Konstantin Kavafi

Očekujući varvare

Šta čekamo ovde na agori okupljeni?
Treba danas varvari da stignu.

Zašto u senatu vlada takav nered?
Što senatori većaju, a ne donose zakone?
Zato što će varvari danas stići.
Kakve još zakone da donesu senatori?
Varvari će ih načiniti čim stignu.

Zašto nam je car tako poranio,
I na glavnoj kapiji grada zaseo
Na presto, sav svečan, sa krunom na glavi?

Zato što će danas varvari stići.
Pa car čeka da primi
Njihovog vođu. Pripremio je čak
Za njega povelju na pergamentu
Sa silnim titulama i počastima.

Zašto su se naša dva konzula i pretori
Pojavili u svojim crvenim togama sa vezom:
Zašto su stavili narukvice s toliko ametista,
I sjajno prstenje sa divnim smaragdima:
Zašto su im danas u rukama skupoceni štapovi
Sa čudesnim inkrustacijama u zlatu i srebru?

Zato što će danas varvari stići:
A takve stvari zasenjuju varvare.

Zašto naših valjanih retora nema da kao uvek
Saopšte svoje besede, da kažu svoju reč?

Zato što će danas varvari stići,
A njima su govori i svečane besede dosadni.

Zašto odjednom nastade toliki nemir
I zbrka? (Kako su im lica postala ozbiljna.)
Zašto se tako brzo prazne ulice I trgovi
I svi se vraćaju kućama jako zabrinuti?

Zato što se već smrklo, a varvari nisu došli.
A neki ljudi su stigli sa granice
I rekli da varvara više nema.

Pa sad, šta ćemo bez varvara?
Oni su ipak bili neko rešenje.

Zidovi

Bez sažaljenja, obzira il’ stida
sagradiše oko mene debele zidove.

Sada beznadan sjedim ovdje.
Ne mogu misliti o drugom; izjeda me ovaj udes,

toliko poslova napolju čeka.
(Kako ih, dok zidahu, ne spazih?)

Ali od tih graditelja ne čuh nikakav zvuk.
Neprimjetno, od vanjskog me odvojiše svijeta.

BOG NAPUŠTA ANTONIJA
Kad se iznenada, u ponoć, začuje
nevidljiva povorka kako prolazi
sa sjajnom muzikom, sa glasovima -
svoju sudbinu koja te je izdala, svoja dela
što nisu uspela, svoje životne planove
što su svi promašili, nemoj uzaludno oplakivati.
Kao da si se godinama spremao, kao junak,
otpozdravi joj, toj Aleksandriji koja odlazi.
Pre svega, nemoj se zavaravati, ne reci da je
sve to bio samo san, da te je prevario sluh:
takve zaludne nade nemoj prihvatati.
Kao da si se godinama spremao, kao junak,
kao što priliči tebi koji si bio dostojan jednog takvog grada,
mirno priđi prozoru,
i slušaj sa ganutošću, ali ne
sa kukavičkim molbama i žaljenjem,
kao poslednje zadovoljstvo glasove,
sjajne instrumente skrivene povorke,
i otpozdravi joj, toj Aleksandriji koju gubiš.

UŽIVANJE
Radost i tamjan mog života i uspomene na sate
kad sam našao i sačuvao uživanje kakvo sam želeo.
Radost i tamjan mog života za mene koji sam sa prezirom odbio
svako zadovoljstvo obične ljubavi.

DA SE VRATE
Jedna sveća je dovoljna. Njena titrava svetlost
bolje pristaje biće prijatnije
kad Senke se vrate Senke Ljubavi.
Jedna sveća je dovoljna. U mojoj sobi večeras
nek ne bude svetlosti mnogo. U sanjarenju sasvim
i u nagoveštaju, i sa to malo svetlosti -
u sanjarenju tako viziju ću prizvati
da Senke se vrate Senke Ljubavi.

SKRIVENO

Na osnovu svega što sam činio i onoga što sam govorio
neka ne nastoje da pronađu ko sam bio.
Prepreka je stajala i promenila
moje postupke i moj način života.
Prepreka je stajala i zaustavljala me
mnogo puta da kažem ono što sam hteo.
Na osnovu mojih najneupadljivijih postupaka
i mojih koprenom najskrivenijih spisa
jedino će me na osnovu toga razumeti.
Ali možda ne zaslužuje da se iscrpljuje
tolika briga i toliki napor da me shvate.
Kasnije - u savršenijem društvu -
neko drugi stvoren poput mene
sigurno će se otkriti i slobodno raditi.

BIĆE DA JE OD ALKOHOLA
Biće da je od alkohola koji sam popio uveče
biće da mi se spavalo, umorio sam se toga dana.
Nestao je ispred mene crni drveni stub
sa antičkim kapitelom; i vrata trpezarije,
i ona crvena fotelja; i mali kauč.
Na njihovo mesto došla je jedna ulica u Marselju.
I moja duša se slobodno, bez zadrške,
tamo opet pojavila i kretala,
u obliku osećajnog i čulnog mladića -
iskvarenog mladića: da navedemo i to.
Biće da je od alkohola koji sam popio uveče
biće da mi se spavalo, umorio sam se toga dana.
Osetio sam olakšanje na duši, koja, jadnica,
stalno oseća zadršku pod teretom godina.
Osetio sam olakšanje na duši koja mi se pokazala
u jednoj simpatičnoj ulici u Marselju,
u obliku srećnog, iskvarenog mladića
koji se ničeg nije stideo, svakako.

UVEČE
I onako ne bi potrajalo dugo. Iskustvo
godina mi to pokazuje. Ali ipak nekako je naglo
Sudbina došla i zaustavila sve.
Bio je kratak taj divni život.
Ali kako moćni mirisi su bili,
kako divna postelja gde legali smo,
kakvome užitku tela predali smo.
Odjek dana punih uživanja,
odjek dana tih došao je meni
nešto žara naše zajedničke mladosti;
u ruke sam opet dohvatio pismo,
i čitao opet i opet dok nije svetlo ugaslo.
I izašao sam na balkon setno -
izašao sam da promenim misli gledajući bar
malo voljeni grad
malo pokreta na ulicama i u radnjama.

OTIŠAO SAM
Nisam se sputao. Sve sam napustio i otišao.
U uživanja, koja su bila pola stvarna,
a pola zamišljena u mojoj glavi,
otišao sam u obasjanu noć.
I ispio sam jakog vina, kako ih
piju samo oni, smeonici pohote.

I SPUSTIO SAM SE I LEGAO NA NJIHOVE KREVETE
U kuću uživanja kad sam ušao,
nisam ostao u sali gde proslavljaju
s izvesnom pristojnošću prihvaćene ljubavi.
U sobe sam otišao tajne
i spustio se i legao na njihove krevete.
U sobe sam otišao tajne
koje su sramotne čim se pomenu.
Ali ne za mene - jer u mom slučaju
kakav bih pesnik i kakav umetnik bio?
Bolje da živim asketski. To bi bilo više u skladu
mnogo više u skladu sa mojom poezijom:
nego da uživam u toj banalnoj sali.

DALEKO
Hteo bih to sećanje da iskažem...
ali tako je ugaslo već... kao da ništa ne preostaje -
jer daleko, u godinama moje prve mladosti počiva.
Koža kao načinjena od jasmina...
Te avgustovske večeri - da li avgust beše tad?...
Oči behu, nazirem, modre; samo toga se sećam sad...
Ah da, sećam se, modre: jedna safirna modrina.

KOLIKO MOŽEŠ
I ako ne možeš svoj život da učiniš kakvim želiš,
ovo bar pokušaj da postigneš
koliko možeš: nemoj ga unižavati
sa previše dodira sa svetom,
sa previše izlazaka i razgovora.
Nemoj ga unižavati izvodeći ga,
često šetajući i izlažući ga
svakodnevnoj gluposti
veza i susreta,
da ne postane dosadan kao da je tuđ.

GRAD
Kažeš: "Otići ću u u drugu zemlju, otići ću do drugog mora.
Naći će se neki drugi, za mene bolji grad.
Unapred je osuđen ovde i potkopan svaki moj rad.
I srce mi je - kao mrtvac - zakopano tu.
Dokle će u ovoj tmini čamiti moj um?
Kud god da okrenem oči, kud kod da pogled svinem,
vidim samo svog života crne ruševine,
jer sam prošao tolike godine, šćerdao i upropastio."
Nećeš naći drugu zemlju, nećeš naći drugog mora.
Ovaj grad će te pratiti. Po istim ćeš ulicama ići.
U istom će te susedstvu i starost tvoja stići:
i u istim ovim kućama ćeš osedeti.
Uvek ćeš u ovaj grad stizati. Za neko drugo mesto - nemoj se nadati -
nema za tebe broda, nema puta.
Kao što si svoj život šćerdao iz ovog kuta,
tako si ga na celoj kugli zemaljskoj upropastio.

JEDNE NOĆI

Soba bješe prljava i bijedna,
nad sumnjivom tavernom skrivena.
S prozora se uličica uska
i nečista vidjela. A odozdo
dopirahu glasovi radnika
koji su kartali i bančili.

I tu na istrošenom, priprostom krevetu
tijelo ljubavi imah, imah usne
crvene i opojne od strasti,
usne opojne od tolike strasti da i sada,
nakon mnogo ljeta, dok zapisujem ovo,
u samotnoj kući svojoj, opijen sam ponovo.

Konstantin P. Kavafi (1863-1933), koji se sada smatra jednim od najvećih pesnika koji je pisao na modernom grčkom jeziku, iako je bio priznat u rodnom gradu za vreme života, postao je šire priznat tek posle smrti. Rođen u porodici grčkih trgovaca u Aleksandriji, vodio je prilično neinteresantan život. Tokom 1872., dve godine nakon što je smrt oca uticala na smanjenje porodičnog bogatstva, otišao je za Englesku sa delom porodice i ostao tamo od devete do šesnaeste godine. Vratili su se u Aleksandriju, ali ih je bombardovanje grada od strane Britanaca dovelo u Konstantinopolj 1882. godine, gde Kavafi ostaje do 1885. kada se vraća u rodni grad i zapošljava u civilnoj službi. Retko ga je napuštao do kraja života, iako je putovao u Francusku i Englesku 1897. i u Grčku 1901., 1905. i 1932. godine. Opus od 154 kratke pesme za koje je Kavafi želeo da budu sačuvane objavljen je 1935. godine, dve godine nakon njegove smrti; ovaj centralni deo njegovog rada nastao je između 1896. i 1933. Tokom života, objavljivao je poeziju u periodičnicima i pravio je knjižice drugih pesama koje je delio svojim prijateljima. Pored toga, postoje 33 pesme napisane od 1884. do 1896. i još 63 koje nisu objavljene tokom njegovog života. Ipak one ne doprinose mnogo njegovoj reputaciji kao pesnika, jer je bio poznat kao oštar kritičar svog rada. Kavafijeva poezija se u jednom delu sastoji od priče o coming-outu, iako nedostatak detalja ne dozvoljava da se svrsta u poeziju priznanja. U svojim dvadesetim i tridesetim pokušao je, neuspešno, da piše heteroseksualnu ljubavnu poeziju, ali je sa četrdeset počeo da se oseća komotnije u temama o ljubavi među pripadnicima istog pola i napisao je oko 50 pesama koje su od njega načinile značajnu inspiraciju gej i biseksualnim piscima. Kavafijeva poezija se može podeliti u tri glavne kategorije: istorijska, filozofska i erotska, iako ima mnogo preklapanja – neke od njegovih istorijskih pesama su erotske i obrnuto. Gej čitaoci su se posebno zanimali za Kavafijevu erotsku poeziju, koja zauzima značajan deo njegovog opusa. U ranoj pesmi “Sveće” iz 1893. godine, Kavafi izražava svoj strah da nastupajući dani sada padaju za njim kao magloviti niz izgorelih sveća. Čitaocu je dozvoljena velika sloboda u interpretaciji, ali se može videti strah od gubitka mogućnosti da se živi život u potpunosti, možda zbog seksualne represije. U “Zidovima” (1896), pesnik se žali da je dozvolio da se izgrade zidovi oko njega koji su ga odsekli od spoljnog sveta. Fabula pesme je nejasna, ali se može protumačiti kao Kavafijeva žal zbog toga što je dozvolio sebi da potisne svoju senzualnu stranu. Pesma “Prozori” (1897) predstavlja pesnika koji luta nadajući se da će naći prozore za svoju zatvorenu sobu, i u isto vreme bojeći se mogućeg tiranstva svetlosti.