Gustavo Adolfo Bécquer

Gustavo Adolfo Bécquer (1836 - 1870)
Najznačajniji pjesnik španjolskog romantizma



OSTAVIH SVIJEĆU

Ostavih svijeću sa strane i na rubu
otkrita kreveta sjedoh posve tih,
nijem i smrknut, sa zjenom nepomičnom
uprtom u zid.


Koliko stajah tako? Ne znam; kad me pusti
ta opijenost i užasna bol,
svijeća je izdisala i smiješilo se sunce
s balkona mog.


Također ne znam, u tim užasnim satima,
ni što sam mislio ni što proživjeh tad:
jedino pamtim da sam plakao i kleo
i u toj noći da sam postao star.




RIMA XLIII

Dejé la luz a un lado, y en el borde
de la revuelta cama me senté,
mudo, sombrío, la pupila inmóvil
clavada en la pared.

¿Qué tiempo estuve así? No sé; al dejarme
la embriaguez horrible del dolor,
expiraba la luz y en mis balcones
reía al sol.

Ni sé tampoco en tan horribles horas
en qué pensaba o qué pasó por mí;
sólo recuerdo que lloré y maldije,
y que en aquella noche envejecí.

HARFA

U tamnu kutu mirnoga salona,
od gazde svog zaboravljena valjda,
posve smirena i prahom pokrita
počivala je harfa.

Koliko nota u žicama joj snilo,
kao što ptica u granama spava,
očekujući neku ruku snježnu
što bi ih trgnut znala.

Jao — mišljah — koliko puta genij
u dnu duše ovako snu se poda
i kao Lazar glas neznani čeka
da mu dovikne: Ustani i hodaj!






RIMA VII

Del salón en el ángulo oscuro,
de su dueña tal vez olvidada,
silenciosa y cubierta de polvo
veíase el arpa.

¡Cuánta nota dormía en sus cuerdas
como el pájaro duerme en las ramas,
esperando la mano de nieve
que sabe arrancarlas!

—¡Ay! —pensé—; ¡cuántas veces el genio
así duerme en el fondo del alma,
y una voz, como Lázaro, espera
que le diga: «¡Levántate y anda!».

AKO NA LJULJANJE ...

Ako na ljuljanje zvončića plavih
s balkona tvog
pomisliš da to uzdišuć prolazi
vjetar plah,
znaj, to sakriven u zelenom lišću
uzdišem ja.


Ako li, čuvši za leđima svojim mutan
nejasan šum,
pomisliš da te imenom tvojim zvao
daleki glas,
to te iz tame kojom si ovijena
dozivam ja.


Ako ti kada u dubokoj noći srce
obuzme strah,
kad na usnama svojim osjetiš nečiji
vreli dah,
znaj, premda nevidljiv, to pored tebe
dišem ja.







RIMA XVI

[Serenata]

Si al mecer las azules campanillas
de tu balcón,
crees que suspirando pasa el viento
murmurador,
sabe que, oculto entre las verdes hojas,
suspiro yo.

Si al resonar confuso a tus espaldas
vago rumor,
crees que por tu nombre te ha llamado
lejana voz,
sabe que, entre las sombras que te cercan,
te llamo yo.

Si se turba medroso en la alta noche
tu corazón,
al sentir en tus labios un aliento
abrasador,
sabe que, aunque invisible, al lado tuyo,
respiro yo.

DANAS KAO JUČE

Danas kao juče, sutra kao danas,
uvijek ista stvar!
Nebo posve sivo, i obzorje vječno,
i hodaj, hodaj sam!


I srce se miče uvijek u svom ritmu,
kao glupi stroj,
pamet nerazumna, u zakutku mozga,
u snu spava svom.


Duša neprestano u sebi zamišlja
i traži neki raj;
posao bez svrhe, val koji se valja,
zašto? tko to zna!


Glas koji bez stanke i u istom tonu
pjeva isti pjev;
kaplja jednolična što ne stajuć pada,
to je usud njen.


Tako dani klize jedni za drugima
i put slijede svoj,
danas ko i jučer, i ne donose nam
ni radost ni bol.


Katkada, s uzdahom, moje davne muke
dođu mi u san...
Bol je vrlo gorka, ali ipak: patnja
to je život naš!









RIMA LVI

Hoy como ayer, mañana como hoy,
¡y siempre igual!
Un cielo gris, un horizonte eterno
y andar... andar.

Moviéndose a compás, como una estúpida
máquina, el corazón.
La torpe inteligencia del cerebro,
dormida en un rincón.

El alma, que ambiciona un paraíso,
buscándole sin fe,
fatiga sin objeto, ola que rueda
ignorando por qué.

Voz que, incesante, con el mismo tono,
canta el mismo cantar,
gota de agua monótona que cae
y cae, sin cesar.

Así van deslizándose los días,
unos de otros en pos;
hoy lo mismo que ayer...; y todos ellos,
sin gozo ni dolor.

¡Ay, a veces me acuerdo suspirando
del antiguo sufrir!
Amargo es el dolor, ¡pero siquiera
padecer es vivir!

LJUBAV PROLAZI

Gle, nevidljive čestice uzduha
pale se tiho i drhte uokolo.
Nebo se razbija u zlaćane zrake,
zemlju potresa veliko veselje.

Čujem: plovi kroz vale harmonije
tih lepet krila i šum poljubaca.
Oči se moje sklapaju. . . Što se zbiva?
— To ljubav prolazi.







RIMA X

Los invisibles átomos del aire
en derredor palpitan y se inflaman,
el cielo se deshace en rayos de oro,
la tierra se estremece alborozada.

Oigo flotando en olas de armonías,
rumor de besos y batir de alas;
mis párpados se cierran... —¿Qué sucede?
¿Dime?
—¡Silencio! ¡Es el amor que pasa!

NISAM SPAVAO

Nisam spavao; lutao sam limbom
u kom predmeti mijenjaju oblike,
tajanstvenim prostranstvom koje dijeli
san od besanice.


A misli što su oko moga mozga
obilazile u kruženju tihom,
stišavale su ples svoj polagano
sve sporijim ritmom.


Vjeđe skrivahu odraze svjetlosti
kojom kroz oči ispunja se duša,
no svijet vizija od drugoga svjetla
sjao je unutra.


Tada odjeknu u mojemu sluhu
šum neki, sličan onom što zamršen
po hramu luta kad vjernici s amen
molitvu završe.


I čuh glas neki ugodan i tužan
gdje me imenom zove izdaleka,
osjetih miris tamjana i vlage
i pogašenih svijeća.


Spusti se noć; u ruke zaborava
padoh, ko kamen, u krilo mu tmurno.
Tu usnih, a prenuvši se viknuh:
"Netko moj je umro!"









RIMA LXXI

No dormía: vagaba en ese limbo
en que cambian de forma los objetos,
misteriosos espacios que separan
la vigilia del sueño.

Las ideas que en ronda silenciosa
daban vueltas en torno a mi cerebro,
poco a poco en su danza se movían
con un compás más lento.

De la luz que entra al alma por los ojos
los párpados velaban el reflejo;
mas otra luz el mundo de visiones
alumbraba por dentro.

En este punto resonó en mi oído
un rumor semejante al que en el templo
vaga confuso al terminar los fieles
con un Amén sus rezos.

Y oí como una voz delgada y triste
que por mi nombre me llamó a lo lejos,
¡y sentí olor de cirios apagados,
de humedad y de incienso!

Entró la noche y del olvido en brazos
caí cual piedra en su profundo seno.
Dormí y al despertar exclamé: —¡Alguno
que yo quería ha muerto!




(prevod: Nikola Miličević)

"Što je poezija?" - kažeš dok uranjaš
svoju u moju zjenicu modru.

"Što je poezija?" - I ti me to pitaš?
Poezija..., to si ti.



RIMA XXI

—¿Qué es poesía?, dices, mientras clavas
en mi pupila tu pupila azul,
¡Qué es poesía! ¿Y tú me lo preguntas?
Poesía... eres tú.

Za jedan pogled, jedan svijet;
za jedan osmijeh, jedno nebo;
za jedan poljubac... Ne znam
što bih ti dao za jedan poljubac!





RIMA XXIII

[A ella. No sé...]

Por una mirada, un mundo;
por una sonrisa, un cielo;
por un beso... ¡Yo no sé
qué te diera por un beso!

Вратиће се тамне ласте на твој балкон,
да свију гнездо у пролећни дан,
и опет ће крилом по прозору живо
дозивати на нас;

али оне које посматраху твоју
лепоту и среће моје чар,
оне што нам знаху име... те се неће
вратити никад!

Вратиће нам се опет пузавице густе
по зиду твог врта да рашире хлад,
и предвече цвет им још лепше ће оне
расцветати плав;

ал оне што беху окићене росом,
с којих гледасмо како свака кап
трепери и пада као суза дана,
та неће никад!

Вратиће се љубав... у слуху ти опет
зачуће се плачних речи глас,
и срце ће твоје пробудити можда
из дубока сна;

ал ја нем, занесен и на коленима,
као да за Богом обузе ме страст,
вољах те и нико волети те неће
тако као ја!









RIMA LIII

Volverán las oscuras golondrinas
en tu balcón sus nidos a colgar,
y otra vez con el ala a sus cristales
jugando llamarán.

Pero aquellas que el vuelo refrenaban
tu hermosura y mi dicha a contemplar,
aquellas que aprendieron nuestros nombres...
¡esas... no volverán!.

Volverán las tupidas madreselvas
de tu jardín las tapias a escalar,
y otra vez a la tarde aún más hermosas
sus flores se abrirán.

Pero aquellas, cuajadas de rocío
cuyas gotas mirábamos temblar
y caer como lágrimas del día...
¡esas... no volverán!

Volverán del amor en tus oídos
las palabras ardientes a sonar;
tu corazón de su profundo sueño
tal vez despertará.

Pero mudo y absorto y de rodillas
como se adora a Dios ante su altar,
como yo te he querido...; desengáñate,
¡así... no te querrán!

Желиш ли горчином да те не ожучи
тај нектар пријатни?
Онда, удиши га, приближи уснама
и остави затим.

И желиш ли да на љубав ову
сачувамо осмех мио?
Онда, волимо се сад силно а сутра
занавек се растанимо!







RIMA LVIII

¿Quieres que de ese néctar delicioso
no te amargue la hez?
Pues aspírale, acércale a tus labios
y déjale después.

¿Quieres que conservemos una dulce
memoria de este amor?
Pues amémonos hoy mucho, y mañana
digámonos: —¡Adiós!