Horhe Luis Borhes

Kisa


Iznenadno svetlost vecernja se radja
jer vec kiša pada neprimetno sitna.
Pada i padala je. Jedna stvar je bitna:
u proslosti nasoj kisa se dogada.
Onome sto kisu slusa zeneseno
darezljivo vreme izgubljen cas pruza
kad cvet otkrio sto se zove ruza
i cudesnu boju imenom crveno.
Ova kisa koja slepa okna stvara
radost ce doneti predgrada stara
grozdovima crnim sto ih loza krije
u dvoristu nekom koga nema vise
Vetar mi donosi iz veceri kisne
voljeni glas oca koji umro nije.

BRUNANBUR, ljeta Gospodnjeg 937

BRUNANBUR, ljeta Gospodnjeg. Nikog kraj tebe. Sinoć ubih čovjeka u bitci. Bijaše srčan i visoka rasta, iz glasovitoga roda Analfovog. Mač mu uđe u grudi, malo ulijevo. A on se skotrlja na zemlju i postade stvar, Gavranov plijen. Uzalud ćeš ga čekati, ženo koju vidio nisam. Neće ga prenjeti lađe što umakoše po žutoj vodi. U zoru, tvoja ruka će ga iz sna potražiti. Postelja ti je hladna. Sinoć ubih čovjeka kod Brunanbura.

Samo se jedan čovek rodio,
samo jedan čovek je umro na zemlji.
Tvrditi suprotno čista je statistika,
sabiranje je nemoguće.
Ne manje nemoguće nego sabrati miris
kiše sa snom koji ste sanjali onomad,
Taj čovek je Odisej, Avelj, Kain,
prvi čovek koji je rasporedio sazvežđa,
čovek koji je podigao prvu piramidu,
čovek koji je napisao heksagrame Knjige mena,
kovač koji je urezao ruže na
Hengistovom maču, strelac Ejnar Tambarskelver,
Luis de Leon, knjižar koji je rodio
Semjuela Džonsona, Volterov vrtlar, Darvin
na pramcu Bigla, Židov u odaji za mrtvace,
vremenom ti i ja.
Jedan jedini čovek je umro u Ilionu,
kod Metaura, Hestingsa, Austerlica,
Trafalgara, Getisberga.
Jedan jedini čovek je
umro u bolnicama, brodovima,
u teškoj samoći, u ložnici navike i ljubavi.
Jedan jedini čovek je gledao široku zoru.
Jedan jedini čovek je na nepcima
osetio svežinu vode, ukus plodova i mesa.
Govorim o jedinom, jednom, onom što je uvek sam.

Oproštaj


Dan sto je potkopao nas rastanak.
Dan sjajan i blag i uzasan poput mracna andjela.
Dan, kada su nase usne zivele u nagoj bliskosti poljubaca.
Neizbezno vreme prelilo se iznad uzaludnog zagrljaja.
Oboje smo rasipali strast, ne za nas, nego za blisku samocu.
Danja svetlost nas je odbacila; noc je zacas pala.
Posli smo do ograde pritisnuti mrakom sto ga vec Danica blazi
Kao sto se covek vraca iz zemlje maceva, ja se vratih iz tvojih suza.
Dan koji je zivo urezan, kao san, medju drugim danima.
Tek kasnije sam dohvatio i nadmasio noci i plovidbe.

Druga pesma o darovima

Želim da zahvalim božanskom
lavirintu posledica i uzroka
za raznovrsnost živih bica
koja sacinjavaju ovaj cudni svet,
za razum, koji ce neprestance sanjati
o planu lavirinta,
za Jelenino lice i Odisejevu istrajnost,
za ljubav koja nam omogucava da vidimo druge
kao što ih vidi božanstvo,
za tvrdi dijamant i neuhvatljivu vodu,
za algebru, palatu od dragocenih kristala,
za misticni novac Angelusa Silezijusa,
za šopenhauera,
koji je možda odgonetnuo svet,
za blesak vatre
koji nijedno ljudsko bice ne može gledati bez straha
iskonskog,
za mahagonij, kedar i sandal,
za hleb i so,
za tajnu ruže
koja nudi boju a ne vidi je,
za neke veceri i dane 1955,
za tvrdokorne gonice stoke što u ravnici
požuruju krdo u zoru,
za jutro u Montevideu,
za umetnost prijateljstva,
za poslednji dan Sokratov,
za reci koje su jednog sutona upucene
sa jednog krsta ka drugom krstu,
za onaj san Islama koji je obuhvatio
hiljadu i jednu noc,
za onaj drugi san, o paklu,
plamenoj kuli što ocišcuje
i slavnim sferama,
za Svedenborga
koji je na londonskim ulicama sa andelima razgovarao,
za tajnovite i drevne reke
koje se susticu u meni,
za jezik kojim sam, pre toliko vekova, govorio u
Nortumbriji, za mac i harfu saksonsku za more,
što je blistava pustinja i znamen stvari koje ne znamo,
za muziku reci engleske, za muziku reci nemacke,
za zlato što se u stihovima presijava,
za epsku zimu,
za naslov knjige koju nisam procitao: Gesta dei per Francos
za Verlena, nedužnog kao ptice,
za kristalnu prizmu i bronzani teg,
za tigrove pruge,
za visoke kule San Fransiska i ostrva Menhetn,
za jutro u Teksasu,
za onog Seviljca koji je napisao Moralnu poslanicu,
a cije ime, kao što bi on i želeo, ne znamo;
za Seneku i za Lukana iz Kordobe koji pre španskog jezika
napisaše citavu špansku književnost,
za geometrijski i otmeni šah,
za Zenonovu kornjacu, i Rojsovu mapu,
za lekovit miris eukaliptusa,
za jezik koji ume da oponaša mudrost,
za zaborav koji briše ili menja prošlost, za naviku
koja nas ponavlja i potvrduje poput ogledala,
za jutro koje nam daje iluziju nekog pocetka,
za noc, njenu tamu i njenu astronomiju, za hrabrost i srecu drugih
ljudi, za otadžbinu, koja miriše u jasminu ili macu starinskom,
za Vitmena i Franju Asiškog, koji su vec napisali pesmu,
za cinjenicu da je pesma neiscrpna,
da je neodvojiva od zbira svih stvorenja,
da nikada nece stici do poslednjega stiha,
i da se menja prema ljudima,
za Frensis Hejzlem koja je molila decu
da joj oproste što tako sporo umire,
za trenutke pred san,
za san i za smrt, ta skrivena blaga,
za tajne darove koje ne nabrajam,
za muziku, tajanstven oblik vremena.

Nostalgija za sadašnjicu

Tačno u tom trenutku čovek pomisli:
Šta ne bih dao za sreću
Da budem pored tebe na Islandu
U velikom nepomičnom danu
I da delim sadašnjost
Kao što se deli muzika
Ili ukus ploda.
Tačno u tom trenutku
Čovek je bio sa njom na Islandu.

Čitalac

Neka se drugi hvališu stranicama koje su napisali
ja se gordim onima koje sam pročitao.
Biće da nisam bio filolog
da nisam ispitivao deklinacije, načine, tegobne
promene glasova
∂ koje se stvrdnjava u t,
ekvivalentnost g i k,
ali tokom svih svojih godina propovedao sam
strast prema jeziku.
Moje noći su ispunjene Vergilijem,
to što sam znao i zaboravio latinski
jeste svojina, jer zaborav je
jedan od oblika pamćenja, njegovo neodređeno podzemlje,
tajnovito naličje pare.
Kad su se u mojim očima izbrisali
dragi tašti prividi,
lica i stanica,
bacih se na učenje gvozdenog jezika
kojim su se moji preci služili da opevaju
mačeve i samoće
a sada posle sedam vekova,
iz Ultima Thule
dopire mi tvoj glas,
Snori Sturlusone.
Mladić, pred knjigom, podvrgava se određenoj disciplini
i to čini umesto određenog znanja;
u mojim godinama svaki poduhvat je pustolovina
koja se graniči sa noći.
Neću dovršiti dešifrovanje starih jezika Severa,
neću zaroniti željne ruke u Sigurdovo zlato;
posao kojeg sam se latio beskonačan je
i pratiće me do kraja,
ne manje tajanstvenog od sveta
i mene, šegrta.

Bepo

Beli mačak bez ženke ogleda se
u svetlom mesecu ogledala
i ne može znati da su ta belina
i te zlatne oči - koje nije video
nikad u kući - njegova sopstvena slika.
Ko će mu reći da je onaj drugi što ga gleda
tek san ogledala?
Razmišljam; te skladne mačke,
ona iz ogledala i ona s toplom krvi,
priviđenja su koja dopušta vremenu
večni arhetip. Tako tvrdi,
takođe sen, Plotin u Eneadama.
Koga Adama starijeg od raja,
koga nedokučivog božanstva smo
mi ljudi razbijeno ogledalo?

ISKUŠENJE

Sa druge strane vrata jedan čovek
ostavlja svoju pokvarenost. Uzalud će
večeras usrdno moliti
svoga čudnog boga, koji je tri, dva, jedan,
i reći sebi da je besmrtan. Sada
sluša predskazanje svoje smrti
i zna da je razumna životinja.
Ti si, brate, taj čovek. Budimo zahvalni
crvima i zaboravu.

VUK

Tajnovit i siv u konačnoj polutami, ostavlja tragove na obali reke što mu je utolila žeđ ždrela i čije vode ne ponavljaju zvezde. Noćas vuk je usamljena senka, traga za ženkom i hladno mu je. To je poslednji vuk Engleske. Tor i Odin to znaju. U svojoj visokoj kuli kamenoj kralj je odlučio da satre vukove. Već je iskovano moćno železo tvoje smrti. Saksonski vuče, uzalud si se rodio. Nije dovoljno biti krvožedan. Ti si poslednji. Proći će hiljadu godina i jedan starac sanjade te u Americi. Ni od kakve koristi neće ti biti taj budući san. Sada te opkoljavaju ljudi koji u šumi pratihu tragove koje si ostavljao, tajnovit i siv u konačnoj polutami.

Jorge Luis Borges

Jorge Francisco Isidoro Luis Borges rodio se, dakle, 24.8.1899. u Buenos Airesu nakon osam mjeseci majčine trudnoće. Otac mu je bio advokat po profesiji, no bio je takođe i predavač psihologije, a i pisac. Napisao je jedan roman i nekoliko zbirki poezije. U kući Borgesovih engleski se jezik govorio ravnopravno sa španjolskim jer je Jorgeova baka po ocu bila Engleskinja. Borges će čitavog života čitati velike engleske i američke pisce u originalu, ne smatrajući nikad engleski stranim odnosno naučenim jezikom (poput francuskog ili njemačkog kojima je takođe savršeno vladao) i držeći ga skoro drugim maternjim. (Na sličan je način i Danilo Kiš od ranog djetinjstva bio bilingvalan.) Borgesova majka bavila se takođe književnim radom i prevođenjem. Već u dobi od sedam godina Borges će napisati prvu pripovijetku na španjolskom te tekst o grčkoj mitologiji na engleskom jeziku, a dvije godine kasnije prevest će Wildeovog Sretnog princa. Kada je Jorge imao petnaest godina obitelj seli u Ženevu. U svojoj posljednjoj knjizi Borges će zapisati: Od svih gradova na svijetu, od raznih i prisnih domovina što ih čovjek traži i zaslužuje tijekom putovanja, Ženeva mi izgleda najpogodnija za sreću. Dugujem joj, od 1914. nadalje, otkriće francuskoga, latinskoga, njemačkoga, ekspresionizma, Schopenhauera, Budhina nauka, taoizma, Conrada, Lafcadija Hearna i čežnje za Buenos Airesom. Uz to i ljubavi, prijateljstava, poniženja, i napasti samoubojstva. Ovaj zapis Borges će završiti riječima: Znam da ću se uvijek vraćati u Ženevu, možda i nakon tjelesne smrti. Borges je četrnaestog juna 1986. godine i umro u Ženevi gdje je i sahranjen. Tamo je i nakon tjelesne smrti. Osim u Ženevi obitelj Borges će tokom sedmogodišnjeg življenja u Europi neko vrijeme obitavati i u Luganu te u Španjolskoj. 1921. Borges se vraća u rodni grad, čežnju za kojim je otkrio u Europi. Po toj će čežnji i nasloviti svoju prvu knjigu pjesama dvije godine kasnije: Čežnja za Buenos Airesom. U narednih dvanaest godina objavit će nekoliko knjiga pjesama i eseja. 1935. objavljuje prvu zbirku pripovjedaka. Ovo je književna vrsta po kojoj je vjerovatno najpoznatiji. Nikada nije ni pokušao napisati roman i grozio se svakog žanra koji bi po opširnosti oponašao ep. 1938. godine vid mu počinje uveliko slabiti. Gotovo pola života bio je skoro slijep. Posljednjih trideset godina zabranjeno mu je bilo da čita i piše. Od tada je diktirao svoja djela. Štap za slijepe postao je neizostavan dio njegove odore. Ako je ruska književnost izišla iz Gogoljevog šinjela, a modernizam iz Joyceovog šešira, postmoderna je izišla iz Borgesovog štapa. Tokom četrdesetih i ranih pedesetih godina Borges objavljuje svoja najznačajnija djela, među ostalim: Vrt razgranatih staza, Aleph te Druga istraživanja. U vrijeme vladavine Perona i njegove žene Evite gradske vlasti smijenit će ga zbog njegove opozicije peronizmu s mjesta bibliotekara i postavit će ga na mjesto inspektora za živad na gradskoj tržnici. Borges će odbiti ovo ponižavajuće zaposlenje i jedno će vrijeme držati predavanja na Višem institutu engleske kulture. Nakon Peronovog pada 1955. nova vlada postavlja Borgesa za direktora Nacionalne biblioteke. 1961. zajedno sa Samuelom Beckettom dobiva nagradu Međunarodnog kongresa izdavača. (Te je godine Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu.) Od ovog perioda počinje Borgesova svjetska slava. Knjige mu se prevode na sve jezike, dobiva mnoštvo doktorskih honoris causa titula (među ostalim: Oxford, Sorbonna, Columbia, Michigen), drži predavanja svuda po svijetu, postaje laureatom mnogih nagrada (Jeruzalem, Alfonso Reyes, Fondo nacional de las artes ; Nobela nikad nije dobio, bio je vječiti kandidat), po njegovim djelima snimaju se filmovi i postavljaju pozorišne predstave, o njemu se pišu studije i snimaju dokumentarci, putuje svuda po svijetu. U šezdeset osmoj godini Borges se po prvi put oženio. (Ivo Andrić oženio se sa šezdeset šest godina.) Oženio je Elsu Astete Millan koju je upoznao još u mladosti i koju je nakon mnogo godina ponovo sreo kao udovicu. Jedan od Borgesovih najljepših soneta zove se Elsa. No ovaj brak trajao je tek nešto više od tri godine kada je okončao razvodom. No Borges će se 1986. godine, tek koji mjesec pred smrt, oženiti po drugi put. Oženit će Mariju Kodama kojoj je posvetio nekoliko svojih posljednjih knjiga. U jednom interview-u Danilo Kiš će reći da je to gest metafizički, spajanje dvaju stožernih tačaka jednog života: venčanja i smrti. To je lepo, bila je to Borgesova poslednja novela. – kazat će na kraju Danilo Kiš.

Evernes

Svaka stvar postoji osim zaborava
Jer Bog – koji čuva u sećanju strašnom
mesece što behu, i one sutrašnje
što brine za metal – i zguru spašava.
Sve se već desilo. Bezbrojni odrazi
tvog lika ostaše u ogledalima
od zore do časa kad sunce zalazi.
Ostaće još mnogi. Dok vremena ima.
Sve što oko nas je sastavni je deo
kristala sećanja, koje svet je ceo;
mračni su njegovi hodnici beskrajni.
Vrata se zatvore kuda god da kročiš;
tek kad sunce zađe, s one strane noći
arhetip te čeka i predeo sjajni.