Grčki pesnici

Dimitra Kotula
(Δήμητρα Κωτούλα, rođena 1974. u Komotini)

studirala je arheologiju i istoriju umetnosti
na Univerzitetu u Janjini i na Courtald Institute of Art u Londonu i
doktorirala sa tezom o arhitekturi vizantijskih nadgrobnih kapela.
Radi kao naučni saradnik pri Vizantijskom muzeju u Atini.
Objavila je zbirku
Tri note za jednu muziku
(Τρεις νότες για μια μουσική, 2004).
Prevodila je na grčki dela Louise Glück, Jorie Graham i Sharon Olds.
Objavljivala je pesme u književnim časopisima i antologijama
savremene grčke poezije. Pesme su joj prevođene na engleski,
francuski i nemački jezik.



*Boja samoće i neizvesnost*



ODLUKA

To je svetlost koja pada u svetlost.
Zaslepljujuće more koje će trajati.
Horizont koji se gubi u očajanju horizonta.

Ruža zalaska povlači se šumeći.
Čista tišina peva u našim venama.
Nešto je uporno u vazduhu
– kao odluka –
neisporučeno i duboko.

Pogledaj.

Pogledaj u to
malo krhko lice koje se pomalja.

Zavoli to.



PEJSAŽI


Dan je leden.

Neživo krilo jutarnje svetlosti
lebdi prozaično
suprotstavlja se.
Miris sláne i crveno lišće platana magleći se.
Sveže brazde tečne prve supstance
moje ruke
neposredno meni date
nagrižene željama
kušane blatnjavim pohotnim nostalgijama
s punomoćjem se orijentišu.
Ostajući veran toj svetlosti
saznajem tačnije sebe samog
sećam se tačnije sebe samog
izvan svakog predviđanja i realnog.
Kako se tiho dimi jesen.
Šuma moje nadražene svesti ponovo je uznemirena.
U letu je.
Zvuk je crveno koje iščezava u mojim ustima.
Zatvori oči
Zatvori do kraja oči pred –

Ja ti i to.

Šaka tuge rasipa se iznad mora.
More ima trijumf.
Mi nemamo ni to.
Samo par naših ruku
belih među zelenim
nagriženih željama
kušanih blatnjavim pohotnim nostalgijama
pozajmljenih ruku
živih
za trenutak malo svetlijih
poništenih
mala nasilna vojska zapovedne beznačajnosti
samo par naših ruku
– bez krila –
Ruku koje se odmotavaju i umotavaju obećanja
obavezujući propadanje da dâ otkaz.

Ja ti i to.

Užas reči koja se dodaje užasu druge reči
dok ležimo
ćuteći
u tami
i gledamo jedno drugo

dok se držimo
ćuteći
čvrsto

a srce ne traži

zašto smo siromašni

samo diše ritmično

u večitom bijenju.



PEJSAŽI

II
À la manière de Paul Auster

Ne
u razbuktavanju plamena
ili ekscesu lepote
nego –

Između smrti i smrti
šta je bilo to što je svetlelo s gorčinom
i što se gorko
zadržalo u oku što posmatra
nezadrživo krvarenje
iz jedinstvenog plavog.

Želim da osetiš to plavo
boju odbijanja i potpune posvećenosti
i ništa drugo
kako je proživelo u meni čitave te noći
strašnu agoniju
ni zbog čega drugog osim njega samog
i kako je raslo rasipajući u meni
praveći u meni potpuno tu reč.

Želim da osetiš to plavo
boju samoće i neizvesnosti
i ništa drugo
dok vazduh i zemlja bukte
u pijačnom rasplamsaju slučajnosti
kovitlac u razdraženom vazduhu
koji nigde ne naseljava.
I da posle ja moram da ti spominjem
da moram da imenujem susret
kad ove noći veličanstvena boja
i ono nešto večito
što smo konačno izgubili u njemu –

Ne mogu to više da slušam.
Jezik nas neopozivo udaljuje od onog što jesmo
i svaka reč je drugo mesto
nešto što se premešta
rečito i smrknuto u njemu
potpunije
sleplje od oka.
I nigde u stvarima nema spokojstva.
I nigde u stvarima takvog plavog.
I ništa se ne može spasti imenovanjem
pa ni same ove reči
kojima ti govorim – večeras –
neobično tronut
potaknut njima
a kako je rasla
nežna rasipna sila
raspršujući u meni
i

Ništa ti ne bi dale ove reči
osim čistog zurenja u jednu boju.
I ništa ti ne bi dale ove reči
osim nepredvidljivog horizonta
koji je naše odbijanje da poverujemo
da su nas nekada davno izneverili –

I kao da nikad nije bilo ovih reči.

I kao da nikad nije bilo ovog plavog.



SNAPSHOT


Čujem te –

Da, jesi.

Tanka koža širi se po mom jeziku.
Miluje ga.
Tanka koža miluje moj jezik.
Moje ruke odjekuju pune plodova.
Pune napuštenosti.
Ono što će se odigrati u priči
odigrava se sada u mojim rukama.
Duvaš kroz moj dan.
Iznenađuješ ga.
Tvoj miris uznemirio je moj dan.
Kovitla se.
Pada.
Moj dan se kovitla i pada u tvoj dan.
Moje srce
topla poslušna usta
koje je namirisano milovanje tvog srca
osudilo da preživljavaju
širom otvorena
mucava
bez usana.



CAUSA ARTIS


3

Mogu da ti oduzmem reči
rekao je vetar
ali ne i smisao.
Svetlost ne sasvim svetlost
ne sasvim svétla
njiše neuređene oblike na zidovima.
Sad bi već mogao lako da je opišeš.
Ubeđen si
(ubedila te je)
da ’demoni koji jure iza hartije’
– zanoseći ti misao tako bezobrazno –
dolaze od darežljivo čovekoljubive ruke
i naučio si svoje upaljeno čelo
da će dolaziti
da će ponovo dolaziti
posmatrajući – kapaka zatvorenih ispod pogleda –
prazan prostor u tebi
tražeći prostora od praznog prostora u tebi
tražeći ti telo.

Vetar tka ništa ni od čega – nas tka
Topla kiša popodneva ispunjava prozor kapima
Lišće se nehajno mrda tražeći: promena
što znači: ovaploćenje

Trenutak
– tačno odgovarajući trenutak –
između vremena ondašnjeg i vremena sadašnjeg
konačno se pokazuje dovoljnim

nešto bezimeno
otvoreno
nešto što liči
(po iznenadnoj kiši)
sa zadovoljstvom
daje nevoljni pristanak

*
pesma
– alibi za ovu neuređenu buku –
zabrinuta je:
sačinjena od reči
reči samo.


(sa grčkog preveo Vladimir Bošković

Janis Stingas
(Γιάννης Στίγκας, Atina, 1977)

diplomirao je medicinu. Izdao je tri zbirke poezije:
Potucanje krvi (Η αλητεία του αίματος, 2004),
Vid će početi ispočetka (Η όραση θ’ αρχίσει ξανά, 2006)
i Izjednačena rana (Ισόπαλο τραύμα, 2009).
Pesme su mu objavljivane u književnim časopisima i uvršćene
u antologije savremene grčke poezije.
Prevođen je na engleski, italijanski, francuski, nemački
i bugarski jezik.



*Video sam kako raste kamenje*



Jedna vrsta kišobrana



Sadim pravednu zver
u nozdrve sveta

*

Vučem svoj smeh
životinja
oseti moj miris i trči
u naopake mesece

*

Sećanje je kofer
zaborav je dva
pokrenimo svetlost ispočetka
da vidimo da li insistira na uglju.
Ja nisam ubeđen, vidiš,
Imam da održavam toliko buktinja.

Buktinja prva:
Naslanjaš se na mene
i moja krv otvara velike pupoljke
na kraju neće ostati mesta za mene

Buktinja druga:
Da se igraš s nulom
a da ostaneš na asu

Buktinja treća:
Ova potrebitost
ne-stajanja –
vozar zveri
ali i hrana vožnjama,
poželeo sam telo
u njegovom produžetku u sunce,
sada tražim od poezije
da mi slomi ruke

Buktinja četvrta:
Ova u koju bacam zaklane pesme.
Ova koja me čeka.

Buktinja peta (još nazvana i obična)
Ludače, izbiće nam požar zbog tebe

*

Toliko cigareta
s ogromnim okom
Κoncipiram Boga
kao migrenu prirode:
Svet stvoren od svetlosti
koja je sebe ugrizla za rep
Ljubav kako puzi
néma u tkivu
petarda – ljubav
a nebo povređeni

otud i tolika vata u oblacima

zato se vraćam pola poražen
pola prebijen

zato nam se ptice svete

Ah, želim da sve bude zaboravljeno
i da govorimo opet o ljubičicama...

Ipak istina je
vrsta kišobrana
otvara se zatvara
uvek mokra

*

Moj poslednji čin
biće grimizni sneg
padaće sa treskom
neće se nikom dati.






Proročanstvo koje se raduje svojoj penušavosti



Samo da mi je moj glas
pa makar nemao da jedem

jer lepo je kad se tela palindromizuju
(iz jednine u množinu
i obratno)

lepo je premošćivanje uzdisaja
(klimavo ili solidno – svejedno –
dvostruko lepo jer je svejedno)

lepa zagonetka, to cveće

Ali nastupiće vremena
s oporim sekundama
da opustoše vidik
da ga pretvore u Sibir

Toliko, za one koji putuju prema letu

Mi ostali, nastradaćemo na drugi način

Jednog dana
neko će naći konac kako visi s neba
povući će ga i

pašće svi bicikli anđela
svi
kad vam kažem







Tragač uvek prvi nestaje

Jer poezija je prosjačenje
ali na kraju


Mogu da vam govorim prosto
mogu i iglama

Znam gde lavež nosi jaja

sve u grudi do korena

ako zavoliš provalije
izbacuju te brže
i ne slušaj jarko crvene jabuke1
ni idiotske kompase
koji kažu da ćeš nestati
i da Bogorodica
šiba prosjake

Uostalom rekla ti je to i u snu:

„One koji su sazdali san
u svakom vremenu neukaljan

One koji su raširili svoje udove
ka svetlosti

pretežno

one koji su se umesečili

ja ću ih podojiti.“


II

Ovde dokle smo stigli
vazduh se savija

Treba da naučiš da dišeš
kao pesma

u suprotnom vrati se nazad

i ne smej se

to graničenje s ništavilom
doći će nam glave





Vežbe disanja


Okrenuo sam dušu naopako
i video sam kako raste kamenje

(s malo svetlosti)
slučajnost očvršćuje i dešava se

da se ptice popnu visoko
a zatim ih
sunce raštimuje

Pokušaj da dišeš normalno
azurno unutra – azurno napolje
u jednom dahu sve se ponovo dešava
Nego, to kamenje –
sve se daje kao brijač
i ako želiš dublje
azurno unutra – azurno napolje
ako želiš dublje

samo hrabro

Ovaj svet je
najmilostivija vrsta Nikad

Nikad znoj
toliko s krvlju





Prosta matematika


Kad sam dosezao četvrti kilometar tišine,
otpali su mi ekseri za Boga i za sunce.
Otad, kružim s velikim ništa pod pazuhom.
U početku to je bila obična vreća za spavanje
– znate, ulaziš, dakle sanjaš.
Sada je to ogroman internat
za duševno nezapaljive.

Kad je sve to nastalo od nule
zamislite šta bi moglo da se desi s Jednim.



Nikad ne stavljaj proleće u zagradu

u meni su dve žice
povežeš ih
i upali se ništa

Povlačeći jezičak svetlosti
eksplodirao mi je anđeo

da si samo video to staklo i perje –
ali čudom sam se spasao

jedina ogrebotina moje sećanje
i što malo (u Proleće) šepam

Što se ostalog tiče

spavam normalno

poslovi deca

dobro

da li i tama ima jezičak?

*

Kad je čudo gladno
sijaju i laži
da me ponovo nađeš
potrbuške u vremenu

i ono se igra sa žicama

sviđaju se obojici

*

Ruke mi više ne drhte
i to bi trebalo da vas plaši


(sa grčkog preveo Vladimir Bošković



1) U poznatom narodnom predanju, Crvena jabuka (Kókkini Miliá)
je kraj sveta do koga će poslednji vizantijski car Konstantin XI, „okamenjeni car“,
oterati Turke kad ustane iz groba da oslobodi Carigrad.