LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Ivan Dobnik

Ići dole 
AutorPoruka
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ivan Dobnik Empty
PočaljiNaslov: Ivan Dobnik   Ivan Dobnik Icon_minitime8/5/2012, 10:24 pm

Ivan Dobnik

Rođen 1960. u Celju, pesnik, pisac, kritičar, esejista, prevodilac, urednik. Na Filozofskom fakultetu u Ljubljani je studirao filozofiju i uporednu književnost. Do sada je objavio pesničke zbirke Oslobađanje (1980), Kaligrafija lire (1999), Zatvaraš svoje oči (2003; nominacija za Veronikinu nagradu 2004) in Rapsodija u hladnoj zimi (2005). Član je uredničkog odbora revije Apokalipsa i soosnivač i odgovorni urednik Poetikona, revije za poeziju i poetično. Kao samostalni književnik živi i stvara u Ljubljani i Šmatevžu u Savskoj dolini.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ivan Dobnik Empty
PočaljiNaslov: Re: Ivan Dobnik   Ivan Dobnik Icon_minitime8/5/2012, 10:25 pm

sedamnaesta


Sanjarenja, jasna.
Goli svemir pronalaze,
VASIONU otvaraju
govorkanja,
nemilosrdna su.
Za tebe su, to znaš.
Puštaju trag.
Prenose
ranjenu radost.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ivan Dobnik Empty
PočaljiNaslov: Re: Ivan Dobnik   Ivan Dobnik Icon_minitime8/5/2012, 10:25 pm

osemnaesta


Kao lasta nad pašnjakom
večernjeg leta STRMIH BREZA
na obronku sahranjenog pejsaža.
Ne, i ona je iščezla.
Ne, više niko nije iz tih vremena.
Samo sećanja, kao sve drugo,
složena u harmoniji
tačne predstave
o izbrisanom, o pokošenom
ili ubijenom, opustošenom,
unakaženom. To nisu bile
prirodne sile kao zemljotresi
ili gräd, bio je to
lenjir, neka ideja o napredku,
inženjereva strast. Šta je ostalo?
Koliko je moguća uteha
sećanja ili pesama,
buđenja ili čuvanja
s pisanjem?
Časovi snega rasipaju delove
crnih mrava zajedno
sa šumom stare breze.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ivan Dobnik Empty
PočaljiNaslov: Re: Ivan Dobnik   Ivan Dobnik Icon_minitime8/5/2012, 10:26 pm

devetnaesta


I diše
BELA ZIMA.
Beli sopran,
bele kose vazduha,
belo diktiranje iščeznuća,
stanje osećaja krila, raspršenih,
na usnama oči, mnogih noći,
bela hladnoća kroz zaboravljeno, nepomično telo,
belo uzimanje ognja, niko ne preostaje više,
niko pomičan. Prah odmorišta.
Sve je v intenzitetu doticanja.
Čitam, jer je jutro već sećanje.


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ivan Dobnik Empty
PočaljiNaslov: Re: Ivan Dobnik   Ivan Dobnik Icon_minitime8/5/2012, 10:27 pm

dvadeseta


Početak pevanja
u isti čas i njegov je kraj.
Prvi glas je izdahnuo.
Kao ugalj su školjke ZVEZDA,
prolazne u plesu zime,
gladne strune savijenih grana,
u talasanju, u ljubljenju.
Pretaču se Sad in Pre
i Tu i Tamo, groznica
Sna. Udružuju se,
isparuju, sa preciznošću
atomskog sata, sa mogućnošću
usecanja u čas,
sa nadom prelaska
preko Crne reke.
A draži mi je
taj put, tamo:
vrt živih drveća
pod ledom.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ivan Dobnik Empty
PočaljiNaslov: Re: Ivan Dobnik   Ivan Dobnik Icon_minitime8/5/2012, 10:28 pm

dvadeset i prva


Njena
koža
te pokrije.
REČI
te iznenade
kao prvi sneg.
Prekrivaju se, jezici.
Reči su nepopijene vaze.
Dole, pod zimom si.
Nomad si. Pod kožom
još jedan jezik. Svi jezici
nikad se ne prebroje.
Prvi i zadnji su naši.
Oganj koji rekom vesla,
sveti sebi, pronicljivo
zahvata iz pulsa
stalnih ptica, svejedno
zašto, bez razloga.
Proleće je u tom
zaleđenom ogledalu
najmoćnije.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ivan Dobnik Empty
PočaljiNaslov: Re: Ivan Dobnik   Ivan Dobnik Icon_minitime8/5/2012, 10:28 pm

dvadeset i druga


Uvek smo
NA SUPROTNIM STANAMA
postojanja,
a hoćemo život,
lepotu, svoj glas, nju,
koja se odmiče. Sad
se svlači. Ni njena
nagost ne može biti
tvoja. Samo tako ćeš je
imati, zauvek, na pola.
Na pola reči, na pola
Završenog pisanja, problem
koji se kao jezgro već
došunjao u seme,
okidač svih
potpunosti. Dodir
očima, piće prstima,
ljubljenje rečima.
Sneži na zovine cvetove.
Kuća spava. Mir, disanje
trave, iz nevidjivog
dolaze talasi
naše prisutnosti,
spavanje, svakog dana,
osluškivanje noći,
tih kapljica sna.


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ivan Dobnik Empty
PočaljiNaslov: Re: Ivan Dobnik   Ivan Dobnik Icon_minitime8/5/2012, 10:29 pm

Sa slovenačkog preveli prof. Maja Đukanović;
Gorica Radovanović, Jana Kobal, Nikica Strižak, Dorijan Hajdu,
Slobodan Novokmet, Ivana Veličković i Jelena Budimirović.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ivan Dobnik Empty
PočaljiNaslov: Re: Ivan Dobnik   Ivan Dobnik Icon_minitime16/9/2017, 12:30 pm

prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

PRE POČETKA

Usta se nisu zatvorila. Reke se nisu vratile.
Tragovi nisu bili izbrisani. Pesme nisu bile izgovorene.
Kuće nisu bile srušene. Ljubavnici se nisu razišli.
Planinski venci se nisu spustili. Knjige nisu bile zatvorene.
Vreme se nije zaustavilo. Ratovi se nisu nastavljali.
Snovi se nisu prekinuli. Tigrovi nisu bili izumrli.
Pesnici nisu izdavali. Vetar nije utihnuo.
Šume nisu nestale. Vojnici nisu ubijali.
Noći nisu plašile. Niko nije plakao.
Niko nije znao. Niko nije smeo.
Niko se nije dodirivao. Niko se nije voleo.
Niko nije bio proklet. Niko nije bio ranjen.
Nikoga nije bilo u kovčegu. Nikoga nije bilo u samoći.
Nikoga nije bilo na Mesecu. Nikoga nije bilo u očima.
Nikoga nije bilo bez prstiju. Nigde žeđi.
Nigde strasti. Nigde reči. Nigde vasione.
Nigde mora. Nigde vatre. Ni uzdaha.
Ni ritma. Ni krvi. Ni tela. Ni spavanja.
Ni snova. Nismo bili ljudi. Nismo bili tigrovi. Nismo bili zvezde.
Nismo bili tišine. Nismo se dodirivali. Nismo mislili.
Nismo bili travke. Ni vetar. Ni snovi.
Ni krici. Ni ribe. Nismo došli iz paučine.
Ni iz slova. Ni iz drveća. Nismo rođeni.
Ni iz pepela. Ni iz pakla. Ne, nije bilo vremena.
Ne, nije bilo stopa. Ne, nije bilo teskobe.
Ne, nije bilo smrti. Ne, nije bilo dodira.
Ne, nije bilo privida. Niko nije znao.
Niko nije pisao. Niko nije otišao. Niko nije grlio.
Niko nije ubijao. Niko nije vladao. Niko nije istupao.
Niko nije samovao. Ni ti, ni drvo. Ni mačak.
Ni vazduh. Ni kiša. Ne, ni prsti. Ne, ni oči.
Dolazili smo iz godišnjih doba. Sa drveća je vejalo lišće.

Sve ostaje neshvatljivo kao i ranije, pre početka.
Zemlja, reka, vetar, svetlost, mi, i ptice u travi.
SKLOPIŠ OČI

Sklopiš oči i moji prsti su reke zvezda,
Koje te miluju. Vetar zaspi sa noći, u kojoj
Spuštamo našu jedrilicu na more bez obala.
Bezvremenost zamiriše na slanu rosu kože.
Bežimo u sebe, tvoje telo je sunčeva vatra, koja pleše.
Vazduh na tvojim usnama je ranjen od dodira.
Padaš u mene: dugo putovanje počinje.
Slapovi neizrecivih reči dobili su
Težinu belih anđeoskih krila, skrivenih u tvojoj tamnoj kosi.
Nema jezika zemlje, koji bi mogli da izreknu ime tvoje lepote.
Tela govore reči ptica i talasa
U obliku drhtavih žitnih polja pod dugim
Letnjim svetlostima. Sklopiš oči
Na šumskom proplanku usred sobe i pijem te
Kao reku koja izvire u prostranstvima gora.
Tako dolaziš u moje snove te noći.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ivan Dobnik Empty
PočaljiNaslov: Re: Ivan Dobnik   Ivan Dobnik Icon_minitime16/9/2017, 12:31 pm



TI SI NAŠAO, TI SI VIDEO

Ti si našao drveće.
Ti si našao kosti.
Ti si našao utopljene bubašvabe i tragove puževa.
Ti si našao odbačenu reč i njen uzdah.
Ti si našao grob. Vetrenjače slova.
Ti si našao kraljicu strela i njeno oružje.
Ti si našao posetioca u gorama jezika.
Ti si našao, kada si ugledao, osetio.
Ti si našao vreme, medovinu igre, zaboravljene lestve, bič.
Ti si našao most do pećina iz pakla.
Ti si video, uhvatio, izdržao.
Ti si našao travke, mrtve, iskidane.
Ti si našao San, izmislio ga.
Ti si video prah na drveću.
Ti si našao prelaze u kule srca.
Ti si video rane i grozu, smeh jutra.
Ti si video oči, prste, topline.
Ti si našao krv iz knjiga, u Njoj.
Ti si video samoću, njeno telo, seme iz davnina.
Ti si video požare, bele tišine, bespuća.
Ti si video polegli plač i ptice.
Ti si našao drveće i trave, napolju, kako sijaju od budnosti i lepote.
Ti si našao sela, tamo, hiljadama godina unazad.
Ti si video pesmu, sebe, kapi, San.
Ti si video sneg i mahovinu na leđima srna.
Ti si video gole njive crvenom prošarane.
Ti si video zeca u visokoj travi.
Ti si video smrt na milion načina.
Ti si video knjigu, crno-beli glas među ruševinama.
Ti si našao, ti si video.
Ti si ostao, ti si sanjao.
I poleglo je sećanje, inje, krvava kiša,
plava trava, odasvud,
u noćima, koje su se talasale za tvojim leđima,
da bi sanjao, da nikada više ne bi video,
da nikada više ne bi našao.


prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ivan Dobnik Empty
PočaljiNaslov: Re: Ivan Dobnik   Ivan Dobnik Icon_minitime16/9/2017, 12:32 pm

prevela sa slovenačkog: Ana Ristović



HOĆU TEBE

1
Pokloni mi svoju mahovinu. Svoje zube.
Svoje kosti. Svoj dah. Svoje sunce. Svoj vazduh.
Svoje misli. Svoje prste. Svoje senke.
Svoju krv. Hoću tebe. Hoću tvoje more.
Hoću tvoje drveće. Hoću tvoje boje. Hoću tvoje reči.
Hoću tvoje obale. Hoću tvoje privide. Hoću tvoje svetlo.
Hoću tvoju strast. Hoću tvoje tišine. Hoću tvoj bezdan.
Sve to hoću. Još više tebe hoću. Tvoju vatru hoću.
Nepomičnost vazduha. Led koji peče. Breskvin cvet.
Spokoj zemlje. Drhtaj konja. Miris tvoje žene.

2
Daljine, Daljine, koje nikada ne pređeš, a ipak uvek
sanjaš o njima. Koralne ribe, koje te miluju.
Slapove noći, koji te zatvaraju u jezik samoće.
Drhtavu te hoću. Vrelu te hoću. Golu te hoću.
Među bambusima i topolama, u predelu crnih kosova.

3
Dodirni moje oči. Moje puteve i
sekunde, koje predstavljaju večnost prirode.
To je lišće. To su deca. To su tvoji svetovi
pod morem. To je krv slova, to su gladna usta za so
na tvojim leđima. Uzmi ih, dok još gore.
Dugo ih pij. Jer vreme nije važno,
ni godine, ni mesta, ni načini na koje
ćeš to učiniti. Vetar se sklanja,
traži i pronalazi u opustošenom predelu,
kao i ja, koji ostajem i pišem,
da bi mogla bilo kada da me posetiš.
Poznaje samoću. Zna za boje. Oseća mraz.
Sluša talase. Cepa jutarnje novine.
Duva u oblake i travke. Kovitla semenje
grabova. Ostaje i odlazi. Peva i čeka.

4
Pokloni mi svoj hod. Pokloni mi svoje disanje.
Pokloni mi svoje noći. Tamne džepove radosti.
Vrtlog nedostižnih usana. Sveske, u koje
nikada ne zapišeš moje ime. Taj uzdah.
Tu nadu. Taj mrak, u kojem se gubiš i niko te
ne nalazi, ni u knjigama, ni pod pokrivačima, nikada.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ivan Dobnik Empty
PočaljiNaslov: Re: Ivan Dobnik   Ivan Dobnik Icon_minitime16/9/2017, 12:34 pm

prevela sa slovenačkog: Ana Ristović


BELO, BELO

Bele zvezde.
Beli stubovi mesečine.
Bele knjige, prsti, snovi,
Beli poljupci,
Bele mačke, bela nežnost,
Bele veverice u šumi zime,
Bela krv, kada otvorim oči,
Beli bol jezera i ubijene ptice,
Bela vatra na belim usnama strasti,
Belo talasanje tvog tela,
Beli poljubac, dodir i uzdah,
Beli miris noći, beli morski krik u zalivu usta,
Beli papir za plava slova, za puteve izgubljene,
Beli kapilari tesnih oblaka na drugoj strani jeseni,
Belo zavođenje, belo razmišljanje, spavanje, stanje,
Beli uzdah nad jutrom u nekom španskom gradu,
Beli ples nad šumom koja nestaje u nečujnom plaču,
Belo, belo upepeljivanje vremena, muzike, usana, prstiju,
Beli tvoj korak pored mene, svila, godine, vozovi, knjige,
Beli oblik života, dolazaka i odlazaka,
Belina vetra u prozeblim bićima koja gledaju u neme prozore,
Beli šum pesme, koji neuništivo traje, traje, traje, belo traje,
Beli zubi sunca, nebeskog kralja, na licima ljudi,
Beli muk slapova izvan zemnih reči, paperjastih leptira mraka,
Bele šetnje, iz kojih se nije moguće vratiti, otići, odmoriti,
Belo gledanje, belo opipavanje, belo milovanje, belo šaputanje,
Belo u belom srcu beline, koja govori nepogrešivim glasom,
Belim glasom. Beli prah, koji nas zasipa. Belo kruženje divljine.
Bela noć. Kruta, neukrotiva, sada. Beli vetar i beli konjanici.
Beli bezdan. Bela ćutnja orkana, beli san mrtvih kitova.
Belo meso reke. U belom orahu sećanja. Bela planeta vrhunske tišine.
Bela biblija metafora. Beli most dvojine od belih stopa, zagrljaja, mirisa.
Belo paperje detinjstva. Dim belih igračaka, belih predmeta Sna. Kada pišem belo,
Belo predela i belo vazduha predela i belo vazduha unutar sebe, belo pulsiranje i
Belo disanje, belo miriše papir u beloj, izmaštanoj tebi, ovde, u meni.
Belo prelaženje belina. Belo kao što Jeste i Biće i kao što Je bilo, kao neulovljiva,
Belo paperje detinjstva. Na belim nasipima drhtavih reči beli kamen,
Bela cipela, bela mrlja slepila u mom pismu, oči, belih očiju zrenja.
Belog privida. Belih struna požude. Belog putovanja. U belo,
Belo prezimi, u beli ugalj biljaka i belih priča zakopanih
Belih gradova, opustošenih. Tamo te vidim, belo. Tamo te osećam i mislim
Belo, belu lepotu, beli bol, belu muziku, belu toplinu.
Belina si koja me čuvaš, krv slova. Belina leta, beli spokoj himne.
Bele padine raja. Svega, iz belih planina osetljivosti, rane,
Bele rane smrti. Beli nestanci. Bele praznine. Beli muk.
Belo, belo. Koje nikada ne spava, bela puma slasti, bela zamka u beloj vatri,
Belom kriku, belom uzdahu, belom gnezdu, belom moru,
Bela životinja ispod bele površine razmišljanja. Belo sanjarenje,
Belo samotarenje. Nezaustavivo belo lepetanje belih ptica,
Belih kraljica pisma, kada beli predeo ustane, prhne,
Belo progovori. Belo zamiriše još jače, belo preporodi
Belo prkošenje, tamo, gde je beli dom, bela kuća,
Beli vrt drugačijeg ljubljenja, na belom stolnjaku
Belih prašuma, gde beli sveštenici beline crnu
Belinu kopaju iz svojih usta, belih usta
Belog proleća, noćas, kada se belo u
Belom pronalazi, prepoznaje kao drugačije
Belo, a još uvek belo u pogledu slepaca,
Belo u pepelu borovih iglica.
Bele mreže bezdana,
Beli vetar, bambus,
Bela pesma, bela,
Bela.


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ivan Dobnik Empty
PočaljiNaslov: Re: Ivan Dobnik   Ivan Dobnik Icon_minitime16/9/2017, 12:36 pm

SVETIONIK

Za Marka Cestnika

Prozračnost horizonta odakle se pokreću talasi,
vest razglednice, drhtavi plamen poslednjeg pogleda.
Posvećujem se sebi, istrajavam, istrajavam
sa zracima večeri koji prečišćavaju reku,
pa i ljudsku dušu, nepouzdanu
ostavu neponovljivih stanja,
gde god sam. Pemaquid Point Lighthouse,
New Harbor, Maine; sunce već tone,
ti svojim slanim stopalima pretražuješ
vetar, sećanje i još uvek žive prisutnosti
umrlog oca, pišeš mi, da je leto u zenitu.
Mesta gde sam već bio, milovanja mirisnih soba,
Bezanson, 1996; mirišem te, mislim te,
sanjam i pijem. I buka automobila
sa autoputa Ljubljana – Maribor je muzika,
nova svetilišta našeg vremena su podarena
knjigama. Plodovi koji sazrevaju. Predeo kao što je
bio pre četrdeset godina, vonj po konjima
na paši, po nedovršenim platnima slikara
aktova seoskih devojaka, a jeseni su bile hladne,
zvezde tihe, bio sam nepokretan, začaran,
prepunjen toplinom koja je isijavala iz divljine.
Uvek iznova grad je pun krvi, svako
secište morija, bogatstava koje obično
ne znamo da upotrebimo, ovde su kao pokloni
budnima. I jezero koje skriva glas,
klizanje leopardovog hoda na igralištu
predgrađa, bilo gde, površina se preobražava,
sneži, galebi na Il de Molen su se srećno
vratili iznad Rokavskog morskog prolaza, u zatišju
Žute kuće gledam nazad na kontinent,
tih, biblijski, paganski. U intenzivnom snu
ne sanjam. Najmoćnija stvarnost
me vrati rođenju, sebi, da bih mogao
da te volim naporom ćutanja, sazrevanja,
beztežinskog. I noćne daljine žmirkanja
svetionika. Onda oslobođenost Sredozemlja,
na grčkom ostrvu: i tamo, među ostacima
odvažnog čovečanstva gde si tražio crne oči i
nebo da bi se podigao, lebdeo.
Ovde se leto završava. Neću otići.
Ni ti, kod kuće na obali previranja,
nećeš. Otići, vratiti se: sve
najpouzdanije su naše reči,
beleške, pisma, ukus dimljenog
čaja u šumi, sunčevi zalasci,
koji ogreju naše vazdušne prijatelje,
Vintgar, Grapa: u očima svetla
pišemo, to su zgušnjavanja potpune
predanosti, put, tako razvejan,
širi se u prošlosti, naseljava
prostranstva koja može da dosegne
samo pisanje, talas stanja osećanja
ne može se umiti u samo jednom obliku
niti sve reči ne mogu da stišaju
želje za trenutkom; jadrasta zbog jedrenja.
Dugo traj. Jabuke u voćnjaku su
nestale, rečna korita, skrivališta fazana,
zatrpana su. Nebo plavo, tako odsutno.
Ovde, gde se sve raširi, avgust je.
Sve. Što imam nije moje. To nestaje
zbog mnogih beležnica, zbog brzine
koja nas razvlašćuje od materijalnog, dakle
materije snova da bi i dalje bila čista.
Popodne, bezvetarje, žmirkanje zraka:
kuda me vodi glas? Ostaću gde sam,
posvuda. Obalo, tako slikovita! kažeš.
Šum Okeana, mešanje privida, čuđenje,
dugo pismo, izlizan kamen na ruci,
što menja oblike, otvara žilava
bespuća. I iznad svega tamo svetionik.

Preveo sa slovenačkog: Milan Đorđević

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ivan Dobnik Empty
PočaljiNaslov: Re: Ivan Dobnik   Ivan Dobnik Icon_minitime16/9/2017, 12:36 pm

The Lighthouse

For Marko Cestnik

A translucent horizon, from where waves roll in,
a message on a postcard, the quivering flame of a final glance.
I am devoted to myself, I persist, persist
with the evening sunbeams cleansing the river,
as well as the human soul, the uncertain
repository of unrepeatable states,
wherever I am. Pemaquid Point Lighthouse,
New Harbor, Maine; the sun is setting,
with salty feet you examine
the wind, the memory and the still vivid presence of your
dead father, you write to me that the summer has reached its zenith.
The places I have visited, the caress of fragrant rooms,
Besançon, 1996; I breathe you, I think you,
I dream and drink you. Even traffic noise
from the motorway Ljubljana-Maribor is music,

new temples of our time are given to
books. Ripening fruits. The land as it
was forty years ago, the smell of horses
in a pasture, of a painter's unfinished nudes
of country girls, the autumns were cold,
the stars quiet, I was still, entranced,
full of the warmth emanating from the wild.
Time and again the city is full of blood, all the
crossroads of seas, riches we usually
don't know how to use, are here as gifts
to the wakeful. And the lake which hides the voice,

the leopard-like prowl on the playground
of a suburb, wherever, the surface changes,
it snows, the seagulls of Ile de Molén have safely
returned from the Channel, in the calm
of the Yellow House I turn back to the continent,
silent, biblical, pagan. In an intensive sleep
I don't dream. The strongest reality returns
me to birth, to myself, so that I could
love you with the labour of silence, contemplation,
weightlessness. The nocturnal distance of winking
lighthouses. Then the leisure of the Mediterranean,
on a Greek island: also there, among the remains
of a bold people, where you sought black eyes and
the sky to elevate and float.

This is where summer ends. I will not leave.
Neither will you, at home on the shore of exuberance,
you will not. To leave, to return: all that
which is most certain are our words,
notes, letters, the taste of smoked
tea in the forest, sunrises
warming our aerial friends.
Vintgar, Grapa: in the eye of the light
we write the sum of complete
devotion, the path forks out
into the past, inhabits
vast expanses, which only writing
can reach, waves of emotional states
cannot be washed in only one form,

neither can any given word slake
the longing for the Moment; we sail for sailing's sake.
Last long. The apple trees in the orchard have
disappeared, the riverbeds, hideouts of pheasants,
are buried under. The sky is blue, so absent.
Here, where everything broadens, is August.
Everything. What I have is not mine. It vanishes
because of the numerous notebooks, because of the speed
which dispossesses us of everything material, meaning
the stuff dreams are made from, so that we could remain pure.
The afternoon, stillness, flickering rays of light:
where does the voice lead me? I'll stay where I am,
everywhere. The coast, so picturesque! you say.
The hum of the Ocean, a confusion of visions, a sense of wonder,
a long letter, a slick stone on the palm of my hand,
that which transforms shapes discloses resilient
untrodden ground. And above it all the lighthouse.

(from The Lighthouse, 2008)

Prev. Mia Dintinjana

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ivan Dobnik Empty
PočaljiNaslov: Re: Ivan Dobnik   Ivan Dobnik Icon_minitime16/9/2017, 12:41 pm

Ivan Dobnik Ivan-d10


IVAN DOBNIK
(1960, Celje); pesnik, urednik, prevodilac, esejista i kritičar. Na Filozofskom fakultetu u Ljubljani studirao je filozofiju i komparativnu književnost. Od 1988. do 1995. godine bio je zaposlen u Biblioteci Bežigrad. Član je uredništva revije Apokalipsa, idejni vođa i odgovorni urednik revije Poetikon (2005-), kao i suosnivač književnog društva Hiša poezije (2006-). Objavio je pesničke zbirke Osvobajanje (Oslobađanje) (1980), Kaligrafija lire (1999), Zapreš svoje oči (Sklopiš oči) (2003; nominacija za Veronikonu nagradu, 2004.), Rapsodija v mrzli zimi (Rapsodija u hladnu zimu) (2005), francusko-slovenačko izdanje Rhapsodie dans un hiver froide / Rapsodija v mrzli zimi (2006), Zapisi z drevesnih lističev (Zapisi sa listića drveta) (2006), nemačko-slovenačku zbirku zajedno sa Andrejem Medvedom i Miklavžem Komeljem Stimmen slowenischer Lyrik / Glasovi slovenske poezije 1 (2007). Uskoro će izaći njegova najnovija pesnička zbirka Pred začetkom (Pre početka) (2007). Pesme su mu prevođene na francuski, engleski, nemački, italijanski, poljski, češki, slovački, srpski, bugarski, beloruski i rumunski jezik. Živi i stvara u Šmatevžu (Savinjska dolina) i u Ljubljani.

Autorovi tekstovi

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ivan Dobnik Empty
PočaljiNaslov: Re: Ivan Dobnik   Ivan Dobnik Icon_minitime16/9/2017, 12:43 pm



SKLOPIŠ OČI

Sklopiš oči i moji prsti su reke zvezda,
Koje te miluju. Vetar zaspi sa noći, u kojoj
Spuštamo našu jedrilicu na more bez obala.
Bezvremenost zamiriše na slanu rosu kože.
Bežimo u sebe, tvoje telo je sunčeva vatra, koja pleše.
Vazduh na tvojim usnama je ranjen od dodira.
Padaš u mene: dugo putovanje počinje.
Slapovi neizrecivih reči dobili su
Težinu belih anđeoskih krila, skrivenih u tvojoj tamnoj kosi.
Nema jezika zemlje, koji bi mogli da izreknu ime tvoje lepote.
Tela govore reči ptica i talasa
U obliku drhtavih žitnih polja pod dugim
Letnjim svetlostima. Sklopiš oči
Na šumskom proplanku usred sobe i pijem te
Kao reku koja izvire u prostranstvima gora.
Tako dolaziš u moje snove te noći.


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ivan Dobnik Empty
PočaljiNaslov: Re: Ivan Dobnik   Ivan Dobnik Icon_minitime16/9/2017, 12:44 pm

I SI NAŠAO, TI SI VIDEO

Ti si našao drveće.
Ti si našao kosti.
Ti si našao utopljene bubašvabe i tragove puževa.
Ti si našao odbačenu reč i njen uzdah.
Ti si našao grob. Vetrenjače slova.
Ti si našao kraljicu strela i njeno oružje.
Ti si našao posetioca u gorama jezika.
Ti si našao, kada si ugledao, osetio.
Ti si našao vreme, medovinu igre, zaboravljene lestve, bič.
Ti si našao most do pećina iz pakla.
Ti si video, uhvatio, izdržao.
Ti si našao travke, mrtve, iskidane.
Ti si našao San, izmislio ga.
Ti si video prah na drveću.
Ti si našao prelaze u kule srca.
Ti si video rane i grozu, smeh jutra.
Ti si video oči, prste, topline.
Ti si našao krv iz knjiga, u Njoj.
Ti si video samoću, njeno telo, seme iz davnina.
Ti si video požare, bele tišine, bespuća.
Ti si video polegli plač i ptice.
Ti si našao drveće i trave, napolju, kako sijaju od budnosti i lepote.
Ti si našao sela, tamo, hiljadama godina unazad.
Ti si video pesmu, sebe, kapi, San.
Ti si video sneg i mahovinu na leđima srna.
Ti si video gole njive crvenom prošarane.
Ti si video zeca u visokoj travi.
Ti si video smrt na milion načina.
Ti si video knjigu, crno-beli glas među ruševinama.
Ti si našao, ti si video.
Ti si ostao, ti si sanjao.
I poleglo je sećanje, inje, krvava kiša,
plava trava, odasvud,
u noćima, koje su se talasale za tvojim leđima,
da bi sanjao, da nikada više ne bi video,
da nikada više ne bi našao.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Ivan Dobnik Empty
PočaljiNaslov: Re: Ivan Dobnik   Ivan Dobnik Icon_minitime16/9/2017, 12:48 pm

Ivan Dobnik

Wiersze z tomu Rapsodia mroźną zimą
siedemnasty

Marzenia, wyraźne.
Nagie światy odkrywają,
KOSMICZNIE otwierają
mowę, są
nieubłagane.
Są dla ciebie, to wiesz.
Zostawiają ślad.
Znoszą
zranioną radość.


osiemnasty

Jak jaskółka nad pastwiskami
wieczornego lata OSŁUPIAŁA BRZOZA
na obrzeżach pogrzebanego pejzażu.
Nie, ona też zniknęła.
Nie, nie ma już świadków tamtych czasów.
Tylko wspomnienie, jak wszystko inne,
upchane na składowiskach,
dokładne widzenia tego, co
wymazane, skoszone
lub zabite, opustoszałe,
zdeformowane. I to nie przez
zwykłe trzęsienia ziemi
lub potworne opady, to dzieło
linijki, swego rodzaju idei postępu,
namiętności. inżyniera. Co pozostało?
Jak duże może być pocieszenie
pamięci lub wiersza,
przywoływania lub utrwalania
przez zapis?
Godziny śniegu rozsypują cząsteczki
czarnych mrówek i
szumy starej brzozy.


dziewiętnasty

I oddycha
BIAŁA ZIMA.
Biały sopran,
białe płatki powietrza,
białe głoskowanie zatracanja się,
stan wyczuwania skrzydeł, rozwartych,
na wargach oczu, wielu nocy,
biały chłód przez zapomniane, nieruchome ciało
biały rabunek ognia, już bez śladów,
ruchów. Kurz miejsc spoczynku.
Wszystko w intensywności dotyku.
Czytam, gdy ranek już jest wspomnieniem.


dwudziesty

Początek śpiewu
jest jednocześnie jego końcem.
Pierwszy płacz zmarł.
Jak węgiel są muszle GWIAZD,
przemijające w zabawie zimy,
głodne struny pochylonych gałęzi,
w falowaniu, w kochaniu.
Przetacza się Teraz i Wcześniej,
i Tam i Tutaj, gorączka
Snu. Łączymy się,
wyparujemy, z dokładnością
zegara atomowego, z możliwością wgryzania się w czas,
z nadzieją na przeprowadzkę
przez Czarną Rzekę.
Ale milsza mi jest
ta droga, tutaj:
ogród żywych drzew
pod lodem.


dwudziesty pierwszy

Jej
skóra
cię pokrywa.
SŁOWA
sprawiają ci niespodziankę
jak pierwszy śnieg.
Krzyżują się, języki.
Słowa to niedopite wazy.
Jesteś pod spodem, pod zimą.
Jesteś Nomadą. Pod skórą
jeszcze jeden język. Wszystkich języków
nie uda się nigdy przeliczyć.
Pierwszy i ostatni to mój i twój.
Ogień, co wiosłuje przez rzekę,
świeci dla siebie, przenikliwie
czerpie z pulsu
ptaków osiadłych, nie ważne
dlaczego, bez przyczyny.
Lato jest w tym
oblodzonym lustrze
najmocniejsze.


dwudziesty drugi

Zawsze jesteśmy
PO TAMTEJ STRONIE
istnienia,
a chcemy życia,
piękna, swojego głosu, tej,
która się wymyka. Teraz
się rozbiera. Nawet jej
nagość nie może należeć
do ciebie. Tylko tak ją możesz
mieć, na zawsze, w połowie.
W połowie słowa, w połowie
skończony tekst, problem,
co już jako jądro
przemycony do nasiona,
strażnika wszelkich
doskonałości. Dotyk
oczami, picie palcami,
kochanie się słowami.
Śnieg spada na kwiaty bzu.
Dom śpi. Spokój, oddech
traw, z niewidzialnego
wyłania się także falistość
naszej obecności,
snu, dnia codziennego,
wsłuchiwanie się w noc,
w te krople snu.


Ivan Dobnik
przekład Agnieszka Będkowska Kopczyk


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Ivan Dobnik Empty
PočaljiNaslov: Re: Ivan Dobnik   Ivan Dobnik Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Ivan Dobnik
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Biblioteka poezije-
Skoči na: