Citati Mome Kapora

"Postoje samo jedna ili dve osobe zbog kojih pisac piše. To je uvek
njegova prva i neostvarena ljubav. I sve što pišeš, pišeš za nju, da ona
to pročita. Ona to, naravno, ne zaslužuje, verovatno i ne čita, a i ako
čita, kad dođeš u moje godine, shvatiš da je ona baba od 72 godine i
užasneš se toga (smeh). Te prve neostvarene ljubavi pune tvoje
stvaralačke motore. One su gorivo. S tim što se toliko zanesemo,
pa ostarimo i ne primetimo da su i one ostarile. Najgore su te bivše
lepotice. One ostare, pa je onoj koja je imala lepu i raskošnu kosu
ostala ta kosa i ona je neprekidno zabacuje, a već je baba. Druga, koja
je imala dugačke noge, stalno ih prekršta, ostalo joj je to. I sve je u
redu dok se ne okrene (smeh). A čemu mi pisci služimo? Mi služimo da
sačuvamo njihovu lepotu. U našim knjigama one su i dalje lepe. Kaže
Stendal, bacite crnu suvu granu u rudnik soli kod Grenobla, izvucite je
kroz mesec dana i ona je sva u kristalima. On to zove kristalizacija
ljubavi. Mi se zaljubljujemo u neke devojke koje su zabunom dobile svoja
lica i onda kad ti kristali spadnu s te grane, pokažu se u pravom
svetlu."
(izvod iz intervjua)

Tražim izgubljene ukuse kao što se traže zaboravljene reči na vrhu jezika.

Hodajući, učio se da živi bez Une. Da korača, istina kao rekonvalescent,
ali ipak da korača. Da jede. Da pije sam. Da diše, da spava, da se
smeje, što mu je najteže polazilo za rukom...

Pravo je čudo kako čovek u tuđini odjedanput počne da shvata vrednost
nekih stvari i reči, na koje kod kuće nije ni obraćao pažnju.

Postali smo jedno. Njegov miris upio mi se u kožu. Počinjem da
upotrebljavam njegove reči, uzrečice, konstrukciju rečenice. Postala sam
njegov medijum. Može slobodno da me izvede pred, evo, ovu istu publiku,
da mi položi potiljak na naslon jedne, a pete - na naslon druge
stolice, pa da me pretesteriše ili nešto slično. Izgubila sam sve stvari
koje sam pre njega volela.
("Una")

''Čovek može da nadje koliko god hoće prijatelja sa kojima će da priča, ali malo je onih sa kojima može da ćuti''


Momo Kapor

Pravo je čudo kako čovek u tuđini odjedanput počne da shvata vrednost
nekih stvari i reči, na koje kod kuće nije ni obraćao pažnju.

Momo Kapor

Begrad je najidealniji grad na svetu da se iz njega pobegne preko
vikenda na selo. Oni koji ostanu, pravi su Beograđani. Oni nemaju nikog
na selu.

U proleće, mi smo najlepša zemlja na svetu i to svi znaju, pa nam zavide.
- Gospode - pitaju - zašto si zasuo obiljem Srbiju? Dao joj prijatnu
klimu, bogate žitnice, guste šume; dao si joj brze reke, visoke planine,
dao si joj rodnu godinu, dao si joj sve...
- Tačno! - odgovara Gospod Bog.
- Ali sam joj zato dao i Srbe!

Izašli ste da malo protegnete noge po starom kraju. Ne možete da ga
prepoznate. Nema poljančeta na kome ste igrali klikere. Sada je tu neka
banka. A, uostalom, ko danas uopšte igra klikere? Nestale stare kafane u
kojima ste se po prvi put napili u životu. Nije bilo ničeg drugog sem
ruma i piva. Beton. Sada su tu neki kafići iz kojih trešti i grmi
muzika. Srbi su, izgleda, oboleli od previše decibela. To je zbog toga
da se ne bi pričalo.

U ovim olovnim i prevrtljivim vremenima, kada u grmljavini istorije, do
juče nepoznate, nove vođe, danas opijene iznenadnom privremenom slavom
(kao da i ne slute budući pad), izlaze na svetlost dnevne pozornice,
igraju jedno vreme na njoj i ponovo se gube u anonimnoj tami gledalista,
poražene i popljuvane, jedna domaćica se hvali komšinicama uz kafu:
"Blago meni", kaže, "što moj čo'ek nije ništa!"

Nikada nemamo dovoljno vremena za one koji nas vole,
već samo za one koje mi volimo...
Momo Kapor

Sa takvim očima pre rata nisu puštali u poštene kuće - rekao sam devojci koja me je na vratima probola sa dva azurna lasera. ("Ispovesti")
Momo Kapor

"Posle kraće pauze u kojoj su tela govorila a uši bile neme, iznenada me pogleda onim njenim očima sa kojim me je gledala sve vreme dok smo bili zajedno, jedno, I šapatom reči nežno je rekla: - Volim te. Nisam ništa odgovorio, nisam mogao, nisam želeo, zato što sam je voleo."

"Mnogo beogradskih devojcica luta po svetu. Beogradska deca prodaju djindjuve na Karlovom mostu u zlatnom gradu Pragu (a koliko do juce, sazaljevali smo jadne Cehe!); najotmenije beogradske devojcice rade kao garderoberke u Njujorku, ili konobarice u Parizu, bebisiterke po londonskim predgradjima; slabo placeni fotomodeli u ledenom Stokholmu. Neke od njih rade nocu, a danju studiraju. Zive na crno. Smrsale su i prerano sazrele, ali to kriju kada se javljaju kucama i kazu da im je super. Baka ima slabo srce. Otac ce da im se napije od muke. Mama redovno brise prasinu u njihovoj decijoj sobi, vetri i menja bele rade u vazi, kao da ce iznenada banuti poput vetra, baciti torbu na divan i s vrata povikati: "Sta ima da se klopa?"
Jednostavno, svima nedostaje ona stara recenica koja je davala ukus svemu: "Izvadi kosu iz supe!" Cute, a nad zelenom salatom u ciniji lebdi sledjeno, neizgovoreno pitanje: "Boze, ima li ono dete tamo ista za jelo?"
I sad ta njihova princeza, ta maza i miljenica, najpametnije dete u citavoj skoli, sluzi neke glupe strance koji, da je pravde, ne bi mogli ni cipele da joj ciste.
Ipak, jednog dana, vratice se devojcice, iscrpljene zivotnim bitkama, pomalo umorne, pomalo utucene, sa ocima kojima je Zapad uspeo da ugasi onu skrivenu iskricu, naivnost i nadu; cudno stedljive (a bile su uvek male raspikuce), sigurne u sebe, pune nepoverenja prema svima, s blagim stranim akcentom."

"Za mene još i sad nema većeg čuda od dvoje koji se vole. Vidim ih na nekom trgu punom automobila i užurbanih prolaznika, na stepenicama, na uglu svoje ulice, na klupi u parku, po kojoj se nahvatala slana. Savršeno odsutni i nepomični oni se grčevito drže jedno drugog, a iznad njih, vidim kako se sama od sebe zida kuća- njihov budući dom: vidim prozore sa zavesama od nežnog tila, dečiju sobu i kuhinju u kojoj se savijaju palačinke sa džemom! Vidim im i oči, ali one me ne primećuju. Sami su u gužvi: koža uz kožu, dah uz dah, usne uz usne. Omamljeni tetrebi, zaljubljeni jeleni, sanjivi galebovi, umorni od ljubavnog leta…Taj prastari prizor uvek je za mene kao nov, poput tek pronađene obale Amerike kad je ugledao onaj pijani mornar sa Kolumbovog broda – oaza u poslovnoj pustinji, čamac na pučini u očima na smrt izmorenog brodolomnika, vatra na Aljasci – uvek je to za mene pravo pravcato čudo! I uvek se pred tim prizorom osećam kao stranac, jer svaki ljubavni par ima svoj tajni jezik, svoj šlager, svoj stih i časovnik ispod kojeg čeka, svoj rukopis, svoj način hoda i svoj zagrljaj u hodu. Zaista je tačno rečeno: *Ljubav je sve ono što se dešava između dvoje koji se vole…"

Momo Kapor

"Izgledalo je da je Una ladja, a on brodograditelj, i da je pušta da lagano proklizi sa doka na kome je gradjena, ne učinivši ništa drugo osim što je presekao vrpcu. Una je kliznula u ljubav osetivši posle ko zna koliko vremena da joj neko vraća i poklanja njeno sopstveno telo."

Momo Kapor

-Una ... - ponovi profesor zamišljeno. - Reka iz ukrštenih reči. Tri slova vodoravno. Una. Jedina. Sama. Oona O'Neill, žena Charlie Chaplina, kćerka starog Eugenea O'Neilla, dramskog pisca i pijanca. Dugo putovanje u noć. Znate, njen otac je bio Chaplinov vršnjak. Nikada mu nije oprostio što mu je odveo kćerku. Koliko vaš otac ima godina?

M.K.

"Ja sam jedna velika stara knjiga koja rađa druge knjige, večno umirući u
porođajnim bolovima. Ti bolovi su moj život. Proklinjem ga i volim ga,
uzimam onako kako mi se daje. Svako dobija svoje karte, treba znati kako
igrati. Naučio sam par fora u medjuvremenu. Gledamo se tako život i ja,
ljuti kartaroški protivnici-kockari, i prepoznajemo se; vidim crte
svoga lica u njegovom licu i on vidi samoga sebe ispisanog u velikoj
knjizi moga lika koji menja izgled i koji ga iznova i iznova, neumorno,
dokumentuje i pomalo pobeđuje u kartama."

"Smešim se u sebi jednoj staroj priči o čuvenom bekriji, plemiću Dunđerskom, koji je često dolazio u Peštu da se provede.
Pričaju da je u blatnjavim čizmama i paorskom odelu ušao jednom u
luksuzni Grand hotel na Margo Sigeru, gde su sedeli madjarski
plemenitaši.
Naručio je pivo i pio ga iz boce.
Da ga ponize, peštanski plemići su naručili od natkonobara bocu šampanjca, ali da se hladi u kubli punoj hladnog piva!
Dunđerski ih je mirno pogledao i naručio još jedno pivo! Ali da se hladi u kibli punoj hladnog šampanjca!"

"Još pre deset godina odlazilo se do mesta na kojima se dobro jede:
danas se putuje tamo gde se dobro diše! Počeli smo da se negujemo, a
svež vazduh nam je postao opsesija. Da bi živeli koju godinu duže u ovom
zagađenom svetu, trčimo poput ludaka po trim stazama, onim istim na
kojima smo zabušavali dok smo služili vojsku, presecajući krivine i
obilazeći sprave čim kapetan okrene glavu. Mučimo se po saunama dok
lipti znoj, plivamo u bazenima koji bazde po hloru, udišemo punim
plućima kao manijaci ono malo svežeg vazduha u zelenim oazama okruženim
betonskom džunglom..."

‎"Nikada nemamo dovoljno vremena za one koji nas vole, već samo za one koje mi volimo." Momo Kapor

"Teško onome kome se, posle mnogo godina pruži prilika da provede noć sa nekom od svojih najvećih ljubavi koju nikad nije takao! Ostaće bez ičega u srcu, siromašniji za jednu najlepšu bajku. Kada se uveri da se ne razlikuje od drugih žena, da nije ni bolja, ni lošija, tačnije da nije bila ni iz bliza vredna onolike patnje, i da joj je svu vrednost koju je posedovala ustvari rasipnički poklanjala samo ta neuzvraćena ljubav. Hoću svoju ljubav natrag! " M.Kapor

"Naša veza, ma koliko to banalno zvučalo, ipak je jedinstvena po količini bola koji smo naneli jedno drugom. Zar nismo pokušali sve što je u ljudskoj moći, bežeći jedno od drugog? Probali smo druge žene i druge muškarce, da bismo konačno i neopozivo shvatili da moramo biti zajedno, ma šta se dogadjalo."

(UNA)
M.Kapor

„Pitao sam izbeglice, ljude koji su izgubili kuće i čitava bogatstva, čega im je najviše žao što nisu mogli da ponesu sa sobom u izbeglištvo. Porodične fotografije, odgovarali su svi, one koje se obično čuvaju u praznim kartonskim kutijama od košulja. Sve se može nadoknaditi, govorili su mi, sve se može ponovo steći, samo više nikada nećemo biti mladi i nasmejani na starim fotografijama koje smo zauvek izgubili.”


Momo Kapor

Nikada nemamo dovoljno vremena za one koji nas vole, već samo za one koje mi volimo.

Momo Kapor

"Gledam život koji je pun ravnodušnih lica - te gomile besmislenog, ničim neoplemenjenog mesa, što se hrani, ždere, peva i razmnožava, postajem li jedan od njih?"

UNA

"Bеogradski pisci uopštе nе moraju da upotrеbljavaju maštu. Dovoljno jе da samo ujutru otvorе nеku lokalnu radio-stanicu ili pročitaju novinе: koliko čuda nеviđеnih! U odnosu na svakog prosеčnog Bеograđanina, francuski nadrеalisti su puki amatеri opеrisani od fantazijе! Uostalom, zar sе, sеm u Parizu, nadrеalizam nijе u svojе vrеmе primio jеdino ovdе, u Bеogradu? Koliko jе ovo nadrеalistička zеmlja najboljе svеdoči i to što jе jеdan bivši nadrеalista na kraju postao gеnеral i ministar spoljnih poslova, a da su drugi postali ambasadori i profеsori univеrzitеta. Ima li išta nadrеalnijе od toga? Svako od Bеograđana jе pomalo nadrеalista. Jadni Amеrikanci, Francuzi, siroti Englеzi i Švеđani... koliko sе samo mučе da smislе nеšto nеlogično i čudno, što u Bеogradu svaki litеrarni počеtnik dobija svakog jutra na tanjiru!"

(deo priče "Beogradski stil")

Novopečeni bogataši su izuzetne cicije, stipse ili džimrije, što bi rekao narod - naročito oni što žive na Zapadu. Evro im je veliki kao kuća. Tako se nekako udesi da ja, siromah, plaćam piće milionerima, jer oni nikada ne nose keš, a nemoguće je kreditnom karticom platiti dva oštra pića u pabu. Zato su i bogati, jer nikada ništa ne plaćaju. Ne plaća onaj ko ima, nego onaj ko se navikao da plaća.

"Naša veza, ma koliko to banalno zvučalo, ipak je jedinstvena po količini bola koji smo naneli jedno drugom. Zar nismo pokušali sve što je u ljudskoj moći, bežeći jedno od drugog? Probali smo druge žene i druge muškarce, da bismo konačno i neopozivo shvatili da moramo biti zajedno, ma šta se dogadjalo."

UNA