Srednjovekovno francusko pesništvo

Guillaume de Poitiers [Gijom de Poatje], oksitanski Guilhem de Peitieu (1071. - 1127.)

Evropsko pjesništvo na narodnom jeziku nije moglo imati blistavijega početka nego s 11 sačuvanih pjesama Guilhema de Peitieua. Guilhem, sedmi grof od Poitiersa i deveti vojvoda od Akvitanije, najmoćniji je velikaš južne Francuske. Kao vojskovođa nije bio osobito sretne ruke: križarska vojna koju je poveo, završila se porazom, nije uspio sačuvati ni sve zemlje koje je imao. Život je završio u samostanu. Guilhem je prvi u nizu trubadura - o onome što mu je prethodilo samo se nagađa.
Bilo je više pokušaja da se gotovi modeli Guilhemove poezije objasne utjecajima, od kojih je onaj o utjecaju hispano-arapskoga pjesništva najznačajniji. Guilhemove pjesme, međusobno vrlo različite, dijele se na šaljivo-erotske i ozbiljne. Medu potonjima su i prvi primjeri ljubavnih pjesama, gdje se ljubav definira kao moć i ideal kojemu ljubavnik mora služiti kao svomu vladaru. U Guilhema Akvitanskoga u potpunosti je razvijena svijest o vlastitim pjesničkim sposobnostima - o tome i izričito
govori - i moći poezije, kojoj je sve pa i sama ljubav samo tema. Time se objašnjava zapanjujuća pjesma "O ničemu ću pjesan spjevat", zbog koje u ovom pjesniku vidimo preteču manirizma i nadrealizma. Od te pjesme potječe takozvani "trobar clus", zamršeno ili zakučasto pjevanje, gdje se virtuoznom, složenom formom šifrira smisao.

O ničemu ću pjesan spjevat,
Ni svijet ni sebe u nju dijevat,
Ni ljubav niti mladost pjevat,
Nit drugo bome,
Jer stah je u snu zapodijevat
Na konju svome.

Ne znam u koji sat sam rođen,
Nit vesel sam nit srdžbom vođen,
Ni lud ni mahnitošću zgođen,
I što ću kome,
Ako sam i ja noću rođen,
Na brdu k tome.

Ne znam da l' san il java teče,
Ako mi nitko to ne reče.
Srce mi gotovo uteče:
Jer bol ga pome,
A ne bje mi od miša preče,
Svetog mi Tome!

Bolan sam, strahom ja se trujem,
O smrti znam tek to što čujem,
I liječniku se javit snujem,
Al ne znam kome,
Dobrom kad zdravlje opet tu je,
Inače zlome.

Ja dragu imam, ne znam tko je,
Oči je ne vidješe moje,
Nit slast mi pruži nit zlo koje,
To bolje po me,
Norman ni Francuz još ne stoje
U dvorcu mome.

I ne videć je nju ja ljubim,
Nit lijepim dirnu me nit grubim,
I bez nje jedva više gubim
No pijetlov spomen,
Jer vredniju ja lako snubim
Baš u mnogome.

Zgotovih pjesan ni o čemu,
I dalje ću je prenijet njemu
Tko će u Anjou k sljedećemu
Krenuti s njome,
Taj nek mi ključ dâ u njoj svemu
Sakrivenome.







originalni oksitanski tekst

Farai un vers de dreyt nien:
Non er de mi ni d'autra gen,
Non er d'amor ni de joven,
Ni de ren au,
Qu'enans fo trobatz en durmen
Sobre chevau.

No sai en qual horà'm fuy natz:
No suy alegres ni iratz,
No suy estrayns ni sui privatz,
Ni no'n puesc au,
Qu'enaissi fuy de nueitz fadatz,
Sobr'un pueg au.

No sai qu'oram suy endurmitz
Ni quora'm velh, s'om no m'o ditz
Per pauc no m'es lo cor partitz
D'un dol corau;
E no m'o pretz una soritz,
Per sanh Marsau!

Malautz suy e cre mi murir,
E ren no'n sai mas quan n'aug dir;
Metge querrai al mieu albir
E no sai cau;
Bos metges er si'm pot guerir,
Mas non, si amau.

Amig' ai ieu, no sai qui s'es,
Qu'anc non la vi, si m'ajut fes;
Ni'm fes que'm plassa ni que.m pes,
Ni no m'en cau,
Qu'anc non ac Norman ni Frances
Dins mon ostau.

Anc non la vi et am la fort,
Anc no n'aic dreyt ni no'm fes tort;
Quan non la vey, be m'en deport,
No'm pretz un jau,
Qu'ie'n gensor e bellazor,
E que mais vau.

Fag ai lo vers, no say de cuy;
Et trametrai lo a selhuy
Que lo'm trametra per autruy
Lay ves Anjau,
Que 'm tramezes del siev estuy
La contraclau.






francuski prevod

Je fais un vers d’aucun giguant
Ni de moi ni d’autre gent
Ni de l’amour ni des jeunes femmes
D’aucun sur vos_rues
Je me trouve alors qu’en dormant
Sur les chevaux_où

Je ne sais pas quand je suis né
Ne suis jovial ni irrité,
Ni étranger comme ni privé
N'en puis aller_crû
La nuit où je la dote les fées
Par fois du haut_nu

Ne sais pas quand j’ai endormi
Ni quand je veille, si l'on ne dit
À peu n'est pas mon cœur parti
D'un deuil poignant, _vous
Êtes où je n’ai qu'une seule souris
Par saint Martial_fou

Malade, si j’ai peur de mourir
Je n'en sais que n'entends ni dire;
Voudrais le médecin plaisir
Ne sais si je_joue
Bon il sera s'il peut guérir
J'aime sans raison_d’où

J'ai une amie, je sais qui c'est?
Je ne la vis pas, oh foi liée;
N'a rien qui plaît à me peser
À faire une chose_chaude,
Ni en Normand ni en Français
Dans ma maison_hôte.

Je ne la vis jamais, j’aime fort,
Je n’ai ni droit, je n’ai ni tort
Je ne vois, m'en réjouis encore
Que soit un coq_du
Mon grand amour beauté trésor
Je fais ton vaut_plus.

J'ai fait ce poème, je sais chez qui?
A le transmettre vers celui
Il donnera à autrui
Mais manque une clef.
Anjou m'envoie de son étui
Vers son palais.

Kad lug i voćnjak vidim gdje se
Cvijećem i lišćem opet rese,
A potok se i česma krijese,
Vjetrovito je,
Radosno svak nek domogne se
Radosti svoje.

O Ljubavi što imam reći?
Ni trun ni ništa ne znah steći.
Ne priliči mi zanos veći.
Al izvjesno je
Da onog obilno usreći
Tko smjeran joj je.

I uvijek mi se tako zgodi,
Da ljubav bez veselja vodim,
S njim niti vodih nit ću vodit.
A srce moje,
Kad znam, a činim, već pogodi:
»Sve ništavno je.«

Od želje zdrav mi razum pati
Da imam što se uvijek krati,
A istinu je lako shvatit,
Jer rečeno je:
»Uz hrabrost će i moć se dati,
Ustrpljiv tko je.«

Za Ljubav ima štit tek jedan,
Ako je čovjek sav joj predan,
Od bližnjih, daljnjih dobro gledan,
Te pristao je
Da štuje svakoga od reda
U rodu svojem.

Poštovat mora mnogo ljudi
Taj isti koji ljubit žudi,
Da o njemu se dobro sudi,
I korisno je
Na dvoru da se ne usudi
Zlo izreć koje.

O pjesmi svojoj znam da vrijedi
Svakom tko sluša je i slijedi,
U istu mjeru riječi sredih,
Lijepo se poje,
Krasno li verse rasporedih,
Divota to je.








Pus vezem de novelh florir
Pratz e vergiers reverdezir,
Rius e fontanas esclarzir,
Auras e vens,
Ben deu quascus lo joy jauzir
Don es jauzens.

D'Amor non dey dire mas be.
Quar no n'ai ni petit ni re?
Quar ben leu plus no m'en cove;
Pero leunens
Dona gran joy qui be'n mante
Los aizimens.

A totz jorns m'es pres enaissi
Qu'anc d'àquo qu'àmiey no jauzi,
Ni o faray ni anc no fi.
Qu'az esciens
Fas mantas res que 'l cor me di:
Tot es niens."

Per tal n'ai meyns de bon saber
Quar vuelh so que no puesc aver,
E si l reproviers me ditz ver
Certanamens:
"A bon coatge bon poder,
Qui's ben suffrens."

Ja no sera nuils hom ben fis
Contr' Amor si non l'es aclis,
Et als estranhs et als vezis
Non es consens,
Et a totz sels d'aicels aizis
Obediens.

Obediensa deu portar
A motas gens qui vol amar,
E coven li que sapcha far
Faigz avinens,
E que's gart en cort de parlar
Vilanamens.

Del vers vos dig que mais en vau
Qui ben l'enten ni plus l'esgau,
Que'l mot son fag tug per egau
Comonalmens,
E 'l sonet, qu'ieu mezei me 'n lau,
Bos e valens.

A Narbona, mas ieu no 'i vau
Sia'l presens
Mos vers, e vuelh que d'aquest lau'
M sia guirens.

Mon Esteve, mas ieu no 'i vau
Sia'l presens

Mos vers, e vuelh que d'aquest lau
Sia guirens.







Nous voyons, de nouveau, fleurir
Les vergers avec les prés verdir
Que les fontaines fassent le plaisir,
Souffle le vent
Que la joie lui soit départie
Plus doucement.

Dis bien d'Amour, et je le loue
Pourquoi je n'ai ni peu ni prou?
Car je le chante je cave le trou
Que la grande joie
Nous soit donné plus aisément,
J'observe ses lois.

Toujours je la destine ainsi
De ce que j'aime est-ce que je jouis?
Je ne fais rien puisque je fis
Comprendre très bien
Que la conscience du cœur me dit:
"Qu'on n'attend rien."

Je n'ai pas mes joies de savoir
Que je n'ai nul amour chaque soir
Le vrai proverbe me fait croire
A toutes les chances,
Au bon courage du beau pouvoir
Des belles souffrances.

Le serviteur soit plus parfait
Lorsque l'Amour lui se soumet
Que le voisin comme l'étranger
Ait la conscience
Très attentive aux femmes aimées
Sans différences.

Cette attention doit apporter
Les mots des gens aux volontés
Des cours qu'on sache alors qu'on fait
L'événement
Que les vilains gardent, de parler,
Les mots criants.

Le vers vous chante, celui en vaut
Entend la mélodie des mots,
Que les plaisirs, couplets égaux,
Fassent la mesure
L'éloge vante et fait les sons beaux
Des chanteurs sûrs.

Qu'à Narbonne, je n'y vais pas,
Soit désiré
Mon vers, que mon éloge là-bas
Me soit gardé.

Mon cher Esthète, mais puisque d' où
Soit présenté

Mon vers, que mon désir te loue
Me soit gardé.

Sa novim vremenom slatkoće
listaju šume, ptica hoće
da svaka na svoj način jekne
po stihu novom, novom zvuku;
pa pravo je svak to da stekne
za čim ga želje snažno vuku.

Od te što ima svu mi svijest,
ne dolazi ni list ni vijest,
zbog čeg' nit spavam nit se smijem,
a niti se pokrenut smijem,
jer ja o miru ne znam je li
onakav kakva ga ja želim.

Naša je ljubav jednakoga
udesa kao grana gloga
koja na grmu drhteć lista
za noći, kiše i za slane,
do jutra, sunce kad zablista
u zelenome lišću grane.

Još spomen mi na jutro traje
kad ratovanju bio kraj je
i kad mi dade dar ko niko:
svoj prsten, milovanja slast:
daj Bog mi živjet još toliko
da ruke stavim pod njen plašt!

Briga me baš za besjede,
držim se mile susjede,
znam ja za pričice i šale
i razne razgovore još,
nek drugi ljubavlju se hvale,
al u nas je i hleb i nož.









Ab la dolchor del temps novel
Foillo li bosc, e li aucel
Chanton chascus en lor lati
Segon lo vers del novel chan;
Adonc esta ben c'om s'aisi
D'acho don hom a plus talan.

De lai don plus m'es bon e bel
Non vei messager ni segel,
Per que mos cors non dorm ni ri,
Ni no m'aus traire adenan,
Tro qe sacha ben de la fi
S'el' es aissi com eu deman.

La nostr' amor vai enaissi
Com la branca de l'albespi
D'esta sobre l'arbre tremblan,
La nuoit, a la ploj' ez al gel,
Tro l'endeman, que 'l sols s'espan
Per las fveillas verz e 'l ramel.

Enquer me membra d'un mati
Que nos fezem de guerra fi,
E que'm donnet un bon tan gran,
Sa drudari' e son anel:
Enque me lais Dieus viure tan
C'aja mas manz soz so mantel!

Qu'eu non ai soing d'estraing lati
Que 'm pàrta de mon Bon Vezi,
Qu'eu sai de paravlas com van
Ab un breu sermon que s'espel,
Que tal se van d'amor gaban,
Nos n'avem la pess' e 'l coutel.








Grâce au printemps la douceur d'eau
Couvre les bois; et les oiseaux
Chantent sur les feuilles en leur latin
Ils suivent les vers du nouveau chant;
Qu'on se procure de leur destin
Que l'homme ait le plus du talent.

Mon bon plaisir bel et mollet
Fait voir la lettre non scellée,
Cœur ne t'endorme et joie ne ris,
Je n'ose pas faire un pas au gré
Que je sache ce que je la dis,
Elle est telle que je la voudrais.

Je vais de notre amour très digne,
Comme de la branche, de l'aubépine
Elle tremble sur l'arbre de mon vers
La pluie et le frima jumeaux
Forment chaque nuit et le soleil éclaire
Chaque aube des feuilles sur les rameau.

Il me souvient de ce matin
Comme à la guerre on mime la fin
Elle a donné à mon grand corps
L'amour fidèle et son anneau
Que Dieu me laisse, je vis encore,
Que j'aie mes mains sous son manteau.

Ma langue n'a nul souci, n'a rien,
Ne la sépare mon Bon Voisin,
Je sais que mes paroles se vantent
Des brefs serments comme des cadeaux
Les autres amours leur se répandent
Je peux jouir de mon couteau.

Beatrix de Dia [Beatris de Dia], oks. Beatriz de Dia, grofica (1135 - 1189)

Po predaji, ova prva trubadurka bila je zaljubljena u trubadura Raimbauta d'Aurengu. Kako se vidi iz pet njezinih sačuvanih pjesama, poezija joj očituje strastan doživljaj ljubavi, od boli zbog neuzvraćene i prevarene ljubavi do radosti zbog njezina potpunoga ostvarenja.



Veliki mene snađe jad
S viteza kog sam svojim zvala,
Hoću da svatko sazna sad
Koliko sam ga ljubit znala;
Nevjeran sad se meni piše,
Jer ljubav mu odbijah zla,
A zanos ćutjeh usred sna
Gola i odjevena cijela.

Biti moj vitez on je rad
U zagrljaj kad bih mu pala,
Ushićen bio on bi tad,
Bok bih mu svoj za jastuk dala;
Jer se zaljubih čak i više
No Floris u Blanchefleur, s tog ja
Srce mu dajem, nek se zna,
Duh, oči, život, prsa vrela.

Moj prijatelju lijep i mlad,
Kada vas drugoj budem krala
I legla s vama, bilo kad,
I vaša usta ljubit stala,
Nek svaka druga slast se briše:
Vi mjesto muža, slast je sva,
Ako mi vaše srce da
Riječ da će činit što bih htjela.







Estat ai en greu cossirier
per un cavallier qu'ai agut,
e vuoil sia totz temps saubut
cum ieu l'ai amat a sobrier;
ara vei qu'ieu sui trahida
car ieu non li donei m'amor
don ai estat en gran error
en lieig e quand sui vestida.

Ben volria mon cavallier
tener un ser en mos bratz nut,
qu'el s'en tengra per ereubut
sol qu'a lui fezes cosseillier;
car plus m'en sui abellida
no fetz Floris de Blanchaflor:
ieu l'autrei mon cor e m'amor
mon sen, mos huoillis e ma vida.

Bels amics avinens e bos,
cora-us tenrai en mon poder?
e que jagues ab vos un ser
e qu'ie-us des un bais amoros;
sapchatz, gran talen n'auria
qu'ie-us tengues en luoc del marit,
ab so que m'aguessetz plevit
de far tot so qu qu'ieu volria.








Grande peine m'est advenue
par un chevalier que j'ai eu.
je veux qu'on sache toujours
que j'ai pour lui tant d'amour.
à présent me voilà trahie,
pour ne lui point donner d'amour
quand je fus en grande folie,
au lit comme toute vêtue.

Je voudrais mon chevalier
tenir un soir dans mes bras nus;
il en serait comblé de joie
si je lui servais de doux coussin;
je suis plus amoureuse de lui
qu'un jour Flore de Blanchefleur,
je lui donne mom amour et ma vie,
mon âme, mes yeux et mon coeur.

Bel ami, plaisant et charmant,
j'espère que vous serez mon amant,
et que je couche avec vous une nuit
en vous donnant des baisers au lit.
j'aurais beaucoup plus de plaisir
de vous en place de mon mari,
quand vous me donniez promesse
de réaliser mes doux désirs.

Marcabrun (između 1100. i 1150.)

Ovaj trubadur, poznat po svome oporom značaju, izdvaja se medusvima drugima kao ženomrzac i neprijatelj kulta žene, koji je upozoravao na prijevare ljubavi. Marcabrun vlada pjesničkom formom, istražuje njezine mogućnosti, što ga dovodi do namjerno zagonetnoga izražavanja. »Smatram učenim«, rekao je, »onoga koji u mom pjevu pogađa što svaka riječ znači, a zbunjen sam kad moram razjasniti neku nejasnu riječ.« Po tome je Marcabrun predstavnik pjevanja koje je dobilo naziv "trobarclus" (zatvoreni ili zaključani pjev). Legenda govori da je pjesnik poginuo zbog svoga poganoga jezika.




Gdje česmu sakri lisnat lug,
gdje potoku je zelen rub,
gdje sjenu baca pitom dub,
a bijeli cvat je uokol,
nov pjev u krošnji i na tlu,
samcatu samu nadoh nju,
što ne brine se o meni.

Ta djevojka je divan stvor,
kći onog koji ima dvor,
i baš kad mišljah: ptičji kor
i vrt, što više nije gol,
veseli je - ne budi spor,
saslušat tvoj će razgovor -
držanje ona promijeni.

Kraj vode plačuć u beskraj
iz srca pusti uzdisaj:
»Isuse, što ste svijetu kralj,
zbog vas mi raste golem bol,
jer vaša bruka moj je kraj -
najbolji odoše u dalj,
a vi ste to izvoljeli.«

»S vama će drug moj, nikom par,
odnosi lijepost, hrabrost, žar,
a meni osta velik kvar,
čežnja za njime, suza sol;
aj, Luju kralju želim zla,
što obavijest i nalog da,
pa bol sad srce bode mi.«

Kad začuh njezin tužni krik,
uz izvor stadoh, do nje tik,
»Ljepoto«, rekoh, »prevelik
nagrdit će vam lice bol.
Ne tužite ko očajnik,
jer taj što gaju mijenja lik,
možda vama radost podijeli.«

»Gosparu, ja ko i grešnik mnog
znam da će milost dat mi Bog
u slavi svijeta vječitog,
kad napustimo suzni dol;
al ovdje uzima mi tog
koji mi godi; plačem stog
što on daleko ode mi.«










A la fontana del vergier,
on l’erb’es vertz josta-l gravier,
a l’ombra d’un fust domesgier,
en aiziment de blancas flors
e de novelh chant costumier,
trobey sola ses companhier
selha que no vol mon solatz.

So fon donzelh’ab son cors belh,
filha d’un senhor de castelh
li fesson joy e la verdors,
e pel dous termini novelh,
e quez entendes mon favelh,
tost li fon sos afars camiatz.

Dels huelhs ploret iosta la fon
e del cor sospiret preon :
” Jhesus, dis elha, reys del mon,
per vos mi creys ma grans dolors,
quar li mellor de tot est mon
vos van servir, mas a vos platz.

Ab vos s’en vai lo meus amicx,
lo belhs e-l gens e-l pros e-l ricz ;
sai mù’en reman lo grans destricx,
lo deziriers soven e-l plors,
Ay, mala fos reys Lozoicx !
Que fai los mans e los prezicx
per sue-l dols m’es el cor intratz. ”

Quant ieu l’auzi desconortar,
ves lieys vengui josta-l riu clar.
” Belha, fi-m ieu, per trop plorar
afolha cara e colors ;
e no vos qual dezesperar
que selh qui fai lo bosc fulhar
vos pot donar de joy assatz. ”

” Senher, dis elha, ben o crey
que Deus aya de mi mercey,
en l’autre segle, per iassey,
quon assatz d’autres peccadors ;
mas say mi tolh aquela rey
don ioys mi crec ; mas pauc mi tey,
que trop s’es de mi alonhatz. ”











A la fontaine du verger,
près des cailloux dans l’herbe verte,
à l’ombre d’un arbre fruitier,
fleurs du matin toutes offertes,
chansons d’oiseaux dans la feuillée,
j’ai rencontré, toute esseulée,
celle qui tient ma peine ouverte.

Corps gentil, grâce adolescente,
fille de seigneur châtelain,
je dis : pour toi les oiseaux chantent
en leur langage cristallin.
Par la douceur qui nous enchante
écoute l’amour que j’invente...
A son oeil une larme vint.

Près du ruisseau pleura la belle
en soupirant du fond du coeur.
Jésus roi du monde, dit-elle,
comme vous me faites douleur !
Je meurs de voir qu’on vous outrage,
car le meilleur de ces parages
sert aujourd’hui sous vos couleurs.

Avec vous s’en va mon ami
bel et courtois, puissant aux armes,
me reste la mélancolie
et le désir tissé de larmes.
Que maudit soit le roi Louis
qui fit prêcher tant d’homélies !
Mon coeur languit de ces alarmes.

Tristement elle dit ces mots
je vins vers elle à la fontaine :
Bele, lui dis-jre, tant de maux
fanent vos couleurs souveraines.
Ne désespérez pas ma reine,
celui qui fait verdit le chêne
vous donnera bonheur nouveau.

Certes, Seigneur, je crois, dit-elle
que Dieu aura pitié de moi
dedans sa demeure éternelle,
pitié pour l’âme en désarroi,
mais pour l’heure il brise mes ailes,
mon bonheur fut une étincelle,
il est parti si loin de moi...

Peire Vidal (1150. - 1210.)


Peire Vidal pobrinuo se da nam u svojim pjesmama od svih trubadura ostavi najviše podataka o sebi. Imao je više mecena, kojima je bio odan, ali s kojima se isto tako znao posvaditi.
U velikaškoj službi mnogo je i daleko putovao, pa je prigodom udaje aragonske princeze za mađarsko-hrvatskoga kralja Emerika boravio na njegovu dvoru. U Vidalovu djelu zastupljene su sve klasične vrste trubadurske poezije, a gotovo sve njegove pjesme prožima šaljiv ton, ponajviše kada govori o sebi.





Gospoji toj obećah se
kojoj je život ljubav, slast,
vrednota, štovanje i čast,
od čeg ljepota veća je,
ko zlatu kad ga oganj žga,
a kako mene usliša,
ko da sam vladar svijetu svem
i kralju feud podjeljujem.
Ja radošću sam okrunjen
i iznad careva sam svih,
jer draga mi komtura kći,
i toliko sam zaljubljen
da mi je draži malen trak
od gospoje Raimbaude znak
no kralju Rikardu Poitiers,
negoli Tours, nego Angers.
Pa neka sam i vukom zvan,
i nek pastira čujem zov
i neka na me dignu lov,
zbog toga mene nije sram,
i volim spleten hrast i bor
više no kuću, nego dvor.
Dok kročim k njoj kroz led i snijeg,
od mene nema sretnijeg.
Vučica kaže da sam njen,
a bome sam joj zajamčen,
jer ja njoj više pripadam
no ikome, no sebi sam.

Bernart de Ventadorn (1148. - oko 1200.)

Sin pekara i kuharice u dvorcu Ventadornu, Bernart je bio štićenik kraljice Alienor Akvitanske, koju je pratio na mnogim putovanjima sve do Engleske. Ovaj pjesnik, kojega većina smatra najvećim trubadurom, pisao je u svim svojim pjesmama o ljubavi. Ljubav je po njemu jedino nadahnuće pjesništva: »Pjev je vrijedan samo ako dolazi iz srca, a pjev može poteći iz srca jedino ako tanana ljubav prebiva u njemu.« Bernarta ne privlači umijeće forme ni zakučasti trobar dus. Jedino je imena svojih ljubavi u svojim pjesmama brižno skrivao pod alegoričnim pseudonimima. Njegova je pjesma jednostavna, proljetno ponesena i izrazito glazbena, a takvi su i sačuvani napjevi pjesama. Premda u njegovoj poeziji prevladava sjetna i bolna intonacija, njegove pjesme, primjerice i ona koja započinje prizivanjem ševe, prolaze cijelu ljestvicu osjećaja što ih pobuđuje ljubav. Tom pjesmom nadahnuo se i Dante u XX. pjevanju Raja, metaforizirajući sliku ševe.


Kad vidim ševu kako spram
sunca od sreće krila vije,
da gubi svijest i svaki gram
od slasti što joj srce mije,
ah! kako žudnjom ovaj gaj
ispunja meni sada grud,
čudim se što mi, u čas taj,
srce ne rastopi ta žud.

Avaj! ja smatrah da sve znam
o ljubavi, a znam od svïjeh
najmanje, ne znam suzbit plam
ljubavi za tom što se smije
jadu mom; sveg me uze, kraj
ona je moj, sav svijet i prud;
kad ode, meni osta, vaj,
tek žedno srce, plač i stud.

Ne vladah više sobom sâm,
ne pripadah sam sebi, mrijeh
kad dade mi da pogledam
u zrcalo, u zjene dvije.
Zrcalo, kad tvoj vidjeh sjaj,
od čežnje klonu svaki ud,
potonuh sav u tvoj beskraj
ko lijepi Narcis u vir lud.

Više se ne pouzdavam
u žene; kao nekad prije
neću ih branit, ako sam
jednom, to sad mi na um nije.
Ni jednoj nije stalo, daj
nadi je! Ni njoj čija ćud
skonča me; sve na svijetu, znaj,
iste su, stog im bježim svud.

Ni moja nije bolja, sram
neće je bit, nju isto bije:
što mora, neće, kažem vam,
a što joj brane, činit htije.
U nemilost sam i očaj
zapao, ko lud gazim sprud;
i ne znam otkud ovaj vaj,
visoko ciljah, to je sud.

Milosti nema ko ni kam
(neznano dosad bilo mi je),
jer ona ju, pretpostavljam,
ne posjeduje, gdje je krije?
Tko vjerovo bi, kazivaj,
da nesretnika ovog, hud
što bez nje neće vidjet raj,
ta čini mrijet uzalud.

Jer molbama ni zakletvam,
ni pravom neće da se svije
ta gospa, niti drag joj sam
jer ljubim je, njoj neću rijet
to nikad više, tom je kraj!
Smrt ljubav dâ mi, smrt joj bud
Kad neće me u zagrljaj,
idem u izgon, ne znam kud.

Tristane, sad me gubiš, vaj,
ucviljen idem, bilo kud.
Napuštam pjesni, tom je kraj,
ljubavi, sreći, smrt sad bud!








Can vei la lauzeta mover
de joi sas alas contra·l rai,
que s'oblida e·s laissa chazer
per la doussor c'al cor li vai,
ai! tan grans enveya m'en ve
de cui qu'eu veya jauzion!
Meravilhas ai, car desse
lo cor de dezirer no·m fon.

Ai, las! tan cuidava saber
d'amor, e tan petit en sai,
car eu d'amar no·m posc tener
celeis don ja pro non aurai.
Tout m'a mo cor, e tout m'a me,
e se mezeis e tot lo mon;
e can se·m tolc, no·m laisset re
mas dezirer e cor volon.

Anc non agui de me poder
ni no fui meus de l'or'en sai
que·m laisset en sos olhs vezer
en un miralh que mout me plai.
Miralhs, pus me mirei en te,
m'an mort li sospir de preon,
c'aissi·m perdei com perdet se
lo bels Narcisus en la fon.

Ae las domnas me dezesper;
ja mais en lor no·m fiarai;
c'aissi com las solh chaptener,
enaissi las deschaptenrai.
Pois vei c'una pro no m'en te
vas leis que·m destrui e'm cofon,
totas las dopt'e las mescre,
car be sai c'atretals se son.

A'aisso.s fa be femna parer
ma domna, per qu'e·lh o retrai,
car no vol so c'om deu voler,
e so c'om li deveda, fai.
Chazutz sui en mala merce,
et ai be faih co·l fols en pon;
e no sai per que m'esdeve,
mas car trop puyei contra mon.

Pus ab midons no·m pot valer
precs ni merces ni·l dreihz qu'eu ai,
ni a leis no ven a plazer
qu'eu l'am, ja mais no·lh o dirai.
Aissi·m part de leis e·m recre;
mort m'a, e per mort li respon,
e vau m'en, pus ilh no·m rete,
chaitius, en issilh, no sai on.

Tristans, ges no·n auretz de me,
qu'eu m'en vau, chaitius, no sai on.
De chantar me gic e·m recre,
e de joi e d'amor m'escon.

Vrijeme dolazi, bježi, teče,
mjeseci, ljeta, dana trista,
a moje srce što da reče?
Moja je želja uvijek ista,
niti se mijenja, nit me minu,
jer vazda želim nju jedinu,
koja mi ne htje radost dati.

Ona se smije, jer joj godi,
a mene muči bol paklena.
Igra, kojoj me ona vodi,
za me je dvaput izgubljena,
jer ljubav lako gine, bježi,
kad samo jedno za njom teži
i dok je drugo ne prihvati.

Ako sam brukom tom pogođen,
sve mi to moja pamet dade,
jer nije stvor, od majke rođen,
služio tako, a bez nade.
Ne kazni li me ona sama,
još ludi bit ću, jer ludama
batina samo razum vrati.

Zato pjevati više neću,
kao što moj je htio meštar,
jer pjesma mi ne donije sreću,
iako strofa bje mi vješta;
bilo da zborim il se tužim,
ničemu sve mi to ne služi,
uvijek me ista bijeda prati.

No neka, neka samo čini
od mene što je njena volja,
neka me muči, neka kini,
jednom će ipak postat bolja,
jer iz Svetoga pisma slijedi
da dan radosti više vrijedi
nego sto dana kad se pati.

Ljubavi dobra i jedina,
lice prožeto rujnom bojom,
stasito tijelo, puti fina,
što Bog je stvori rukom svojom,
0tebi uvijek ja sam snio
1 drugu nisam požio
nit ću za drugu ljubav znati.

Pojavo divna, liče mio,
On što te stvori, kad bi htio
da me uz tebe k sreći vrati.









Lo tems vai e ven e vire
per jorns, per mes e per ans,
et eu, las! no·n sai que dire,
c'ades es us mos talans.
ades es us e no·s muda,
c'una·n volh e·n ai volguda,
don anc non aic jauzimen.

Pois ela no·n pert lo rire,
a me·n ven e dols e dans,
c'a tal joc m'a faih assire
don ai lo peyor dos tans
(c'aitals amors es perduda
qu'es d'una part mantenguda),
tro que fai acordamen.

Be deuri' esser blasmaire
de me mezeis a razo,
c'anc no nasquet cel de maire
que tan servis en perdo;
e s'ela no m'en chastia,
ades doblara·lh folia,
que: "fols no tem, tro que pren".

Ja mais no serai chantaire
ni de l'escola n'Eblo,
que mos chantars no val gaire
ni mas voutas ni mei so;
ni res qu'eu fassa ni dia,
no conosc que pros me sia,
ni no·i vei melhuramen.

Si tot fatz de joi parvensa,
mout ai dins lo cor irat.
qui vid anc mais penedensa
faire denan lo pechat?
on plus la prec, plus m'es dura;
mas si'n breu tems no·s melhura,
vengut er al partimen.

Pero ben es qu'ela·m vensa
a tota sa volontat,
que, s'el' a tort o bistensa,
ades n'aura pietat;
que so mostra l'escriptura:
causa de bon'aventura
val us sols jorns mais de cen.

Ja no·m partrai a ma vida,
tan com sia sais ni sas,
que pois l'arma n'es issida,
balaya lonc tems lo gras;
e si tot no s'es cochada,
ja per me no·n er blasmada,
sol d'eus adenan s'emen.

Ai, bon amors encobida,
cors be faihz, delgatz e plas,
frescha chara colorida,
cui Deus formet ab sas mas!
totz tems vos ai dezirada,
que res autra no m'agrada.
autr' amor no volh nien!

Dousa res ben ensenhada,
cel que·us a tan gen formada,
me·n do cel joi qu'eu n'aten!

Kad vidim cvijeće, zelen list i vlati
i čujem da u šumi ptica pjeva,
od radosti što u mom srcu sijeva,
hrani se pjev moj; rada, raste, cvati.
Ne čini mi se da što vrijedit smije
tko ljubavi i radosti se krije,
kad zabavlja se svatko i vesèli.

Da odričem se ljubavi, tko veli,
da krzmam ljubit jer mi srce pati,
kad sebi sâm slobodu ne znam dati,
jer osvaja me ljubav, jer me strijeli
i strašću spram njoj najdraže me bije.
Prem volim jednu koja moja nije,
ljubav me, da joj vazal budem, skreće.

Gospodar, to u ljubavi se neće,
udvara kao prostak tko to želi,
ljubav prostotu mrzi, to je cvijeli.
Siromašne i moćne skupa meće;
kad ljubavnik za nižeg drugog štije,
s ponosom ljubav teško da se slije,
ponos mre, ljubav pravu ljubav prati.

Oholu slijedim što mi milost krati,
a bježim toj što na me milost lijeva,
i jer joj se ne javih od tog dneva,
pravo je da me s dveri svojih vrati;
postupa točno, jer lud bijah prije
što je ne viđah dugo, moj je grijeh,
zbog te, spram koje bešćutan sam cijeli.

Ludo se vlada svaki poludjeli,
sam sebi uvijek reže štap što mlati
i ranjava ga; patim, treba znati,
jer tražih druge ljubavni plam vreli.
Ipak zbog vjere što u srcu klije,
ako mi vrati nadu što me grije,
ničim bit neću uzrok njena gnjeva.

Zar bit će tako okrutna ta djeva,
klevete slušat koje su mi spleli,
jer ja gdje god sam, vazal njen sam smjeli,
u zalog dajem svoju glavu, revan,
njoj sam na volju, sklapam ruke dvije,
neću se maknut njoj do nogu svijen,
u ložnicu dok ne bude me zvati.

Srca mog plač u oku što se zlati,
za glupost da se kajem predumnijeva,
na šteti bit će gospa ako snijeva
ne dat mi oprost te se zainati.
Svoj nisam, ta oko prsta me vije,
više od mene gubi kad ja mrijem;
najbolje kad nagodit bi se htjeli.

Pozoru lijepom mome glas taj plije,
jer ta što razbor sav uzéla mi je,
gospe me liši, od sebe me dijeli.

Preporučam vas Bogu najtoplije,
Tristane, buduć da se nismo sreli.









Can vei la flor, l'erba vert e la folha
et au lo chan dels auzels pel boschatge,
ab l'autre joi, qu·eu ai en mo coratge,
dobla mos fois e nais e creis e brolha;
e no m'es vis c'om re poscha valer,
seras no vol amor et joi aver,
pus tot can es s'alegr' e s'esbaudeya.

Ja no crezatz qu'eu de joi me recreya
ni·m lais d'amar per dan c'aver en solha,
qu'eu non ai ges en poder que m'en tolha,
c'amors m'asalh, que·m sobresenhoreya;
e·m fai amar cal que·lh plass', e voler;
e s'eu am so que no·m deu eschazer,
forsa d'amor m·i fai far vassalatge;

Mas en amor non a om senhoratge;
e qui l'i quer, vilanamen domneya,
que re no vol amors qu'esser no deya;
paubres e rics fai amdos d'un paratge;
can l'us amics vol l'autre vil tener,
pauc pot amors ab ergolh remaner,
qu'ergolhs dechai e fin' amors capdolha.

En sec cela que plus vas me s 'ergolha
e cela faih que·m fo de bel estatge,
c'anc pois no vi ni me ni mo messatge
(per qu'es mal sal que ja domna m'acolha);
mas dreih l'en fatz, qu'eu m'en fatz fol parer,
car per cela que·m torn' en no-chaler,
estauc aitan de leis que no la veya.

Mas costum' es tostems que fols foleya,
e ja non er qu'el eis lo ram no colha
que·l bat e·l fer, per c'ai razo que·m dolha,
car anc me pres d'autrui amor enveya;
mas, fe qu'eu dei leis e mo Bel-Vezer,
se de s'amor me torn' en bon esper,
ja mais vas leis no farai vilanatge.

Ja no m'aya cor felo ni salvatge,
ni contra me malvatz cosselh no creya,
qu'eu sui sos om liges, on que m'esteya,
si que de sus del chap li ren mo gatge;
mas mas jonchas li venh a so plazer,
e ja no·m volh mais d'a sos pes mover,
tro per merce·m meta lai o·s despolha.

L'aiga del cor, c'amdos los olhs me molha,
m'es be guirens qu'eu penet mo folatge,
e conosc be, midons en pren damnatge
s'ela tan fai que perdonar no·m volha.
pois meus no sui et ilh m'a en poder,
mais pert s'ela qu'eu el meu dechazer;
per so l'er gen, s'ab son ome plaideya.

Mo messatger man a mo Bel-Vezer,
que cilh que·m tolc lo sen e lo saber,
me tol midons e leis, que no la veya.

Amics Tristans, car eu nous posc vezer,
a Deu vos do, cal que part que m'esteya.

U raznom vidu vrti, kreće
moja se želja, ide, bježi,
k mjestima gdje mi volja teži.
Ne staje srce, sve je veće,
tako sam sretan sada
zbog ljubavi što mnome vlada;
obuzdati se ne znam ja!

Tjeskoba ljubav razbit neće
nit ljuta riječ što na nju reži,
kad u njoj prava vrijednost leži.
Onaj tko na nju uzde meće,
što radi, ne zna tada,
jer nije dobro bilo kada
da njoj se čini kakva zla.

Nisam ljut, ja sam prepun sreće.
Premda se gospa slabo njezi,
neću se žalit nikad; svježi
san sva je, čista kao cvijeće,
pa mene drži nada
da milost će mi pružit mlada,
htjednem li da mi oprost dâ.

Veselje mojim srcem šeće;
zbog strasti kojoj sam u mreži,
meni je proljet i kad sniježi.
Gle: da je bliže, zar to sve će
pružit mi više slada?
Da, trpio bih manje jada
kad zadržala bi me ta.

Glasnice, srce moje mrijet će
što već s njom nisi sada.
Podi i vrati se iz grada,
al neka ovu pjesmu zna.

Nije čudno da ja pjevat znam
Bolje od ma kôg drugog pjevača;
K ljubavi me više srce svraća,
Nalog njen ja bolje usvajam
Srcem, tijelom, umom, znanjem
I snagom, svim što u nju stavih;
Toli prema njoj me ljubav plâvî
Da ni za što drugo ja ne hajem.

Samo mrtvac ljubav ćuti manje,
Slatki okus što u srcu jača,
Bez ljubavi život siv je, mračan,
Ljudima je tek na zaziranje;
Toli me ni Bog ne mrzi sâm
Da ću i za dân život nastavit
Te dosadom pustom sebe mlavit
Ako ljuven već ne ćutim plam.

U svojoj vjeri posve iskren sam,
Ja najbolju ljubim, najkrasniju,
A uzdišem, oči suze liju,
Volim je do boli, izgaram,
Sto mogu kad ljubav uze mene:
Iz tamnice u koju me stavi,
Ključ je sućut, jedini i pravi,
Kad je ona duše nesmiljene.

Plemenito ljubav rani mene
Tim okusom sladim još od sviju,
Stoput dnevno mrem od boli snijuć
Oživljenje radošću zbog žene;
Bol moj ima lice tako krasno,
Više volim bol no dobro ikog,
Pa kad mi je bol dobra toliko,
Nakon boli primam dobro lasno.

Bože, da se ljubavnici pravi
Otrijebe od lažnih medu njima,
Da se opadačima, jalnima
Nasred srijede čela rog pojavi,
Sva srebra, sva zlata, blago skrito
Dao bih, sve što čovjek imade,
Samo da mi moja gospa znade
Kako ja nju ljubim istinito.

Kad je vidim, tako je očito
Po licu mom, boji i očima:
Od straha me svega trese zima,
Ko list na vjetru silovitom;
Ko dijete sam, ljubav um mi travi,
Ljubav me sebi samom krade:
Čovjek koji sav joj se predâdê,
Darom tek će naklonost izjavit.

Ništa od vas neću, gospo mila,
Nego da za slugu uzmete me,
Kao gospar služit ću sve vrijeme
Ma kakva mi za to plaća bila.
Pod zapovijed vašu stoga stadoh,
Poniznoga tijela, vedar sav,
Jer vi niste ni medvjed, ni lav,
Nit ćete me ubit kad se dadoh.

Mojoj Cortes ovu pjesan šaljem,
Nek s utjehom u njoj nade radost
Dokle put je njezin nosi dalje.












Non es meravelha s'ieu chan
mielhs de nulh autre chantador,
que plus mi tra·l cors ves amor
e mielhs sui faitz a son coman.
cor e cors e saber e sen
e fors' e poder hi ai mes;
si·m tira ves amor lo fres
que ves autra part no m'aten.

Ben es mortz qui d'amor non sen
al cor qual que doussa sabor;
e que val viure ses valor
mas per enueg far a la gen?
ia Dombredieus no·m azir tan
qu'ieu ia pueis viva jorn ni mes,
pus que d'enueg serai mespres
ni d'amor non aurai talan!

Per bona fe e ses enjan
am la plus belha e la melhor;
del cor sospir e dels huelhs plor,
quar tan l'am ieu, per que hi ai dan,
ieu que·n puesc mais, s'Amors mi pren
e las carcers en que m'a mes,
no pot claus obrir mas merces,
e de coerce no i trop nien?

Aquest'amors me fier tan gen
al cor d'una doussa sabor:
cen vetz muer lo jorn de dolor
e reviu de joi autras cen.
ben es mos mals de bel semblan,
que mais val mos mals qu'autre bes;
e pus mos mals aitam bos m'es,
bos er lo bes apres l'afan.

Ai Dieus! car si fosson trian
d'entrels fals li fin amador,
e·l lauzengier e·l trichador
portesson corns et fron denan!
tot l'aur del mon e tot l'argen
hi volgr'aver dat, s'ieu l'agues,
sol que ma dona conogues
aissi cum ieu l'am firmamen.

Quant ieu la vey, be m'es parven
als huelhsm al vis, a la color,
quar aissi tremble de paor
cum fa la fuelha contra·l ven.
non ai de sen per un efan,
aissi sui d'amor entrepres;
e d'ome qu'es aissi conques,
pot domna aver almorna gran.

Bona domna, re no·us deman
mas que·m prendatz per servidor,
qu'ie·us servirai cum bo senhor,
cossi que del guazardon m'an.
ve·us m'al vostre comandamen,
francx cors humils gais e cortes!
ors ni leos non etz vos ges,
que·m aucizatz, s'a vos mi ren.

A mon Cortes, lai ont ilh es,
tramet lo vers, e ia no·l pes
quer n'ai estat tan longamen.

ALBA

Alba (zora) naziv je za ljubavne pjesme u kojima se pjeva o ljubavnicima koji se nakon zajedno provedene noći, opomenuti noćobdijinim poklikom, moraju rastati. Ta pjesnička vrsta postojala je najprije u narodnom pjesništvu pa su je odatle preuzeli pjesnici.

NEPOZNATI PJESNIK
(kraj XII. stoljeća)

ALBA

U vrtu, gdje se lisnat stere glog,
Gospoja grli prijatelja svog,
Dok stražar: Zora! duhne u svoj rog.
O Bože, Bože, zora! Zar to sviće već!

»Da dade Bog da uvijek traje noć,
Pa neće morat prijatelj moj poć,
A stražar zoru vidjet neće moć!
O Bože, Bože, zora! Zar to sviće već!

Još cjelov meni, prijatelju, daj,
Na livadi gdje ptice bude gaj;
Sve to za inat ljubomornom znaj:
O Bože, Bože, zora! Zar to sviće već!

Igrajmo slatku novu igru sad,
U vrtu, gdje se čuje ptica sklad,
U sviralu dok duhne stražar mlad.
O Bože, Bože, zora! Zar to sviće već!«

(Prijatelj odlazi)

U slatkom dašku što mi u taj mah
Od prijatelja lijepog stiže plah,
Ja popih zračak slatki, njegov dah:
O Bože, Bože, zora! Zar to sviće već!

Gospa je mila, zabavna je sva,
S ljepote mnogi gledati je zna,
U srcu joj je vjerna ljubav ta.
O Bože, Bože, zora! Zar to sviće već!




NEPOZNATI PJESNIK
ALBA

Kada slavuj kliktat stane
Mnogo prije zore rane,
S dragom ja sam ispod grane,
Ispod cvata,
Čekajuć da stražar s vrata
Vikne: ostavi sad san!
Sviće zora, bijeli dan.

Marie de France (oko 1120. - 1190.)


Je li Marie de France bila opatica, princeza ili građanka, o tome postoje samo nagađanja. Crpla je iz istoga izvora bretonskih priča odakle su crpli i onodobni romanopisci, ali je pisala narativne pjesme kraćega opsega, lais, od kojih je ona na popularnu temu Tristana i Izolde najpoznatija.


Kralj Marc je bio ljut na svog
Nećaka Tristana; i stog
Izagna ga iz zemlje tad
S kraljice, jer ju ljubi mlad.
Otide on u kraj mu mio,
U Sud-Galles, gdje je rođen bio.
Godinu cijelu tu se krije,
Natrag se vratit smio nije.
I mislima se preda tada
Da skonča, smrt da sebi zada.
Vi nemojte se čudit tom,
Taj koji ljubi dušom svom,
Tužan je, bol mu para grudi,
Jer ne može mu bit što žudi.
Tristan je smrknut i pun vaja,
Zbog toga ode iz svog kraja,
Pravo u Cornwall, jer je mila
Kraljica tad mu tamo bila.
Potpuno sam kroz šume ide,
Ne želi da ga drugi vide.
Izlazi tek u sumrak van,
Kad vrijeme je da nađe stan.
Seljaci, i puk ubog, mali
Prenoćište su dat mu znali.
Pitaše svakog da mu javi
Cime se kralj tog časa bavi.
Rekoše da su čuli oni
Da pozvani su svi baroni:
U Tintagel svak doći mora,
Kralj će tu sazvat cvijet svog dvora.
Na Duhove se tamo spravlja,
Puno veselja, puno slavlja.
I kraljica će tamo biti.
Na tu vijest Tristan na put hîtï:
Ona tad neće moći proći
Da je on vidjet neće moći.
Kad krenuo je kralj, dan taj
Vratio Tristan se u gaj
Na stazu gdje u ovoj zgodi
Znao je da put pratnju vodi.
Otkinu ljeskov prut i stane
Tu s četiri ga tesat strane.
Kad obrezao štap je tako,
Napisa nožem ime lako.
Kraljica ako pažnju svrati,
Koja sve uvijek pomno prati
(Jednom već slična stvar se zbila
Da ga je ona opazila),
Poznat će odmah, čim ga spazi,
Štap prijatelja svog na stazi.
Tu se suština pisma krije
Što poslao joj ga je prije:
Da je on vrlo dugo tamo
Boravio i čeko samo
Da čuje i da sazna vijest
Kako bi môgô s njom se srest;
Jer živjet ne može bez nje:
Kod njih je dvoje bilo sve
Ko s kozjom krvi što se cijela
Bila o ljeskov prut oplèla:
Kad ovije se jednom tako,
Od njeg je nitko ne bi mâkô,
Zajedno dugo mogu trajat,
Onaj tko želi ih razdvajat,
Da ljeskov prut mre, čini tim
I zajedno krv kozja s njim.
»Družice lijepa, to je kod nâs:
Ni vi bez mene, ni ja bez vas!«
Kraljica jašuć konja minu.
Gledajuć pomno niz kosinu,
Opazi odmah štap sa strane,
Riječi joj na njem bjehu znane.
Vitezovima svojim smjesta,
Sto pratili su je do mjesta,
Naredi da se stane tamo;
Da odmore se malo samo.
Uradiše po želji oni.
Ona se tad od pratnje skloni.
Pouzdanu u isti tren
Dozove dvorkinju, Brangaine.
Polako malo s puta zade
I onoga u šumi nade
Sto ljubljaše je iznad svega.
Silna bje radost nje i njega.
Govorio joj je o svemu,
Ona o svom užitku njemu,
Objasnivši mu potom kako
Pomirit će se s kraljem lako,
Jer njemu bješe vrlo žao
Što ga je tako izgnat dao.
(Kleveta tom je kriva prosta.)
Tad ona ode, a on osta,
Al kad je trebalo da krenu,
Počeše plakat u tom trenu.
Tristan se odmah u Galles vrati,
Dok ne htjedne ga ujak zvati.
Stog jer je tako sretan bio
Što družicu je svoju srio,
Zbog svega što u drvo meko
Kraljici pisô je, i rekô,
Da zapamte se riječi te,
Tristan, što dobar harfist bje,
Jedan lai novi odmah sklada.
Spomenut ću ga kratko sada:
Englezi Godelefxt€ žele
Za nj, Chèvrefeuille Francuzi vele.

Jaufré Rudel (između 1130. i 1170.)

Činjenica da je Rudel otišao 1147. u križarsku vojnu, iz koje se nije nikada vratio, uz neke motive iz njegovih pjesama, poslužila je stvaranju poetične legende oko njegova imena. Pjesme mu pjevaju o ženi koju pjesnik nikada nije vidio; ona živi daleko i on je uzalud nastoji vidjeti. Legenda je tu ženu našla u grofici od Tripolija. Kada se pjesnik, krenuvši zbog nje u rat, našao na domak svoje ljubavi, smrtno se razbolio te je izdahnuo na njezinim rukama. Rudel, pjesnik uzvišene »daleke ljubavi«, stvorio je jedan od najslavnijih toposa trubadurskoga pjesništva.




Za vrijeme dugih dana maja
pjev ptica volim iz daljine,
i kad otidoh iz tog kraja,
sjeća me drage iz daljine:
mrk idem, sjetan, ćuteć žud,
pjesma, glog cvjetni, sav taj blud
raduju ko i zima mene.

Ja znam da dat će Bog iz raja
da vidim ljubav iz daljine;
al dobro što mi malo traja,
dvostruko boli iz daljine.
Hodočasnički, ah! na put
da krenem, da moj plašt i prut
vide te lijepe oči njene!

O radosti za tog što zdvaja
kad dâ mi zaklon iz daljine:
htjedne li, ja ću sred tog gaja
ostati, premda iz daljine:
tad će se slatki smijeh čut svud,
dalek njen dragan svit na grud
na smjeliji kad prijedlog skrene.

Poći ću sretan i pun vaja,
ako je vidim iz daljine:
al ne znam kada, jer ne spaja
nas ništa osim te daljine:
mnogo je hoda, puta tud,
vrač nisam, zato nemam kud...
Nek Bog u ruke sve to djene!

Za mene ljubav nema sjaja,
samo ta ljubav iz daljine,
jer blagost i dobrotu zbraja
kao ni jedna iz daljine;
krepost se njena zna i ćud,
prîstô bih da Saracen hud
utamniči me zbog te žene!

Nek Bog, što sve to gleda s kraja
i stvori ljubav iz daljine,
dâ mi, što srce uvijek haja,
da vidim ljubav iz daljine,
stvarno, da plati sav moj trud,
da sobu i gaj, tako bud,
stvori u dvorce neviđene!

U pravu je tko kaže da ja
ljubavi željan iz daljine
zovem se, jer me ne opaja
drugo do ljubav iz daljine.
Žudnje mi priječi netko lud,
jer meni je prorečen sud:
od ljubavi ćeš stradat zlene.

Žudnje mi priječi netko lud.
Nek proklet je tko kaza sud:
od ljubavi ćeš stradat zlene!










Lanquand li jorn son lonc en mai
m'es bels douz chans d'auzels de loing
e quand me suis partitz de lai
remembra-m d'un'amor de loing
vauc de talan enbroncs e clis
si que chans ni flors d'albespis
no-m platz plus que l'inverns gelatz

Ja mais d'amor no-m gauzirai
si no-m gau d'est'amor de loing
que genser ni meillor non sai
vas nuilla part ni pres ni loing
tant es sos pretz verais e fis
que lai el ranc dels sarrazis
fos eu per lieis chaitius clamatz

Iratz et gauzens m'en partrai
qan veirai cest amor de loing
mas non sai coras la-m veirai
car trop son nostras terras loing
assatz i a portz e camis
e per aisso non sui devis
mas tot sia com a Dieu platz

Be-m parra jois qan li qerai
per amor Dieu l'amor de loing
e s'a lieis plai albergarai
pres de leis si be-m sui de loing
adoncs parra-l parlamens fis
qand drutz loindas er tant vezis
c'ab bels digz jauzirai solatz

Ben tenc lo Seignor per verai
per qu'ieu veirai l'amor de loing
mas per un ben que m'en eschai
n'ai dos mals car tant m'es de loing
ai car me fos lai peleris
si que mos futz e mos tapis
fos pelz sieus bel huoills remiratz

Dieus que fetz tot qant ve ni vai
e fermet cest'amor de loing
me don poder qe-l cor eu n'ai
q'en breu veia l'amor de loing
veraiamen en locs aizis
si qe la cambra e-l jardis
mi resembles totz temps palatz

Ver ditz qui m'apella lechai
ni desiran d'amor de loing
car nuill autre jois tant no-m plai
cum jauzimens d'amour de loing
mas so q'ieu vuoill m'es tant ahis
q'enaissi-m fadet mos pairis
q'ieu ames e non fo amatz

Mas so q'ieu vuoill m'es tant ahis
totz sia mauditz lo pairis
qe-m fadet q'ieu non fos amatz

Kad razbistri se mlaz fontane,
kako i treba u čas nov,
kad divlje ruže bukne cvat
i šumom razlegne se jeka -
to slavuj pjeva s vrha grane
i pjesma izvija se meka -
što ne bi jeknula i moja?

O ljubavi sa tla daleka,
zbog vas mi tijelo muči jad,
a naći mu ne mogu lijeka,
osim da dođem na vaš zov,
dok ljubavne me želje mame
za zastor, il u cvjetna polja
u društvu željene mi dame.

Al prilike mi nema sad
I ne čudim se što sam plamen,
jer niti jedna od nje bolja
kršćanka nije, ne da Bog,
ni Židovka ni Saracenka;
kog malo njenog srca čeka,
tog uistinu manom hrane!

Moja je želja stalna tijeka
k toj, kojoj najviše sam rad;
a znam, zavarava me volja,
ako je izgubljena za me;
oštrije bode nego glog
bol što u slasti nade lijeka!
al nemoj stog se smilit na me.








Quan lo rius de la fontana
s'esclarzis, si cum far sol,
e par la flor aiglentina,
e·l rossinholetz el ram
volf e refranh et aplana
son doutz chantar et afina,
dreitz es qu'ieu lo mieu refranha.

Amors de terra lonhdana,
per vos totz lo cors mi dol!"
E no·n puesc trobar meizina
si non vau al sieu reclam
ab atraich d'amor doussana
dinz vergier o sotz cortina
ab desiderada companha.

Pus totz jorns m'en falh aizina,
no·m meravilh s'ieu n'aflam,
quar anc genser cristiana
non fo, ni Dieu non la vol
juzeva ni sarrazina:
ben es selh pagutz de mana
qui ren de s'amor gazanha!

Ae dezir mos cors non fina
vas celha ren qu'ieu plus am;
e cre que volers m'engana
si cobezeza la·m tol;
que plus es ponhens qu'espina
la dolors que ab joi sana!
Don ja non vuelh qu'om m'en planha.