Gérard de Nerval

Gérard de Nerval [Žerar de Nerval] (1808 - 1855), francuski pesnik epohe romantizma

Живот

Родио се у Паризу, у сиромашној грађанској породици. Рано је остао без мајке, чијег је сталног присуства лишен од самог рођења, јер је био дат непознатим старатељима. Детињство је провео код рођака у месту Мортфонтен, северно од Париза. Као веома млад је почео да објављује стихове, патриотски настројене. Био је велики обожавалац Наполеона Бонапарте, а као уметник је гајио култ немачке културе. После два затварања због учествовања у студентским нередима 1832, истакао се, као студент медицине, у борби против колере која је харала Паризом. По повратку са једног путовања, 1834. године, први пут је срео глумицу Жени Колон (фр. Jenny Colon). Песникова љубав временом је постала опсесија и добила карактер узвишеног, мистичног култа. Живео је сиромашно, само од свог књижевног рада. Године 1841. показали су се први видљиви знаци његовог менталног поремећаја, што је сам назвао „проширивање сна у стварни живот“. Након смрти Жени Колон 1842, кренуо је на пут по источним земљама. Инспирисан тим путовањима објављује књигу "Пут на исток". Исте године (1851) Нервал запада у тешку душевну кризу. Одлази у санаторијум на лечење, али се и даље бави књижевним радом. Пуштен је 1854. Од тада је живео луталачки животом, у немаштини, а духовну пометеност повећавао је и његов страх да више неће моћи књижевно да ствара. У зору 26. јануара 1855. пролазници су нашли песника обешеног о решетке прихватилишта за сиротињу.


Романтичар

Жерар де Нервал је дуго био сврставан у групу „других“ или чак „мањих“ романтичара и одвајан од четири „велика“ представника француског романтизма (Ламартин, Иго, Вињи, Мисе). Поред специфичности његове поезије, која се умногоме разликовала од дотадашње и од њему савремене песничке тенденције, и сам Нервал је допринео таквом статусу, јер своја најбоља песничка остварења није објављивао у самосталним збиркама, већ их је припајао прозним делима.
По неким својим цртама Нервал је изразити романтичар. Био је један од првих припадника групе „Млада Француска“ (фр. La Jeune France), која је представљала активно тело романтичарског покрета. У духу тадашњих интелектуалних тежњи он се интересује за егзотичне земље, за примитивне народе и фолклор, домаћи и страни.
Међутим, оно што Нервала чини романтичарем у најчистијем смислу те речи јесте његова потпуна искреност. За њега писање није било забава или средство за постизање успеха, па чак ни обична унутрашња потреба, већ питање опстанка. Сва његова животна судбина била је везана за књижевни стваралачки рад. Цело поетско дело Жерара де Нервала је помно праћење и бележење сопствених доживљаја, немира, патњи, лутања и надања.


Претеча симболизма и надреализма

Нервалов углед као песника нарочито је порастао после појаве симболизма, на који је извршио велики утицај. Тај утицај је обележио обе струје овог правца: ону коју је везана за Верлена и Малармеа, а води до Валерија, и другу, која од Рембоа, преко Аполинера, води до надреализма.
Као и касније симболисти, Нервал тражи везе (кореспонденције) међу свим стварима света, тражи односе између сна и јаве, настоји да схвати скривени смисао свега што нас окружује и да то дочара више сугестијама, наговештајима, него експлицитним објашњењима. Његове песме су без реторичких елемената, херметичне, испуњене речима без прецизног и јасно одређеног значења које имају призвук магичних формула. Пре симболиста и надреалиста Нервал укида границе између нормалног и ненормалног, понире у подсвест и тежи интуитивном откривању апсолутног.
Тај утицај се осећа и у модерној поезији и прози. У погледу истраживања времена Нервал је претходник Марсела Пруста, што је и сам Пруст признавао, називајући га највећим генијем 19. века, поред Шатобријана. Уместо објективног узимања прошлости која је евоцирана помоћу интелектуалног памћења, Нервал уводи афективно памћење, субјективно и непосредно, које боји и оживљава прошлост.



Wiki

EL DESDICHADO

Mračna sam sjena, udovac, neutješnik,
Akvitanski kraljević oronulih dvora;
Jedina moja zvijezdo, mrtva si - i nosim
Crno sunce Sjete na ozvjezdanoj lutnji.

Ti što si me tješila u noćima grobnim,
Vrati mi talijansko more, vrati Posillipo
Cvijet toliko drag mom očajnom srcu,
Sjenicu gdje se spleće bršljan s ružom.

Jesam li Eros ili Phoebus?...Lusignan ili Biron?
Od kraljičina cjelova crveni mi još čelo;
I snivah sne u spilji gdje sirene plove...

Aheront dvaput pobjednički pređoh
Na Orfejevoj liri izvodeć izmjenično
Uzdahe svetice i usklike vile.


(pr.:Josip Bubar)







EL DESDICHADO

Je suis le Ténébreux, – le Veuf, – l’Inconsolé,
Le Prince d’Aquitaine à la Tour abolie :
Ma seule Étoile est morte, – et mon luth constellé
Porte le Soleil noir de la Mélancolie.

Dans la nuit du Tombeau, Toi qui m’as consolé,
Rends-moi le Pausilippe et la mer d’Italie,
La fleur qui plaisait tant à mon cœur désolé,
Et la treille où le Pampre à la Rose s’allie.

Suis-je Amour ou Phébus ?… Lusignan ou Biron ?
Mon front est rouge encor du baiser de la Reine ;
J’ai rêvé dans la Grotte où nage la sirène…

Et j’ai deux fois vainqueur traversé l’Achéron :
Modulant tour à tour sur la lyre d’Orphée
Les soupirs de la Sainte et les cris de la Fée.

LUKSEMBURŠKA ALEJA

Živa i brza kao ptica,
ona je prošla, mlada djeva,
u ruci divan cvijet joj blista
dok neki novi napjev pjeva.

Možda bi baš ta mogla doći
i mome srcu ljubav dati,
i svu dubinu moje noći
jednim pogledom obasjati.

Al ne - mladost je završena...
Zbogom ti blago svjetlo moje -
Djevojka, miris, uspomena...
Sreća je prošla - nestalo je.









UNE ALLÉE DU LUXEMBOURG

Elle a passé, la jeune fille
Vive et preste comme un oiseau :
A la main une fleur qui brille,
A la bouche un refrain nouveau.

C'est peut-être la seule au monde
Dont le coeur au mien répondrait,
Qui venant dans ma nuit profonde
D'un seul regard l'éclaircirait !

Mais non, ma jeunesse est finie...
Adieu, doux rayon qui m'as lui,
Parfum, jeune fille, harmonie...
Le bonheur passait, il a fui !

MAŠTANJE

Imade pjesma, meni milija
Neg Mozart, Weber i Rossini s njima.
Starinska, tugom, čežnjom silnija,
Što za me tek skrivenu dražest ima.

I kad god čujem ta da s' pjesma glasi,
Pomlađujem se za dva vijeka ja:
Vijek Luja Petnaestog... Dan se gasi,
Brežuljak vidim zelen žut gdje sja;

I od opeke dvor, što kam ga rubi;
Crvenkaste je boje prozor svak;
Svud perivoj, a rijeka grič mu ljubi,
Kroz samo cviljeće tok joj teče lak.

I crnooku plavušu ljepotu,
Starinski odjevena ozgor zre...
Moguće da ju u prošlom životu
Već vidjeh nekom - pa se sjećam nje!








FANTAISIE

Il est un air, pour qui je donnerais
Tout Rossini, tout Mozart et tout Weber,
Un air très vieux, languissant et funèbre,
Qui, pour moi seul, a des charmes secrets.

Or, chaque fois que je viens à l’entendre,
De deux cent ans mon âme rajeunit :
C’est sous Louis treize… Et je crois voir s’étendre
Un coteau vert que le couchant jaunit,

Puis un château de brique à coins de pierre,
Aux vitraux teints de rougeâtres couleurs,
Ceint de grands parcs, avec une rivière
Baignant ses pieds, qui coule entre des fleurs.

Puis une dame, à sa haute fenêtre,
Blonde aux yeux noirs, en ses habits anciens…
Que dans une autre existence peut-être,
J’ai déjà vue ! - et dont je me souviens !