveo kćerku.

Čudno, ne sećam se uopšte te 1951. Sećam se
samo jednog dvorišta sa česmom na sredini i golubarnikom na dnu; sećam
se dveju mladih senki u tamnom prozorskom staklu kako u potpunoj tišini
igraju priljubljene jedna uz drugu, pored usnule bake sa glavom na
kredencu, na Čuburi, u Beogradu, u Srbiji, u Jugoslaviji, na Balkanu, u
Evropi, na planeti koja se zove Zemlja, u Sunčevoj galaksiji, u svemiru
kroz koji plovi ta planeta, hladeći se

Zvezde padaju i danju,
samo to mnogi nisu u stanju da vide.

“Leti, mi smo, zaista, najlepši narod na svetu!
Zimi nas šiju u eleganciji mnoge zemlje i mnogi gradovi, ali kada se
najzad svuku vizonske bunde Londona, kada se pod ludim suncem počne da
topi rimska šminka, kada se izađe iz kuća i automobila po kojima se
raspoznaje ko je ko, kada se poskidaju pariske fantazije od šešira —
dolazi naših pet minuta! Na suncu, toj sirotinjskoj majci, dovoljne su
samo jedne farmerice i jedna majica, pa da golim telima ušijemo
dekadentno englesko bledilo, rimsku tradiciju i parisku lepotu punu
artificijelnosti… Više nije važno šta ko poseduje — sve što je lepo,
leto je izvuklo za kosu na ulicu!”

Postoji jedan jutarnji čas poslije svake neprospavane noći kada se dodirne samo dno grijeha. To je onaj trenutak kada se na usnama osjećaju posljedice duhovitih dosjetki, a u grlu skrama gorčine od ludorija i ispovijesti, da ne govorimo o griži savjesti dok se gleda pošteni narod kako upravo odlazi na posao.

Zar je čitava igra tako udešena da upravo kad počneš da dobijaš, počinješ i da gubiš?!

"Una Vojvodić na telefonu!" - kazala je tada. - "Dobro, najpre siđite sa telefona, pa da razgovaramo!" odgovorio je.

Sada je bila tu, u njegovoj kuhinji, a očekivala ga je u potpuno drugim okolnostima.

- Očekujete sigurno da intelektualci daju intervjue ispod obaveznih enciklopedija? Ili makar za radnim stolom, zatrpanim rukopisima? A zašto ne u kuhinji? čovek je, znate, mnogo češće u njoj, nego u biblioteci, da ne pominjem koliko vremena provede na jednom nanje poetičnom mestu! Svucite se! Ne sasvim, naravno! Sedite! Opustite se ... Ne jedem studentkinje. Naročito ne kad imam pašta šutu a la triestino!"

Una"

Traži se jedna reč.

Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim, i, možda, napišem. Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama. Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.

Odlazim da je tražim po Terazijama; možda sedi pred Moskvom i pije pivo, a možda je u kiosku s novinama.

“Šta radiš?” – pitaju me poznanici.

Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu da je nađem?

Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito. Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta....

Traži se jedan svet, prekjuče iščezao.... Traži se nada....ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.

Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav...

Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, onaj sat što još uvek otkucava u našem pamćenju. On se traži. ...Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život. I on se traži – taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.

Може мушкарац да буде Лав Толстој, и да има седамдесет година, и да лежи у лигештулу поред лепотице од осамнаест која обожава његову памет.
Али, кад из плићака изађе бањино који носи сунцобране, посут кратким длачицама, набреклих мишића, нема те мудрости, те памети, те славе Вудија Алена која ће њу спречити да пожели таквог типа.
Момо Капор

- Ljubav... Ona je teška kao bolest, i kada čovek ima sreće da je preživi, zauvek mu ostanu ožiljci koji probadaju u odredjeno vreme; pri pomenu nekog imena, u nekom bledom predvečerju, uz muziku koju smo nekada zajedno slušali, čak i pri letimičnom pogledu na ulični sat pod kojim smo se sastajali...

...И онда, када најзад шчепате то за чим сте јурили целог живота, опет нисте срећни! Ваша прошлост, ваше детињство, ваша драга провинција, на крају карајева, вући ће вас и привлачити из дана у дан све неодољивије...“

Lutajući svetom, tražite tako nove porodice, novu braću i nove sestre, a nikako ne možete da ih pronađete.
Ali doći će godine, deco rastavljenih roditelja, kada će vam se očevi i
majke vratiti. Tražiće vas preko novina i u biroima za izgubljene
stvari i u centrima za raseljena lica; doći će do vaših vrata stari i
nikakvi, presahli, sedi i bez zuba kojima bi grizli jedno drugo, doći će
kad više ne budu nizašta - onoga dana
kada im samo vi preostanete, onoga dana kada se sete da imaju samo vas, i
gledaćete se tako u gostinskoj sobi jedni preko puta drugih, iznad kafe
koja se hladi i iznad nedirnutih nedeljnih kolača, i vi ćete oprostiti i
tada ćete biti bolji, pametniji, mudriji, pravičniji i odrasliji od
svojih nedoraslih roditelja.
("Hej, nisam ti to pričala")

- Ljubav... Ona je teška kao bolest, i kada čovek ima sreće da je preživi, zauvek mu ostanu ožiljci koji probadaju u odredjeno vreme; pri pomenu nekog imena, u nekom bledom predvečerju, uz muziku koju smo nekada zajedno slušali, čak i pri letimičnom pogledu na ulični sat pod kojim smo se sastajali...

"Ne volim tipove koji su neljubazni i nadmeni samo prema kelnerima, jer prema svima višim od sebe moraju da budu preljubazni." Momo Kapor

Tri puta ga je pitala da li da se uda, i tri puta nije ni prstom mrdnuo da je zadrži. I tako je diplomata sleteo u njihovu bedu, poput državnog anđela sa sedam pečata.
-Udaj se - kazao je - pa ćemo varati starog diplomatu!
I udala se. Ali ga nisu varali. Ni tada, ni posle. Niti ikada kasnije. Jamais. Jedina konačna i nepopravljiva reč!
- Molim? - upita Una, koja se zabavljala izvlačenjem puževa iz ljuštura dvokrakom viljuškom.
- Volim reč: jamais? — rekao je.
- Jamais? - Znači nikada, na francuskom.

‎"Izgledalo je da je Una ladja, a on brodograditelj, i da je pušta da lagano proklizi sa doka na kome je gradjena, ne učinivši ništa drugo osim što je presekao vrpcu. Una je kliznula u ljubav osetivši posle ko zna koliko vremena da joj neko vraća i poklanja njeno sopstveno telo."

''ne, ne, nekim muškarcima bi zaista trebalo zabraniti da vode ljubav, ako ne zbog mogućih naslednika, a ono bar iz estetskih razloga! Pa ipak, i njega neko sigurno voli. Hvala bogu što to nisam ja! Ali ne ljube samo prinčevi i manekeni: noćas će se pariti nakaze i zveri, i svima će da bude lepo.''