LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Miguel de Unamuno

Ići dole 
AutorPoruka
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Miguel de Unamuno Empty
PočaljiNaslov: Miguel de Unamuno   Miguel de Unamuno Icon_minitime24/5/2012, 3:46 am

MIGUEL DE UNAMUNO
(1864—1936)

Porijeklom Bask, profesor grčkog jezika i u više navrata rektor čuvenog sveučilišta u Salamanki. Pripovjedač, esejist, mislilac, jedan od najvećih španjolskih duhova novijega vremena. Bio je pun paradoksa, kako u svojim spisima, tako i u političkom životu. Borio se protiv svih pa i protiv sama sebe. Bio je filozof, ali je rijetko kada poštivao strogu logiku. Bio je čovjek izvanredne radne energije i napisao je mnogo. Iako je Unamuno pretežno poznat po filozofskim spisima (Tragično osjećanje života, Život don Quijota i Sancha i drugima) neki ipak misle da je on prije svega pjesnik i to jedan od najboljih u španjolskoj poeziji. Bio je opor i tvrdoglav, teško je prihvaćao novotarije. Nije imao sluha za muziku i prezirao je one koji se previše brinu o uglađenosti stila, a zanemaruju misao. Uvijek mu je bilo važnije što će reći nego kako će reći. U filozofiji i poeziji stajao je na stanovištu, da misao mora biti prožeta osjećajem, osjećaj mišlju. U svemu što je pisao naći ćemo snagu njegova nemirnog, tragalačkog duha i jakog unutrašnjeg života. Ta snaga se očituje i u njegovim bezbrojnim pjesmama i ma koliko, mnogo puta, one bile tvrde i opore, ipak u njima ključa žar jedne izvanredne stvaralačke ličnosti, koja je intenzivno živjela život i koja se neprestano borila s nebom i zemljom, s bogom i demonom u sebi. Unamuno je prvu knjigu objavio već kao zreo čovjek: Pjesme (Poesias, 1907). Zatim: Veldzguezov Krist (El Cristo de Velazquez, 1920). U rukopisu je ostavio golemu Pjesmaricu (Cancionero) koja je objavljena tek 1955. Tu je 1500 pjesama, nastalih između 1928. i 1936. Kažu da je to izvanredno zanimljiv i snažan poetski dnevnik jednog velikog čovjeka i velikog života.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Miguel de Unamuno Empty
PočaljiNaslov: Re: Miguel de Unamuno   Miguel de Unamuno Icon_minitime24/5/2012, 3:48 am

U SJEĆANJE JA SE KRIJEM

U sjećanje ja se krijem,
živjet ću od uspomene.
Nestanem li, tražite me
u praznini historije.

Život se kroz bolest javlja
i umirem živeć bolan.
U pustoš sam ići voljan
gdjeno smrt me zaboravlja.

I vas nosim, svoju braću,
da mi pustoš naselite.
Kad me mrtvim zamislite,
u ruci vam zadrhtat ću.

Dušu svoju — knjigu — sada
ostavljam vam, taj svijet pravi.
Štioče, kad iznenada
u tebi se drhtaj javi,
ja u tebi drhtim tada.



ME DESTIERRO...

Me destierro a la memoria,
voy a vivir del recuerdo.
Buscadme, si me os pierdo,
en el yermo de la historia,

que es enfermedad la vida
y muero viviendo enfermo.
Me voy, pues, me voy al yermo
donde la muerte me olvida.

Y os llevo conmigo, hermanos,
para poblar mi desierto.
Cuando me creáis más muerto
retemblaré en vuestras manos.

Aquí os dejo mi alma?libro,
hombre?mundo verdadero.
Cuando vibres todo entero,
soy yo, lector, que en ti vibro.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Miguel de Unamuno Empty
PočaljiNaslov: Re: Miguel de Unamuno   Miguel de Unamuno Icon_minitime24/5/2012, 3:50 am

PALMA

Palma se kao zublja uvis kreće,
zeleni plamen, što od sunca ište
da krv joj pije; u svako čvorište
zgusnulo joj se po jedno proljeće.

Bez okova i negva, izvijena
i gorda, usred pustinje se koči,
nebeski med se ko u lijevak toči
u topli pehar bezdrvnih joj vena.

Ne uvija se nit se k zemlji svija;
krošnja bez sjene, samo svjetlost gusta
ko žrtva bola iz nje k nebu šija.

Vulkanska krv joj živu ljubav budi,
k ocu je Suncu vuče čežnja pusta:
njegovu carstvu kao stup se nudi.



Es una antorcha

Es una antorcha al aire esta palmera,
verde llama que busca al sol desnudo
para beberle sangre; en cada nudo
de su tronco cuajó una primavera.

Sin bretes ni eslabones, altanera
y erguida, pisa el yermo seco y rudo;
para la miel del cielo es un embudo
la copa de sus venas, sin madera.

No se retuerce ni se quiebra al cuelo;
no hay sombra en su follaje, es luz cuajada
que en ofrenda de amor se alarga al cielo,

la sangre de un volcán que enamorada
del padre Sol, se revistió de anhelo
y se ofrece, columna, a su morada.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Miguel de Unamuno Empty
PočaljiNaslov: Re: Miguel de Unamuno   Miguel de Unamuno Icon_minitime24/5/2012, 3:52 am

KASTILJA

Ti me uzdižeš, zemljo kastiljanska,
na ruci svojoj, na hrapavom dlanu,
k nebu koje te i pali i hladi,
k nebu, tvom gospodaru.

Zemljo žilava, suha, otvorena,
majko junačkih ruku i srdaca,
starinske boje tvojoj sadašnjosti
prošlost daje slavna.

Prostrani pašnjak udubljenog neba
gola ti polja okolo dotiče,
u tebi sunce zipku i grob ima,
i svoje svetište.

Vrh je sva tvoja okrugla širina,
u tebi zanos u nebo me nosi,
visinski uzduh udišemo ovdje,
u pustarama tvojim.

Oltaru silni, zemljo kastiljanska,
u zrak tvoj ja ću pustit svoje pjesme,
i s visine će ove u svijet sići,
ako te budu vrijedne.




CASTILLA

Tú me levantas, tierra de Castilla,
en la rugosa palma de tu mano,
al cielo que te enciende y te refresca,
al cielo, tu amo.

Tierra nervuda, enjuta, despejada,
madre de corazones y de brazos,
toma el presente en ti viejos colores
del noble antaño.

Con la pradera cóncava del cielo
lindan en torno tus desnudos campos,
tiene en ti cuna el sol y en ti sepulcro
y en ti santuario.

Es todo cima tu extensión redonda
y en ti me siento al cielo levantado,
aire de cumbre es el que se respira
aquí, en tus páramos.

¡Ara gigante, tierra castellana,
a ese tu aire soltaré mis cantos,
si te son dignos bajarán al mundo
desde lo alto!

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Miguel de Unamuno Empty
PočaljiNaslov: Re: Miguel de Unamuno   Miguel de Unamuno Icon_minitime24/5/2012, 4:00 am

MOLITVA BEZBOZNICKA

Boze, koga nema, ti mene uslisi,
i pocuj mi jecaj u tvom nistavilu,
ti, sto nas bednike nikada ne lisi
utehe zbog greha. Svu nam zudnje silu

krasis i cujes nam molitve i jade.
Cak i kad te moja mosao ne trazi,
sve se vise secam prica kojim znade
dadilja da meni tuzne noci blazi.

O, Boze moj, ti si veliki toliko
da ideja jesi jedino. Sve krilo
stvarnosti je malo, mada je golema,

da te obuhvati. I patim ko niko,
jer da tebe ima, Boze koga nema,
i mene bi stvarno tad na svetu bilo.







LA ORACION DEL ATEO

Oye mi ruego Tú, Dios que no existes,
y en tu nada recoge estas mis quejas,
Tú que a los pobres hombres nunca dejas
sin consuelo de engaño. No resistes

a nuestro ruego y nuestro anhelo vistes.
Cuando Tú de mi mente más te alejas,
más recuerdo las plácidas consejas
con que mi alma endulzóme noches tristes.

¡Qué grande eres, mi Dios! Eres tan grande
que no eres sino Idea; es muy angosta
la realidad por mucho que se expande

para abarcarte. Sufro yo a tu costa,
Dios no existente, pues si Tú existieras
existiría yo también de veras.

____________________________________________
Све тече


Poslednji izmenio Nepopravljivi Sanjar dana 2/10/2012, 5:01 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Miguel de Unamuno Empty
PočaljiNaslov: Re: Miguel de Unamuno   Miguel de Unamuno Icon_minitime24/5/2012, 4:04 am

NA GROBLJU KASTILJANSKOG SELA

Dvorište mrtvih, među zidovima
koji su također od blata,
ubogo groblje gdjeno srp ne žanje,
jedino križ ti sudbinu označava
u tom pustom polju.
Uz te zidove ovce zaklon traže
da se zaštite od sjevernog vjetra,
kad stada sele u potrazi za pašom;
poput valova tu se o njih lome
prazni šumovi isprazne povijesti.
Ko mali otok u srpnju
okruženo si morem
zlatnoga klasja što ga lahor njiše,
a iznad tebe ševa, u visini,
žetvenu pjesmu pjeva.
Kada na zemlju nebo s kišom slazi,
slazi također na posvećenu travu,
koju srp ne žanje,
u kutu tvome, jadno dvorište mrtvih!
i oni u kostima svojim osjete poziv
žive vlage života.
Krilato sjemenje izbjegava ograde tvoje
od kamenja i blata,
ili ti ga ptice milostive donesu
i onda porastu skroviti makovi,
vrijesak, kamilica, metljika i stričak,
među križevima,
da budu jedino pticama za hranu.
U obrasloj ti zemlji kopaju samo,
o dvorište sveto,
da bi posijali sjeme duše, što je
patila na svijetu;
onda, nad tom sjetvom —
dug počinak zemlje!
U tvojoj blizini prolazi put živih
(a nije, poput tebe, ogradom okružen)
po kojem se kreću,
smijuć se il plačuć,
i remete svojim smijehom ili plačem
besmrtan spokoj tvoga zakloništa.
Kad sporo sunce dotakne se zemlje,
a zemlja se k nebu diže,
u času sjećanja,
kad zvono zove na molitvu i odmor,
križ kameni, grubi,
sa zidova od blata,
ostaje, ko čuvar što nikad ne spava,
da budan bdije nad usnulim poljem.
Ne nalazi se križ na crkvi živih
oko koje je naselje usnulo;
križ, ko vjeran pas, pozorno čuva
san mrtvih što su u nebu sabrani.
A Krist odozgo, sa noćnoga neba,
Pastir Uzvišeni,
bezbrojnim svojim očima blistavim
prebraja ovce stada!
Jadno dvorište mrtvih, među zidovima
koji su od istog blata,
jedino križ ti sudbinu označava
u tako pustoj samoći ovog polja!



EN UN CEMENTERIO DE LUGAR CASTELLANO

Corral de muertos, entre pobres tapias,
hechas también de barro,
pobre corral donde la hoz no siega,
sólo una cruz, en el desierto campo
señala tu destino.
Junto a esas tapias buscan el amparo
del hostigo del cierzo las ovejas
al pasar trashumantes en rebaño,
y en ellas rompen de la vana historia,
como las olas, los rumores vanos.
Como un islote en junio,
te ciñe el mar dorado
de las espigas que a la brisa ondean,
y canta sobre ti la alondra el canto
de la cosecha.
Cuando baja en la lluvia el cielo al campo
baja también sobre la santa hierba
donde la hoz no corta,
de tu rincón, ¡pobre corral de muertos!,
y sienten en sus huesos el reclamo
del riego de la vida.
Salvan tus cercas de mampuesto y barro
las aladas semillas,
o te las llevan con piedad los pájaros,
y crecen escondidas amapolas,
clavelinas, magarzas, brezos, cardos,
entre arrumbadas cruces,
no más que de las aves libres pasto.
Cavan tan sólo en tu maleza brava,
corral sagrado,
para de un alma que sufrió en el mundo
sembrar el grano;
luego sobre esa siembra
¡barbecho largo!
Cerca de ti el camino de los vivos,
no como tú, con tapias, no cercado,
por donde van y vienen,
ya riendo o llorando,
¡rompiendo con sus risas o sus lloros
el silencio inmortal de tu cercado!
Después que lento el sol tomó ya tierra,
y sube al cielo el páramo
a la hora del recuerdo,
al toque de oraciones y descanso,
la tosca cruz de piedra
de tus tapias de barro
queda, como un guardián que nunca duerme,
de la campiña el sueño vigilando.
No hay cruz sobre la iglesia de los vivos,
en torno de la cual duerme el poblado;
la cruz, cual perro fiel, ampara el sueño
de los muertos al cielo acorralados.
¡Y desde el cielo de la noche, Cristo,
el Pastor Soberano,
con infinitos ojos centelleantes,
recuenta las ovejas del rebaño!
¡Pobre corral de muertos entre tapias
hechas del mismo barro,
sólo una cruz distingue tu destino
en la desierta soledad del campo!

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Miguel de Unamuno Empty
PočaljiNaslov: Re: Miguel de Unamuno   Miguel de Unamuno Icon_minitime24/5/2012, 4:24 am

OČI BEZ SVJETLOSTI

Lijepe oči bez vida, o topazi
svjetlosti mrtve, lune u kristalu,
blizanke tužne, beskrajni prolazi
vode vas, njišu kao zipku malu

vizija tajnih, znamenja i slutnja
svijeta što tone. Pred vama se stvara
od tmine mnoga staza mračna, mutna,
što maglu žive svjetlosti razara.

Lijepe oči bez vida, kada gleda
anđeo svjetla u vaš sjaj blistavi,
uzdasima se bestjelesnim preda,

vid bez očiju uputi tvrđavi
božjoj i pripjev, sladak poput meda,
na liri svira o vječnoj ljubavi.



OJOS SIN LUZ

Hermosos ojos que no veis, topacios
de lumbre muerta, cristalinas lunas,
gemelas tristes, vais por los espacios
tenebrosos mecidas como cunas

de invisibles visiones y de agüeros
de un mundo que marrara. Y de tiniebla
se abren ante vosotros los senderos
que van rompiendo de la luz la niebla.

Hermosos ojos que no veis, se mira
el ángel de la luz en vuestro brillo,
un soplo inmaterial triste suspira,

alza vista sin ojos al castillo
de Dios, y entona luego con su lira
aquel de eterno Amor dulce estribillo.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Miguel de Unamuno Empty
PočaljiNaslov: Re: Miguel de Unamuno   Miguel de Unamuno Icon_minitime24/5/2012, 4:35 am

Z NUTRINE

O, ne moći dati svjetlost tminama,
glas tišini,
a moja bol bi pjevala
psalam tajanstva.
O, ne moći reći ono što umire
u posvećenoj tajni,
prije nego je rođeno
u grobu-kolijevci vječnosti!

Gdje li je vaš ambrozijski miris,
O cvjetovi zimski?
Prije nego otvoriste Suncu vaše časke
— slatka utjeho! —
vratiste se u polja
koja Smrt natapa svojim vodama?
Moja je sudbina da pjevam ono
što ne može stati
ni u riječi ni u tonove
i da ti kažem ovdje, na uho, ljubavi moja,
cijelo svoje srce
s njegovim ritmom bez muzike i slogova,
sa svom njegovom tišinom.
Strašna je riječ i njena je
snaga zlokobna.
Tek što se rodi, u njoj misao umire,
u njenom tijelu sahranjena,
kao što u času, kad dajemo puni plod,
umiru naše želje.
Neka moja groznica, kada te dotaknem,
probudi groznicu u tebi, u grudima tvojim,
i tada neka se naše strasti stope
u jednu jedinu čežnju.
Šuti, ljubavi moja, zatvori svježe usne,
tako te volim.
Gdje riječ ostavi svoj trag,
teško se gnijezdi poljubac.
Šuti, postoji drugi svijet
u ovom što ga vidimo,
svijet što ga tkaju tmine
i sav je nebo.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Miguel de Unamuno Empty
PočaljiNaslov: Re: Miguel de Unamuno   Miguel de Unamuno Icon_minitime24/5/2012, 4:38 am

Miguel de Unamuno 192

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7790
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Miguel de Unamuno Empty
PočaljiNaslov: Re: Miguel de Unamuno   Miguel de Unamuno Icon_minitime11/5/2019, 12:47 am

(odlomak)


Homo sum; nihil humani a me alienum puto (Čovek sam; ništa ljudsko nije mi strano) – kazao je latinski komičar. Ja bih radije rekao: Nullum hominem a me alienum puto (čovek sam i nijedan čovek mi nije tuđ). Jer pridev humanusjednako mi je nepouzdan kao i mislena imenica humanitas (čovečanstvo). Ni ljudsko, ni čovečanstvo, ni običan pridev ni poimenični pridev, već stvarna imenica: čovek. Čovek od krvi i mesa, onaj koji umire, jede, pije, veseli se, spava, misli, voli, pušta vetrove... čovek koga vidimo i čujemo: brata, istinskog brata.

Postoji nešto drugo što isto zovemo čovek i što je uzrok mnogih naših manje-više naučnih pričanja. To je nepernati dvonožac iz starih priča, Aristotelov ζῷον πολιτικόν, Rusoov društveni ugovarač, Homo oeconomicus Mančesterske škole, Lineov Homo sapiens, ili, ako hoćemo, uspravni sisar. Čovek koji ne pripada ni ovom ni onom mestu, ni ovom vremenu ni nekom drugom, koji ne pripada ni muškom ni ženskom rodu, koji nema domovine – jednostavno, čista ideja. To jest nešto što nije čovek. Naš je čovek drukčiji, on je od krvi i mesa; ja, ti, čitaoče moj, onaj, još dalji, svi mi koji hodamo zemljom, a koji je istovremeno i uzrok i glavni predmet cele filozofije, bez obzira da li to prihvataju ili ne prihvataju takozvani filozofi.

Možda će ova moja razmišljanja nekome izgledati nezdrava. Nezdrava? Ali, šta je bolest? A šta zdravlje? Možda je sama bolest neophodno stanje onoga što se zove napredak, a sam napredak bolest.

Kome je nepoznata mitska tragedija o Raju? Tamo življahu naši praoci u savršenom zdravlju i čednosti i Jahve im dozvoli da se hrane plodovima sa drveta života i stvori sve stvari za njih. Zabrani im samo da jedu sa drveta znanja dobra i zla. Ali onda dođe zmija, uzor mudrosti po Hristu, navede ih onako benaste na iskušenje i oni okusiše plodove sa drveta znanja dobra i zla i postadoše podložni svim bolestima, kao i onoj koja je završetak svih bolesti – smrti – i postadoše podložni radu i napretku. Jer napredak je, po ovoj legendi, posledica praroditeljskog greha. I tako zlehuda znatiželja žene, Eve, tog izvanrednog plena organskih potreba i održavanja vrste, bi uzrok pada, a s padom uzrok iskupljenja, i pokaza nam put ka Bogu, dozvoli nam da stignemo do Njega i da budemo u Njemu.

Hoćete li možda drugu verziju o našem postanku? Neka bude. Takođe je tragična. Po ovoj, čovek je, doslovce, samo vrsta gorile, orangutana, šimpanza ili neka slična životinja, i postao je onda hidrokefal, ili nešto takvo otprilike. Elem, jednom antropoidnom majmunu razboli se jednog dana mladunče, s gledišta strogo zoološkog, razboli se, odistinski se razboli, i ta bolest osim toga što je postala slabost, postade korist u borbi za opstanak. Ukoči se, dakle majmunče, i poče da se drži pravo. Postade uspravljeni sisar, čovek. Uspravan položaj oslobodi ga da se oslanja na ruke prilikom hodanja, zatim je mogao da protivstavi palac drugim prstima, da hvata predmete i izrađuje alatke. A ruke su, kao što je poznato, veliki graditelji uma. Taj isti položaj je podesio i pluća, dušnik, grkljan i usta za artikulisani govor, a reč je razum. I taj isti stav, omogućivši glavi da stoji uspravno na trupu, dozvoli joj da bude teža i da se bolje razvije u onom delu gde joj je um. Zatim, zbog toga su bile potrebne tvrđe i otpornije karlične kosti nego u vrsti gde se trup i glava naslanjaju na četiri ekstremiteta, i žena, vinovnik pada po Knjizi postanja, moraše da rađa plod velike glave koja prolazi između tvrdih kostiju. I kao i kod Jehove, pošto je zgrešila, moraše da rađa nadalje u mukama.

Gorila, Šimpanzo, Orangutan i njima srodni moraju, objektivno filozofski, da smatraju čoveka za jadnu, bolesnu, tragičnu životinju. Zašto? Razlozi su mnogi.

Ljubav je, na primer, čitaoci i braćo moja, nešto najtragičnije u svetu i životu; ljubav je kći zablude i otac razočaranja; ljubav je uteha u tuzi, jedini lek protiv smrti – pošto joj je sestra. „Braću, istovremeno, Ljubav i Smrt zače Sudba...” – kao što je opevao Leopardi.

Ljubav besomučno traži, preko voljene stvari nešto iznad ovozemaljskog i, kako to ne nalazi, ona očajava. Rečeno je da je ljubav uzajamna sebičnost. I zaista, svaki od ljubavnika nastoji da zagospodari onim drugim, i ako preko njega traži, ne misleći na to niti predlažući sebi svoje vlastito trajanje. Svi ljubavnici su neposredno jedno drugome oruđe za uživanje i, posredno, za trajanje. I tako su istovremeno jedan drugom i nasilnik i rob. Čista tragedija. Da li je neobično stoga što najdublje versko shvatanje osuđuje čulnu ljubav i uzdiže čednost? Gramzivost je uzrok svih greha – govoraše Apostol – zato što ona uzima bogatstvo kao svrhu, a ona je samo sredstvo a u tome je upravo srž greha: uzimati sredstvo kao svrhu, zanemarivati i potceniti svrhu. A čulna ljubav, koja uzima uživanje kao svrhu, a ono je samo sredstvo, šta je drugo do gramzivost? I dešava se da ima ljudi, koji da bi bolje večno trajali, čuvaju svoju čednost. Da bi očuvali u trajanju nešto što je čovečnije od ploti.



____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7790
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Miguel de Unamuno Empty
PočaljiNaslov: Re: Miguel de Unamuno   Miguel de Unamuno Icon_minitime11/5/2019, 12:51 am

Najstarije pitanje: kako živeti sa svešću o prolaznosti svega?


S vremena na vreme, čovek postane svestan nemilosrdnog marširanja vremena ka našoj neizbežnoj smrti. Prolaznost vremena glavni je aspekt ljudskog udesa i nosi u sebi i uzbuđenje i strah, lepotu i tugu. Dobro ili loše, svemu će doći kraj.

Miguel de Unamuno sa tragičarskog stanovišta govori o ovoj karakteristici života:

„Jedne noći spustio se u moj um jedan od onih mračnih, tužnih i žalosnih snova koje ne mogu da odagnam iz svojih misli. Sanjao sam da sam oženjen, da smo imali dete, da je to dete umrlo, i da nad njegovim telom govorim svojoj ženi: Drži se ljubavi! Uskoro će istrunuti – na taj način se sve završava.“

Čovek je nemoćan pred zakonima prirode, i kada se toga priseti dobija dozu skromnosti. Namera podržana verom nosi u sebi moć, ali čovekova moć je uvek organičena spoljašnjim i unutrašnji preprekama, a borba protiv njih daje smisao životu.

Ograničen kakav jeste, čovek često pravi greške. Problematičan je njegov običaj da nad njima potom očajava.

Niče je u Tako je govorio Zaratustra sledećim rečima dočarao ograničenost naše volje prolaznošću vremena:

„Volja oslobađa; ali šta je to što stavlja čak i oslobodioca u okove? Bilo je: ovo je voljino škrgutanje zubima. Nemoćna pred onim što je učinjeno – ona je ljuti posmatrač svega što je prošlost. Unazad volja ne može hteti. Što ne može uteći vremenu i njegovoj vladavini, to je voljina najveća tuga.“






____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Miguel de Unamuno Empty
PočaljiNaslov: Re: Miguel de Unamuno   Miguel de Unamuno Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Miguel de Unamuno
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Biblioteka poezije-
Skoči na: