LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Alphonse de Lamartine

Ići dole 
AutorPoruka
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Alphonse de Lamartine Empty
PočaljiNaslov: Alphonse de Lamartine   Alphonse de Lamartine Icon_minitime13/6/2012, 3:08 am

Alphonse de Lamartine [Alfons de Lamartin] (1790 - 1869), francuski pesnik

LAMARTINE, Alphonse Marie Louis de, franc. pjesnik i političar, r. 21. X 1790. u Maconu, u. 28. II 1869. u Parizu. Pjesnik pesimističkih i religioznih raspoloženja, često neoriginalan (ljubav prema prirodi našao je u Rousseaua, sklonost prema prošlosti u Chateaubrianda), L. je pjevao o rodnom kraju, ljubavi, idealnoj ljepoti i dalekim putovanjima. U muzikalnim stihovima on utijehu traži u sunčanim predjelima djetinjstva, domovinu uvijek tamo gdje zrači genij Francuske. Romantik i entuzijast, vidi izlaz u praštanju, neprotivljenju zlu, izmirenju i povratku idiličnom životu u prirodi. Kad je pošao 1832. na Srednji Istok, proputovao je na povratku i kroz Srbiju, o kojoj piše sa simpatijom i čijoj borbi za slobodu odaje visoko priznanje.

Djela: Poetske meditacije; Nove meditacije; Pjesničke i vjerske harmonije; Pad anđela; Jocelyn; Put na Istok.


____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Alphonse de Lamartine Empty
PočaljiNaslov: Re: Alphonse de Lamartine   Alphonse de Lamartine Icon_minitime13/6/2012, 3:12 am

STIHOVI ZA JEDAN ALBUM

Knjiga života puno ljepota divnih krije.
Sama se ni otvorit ni sklopit voljna nije;
Privlačnu stranu dvaput ne možeš tu pročitat,
Kob okrene list sama i počne dalje hitat;
Htjeli bismo se vratit strani što ljubav slavi,
Ali već stranica nam smrti se tada javi.







VERS SUR UN ALBUM

Le livre de la vie est le livre suprême
Qu’on ne peut ni fermer, ni rouvrir à son choix ;
Le passage attachant ne s’y lit pas deux fois,
Mais le feuillet fatal se tourne de lui-même :
On voudrait revenir à la page où l’on aime,
Et la page où l’on meurt est déjà sous nos doigts !

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Alphonse de Lamartine Empty
PočaljiNaslov: Re: Alphonse de Lamartine   Alphonse de Lamartine Icon_minitime13/6/2012, 3:23 am

LEPTIR

Sa ružama mrijeti, čedo pramaljeća
na krilu zefira nebom nošen biti;
ljuljan u naručju tek procvala cvijeća,
mirise, svjetlosti, plavetnilo piti;
s krila svojih mladih tresuć zlatni prašak,
do vječnog svoda vinut se k'o dašak,
leptiru je takva sudba dala sreću.
Nalik je željama što zastat ne mogu,
što neutažene, dodirnuv stvar mnogu,
da nasladu nađu najzad k nebu kreću.







LE PAPILLON

Naître avec le printemps, mourir avec les roses,
Sur l'aile du zéphyr nager dans un ciel pur,
Balancé sur le sein des fleurs à peine écloses,
S'enivrer de parfums, de lumière et d'azur,
Secouant, jeune encore, la poudre de ses ailes,
S'envoler comme un souffle aux voûtes éternelles,
Voilà du papillon le destin enchanté!
Il ressemble au désir, qui jamais ne se pose,
Et sans se satisfaire, effleurant toute chose,
Retourne enfin au ciel chercher la volupté!

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Alphonse de Lamartine Empty
PočaljiNaslov: Re: Alphonse de Lamartine   Alphonse de Lamartine Icon_minitime13/6/2012, 4:02 am

JEZERO

I nošeni vječno, u vječnoj noći,
bez povratka gnani spram obala skritih,
zar u moru ljetâ nećemo se moći
ni dan usidriti?

O jezero! Jedna godina tek ode,
a pred mile vale koje bez nje gledam,
gdje ona sjeđaše, na kamen kraj vode,
ja sam evo sjedam.

I onda si tako bučalo pod stijenom
i razbijalo se o tvrde joj strane,
a njoj vjetar prao tvojih vala pjenom
noge milovane.

Jedno veče - pamtiš? - plovismo u muku,
međ vodom i nebom negdje živa glasa,
jedino se vesla čula kako tuku
u skladu talasa.

Najednom, glas neki, čudan, posve blago
s čarobnih obala podigao jeku,
val se primirio, a iz glasa dragog
čuh riječi gdje teku:

"O vrijeme, ne leti! Vi, trenutci sretni,
ne hitajte tamo!
Pustite da slasti naših dana cvjetnih
mirno uživamo!

Koliko nesretnih na zemlji vas moli:
za njih brzo hajte;
njima odnosite i dane i boli,
sretne ne gledajte.

Još koji trenutak zalud molim vruće,
vrijeme ni da čuje.
Noći zborim:"Lakše!" ali već svanuće
tamu rastjeruje.

Ljubimo se dakle! Ne gledajmo ništa!
Nek nas radost primi!
Čovjek nema luke, vrijeme pristaništa,
s njim tečemo i mi.

O zavidno vrijeme, zar će pjani sati,
kad nas ljubav sretnim valovima hrani,
jednakom brzinom od nas otjecati
k'o nesretni dani?

Zar od njih ni traga neće biti više?
Zar zauvijek nesta tih satova sreće?
Vrijeme što ih daje, vrijeme što ih briše,
zar ih vratit neće?

Vječnosti, prošlosti, vi, dubine tamne,
od otetih dana što tamo činite?
Hoćete l' nam vratit sve zanose plamne
što nam ih grabite?

O jezero! Stijene! Špilje! Šumo slijepa!
Vi štono vas vrijeme obnavlja i štedi,
na tu noć sačuvaj, o prirodo lijepa,
barem spomen blijedi!

Bilo u tišini tvojoj il' u buri,
jezero, u sjaju okolice tvoje,
u jelama crnim, u hridima surim,
što nad tobom stoje.

Bilo u lahoru koji šumeć brodi,
u šumoru što ga žal žalu predaje,
u srebrnoj zvijezdi što u tvojoj vodi
blijedim sija sjajem.

Vjetar što jauče, trska što šumori,
lagani mirisi u zraku i dahu,
sve što vidim, čujem, dišem, neka zbori:
"oni se volješe!"









LE LAC

Ainsi, toujours poussés vers de nouveaux rivages,
Dans la nuit éternelle emportés sans retour,
Ne pourrons-nous jamais sur l’océan des âges
Jeter l’ancre un seul jour ?

Ô lac ! l’année à peine a fini sa carrière,
Et près des flots chéris qu’elle devait revoir,
Regarde ! je viens seul m’asseoir sur cette pierre
Où tu la vis s’asseoir !

Tu mugissais ainsi sous ces roches profondes,
Ainsi tu te brisais sur leurs flancs déchirés,
Ainsi le vent jetait l’écume de tes ondes
Sur ses pieds adorés.

Un soir, t’en souvient-il ? nous voguions en silence ;
On n’entendait au loin, sur l’onde et sous les cieux,
Que le bruit des rameurs qui frappaient en cadence
Tes flots harmonieux.

Tout à coup des accents inconnus à la terre
Du rivage charmé frappèrent les échos ;
Le flot fut attentif, et la voix qui m’est chère
Laissa tomber ces mots :

« Ô temps ! suspends ton vol, et vous, heures propices !
Suspendez votre cours :
Laissez-nous savourer les rapides délices
Des plus beaux de nos jours !

« Assez de malheureux ici-bas vous implorent,
Coulez, coulez pour eux ;
Prenez avec leurs jours les soins qui les dévorent ;
Oubliez les heureux.

« Mais je demande en vain quelques moments encore,
Le temps m’échappe et fuit ;
Je dis à cette nuit : Sois plus lente ; et l’aurore
Va dissiper la nuit.

« Aimons donc, aimons donc ! de l’heure fugitive,
Hâtons-nous, jouissons !
L’homme n’a point de port, le temps n’a point de rive ;
Il coule, et nous passons ! »

Temps jaloux, se peut-il que ces moments d’ivresse,
Où l’amour à longs flots nous verse le bonheur,
S’envolent loin de nous de la même vitesse
Que les jours de malheur ?

Eh quoi ! n’en pourrons-nous fixer au moins la trace ?
Quoi ! passés pour jamais ! quoi ! tout entiers perdus !
Ce temps qui les donna, ce temps qui les efface,
Ne nous les rendra plus !

Éternité, néant, passé, sombres abîmes,
Que faites-vous des jours que vous engloutissez ?
Parlez : nous rendrez-vous ces extases sublimes
Que vous nous ravissez ?

Ô lac ! rochers muets ! grottes ! forêt obscure !
Vous, que le temps épargne ou qu’il peut rajeunir,
Gardez de cette nuit, gardez, belle nature,
Au moins le souvenir !

Qu’il soit dans ton repos, qu’il soit dans tes orages,
Beau lac, et dans l’aspect de tes riants coteaux,
Et dans ces noirs sapins, et dans ces rocs sauvages
Qui pendent sur tes eaux.

Qu’il soit dans le zéphyr qui frémit et qui passe,
Dans les bruits de tes bords par tes bords répétés,
Dans l’astre au front d’argent qui blanchit ta surface
De ses molles clartés.

Que le vent qui gémit, le roseau qui soupire,
Que les parfums légers de ton air embaumé,
Que tout ce qu’on entend, l’on voit ou l’on respire,
Tout dise : Ils ont aimé !



____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Alphonse de Lamartine Empty
PočaljiNaslov: Re: Alphonse de Lamartine   Alphonse de Lamartine Icon_minitime13/6/2012, 4:31 am

USAMLJENOST

Na brdu u sjeni hrasta mnogo puta
pri zalazu sunca sjedim sjetan, tužan;
pogled mi dolinom amo, tamo luta,
što se šarolika podno mene pruža.

Tu pjenastih vala rijeka šumno teče;
vijuga, u dalji sve tamnijom biva;
tamo gdje kroz azur zvijezda javlja veče,
u jezeru mirnom tiha voda sniva.

Zadnja zraka pada u sutonu dana
na vrh gora tamnim ovjenčanih gajem,
a kraljice noći kola se zvijezdana
penju, i već obzor bijelim rube sjajem.

Tog trena, gotičku napustivši strijelu,
pobožni napjevi zrakom skladno lete;
prolaznik zastane, a zvono u selu
s bukom zadnjom dana miješa zvuke svete.

Al' te slike ljupke ne privlače mene,
nit' pred njima ćutim ushita i sreće;
gledam zemlju ovu k'o prolazne sjene:
sunce živih mrtve ogrijati neće.

Od brda do brda zalud okom tražeć,
s istoka na zapad, od sjevera k jugu,
prelijećem sve tačke beskraja i kažem:
"Za me sreće nema nigdje u tom krugu."

Što će mi te dole, kolibe i vile,
tašte stvari kojih dražest prošla me je?
Rijeke, stijene, šume i osame mile,
jednog bića nije, tako pusto sve je!

Da l' sunce započe ili presta sjati,
da l' vedro il' mutno izlazi il' pada,
njegov hod ja sasma ravnodušno pratim;
što mi sunce znači? Ničem se ne nadam.

Na golemu putu da ga pratit smijem,
vidio bih svugdje jaz pustinja golih:
ja ne želim ništa od svega što grije,
od cijeloga svijeta ja ništa ne molim.

Ali možda iznad njegovih bih sfera,
gdje istinsko sunce druga neba žari,
ugledao ono čemu toli smjerah,
da se mogu lišit' ovih zemaljskih tvari.

Tamo ja bih pio na žuđenim vrelim;
i ljubav i nadu našao bih tamo,
i ideal koji svaka duša želi,
a kome na zemlji imena ne znamo.

Na krilima zore što mi nije dano,
vinuti se Tebi, svrho želja mojih!
Što me još vezuje sa zemaljskim stanom,
u zemlji progonstva zbog čega još stojim?

Kad u dolu padne šumski listak mali,
večernjak se digne, s livada ga smete;
uvenulom listu ja sam tako nalik:
nosite i mene, o vi bure klete!

____________________________________________
Све тече


Poslednji izmenio Nepopravljivi Sanjar dana 26/9/2012, 3:22 am, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Alphonse de Lamartine Empty
PočaljiNaslov: Re: Alphonse de Lamartine   Alphonse de Lamartine Icon_minitime13/6/2012, 4:23 pm

ОСАМА
(одломци, превод: Владимир Jовановић, 1859 - 1898)

Почесто на брегу, испод раста стара,
При заласку сунца, невесео седим;
Пустим, те ми поглед по пољу тумара,
Па шарену слику, у долини, гледим.

Овде река шуми, вали jоj се пене,
Она се виjуга, па у таму тече;
Jезеро онамо ни да се покрене,
А вечерња звезда украсила вече.

Врх слемена горска, шумом крунисана,
Сумрачак већ баца своjу задњу зраку,
А краљице сенке кола захуктана,
Те се брежни видик беласка у мраку...

...Од брега до брега залуд живот водим,
С jуга до севера, од зоре до ноћи,
По простору грдном свуд унакрст ходим,
Ал` до среће, видим, никад нећу доћи...

...Нек се сунце диже, нек западу лета,
Немарно га гледам по његову кругу;
Нек по небу тамном или чистом шета,
Не марим за сунце, како знам за тугу...

...Ох, што ли не могу, на крилима зоре,
Да се винем теби, сврхо моjих жеља,
Зашто, у изгнанству, да ме тежње море?
На земљи сам увек туђин без весеља.

Као што лист с дрва на ливаду пада,
А вихар вечерњи дигне га из дола:
И jа сам, кô листак, увелак пун jада –
Однеси ме ветре са северног пола!










L`ISOLEMENT

Souvent sur la montagne, à l'ombre du vieux chêne,
Au coucher du soleil, tristement je m'assieds ;
Je promène au hasard mes regards sur la plaine,
Dont le tableau changeant se déroule à mes pieds.

Ici gronde le fleuve aux vagues écumantes ;
Il serpente, et s'enfonce en un lointain obscur ;
Là le lac immobile étend ses eaux dormantes
Où l'étoile du soir se lève dans l'azur.

Au sommet de ces monts couronnés de bois sombres,
Le crépuscule encore jette un dernier rayon ;
Et le char vaporeux de la reine des ombres
Monte, et blanchit déjà les bords de l'horizon.

Cependant, s'élançant de la flèche gothique,
Un son religieux se répand dans les airs :
Le voyageur s'arrête, et la cloche rustique
Aux derniers bruits du jour mêle de saints concerts.

Mais à ces doux tableaux mon âme indifférente
N'éprouve devant eux ni charme ni transports ;
Je contemple la terre ainsi qu'une ombre errante
Le soleil des vivants n'échauffe plus les morts.

De colline en colline en vain portant ma vue,
Du sud à l'aquilon, de l'aurore au couchant,
Je parcours tous les points de l'immense étendue,
Et je dis : " Nulle part le bonheur ne m'attend. "

Que me font ces vallons, ces palais, ces chaumières,
Vains objets dont pour moi le charme est envolé ?
Fleuves, rochers, forêts, solitudes si chères,
Un seul être vous manque, et tout est dépeuplé !

Que le tour du soleil ou commence ou s'achève,
D'un oeil indifférent je le suis dans son cours ;
En un ciel sombre ou pur qu'il se couche ou se lève,
Qu'importe le soleil ? je n'attends rien des jours.

Quand je pourrais le suivre en sa vaste carrière,
Mes yeux verraient partout le vide et les déserts :
Je ne désire rien de tout ce qu'il éclaire;
Je ne demande rien à l'immense univers.

Mais peut-être au-delà des bornes de sa sphère,
Lieux où le vrai soleil éclaire d'autres cieux,
Si je pouvais laisser ma dépouille à la terre,
Ce que j'ai tant rêvé paraîtrait à mes yeux !

Là, je m'enivrerais à la source où j'aspire ;
Là, je retrouverais et l'espoir et l'amour,
Et ce bien idéal que toute âme désire,
Et qui n'a pas de nom au terrestre séjour !

Que ne puîs-je, porté sur le char de l'Aurore,
Vague objet de mes voeux, m'élancer jusqu'à toi !
Sur la terre d'exil pourquoi resté-je encore ?
Il n'est rien de commun entre la terre et moi.

Quand là feuille des bois tombe dans la prairie,
Le vent du soir s'élève et l'arrache aux vallons ;
Et moi, je suis semblable à la feuille flétrie :
Emportez-moi comme elle, orageux aquilons !



____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Alphonse de Lamartine Empty
PočaljiNaslov: Re: Alphonse de Lamartine   Alphonse de Lamartine Icon_minitime13/6/2012, 4:50 pm

"Domovinu je stvorio pepeo mrtvih."

"Tad volimo se! Nek to vječnost bude mala:
Ljubav ja i ti!
Jer svijet je brod bez luke, vrijeme val bez žala,
Prolaznici mi!"
("Jezero")

"Zar sve je prošlo, i da se nikada ne vrati?
Zar od svega neće ostati najmanji trag?
I vrijeme što ga ote neće li nam dati čas taj tako drag."

Alphonse de Lamartine

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



Alphonse de Lamartine Empty
PočaljiNaslov: Re: Alphonse de Lamartine   Alphonse de Lamartine Icon_minitime12/7/2012, 7:30 pm

Hram
Lijepo li je kad se večernjica, što je
noćnih kola tihi glasnik ljudskom rodu,
polagano diže na nebeskom svodu,
i svjetlo i tama kada zemlju svoje;
lijepo li je tada u pobožnu hodu
slazit’ u dno dole hramu malog sela,
po čijem se trijemu mahovina splela,
al’ gdje srca vjernih mole se Gospodu!
Zdravo šumo sveta! Zdravo mrtvih polje,
u tvom krilu smjernom selske rake stoje;
blagoslivljam iduć’ skromne ploče grobne.
Teško onom mrtve oskvrnuo tko je!
Pred njihovim molbam’ skrušim srce moje,
a korak odzvanja lađom crkve drobne!
Kakva tama i mir! U dnu crkve dolje
opaža se jedva žižak svjetla, koje
drhteć’ gori ispred svetih žrtvenika.
Samo ono svijetlo, dok mrak svemir krije,
k’o simbol utjehe dobrote što bdije,
da prihvati ovdje uzdahe smrtnika.
Naprijed! Šum nijedan uhu dopro nije;
tek predvraće škripi od koraka moga,
u svetište najzad stupila mi noga.
Žrtvenici sveti i zidovi hrama!
Sam sam, i bol plamni iskalit pred vama,
i reć nebu tajne želje mogu stoga:
nitko čut’ ih neće osim vas i Boga.
Što!… usuđujem se k žrtvenicim ići!
Srca, u kom plamti bol i ljubav, prići
svetom krugu, Bože! zar se usuđujem!
A ne plašim se da kazna će me stići,
što veličnost tvoju dostojno ne štujem!
Ne! Stid me nije ognja od kojeg izgaram:
ljubav nije griješna kad je krepost stvara.
Stoga sasma čista kao predmet njeni
moja gori vatrom blaženom u meni.
I stalnost je resi, čisti udes zao:
Zemlji sam je, svijetu cijelom izrekao:
izrekoh je smjelo pred oltarim svetim:
I pred Tobom, Višnji, nazvat ću je smjeti.
Da, unatoč strahu ovdje u Tvom stanu,
Elvirino ime usna tiho šanu.
To ime od groba k grobu ode smjesta,
k’o glas tužan sjena kad vapiti stanu,
i naruši spokoj ukopnoga mjesta.
Mjesto grobno zbogom! Zbogom hladne ploče!
Otkada pred vama ja plakati počeh,
dvaput ču se kroz noć kako sati ječe.
Plač mi nebo vidje, pa utješen krećem.
Možda isto tako sad negdje daleko
Elvira u hramu bdije mračnom nekom
sama s mojom slikom, i u suzam moli
došavši pred oltar prostrijet svoje boli.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



Alphonse de Lamartine Empty
PočaljiNaslov: Re: Alphonse de Lamartine   Alphonse de Lamartine Icon_minitime12/7/2012, 7:31 pm

Stihovi za jedan album
Knjiga života puno ljepota divnih krije.
Sama se ni otvorit’ ni sklopit’ voljna nije;
Privlačnu stranu dvaput ne možeš tu pročitat’,
Kob okrene list sama i počne dalje hitat’;
Htjeli bismo se vratit’ strani što ljubav slavi,
Ali već stranica nam smrti se tada javi.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



Alphonse de Lamartine Empty
PočaljiNaslov: Re: Alphonse de Lamartine   Alphonse de Lamartine Icon_minitime12/7/2012, 7:31 pm

Zvono
U zvoniku sela moga
Instrumenat zvučan ima,
U njem, dijete, slušah Boga,
I što nebo priča svima.
Kad me dugo ne bje kući,
Pa se domu vraćah svomu,
Iz daleka čuh ga tući,
Pun divljenja glasu tomu.
Njegov zvuk mi kanda reko
Vedru pjesmu te doline,
Sejin glas mi donije prijeko
I glas majke, pun miline.
Sada, kada zvon se čuje,
Gdjeno zvuči preko žala,
Kanda zvuci smrti bruje,
Očaj jeca povrh vala.
Zašto? U tom gle zvoniku
Srebrnasti zvuk je isti
Isto pjeva Bogu diku,
Jutru šalje pozdrav čisti.
Ah, odonda mnogoj boli
Zvonjeli mi zvona zvuci -
Svemu, što mi srce voli
Na samrti, teškoj muci.
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Alphonse de Lamartine Empty
PočaljiNaslov: Re: Alphonse de Lamartine   Alphonse de Lamartine Icon_minitime25/9/2012, 5:31 pm

Zavičajna dolina

Vraćam se tvojim toplim ognjištima,
Kolevko dobra moga zavičaja.
Sit sam gradova i praznog sjaja!
Ja sam iznikao među čobanima.

Poljima ovim k’o pastirče mlado
Za ovcama sam švrljao domraka
I kupao se, dok planduje stado,
U bistroj vodi kraj snenog vrbaka.

Uz stari brest do neba sam se peo
Ko ptica lako, u poletu čilom,
I gledao kako pod toplim krilom
Grlica krije jaja đerdan beo…

Slušam u noći gde k’o harfa čisto
Odzvanja škripa tarnica sa puta
I kolevka tužna što po gori luta-
I kao nekad sve je opet isto.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7818
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Alphonse de Lamartine Empty
PočaljiNaslov: Re: Alphonse de Lamartine   Alphonse de Lamartine Icon_minitime25/9/2012, 5:34 pm

“Zar sve je prošlo, i da se nikada ne vrati?
Zar od svega neće ostati najmanji trag?
I vrijeme što ga ote neće li nam dati čas taj tako drag.”

(Alphonse de Lamartine)

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Alphonse de Lamartine Empty
PočaljiNaslov: Re: Alphonse de Lamartine   Alphonse de Lamartine Icon_minitime26/9/2012, 3:30 am

JESEN

Zdravo sunce s krunom zadnjeg zelenila,
požutelo lišće razneto po dolu !
Zdravo! Lepi dani! Mom oku je mila
tužaljka prirode, slična mome bolu.

Sanjarskim korakom pustu stazu sledim:
hteo bih da vidim, po poslednji puta,
to nemoćno sunce, koje sjajem bledim
u mrklinu šume preda mnom zaluta.

Da, jesenski dani kad priroda usne,
u očima mutnim kriju više draži:
to je zbogom druga, poslednji smeh usne
koju će smrt crna zauvek da zbliži.

Tako, spreman rubom života da bludim,
žaleć prošlu sreću mojih dugih dana,
ja se opet vraćam, i pogledom žudnim
gledam blaga što mi behu zadržana.

Zemljo, sunce, polja, prirodo predraga,
ja vam dužnu suzu kraj svog groba dajem:
vazduh je mirisav! A svetlost je blaga!
Oku smrtnika sunce sja svim sjajem!

Sada kad bih hteo sve do dna da srcem
iz putira punog nektara i žuči,
možda vrč gde zivot ispijah sa grčem
može jednu kaplju meda da izluči!

Možda će budućnost opet da pokuša
da mi vrati sreću što osta bez nade!
Možda, u gomili, neka strana duša
shvata moju dušu, i utehu znade!...

Cvet mirise daje zefiru dok pada;
to životu, suncu, pozdrave je svio;
ja, mrem; moja duša, izdišući sada,
izdahnjuje kao zvuk tužan i mio.





L’AUTOMNE

Salut ! bois couronnés d’un reste de verdure !
Feuillages jaunissants sur les gazons épars !
Salut, derniers beaux jours; Le deuil de la nature
Convient à la douleur et plaît à mes regards.

Je suis d’un pas rêveur le sentier solitaire ;
J’aime à revoir encor, pour la dernière fois,
Ce soleil pâlissant, dont la faible lumière
Perce à peine à mes pieds l’obscurité des bois.

Oui, dans ces jours d’automne où la nature expire,
À ses regards voilés je trouve plus d’attraits :
C’est l’adieu d’un ami, c’est le dernier sourire
Des lèvres que la mort va fermer pour jamais.

Ainsi, prêt à quitter l’horizon de la vie,
Pleurant de mes longs jours l’espoir évanoui,
Je me retourne encore, et d’un regard d’envie
Je contemple ses biens dont je n’ai pas joui.

Terre, soleil, vallons, belle et douce nature,
Je vous dois une larme aux bords de mon tombeau !
L’air est si parfumé ! la lumière est si pure !
Aux regards d’un mourant le soleil est si beau !

Je voudrais maintenant vider jusqu’à la lie
Ce calice mêlé de nectar et de fiel :
Au fond de cette coupe où je buvais la vie,
Peut-être restait-il une goutte de miel !

Peut-être l’avenir me gardait-il encore
Un retour de bonheur dont l’espoir est perdu !
Peut-être dans la foule une âme que j’ignore
Aurait compris mon âme, et m’aurait répondu !…

La fleur tombe en livrant ses parfums au zéphyre ;
À la vie, au soleil, ce sont là ses adieux ;
Moi, je meurs ; et mon âme, au moment qu’elle expire,
S’exhale comme un son triste et mélodieux.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Alphonse de Lamartine Empty
PočaljiNaslov: Re: Alphonse de Lamartine   Alphonse de Lamartine Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Alphonse de Lamartine
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Biblioteka poezije-
Skoči na: