François Villon

François Villon [Fransoa Vijon]

Франсоа Вијон (рођен 1431 или 1432 - нестао 1463) је био први модерни француски песник и представник последње фазе у развоју средњовековне француске књижевности.


Франсоа Вијон (право име Francois de Montcorbier) рођен је у Паризу, у време енглеске окупације, при крају стогодишњег рата. Сиромашна и необразована мајка рано га је поверила ученом и угледном црквеном човеку Гијому Вијону, чије је презиме наследио. Уписује студије и стиче све предвиђене универзитетске степене, али већ тада показује склоност ка разузданом и немирном животу. Због једне жене, изазван, 1455. године убија неког свештеника и бежи. Следеће године, користећи се амнестијом француског краља Шарла Седмог, враћа се у Париз и учествује у провали у Наварски колеж, заједно са групом калуђера и клерика. Отада лута широм Француске и пише поезију. Опет га хапсе 1461. у месту Meung sur-Loire, али због проласка новоизабраног краља Луја Једанаестог ослобађају га. Крајем 1462. године, због учествовања у неком окршају, осуђен је на смрт. Врховни суд га ослобађа у јануару 1463. и протерује на десет година из Париза. Отада му се губи сваки траг, али настављају да круже приче о његовом каснијем животу.

Дела су му обjављена постхумно. "Тестамент" 1489. представља приказ њeговог живота написан са великом емоционалном и поетском дубином. Франсоа Виjoн, несрећни песник XV века, своjим животом и своjом поезиjoм - jедном oд наjлепших у францускоj и светскоj поезиjи - биo je песник црног хумора, трагични песник гротескног стила. У готово сваковоj њeговоj песми гротескно се сукобљава сa сублимним, и свака je песма оличење изванреднe контроле рима и дисциплиноване композициjе.

БАЛАДА НА УТАКМИЦИ У БЛОА

Крај самог врела- жедан свискавам
Горим у ватри – шкљоца ми зуб,
У завичају- туђин сам груб,
Мангал ме греје – све подрхтавам,
Го сам ко црвак- кићен ко пуб!
Смејем се кроз плач,због свог удеса,
Очај ме теши и слашћу стреса,
Радошћу кличем: - снаге скрхан ми стуб!
Добро дочекан, свак се отреса.



BALLADE DU CONCOURS DE BLOIS

Je meurs de seuf auprès de la fontaine,
Chaud comme feu, et tremble dent à dent ;
En mon pays suis en terre lointaine ;
Lez un brasier frissonne tout ardent ;
Nu comme un ver, vêtu en président,
Je ris en pleurs et attends sans espoir ;
Confort reprends en triste désespoir ;
Je m'éjouis et n'ai plaisir aucun ;
Puissant je suis sans force et sans pouvoir,
Bien recueilli, débouté de chacun.

РОНДО

Смрти, жалост срце стеже
Јад и туга да га скроте:
Узе драгу! Што ме жеже!
Дођи Смрти, и грозоте
Ти ме спаси. Сни ме јеже.
Снаге немам шта да свеже.
Смрти?
Бесмо једно, куд ум сеже,
Ми два срца кад се сплоте,
Мој животе - неживоте!
Смрти!




RONDEAU

Mort, j'appelle de ta rigueur,
Qui m'as ma maîtresse ravie,
Et n'es pas encore assouvie
Si tu ne me tiens en langueur :

Onc puis n'eus force ni vigueur ;
Mais que te nuisoit-elle en vie,
Mort ?

Deux étions et n'avions qu'un coeur ;
S'il est mort, force est que dévie,
Voire, ou que je vive sans vie
Comme les images, par coeur,
Mort !

GDJE SU GOSPE IZ DAVNIJEH DANA?

Recite mi, gdje, u kraju kome
Flora sad je, rimska ljepotica,
Tais i Arhipijada s njome,
što joj bje ko rođena sestrica,
Eho, što s jezera i rječica
jek žagora vraća svačijeg,
a nadljudska bješe krasotica?
Jao, gdje je, gdje je lanjski snijeg?

Gdje je umna Heloiza, svome
Abelardu kobna? (Zbog nje ubica
muškost mu uze, te monah svetome
bje Denisu, ljubav zlu mu klica.)
Gdje je Buridanova kraljica?
(U vreći ga u Seinu baci, al' bijeg
lukavcu ne spriječi razvratnica!)
Jao, gdje je, gdje je lanjski snijeg?

Blanche, kraljica krinu par bijelome,
glas sirenski, pa Dugostopica
Berta, Alix, Bletrix, očinskome
Maineu Haremburga baštinica,
Jeanne d'Arc, vrla Lorenka ratnica,
spaljena u Rouanu uz Engleza stijeg?
Gdje su one, Kruno svih djevica?
Jao, gdje je, gdje je lanjski snijeg?

Kneže, tih ne pitajte sedmica,
gdje su one, ni godišta sveg,
da ne vraćam pripjev tih kitica:
Jao, gdje je, gdje je lanjski snijeg?







BALLADE DES DAMES DU TEMPS JADIS

Dites-moi où, n'en quel pays,
Est Flora la belle Romaine,
Archipiades, ne Thaïs,
Qui fut sa cousine germaine,
Echo, parlant quant bruit on mène
Dessus rivière ou sur étang,
Qui beauté eut trop plus qu'humaine ?
Mais où sont les neiges d'antan ?

Où est la très sage Héloïs,
Pour qui fut châtré et puis moine
Pierre Esbaillart à Saint-Denis ?
Pour son amour eut cette essoine.
Semblablement, où est la roine
Qui commanda que Buridan
Fût jeté en un sac en Seine ?
Mais où sont les neiges d'antan ?

La roine Blanche comme un lis
Qui chantait à voix de sirène,
Berthe au grand pied, Bietrix, Aliz,
Haramburgis qui tint le Maine,
Et Jeanne, la bonne Lorraine
Qu'Anglais brûlèrent à Rouen ;
Où sont-ils, où, Vierge souvraine ?
Mais où sont les neiges d'antan ?

Prince, n'enquerrez de semaine
Où elles sont, ni de cet an,
Que ce refrain ne vous remaine :
Mais où sont les neiges d'antan ?

(pr.:Vojmil Rabadan)

Булат Окуджава "Молитва Франсуа Вийона"

Пока Земля еще вертится,
       пока еще ярок свет,
Господи, дай же ты каждому,
      чего у него нет:
мудрому дай голову,
      трусливому дай коня,
дай счастливому денег...
      И не забудь про меня.

Пока Земля еще вертится —
      Господи, твоя власть! —
дай рвущемуся к власти
      навластвоваться всласть,
дай передышку щедрому,
      хоть до исхода дня.
Каину дай раскаяние...
      И не забудь про меня.

Я знаю: ты все умеешь,
      я верую в мудрость твою,
как верит солдат убитый,
      что он проживает в раю,
как верит каждое ухо
      тихим речам твоим,
как веруем и мы сами,
      не ведая, что творим!

Господи мой Боже,
      зеленоглазый мой!
Пока Земля еще вертится,
      и это ей странно самой,
пока ей еще хватает
      времени и огня,
дай же ты всем понемногу...
      И не забудь про меня.





Dok se jos Zemlja okrece,
        dok je jos jarko svetlo
Gospode,
        daj ti svakome ono cega nema.
Mudracu daj glavu,
        plasljivcu konja,
daj sretnom novac
        i ne zaboravi na mene.

Dok se jos Zemlja okrece,
        Gospode — tvoja je vlast.
Daj castohlepnom da se nauziva vlasti,
        daj predah darezljivom do kraja dana,
Kainu daj pokajanje
        i ne zaboravi na mene.

Ja znam — ti sve mozes
        i vjerujem u tvoju mudrost.
Kao sto vjeruje mrtav vojnik
        da ce zivjeti u Raju
Kao sto vjeruje svako uho
        tvojim tihim rijecima
Kao sto vjerujemo i mi sami
        bez obzira sto cinili.

Gospode, moj Boze,
        zelenooki moj,
Dok se jos Zemlja okrece
        a cudno je to i njoj,
dok je jos vremena
        i vatre,
daj svakom po malo
        i ne zaboravi na mene.