Rabindrant Tagore

Begunica

Dodji, prolece,
smeh ljubavnice zemljin,
neka zakuca srece suma,
nestrpljivo da se izrazi!
Dodji u naletima nemira usred lisca
i cveca koje hita da se razvije.
Kao sjajna pobuna, baci se u noc,
u tamu vode, iznad zemlje,
oglasi slobodu zarobljnih klica!
Kao smeh munje, urlik oluje,
odjekni u bucnom gradu,
oslobodi rec ugusenu,
napor koji je pao u letargiju,
osnazi nasu borbu malaksalu,
budi pobednik smrti!

Secam se toga dana.
Pljusak je besneo, pa se smirio,
i ponovo poceo, cudljiv, s duvanjem vetra.
Uzeh svoju spravu za sviranje.
Nemarno sam dodirivao zice;
nehotice muzika je pratila
ritam naleta vetra i kise.
Ona je bila krisom ostavila svoj posao,
zastala kod mojih vrata,
pobegla, dvoumeci se.
Vratila se, ostala trenutak naslonjena na zid;
najzad je tiho usla u sobu i sela.
Pognute glave hitro okrece iglu u tisini.
Uskoro zaostaje, i ide da pogleda kroz prozor
drvored taman od kise.
Jedan cas kisnog popodneva,
punog senki, pesme i tisine.
Nista drugo.

Te noci ispevao sam
jednu pesmu,
ali ti nisi bila tu.
Pronasao sam reci
koje sam uzalud trazio vazdan.
Jest, iz nedara nocne tisine
one su se slile u svirku,
dok su se zvezde palile
jedna za drugom
Ali ti nisi bila tu.
Hteo sam jutros
da ti pevam pesmu svoju:
ali iako nisam zaboravio melodiju,
buntovne reci mi izmicu
sada kraj si kad mene.

Zadrhtacu bez sumnje
ako se ikad budemo sreli
u drugome zivotu,
u svetlosti udaljenog sveta.
Zaustavljajuci se,
prepoznacu tvoje oci,
tamne kao jutarnje zvezde,
i znacu da su pripadale
zaboravljenom sumraku
predjasnjeg zivota.
Reci cu:
car tvoj lica nije samo u njemu,
u nju se utkala zarka svetlost
moga pogleda pri susretu
koji se ne pamti,
i moja ljubav joj je dala
tajnu koja se izgubila.

Uvecala si me
svojom ljubavlju,
mene koji sam samo
jedan covek izmedju drugih,
koji plovi obicnim tokom,
pokretan voljom
promenljive milosti sveta.
Dala si mi mesto
tamo gde pesnici svih vremena
donose svoje darove,
gde ljubavnici u ime vecnog
pozdravljaju jedan drugoga kroz stoleca.
Ljudi zurno prolaze ispred mene na trgu -
ne opazajuci kako je moje telo postalo
dragoceno od tvog milovanja,
ne znajuci da u sebi nosimtvoj poljubac
kao sto sunce nosi u svojoj lopti
vatru bozanskog dodira,
kojom sija vecito.

Gazeci travu na stazi,zacuh:
'Poznajes li me?'
Osvrnuh se, pogledah je i rekoh:
'Ne mogu vezati ni jedno ime za tvoje lice'
Ona odgovori:
'Ja sam prva velika tuga tvoje mladosti'.
Njene oci su blistale kao rosno jutro.
Pocutah trenutak, a zatim zapitah:
'Jesi li iscrpla sav teret suza?'
Osmehnu se i ne odgovori.
Razumeh da je njen plac
imao vremena da nauci govor osmeha.
'Nekada',
prosapta ona,
'govorio si da ces uvek voleti svoju tugu'.
Zbunjen, rekoh:
'Istina je, ali prosle su godine, i dosao je zaborav'.
I uzimajuci njenu ruku u svoju,
dodadoh:
' I ti si se promenila.
Nekadasnji bol postao je vedrina'.

Srecan sam sto me ne gledas
vise sazaljivo.
Zlokobna car noci
i odjek mojih reci
koje kazuju zbogom,
prestrasene od ocajnog naglaska,
dovele su me do ivice placa.
Ali dan ce se roditi,
moje srce ce biti opet tvrdo,
i nece biti vise vremena za suze.
Ko kaze da je zaborav nemoguc?
Samilosna smrt buja
u samom srcu zivota,
obuzdavajuci njegovu ludu
zelju za trajanjem.
Burno more na kraju otpocine
u svojoj pokretnoj kolevci;
sumski pozar zaspi
u postelji od pepela.
Ti i ja se rastajemo,
i raskid ce pokriti
ziva trava i cvece nasmejano
na suncu.

..Ti si večernji oblak koji bludi nebom mojih snova.
Čežnjama ljubavi svoje dajem ti boju i oblik.
Ti si moja, moja, ti koja obitavaš u mojim
beskonačnim snovima!

Tvoja su stopala ružičasto rumena od ognja
mog čežnjivog srca, ti koja žnješ moje večernje pesme!
Tvoje su usne gorkoslatke od ukusa vina mojih patnji. ..

Ti si moja, moja, ti koja obitavaš u mojim
usamljenim snovima!

Sjenkom svoje strasti zacrnio sam oči tvoje,
stalna gošćo u dubinama mog pogleda.
Vezao sam te, dragana, i uhvatio u mrežu svoje svirke...

Ti si moja, moja, ti koja obitavaš u mojim
besmrtnim snovima...

..."Tebe ja hoću! Samo tebe"-
ponavlja moje srce bez prestanka.

Sve želje koje me tište bez prestanka...
Sve želje koje me tište danju i noću ništavne su u osnovi...

Kao što noć u tami svojoj
krije žudnju za svjetlošću, tako iz dubine
nesvjesnoga u meni otima se krik:
"Tebe ja hoću! Samo tebe!"

Kao što vihor na kraju izdiše u miru;
pošto se borio svom svojom moći protiv njega,
tako je buna moja ustremljena
protivu ljubavi tvoje i viče:
"Tebe ja hoću! Samo tebe!"...

1


Sluga
Sazali se na svog slugu, kraljice!

Kraljica
Svecanost je prosla i sve su me sluge
ostavile.Sta ces ti tako dockan?

Sluga
Posto si druge otpustila,dosao je moj cas.
Dosao sam da te pitam sta ima tvoj poslednji
rob jos da uradi.

Kraljica
Sta mozes da ocekujes ovako pozno?

Sluga
Ucini me gradinarom svog cvetnjaka.

Kraljica
Kakva ludost!

Sluga
Hocu da napustim svoj stari posao.
Bacicu mac i koplje u prasinu.Ne salji me
vise na daleke dvore;ne kreci me u nove
pobede.Ucini me gradinarom svog cvetnjaka.

Kraljica
Koje bi ti bile duznosti?

Sluga
Da ti sluzim u dokolici.
Odrzavacu svezu travu na tvom putu,kojim
jutrom seces i gde sumorno cvece pri svakom
tvom koraku klicanjem pozdravlja stopala
tvoja.
Ljuljacu te na ljuljasci u hladu saptaparne,
kroz cije ce se lisce probijati ran mesec da
celiva rub haljina tvojih.
Punicu ti mirisnim uljem kandilo kraj postelje
i cudnim cu ti slikama sarati podnozje
pastom od safrana i sandala.

Kraljica
A kakva ce ti biti nagrada?

Sluga
Da smem drzati tvoje sacice male kao nezne
lotosove pupoljke, i preko clanaka nogu tvojih
navlaciti cvetne lance;da ti smem tabane
obojiti crvenim sokom asokovog cveta i poljupcima
otrti trun prasine, koji na njima mozda jos
okleva.

Kraljica
Slugo moja, tvoja je molba uslisena,bices
gradinar mog cvetnjaka.

Pevaceve zrtve

U nedeljnom hladu kisnoga jula
koracas tihim korkom, nem kao noc,
i mimoilazis strazu.
Danas je jutro zatvorilo oci, i ne haje
za uzurbanu viku glsne kosave;
preko uvek budnog plavog neba
prevucen je gust veo.
U sumama su umakle pesme,
a na svakoj kuci vrata su zatvorena.
Ti si usamljeni putnik pustim ulicama.
O moj jedini prijatelju, namiliji,
na kuci je mojoj kapija otvorena -
ne mimoidji je kao san.

Prijatelju, jesi li napolju u burnoj noci
na svom ljubavnom putu?
Nebo stenje kao neko koji ocajava.
Nocas mi ne dolazi san.
Neprestano otvaram kapiju i
gledam u mrak, prijatelju moj!
Ne mogu nista da poznam pred sobom;
pitam se, gde je put tvoj?
Na kojoj tamnoj obali crne reke,
na kojoj dalekoj ivici hucne sume,
kroz koji varljivi ponor senke trzis
svoj put k meni, moj prijatelju?

Svetlost! O, gde je svetlost?
Uzezi je na razbuktaloj vatri ceznje!
Ovde je zizak, ali, avaj, plamen
ne treperi - jeli to sudba tvoja,
srece moje! Bolja bi ti bila smrt.
Beda kuca na vrata, njen glas objavljuje:
tvoj gospod bdi,
zove te kroz nocnu tamu na sastanak.
Nebo pokrivaju oblaci;
kisa je beskrajna.
ne znam sta se u meni budi,
ne poznajem smisao toga.
Jedna munja navlaci mi preko oka
jos deblju tamu; moje srce pipa
i tri put na koji me dozivaju
glasovi noci.
Svetlost!
O, gde je svetlost?
Uzezi je na razbuktaloj vatri ceznje!
Grmi, huji vetar s piskom krz planinu.
Crna je noc, crna kao kamen.
Ne daj da casovi prodju u mraku!
Uzezi zizak ljubavi svojim zivotom!

U prvom osvitu cuh sapat;
trebalo je da odjedrimo ti i ja,
i niko drugi na svetu nije smeo znati
o tom putovanju nasem bez kraja i cilja.
Na tom beskrajnom okeanu,
pored tvog pazljivog osmeha,
pesme su moje nabujale u melodije
slobodne kao vali,
slobodne od svih stega reci.
Zar jos nije vreme? Zar jos ima posla?
Gle, vece se naglo nad obalom,
i pri svetlosti koja izdise ptice
se morske vracaju gnezdama
svojim u letu.
Ko zna kada ce se odresiti lanac
i kada ce se cun,
kao poslednji odsev zalazeceg sunca,
izgubiti u noci?

O svetlosti, svetlosti moja,
koja celivas oci i stisavas srca!
Ah, dragane, svetlost igra
u sedistu mog zivota;
svetlost dotice, dragane,
strune ljubavi moje;
nebo se otvara, vetar duva pomamno,
kikot juri zemljom.
Leptiri sire krila u moru svetlosti;
kruna svetlostnih vala
treperi od ljiljana i jasmina.
Dragane, svetlost preliva zlatom
oblake i rasipa drago kamenje.
Sa lista na list, dragane,
skakuce veselje i bezmerna radost.
Nebeska reka izasla je iz korita,
potop radosti se razlio.

San sto pociva na detinjim ocima -
ko zna od kuda dolazi?
Govore da obitava u zavicaju vila,
gde u sumskom hladu, koji slabo
osvetljuju svici, vise dva nezna
carobna pupoljka.
Otud on ide da celiva detinje oci.
Osmeh sto u snu prelece preko detinjih usana -
ko zna gde je rodjen?
Govore da jedne jeseni bled zrak
mladog meseca pogodio rub nekoga
oblaka koji je nestajao - tu, u snu
jednog rosnog jutra rodjen u osmeh
koji prelece u snu preko detinjih usana.
Slatka svezina sto nezno obavija
detinje udove - ko zna
gde se tako dugo skrivala?
Da, jos dok je majka bila nevesta,
prozela je u nemoj neznoj tajni
ljubavi srce njeno - slatka svezina
sto nezno obavija detinje udove.

Bol rastanaka to je sto se siri svetom,
sto radja nebrojene oblike na beskrajnom nebu.
Bol rastanaka to je sto nemo nocu
ukoceno gleda od zvezde do zvezde,
i postaje pesma u zuboru lisca sumornog
kisnog jula.
Bol rastanaka to je sto se preliva,
sto se udubljuje u ljubav i zudnju,
u patnju i radost ljudkoga doma,
sto se uvek topi i tece pesmom
kroz moje pesnicko srce.

51

Dovrsi svoju poslednju pesmu,pa da se
razidjemo.
Zaboravi ovu noc,kad mine.
Koga se trudim da zagrlim? Snovi se ne
daju uhvatiti.
Moje zudne ruke pritiskuju prazninu na srce
i ona mi satire grudi.

47

Zavrsicu pesmu svoju,ako ti je tako volja.
Ako srce tvoje ispunjuju nemirom, uklonicu
oci svoje sa tvoga lica.
Ako te na putu prestravljujem,skrenucu i
udaricu drugim putem.
Ako te zbunjujem dok pletes cvetne vence,
izbegavacu tvoj usamljeni vrt.
Ako je voda cudljiva i divlja,necu proterati
svoj cun pored obale tvoje.

57

O svete! tvoj sam cvet uzabrao.
Stegao sam ga na srce, a trn me ubode.
Kada minu dan i pade sumrak,videh da je
cvet uveo, ali je bol ostao.

O svete! mnogo ce jos cveca s mirisom i
ponosom doci k tebi.
Ali za mene vreme berbe je proslo; i cele
tamne noci nemam svoje ruze,ostao je samo
bol.

15

Jurim kao sto u hladu sumskom juri bizam
koji je pomahnitao od svoje sopstvene vonje.
Noc je kao u polovini maja,vetric poduhuje
s juga.

Idem i gubim svoj put;trazim sto ne mogu
postici,a postizem sto ne trazim.

Iz moga srca izvire i igra slika moje sopstvene
ceznje.
Svetla pojava se rasplinjuje.
Pokusavam da je zadrzim,ali mi izmice i
zavodi me.
Trazim sto ne mogu postici,a postizem sto
ne trazim.

35

Nikada ne kazes rec koju bi trebalo.

Da te ne bih ocenio,izmices mi na hiljadu
strana.

Da te ne bih pomesao sa mnogima,stojis
odvojeno.

Poznajem,poznajem lukavstvo tvoje;
Nikada ne ides putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev je veci od prohteva drugih,
zato cutis.

Pritvornom ravnodusnoscu ne hajes za moje
darove.

Poznajem,poznajem lukavstvo tvoje;
Nikada ne uzimas sto bi trebalo.

49
Pokusavam da ispunim svoje narucje njenom ljupkoscu,
da poljupcima opljackam njen sladak osmeh,
da ocima svojim ispijem njene tamne poglede.
Ali,avaj,gde to sve?
ko moze lisiti nebo njegovog plavetnila?
Koga se trudim da zagrlim?
Snovi se ne mogu uhvatiti...

Je li istina,
ja li istina da je tvoja ljubav lutala
kroz vekove i svetove trazeci mene?
I kada si me nasao
da je tvoja duga ceznja nasla svoje krajnje spokojstvo
u mom neznom govoru,
u mojim ocima i usnima,i mojom bujnoj kosi?
Je li istina da je tajna beskonacnosti
ispisana na mom malom celu?
Reci mi,o dragane,je li sve to istina?

Iz raznih zbirki

Zeno, u tvome smehu je
muzika izvora moga zivota.

To je jos samo dete, gospodaru.
Ona trci oko tvoga dvora,
zbavalja se, pokusava da
i od tebe napravi igracku.
Ne pazi na neuredjenu kosu
ni na nemarnu odecu koju vuce po prasini.
Zaspi i ne odgovori ti kad joj govoris -
cvet koji joj dajes ujutru,
iz njenih ruku pada u prasinu.
Kad se podigne oluja i kad se
nebo smraci, ona vise ne spava;
ostavljajuci lutke rasturene po tlu,
ona se prijubljuje tebi, iz straha.
Boji se da te dobro ne sluzi.
Ali ti posmatras njenu igru smeseci se.
Ti je ne poznajes.
Dete koje sedi u prasini tvoja je zena;
njene igre ce se smiriti,
postace ozbiljnije,
pretvorice se u ljubav.

Napusteni zizak ceka u drugom danu
poljubac plamena koji dovodi noc.

Dan je mracan od kise.
Besne munje cepaju oblake
u dronjke, i suma je kao zatvoreni lav
koji ocajno trese grivom.
U takav dan, usred razularenih vetrova,
daj mi da se smirim
u tvome prisustvu.
Jer je zalosno nebo ispunilo senkom
moju samocu, i pod njim se tvoj
bozanski dodir utiskuje u moje srce.

Na ovome svetu zivimo
dokle ga volimo.

Pola i pola

Tvoja mreža svet pokriva
Kako mogu da pobegnem?
Pola sam zarobljen
Pola na slobodi

Nekada u zaboravu
Moje srce se otvori
Ali ja ga ponovo sakrijem

Spolja sam ko školjka ostrige
tvrd i zatvoren
Unutra ima za tebe
Samo jedan biser, ko suza

Moje srce hoće da te gleda, a da ne trepne
Zašto i oči ka tebi pogled ne upru?
Pola sam zarobljen
Pola na slobodi




I još:

Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali se plašim da bi mi srce iskočilo na usta.
Zato pričam i pričam okolo i zatrpavam svoje srce rečima...

Jednog trenutka sve zaboravih



Jednog trenutka sve zaboravih i dođoh.
A ti mi pogledom svojim otkri da l' onih dana
postoji
još sen, kao daleki bledi oblak na vidiku u kome
kiše više nema.
Oprosti mi moj zanos, samo sad.

Ruže su još u pupoljku; ne znaju one da ovog leta
cveća mirisnog brati nećemo.
Jutarnja zvezda treperi u zoru, ranu svetlost
zamrežilo granje
pred tvojim prozorima, ka nekad, onih dana.
A ja zaboravih da vreme je sad drugo, i dođoh.

Zaboravih kako si me postidela, okrenuvši glavu od srca
koje sam ti nudio.
Sećam se samo onih reči što izgovaraše drhtavim usnama,
sećam se u svojim tamnim očima bleska strasti
kako pomicaše, kao u smiraj dana krilo ptice
što traži svoj dom.
Zaboravih da se ti i ne sećaš i dođoh.

*

Srećan sam što me više nećeš čekati sa izrazom
sažaljenja u pogledu.
Na oči mi suze naviru, al' to je samo čarolija noći,
to su samo reči moje na rastanku, što i mene
zbunjuju prizvukom očaja.
Proći će noć i doći svetlost dana, oči će se osušiti, srce će
se smiriti; i neće više biti vremena za plač.
Ko kaće da je teško zaboraviti?
Milosrdna smrt nagriza srž života i ludoj upornosti
njegovoj smirenje donosi.
uzburkano more utišaće se najzad u svojoj stenovitoj kolevci;
šumski požar pašče u san na postelji od pepela.
Ti i ja ćemo se rastati, raskid će sakriti mlada trava
i cveće što se smeje na suncu.

*

Ako ljubav nije ništa nego bol,
zašto će ljubav ova?
Kakva ludost tražiti uzdarje srca njenog
za svoje što joj dade.
Sa gorućom u krvi strašću
i žarom mahnitim u pogledu.
Zašto lutanje kroz pustinju?
Ne čezne ni za čim na svetu
onaj koji sebe poseduje sam.
Za njega nije slatki miris proleća, cveće i ptica poj;
A ljubav kad dođe, kao senka zakloni sav svet,
Potire život i mladost.
Zašto onda tražiti u magli ljubavi
pomračenje postojanja svog?

Riba u vodi je tiha
životinje na zemlji su bučne
ptica u vazduhu peva.
Ali, čovek u sebi nosi
tišinu mora,
buku zemlje
i muziku vazduha.

Neverni osmeh prelece mi preko ociju
kada dodjem k tebi da ti kazem - Zbogom!
Cinio sam to tako cesto da mislis
opet cu se vratiti!
Priznacu ti , istu sumnju osecam i ja.
Jer proletnji dani opet idu;
pun mesec uzima zbogom i ponovo dolazi;
behar se ponovo vraca i rumeni na granama
iz godine u godinu,
tako se i ja mozda rastah od tebe da se opet vratim,
Ali cuvaj varljivu sliku neko vreme;
ne goni je neljubaznom zurbom,
Pa kada kazem ; ostavljam te zauvek,
primi to za istinu;
i pusti bar za trenutak da magla suza pojaca
mracni okvir tvojih ociju.
A kada se ponovo vratim,
osmehni se lukavo,kako ti je drago.

Tagore

Prva bezimena

Gazeci travu na stazi zacuh: "Poznajes li me? "
Osvrnuh se, pogledah i rekoh: "Ne mogu vezati ni jedno ime za tvoje lice."
Ona odgovori: " Ja sam prva velika ljubav tvoje mladosti."
Njene oci su blistale kao rosno jutro.
Zacutah trenitak, a zatim zapitah: "Jesi li iscrpla sav teret suza?"
Osmehnu se i ne odgovori.
Razumedoh da je njen plac imao vremena
da nauci govor osmeha.
Nekada prosapta ona: "Govorio si da ces uvek voleti svoju tugu."
Zbunjen rekoh: "Istina je, ali prosle su godine, i dosao je zaborav."
Uzimajuci njenu ruku u svoju, dodadoh: "I ti si se promenila, nekadasnji bol postao je vedrina."
To je samo dete gospodaru.
Ono trci oko tvog dvora, zaboravlja se, pokusava da i od tebe napravi igracku.

Ne pazi na neuredjenu kosu ni na nemarnu odecu koju vuce po prasini.

Zaspi i ne odgovori ti kad joj govoris -
cvet koji joj dajes ujutru, iz njenih ruku pada u prasinu.
Kad se podigne oluja i kad se nebo smraci,
ona vise ne spava, ostavljajuci lutke rasturene po tlu, ona se priljubljuje
tebi, iz straha.
Boji se da ti dobro ne sluzi.
Ali ti posmatras njenu igru smeseci se.
Ti je poznajes.
Dete koje sedi u prasini tvoja je zena;
njene igre ce se smiriti,
postace ozbiljnije,
pretvorice se u ljubav…

Dodji na moje jezero

Ako hoces da budes jednom vredna
i da napunis svoj krcag, -
o dodji, dodji na moje jezero.
Voda ce se pripiti uz tvoje noge
i izbrbljati svoju tajnu.
Po pesku je pala svezina kise koja ide,
oblaci se nagli pod modrim linijama drveta
kao bujna kosa nad tvojim obrvama.
Ritam tvojih stopa, koji dobro poznajem,
udara me u srce.
O dodji, dodji na moje jezero,
ako moras da napunis svoj krcag.
Ako hoces besposlena da bezbrizno sedis,
dok ti voda nosi krcag, -
o dodji, dodji na moje jezero.
Padina se zeleni i divljega je cveca
bezbrojno.
Misli ce tvoje izletati iz tvojih tamnih ociju
kao ptice iz svojih gnezda.
Preves ce ti spasi na stopala.
Dodji, o dodji na moje jezero,
ako hoces da sedis besposlena.
Ako si sita igre pa hoces da zagnjuris u vodu, -
o dodji, dodji na moje jezero.
Ostavi na obali plavi ogrtac,
plava ce te voda ogrnuti i pokriti.
Talasi ce se prpinjati da ti ljube vrat,
da ti na uho sapcucu.
Dodji, o dodji na moje jezero,
ako hoces da se zagnjuris u vodu.
Ako moras u bezumlju da skaces u svoju smrt, -
dodji, o dodji na moje jezero.
Jezero je moje sveze i bezdano.
Crno kao san bez snova.
U dubinama njegovim isto su dani i noci,
a pesma je cutanje.
Dodji, o dodji na moje jezero,
ako hoces da utones u svoju smrt.

Cetvrta bezimena

Volim te, dragane, oprosti mi ljubav moju.
Uhvacena sam kao ptica koja je zalutala.
Otkako se potreslo, srce moje izgubilo je svoj veo i ogolelo.
Pokrij ga svojim sazaljenjem, dragane, i oprosti mi moju ljubav.

Ako me ne mozes voleti, dragane, oprosti mi bol moj.
Ne gledaj me prezrivo iz daljine.
Povuci cu se u svoj kut i sedeti u mraku.
Obema rukama pokricu svoju golu sramotu.
Odvrati svoje lice od mene, dragane, i oprosti mi bol moj.

Ako me volis, dragane, oprosti mi moju radost.
Ako moje srce ponese bujica srece, ne smej se mom opasnom zanosu.
Ako sedim na svome prestolu i vladam nad tobom tiranijom ljubavi svoje,
ako ti kao boginja poklonim svoju milost,
podnesi oholost moju, dragane, i oprosti mi moju radost.

zašto se ugasi žižak?

Zašto se ugasi žižak?
Zaogrnuh ga svojom kabanicom da ga sačuvam od vjetra,
Zato se ugasi žižak.

Zašto uvenu cvijet?
Pritisnuh ga na srce svoje strepeći od ljubavi,
Zato uvenu cvijet.

Zašto usahnu rijeka?
Podigoh nasip da bih je sačuvao samo za sebe,
Zato usahnu rijeka.

Zašto puče struna na harfi?
Htjedoh da izmamim ton koji prevazilazi njenu snagu,
Zato puče struna.

PRIJATELJU MOJ


U nedeljnom hladu kisnoga jula
koracas tihim korakom, nem kao noc,
i mimoilazis strazu.
Danas je jutro zatvorilo oci, i ne haje
za uzurbanu viku glasne kosave;
preko uvek budnog plavog neba
prevucen je gust veo.
U sumama su umukle pesme,
a na svakoj kuci vrata su zatvorena.
Ti si usamljeni putnik pustim ulicama,
O, moj jedini prijatelju, najmiliji,
na kuci je mojoj kapija otvorena
ne mimoidji je kao san.



Prijatelju, jesi li napolju u burnoj noci
na svom ljubavnom putu?
Nebo stenje kao neko ko ocajava.
Nocas mi ne dolazi san.
Neprestano otvaram kapiju
i gledam u mrak, prijatelju moj!
Ne mogu nista da poznam pred sobom;
pitam se gde je put tvoj?
Na kojoj tamnoj obali crne reke,
na kojoj dalekoj ivici hucne sume,
kroz koji varljivi ponor senki
trazis svoj put ka meni, moj prijatelju !



U prvom osvitu cuh sapat;
trebalo je da odjedrimo ti i ja,
i niko drugi na svetu nije smeo znati
o tom putovanju nasem bez kraja i cilja.
Na tom beskrajnom okeanu,
pored tvog pazljivog osmeha
pesme su moje nabujale u melodije
slobodne kao vali,
slobodne od svih stega reci.
Zar jos nije vreme ? Zar jos ima posla?
Gle, vece se naglo nad obalom,
i pri svetlosti koja izdise
ptice se morske vracaju gnezdima svojim u letu.
Ko zna kada ce se odresiti lanac
i kada ce se cun,
kao poslednji odsev zalazeceg sunca,
izgubiti u noci…?