Milan Dekleva

Milan Dekleva
Delo slovenačkog pesnika Milana Dekleve je već dugo visoko cenjeno, ne samo zbog svog idejnog kvaliteta već i zbog svog majstorstva u formi. Samim tim, ovogodišnja dodela Prešernove nagrade, najvažnije slovenačke nagrade za književnost, nikako nije bila iznenađenje. Milan Dekleva se rodio 17.10.1946 g. u Ljubljani, studirao je uporednu književnost i književnu teoriju na Univerzitetu u Ljubljani. Pored književnosti bavio se i muzikom. Njegove pesme imaju specifičnu filozofsku osnovu i po svojim apstraktnim metaforama bliske su stvaralaštvu slovenačkog pesnika Nike Grafenauera. Dekleva je u potrazi za skrivenim smislom stvari i čovekove teskobe, on se bavi značenjskim viškovima, jezičkim zaklinjanjem i ironičnom igrom. Njegov prvenac Mushi mushi (1971) prva je zbirka haiku poezije izdata na slovenačkom jeziku. Vremenom, lakoća njegovog eksperimentisanja umirila se u pozu potpuno oblikovane izbrušenosti i kompleksne metafizičke meditacije koja se ne bavi samo unutašnjom nesigurnošću subjekta već opaža i širi pritisak spoljašnjih mitologija naroda i evropske civilizacije. Svestan je kako je svet teško izgovorljiv i zato, u najboljem slučaju, o njemu piše kao o mogućnosti, u tišini koja okružuje fragmentarnost reči. U pesmama koje je napisao tokom 90-tih godina ulazimo u trag detaljnim razmišljanjima o smislu čovekove blizine koju izgovara sa gnomičnom elementarnošću ili, naprotiv, zagonetnom otvorenošću. Njegove najvažnije zbirke su Dopisivanja (Dopisovanja, 1978), Nagovaranja (Nagovarjanja, 1979), Otimanje božijeg (Odjedanje božjega, 1988, Jenkova nagrada), Panični čovek (Panični človek, 1990), Prevaziđeni čovek (Preseženi človek, 1992), Sledovi (Sosledja, 2001), U živi zub (V živi zob 2002). Virtuoznost u formi i jezičku ekvilibristiku utvrđuje u zbirci varijacija na formu soneta Šepavi soneti (Šepavi soneti, 1995, Župančićeva nagrada). Pored pesama piše i romane (Oko u vazduhu, Oko v zraku, 1997; Pimlico, Pimlico, 1998; Trijumf pacova, Zmagoslavje podgan, 2004) i eseje (Rožančeva nagrada za Gnezda i katedrale, Gnezda in katedrale, 1997, O trnu i cvetu, O trnu in roži, 2002). Pored toga tu su još i pesnički i prozni tekstovi, kao i pozorišne

Daleke daljine

Daljine se udaljuju.
Nekad su spavale uz ljudska stopala
I grejale svitke belih čini.

Prebivale u blizini gladnih pasa
i u strehama hramova, tako da su
prepisivači spisa našli Reč.

Sanjarile su u živim i mrtvim
jezicima, jezicima živih i mrtvih, osećale
pesak, so, rosu, koricu ništavila.

Kada su putovale, držale su se
Istoga talasa i otkrivale grudi istome vetru,
tako da je svet bio pregledan kao razum.

A sada -
Sada sve boravi zbijeno u obećanju
rođenja -
bez daljine.

Drugačije plače dete u toj pustoši.
Kao iz daljine.

Daljina putnika


Nemir, nemir
je daljina putnika.

Žene ih u slani vetar
I nagriza im oči.

Osećaju da se bliža zima,
a greju, greju.

Dođu u crnu šumu
i smeju se senkama.

U fjordu, gde nebo ima
oblik rogova, ne čuju ništa.

Od mraza postanu suvi
Kao cepanice.

Znaju da se nad gorama
kristalizirao mir, to znaju, a osvojeni daljinom
preskaču srce i uđu

u sopstveni trbuh. To nije pravi
put, obuzme ih, to je prava

bludnja, to je prava sreća.

Oči su mašina za brojanje zvezda


U njima se svetlost oblikuje
u snop i grozd i list i prst.
I u smrtnu kišicu koja tamni

iz smisla u otkrovenje. Oči
najduže ostaju u sećanju,
kad slika već odavno izbledi,
papir, stas, glas, lice.

Jer ono što oči vide je prvi
i poslednji čas. I sporedna
oblast, koja nam kao strast pripada.
Samo za oči je svaka senka, svaka

zora nova, u njih dođe iznenada.
Oči su mašina za preobražavanje snova
u spokoj - i za začeće.

* * *


Imala je divlje usne
poput arapskog vetra
i strašnu zlobu u potamnelim bokovima.
Sa dušom, koju je ciganin umesio
u kičmu gitare,
borile su se zvezda
i čovekova uspomena, od trenutka kada su zasijale.

Dušo mila, dušo prevrtljiva,
šta mi je činiti u preobimnoj pokrajini?
Moli, mangupe gavgarski, moli klempava
skitnice, moli, da meso bude tvrđe
od krivice, vrišti, ako ne bude dovoljno, zaurlaj!

Možda probudiš čitavu zemlju,
koju je preplavila prošlost,
da se odupre i vine u nebo,
zajedno sa sramežljivim kedrima i pomilovanim
mačkama,
da se odupre, digne i vine visak lepote
i postane bela nevinost,
pevajuće ništa
s kikom zavodljivog praseta.

Anaksimandrov aksiom savršenosti


Stvari padaju u suprotnom smeru
Od smera rasta: zakon vertikale.
Kretanje pripada beskonačnosti,
mirovanje konačnosti: zakon horizontale.
Misao se misli iz sećanja: zakon kruženja.
Čovek ustaje u budućnost,
stupa u sadašnjost,
leže u prošlost: zakon unakrsnosti.
Podmlađenje sveta je u njegovom zastarevanju:
aksiom savršenosti.

Anaksimandrovo pravilo paralelnosti


Ja, Anaksimandar, u ženu zabijen klin,
polusiromah, poluštene. Moj jonski ud
jampski napet. Ljubavi u čast se trljamo:
značaj paralele je beskonačan. Značaj
beskonačnog je ništa. Bez tebe ne bih mogao
biti ništavan, ja, Anaksimandar.

Anaksimander odbrojava

Pet čula za jedno srce.
Četiri strane neba za jednu zemlju.
Tri dimenzije za jedan prostor.
Dva bitisanja za jedno dete.
Jedan život za jednu smrt.
Nikakve reči za beskrajno, koje udružuje
srce, zemlju, prostor, dete i smrt.

* * *

neko se igra brzinom
srca. znaš. masline su prizme svetlosti.
mir sa nama putuje, kao i zemljotresi.

ali u kojoj tački prodrmaš
stvari i zavoliš ih? da li je brdo
šimšira postalo bogomolja?

toplinom kože glinu pretvaraš
u opeku. tužbe se pretvaraju u smeh
koji te ljubi u travi.

***


Oj, uraslosti brda,
dušnik disati sa tobom,
koji imaš među lopaticama
prostor za mušku glavu.

Čuti stanje srebrnine. Sekundicu jednine.

I ako vrisne telo, znati: drugde.
Ne biti svoj: još je drugde, koji ulazi
u prostor iza prostora dotaknute.
Kako usporeno! Utišano hodočašće,
kad je dlan paralela sentimentu!

Košuljicu imaš na grudima presavijenu
kao slovo u grčkoj abecedi, mesing govora.

Čovek, istrošeno seme


Ovo je vek visokog meseca.
Tinja plavičasto lišće
u skoro bezvremenoj obnovi.
Strah koji pincetom odmerava duše
treba obuhvatiti preklinjućim krugom.

Ima nečega što stalno
ostavlja samoću stvari
i naseljava poglede
rastućeg poretka
i preosetljivost ljudi.

Čovek, istrošeno seme.
Čovek, rasuta upornost,
najdublja brazda tišine,
ljuska čuđenja,
korica, igra čuvanja tajne,
koja vara
da spavamo zajedno.
U stvari ne diše
ispod pokrivača
i na koži
buđenja nema njenih dokaza
ni tragova.

Ima nečega što nas stalno
ljubi i spušta u samoću stvai.
Ima nečega što nam dozvoljava
da budemo samo
kada nas nema.

Sa slovenačkog preveli prof. Maja Đukanović
Gorica Radovanović, Jana Kobal, Nikica Strižak, Dorijan Hajdu,
Slobodan Novokmet, Ivana Veličković i Jelena Budimirović