Plamen papirnog zmaja

Дуги прсти

Немам хладнокрвност ни вештину лопова
а упорно сањам како ти нешто крадем.
У животу сам само књиге отимао без гриже савести.
Једном сам шчепао, чини ми се, Хармса.
Погледала ме је и прекорно и благо
и прошапутала: „Узми...“
Онда је наставила да слаже наслове
по полици са ознаком Руска књижевност.

Да ли би и ти тако, да ме затекнеш
дoк ти завлачим руке у груди
и нежно отуда вадим срце
шапнула: „Узми“
и наставила да слажеш
коцкице свог живота?
Да ли би, после свега,
викнула:“Лопов!“
Или би, гризући усну,
сведоцима рекла како је то била
само безначајна ситница из твог џепа?

Често сањам како ти нешто крадем
и остављам отиске, да ме лакше нађеш.
Сањам и помиловања која добијам
за своје лоповске навике.

KONOBAROV KOŠMAR


Jezik simbola je, recimo, jezik plitkih i dubokih čaša.
A ja sam jedan brbljivac, recimo.

Stojim uz himne tri države, klečao sam ispred dve žene, pa zašto da ostanem na jednom piću?

Nekad sam imao zavičaj i život u njemu.
Život sam oterao u šumu kao psa koji je gostima nosio obuću.

Zavičaj brišem sunđerom sa dosta alkohola.
Jer, u tom kraju bi se, svakoga dana zapalila po jedna kuća zato što bi u njoj izgoreo jedan čovek.
Možes li da zamisliš mesto sa par hiljada duša, u kome se svakoga dana jedna od njih pretvara u pepeo?

Speleolog je hteo da ostane, čak je posadio i povrće iza kuće.
Ali, razboleo se. Disao je kao da je progutao plastičnu kesu.
"Kod vas je lepo", reče, "ali prašina je užasna. Gori je samo Kalahari…"
"Eh, dragi prijatelju, to što stresaš sa nogavica i što ti upada u oči,
to nije prašina,

već su to nečiji snovi!"


Nije shvatio. Ni ti ne znaš o čemu govorim?
Jesi li učio u školi kako čovek može da plane ako mu krv postane suviše gorka?
Nisi?

Udžbenici su sve lošiji...


Večeras sam novorođenče kome menjaju pelene, a sutra ću već praviti kuću od blata i ženu od sluzavih snova.
Dići cu zidove, izabraću zavese i zvonce za velika, bela vrata.
Zavese u boji njene kose, zidove u boji očiju.

I neko obično zvonce, da zvoni.

Ako sve propadne, naći cu za sebe rasklimani kišobran.
Biće to kućica za puža koja može da se rasklopi i sklopi.

DUBINA I SAN
Stope koje ostaju za tobom
dok hodaš po mojim snovima
briše java.
Na njoj nisam sa tobom
ali je pišem velikim slovima
jer uz san je i ona prava.
Ujutro, tvoje stope vetar briše,
tek pročitam da na njima piše:
„Pati svako ko sanja,
Pati svako ko sanja…“

Lako je njima


Slepi uvek znaju gde idu.
To znam sasvim pouzdano,
zbog prirode svog posla.
Ja prevodim slepe preko ulice, na raskrsnici 33.
Oni imaju hladne ruke i odsutne misli
ali uvek znaju gde idu.
Nikad ne stoje na drugoj strani
tražeći putokaze i čekajući povoljan vetar.
Ne osluškuju i ne kuckaju štapom levo i desno
da bi odlučili šta im je činiti.
Ne, to čine kupci lubenica,
ali slepi znaju gde idu!
Kažu hvala i nastave dalje ne okrećući se.

Slepi znaju gde idu i ja sam ljubomoran na slepe.
Odlaze tamo gde žele sigurnim korakom
a ja se vraćam natrag
i ponovo ću zebru imati za večeru.
Ali, njima je lako.
Takvi su rođeni, slepi.
To im je u krvi, da znaju gde idu.

Narkoleptici


U hodnicima u hodu,
u liftovima i crkvama,
vozeći taksi, berući pamuk,
prodajući bele miševe preko oglasa,
zaspu,
tek tako,
dok pokušavaju da nastave pokidane strune,
da pronađu seme suncokreta
koje im je vetar oteo
dok su se rukovali,
čuvajući decu i vernost,
prateći tragove aviona po nebu,
tragove smisla u svojoj senci,
dok potpisuju razglednicu iz pećine kraj jezera,
u pola reči utonu u san,
u pola misli, u pola sna,
zaspu i uspavaju san
i onda sanjaju kako spavaju,
zaleđeni u koraku,
skupljajući golubove oko sebe,
hraneći ih mrvama svog života,
dok se jedni goje a drugi kopne,
večiti san i podnevna gradska tišina,
među lampionima koji ne svetle
i hidrantima punim pepela.

Naši oci su složni:
narkoleptici neće otići nigde.
Prespavaće pakao i raj.
Pregaziće svet.
Što nije uspelo tolikim vojskama
uspeće mesečarima.
Što Hanibal nije mogao sa slonovma
moći će pospani sa svojim jastucima.

Jedna operska diva je zaspala u šetnji,
na stazi pod šumom
i odmah počela da hrče.
Ispod granice šarma, zaista
i lišeno harizme.
Srećom nije bilo nikoga da je čuje.
Šetala je mrtvom prirodom posađenom za slikare.

Smrt bližnjeg


Umro je tv.
Moj jedini tv.
Veče je proteklo bez ikakvih slutnji.
Ali ujutro, nije išlo.
Ne, nije išlo.
Majstor je dugo pokušavao
u maloj sobici iza servisa
punoj kostura.
Ali, nije išlo.
Ne, nije išlo.
Spustio je alat i pogledao me
poput deteta koje je nešto skrivilo.
"Umro je" - reče.
Onda me je čvrsto zagrlio
i dao mi čašu žestine.

Dugo smo pričali.
I on je izgubio auto na sličan način.
Uveče se, po običaju,
rastao sa njim u garaži
a ujutro ga je zatekao u lokvi ulja.
Odmah su mu rekli da nema nade
i da misle kako je sve više od slučaja.
"Depresija..."
nagađalo je lice iz servisa.
"Premala garaža, preširoki bulevari,
obesna vožnja, monotona vožnja...ko zna?
Sve u ovom gradu pomalo ubija."

Tv sam mu na kraju poklonio.
"Ima tu dobrih delova", reče.
Grlo mi se steglo
toliko da je zabolelo.
"I te kakvih" - jedva sam izustio.

U stan skoro da ne ulazim.
Vratila se ona nepodnošljiva tišina.
Ona što me vreba čitav život,
čini mi se.
Toliko je gusta da je vidim očima.
Uhvatila se po podu,
po zidovima i mestima
na kojima je nikad nije bilo.

Sreo sam majku i sve joj ispričao.
Slegla je samo ramenima
kao da ne razume:
"Bolje da si se oženio
nego što si čitav život
kupovao mrtve stvari".
Ali, šta ona zna
o onome ko je postojao
samo da ja ne bih bio sam?

Umro je tv.
Moj jedini tv.
Usred noći, lako, u snu,
otišao je da upozna
svoje bogove lampaše.

Pogled za čovekom koga sam znao iz viđenja

Auto je probio ogradu
i volan je probio grudi
i kosti su probole srce

Pomislih na ono divno stvorenje izvajano iz njegovog rebra
i na to kako ga je ona jedina poštedela
čak i kad njene nerodjene sestre nisu imale milosti

Eto
Zivot i sve ostalo

Zna li neko uspavanku za jezeve?

Mrtav auto leži na parkingu.
Mislim da je tu već godinama.
Gazda je okrenuo ledja
odselio se
a možda je i umro
pa je auto umro odmah za njim
kao verni pas.
Ja loše spavam ovih dana
i kad vidim taj auto na ulici
loše mi je i dok sam budan.

Vidjam i neke stepenice koje se penju do zazidanih vrata
i kuću od koje je ostao samo jedan zid
i kapiju na sred polja
kroz koju se ne može ni ući ni izaći
jer se tako nigde neće ni otići ni doći.
Nekako se
ovde
o tome ne misli dovoljno
apsurdi su srasli sa životom
auto je srastao sa parkingom
ona kapija sa travom.
Možda je neko otvara i zatvara
i onda krene uz slepe stepenice
i traži zvono na usamljenom zidu...

Ja stvarno loše spavam.
Imam te ježeve pod jastukom
i oni loše spavaju
negde putuju u mraku
neko mora da uspava bodlje
ona je umela
meni ne ide
nje nema
ježevi mi bodu uši
auto mi bode oči
bodu mi uši
bode mi oči
neko treba nešto da uradi
ja sa ježevima
gazda sa autom
da ga oživi
da ga sahrani
gomila se prašina
pa zar ne vidi da postaje prašina?
Još samo koji dan i postaće čovek.

Cudaci

Deceniju pošto sam je poslednji put sreo
i dalje je bila

Bila je ono neko biće sa velikim makazama
kojima preseče sve moje misli
čim se pojavi.

Bila je gazdarica paba
izbor s perspektivom
ali

njen muž je slao pića figurama od svežeg plastelina
čim bi okrenula ledja.
Uvek je imao manjak u kasi i višak samopouzdanja.
Posebna vrsta predatora.

Sećam se
kada nam se poslednji put zalomila stolica do stolice
negde
rekla mi je:
Ti si čudan.
Znaš li da nisu svi kao ti?

Ljubavi
ne znam za ostatak sveta
ali ima bar dvoje čudnih među živima.

Polovine starih prijatelja cekaju ukrstanje kod Kosjerica


Ozenio sam se.
Ona je zena mog zivota.
Imam i cerku, Maju.
Ali, opet sam se zaljubio.
Studira spanski.
Idem da je vidim.
Ti?

Ja nisam.
Konacno sam nasao posao.
Konacno.
Dobro me placaju
Ali stalno radim.
Moram od necega da zivim.
U stvari
Pisem.
To je jedino sto radim.
Od toga i zivim.

Dva tupa pogleda.
Citav zivot cekamo ukrstanje kod Kosjerica

Jako mi se dopada poezija koju pises.Tako istinita,tako realna i tako ziva.

Beskraj ::

Jako mi se dopada poezija koju pises.Tako istinita,tako realna i tako ziva.

Hvala Beskraju
Trudim se da ne lazem previse;)

O nekim dimenzijama u svemiru

Papir nema dubinu
a bunar ima.
Dubok je devet i po metara i sa vioglavom staje u jednu rečenicu:
Moj bunar je mračan hladan i dubok!

Reči imaju dubinu
Reči se pišu na papiru.

Zemlja je ravna ploča.
Kad bismo kopali bunar dovoljno duboko
Atlasa bi ujeo komarac.
Kada bismo reči kopali dovoljno duboko
našli bismo ponovo belinu papira.
To je ta metafizika od koje mi se vrti u glavi.

Izvinite, sad moram da legnem.

meseceva rosa ::

veljahudin ::

O nekim dimenzijama u svemiru

Papir nema dubinu
a bunar ima.
Dubok je devet i po metara i sa vioglavom staje u jednu rečenicu:
Moj bunar je mračan hladan i dubok!

Reči imaju dubinu
Reči se pišu na papiru.

Zemlja je ravna ploča.
Kad bismo kopali bunar dovoljno duboko
Atlasa bi ujeo komarac.
Kada bismo reči kopali dovoljno duboko
našli bismo ponovo belinu papira.
To je ta metafizika od koje mi se vrti u glavi.

Izvinite, sad moram da legnem.

Divno je meseceva roso. Hvala :*

A oči?

Seli su u separe i bacili svoje zimske stvari
iza njene glave.
Onda su se gledali
sporo pili vino
i pričali nešto što nisam čuo.
Osećam da je to bio dijalog šifrovan da zvuči bezvezno
a u stvari je bio prava pesma
kada se prevede na pravi jezik.

Negde sam čitao da su špijuni u ratu tako slali poruke jedni drugima.

Na kraju je on teatralno ustao i rekao:
-Kaput!
Ona mu je dodala.
-Šal!
Dobio je šal.
-Kapu!
I kapu.
-Rukavice!
Rukavice.
-Oči!
-Kakve oči?
-Ostaše mi oči na tebi ženo!-reče strovalivši se nemoćno na kožno sedište.

Džepni priručnik za umiranje na otvorenom

Na ulici se umire odjednom i samo jednom!
Bez puzanja uz lampion
dozivanja drage Ane
jedine Jovane
bez poruka za najbliže rodjake
sročenih na uvo prodavačici iz „radnje do“
bez advokata za poslednju volju
i degutantnog vapaja za ambulantnim kolima
u koja se ne ulazi
kao što se ne bi naprasno uskočilo u poštanski sanduk.

Ne!
Na ulici se umire u tišini,
konačnoj tišini bez izuzetka,
kao što glumac umire u sceni nemog filma.

Kada birate mesto za pogibiju otvorite četvore oči.
Neka bude suvo sa blagim padom,
mesto koje obasjava
braonkasto popodnevno sunce
čisto
grubo čisto
bez kontejnera u blizini
što dalje od pijace.
Što dalje od izloga na kojima piše

Popust

Ne znam zašto
ali ja lično ne volim kad su ulični satovi u kadru.

Kad postane jasno da imate sve uslove,
bez daljnjeg odlaganja
povoda i najave,
strovalite se
naglo
u pola misli ili rečenice.
Iskoristite priliku dok vezujete odvezanu pertlu.
Dok se tiho nakašljavate
ili odsutno gledate u nebo.
Napravite laki poluokret u levo i zalepite se za beton.
Ako imate kaput ili mantil na sebi
tim bolje.
Jer tada i dete uperi malenim prstom u vas i kaže:
ćebe.

Savršeni doprinos dirigovane spontanosti...

Kada jednom umrete u nekoj ulici
time se igra završava.
Ako morate umreti i sutradan
to obavezno učinite na nekom drugom mestu.

maricvta ::

veljahudin ::

Zna li neko uspavanku za jezeve?

Treba čovek da ima ono Nešto da bi mogao da da značenje, veliko značenje ovim, svega par reči...
Cenim!

To nesto nas mozda i tera da pisemo. Hvala sto si primetio!

Gospodo, petlovi meni ne pevaju

Bilo je više hladno nego toplo u sobi
kako je noć odmicala
čitao sam neke bitnike
mislim da je i njima bilo više hladno nego toplo
kako je život odmicao
drhtali su
glas im je drhtao
ali nisu prestajali da govore
hladnoća mi nije dala da se uspavam...

...Njene grudi su ležale na mojim šakama
kao dve planete koje su se sudarale i odvajale praveći vatromet
pričali smo nešto nebitno
svađali se
ali nije ustajala psovala i odlazila
bilo je više hladno nego toplo u sobi
kako je noć odmicala
gorušica mi nije dala da se uspavam

Drhtanje gorčina i ljubav
ljubav gorčina i drhtanje
na smenu me drže budnim u noćima
kad umesto da sam u snu
kao zid uzidan u zid
ja sam zid o koji se odbija san
bez mnogo milosti.

tišina snega ::

Džepni priručnik za umiranje na otvorenom,
ne znam šta da kažem, osim da si dotakao nešto u meni...

Evo ja znam sta da kazem:hvala:*

Pričaj ti to nekom drugom

Sergej Jesenjin se obesio o cev radijatora.
Jesenjina su ubili?

Bohumil Hrabal se okliznuo hraneći golubove.
Hrabal se ubio?

Pablo Neruda je umro od raka prostate.
Pabla Nerudu su ubili?

Ljermontova je ubio oficir u dvoboju.
Ljermontov je pucao da promaši.
Ljermontov se ubio?

Dis je napisao Utopljene duše
Dis je potonuo sa svojim brodom.
Da l' se Dis ubio ili su ga ubili?

Branko se obesio?
Branko je obešen?
Ne zna se da l' je drvo samoniklo il' nije.

Jedino je sigurno
na kraju
da su svi mrtvi i da niko nije umro.
Sve će nam jednom reći
tamo gore.
Tako proriču.
Ali ako mene pitate
ja pesnicima ne verujem ni kad dobar dan kažu.
A da mi ispovedaju svoju smrt?
Daleko bilo.

Nije kuća od zidova

Obojio sam zidove sobe u zeleno
(u katalogu je pisalo tropska zelena)
izvukao bele ivice malenim valjkom
i plafon takodje obojio u belo
Stajao sam na sredini sobe i okretao se oko sebe
uzdah je imao četiri dimenzije
prostirao se nesmetano u svim pravcima kao svetlost
nije bilo ničega
Vratio sam stvari jednu po jednu unutra
opet stao na sredinu sobe
uzdah je bio tiši
i nekako više moja lična stvar
I dalje nije bilo ničega
hvatalo me je za oči
morao sam da izadjem
i da dugo dugo ne ulazim unutra

Vrata

U zimu devedesete
u hodniku jednog planinskog odmarališta
ucrtao sam crvenim dečačkim nožićem svoje ime
na dnu vrata sobe na prvom spratu.

Prošlog leta prodjoh ispod terase istog motela
i ne odoleh.
Udjoh i počeh da tumaram po hodniku tražeći
vrata sa svojim imenom pri dnu.
Šta tražite? - upita jedan od kućepazitelja.
Sebe - rekoh bacajući očajnički pogled na sledeća vrata.
Gledao me je nekoliko trenutaka a onda reče nesigurnim glasom:
Ovde nema nikoga...

Nije znao da izgovori ništa pametnije.
Ali bio je pametniji više nego što je znao.
Izadjoh ne osvrćući se.

Krik

Otvara mi vrata i kaže:
Volim svoju ženu ali je ne razumem - plaši me pomalo
volim svoju ćerku ali je ne razumem - plaši me pomalo.
Uvodi me unutra
priča i dalje
na krevetu njegovo mrtvo telo drži daljinski
pomera ga da bih seo:
Sad će i posluženje...
Inače, zaboravio sam svoju intimu
devojka iz radnje ima bujne grudi i čarobni osmeh
i kad pričam s njom
ja sam ponovo srećni dečak kome su vratili igračke.

Žena donosi posluženje:
Ćerku obožavam a muža mogu da podnesem

mogu da ga podnesem...

mogu da ga podnesem...

mogu da ga podnesem...

i sve ga lakše podnosim.
Vešto preskače svoje mrtvo telo koje leži na podu držeći kuhinjsku krpu:
Nisam stigla da pospremim
kasno dolazim
radim od devet do pet
u pet i petnaest na ulici
u pet i dvadeset pored omiljenog izloga
u pola šest u prevozu
unutra uvek pogledi mladića
pogledi mladića su kao pčele
ako pokažeš nemir ubošće te
ja nosim ponos pravih izbora
to su odlikovanja iz rata u kome nisam bila.
Dok priča podiže svoje mrtvo telo s poda
stavlja mu abažur na glavu i pali lampu.

Onda prelazimo za sto.
Pokazuju mi sliku ćerke
koja ima skoro osamanest
njene crne oči polovina su fotografije.
U njima želja da dohvati život po svaku cenu:
ako ne prstima noktima
ako ne usnama zubima
ako ne pesmom krikom
bilo kako
bilo kako!
Okrećem se oko sebe
nema njenog mrtvog tela.
Lakše mi je.

Tad njegovo telo ispusta daljinski
on ustaje namešta ga
vraća mu daljinski u ruke
ponovo seda za sto
za večerom priča anegdotu o zajedničkom poznaniku
njeno mrtvo telo pada
abažur se kotrlja po podu
ona ustaje podiže ga
ponovo pali lampu
kuhinjskom krpom nehajno odbija prašinu sa ramena
vraća se
kaže da gubi apetit kad je udalje od tanjira.

U pola večere moja duša se podiže sa stolice
ispričava se
izlazi u dvorište
penje se u park
otkida debelu koru drveta
seda u travu
žvaće je
i konačno jede na miru.

Nemar
(Pismo Stefanu)

Juče izgubih prst u marketu.
Drugi gube telefone, novčanike, decu,
a eto ja...

Kad sam ušao sa rukama je sve bilo u redu.
Ali posle, pipkajući hleb, videh...

Domali prst leve ruke ugledah u njenoj korpi.
Džentlmenski, sačekah da plati i onda na izlazu:
Molim vas! Molim vas!
Bio sam ljubazan, zaista ljubazan. Samo...

Imala je osmeh kojim celo lice pretvara u svetlost.
Ne znam kako to izvodi. Ili je stvar u puderima ili je magija.
I te krupne oči stvorene da čuju nežna obećanja...

To samo meni može da se desi.
Da tako izgubim prst.

Rekoh da ima jedan delić mene među svojim stvarima
i da mi samo on treba.

O Stef, taj prazni pogled zbog koga i sad crvenim...
Bio sam sebičan, tako jadan i sebičan.

Mizantrop

(Grad bez ljudi. Sunce kupa bele zidove
u koje je nemoguće gledati.
Negde klepeću vrata i čuje se pas koji cvili.
Devojčica preskače lastiš razapet izmedju dva debela stabla bresta.)

Ko si ti devojčice što se sama igraš medju drvećem?
Kako se zove ovaj napušteni grad?
Gde su svi otišli? Gde su svi nestali?

Nisam devojčica, ja sam tvoja duša.
Nikad nisam porasla za matursku haljinu.
Ovo nije grad, ovo je tvoje sećanje.
Odavde niko nije otišao jer
ovde niko nije živeo.
Niko ovde nije živeo jer nikoga nisi voleo.

Deci budućnosti

Ja sam kršten u reci ponornici
kršten i odkršten
Taj što me je krstio ne zna da pliva.

Ja sam kršten u reci ponornici.
Potopljen izvučen
potopljen izvučen
potopljen izvučen

u prazno korito
tri puta potopljen
tri puta izvučen.

Pomoz ništavilo junače
reče duhovnik bez duše.
Ništavilo ti pomoglo
rekoh ponosno i glasno,
brišući oči.

Oči pune
suvog ničeg punog mulja.

Večernji i jutarnji ritual

U kupatilu, pred ogledalom,
svako veče skidam šminku
i svoj ja-za-druge izraz lica,
skidam kožu i raspredam meso
sve dok ne ugledam lobanju
što se zlati pod sijalicom.
Onda kucnem u nju
pitajući se da li je unutra.

Ujutro se smejem ovome kao čudnom snu.
Pitam se šta bih radio sa tajnom čak i da je nađem.
Zar je ne bih odbacio
kao prolaznicu na ulici koja mi poklanja svoje grudi,
ne znajući šta ću s njima,
braneći se kao dečak,
govoreći da nije to ono što sam hteo?

Sjajno. Iako se sve urotilo da me prekine u čitanju, (vetar, koji je podigao prašinu kao da smo u mexiku, to što nisu imali moje piće, kaiševi dve devojke, pardon to su bili šorcevi) nisam se pomerio dok nisam završio. I još jednom.

Pozdrav,
ZEX

ZEX ::

Sjajno. Iako se sve urotilo da me prekine u čitanju, (vetar, koji je podigao prašinu kao da smo u mexiku, to što nisu imali moje piće, kaiševi dve devojke, pardon to su bili šorcevi) nisam se pomerio dok nisam završio. I još jednom.

Pozdrav,
ZEX

Hvala Zex:)))
Cestitke za odolevanje tim sorcevima!

Delimično uspeli autoportret
(čitajući F. Pesou)

Na kraju osećanja vreba melanholija.
To je boja zida ispod boje zida.
Ili je to bezbojna površina vidljiva samo u svojim naborima
kao ovde onde zgužvani čaršav u snegu?

Ja sam onaj koji jesam igrom slučaja.
Sve što u meni živi, sve što je ja za nekoga,
nastaje u delti reke koja se mirne duše mogla izliti i na drugom mestu.

Nisam uvek taj što jesam.
Ponekad kada se ujutro probudim, u prvom bunilu,
ja sam čovek kome ne znam ime.
Moj pogled je drugačiji, moj dah takodje,
govorim glasom kojeg ne prepoznajem.
A onda vidim da je prozor čije kapke probada svetlost moj prozor.
Taj tepih je moj tepih, to je moja soba, to sam ipak ja.

Svako moje ja ima početak i kraj.
Ja sam oaza u pustinji.
Svuda okolo je ništa,
gomila mesta gde bi neko drugo ja moglo biti.
Ne znam zašto pustinje imaju imena.
To ništa koje me okružuje, bezimeno je.

Šum moje duše je melanholija.
Iz tog zvuka, iz te ravnodušnosti što sam baš taj čovek a ne neki drugi
očekujem melodiju spokoja, kao nagradu za mudrost.
A onda se vrata treskom otvore
i nemir na njima stoji poput pobesnele šumske zveri.

Zec golub jaje

Ljubav i strast su trač o čaroliji koja se desi
kad sam kraj nje,
kraj nje,
recimo kraj nje.
Neko je želeo da čarolija ima ime
pa je oslovio usnama koje ljube,
oslovio je mesom koje postaje med među prstima,
drhtanjem, grčom, uzdasima, ružom na kragni, elegijom o dva pauna,
zakočenim liftovima,
prelivom iz plave u crvenu
i čak savršenom umirenošću morske površine pred veče!

Ima ljudi koji vole da se sve nekako zove
da bi znali kojim putem treba da krenu:
osećanja desno, zadovoljstva levo.
Jednim putem putuješ za smislom,
drugim putuješ putovanja radi.
Samo...

Samo, putokaz postavljen na odgovarajućem mestu pokazuje isti put
i zato nema potrebe da se levo-desno nekako zove.
Čarolija se zove čarolija i to jedno ime za sve sasvim je dovoljno.
Samo...

Samo ja imam previše imena.
Ja sam zec golub jaje,
zec golub jaje,
zec golub jaje - sve zavisi od toga šta će njena ruka izvući iz šešira.
Ona vadi čas jedno, čas drugo, čas treće.
Na zidu je senka ratnika, mermerni kip,
masivna konstrukcija fabričke zgrade,
ali, zaista,
ja sam samo zec golub jaje
i ne znam šta ću posle sledećeg aplauza biti.
Gubi se moje sećanje na vlastito ime
moj autoportret se ispira kao prašina kišom
i zasigurno još dugo neću znati kako izgledam i šta sam u stvari:
zec golub ili jaje,
zec golub ili jaje,
zec golub ili jaje?
Čarolija je jača od svojih igračaka,
to je deo predstave,
zakon višeg reda,
to tako mora da bude.

Znam da mogu da upalim svetla kad god poželim,
ali onda nema ni nje, ni igre, nema ničega.
Tu sam samo ja (ponovo imenovan i nacrtan ) i ništa više,
a biti samo ja i ništa više
dosadna je i beskorisna stvar sve dok ona postoji.

meseceva rosa ::

...ja bih ostala u caroliji uvek...
...da budem i ostanem ono sto zelim...

...imena i nazivi ne znace nista kad nemamo sebe...

Tako je da. Sto je vise imena to je vaznija forma nego sadrzaj:D

A oni jedva dočekali

Što visi kapija? Gde vam je ograda? Što je crep kriv?
Dokle je vaše? Ima li išta vaše?
Što je podrum prazan? Što su burad suva?
Što je paučina na ikoni?
Što nije okrečeno?
Gde mi je slika sa zanata? Gde je očeva slika iz armije?
Gde vam je kućno drvo? Kad ga pre odsekoste?
Gde je čuvarkuća?
Gde je ljuljaška?
Ko je zatrpao bunar?
Što hleb ne pečete?
Što se ne izuvate kad ulazite?
Što vam miševi trče po tavanu?
Što šurujete sa onima, da im ime ne pominjem?
Jeste li zaboravili šta su nam učinili?
Da idete na groblje ne bi zaboravili!
Što do kasno spavate?
Kako uopšte spavate kad ste takvi?
S kim vam žene spavaju?
Gde vam deca spavaju?
Da l' vam deca gladna spavaju?
Znate li rod bar do trećeg kolena?
Znate li gde smo puške zakopali?
Što se ne krstite pre večere?
Gde je ona moja jabuka?
Što ste se omusili i samo ćutite?
Odgovarajte!

Ali deda,
ti si juče umro.
Vrati se i lezi.
Smeje nam se svet.

Veljahudine, pises jezivo dobro. Htedoh jos nesto ali bi bilo suvise.

Ne pitaj rode što sinovi ti ode
tamo negde u nedodjije
kraj svih njiva i tvojih sljiva
željni proje, rakije.

I ne misli stoko šta radi soko
i gde ti je djedov grob
Krvau suzu kad ti pusti oko
budeš rob , ili snob, svak ponaosob


Nisam mogao da izdržim.

I jos jednom bravo i za teme nacin pisanja

Hahaha! Zex, ti si car:D Hvala na pohvalama:)))

Ljudi koje volim

Ljudi koje volim rodili su se sami i nemaju roditelje.
Ljudi koje volim do tridesete su osećanja naučili napamet.
Ljudi koje volim znaju da je prava ljubav od njih jača.
Ljudi koje volim naučili su da vole i tako postali veći od svoje senke.
Ljudi koje volim znaju da buđenje menja ukus hrane i da su budni samo dok su gladni.
Ljudi koje volim umeju da ugase žeđ mutnom vodom a da se ne otruju.
Ljudi koje volim znaju da su strašila za ptice i da letina neće pripasti njima čak i da oteraju sve svrake.
Ljudi koje volim znaju da takvo strašilo ne može biti niko osim njih, čak ni bog koji ih uzalud imitira.
Ljudi koje volim sami sade drveće od kojih će im skovati kovčege.
Ljudi koje volim najlepše snove sanjaju na ljuljaškama, baš pod tim drvećem.
Ljudi koje volim znaju da ih strast obesmišljava, bar onoliko koliko ih ni iz čega stvara.
Ljudi koje volim znaju da za osećanja ne postoje dobre reči, a za ona najdublja, čak ni loše.
Ljudi koje volim imaju puna usta mrva dok izgovaraju najlepše istine u zivotu.
Ljudi koje volim znaju da će onaj drugi, ako je pravi, umeti da živi i od mrvica.
Ljudi koje volim znaju da ne mogu mrzeti i biti zdravi,
mrzeti i biti srećni,
da ne mogu biti zaljubljeni i zdravi,
ali ljudi koje volim žele da život odboluju srećni.

Svaki čovek koga volim jednom u životu sedne i na svom jeziku napiše ovu pesmu.
Ljudi koje volim su pesnici.

Ubi me čooveče.

))

Ljude koji ovako pišu ne mogu da ne volim

Štiklirali su Nepostojeca adresa

Pismo koje mi je poznanik poslao
zajedno sa knjigom
vratilo se natrag
jer je pogrešno napisao adresu.

Danas mi je poslao poruku.
Kaže da je otvorio kovertu
i onda otpisao slovo po slovo pisma unazad
te da je čisti beli papir na kraju vratio
gomili njegove bezlične braće,
kraj štampača.
Time je proces vraćanja pošte, kako reče, okončan.

Naježih se čitajući reči sa displeja svog telefona.
Čvrsto obećah sebi
da nikad neću dopustiti da me neko kovertira i negde pošalje.

Prekinuto zbog vesti koju su upravo primili

Sinoć su javili na radiju
(mada je ovo sinoć sad već sumnjiv pojam)
javili su da će noć trajati šest meseci
nešto se desilo
lupilo je nešto u nešto
i sad je tako kako je
ja sam se dobro naspavao
(Bože konačno!)
onda ustao i obišao kafane
što rade svu noć
radiće u tri smene neprekidno
to je sasvim jasno
zanimljivo da tamo niko nije slušao vesti
ili su čuli pa zaboravili
ljudi piju da zaborave

Uhvatio sam devojku za ruku i odveo je kući
nije tako lepa ali ima ono nešto
što ne mogu ni da joj otmem ni da joj ostavim
ipak to meni više znači
obećao sam joj da ću je ujutro odvoziti gde želi
samo što ujutro neće skoro doći
ni ona nije čula
ah - blaženo neznanje
ne sluša, ne gleda,
kaže da je politika ne interesuje

pogled na monitor preko njenog golog tela
jedna započeta pesma
pogled na njeno telo preko monitora
jedna započeta ljubav
nešto kao ljubav

od kreveta do stolice
od stolice do kreveta
frižider stolica krevet
imam sobu za razvijanje filmova
sve je tu za zbirku od sto pesama
koje će krvariti sa štipaljki
čak i telo koje se beli u polutami je tu
mislim da sad spava
i da ostali spavaju

niko ne dolazi niko ne zove

neko je ipak pozvao telefonom
pitao kako sam
i da dodjem i da popijem kafu
ujutro čim svane rekao sam
o kako sam samo predusretljiv i sebičan istovremeno
prvo raduje drugoga a drugo mene

staklo prozora je krajičkom uhvatilo mesec
intimno obraćanje svetlucavog kamena
mojim vlažnim očima
razumeli smo se u dve reči
sad se navukla magla
Ovo je čudesna noć
noć mog života.
Možda je i raj noć
možda će kad umrem biti baš ovako
savršeno tamno i bez upadica.
Nego
da ne gubim vreme
gladan sam života
svedenog na par dobrih stvari.

Zapravo, ne postoji nešto takvo kao odmor

Pučina svako jutro omekšava moj pogled
Isto kao što talasi čine
sa komadima slomljenog stakla na obali.
Deca vade iz vode, iz peska,
rubine, smaragde i safire,
nose ih na veliki beli kamen i prave cvet.

Mislim da im fali još zelene za dva lista.

Mada, iz daljine liči.
A ona to osećaju,
mahnito traže i kad nadju podižu staklo visoko u vis vrišteći od sreće.

Moj pogled za njih je tudji.
Njihov je meni dalek.
Kada se sretnu, rasprši se iluzija da smo na obali istog mora.

A ipak igramo istu igru.
Duša mi je sastavljena od komadića koje sam iskopao, dobio i ukrao
Imao pa nemao, nemao pa imao.
Nešto u meni nije moje a nešto me drži kao taoca.

Moja duša ima šupljine, kao sundjer.
Šupljine imaju oštre ivice i talasi tu ništa ne mogu sem da me raskrvare.
Ako ostavim svoju dušu da sedi na plavoj stolici,
na ovoj beloj mediteranskoj terasi,
koliko moram da se udaljim, da bi počela da liči na cvet?
Moram li da zažmurim na jedno oko?
Moram li da računam na senke drveća koje ne raste, ovde, u soli?
Pokušaću još nešto da naučim od dece pre nego što kažem:
dušo sedi.

Usnena molba

Nikad nemoj da me ljubiš ako ne želiš
stvarno
da me ljubiš
Tvoji obrazi su jastuci koji me guše
a moje obraze prljaju stope od karmina
boje vatre bez plamena
pune dobrih namera.

Moji obrazi su meki dušeci
samo za usne samoubice
koje skaču sa vrha svog ambisa
gubeći tlo pod nogama
moleći se da dole nekoga ima
da šapuće:
Hvatam te.

Usnama sebe spasavam
dišem na usne
nekad me neko spasi
disanjem
usne na usne
nekoga i ja spasim
isto tako.
Uzaludno je nuditi usne tamo
gde niko ne može biti spasen.
Uzaludno je celivati mrtve i ravnodušne.

Sećaš li se,
prošli put kada smo se sreli
na ulici
htela si da me poljubiš
a ja sam se izmakao
bilo je to smešno
dečački
smejala si se
rekla si:
Pa ništa ti neće biti od jednog poljupca u obraz

Ali, vidiš,
moja stabla su bez korena
posadjena u mekom pesku
uspravnim ih drže samo vetrovi
koji duvaju sa svih strana.
Samo tamo gde ima nemira ima tragova zivota
I kad kažeš da ništa neće biti
pokušavajući da me umiriš
šalješ mi strašnu pretnju.

Uostalom,
i ovo doba godine me čini lomljivim
blato je po betonu
kao da su se pojavile gradske krtice
mokro je i sivo i žene su previše obučene
ničega na šta bi mi pao pogled
sveden sam na sebe i ružne gradske fasade
koje isto tako očajnički čekaju proleće
da se sakriju medju tudjim bojama

Sve mi smeta na ulici
ovih dana
i prodavci čarapa
i redovi za lutriju
i ti sa njima
kad te sretnem
i kad hoćeš da me poljubiš a da nećeš stvarno da me ljubiš.