LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Srpska himna

Ići dole 
AutorPoruka
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Srpska himna Empty
PočaljiNaslov: Srpska himna   Srpska himna Icon_minitime29/7/2012, 9:04 pm

Rađanje srpskih himni (1): Bože pravde za dva kralja



Vekovni san o slobodi srpski narod je oduvek pretakao u stihove i tako svoje pobede, ali i poučne poraze čuvao od zaborava.



Srpska himna 220956_030221s5_if

Srbin u duši: Slovenački kompozitor Davorin Jenko


Uvek bi se među tim pesmama izdvajala poneka koja bi služila kao
narodna himna ili makar ličila na pesme koje su opijale osećanjem
pripadnosti jednoj naciji i veri, i nejakom, smrtnom pojedincu
udahnjivale delić besmrtnosti, povezujući ga kako s precima, tako i s
potomcima.




MARKOVA SABLJA

Ipak, kada je mladoj srpskoj državi u drugoj polovini 19. veka došlo
vreme da izabere svoju službenu himnu na konkursu, ta takmičenja su se
završavala neslavno. "Dosta ste Vi mene za koješta Vaše molili, sad evo
dođe red da ja Vas za nešto, ali za nešto naše obšte zamolim" - tako
počinje pismo koje je, po nalogu kneza Mihaila Obrenovića pesnik
Ljubomir P. Nenadović, tadašnji načelnik u Ministarstvu prosvete i
crkvenih dela, uputio 17. marta 1864. godine pesniku Đuri Jakšiću. To
"nešto naše obšte" bila je narudžbenica za stihove prve državne himne.
Slavni Đura, i pored siromaštva u kome je proveo vek, nije se odazvao
pozivu. Krenula su tada iz ministarstva ljubazna pisma i drugim
pesnicima, ali bez uspeha. Na konkursu nije prošao ni Jovan Jovanović
Zmaj. On je napisao stihove, a melodiju je uradio kompozitor Kornelije
Stanković, iako je već bio na samrtnoj postelji. Njihova himna nije
nikada izvedena.





Konkurs je završen skandalom jer je Nenadović optužen da je
podmićivan, a on se branio izjavom da konkurs nije ni raspisivan.
Srbima, koji su toliko žudeli za svečanom nacionalnom pesmom, bilo je
suđeno da do nje dođu slučajno.


Srpska himna 220954_030221s3_f

Himnu proslavili glumci: Narodno pozorište





Knežević Milan Obrenović, naslednik ubijenog Mihaila, jedva je 1872.
dočekao punoletstvo kako bi se oslobodio namesništva i seo na srpski
tron. Za te dve važne prilike naručio je pozorišni komad u kome bi se
kroz kratak pregled krvave srpske istorije veličala njegova dinastija.
Obratio se Jovanu Đorđeviću, piscu i upravniku Narodnog pozorišta u
Beogradu, inače velikom poborniku monarhije. I sam slavoljubiv, pisac je
odmah prionuo na posao. Ubrzo je mogao svečano da predstavi grandiozan
komad "Markova sablja". U završnoj sceni na pozornicu je, uz Kraljevića
Marka i njegovu sablju, osloboditeljicu namučenog naroda, izveo i vilu
Ravijojlu da najavi hor naroda gromkim povicima: "Bliži se, bliži, to
srećno vreme. Bačeno seme brzo sazreva. Evo, čuj!" Iza pozornice se
začula vesela muzika, a za njom je grunuo "sav narod" pesmom: "Bože
pravde, ti što spase, od propasti do sad nas".





Te avgustovske večeri Srbija je dobila svoju prvu himnu, ali to još
niko nije znao. Đorđevićeva pesma je ubrzo stekla veću popularnost među
publikom od samog komada, pa se pojavljivala i u samostalnim horskim
koncertima. Tokom deset godina postala je prava narodna himna, o čemu
svedoči članak u "Srpskim novinama" od 23. februara 1882. godine. Tu se,
u izveštaju sa krunisanja Milana Obrenovića za kralja, kaže da je posle
veličanstvenog govora mladog suverena hor izveo i srpsku narodnu himnu
"Bože pravde". Od tada je ova pesma postala i zvanična himna nove
kraljevine na Balkanu.


Srpska himna 220953_030221s2_if

Prva verzija "Bože pravde"


Kada se majskim prevratom 1903. ugasila dinastija Obrenovića,
očekivalo se da će istu sudbinu podeliti i himna. Novi kralj Petar
Karađorđević nameravao je da zameni mnogo toga, pa i ovo državno
obeležje. Već 6. juna 1903. je iz Beča ministru prosvete i crkvenih dela
Ljubomiru Stojanoviću ponuđena jedna pesma. Sastavio ju je lično carski
kompozitor Avgusta Štol i posvetio novom srpskom vladaru.





Ali, Petru Karađorđeviću se kompozicija nije dopala, pa je izgledalo
da će se istorija ponoviti. Bez uspeha su prošli konkursi u kojima su
učestvovali mnogi poznati pesnici, odbijen je i veliki Aleksa Šantić.
Tako je sve do 1909. Srbija bila bez himne. Na Petrovdan te godine kralj
Petar je slavio 65. rođendan i odlučio - "Bože pravde" će ostati
zvanična himna Kraljevine Srbije, a kralj je svom narodu diplomatski
pokazao put: zajedno, jedinstveno i demokratski.





amo je završetak prepravljen u "Kralja Petra Bože hrani, moli ti se
srpski rod". Sa ovom pesmom Srbi su otišli najpre u Balkanske ratove,
onda i u Prvi svetski rat i iz njega izašli kao pobednici, ali je
početak mira i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca označio
kraj države Srbije i njene himne. Stanislav Binički je komponovao novu, u
kojoj su početak i završetak preuzeti iz stare. Rešenjem od 12.
decembra 1919. ministra prosvete Kraljevine SHS, pesma "Bože pravde" još
jedanput je preuređena tako što se iz nje izbacuje pridev "srpski" i
zamenjuje pridevom "naš".



"Bože pravde" je ponovo srpska himna. Njene reči, po ko zna koji put
prilagođene vremenu, mnogi Srbi ne znaju napamet, ali je svima melodija
i te kako poznata. A ona se nije menjala još od kada ju je pre skoro
jednog i po veka za Đorđevićev komad komponovao Davorin Jenko. Rodom
Slovenac, a u duši veliki srpski rodoljub, bio je jedna od glavnih
muzičkih ličnosti Srbije tog vremena, i veoma zaslužan za širenje
muzičke kulture u Srbiji i oblikovanja nacionalnih osećanja Srba kroz
muziku. Ta njegova nastojanja hvalio je i veliki Stevan Mokranjac:
"Volimo ga i volećemo ga uvek kao najboljeg od sviju Slovena muzičara
koji su kod nas radili."





Dok je godinama živeo u Pančevu stvorio je Jenko melodije koje su
postale veoma popularne s obe strane Dunava i Save. Kada je prešao u
Beograd, istakao se kao horovođa Prvog beogradskog pevačkog društva i
kapelnik Narodnog pozorišta. Postao je priznati kompozitor za veliki
broj dramskih komada s pevanjem kakvi su bili čuveni "Đido", "Seoska
lola", "Potera", "Pribislav i Božena", "Vračara", i, naravno, "Markova
sablja". Dobar glas u narodu je stekao i komponovanjem pesama za horove
kao što su "Dvori Davorovi", "Sabljo moja dimiskijo", "Što ćutiš, Srbine
tužni". I posle njegove smrti izvođene su mu uvertire "Kosovo",
"Srpkinja", "Aleksandar", a dve njegove kompozicije dobile su zvanje
nacionalnih himni. Pored "Bože pravde", to je slovenačka "Naprej,
zastava slave".


JENKU NEMA POKOJA



Srpska himna 220955_030221s4_if

Stanislav Binički


Bio je član Matice srpske, a od 1869. i član Srpskog učenog društva,
preteče Akademije nauka i umetnosti. U beogradskom Narodnom pozorištu, u
kojem se zaposlio 1871, Jenko se pored komponovanja i pripremanja
horova prihvatio i obučavanja glumaca u pevanju. Pozvan je da pripremi
muziku za komad "Markova sablja", pa je komponovao muziku buduće srpske
himne onako, usput.





U to doba smatralo se da je Srbe više zadužio romansama koje se i
danas pevaju kao narodne: "Za tobom mi srce žudi", "Gde si, dušo, gde
si, rano". Štaviše, zli jezici su mu zamerali da je za "Bože pravde"
samo prepravio austrijsku himnu "Bože spasi (cara Franca)". U Beogradu
je Jenko radio do 1912, dve godine pred smrt, a onda se iznenada vratio u
Ljubljanu. Razlog je bila smrt njegove najbliže prijateljice, glumice
Vele Nigrinove, koja je takođe bila Slovenka. Kada je i Jenko umro dve
godine kasnije, na njegovoj sahrani se svirala njegova kompozicija "Na
grobih".





Ali, austrijske vlasti, koje su ga smatrale srpskim podanikom, nisu
mu dale pokoja. Testamentom (koji je napisao ćirilicom) deo ostavštine
je namenio školovanju siromašnih srpskih studenata, ali je njegovu
poslednju Ministarstvo pravde u Beču je oborilo, izgovarajući se time
što su Srbija i Austrija već bile u ratu i da su svi međudržavni
sporazumi postali nevažeći.




VIDOVDAN U ENGLESKOJ


U Odesi, na smotri Srpsko-hrvatsko-slovenačkog dobrovoljačkog
korpusa 1916. godine, svi vojnici zajedno su pevali "Bože pravde", a
onda i pesme "Lijepa naša domovino" i "Naprej, zastava slave". Iste
godine pevala se i u molitvama za srpski narod u engleskim crkvama 1916.
godine. Na proslavi Vidovdana podeljeno je 30.000 prevoda srpske himne
širom Engleske.





BRAĆA PO ORUŽJU


U toku proboja Solunskog fronta 1918. godine s ratišta su stizali u
Solun saveznički oficiri na odsustvo. U taverni Kod Bele kule pili su
metaksu iz šoljica za kafu jer im je alkohol bio zabranjen. Zajedno su
sedeli Englezi, Italijani, Rusi, a jedan do drugoga, kao na bojištu,
Francuzi i Srbi. Zabeleženo je jednom prilikom da su, dok je ruski
oficir tražio "da svi piju za njegovu smrt", francuski i srpski pevali
jedan drugome: Francuz "Marseljezu", a Srbin njemu "Bože pravde". Srpsku
himnu su saveznički orkestri stavljali u repertoar, a srpski đaci u
Francuskoj, Engleskoj i Rusiji su sa svojom himnom osvajali prve nagrade
na takmičenjima horova.

vesti online

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Srpska himna Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpska himna   Srpska himna Icon_minitime8/8/2012, 8:08 pm

Rađanje srpskih himni (2): Tajna manastira Kuveždin



Uskliknimo s ljubavlju svetitelju Savi, srpske crkve i škole
svetiteljskoj glavi! Verovatno nema Srbina, ma gde da se nalazio, koji
ne poznaje ove stihove.



Srpska himna 221259_030321s2_if

RASADNIK SVETOSAVSKOG KULTA: Manastir Kuveždin


Mnogi će u njima prepoznati Svetosavsku himnu, posvećenu Rastku,
najmlađem sinu velikog župana Nemanje, asketi i mudracu, propovedniku
narodne vere i crkvenom prvoprestolniku, državniku i ktitoru, miritelju
zavađenih i zaštitniku ubogih, zakonodavcu i prosvetitelju svih srpskih
zemalja.





Od kada se Rastko pojavio i zamonašio kao Sava poslednjih decenija
12. veka, o njemu se neprestano pisalo i pevalo. Zato je razumljivo da
se i himna omiljenom srpskom svetitelju pojavila kao najstarija prava
pevana himna u Srba. Ali, ni do danas nije sasvim razjašnjeno iz čijeg
je pera nastala. Pominjalo se nekoliko imena, a među njima dosta često
pisac Aleksandar Sandić. Svetosavsku himnu je zapisao i za hor
komponovao Kornelije Stanković. Sledili su ga Stevan Mokranjac, Davorin
Jenko, Petar Krstić.






Rasadnik Savinog kulta



U današnje vreme jača uverenje da je Svetosavsku himnu napisao
monah. I to, ako ne baš isposnik u manastirskoj mantiji, a onda sigurno
sveštenik, a u svakom slučaju službenik Isusa Hrista i Savin sledbenik,
jer je ova himna zapravo molitva, onakva kakva iskrsava u samoći kelije i
upućuje se svecu bez ikakvog drugog posrednika osim duboke lične vere.





Molitvena književnost seže u sam iskon srpske pismenosti. Uz žitija i
letopise, pohvale i zapise, hronike i rodoslove, službe i kanone, u
njoj se sačuvala duhovna, sveštena, vladarska i moralna istorija naroda i
države, gde su život, delo i duh svetoga Save bili stalno nadahnuće
pisaca.



Srpska himna 221258_030321s1_if

Sveti Sava u Pećkoj patrijaršiji


Preko njih je Rastko Nemanjić i postao najveći srpski propovednik
mira i ljubavi među ljudima i narodima. Ispisana uzvišenim, prazničnim
jezikom, ova molitvoslovna istorija u stihovima plete se, kroz vekove,
sve od samih vapaja i zaveta srpskih Gospodu i ugodnicima njegovim, svim
svetima za spas napaćenog naroda.



Tom narodu se kult svetog Save vratio dolaskom Stefana
Stratimirovića za mitropolita 1790. godine, i tada je otpočela nova era u
životu srpske crkve. Baš kao i njegov drevni prethodnik na duhovnom
tronu, novi poglavar se potrudio oko obrazovanja i kulture svojih
sveštenika, kako bi se preko njih podigla prosvetna, nacionalna i
moralna svest Srba građana Habsburške monarhije. Stratimirović je
otvorio bogosloviju u svom sedištu u Sremskim Karlovcima, odakle su
krenule da se osnivaju i bogoslovije po eparhijama. Na njegovo
zauzimanje osnovane su karlovačka i novosadska gimnazija.





U to doba, doba borbe protiv unijaćenja sa latinskom crkvom,
Savindan je već bio crkveni praznik sa crvenim slovom. Bio je to 14.
januar po starom kalendaru, kada se arhiepiskop srpski 1236. godine
upokojio u bugarskom gradu Trnovu, a njegova crkva ustanovila da se tog
datuma obeležava uspomena na njega. Dozvolom vlasti u Beču, od 1774.
Sava je postao jedini srpski svetitelj koji je smeo da se slavi i u
narodu.





Rasadnik Savinog kulta bio je fruškogorski manastir Kuveždin, koji
je po predanju podigao despot Stevan Štiljanović i posvetio ga svetom
Simeonu Mirotočivom i njegovom sinu Savi. Paroh aradski Georgije Aleksić
ostavio je u Budimu štampanu propoved na dan svetog Save 1806. godine.



Srpska himna 221261_030321s4_if

Aleksandar Sandić


To je i najstariji zapis o svetosavskoj proslavi, sa opisom parade
vojne muzike i građana, grmljavinom pušaka i topova tog dana ispred
manastirske crkve. Svega šest godina kasnije, najveći srpski svetac je
proslavljen i u Zemunu, gde je proglašen za zaštitnika škola.





Od kada je 1812. osnovan fond, da se "Sveti Sava ima obeležavati
svake godine, kao zaštitnik srpskih škola", slava se proširila i na
druga učilišta na tlu današnje Vojvodine. Zasluga za to pripada
svešteniku Jeftimiju Ivanoviću, koji je ranije službovao u Kuveždinu,
Savinom manastiru, pa je zato i uzeo Savindan za slavu. Malo po malo,
Sava je osvajao srpske škole. U Pešti je počeo da se proslavlja 1838.
godine. Već naredne, ugledni kniževnik Jovan Đorđević je zapisao da je
prisustvovao izvođenju pesme o svetom Savi na đačkoj proslavi u
Segedinu.





Svetosavska himna je tada prvi put izvedena, a Đorđević je bio
ubeđen da je tvorac njenih stihova Pavle Stamatović, čuveni segedinski
prota i veliki rodoljub koji je proslavu i upriličio. Pošto su utvrđeni
ovi podaci, ispostavilo se da Aleksandar Sandić nije mogao da bude pisac
te himne, jer je rođen svega tri godine ranije, ali jeste napisao
drugu, nadahnutu onom koja se danas naziva Svetosavska i peva na
školskim priredbama i svečanim akademijama.


Od nje je Sandić pozajmio početne stihove, dok su ostale strofe
potpuno drugačije. Sandićeva himna se danas pominje kao Himna svetom
Savi.

U starim zbornicima dr Danila Medakovića, osmoglasnicima ili
katavasijama kako su se u to doba zvali, i u tipografiji episkopa
budimskog Platona Atanackovića u Novom Sadu štampanom šezdesetih godina
19. veka, nalazi se jedna od prvih verzija svetosavske himne "Voskliknem
ljuboviju". Poslednja istraživanja kažu da je ova svečana pesmu
ispevana još mnogo ranije. Autorstvo se danas najviše pripisuje vladiki
vršačkom Jovanu Gligorijeviću, koji je kasnije postao i mitropolit
karlovački. Stihove je napisao dok je boravio u manastiru Kuveždin 1735.
godine. Ovaj manastir je u to doba bio pun života i veoma plodnih
književnih stvaralaca. Pesma je napisana na crkvenoslovenskom jeziku i
imala je četiri strofe. Čekala je sve do 1832. da je zabeleži jeromonah
Silvester Vučković, koji ju je preneo u manastir Hilandar na Svetoj
gori. U Kuveždinu nema pisanih potvrda o nastanku Svetosavske himne, jer
je manastirska arhiva izgorela tokom Drugog svetskog rata. Ipak, ima
verodostojnih tragova da je himna svetom Savi, zapravo pesma sa naslovom
"Pesn Svetitelju Savi i arhiepiskopu serbskome" pojana u crkvi ovog
manastira i to pre no što je dan svetog Save postao školska slava. Nakon
toga, ova "himna nad himnama", kako je nazivaju pojedini stručnjaci,
doživela je dosta prevoda, budući da je napisana na crkvenoslovenskom
jeziku, kao i izmena, pa je do današnjih dana stigla u znatno drugačijem
obliku od originala.




Nepodobni svetac



Kult svetog Save je sa himnom koja ga je slavila rano prešao Dunav i
Savu. Već 1940. godine školska slava je proslavljena u kragujevačkom
Liceju. To je bila zasluga predavača koji su bili isključivo iz
Vojvodine. Iste godine Savindan je ustanovljen za školsku slavu odlukom
Sovjeta Knjažestva Srbskog, a na predlog Atanasija Nikolića, rođenog
Bačvanina, koji se prihvatio mesta rektora Liceja u Kragujevcu.



U odluci Popečiteljstva prosvještenija, državne i crkvene vlasti su
propisale da se sveti Sava proglašava za zaštitnika svih srpskih škola i
da se 14. januara (danas 27. januara po novom kalendaru) ima u svim
školama najsvečanije proslavljati.


Crna Gora je Savindan u proslavu uvela 1856. godine, pod knezom
Danilom. Kao školski zaštitnik sveti Sava je proslavljan sve do kraja
Drugog svetskog rata, da bi od tada, pa u narednih više od pola veka,
bio proglašen nepodobnim.




Grupa autora





Pominjalo se nekoliko mogućih pisaca Svetosavske himne. Jedan je
Nikola Begović, sveštenik, veroučitelj, pesnik i istoričar, rođen na
Baniji 1821, a drugi Aleksandar Sandić, gimnazijski profesor, novinar,
književnik i lični sekretar Vuka Karadžića u Beču. Istoričar Dimitrije
Ruvarac smatrao je da je pesma nastala u Sremu, a zaključak izveo na
osnovu pesmarice iz 1845. godine. Kao mogući autor spominje se i pesnik i
sveštenik iz Pančeva Vasa Živković, koji je živeo od 1819. do 1891.
godine.


Đački zaštitnici





Pre nego što je Savindan postao školska slava, u raznim gradovima na
Balkanu srpske škole su imale druge zaštitnike. U Osijeku su to bili
apostoli Petar i Pavle, dok je najuglednija, Karlovačka gimnazija tek
1860. prvi put proslavila Savu kao svoju slavu osvećenjem vodice i
đačkom priredbom. Pre toga je slavljen sveti Stefan, kao patron
osnivača, mitropolita Stratimirovića.




vesti online

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Srpska himna Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpska himna   Srpska himna Icon_minitime14/8/2012, 9:01 pm

Rađanje srpskih himni (3): Vostani, carice!



Iako već u zasluženoj penziji, Dositej Obradović je odbacio komotan
život u Trstu i krenuo u pomoć srpskim ustanicima, napisavši im i prvu
himnu.



Srpska himna 221687_030521s3_if


Kada su beogradske dahije u Valjevu na prevaru prizvale i posekle
ugledne srpske knezove, trgovce i sveštenike, sa narodnim ustankom više
nije moglo da se čeka. Odmah te zime, 1804. godine, na zboru
najuglednijih glavara u Orašcu za vođu je izabran Karađorđe, i on je
ubrzo podigao na noge sve u Beogradskom pašaluku što je moglo da nosi
oružje, od domaćina do hajduka.




Daleko odatle, u Trstu, tada velikom središtu Srba iseljenika, jedan
Srbin se naročito obradovao vestima iz "zemlje praroditelja". Bio je to
Dositej Obradović, nekadašnji monah fruškogorskog manastira Hopovo,
rodom iz Čakova, iz rumunskog dela Banata. Časni starac je već imao
šezdeset pet godina i za sobom bogat život putnika, prosvetitelja,
učitelja i književnika. Konačno zaradivši za udoban život, nastanio se u
gradu koji je tada bio glavna luka austrougarske prekomorske trgovine.
Ali, na vest o Karađorđevom ustanku u Srbiji, Dositej je otkazao
dotadašnju prividnu podaničku vernost caru u Beču i bez oklevanja stao
uz ustanike.


Mudre pouke



Razleteo se Dositej među tršćanskim Srbima da prikupi pomoć za svoju
braću po krvi, i sam poslavši 400 forinti, polovinu svoje ušteđevine,
čuvane za poslednje godine života. Drugu polovinu je odlučio da ponese
sa sobom u Beograd, da bi tamo kupio kuću za otvaranje štamparije. U
rodoljubivoj groznici i želji da na sve moguće načine pomogne svojoj
ljubljenoj braći, Dositej je u jednom dahu ispevao i stihove koji su se
kasnije nalazili u konkurenciji za službenu himnu Srbije.


Srpska himna 221685_030521s1_f


Tu, "Pesnu na insurekciju (ustanak) Serbijanov" je 1804. kao
buditeljski manifest umnožio i razaslao njene stihove među Srbe.
Posvetio ju je Karađorđu, a obraćao se majci Srbiji: "Vostani, Serbije!
Vostani, carice! I daj čadom tvojim videt' tvoje lice! Obrati serdca ih i
očesa na se, i daj njima čuti slatke tvoje glase. Vostani, Serbije!
Davno si zaspala, u mraku ležala. Sada se probudi, i Serblje vozbudi!"
Tako je Prvi srpski ustanak dobio svoju himnu.


U junu 1806. godine Dositej je krenuo ka otadžbini, u neizvesnost,
ali sa jasnim planom o njenom preporodu. U tome ga je najviše podržao
mitropolit Stefan Stratimirović koji je, držeći često glavu u torbi,
pomagao ustanike, ali je diplomatski vešto igrao ulogu lojalnog podanika
austrijskom caru. Raznim putevima, poglavar srpske crkve i njegov bivši
kaluđer našli su se na zajedničkom poslu, služenju svim svojim snagama
pobunjenom narodu.


Srpska himna 221686_030521s2_if


Dositej Obradović je bio vrlo mudar čovek. Pravoslavlje nije
napustio čak ni kada je svukao svešteničku rizu, a dušu očeličio
latinskim redom i radom. Svom narodu i otadžbini slao je poruke koje su
bile vrlo korisne ne samo u njegovo vreme, nego i danas. Zato mu se
verovalo. Govorio je: "Diži onoga koji je pao, svi možemo pasti", ili:
"Najbogatiji je oni človek kom je dosta ono što ima, koji s pravdom
dobiva, a tuđega ne želi." Veliki i čestiti prosvetitelj sve je gradio
na duhovnom temelju, pa je rekao: "Opšta je kuća svima zemlja, a duša će
naći šta je zaslužila." Osećao je ogromnu zebnju za braću po krvi i
zato im je poručivao: "Čuvaj se brate, ako se i ne bojiš!".




Dositej je konačno stigao u Beograd i požurio da pomogne onako kako
je najbolje umeo. Svesrdno se založio, i svoj najveći naum isterao, da
se u gradu, dojučerašnjem sedištu dahija koje je još odjekivalo od
ustaničkih pušaka, otvori prvi srpski fakultet, Velika škola. Tog 1.
septembra 1808. pozvani su đaci polaznici iz svih krajeva Srbije i "ne
samo takovi koji već prilično znaju čitati, pisati i računati".




Otvaranju Velike škole prisustvovali su Karađorđe i mitropolit
srpski, mnogi viđeni ljudi i, naravno, Dositej Obradović. U jednoj sobi
bile su postavljene stolice od slame za đake. Karađorđe, kao vožd
srpskog naroda, u pozdravnom govoru je rekao: "Vidite, mi imamo dovoljno
mišica za odbranu Srbije, ali nemamo dovoljno veštih ljudi za
upravljanje. Da mi znamo državu voditi onako kako znamo voditi vojsku,
drukčije bismo stajali. Učite se vi, dakle, da nastavite naše srećno
započeto delo. U vama je sva nadežda naša sa te strane."



Posle Karađorđa, govorio je Dositej: "Vozljubljeni učenici! Bog
preblagi i mnogo milostivi izbavlja zemlju našu i ljubimo otečestvo od
sužanstva turskoga, a mi valja da se staramo da izbavimo dušu našu od
sužanstva duševnoga, to jest od neznanja i od slepote umne... Zato
dražajši učenici, budite blagonaravni i poslužni učiteljem vašim, učite
se i prosveštavajte se u naukama i dobrodetelji i bićemo svi srećni i
čestiti pred Bogom i pred ljudima koje da nam daruje blagi Bog. Amin!"




Tri melodije



Iako već u sutonu života, ovaj književnik, filozof i prosvetitelj
imao je mnogo svežine, optimizma i oduševljenja za delovanje da se
Srbija digne iz mraka u koji je zapala još od srednjeg veka, da ne samo
oružjem, nego i umom i znanjem zaplovi u svetlost i slobodu. Učeni ljudi
širili su "Vostani Serbie" po Srbiji, a to su činili i oni koji su
živeli van otadžbine i pomno pratili i pomagali ustanak braće u matici.
Ove Dositejeve stihove naročito često su govorili predavači u Velikoj
školi, a među njima su se isticali Ivan Jugović, Miljko Radović, Lazar
Vojović, Miša Popović, Gliša Živanović, Sima Milutinović, Jovan
Mijoković, Jovica Milovanović, Luka N. Nenadović, Milan i Ivan
Stojković, Vuk Stefanović Karadžić...


Srpska himna 221766_030521s4_f


Dositejeva pesma "Vostani, Serbie!" dugo je čekala da bude
komponovana, kao što je i u njenim stihovima "Srbija dugo čamila", ali
je sve vreme uticala na druge pesnike i rodoljube novodošlog doba,
prepunog oduševljenja za oslobođenje otadžbine. Tako je živela sve do
Prvog svetskog rata. Tek neku deceniju po oslobođenju dobila je muzičko
ruho i to ne jedno, nego tri. Melodije za "Vostani Serbije" komponovali
su, svako na svoj način, Vartkes Baronijan, Zlatan Vauda i Ljuba
Manasijević. Posle ove, prve himne srpskog ustanka, stvorene su i druge
čuvene rodoljubive pesme kao što su "Bože pravde", "O, Srbijo, mila
mati", "Rado ide Srbin u vojnike", i druge, koje su produžile i održale u
životu Dositijevo oduševljenje i Karađorđevo junaštvo.



Glupost nije doveka






Prepun znanja i iskustva, Dositej je sabirao sve ono najdraže što
želi svome narodu i savetovao: "Slavna slavenoserpska nacijo u Serbiji,
Bosni, Dalmaciji sa Ercegovinom, um kad s naukom prosvetiš i s
prosvešteniju dobrodeteljiju sojediniš, izbranije nacije nad tobom neće
biti. Dobroteljej je tebi prirodna; poštenje, slava, velikodušnija,
mužestvo - to su tvoje praroditeljske dobrodetelji. Ja znam, gdi
varvarstvo vlada, onde niš je mesto učeniju i prosvešteniju ni pravoj
dobrodetelji; obače nek s ova dobra uvode onde gdi glupost ne vlada, a
gdi glupost sada vlada, neće do veka vladati."


Umalo prava himna





Najpoznatiju melodiju za "Vostani, Serbie" napisao je Vartkes
Baronijan i to više od vek i po od kada su nastali stihovi. Posle
raspada SFRJ himna Prvog srpskog ustanka našla se u konkurenciji za
himnu nove Srbije, uz Marš na Drinu i "Bože pravde". Poslednje dve pesme
su bile kandidati na propalom referendumu 31. maja 1992. na kojem su
slušaoci neznatnu prednost dali Maršu na Drinu. Srbija je ostala bez
himne, na opozicionim mitinzima stajalo se mirno uz Bože pravde, dok se
staroj himni druge Jugoslavije "Hej, Sloveni" redovno zviždalo na javnim
priredbama i demonstracijama.


vesti online









____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Srpska himna Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpska himna   Srpska himna Icon_minitime28/8/2012, 10:32 pm

Rađanje srpskih himni (4): Sa Čegra u legendu



Zašto je vojvoda Stevan Sinđelić od mnoštva junaka ustanika od
naroda dobio pesmu koja je više od jednog veka bila nezvanična himna
srpskog vojnika.



Srpska himna 221941_030621s1_if

HRABROST BEZ PREMCA:

Vojvoda Stefan Sinđelić


Besmrtni junak sa Čegra Stevan Sinđelić bio je rodom iz Resave, iz
sela Vojska kod Morave. Bez oca Radovana ostao je rano, a kada mu se
majka Sinđelija preudala u drugo selo, Stevana su ljudi znali samo po
njoj, pa je tako dobio prezime Sinđelić. Tih, poslednjih decenija 18.
veka, jedina škola za muškarce bilo je službovanje u hajducima ili kod
narodnih starešina, knezova. Tako je i Stevan postao momak, kako se to
tada zvalo, kod resavskoga kneza Petra.





Kada je Petar pogubljen, kao i sedamdeset najuglednijih srpskih
glava u dahijskoj seči knezova, Stevan se prihvatio kneževskog zvanja i
odmah Resavu pridružio ustanku koji je oko nje već bio planuo, u
Šumadiji i kod Požarevca. Od tog doba se uvek nalazio na čelu resavskih
junaka. U slavnom boju na Ivankovcu 1805. dobio je čin vojvode.





Naredne godine je osnovan Deligrad, i Sinđelić se našao u njegovoj
odbrani. Tu ga je, tri godine kasnije, dočekala i smrt, ali ga je pesma,
nastala posle njegovog nesvakidašnjeg podviga, odvela ravno u večnost.
Postala je vojnička himna u mnogim kasnijim bojevima: "Oj, vojvodo
Sinđeliću, srpski sine od Resave ravne, ti si znao Srbina zakleti, kako
treba za slobodu mreti. Puče puška, boj se bije, a Sinđelić ljutu bitku
bije, ljutu bitku bije za slobodu, za slobodu srpskome narodu. Oj,
vojvodo, ti si pao, ali dušman još od tebe strepi, ti si dao život za
slobodu, za slobodu srpskome narodu."


Pucanj očajnika




Srpska himna 221945_030621s5_if

PREZRELI SMRT:

Spomenik junacima na Čegru


Kada od varljivog mira sa Turcima, zaključenog krajem 1807. nije
bilo ništa, Srbi su nastavili ratovanje u tri fronta. Na dva, preko
Drine u Bosni, i preko Sjenice do Crne Gore imali su uspeha. Treća
vojska je pošla od Deligrada ka Nišu. Tada je vožd Karađorđe napravio
kobnu grešku: na čelo tog fronta je umesto Petra Dobrnjca, prekaljenog
upravnika Deligrada, postavio njegovog protivnika, slavoljubivog, a
nesposobnog Miloja Petrovića. Vojnici su negodovali, neki se pridružili
Dobrnjcu koji je sa svojom konjicom otišao put Knjaževca, a ostali su sa
Milojem krenuli ka Nišu.





Tu su se u aprilu 1809. utvrdili u jedanaest šančeva. Najbliži gradu
bio je veliki šanac na kosi Čegar ispod sela Kamenice, gde je sedeo
Stevan Sinđelić sa svojim junacima. Turaka u Nišu je isprva bilo manje
nego Srba u opsadi, i bili su slabo snabdeveni, ali su imali
Huršid-pašu, hrabrog i veštog komandanta. Da bi dobio u vremenu dok mu
ne stigne pojačanje iz Rumelije, paša je naređivao ispade svoje vojske.
Srbi su ih uspešno odbijali, pa je Sinđelić je već govorio: - Niš je
moj! Ja ću prvi ući u njega!





U Nišu se u međuvremenu saznalo da srpskom vojskom ne samo što ne
gospodari jedna ruka, nego je i ta, koja bi trebalo da vodi, nesposobna.
Dok su se srpske glavešine raspravljale da li Niš napasti odmah, ili
čekati da gradska posada posustane, Turci su dočekali pojačanje. Kada ih
je bilo više nego Srba, odlučili su da najpre razbiju najjaču kariku u
srpskoj opsadi, Sinđelićev šanac sa 3.000 ratnika.




Srpska himna 221943_030621s3_if

SPOMENIK SRPSKOM OTPORU:

Ćele kula i danas stoji kod Niša


Velika sila je 19. maja krenula iz Niša u odsudni napad. Sinđelić ju
je dočekao otporom kakav se nije očekivao. Šanac je ubrzo opkoljen
mrtvim turskim vojnicima, ali su ih sledeći, živi, uporno preskakali sve
dok nisu uskočili među srpske ratnike. U šancu se zametnula
najstrašnija borba. Tuklo se kundacima, handžarima, čak i golim rukama.
Videći šta će se dogoditi, Sinđelić je otvorio kapiju na šancu i povikao
svojima:





"Braćo! Spasavajte se ko hoće i ko može!". Onda je krenuo u sredinu,
gde je u lagumu stajala sva municija. Prekrstio se, nategao kuburu i
njome pucao u barut i metke...



Pričalo se kasnije da je gust mrak potpuno zaklonio i nebo i zemlju,
koja se strahovito potresla. Vojvodama iz ostalih šanaca komandant
Miloje je zabranio da priteknu Resavcima u pomoć. Na to se oglušio samo
mlavski vojvoda Matejić, ali je stigao prekasno. Sva turska vojska je
izginula, kao i svi Sinđelićevi junaci. Srpska vojska se u neredu
povukla ka Deligradu. Nešto kasnije, Miloja Petrovića je narodni sud
zbog bitke koju nije morao da izgubi osudio na smrt i pogubio.




Rešen da za sva vremena zaplaši hrišćansku raju, Huršid-paša je
naredio da se odseku glave poginulih srpskih junaka i od lobanja sazida
Ćele-kula, koja se nalazi "malo više od varoši Niša, desno od
carigradskog druma, a na levoj obali potoka Grabovac", zapisao je
hroničar Milan Đ. Milićević i zaključio: "Dokle god bude na svetu
junačkih srca, dokle god se bude cenila služba visokim idealima, i
najposle, dokle god preziranje smrti bude isključiva svojina velikih
duša, dotle će Stevan Sinđelić biti dika i nada ne samo Resavi nego i
svoj zemlji srpskoj."





Carigradskim drumom su prolazili mnogi putnici i raznosili nadaleko
priču o strašnom spomeniku turske svireposti. Kula je isprva za raju
bila opomena, ali je vremenom postala legenda koja je pozivala na otpor.
Narod je čegarske junake opevao, a noćima vadio lobanje iz maltera i
dostojno ih sahranjivao. Boraveći 1833. kod Ćele-kule, francuski pesnik,
državnik i veliki poštovalac srpske borbe za slobodu Alfons de Lamartin
je zapisao: "Neka Srbi sačuvaju ovaj spomenik! On će naučiti njihovu
decu šta vredi nezavisnost jednoga naroda, pokazujući im po kakvu su je
celu platili njihovi očevi."





Boj na Čegru je, kao i sve bitke Prvog srpskog ustanka, ostao veliko
nadahnuće slikarima, piscima, vajarima, kompozitorima, ali su među
mnogim ustaničkim junacima najslavniji postali oni koji su od naroda
dobili "svoje" pesme. One su se pronosile od usta do usta i pevale u
rovovim na drugim bojištima, kakva je Srbija imala posle Čegra još
sijaset. Tako su i razbuđujući stihovi o vojvodi Sinđeliću postali prava
ratnička himna.


Strah od viteštva



Kada je Ilija Kolarac, veliki srpski dobrotvor, osnovao polovinom
19. veka fond za parastos onima koji su pali za slobodu i oslobođenje
Srbije u dva srpska ustanka, Dubrovčanin Matija Ban potresen Ćele-kulom
napisao dirljive stihove: "Oj, molimo! Ispolinsko pokolenje to bijaše,
svi od ropstva domovinu iskupljujuć' život daše...". A 1878. godine,
godine u kojoj je Srbija dobila nezavisnost, Ban je sa poslanicima
Narodne skupštine, koja je tada zasedala u Nišu otišao da se pokloni
senima čegarskih junaka i tada rekao: "Čusmo, braćo, a sad s ovdje Svi
junački zavjerimo, sinovima svet amanet što god sami ne svršimo."





Zbog ovakvog rodoljubivog zanosa dugo se verovalo da je Ban sastavio
i čuvenu pesmu "Oj, vojvodo Sinđeliću", ali za to nema potvrde. Danas
se uzima da je to izvorna narodna pesma, čiji su stihotvorci obično
nepoznati. Stari ratnik iz Prvog svetskog rata Milorad Jevtić pričao je
da se ona čula na svim srpskim frontovima, a postala je himna vojnicima
čuvenog puka "Stevan Sinđelić", koji su noseći pukovsku zastavu i uz
zvuke ustaničke pesme o vojvodi od Resave ravne, jurišali u slobodu.
Pesma vojvodi Sinđeliću je posle Drugog svetskog rata dugo stajala među
zabranjenima. Prokazana je kao šovinistička, velikosrpska,
hegemonistička, ozloglašena, i od nje se, zapravo, strepelo, jer je
ostala oda srpskom viteštvu, časti, ali i buntovničkoj smelosti.



Pomirio dinastije





Kada je Niš još jednom i konačno 1877. oduzet Turcima, knez Milan
Obrenović je podigao junacima na Čegru skroman spomenik od belog mermera
sa natpisom: "Vojvodi Stevanu Sinđeliću i njegovim neumrlim junacima,
slavno palim ovde 19. maja 1809., napadajući Niš." Tačno sto godina
posle čegarske klanice, u ime kralja nove dinastije kalja Petra
Karađorđevića, 1909. godine je venac na Sinđelićev grob na Čegru položio
prestolonaslednik Aleksandar. Na vencu je pisalo: "Slava junaku Stevanu
Sinđeliću i njegovim drugovima."


Petorica preživela




U legendu je ušlo da su u Sinđelićevom šancu na Čegru preživela samo
petorica mladih momaka, koji su se sakrili među leševima. Kada su ih
kasnije otkrili Turci, pokušali su da ih prevedu u islam, a pošto su to
oni odbili, osudili su ih na vešala. Resavci su uspeli da se otrgnu,
skoče u Nišavu i pobenu u Srbiju.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Srpska himna Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpska himna   Srpska himna Icon_minitime2/10/2012, 10:25 pm

Rađanje srpskih himni (5): Da li će proć' krvava noć



Melodija pesme "Tamo daleko" i danas se čuje u Ukrajini, pa se
veruje da su je srpskoj vojsci ostavili ruski artiljerci koji su branili
Beograd 1915, a naslov su joj dali Česi.


Srpska himna 222256_030721s2_f

PRED PROBOJ SOLUNSKOG FRONTA: Srpski logor na Kajmakčalanu




Ne postoji u povesti ljudskih ratova pesma u kojoj se sabrala sva
tragična sudbina ratnika rodoljuba, napaćenog, a isto vreme i srećnog
zbog dolazeće slobode, kao u pesmi "Tamo daleko". Ovo nije mišljenje
samo nacionalno zanesenih Srba, niti onih koji su preživeli klanice u
Prvom svetskom ratu, nego i njihovih saveznika. Svi učesnici Solunskog
fronta prihvatili su ovu pesmu kao svoju. Englezi su joj dali naslov
"There, far away", Česi i Slovaci su je nazvali "Tam v dali", a Francuzi
pevali "Au loin, au lon sur Corfu". Italijanski novinar Feri Pizani,
koji se sa srpskom vojskom povlačio preko Albanije, nazvao ju je "Krvava
noć". Albanska Golgota odmah je pretočena u stihove, gde se ističe
zloslutno pitanje "O, zar je morala doć' ta tužna nesrećna noć". Kada su
vojnici odneli "Tamo daleko" iz Grčke još dalje, u Francusku, Englesku i
Švajcarsku, dubina patnje koja je iz ove pesme izvirala učinila ju je
najčuvenijim svedočanstvom srpskog stradanja u Velikom ratu.



Plava grobnica


Srpska himna 222215_030721s3_f

U NAJLEPŠOJ USPOMENI GRKA: Srpski vojnici sa Krfljanima





Melodija pesme "Tamo daleko" i danas se čuje u Ukrajini, pa se
veruje da su je srpskoj vojsci ostavili ruski artiljerci koji su branili
Beograd 1915. godine. Posle bitaka na Kolubari i Ceru srpska vojska je
krenula na povlačenje preko Albanije. Ono vojske što je preživelo
nedelje užasnih marševa donelo je ovu melodiju u svoje novo utočište
Krf, za koje se početkom 1916. verovalo da je ostrvo spasa. Međutim,
prvo vreme na ovom jonskom ostrvu značilo je dalju pogibelj za Srbe.
Nije bilo dovoljno hrane, odeće, ogreva i šatora, pa su izmučeni vojnici
masovno umirali pod vedrim nebom i nemilosrdnom zimskom kišom. Najteži
ranjenici i bolesnici odnošeni su na obližnje ostrvce Vido, koje se
pretvorilo u ostrvo smrti, a more oko njega u "plavu grobnicu" - pošto
nije bilo mesta za sahrane, hiljade umrlih su završavale u moru.





Srpska vojska je ipak uspela da se oporavi, da bi dve godine kasnije
dala ogroman doprinos u probijanju Solunskog fronta. Na Krfu su se
našla i braća dobrovoljci, pa su i oni odmah prihvatili i muziku i reči
koje su u međuvremenu ispletene, kao da su njihovi. Oni kojima je
otadžbina bila uz more tako su i pevali, "Tamo daleko, daleko kraj mora,
tamo je selo moje", a oni drugi, "daleko od mora". Ante Kovač,
dobrovoljac u srpskoj vojsci od 1916, piše: "Trećeg maja u noći veremo
se svojim pukovima. Prva četa sedmom, druga i četvrta osmom, a treća
devetom puku. Vidimo male vatrice iz rezerva i na sve strane čujemo
pesmu "Tamo daleko" i onu: "Ta zar je morala doć"."



Iza Velikog rata je ostalo pet verzija "Tamo daleko". U svakoj
srpski vojnik boluje za svojim selom, svojom dragom, svojom otadžbinom.
Nekima je zavičaj "gde Timok pozdravlja Veljkov grad", ili Drina,
Đetina, Morava, a nekima Beograd, daleka varoš kraj Save i Dunava. Jedan
vojnik se seća ikone i krsne slave, drugi crkvice u kojoj se venčao, a
koju je okupator spalio, treći čezne za majkom, za cvetom iz mladosti,
poziva dragu da ga voli. Legendarnoj pesmi naslov su dali Česi, i oni su
je ovako pevali: "O, zar je morala doć, ta tužna, nesrećna noć, kada
si, dragane moj, otiš'o u krvav boj? Tamo daleko, daleko od mora, tamo
je selo moje, tamo je Srbija. Tamo daleko, gde cveta limun žut, tamo je
srpskoj vojsci jedini bio put. Tamo daleko, gde cveta beli krin, tamo su
živote dali i otac i njegov sin. Bez otadžbine, na Krfu živeh ja, ali
sam uvek klic'o: Živela Srbija!".





To je bio prevod ove verzije srpske pesme: "Tamo daleko, daleko od
mora, tamo je selo moje, tamo je ljubav moja. Bez otadžbine, na Krfu
živim ja, i opet kličem burno: Živela Srbija! Tamo daleko, gde cveću
nema kraj, tamo su deca moja, tamo je pravi raj. Tamo daleko, kraj Save,
Dunava, tamo je varoš moja, tamo je Beograd."



Krfljani i francuski vojnici na Krfu čudili su se Srbima - kakav je
to narod, umiru, a pevaju! U sedam velikih logora u kojima je srpska
vojska bila razmeštena na ostrvu, umiralo se, ali i orilo od pesme.
Igrala su se i kola. Australijska književnica Stela Frenklin obrela se
1917. u Bolnici žena Škotske na Solunskom frontu kao medicinska sestra.
Pišući roman o stradanjima srpskih ratnika, ona primećuje i šta Srbi
pevaju, a najviše "Tamo daleko", pesmu o selu, o devojci, o zavičaju.





"Srbi su je neprekidno pevali. Ali, morali su ponovo u borbu, sa
vrlo malo nade da će se vratiti u Srbiju." Neki zaista nisu nikada više
videli rodni dom, ali je bilo i onih solunskih ratnika koji su preživeli
i ostavili svedočanstva o ratnim strahotama, ali i o tome koliko im je
značila pesma "Tamo daleko". Tako je Tadija Pavlović u knjizi "Moje
uspomene i doživljaji 1892-1919" zabeležio: "Mesec mart 1916. Kiše koje
su stalno padale u mesecu februaru prestale su... Fizičko oporavljenje i
nova ratna oprema povratili su one vojničke šale i viceve. Po logorima
se orila pesma "Tamo daleko, daleko od mora"."


Srpska himna 222255_030721s1_f


A Sveta Živković u memoarima "Golgota i Vaskrs Srbije 1916-1918"
piše: "Kažu da nas je pesma održala... Mislim da se to odnosi i na našu
narodnu pesmu i na naše guslare, ali znam da je tih teških izbegličkih i
ratničkih dana pesma doista bila jedna od duhovnih namirnica. Sa svih
strana se čula pesma. Najčešće grupna "Tamo daleko, kraj plavog
Dunava..."


Ciganska tuga



U knjizi "Srpska drama", italijanski novinar Feri Pizani se seća:
"Posle borbe na Strumici ostao je živ samo jedan čovek. Bio je to srpski
pešak, Ciganin. Nosi violinu pod miškom jer je u isto vreme i svirač i
ratnik. Svaki slovenski puk ima tako po jednog čija ih violina i pesma u
časovima bola i tuge blaži. Bog zaštiti svirača!





Iako na tri mesta ranjen, uspe da izmakne zločincu, neprijatelju... A
ovaj Ciganin opet sviraše onu staru narodnu pesmu: Da li će jednom
proć' ta crna nesrećna noć, otkad si dragane moj, otiš'o u krvav boj?"
Pizani piše dalje: "Srba ima još dvadeset, malo posle samo deset, potom
pet. Ostaju dvojica, pa malo potom jedan jedini - ovaj Ciganin. U maloj
kolibi Ciganin peva kao one kobne noći što pevaše." Svoju priču o pesmi
"Krvava noć", Pizani završava rečima: "Iz sviju srpskih logora dopirala
je muzika. Kao da moćni ritam jedne vojske koja se budi prelete preko
čarobna ostrva! Svi pevaju. Spaseni su. Njihova duša je bila samo
uspavana! Mi ćemo videti Dunav! Pevaju 'Krvava noć'! Drugi, novi
glasovi, pridruživahu se prvome, praćahu ga, tako narandžina šumica
zabruja sva. I sve drugi i drugi, novi, sve mnogobrojniji glasovi pevahu
tužni refren: Da li će jednom proć' ta crna krvava noć."



Grkinje su ih volele





Jedna Grkinja je napisala pismo pošto su srpski vojnici napustili
Krf, i ono je objavljeno u knjizi "Golgota i Vaskrs Srbije 1916-1918".
Ona veli: "Otkako su Srbi došli na Krf, ja ne volim svoju rasu. Za nas
bi bilo bolje da vi niste došli na Krf, jer nam je sad gore. Za
poslednje tri godine toliko sam se bila navikla na ta pitoma lica vaših
vojnika, na njihove poštene i dobroćudne oči... Čudna ste vi rasa.





Razgovarala sam neki dan sa jednim ruskim pukovnikom o tome. On veli
da je to osobina svih Slovena. Ako je to tako onda blago ženama i
kćerima Slovena. Ove poslednje tri godine dok ste bili ovde, proživele
smo lepo i prijatno. Svaki dan sam trčala na prozor da vidim nekog
srpskog oficira, samo da mi se javi, pa ma ko to bio, i da se prijatno
na mene osmehne. Vaš narod stalno peva, i na to pevanje i taj žagor bila
sam se toliko navikla. Šta nam vredi i lepota i sve druge lepe osobine,
koje su Srbi kod nas našli, kad niko u tome ne ume da uživa. Blago onim
devojkama koje su Srbi odveli odavde i spasli života na ovom ljubavnom
ostrvu."




Želja češkog doktora





Čeh Libor Hejhal, rođen od majke Srpkinje nekoliko godina posle
Velikog rata i školovan u Beogradu, postao je hirurg jugoslovenskog i
svetskog glasa za srce i krvne sudove. Jednom, predosećajući smrt, a
bolovao je baš od srca, rekao je: "Kad umrem, voleo bih da mi sviraju
pesmu 'Tamo daleko'." Na sahrani 1977. godine u Pragu veliki lekar je
ispraćen zvucima "Tam v dali".


vesti online

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Srpska himna Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpska himna   Srpska himna Icon_minitime2/11/2012, 10:24 pm

Rađanje srpskih himni (6): Utopljene duše



Pukovnika Branislava Milosavljevića je dirnula sudbina ranjenika
koji su brodovima kretali u Tunis, i tada je spevao pesmu o lađi
francuskoj.



Srpska himna 222545_030821s3_if

RAT U RATNIKU PROBUDIO PESNIKA: PUKOVNIK BRANISLAV MILOSAVLJEVIĆ


Kada je u prvoj godini Velikog rata pešadijski pukovnik Branislav
Milosavljević sa srpskom vojskom prešao Albaniju, stigao je na Krf i
ubrzo se našao u grupi oficira koja je, septembra 1916, otišla u Rusiju i
preuzela komandu u Srpskoj dobrovoljačkoj diviziji. Međutim,
boljševička revolucija je naredne godine presudno uticala na to da se
dobrovoljački korpus povuče iz Rusije i ode na Solunski front.





Vojnici i njihov komandant su prevezeni sa juga Rusije na sever, do
luke Arhangelsk na Belom moru, odakle su brodovima otišli u Francusku.
Odatle su dobrovoljci prevezena vozovima da bi se ponovo ukrcali na
brodove i Sredozemnim morem stigli u Solun.



Molba svetom Nikoli



Tu, u Solunskom polju, u logoru neraspoređenih oficira u Mikri 1917.
godine pukovnika Milosavljevića je dirnula sudbina ratnih drugova,
ranjenika i bolesnika, koji su ponovo prebačeni na brodove kako bi
stigli u saveznički vojni logor i bolnicu u tuniskoj luci Bizerti.
Spevao je "Izgnanike", a kada je stihovima dodata i melodija, pesma je
postala najpoznatija srpska tugovanka iz Velikog rata "Kreće se lađa
francuska". Naziv je dobila prema stihovima koji glase: "Sinje je more
široko. Široko, hladno, duboko. Kreće se lađa francuska sa pristaništa
solunska. Odlaze moji drugovi, drugovi srpski vitezi, u zemlju daljnu
Afriku.


Srpska himna 222544_030821s2_f

PRISKOČILI U POMOĆ OTADŽBINI: Dobrovoljci iz SAD pred odlazak na Solunski front




Svi nose tugu veliku. Iz svoje zemlje prognani, po svetu blude
mlađani. Tuđino majko, maćijo, zbogom zanavek Srbijo! Pa kad se more
zaljulja, mahnito silno udara, svi mole svetog Nikolu, njegovu silu na
moru! Mnogi će od njih biti plen, kad dođe švapski sumaren, mnogo je
Srba propalo u moru hladnom ostalo. Šta li je Srbin zgrešio? Bogu se
uvek molio; sedam se leta borio; u rovu slavu slavio. Uzalud čekaš majko
ti, da ti se vojno živ vrati, more je sito, miruje. Jedinca tvoga
miluje!" Pesma je nadahnuta tragičnim sudbinama mnogih srpskih ratnika,
poput one o trojici braće Urkića.





Na prelasku preko Albanije ovi mladi muzičari borili su se za život,
ali iz ruku nisu ispuštali svoje instrumente. Najstariji je umro, braća
su ga sahranila i saznala da će uskoro stići lađa u albansku luku
Valonu da ih odveze u Afriku. Lađa je stigla u luku, a drugom Urkiću
ostalo je života samo toliko da je vidi i čuje njenu spasonosnu sirenu. I
on umire. Brat ga je sahranio i sačekao novu lađu koja će ga odvesti u
Afriku. Kako su ga ukrcali, i on je počeo da se bori za život. Stigao je
u bolnicu i - umro. Drugi vojnici koji su nekako preživeli albansku
golgotu otišli su francuskim lađama na Krf i Vido, a mnogi odatle u
plavu grobnicu, ne dočekavši dolazak nove lađe. Na njoj se već čula
tugovanka "Kreće se lađa francuska".


Srpska himna 222547_030821s5_f

Francuski bojno brod Provansa





Pukovnik Milosavljević je preživeo rat i ostao oficir, a 1922.
godine pesmu je prvi put objavio u zbirci "Mač i lira" iz 1922. godine.
Ali, u izdanju iz 1930. napominje se da "Ova pesma, danas svima poznata,
peva se sa izmenjenim tekstom". Drugu verziju pesme je posle rata
objavio i Nikolas Balon, pariski muzičar, koji je i komponovao rondo na
ovu temu. "Lađa se kreće francuska sa pristaništa solunska, transport se
kreće Srbadi, ranjeni, braća bolesni. Moleše svetog Nikolu, najveću
silu na moru, živi se vratili kućama. Živela bratska sloboda! Živela
bratska Francuska!". Ova verzija pesme nalazi se na francuskoj
gramofonskoj ploči "Veliki rat", koja je snimljena čim je nastao mir, a
peva je Živan Vasić.





Nastala je uoči velike ofanzive pod komandom francuskog maršala i
vrhovnog komandanta na Solunskom frontu Franše D'Eperea, kada su na
Vardaru, tom grudobranu od austrougarske vojske, zbog nedostatka prave
sanitetske službe, ranjenici, među njima i srpski, bili izvlačeni sa
ratiša i brodovima prevoženi u dobro opremljene bolnice južne Francuske,
bolje opremljenim za lečenje. Brod je podigao sidro u Solunskoj luci.
Ranjenici, iscrpljeni i izgladneli ječe, a more se sve više uzburkava i
odvlači ih sa sobom, u neizvesnost, jer su lađe u tim ratnim godinama
donosile ne samo život nego su odvodile i u smrt.






Lađe su bile sudbonosne za srpsku vojsku u Prvom svetskom ratu:
značile su spas preživelih ratnika sa albanske Golgote, francuska lađa
ih je odvezla na Krf i Vido, potapane su lađe srpskim junacima, ali su i
dovodile srpske dobrovoljce iz celoga sveta da pomognu svojoj braći za
oslobođenje. Na lađama su srpski vojnici umirali, sa njih su bacani u
more. Na lađama su poslednji put marširali, pevali o rodnim selima,
brdima i dolinama otadžbine. Lađe su služile da i ih vrate kućama.



Već krajem 1915. godine, oko 500 dobrovoljaca iz Amerike,
Crnogoraca, Bokelja, Bosanaca, krenulo je u Srbiju. Lađa je kod San
Đovanija di Medua naletela na minu... Iz Čikaga su doplovili i hrvatski
dobrovoljci da bi preko Bizerte stigli na prilepsko bojište, noseći
transparent "Jugosloveni za ujedinjenje". Iz Klivlenda su okeanom
stizali Slovenci.


Bravo, Serb



Ratnik Jovan Ćirić sećao se tih strašnih godina: "U solunskoj luci
bolesni đaci koji su prešli Albaniju sa divljenjem posmatraju francuski
brod Provansa, koji treba da ih odvede u Francusku da se leče i nastave
započeto školovanje kako bi se jednoga dana vratili i pomogli svome
narodu... Ja sam jedva koračao, a jedan mi je kolega dobacivao: 'Ajde,
'ajde, nećemo dugo, sve će nas pobacati u more! Ali, na brodu se ipak
stalno čula naša pesma. Francuski mornari su se čudili odakle nam tolika
snaga... Evo, najzad i Marselj... Mnogi su klečali i ljubili francusku
zemlju kao neku svetinju...





A na pristaništu, gledajući te jadne ali ponosite mladiće, žene,
majke, samo su ponavljale 'jadni Srbi'. A ti srpski mladići u pocepanim i
nagorelim šinjelima ili u potpuno oveštaloj odeći, obrazovani u kolonu
dvojnih redova, marševskim korakom prolazili su glavnim ulicama
Marselja. Sa njihovih usana orila se pesma borbena i ratnička. Išli su
slobodno kao na nekom defileu. Na balkonima i prozorima visokih palata
načičkao se bio silan svet i upućivao im pozdrave: 'Bravo, Serb, bravo
Serb'!"



Brod Provansa je na povratku iz Marselja torpedovan. Nastaradalo je
mnogo Francuza koji su pošli na Solunski front. Tragične 1915. godine, u
moru izbeglica, Albaniju je prešao i pesnik Vladislav Petković Dis.
Stigao je na Krf, a odatle u Francusku, ali se 1917. lađom Italija
vratio na Krf. Lađu je pogodila nemačka podmornica, i Dis je našao smrt
nadomak cilja, u Jonskom moru. Pesnik slutnji i snoviđenja kao da je
naslutio svoj kraj još 1911, kada mu je izašla zbirka "Utopljene duše".




Jadnici, jadnici





U vojni logor u Bizerti, u Tunisu stigla je jedna lađa. Kruži oko
pristaništa, ali joj niko ne daje dozvolu i znak da može da pristane.
Samo jedan čovek, okrenut leđima moru viče na francuskom jeziku:
"Jadnici! Jadnici!" Proneo se glas da su stigli srpski vojnici tifusari.
A na lađi, vojnici bez udova, u zavojima, skoro nepomični. Poručnik,
ranjen u nogu, ustaje, odgovara: "Nema toga ovde, nema" i komanduje
postrojavanje. Vojnici ustaju, jedan vadi frulu i nevešto, nejako,
poslednji put, svira "paradni marš". Iz stopala nesrećnika kojima je
pala komanda "Napred! Marš!", lipti krv. Marširaju ratnici sa Cera i
Kolubare, ostavljaju krvavi trag na palubi. Lađa se konačno približava
pristaništu.






Dobrovoljci iz Rusije




Iz Rusije su brodovima Car, Dnjepar, Carica, Dvinsk u solunsku luku
stigli budući Jugosloveni i oduševljeno krenuli u boj za novu,
zajedničku državu. Dobrovoljci iz Rusije nikad nisu zaboravili putovanje
preko Severnog mora do Engleske, da bi otuda stigli u Srbiju, niti lađu
Car i pesmu "Na severu ledeno je more".


vesti online

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Srpska himna Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpska himna   Srpska himna Icon_minitime24/11/2012, 10:23 pm

Rađanje srpskih himni (7): Tri sile pritisle Srbijicu



Srpska vojska je uz pomoć dobrovoljaca oslobodila otadžbinu, a Petar
Karađorđević je rekao: "Sada mi je kao kralju ostala još samo jedna
želja: da vidim ceo moj narod, Srbe, Hrvate i Slovence, oslobođene od
njihovih ugnjetača i ujedinjene u jednu državu".


Srpska himna 222868_030921s1_f

IGRALE SE DELIJE: Seljaci iz Žabara kreću u rat




Zajednička država dobila je Jugoslovensku narodnu himnu, sastavljenu
od srpske "Bože pravde", hrvatske "Lijepa naša domovino" i slovenačke
"Naprej, zastava slave". Ubrzo potom, 1921. umro je veliki vojskovođa i
vojvoda srpske vojske Živojin Mišić, a umro je i njegov kralj.
Ožalošćeni srpski narod ih je ispratio himnom pomirenja i ujedinjenja.
Za njima su ostali umorni ratnici za koje je Moris Meterlek napisao:
"Treba napraviti piramidu do neba, a na njen vrh metnuti jednog vojnika
kralja Petra".




Gunđanje na zapadnu braću





Srpska himna 222870_030921s3_if

Kralj Petar Prvi Karađorđević


Nisu, međutim, svi bili oduševljeni Jugoslavijom. Posle Prvog
svetskog rata i uspešnog oslobođenja ne samo Srbije nego i njene
slovenske braće na zapadu, neki Srbi su javno postavljali pitanje da li
im je zajednička država uopšte potrebna.


Otprilike u to doba nastala je pesma "Ko to kaže, ko to laže, Srbija
je mala". Njeni stihovi su zračili ponosom i oduševljenjem, nisu nikoga
dirali, ali nisu mogli ni da prećute da su isterali, branili i stvarali
preko svoje krvi državu ne samo za sebe, nego i za drugoga: "Ko to kaže
Srbija je mala? Ko to kaže? Nije mala, nije mala, triput ratovala!
Dvanaeste, dvanaeste Turke isterala, trinaeste, trinaeste pred Bugare
stala, četrn'este, četrn'este Švaba udario - osamn'este, osamn'este
Srbin pobedio!". Borbe Srbije za slobodu neprekidno su trajali od 1912. i
dva balkanska rata, kada se ratovalo najpre protiv Turaka, potom i
dojučerašnjih saveznika Bugara, sve do kraja 1918. godine, protiv moćnih
Habzburga.


Sva tri puta Srbija je bila napadnuta, iako mnogo slabija od svojih
protivnika branila se, i odbranila. Nisu poznati tvorci ove popularne
rodoljubive pesme, koja je, kada se poredi sa prethodnim ratničkim
pesmama - tugovankama očigledno nastala iz trijumfa pobede i u
očekivanju doba koje tek dolazi, pa će tada, na neke druge, mirnodopske
načine pokazati stvarnu veličinu površinom nevelike države na


Balkanu. Sadržaj ove pesme, njeno nadahnuće i muzički oblik
pozajmljeni su od narodnog deseterca, a melodija od stare izvorne pesme
čiji stihovi glase: "Čija kola, čija kola klepeću sokakom, to su naša,
to su naša, idu sa salaša". Nastala je pri kraju Prvog svetskog rata,
posle proboja Solunskog fronta, a moguće je i dok je vojska još bila u
kasarnama iako je rat bio završen.



Postoji mišljenje da se "Ko to kaže, ko to laže" rodila i kao
nemoćna pobuna onih Srba ratnika koji su bili protiv ulaženja u istu
državu sa dojučerašnjim podanicima Austrougarske koja je rat tako
strašno izgubila da se potpuno raspala. Srbija je dobila rat, sve je
uradila za svoje oslobođenje i za stvaranje nove, zajedničke države.
Borba Davida i Golijata nadahnula je nepoznatog pesnika da napiše ovu
malu istorijsku čitanku, a da su "tri sile pritisle Srbijicu" ostala je
inspiracija i profesionalnih književnika.


Pesmom o Srbiji koja nije mala još jednom, poslednji put, marširali
su stari ratnici ka zapuštenim spomenicima i kapijama pobede svog
Velikog rata. Stogodišnji solunci izmešali su se sa decom i pričali o
"Srbiji koja je tri puta ratovala".


Učitelj i pesnik Milorad M. Petrović ostavio je za sobom dosta
pesama koje su dobile muzičko ruho i tako ostale da žive do današnjih
dana: "Jesen stiže, dunjo moja", "Moj, dilbere, rođo moja", "Čuješ,
čuješ, dušo", "Ne luduj, Lelo"... Ali, najveselijeg duha među njima,
pesma oduševljenja i nacionalne čežnje jeste "Igrale se delije". Muziku
za njene stihove komponovao je Božidar Joksimović i 1919. uneo je u
svoju svitu "Pesme iz mladosti".




Srpska himna 222871_030921s4_if

Živojin Mišić


Rođen 1875. godine u Velikoj Ivanči kod Mladenovca, Milorad je
završio Učiteljsku školu u Aleksincu. Pošto je u mladosti stalno nosio
šumadijsku narodnu nošnju, a ispod košulje amajliju, platneni zamotuljak
sa grumenom zemlje iz zavičaja, dobio je nadimak prema kome su ga
kasnije prepoznavali, Seljančica.


Katedre u seoskim školama je već od 1912. zamenio puškom. Borio se u oba Balkanska rata, u bici za Kumanovo i u opsadi Jedrena.

Sećao se kako su ratnici posle osvajanja Jedrena pričali kako im je
žao što ovu pobedu nisu iskoristili da produže dalje, sve do Carigrada, i
ovo sećanje pretočio u stihove koji glase: "Igrale se delije nasred
zemlje Srbije. Sitno kolo do kola, čulo se do Stambola. Svira frula iz
dola, frula moga sokola. Sitno kolo do kola, čulo se do Stambola. Čulo
se do Stambola, carskog grada ohola. Igra kolo do kola, ne haje za
Stambola".

Od ratnika do prosjaka


Stambol ili Carigrad, gde je bila prestonica Vizantijskog pa
Otomanskog carstva, često je ulazio u srpske pesme: "U Stambolu, na
Bosforu, bolan paša leži", "Oj, Užice, mali Carigrade". Odande su, još
od doba njegovog osnivača cara Konstantina, stizale povelje i presude.


Ka ovom veličanstvenom gradu su se okretali srpski kraljevi, carevi,
knezovi i despoti da bi videli šta će se tamo odlučiti za srpski narod,
dobro ili loše. Isto se ponovilo i u tursko doba, sa fermanima i
hatišerifima. Zato je "Igrale se delije" trebalo da stigne do Stambola.
Srpski vojnici su hteli da se osvete za petstogodišnje

robovanje pod Turcima, ali nisu dale vrhovna komanda i velike sile.
Umesto toga, dogodili su se grobovi srpskih vojnika u Jedrenima.


Iako je tu bitku preživeo, Milorad M. Petrović Seljančica nije mnogo
bolje prošao. U Kolubarskoj bici, na početku Prvog svetskog rata oboleo
je od tifusa. Bugarski okupatori su ga 1915. proterali preko Morave kao
skitnicu. Živeo je odvojen od žene i dece u Kruševcu i Beogradu.


U bedi i nemaštini oboleo je od tuberkuloze. Zaboravljen od svih,
umro je kao pravi prosjak. Kako je kasnije pričala njegova supruga Ruža,
3. marta 1921. je rekao da će umreti 17. aprila, što se i dogodilo.
Sahranjen je u Beogradu na Topčiderskom groblju o državnom trošku, bez
nadgrobnog spomenika.



Loše namere





Bilo je i loših namera sa pesmom "Ko to kaže, ko to laže", pa su se
pred njom često isprečavale zabrane i nerazumevanje. Počeli su neki
stihoklepci da joj izmenjuju stihove, vodeći je povremeno u neukus i
nepoštovanje. U Vojvodini, u nekim prilikama, stihovi su izgovarani na
lalinski način. Umesto "dvanaeste", izgovoreno je "dvanajeste", a
stihove "nije mala, nije mala", zamenjivali su "očenj mala, očenj mala"




Carevčevo priznanje





Polovinom prošlog veka u Beogradu, u kafani "Grmeč", redovno su se
okupljali virtuozi narodne muzike Carevac, Rambosek, Radetić, Jašarević,
Jeremić, Krnjevac. U podne, posle snimanja u Radio Beogradu, pričalo se
o starim dobrim pesmama, koje se "nešto ne čuju". Violinista Vlastimir
Pavlović Carevac, sa istančanim ukusom za pesmu iz naroda, u najuži krug
svojih omiljenih pesama stavljao "Igrale se delije", spasavajući je od
zaborava u talasu moderne muzike koji je tada nadolazio.


vesti online

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Srpska himna Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpska himna   Srpska himna Icon_minitime12/1/2013, 2:56 pm

Rađanje srpskih himni: Marševi bola i ponosa



Tugu zbog pogibije kralja ujedinitelja kapelnik srpske vojske Čeh
František Matejovski i njegova supruga, srpska muzičarka Mara, pretočili
su u poznatu koračnicu.



Srpska himna 223125_031021s1_f

NA BOJIŠTU SA SVOJIM VOJNICIMA: Kralj Petar Prvi Karađorđević (drugi sleva) na Kajmakčalanu





Aleksandar Prvi Karađorđević voleo je srpske epske pesme i često ih
izgovarao na mnogim svečanostima u čast nezaboravnih bitaka koje su
vodili junački srpski vladari, od Nemanjića i Lazara do Karađorđa i
Miloša, a u njegovo doba i vojvode, oficiri i narod.


Pred proboj Solunskog fronta, tada još regent, divio se pred
pesnikom Jovanom Dučićem svojim vojnicima: "Gledajte, na svakoj okuci po
jedan naš vojnik na konju, sa šlemom i puškom iznad šlema! Zar ne liči
na kakvog Dušanovog viteza kada je zauzimao na svojoj strani Verziju i
Voden!" A Dučić je primećivao: njegov regent, koji je "bio miran pored
bojne linije dok je sve naokolo praštalo od mitraljeza i artiljerije,
umeo je od srca da se zasmeje, da se sav zarumeni od uzbuđenja...


Četrdesetih godina svoga života, bio je zahvaćen ambicijama Avgusta i
Dioklecijana. A pre toga, zamišljao je veliko slovensko carstvo. Sve
to, njemu je prirodno proizlazilo iz carstva Nemanjića, manastira, stare
muzike, epske balade, pesama ratnika i marševa koji zovu u pobede."




U brak sa koračnicom


Srpska himna 223126_031021s2_if

ŽIVO JE DUG I TEŽAK RAT: Vojvoda Živojin Mišić


Aleksandar je voleo da priča o Dušanovom dobu, uvek uz epske pesme, a
znao ih je napamet. Tada je sagovornike pronalazio u Dučiću, knezu
Pavlu i svom prijatelju iz Hrvatske, vajaru Ivanu Meštroviću, koji je
Beogradu dao spomenik Pobednik na Kalemegdanu.




U vreme ratovanja za slobodu Srbije od 1912. do 1918. srpski regent
je postao nadahnuće mnogim domaćim i stranim kompozitorima, naročito kao
vrhovni vojni komandant u Prvom svetskom ratu. Oni su mu posvećivali
dela, najviše marševe, na srpske motive, i na originalne teme. A u miru,
za venčanje Aleksandra i princeze Marije kapelnik vojne muzike Milenko
Paunović komponovao je 1922. "Svečani svadbeni marš" i posvetio ga
kraljevskom paru. Ovaj marš kralj nikad nije zaboravio, a kraljica
Marija, posle muževljeve pogibije, sa bolom se sećala muzike koja ju je
uvela u najlepše dane života.




Na proslavi Mišarske bitke 13. juna 1934. Aleksandar Karađorđević je
poslednji put govorio svoje omiljene stihove iz narodne poezije: "Niti
ide Kulin kapetane, niti ide, niti mu se nadaj, hrani sina pa šalji na
vojsku, Srbija se umirit' ne može." Kako je voleo i "Marseljezu", pesmu
francuskih dobrovoljaca koja je postala državna himna


Francuske, njome su ga domaćini kobnog oktobarskog dana 1934.
dočekali na marseljskom pristaništu. Zvuke "Marseljeze" presekli su meci
atentatora.




Mrtvog kralja je ova čuvena melodija ispratila Beograd, a odatle su
ga najviši francuski državnici zajedno sa masom ožalošćenog naroda
ispratili u večnu kuću na Oplenac, uz zvuke dve himne, srpske i
francuske. Na vest o pogibiji viteškog kralja ujedinitelja, Čeh
František Matejovski, kompozitor i kapelnik, komponovao je "Marš bola i
tuge". I on, i njegova žena Mara, Srpkinja, bili su muzičari koji su
razumeli ljubav ubijenog kralja za srpsku i slovensku slogu, pa su je
ovekovečili onako kako su najbolje umeli, notama.


U Srbiji, u selu Struganiku, 7. jula 1855. ispod planina Maljen i
Suvobora, Anđelija i Radovan dobili su trinaesto dete, Živojina. Kada je
postao vojvoda, govorio je da se rodio "u livadi, blizu kolibe", jer se
tu, između čobanskog i domaćinovog stana porodila njegova majka. Zvali
su je planinka, kako se u to vreme nazivala dužnost domaćice da nadgleda
mužu stoke. Sredinom 19. veka, u Srbiji su se množila domaćinstva, i u
jednom takvom, patrijarhalnom, rastao je Živojin Mišić.




Tu se još kao čobanin naučio istrajnosti, i u životu i u junaštvu.
Mnogo godina kasnije, kada je već postao oficir, jednom prilikom je
ljutito poručio kolebljivom saradniku: "Ako ne možete da podnesete, a
vama evo revolver i ubijte se. Pravi čovek je dužan i sposoban da živi i
umre na dužnosti." Mišić je često izgovarao i sledio svoj moto: "Život
je duga i teška borba." U svojoj burnoj i dugoj vojničkoj karijeri od
ratova sa Turcima 1876. do smrti 1921, vojvoda Mišić je zaslužio najviše
pohvale svog naroda, ali i drugih vojnih stručnjaka.




Tako je britanski premijer Lojd Džordž u svojim memoarima vojvodu
Mišića nazvao "jednim od najtalentovanijih generala savezničkih
armija... koji je izveo najznačajnije podvige Prvog svetskog rata".
Veliki prijatelj srpskog naroda, Švajcarac Arčibald Rajs bio je
oduševljen vojvodom i o njemu rekao: "Skroman i mudrac, duboko
religiozan, povučen, divan starešina. Obožavan od svojih oficira.
Odlično srce, velika energija. Pravi tip srpskog ratnika." Jednom
prilikom u ratu, kada je bila vrlo krizna situacija, prestolonaslednik
Aleksandar upitao ga je šta bi valjalo raditi. Mišić je odgovorio: "U
smrt, samo ne stajati!"



Pobednik svih bitaka


U Velikom ratu, kako su Francuzi nazvali Prvi svetski rat, stvoreno
je mnogo marševa koji su često posvećivani kralju Petru,
prestolonasledniku Aleksandru i vojvodama Putniku, Stepi, Mišiću i
Bojoviću, ali i pukovnicima, kapetanima, vojnicima pešadincima.


Obično bi se pozajmljivali motivi iz Šumadije, Vojvodine, Bosne,
južne Srbije. Kada je 1917. vojvoda Mišić sa štabom Prve armije boravio u
selu Voštarane, u severnoj Grčkoj, za Božić, 7. januara, kapelnik vojne
muzike Marko Radosavljević darovao je vojvodu Mišića svojom
kompozicijom. Marš "Vojvoda Živojin Mišić" zasnovan je na muzici
narodnih pesama "Devojče, plavojče" i "Biljana platno beleše", i tako je
postao jedan od najlepših muzičkih dela te vrste. Raširio se najpre u
Grčkoj, a onda širom nove, države Srba, Hrvata i Slovenaca. Požuteli
rukopis tvorca ovog marša čuva se u Mišićevom muzeju u Struganiku.


Hladno zimsko jutro 21. januara 1921. godine nije omelo narod sa
raznih strana da oda poslednju poštu pobedniku Kumanova, Bitolja,
Kolubare, Solunske ofanzive i svih ostalih bojišta za oslobođenje Srba.
Beogradska "Tribina" je januara 1921. obaveštavala: "Umro je najveći
vojnik naše povesnice, vrli i slavljeni vojvoda Živojin Mišić", a u
Oficirskom domu narod mu se u mimohodu poklonio. Stigli su i seljaci iz
njegovog rodnog Struganika. U torbi šarenici doneli su vojvodi malo
sira, pogače i šljive šeftelije iz njegove bašte. Seljanke, obučene u
kecelje planinki koju je nekada nosila i Anđelija, majka Živojinova, a
seljaci u koporanima i čakširama.





Sloveni u istom stroju





Aleksandar Karađorđević je rado slušao pesme koje okupljaju
slovensku braću. Kada je 1916. boravio u Rusiji, gde je obišao
Dobrovoljačku diviziju, vojnici, Srbi, Hrvati i Slovenci, pevali su
budućem zajedničkom kralju srpsku himnu "Bože pravde".

Regent je zamerio zašto se ne pevaju i himne Hrvata i Slovenaca, pa
je jedan srpski pukovnik zahtevao da se greška ispravi i otpevaju sve
tri himne. Posle ovih pesama vojnici su zajedno zapevali: "Ej, vi Česi i
Slovaci, pohitajte žurno, vas ista sudba čeka u ovo vreme burno.
Glasovitog čujmo Kralja, Aleksandra Gospodara, napred stupaj, ura! Mačem
lupaj, ura! Napred stupaj!" Našavši se na istom mestu i zadatku, Česi i
Slovaci, Srbi i Hrvati, Bosanci i Slovenci pevali su melodiju koja ih
je tada spajala.




Muzičari sa puškom



Iako četvorici četvorici vojvoda u vihoru Velikog rata nije bilo do
pesme, njihovi oficiri i vojnici su, kad god su mogli, pevali su i
svirali njima i o njima, makar uz frulu. Bile su to dirljive pesme iz
starine ili one koje su se stvarale na Ceru, Kolubari, Kajmakčalanu.
Kada bi te pesme stigle do Vojnog orkestra kraljeve garde, na ratištima
od Balkanskih do Prvog svetskog rata orili bi se "Miletićev marš", "Marš
32 klase", "Marš generala Lešjanina", jer su i kapelnici vojne muzike
bili oduševljeni svojim komandantima. Stanislav Binički, Franjo Pokorni,
Marko Radosavljević, Milenko Paunović, František Matejovski bili su ne
samo muzičari, nego i odani vojnici koji će ceo vek provesiti u vojsci,
najpre srpskoj, potom i u jugoslovenskoj.

vesti online

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Srpska himna Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpska himna   Srpska himna Icon_minitime19/2/2013, 8:44 pm

Rađanje srpskih himni (9): Srpska Marseljeza



Kada je Austrougarska monarhija jurišem na Srbiju otpočela Prvi
svetski rat, kralj Petar Karađorđević se našao u rovu, sa vojskom. Uz
njega je i načelnik Đeneralštaba vojvoda Radomir Putnik.



Srpska himna 223623_031221s2_f

PRVA SAVEZNIČKA POBEDA: Baterija srpske vojske zauzima položaj na Ceru





U predahu borbe, vojvoda je jednom guslaru tražio pesmu, a ovaj je
počeo da mu peva: "Čika Pera jaše konja bela, za njim ide Srbadija cela,
da osveti car Lazara i Kosovo." Odjednom, guslar je stao. Vojvoda ga je
zamolio da nastavi, a kada su stihovi počeli da govore o srpskoj
propasti na Kosovu, sam ga je zaustavio i naredio svom trubaču da svira
"Hej, trubaču, s bujne Drine".




Nek zatrubi zbor



Voleo je Putnik ovu pesmu još od kada se u Beogradu zaorila 1908.
godine. Tada su Habzburzi bez zrna baruta uzeli Bosnu i Hercegovinu, a u
srpskoj prestonici rodoljubi izašli na proteste. Sa narodom je išla
vojna muzika. Narod uzvikuje: "Dole prija Austrija"! a prate je zvuci
"Hej, trubaču, s brujne Drine"! Godinama posle Velikog rata srpski
ratnici su posetili mesto svog stradanja, Kajmakčalan. Na grobovima
krstovi truli, spomenike nevreme ispralo. Iz kapele se javlja crkvena
pesma. Odjednom, nadjekuje je hor "Obilić" sa svojom himnom: "Hej,
trubaču, s bujne Drine, de, zatrubi zbor! Nek odjeknu Šar-planine,
Lovćen, Durmitor. I nek Drina jekne Savi, Sava Dunavu, Dunav bujni Tisi,
Dravi: U boj! U slavu! Nek se bojni jeci ore kroz sve gore, Čak na
more, Kroz sve gore čak na more, gde viteška srca biju, Oj, na more, na
Adriju!".


Ratnici su odslušali pesmu do kraja, u stavu mirno, kao da slušaju državnu himnu, a oči su im bile pune suza.




Srpska himna 223624_031221s3_if

Vojvoda radomir Putnik


Stihove o trubi sa Drine napisao je još 1875. Stevan Vladislav
Kaćanski pod nazivom "Narodni zbor". Pesnik koji je za života zaslužio
nadimak Stari bard, bio je "čovek čija je sva strast bila što je rod
svoj ljubio", kako ga je opisao književnik Milan Kašanin.


Revolucija u Beču i Pešti 1848. odvela je Kaćanskog sa studija u
Jegri u rodni Sentomaš, gde je pristupio Srpskom narodnom pokretu.
Odlučnošću i bistrim umom brzo je stekao poverenje narodnih prvaka, pa
je učestvovao u čuvenoj Majskoj skupštini u Sremskim Karlovcima.
Zahvaljujući svom stricu, istaknutom rodoljubu Sergeju Kaćanskom,
izabran je u delegaciju koja je otišla u Zagreb da pregovara sa banom
Jelačićem o zajedničkoj borbi protiv nacionalističkih ciljeva mađarske
revolucije. Mladi Kaćanski je dobio i poseban zadatak, da na tom putu
pobuni slavonske graničare. Učestvovao je u odbrani Sentomaša, u bitkama
kod Bačkog Gradišta i Sremskih Karlovaca. Kod Temerina je ispevao
"Noćnicu", koju su ratnici prepisivali u rovovima i širili je bojištima.


Posle sloma Srpskog narodnog pokreta i gušenja mađarske revolucije
1849, Kaćanski je otišao sa delegacijom u Beč da bi od cara Franca
Jozefa tražili obećana prava za Srbe. Car nikada nije održao reč.
Razočaran prevrtljivom politikom Beča,


Stevan Kaćanski se zavetovao da će se do kraja života boriti protiv Austrije.


Bio je mlad pravnik kada ga je otac, tvrdokorni Trifun izbacio iz
kuće i testamenta jer je odbio da se posveti velikom porodičnom
gazdinstvu. Govorio je da prezire bogatstvo koje je stečeno znojem
seoske sirotinje. Sa suprugom, koja mu je u brak dovela tri devojčice i
tek rođenim sinom Vladislavom, našao se Kaćanski 1857. u Beogradu, bez
državljanstva, posla, prijatelja.

Objavljujući rodoljubive stihove u novinama skrenuo je pažnju
javnosti, naročito pesmom "Na Srbobranu". O Kaćanskom je počelo da se
govori kao o novoj literarnoj zvezdi. Dobio je mesto gimnazijskog
profesora istorije, ali nije je izdržao da ne napada austrofilsku
politiku kneza Mihajla Obenovića.


Policijske uhode su kod Kaćanskog pronašle (ili podmetnule)
beležnicu sa pesmom o Karađorđu, što je bilo dovoljno da mu se zatvore
sva vrata. Pesnik je gladovao, ali se nije predavao. U to doba je
napisao jednu od svojih najlepših pesama "Oj, oblaci", za koju je muziku
komponovao Mita Topalović.




Srpska himna 223625_031221s4_if

Stevan Valdislav Kaćasnki


Rešenje o državljanstvu Kneževine Srbije dobio je 1862. godine. Tek
što je otvorio list "Srpska narodnost", Turci su bombardovali Beograd.
Kaćanski je okupio dobrovoljce i sa narodnim junakom Đokom Vlajkovićem
razoružao poveći turski odred. Postao je narodni junak, ali mu se list
ugasio.


Knez Mihailo nije mogao da mu odrekne zasluge, ali da bi ga držao
podalje od prestonice, poslao ga je za profesora u Kragujevac. Tu je
Kaćanski osnovao Omladinsko društvo "Šumadija" koje se brzo pročulo po
besedama i pozorišnim predstavama. Po smrti kneza Mihaila 1868,
namesnici kneza Milana Obrenovića vratili su pesnika u Beograd, a 1871.
poveren mu je važan diplomatski posao: otputovao je na Cetinje da bi
pregovarao sa crnogorskim knezom Nikolom Petrovićem o zajedničkoj borbi
Srbije i Crne Gore protiv Turaka. Pregovori su uspeli, a knez Nikola mu
je, očaran svojim gostom, poklonio skupocenu sablju.


Kaćanski je živeo za trenutak kada će se južni Sloveni ujediniti u
borbi za slobodu od tuđina. Gde god bi se oglasila ustanička puška, on
je hitao da pomogne borcima.

Tako je bilo i 1875. kad je planuo ustanak u Hercegovini. Ustanak je
bio ugušen i Kaćanski se vratio u Beograd, ali je oduševljenje borbom
za slobodu izlio je u svojoj najboljoj pesmi "Narodni zbor", stihove
koji važe za najlepše u srpskoj lirici 19. veka.

Za ovu pesmu muziku je komponovao Josif Marinković i objavio ju je
1905. godine. Pesma je brzo postala omiljena svuda gde su živeli Srbi.


Pevala se na đačkim priredbama, na narodnim saborima, slavama, u
kafanama. Postala je poziv narodima da se ujedine i povedu borbu protiv
turskog i austrougarskog gospodstva na Balkanu. Budilački značaj
"Narodnog zbora" su književni znalci upoređivali pesmom francuskih
ustanika, potonjom francuskom himnom, pa je pesma "Hej trubaču s brujne
Drine" nazvana srpskom Marseljezom.



Junaku Gvozdenog puka



Srpski narod je dobro znao šta znači kada se oglasi truba sa Drine.
Još je Karađorđa nosila želja da u Bosni oslobodi Srbe od Osmanlija, pa
je slepi Filip Višnjić uz gusle pevao: "Vako Đorđe Drini govorio: Drino
vodo, plemenita međo, izmeđ' Bosne i izmeđ' Srbije! Naskoro će i to
vreme doći, kada ću ja i tebeka preći i čestitu Bosnu polaziti"!


Od tada se o Drini mnogo pisalo, a u narodu pevalo. Kada je 1914.
počeo Veliki rat, na Ceru je srpska vojska izvojevala prvu savezničku
pobedu protiv austrougarskih trupa, a prethodile su joj bitke na Drini i
Savi. Tu, na bojištu, vojni kapelnik Stanislav Binički komponovao je
jednu od najlepših srpskih koračnica, "Marš na Drinu".




Posvetio ju je pukovniku Milivoju Stojanoviću Brki, junaku i
komandantu Drugog pešadijskog ili Gvozdenog puka koji je poginuo na
Ceru. "Marš na Drinu" se izvodio i na srpskim ratištima, i u savezničkim
zemljama, a posebno uzbudljivo je bilo u Nišu, 12. oktobra 1918, kad je
slavna Drinska divizija uz njegove zvuke umarširala u tek oslobođeni
grad. Stihove za delo Biničkog je šezdesetih godina 20. veka napisao
Miloje Popović.


Turski uzor



Iako poznat po upotrebi nacionalnih motiva, Stevan Binički je "Marš
na Drinu" ili "Marš pobede", komponovao na originalnu temu. To su jedva
dočekale neke njegove zavidljive kolege, i "utvrdile" kako je osnovni
motiv ove kompozicije jedan turski marš! Ovu tezu su odbacili svi
ozbiljni muzički stručnjaci.


Prva srpska opera





Rođen u selu Jasika kod Kruševca 1887. Stanislav Binički je postao
jedan od najvećih predstavnika srpske klasične muzike. Prva znanja je
stekao od Stevana Mokranjca i Josifa Marinkovića, pevajući u horu
Obilić. U Minhenu je završio studije kompozicije i solo pevanja. Postao
je vojni kapelnik i osnovao prvi Simfonijski beogradski vojni orkestar, a
1904. i Muziku kraljeve garde, kao i Srpsku muzičku školu. Bio je
horovođa mnogih pevačkih društava i dirigent Narodnog pozorišta, gde je
1920. godine osnovao Operu. Njegovo najpoznatije delo je prva srpska
opera "Na uranku", na libreto Branislava Nušića.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Srpska himna Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpska himna   Srpska himna Icon_minitime8/4/2013, 9:12 pm

Rađanje srpskih himni (10): Borba Srbu zabava je draga



Da Pančevac Vasa Živković nije postao sveštenik, sigurno bi bio
zapamćen kao pesnička preteča srpskog romantizma. Rođen 1891. kao
Vasilije od oca sveštenika, od njega je, pored imanja nasledio je, kako
je u to vreme bio red, i zanimanje i parohiju.



Srpska himna 223857_031321s2_if

Rado ide Srbin u vojnike: Poznatu pesmu napisao je pančevački prota Vasa Živković


Učeći filozofiju u Segedinu, u 19 godini je objavio prvu pesmu.
Završio je prava u Pešti i Požunu, ali i bogosloviju u Vršcu, ne
prestajući da se bavi lirikom. Bio je ljubitelj knjige, pa mu se ime
spominjalo u časopisima, ako ne još kao pisca a ono kao ime čoveka koji
kupuje i širi knjige, pomaže i voli pisanu reč.





Prota Živković je u prvo vreme pevao prema tadašnjoj modi: teške,
trome epigrame i ode, nespretne, retorske i preterano patetične,
uglavnom povodom smrti drugova i u čast pojedinih srpskih profesora.
Čitajući Getea i Šilera, čije je radove kasnije prevodio, shvatio je šta
je to prava, jednostavna, čista lirika. Počeo je da traži nove načine
da se izrazi i tako bude među prvima koji će osavremeniti srpsku
poeziju. Tako je nastalo nekoliko pesama koje su ga srdačnom
jednostavnošću i stihovima na narodnom jeziku stavile u red prethodnika
jednog od najdarovitijih srpskih pesnika Branka Radičevića.


GRANIČARSKA PESMA




Srpska himna 223856_031321s1_f

Sa Krfa u pobedu: Srpska vojska 1916. kreće na Solunski front




Voleo je pančevački prota narodni jezik i dobro ga je poznavao, a
kako od poezije nije morao da živi, stvarao ju je, kako je sam kasnije
govorio, "u mladosti svojoj kao diletant stihotvorac katkad pevuckao,
kad mi je srce u prijatnim trenucima ili u crnim neprilikama samo od
sebe pevalo". Svoje stihove, međutim, nije smatrao uspelim, čak nije
voleo da ga smatraju pesnikom. Nije mogao ni da sanja da će neke njegove
pesme dobiti muziku i postati deo redovnog repertoara vojvođanskih
Srba, koji je mogao da se čuje prilikom svetkovina i slavlja, ali i
tugovanja i borbi. Takve su "Orao klikće sa visine", "Raduj se mlada
nevo" i "Moji jadi" koja počinje poznatim stihovima "Ah, kad tebe ljubit
ne smem, drugu ljubit neću ja". Najveće priznanje mu je dao veliki
Miloš Crnjanski, koji je oduševljeno govoreći o pesmama "Ti plaviš, zoro
zlatna" i "Niči, niči, krine beli" nazvao vreme u kome su nastale
"najlepšim dobom našeg pesništva". Zapravo su se Živkovićeve pesme
toliko pevale da su mu pripisivane i one koje nije napisao!


Srpska himna 223858_031321s3_f

Tesno mi ga skroji: Kralj Petar sa artiljercima u Šumadiji





Vasa Živković se upisao i u nacionalnu oslobodilačku istoriju pesmom
koja glasi: "Rado ide Srbin u vojnike, gde zelene bere lovorike. Borba
njemu zabava je draga, još milije salomiti vraga, jer puščani prah ne
zadaje njemu strah. Njega na boj mati i nevesta prati, prati. Otac želi
sedi da vraga pobedi, pobedi. Napred ide s oružanom Srbin rukom, a
zimzelen vije mu se za klobukom. Peva, kliče srpski sin, pred njim
strepi dušmanin. Njega na boj mati i nevesta prati, otac želi sedi da
vraga pobedi!"




Znao je dobro pančevački prota da Srbinu nije preostajalo ništa
drugo nego da bude oduševljeni vojnik jer je njegova otadžbina
neprestano napadana. Vekovima se srpski seljak borio za svoje ognjište,
njivu i šljivu. Zato Srbin, na zov ratne trube, odmah ustaje i kreće, sa
manjerkom u torbi, malo proje, sira i jabukom iz pradedovske bašte.


Melodija za "Graničarsku pesmu", što je originalni naziv danas znane
"Rado ide Srbin u vojnike", nastala je 1849. godine iz narodnih napeva,
koji su uvršteni u "Barona Jovića marš" pančevačkog kapelnika Antonija
Jahimeka. Odatle je Nikola Đurković, inače nastavnik muzike na dvoru
Mihaila Obrenovića, izvukao melodiju "Rado ide Srbin u vojnike" i
harmonizovao je za muški hor.


Prvi put je "Graničarska pesma" izvedena u Pančevačkom pozorištu
1844. gde je Đurković radio kao upravnik, reditelj, glumac, pevač,
prevodilac i kompozitor. Ovu melodiju je obradio za klavir Kornelije
Stanković i, zahvaljujući toj obradi, stigla je "Graničarska pesma" pred
mnoge horove, orkestre i pevače, od 19. veka do danas.


Srbi su umeli i da se našale sa ratom. To je upadalo u oči
strancima, koji su poprilično zaslužni za to što su mnoge nezvanične
himne ostale da žive. Svedok tih vremena, britanski pisac Džon Rid, u
svojoj knjizi "Rat Srbije 1915" navodi i ovo: "Kasno popodne, zaustavili
smo se na jednom sporednom koloseku da propustimo kompoziciju, dvanaest
niskih otvorenih vagona krcatih vojnicima u dronjcima od uniformi svake
vrste, uvijenih u ćebad najsuprotnijih boja. Počela je da sipi kiša.
Ciganin violinista divlje je svirao, držeći svoju violinu za vrat
izdeljan grubo u obliku konjske glave. Pored njega, ležali su vojnici i
pevali pesmu o porazu Austrijanaca: "Doš'o Švaba sve do Ralje, a od
Ralje nikud dalje. Ej, kako to? Ej, zašto to? Stig'o Švaba sve do Ljiga,
a od Ljiga zagulji ga. Ej, kako to? Ej, zašto to? Pamtiće on Raško
polje, jer tamo je sreo Srbe. Ej, kako to? Ej, zašto to? Doš'o Švaba do
Zemuna, od Zemuna, vuna, vuna, Ej, kako to? Ej, zašto to?" Posle pobede
na Ceru, narodna vojska je govorila i pevala svoju omiljenu pesmu iz
toga doba: "Uz'o Franjo Poćoreka, Metn'o ga na krilo, Pa ga pita: "Kako
ti je U Srbiji bilo?".




Čak i kada su srpski vojnici stigli na Krf, gde su se oporavljali
posle pogibeljnog oporavka posle prelaska preko Albanije, i spremali se
za juriš u otadžbinu, pevali su šaljive pesme. Između ostalih, i ovu:
"Tesno mi ga skroji nane, Vrhovna komanda", opisujući neku odluku
Đeneralštaba koja im se nije dopala.


JEREMIJIN TOP


Ipak, među svim šaljivim pesmama sa bojišnica za oslobođenje Srbije
do danas se održala samo jedna. Jeremija Krstić služio je u srpskoj
vojsci od početka do kraja Prvog svetskog rata. Bio je i muzičar i
ratnik. Od njega su potekli i ovi stihovi: "Ja sam ja, Jeremija,
prezivam se Krstić! Selo mi je Toponica, drvena mi dvokolica, služio sam
stalni kadar, artiljerija! Ja sam ja, Jeremija, prezivam se Krstić!
Imam sito i karlicu, imam ženu vračaricu, služio sam stalni kadar,
artiljerija! Ja sam ja, Jeremija, prezivam se Krstić! Više kuće
trijerica, preko puta komšinica, služio sam stalni kadar, artiljerija!"
Muziku za ove stihove napisao je poznati srpski kompozitor balada,
filmske i pozorišne muzike Vojislav - Voki Kostić, a čim je pesma o
artiljercu Jeremiji dobila prepoznatljive, šumadijske zvuke, proslavile
su je estradne zvezde u nekoliko poratnih Jugoslavija.



Ratnici u hipnozi


Koliko "rado ide Srbin u vojnike", pokazalo se decenijama kasnije od
nastanka pesme novinara švajcarskog lista "Žurnal de Ženev". Diveći se
brzini kojom su srpski vojnici, među svim ostalim savezničkim, izgonili
neprijatelja, željni svoje porodice i doma koji mogu da postoje samo u
slobodi, Švajcarac je zapisao: "Srpska vojska čini nemoguće, neverovatne
stvari. Vojnici nisu svesni svoga junaštva i oni ne znaju koliko dnevno
pređu. To su čuda šta oni čine. Izgleda da oni vode borbu u hipnozi, u
nekom letargičnom snu, idu napred kao somnabule: pod neprijateljskom
borbom, zaneseni, opijeni, idu iz dana u dan, kao oluja, kao mahniti po
30-40 kilometara dnevno."



Pozorište u krvi


Najzaslužniji muzičar u širenju "Graničarske pesme" bio je Nikola
Đurković, Srbin rođen u Trstu. U Beogradu je bio horovođa i nastavnik
muzike na dvoru Mihaila Obrenovića, a sredinom 19. veka postao je glavna
ličnost kulture Pančeva. Dok je vodio Srpsko crkveno pevačko društvo,
ono je izgradilo veliki repertoar crkvene i svetovne muzike, u kome je
Đurković napisao dosta dela. Sa Diletantskim pozorišnim društvom
priređivao je predstave od Pančeva do Beograda, gde je ustanovio i
Pozorište kod jelena. Za scenu je preveo i preradio oko 40 komada s
nemačkog i italijanskog jezika. Posle revolucije 1848. Pančevcima nije
bilo do pozorišta, pa se Đurković zaposlio kao činovnik u
Dunavsko-parobrodarskom društvu. Službovao je u Budimpešti, Solonoku i
Osijeku, gde je i okončao život samoubistvom.

vesti online

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Srpska himna Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpska himna   Srpska himna Icon_minitime7/6/2013, 9:05 pm

Rađanje srpskih himni (11): Zov gvozdenih ratnika



Lujo Vitez Lovrić, Hrvat koji se u Prvom svetskom ratu borio na
strani Srba i u bici kod Kokardže, protiv Bugara, izgubio oba oka, sećao
se kasnije tih dana prema jednoj pesmi: "Na položaju kod Kokardže, svi
koliko nas je bilo, Srbi, Hrvati, Slovenci, Česi i Slovaci, zapevali smo
pesmu 'O, Srbijo, mila mati, uvek ću te tako zvati"."



Srpska himna 224139_031421s1_f

Pevaju i igraju u inat ratu: Svake nedelje posle službe u crkvi srpski vojnici su na Krfu priređivali umetnički program




Istu pesmu su pevali 1941. godine i Slovenci, kada su, proterani iz
svojih domova, stigli vozom na stanicu u Užice. Ni oni, kao ni većina
Srba tada i danas, nisu znali da su ti poznati stihovi nastali bezmalo
čitav vek ranije, dok "mila mati" još nije ni imala slobodu koju bi
morala da brani.


REČI SRPSKE, MUZIKA ČEŠKA


Pesmu "Srbiji" je napisao izvesni Luka Sarić i prvi put je objavio
1860. godine. Drugih dela Sarićevih nema ni u jednoj književnoj
antologiji, ali su zato ovi njegovi stihovi stigli u krv ne samo Srba,
nego i njihove južnoslovenske braće. Pošto su dobili melodiju, našli su
se u notnom "Zborniku rodoljubivih pesama" 1904. godine koji je sačinio
Vladimir R. Đorđević, potom i u antologiju Milorada Panića Surepa i Đuze
Radovića "Srpska rodoljubiva poezija" iz 1952. godine.


Srpska himna 224142_031421s4_f

Proslavili otadžbinu: Orkestar kraljeve garde u Solunu




U narodu se odomaćio naslov "O, Srbijo, mila mati", prema prvom
stihu pesme, a ona dalje glasi: "Uvek ću te tako zvati. Mila zemljo,
mili dome, na krilu ću svagda tvome srećno živit' k'o u raju, gde miline
večno traju. U tebi je ono sve. Za čim srce moje mre. Kroz dubrave
tvoje lesne vesele ću pevat' pesne, kristal vodu tvoju piti, tebi večno
veran biti, život i krv moju dati sve za tebe, mila mati. Ti si meni
zemni raj, u kom ljupki cveta maj. Volim prosti pastir biti i u tebi sve
živiti, neg u tuđoj zemlji, mati, carsko blago uživati. Ti si duše moje
život, ti blaženstva zemna kivot. U tebi ću srećno tek' provoditi
kratak vek." Pesma se završava stihovima "Kucnuo je, mati, čas, da se i
tvoj čuje glas".


Srpska himna 224141_031421s3_if

Džon Rid


Kada je češki kompozitor Vojteh Šistek stigao u Srbiju 1887. godine,
službovao je kao nastavnik muzike i kompozitor u Požarevcu, Beogradu i
Nišu. Sarađujući sa Kulturnim društvom "Branko" čuo je stihove Luke
Sarića i 1891. napisao za njih muziku. Inače, najviše se bavio horskim
delima, a poznat mu je i "Marš kostolačkih rudara". Šistek se 1899.
vratio u svoju domovinu. Baš u vreme njegovog odlaska, mnogo pesama s
pozivom na oslobođenje moglo se čuti svugde gde je bilo Južnih Slovena.


Pesma "Srbiji" bila je i te kako dobro došla na prelazu vekova i
milenijuma koji je doneo dramatične obrte, istorijske, nacionalne,
književne, jezikoslovne. Postala je zov novih osećanja. Sve vreme
ratovanja od 1912. do 1918. vojni orkestri armija i pukova imali su je
na repertoaru. Tako su je 1915. čuli i čuveni američki novinar Džon Rid i
njegov kolega, karikaturista Bordman Robinson kada su boravili u
Srbiji, primećujući da elegantni srpski oficiri podjednako kao i vojnici
na štakama, tifusari i oboleli od gangrene pevaju "O, Srbijo, mila
mati".


Pošto se oporavila, srpska vojska na Krfu i Vidu je svake nedelje
posle molitve u crkvi izvodila umetnički program. Jedna od glavnih
tačaka bila je "O, Srbijo, mila mati". Odatle ju je orkestar Kraljeve
garde pod upravom Stanislava Biničkog predstavio Francuskoj, gde se
svirala uz "Marseljezu" i srpsku himnu "Bože pravde", izazivajući
oduševljenje slušalaca. Orkestar je sa tim repertoarom izazvao ista
osećanja i u Rumuniji, gde je gostovao odmah posle rata. Pesmu "Srbiji"
su sa velikim uspehom izvodili i srpski đaci u Francuskoj, zajedno sa
himnom "Bože pravde", "Hej, trubaču, s bujne Drine", "Rado ide Srbin u
vojnike", "Domovini" i "Brankovo kolo".


Srpska himna 224140_031421s2_if

Prestolonaslednik Aleksandar


Neka srpska narodna kola su sa posela, svadbi, vašara, krštenja i
regrutovanja krenula u salone vladara, ali i u rovove, sa vojnicima.
Veliki ljudi Srbije, naučnici, umetnici, komandanti, kraljevi i
predsednici, imali su i svoja omiljena narodna kola.


Tako je kralj Aleksandar Karađorđević najviše voleo "Šumadijsko
kolo", vojvoda Stepa Stepanović "Čačanku", heroj Beograda u Prvom
svetskom ratu major Dragutin Gavrilović dobio je "Gavrilovićevo kolo", a
ratnici Timočke divizije u Prvom svetskom ratu "Hajduk Veljkovo kolo".
Tamo gde su bili Užičani i Drinska divizija orilo se "Užičko", a gde su
Mačvani, "Mačvansko kolo". Vojvođani su igrali bećarac. Srpska vojska je
imala i sopstvena kola, "Oficirsko", "Vojničko", "Kaplarsko". Na Krfu,
posle vojnih vežbi, uhvatili bi se vojnici u "Kolubarsko kolo", a Grci i
Francuzi na Krfu čudili su se brzom okrepljenju srpskih vojnika: "Čim
su malo ojačali, Srbi su počeli da pevaju i igraju."


Solunski ratnik Milorad Jevtić, jedan od malo preživelih od čuvenih
1.300 kaplara, sećao se: "Kada se malo oporavimo, onda se sakupimo oko
logorske vatre i pevamo, malo setno, a malo radosno, jer uskoro ćemo
krenuti u Srbiju da povratimo slobodu svome narodu. Setimo se Cerske
bitke, a frula, gitara i harmonika krenu 'Mačvansko kolo'."

Niko nije igrao kolo tako zaneseno kao kaplari, "gvozdeni srpski
vojnici", kako su ih zvali. Oni su imali i svoje kolo, čvrsto i toliko
žustro, da je podsećalo na vojnički egzercir. Igrale su neumorno cokule
umesto opanaka sve do kraja, koji bi obavezno začinilo "Sokolsko kolo".
Ono se uz pesme južnoslovenskih naroda naročito rado vilo u vojnim
logorima Solunske doline kada su, udruženi u Jugoslovensku dobrovoljačku
diviziju pristigli Srbi iz celoga sveta, Crnogorci, Slovenci, Hrvati,
Česi, Slovaci.




ZABRANJENO KOLO



Posle pobede u Prvom svetskom ratu, prestolonaslednik Aleksandar
Karađorđević je u Solunu priredio bal na kome su zvanice bili komandanti
svih savezničkih armija i članovi njihovih vlada, ugledni naučnici i
umetnici, orkestri armija. Bal je budući kralj buduće Jugoslavije
otvorio tako što je poveo "Kraljevo kolo". Novinari su sa divljenjem
izveštavali kako nijedan dvorski bal u Evropi nije bio tako neobičan i
veličanstven kao ovaj oficirski bal u Solunu, a sa naročitim poštovanjem
su pisali o elegantnoj igri Aleksandra.





Posle Drugog svetskog rata, neke srpske pesme i kola su bila
zabranjena, a pre svih "Kraljevsko kolo". Ipak, muzičari bi uspevali da
doskoče vlastima svirajući "Srbijanku", sve dok režimske sudije ne bi
primetile da je, zapravo, reč o samo jednoj verziji kola kralja
Aleksandra. Tada bi bilo neprilika, jer je "Kraljevo kolo" isuviše
podsećalo na pobednički rat koji su Srbi vodili pod krunisanima glavama i
njihovim vojvodama.





Italijan za "solunce"


Solunska ratna priča nadahnula je i strane umetnike. Tako je
Napolitanac Dionisio de Sarno - San Đorđo komponovao jedno od najlepših
srpskih kola, "Solunsko". On je još od 1893. u Beogradu radio kao
profesor muzike i sekretar Italijanskog poslanstva. Pre toga je radio u
Kotoru, gde je za dramu kneza Nikole Petrovića "Balkanska carica"
napisao muziku, pa je delo izvođeno u Nemačkoj i Rusiji. "Solunsko kolo"
je posvetio Srpskoj gimnaziji u Solunu, uplićući vešto šumadijske i
italijanske melodije.


Cigani virtuozi


Dok su se vojni muzičari često mučili da se prisete ili pronađu note
nekih narodnih kola, dotle su Cigani vojnici, koje je imao svaki srpski
puk u Prvom svetskom ratu, odmah odsvirali svako, napamet, bez
poznavanja ijedne note. Malo se zna da su ovi tamnoputi srpski vojnici
izmislili kasnije poznato "Kukunješte", "Čubursko kolo", "Zavrzlamu",
"Čarlamu"...


vesti online

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Srpska himna Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpska himna   Srpska himna Icon_minitime12/12/2013, 1:25 pm

Uzalud preti ponor pakla: Na Drugom zasedanju Avnoja predstavljena nova himna

Kada je slovenački sveštenik, pesnik i istoričar Samuel Tomašik otišao u posetu Pragu, našao se zgrožen time što se nemački jezik češće čuo na ulicama češke prestonice nego češki.

U svoj dnevnik je tada zapisao sledeće: "U matici Pragu, biseru zapadnoslovenskog sveta, koji će biti izgubljen u Nemačkom moru, šta čeka moja draga domovina, Slovačka, koja gleda u Prag kao duhovnog vaspitača? Uznemiren tom mišlju, setio sam se stare poljske pesme Poljska nije nestala dogod mi živimo. Ta poznata melodija je izazvala da moje srce izbaci Hej, Slovaci, naš slovački jezik još živi... Otrčao sam u svoju sobu, zapalio sveću i napisao tri verzije u moj dnevnik. Pesma je završena u trenutku...".

Bilo je to 1834. godine. Tomašik je kasnije izmenio stihove i promenio naslov u "Hej, Sloveni", kako bi pozvao sve Slovene na borbu za slobodu. Pesma se zaista proširila na sve slovenske zemlje. Štampala se u magazinima i kalendarima i pevala na političkim skupovima, postajući nezvanična himna panslovenskog pokreta, popularnog među rodoljubima širom Austrougarske koju su zvali "tamnica naroda". Podizanje spomenika slovenačkom pesniku France Prešernu 1905. u Ljubljani slavila je masa ljudi pevanjem "Hej, Sloveni".

Njena popularnost se uvećala kada je usvojena kao zvanična himna Sokolskog društva. Sokolstvo je osnovano u Češkoj kao društvo za telesno vaspitanje. Bila je to jaka organizacija ne samo sportska, nego i panslovenska. Hrvatski i slovenački "sokoli" u Austrougarskoj slovili su za najljuće neprijatelje Habsburgovca. Kada su se u vreme Velikog rata našli u redovima okupatorske vojske, masovno su se predavali Rusima i stupali u dobrovoljce srpske vojske.

U isto nevreme, često su je Česi i Slovaci slobodarskog duha, na silu uterani u austrougarske uniforme, pevali na bojištima kako bi skrenuli pažnju na sebe i pokazali se ko su, i tako izbegli bratsko krvoproliće. Na žalost, događalo se i to da su se uz istu pesmu drugi Česi i Slovaci klali sa slovenskom braćom Srbima i Rusima. Pesma se sa njima proširila po Balkanu i Rusiji.




IZNUĐENO REŠENJE


Srpska himna 224478_031521s3_if
Samuel Tomašik

Posle sloma Kraljevine Jugoslavije 1941. u napadu Sila Osovine, partizani predvođeni Josipom Brozom Titom su odbacili himnu međuratne Jugoslavije. Iako se ona sastojala iz srpske, hrvatske i slovenačke pesme, isuviše je podsećala na kraljevinu, pa je usvojena "Hej, Sloveni" sa stihovima koji glase: "Hej, Sloveni, jošte živi duh naših dedova, dok za narod srce bije njihovih sinova. Živi, živi duh slovenski, živeće vekov'ma! Zalud preti ponor pakla, zalud vatra groma! Nek se sada i nad nama burom sve raznese. Stena puca, dub se lama, zemlja nek se trese! Mi stojimo postojano kano klisurine, proklet bio izdajica svoje domovine!".



Prvi put se čula na Prvom i Drugom zasedanju Antifašističkog veća nove Jugoslavije (AVNOJ), zakonodavnog tela partizanskog pokreta. Ipak, komunistička Jugoslavija nije imala zvaničnu himnu sve do 1977, kada je potraga za boljim kandidatima konačno napuštena, a "Hej, Sloveni" usvojena kao državna himna. Po raspadu SFRJ zadržala se u skraćenoj Jugoslaviji koju su sačinjavale Srbija i Crna Gora, a kada je i Crna Gora 2006. proglasila nezavisnost, "Hej, Sloveni" je kao himna i zvanično otišla u istoriju.


Iz Prvog svetskog rata je u vezi sa crnogorskom ratničkom himnom vezana i sledeća anegdota. Od Kobarida ka Italiji maršira austrougarski puk. Svi pevaju "Onamo, 'namo". Pukovnik Austrijanac poziva posilnog i traži da vojnici još jednom ponove "tu divnu pesmu". Ali, poručnik mu prilazi i kaže da je to srpska pesma. Razočaran, pukovnik zabranjuje pevanje... Vojnici ovoga austrougarskog puka bili su Srbi, Hrvati, Slovenci, Česi, Slovaci, Bosanci, Hercegovci.

Zbunili vaterpoliste Crnogorska budišnica "Onamo 'namo" našla se 2006. godine pred skupštinom Srbije i Crne Gore kao predlog za zvaničnu himnu zajedničke države, ali predlog nije izglasan. Tri godine kasnije na Svetskom prvenstvu u Rimu na vaterpolo utakmici između Crne Gore i Kine greškom je kao crnogorska državna himna puštena "Onamo, 'namo". Crna Gora je u to vreme već pet godina za himnu imala često menjanu i prerađivanu narodnu pesmu "Oj, svijetla majska zoro".


vesti online

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Srpska himna Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpska himna   Srpska himna Icon_minitime20/1/2014, 9:22 pm

Rađanje srpskih himni (12): Duh slovenskih dedova


Nikola Prvi Petrović vladao je Crnom Gorom ravno pedeset osam godina, kao knez i kao kralj. Kada je izbio Prvi svetski rat, stao je na stranu Srbije i saveznika, ali je već 1916. posle kapitulacije Crne Gore pred Austrougarskom otišao u izgnanstvo.


Srpska himna 224476_031521s1_if
Stihovima podelio Crnogorce: Nikola Prvi Petrović je autor pesme "Onamo, namo"

Jedno vreme je proveo u Italiji, potom otišao u Francusku, gde je i umro, pet godina kasnije. U međuvremenu je Narodna skupština u Podgorici novembra 1918. godine proglasila ujedinjenje Crne Gore sa Srbijom, bez ijednog glasa protiv. Odlučeno je da život nastave zajednički pod kraljem Petrom Prvim Karađorđevićem, koji je bio crnogorski zet, suprug Nikoline kćeri kneginje Zorke.

Tom prilikom pevala se srpska himna "Bože pravde" iako su Crnogorci imali bar dve svoje, zvaničnu i narodnu. Ova druga je izašla iz pera prvog crnogorskog kralja iz roda Petrovića.



NEPOŽELJNI STIHOVI

Još 1864. srpski pesnik Jovan Sundečić je, tada sekretar kneza Nikole, ispevao pesmu "Ubavoj nam Crnoj Gori", nadahnut melodijom himne svetom Savi "Uskliknimo s ljubavlju". Ovu pesmu je za hor doterao Anton Šulc, vođa pevačkog društva "Jedinstvo" iz Kotora, i sa njim pesmu prvi put javno izveo oktobra 1870. godine u Cetinjskoj čitaonici.

Posle toga, crnogorski vladar je Sundečićevu pesmu proglasio državnom himnom. Tri godine ranije, i sam Nikola Petrović je u žaru i poletu mladosti ispevao vitešku pesmu koja će se kao zov vojne trube zaoriti sa crnogorski planina, i otuda kao himna svih Srba razliti se do Jadrana i do Dunava, odatle do slovenskih zemalja, i dalje, u ostalu Evropu. Nazvana prema prvim stihovima "Onamo, 'namo", pesma dalje glasi: "Onamo, 'namo, za brda ona, govore da je razoren dvor mojega cara. Onamo, vele, bio je negda junački zbor. Onamo, 'namo, da viđu Prizren, ta to je moje, doma ću doć'! Starina mila tamo me zove, tu moram jednom oružan poć'. Onamo, 'namo sa razvalina dvorova carskih vragu ću reć': S ognjišta milog bježi mi, kugo, zajam ti moram vraćati već!". Pevao je dalje crnogorski knez o svetim Dečanima, o srpskim poljima - bojnim poljima, da "pogažen konjma klikuje Jug: "Upomoć, đeco! Upomoć sinci! Svetit' me starca svet vam je dug! ... Onamo, 'namo, Milošev, kažu, prebiva grob. Onamo! Pokoj dobiću duši kad Srbin više ne bude rob".

Kapelnik vojne muzike na Cetinju Franjo Vimer je u motive jedne pesme o italijanskom ujedinitelju Garibaldiju uklopio kneževe stihove. Sa "Ovamo, 'namo" je kralj Nikola vodio crnogorsku vojsku u balkanske ratove, u pobede. Ova pesma je postala himna narodne stranke, najstarije partije u Crnoj Gori, a zbog "provokativnog" teksta, kojim je zaslužila i naziv srpske Marseljeze, i pored nekoliko pokušaja nikada nije postala zvanična himna Crne Gore.


Srpska himna 224477_031521s2_if
Uzalud preti ponor pakla: Na Drugom zasedanju Avnoja predstavljena nova himna

Kada je slovenački sveštenik, pesnik i istoričar Samuel Tomašik otišao u posetu Pragu, našao se zgrožen time što se nemački jezik češće čuo na ulicama češke prestonice nego češki.

U svoj dnevnik je tada zapisao sledeće: "U matici Pragu, biseru zapadnoslovenskog sveta, koji će biti izgubljen u Nemačkom moru, šta čeka moja draga domovina, Slovačka, koja gleda u Prag kao duhovnog vaspitača? Uznemiren tom mišlju, setio sam se stare poljske pesme Poljska nije nestala dogod mi živimo. Ta poznata melodija je izazvala da moje srce izbaci Hej, Slovaci, naš slovački jezik još živi... Otrčao sam u svoju sobu, zapalio sveću i napisao tri verzije u moj dnevnik. Pesma je završena u trenutku...".

Bilo je to 1834. godine. Tomašik je kasnije izmenio stihove i promenio naslov u "Hej, Sloveni", kako bi pozvao sve Slovene na borbu za slobodu. Pesma se zaista proširila na sve slovenske zemlje. Štampala se u magazinima i kalendarima i pevala na političkim skupovima, postajući nezvanična himna panslovenskog pokreta, popularnog među rodoljubima širom Austrougarske koju su zvali "tamnica naroda". Podizanje spomenika slovenačkom pesniku France Prešernu 1905. u Ljubljani slavila je masa ljudi pevanjem "Hej, Sloveni".

Njena popularnost se uvećala kada je usvojena kao zvanična himna Sokolskog društva. Sokolstvo je osnovano u Češkoj kao društvo za telesno vaspitanje. Bila je to jaka organizacija ne samo sportska, nego i panslovenska. Hrvatski i slovenački "sokoli" u Austrougarskoj slovili su za najljuće neprijatelje Habsburgovca. Kada su se u vreme Velikog rata našli u redovima okupatorske vojske, masovno su se predavali Rusima i stupali u dobrovoljce srpske vojske.

U isto nevreme, često su je Česi i Slovaci slobodarskog duha, na silu uterani u austrougarske uniforme, pevali na bojištima kako bi skrenuli pažnju na sebe i pokazali se ko su, i tako izbegli bratsko krvoproliće. Na žalost, događalo se i to da su se uz istu pesmu drugi Česi i Slovaci klali sa slovenskom braćom Srbima i Rusima. Pesma se sa njima proširila po Balkanu i Rusiji.




IZNUĐENO REŠENJE


Srpska himna 224478_031521s3_if
Samuel Tomašik

Posle sloma Kraljevine Jugoslavije 1941. u napadu Sila Osovine, partizani predvođeni Josipom Brozom Titom su odbacili himnu međuratne Jugoslavije. Iako se ona sastojala iz srpske, hrvatske i slovenačke pesme, isuviše je podsećala na kraljevinu, pa je usvojena "Hej, Sloveni" sa stihovima koji glase: "Hej, Sloveni, jošte živi duh naših dedova, dok za narod srce bije njihovih sinova. Živi, živi duh slovenski, živeće vekov'ma! Zalud preti ponor pakla, zalud vatra groma! Nek se sada i nad nama burom sve raznese. Stena puca, dub se lama, zemlja nek se trese! Mi stojimo postojano kano klisurine, proklet bio izdajica svoje domovine!".



Prvi put se čula na Prvom i Drugom zasedanju Antifašističkog veća nove Jugoslavije (AVNOJ), zakonodavnog tela partizanskog pokreta. Ipak, komunistička Jugoslavija nije imala zvaničnu himnu sve do 1977, kada je potraga za boljim kandidatima konačno napuštena, a "Hej, Sloveni" usvojena kao državna himna. Po raspadu SFRJ zadržala se u skraćenoj Jugoslaviji koju su sačinjavale Srbija i Crna Gora, a kada je i Crna Gora 2006. proglasila nezavisnost, "Hej, Sloveni" je kao himna i zvanično otišla u istoriju.


Austrijanac pogrešio

Iz Prvog svetskog rata je u vezi sa crnogorskom ratničkom himnom vezana i sledeća anegdota. Od Kobarida ka Italiji maršira austrougarski puk. Svi pevaju "Onamo, 'namo". Pukovnik Austrijanac poziva posilnog i traži da vojnici još jednom ponove "tu divnu pesmu". Ali, poručnik mu prilazi i kaže da je to srpska pesma. Razočaran, pukovnik zabranjuje pevanje... Vojnici ovoga austrougarskog puka bili su Srbi, Hrvati, Slovenci, Česi, Slovaci, Bosanci, Hercegovci.

Zbunili vaterpoliste

Crnogorska budišnica "Onamo 'namo" našla se 2006. godine pred skupštinom Srbije i Crne Gore kao predlog za zvaničnu himnu zajedničke države, ali predlog nije izglasan. Tri godine kasnije na Svetskom prvenstvu u Rimu na vaterpolo utakmici između Crne Gore i Kine greškom je kao crnogorska državna himna puštena "Onamo, 'namo". Crna Gora je u to vreme već pet godina za himnu imala često menjanu i prerađivanu narodnu pesmu "Oj, svijetla majska zoro".


vesti online

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Srpska himna Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpska himna   Srpska himna Icon_minitime12/8/2014, 9:34 pm

Востани Сербие



Востани Сербије, такође позната и под називом Песма на инсурекцију Сербијанов (Ода српском препороду) била је химна Устаничке Србије. Написао ју је Доситеј Обрадовић током Првог српског устанка. Ова позната родољубива химна је била потенцијални кандидат за химну Србије, која је требало да замени Хеј Словени. Востани Сербије има три музичке верзије које су писали Варткес Баронијан, З. Вауда и Љ. Манасијевић


Востани Сербие! Востани царице!
И дај чедом твојим видет твоје лице.
Обрати серца их и очеса на се,
И дај њима чути слатке твоје гласе.

Востани Сербие!
Давно си заспала,
У мраку лежала
Сада се пробуди
И Сербље возбуди!

Ти воздигни твоју царску главу горе,
Да те опет позна и земља и море.
Покажи Европи твоје красно лице,
Светло и весело, како вид Данице.

Востани Сербие!
Давно си заспала,
У мраку лежала
Сада се пробуди
И Сербље возбуди!

Босна Сестра твоја на тебе гледа
и не жели теби никакова вреда.
Ко тебе ненавиди, не боји се Бога
Од којег теби иде помоћ многа.

Востани Сербие!
Давно си заспала,
У мраку лежала
Сада се пробуди
И Сербље возбуди!

Херцегова земља и Чернаја Гора
Далеке државе и острови мора -
сви теби помоћ небесну желе,
Све добре душе теби се веселе.

Востани Сербие!
Давно си заспала,
У мраку лежала
Сада се пробуди
И Сербље возбуди!


____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Srpska himna Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpska himna   Srpska himna Icon_minitime16/9/2014, 9:04 pm

Химна Краљевине Југославије


Химна Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевине Југославије је била састављена од три песме: Боже правде која је пре настанка заједничке државе била химна Краљевине Србије, а данас је химна Републике Србије и бивша химна Републике Српске, Лепа наша домовино која је данас химна Хрватске и Напред заставо славе (сло: Naprej zastava slave) која је некада била химна Словеније, а данас је свечана песма Војске Словеније.

Никада није била званично, законом, проглашена за химну државе и није постојао званично дефинисан текст. Једино правило, које је било дефинисано, односило се на редослед извођења свечаних песама сва три народа, односно (од 1929.) све три јужно-словенска племена која су чинила југословенски народ.

Химна је сачињена од 4 строфе, од којих су прва и четврта узете из песме Боже правде, друга из песме Лепа наша домовино, а трећа из песме Напред заставо славе. У неким приликама интониране су све три свечане песме у целости, а понекад и по две строфе од сваке песмe


Боже правде, ти што спасе,
од пропасти до сад нас!
Чуј и од сад наше гласе
и одсад нам буди спас!

Lijepa naša domovino,
Oj junačka zemljo mila,
Stare slave djedovino,
Da bi vazda sretna bila!

Naprej zastava slave,
na boj junaška kri,
za blagor očetnjave
naj puška govori!

Боже спаси, Боже храни,
нашег Краља и наш род!
Краља Петра, Боже храни, (Краљ' Ал'ксандра, Боже, храни,)
моли ти се сав наш род!


Четврта строфа је на, де-факто, српском уз напомену да може да се пева и на осталим дијалектима тадашњег српскохрватског као и на словеначком језику.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Srpska himna Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpska himna   Srpska himna Icon_minitime29/1/2016, 2:05 pm

Хеј, Словени


Хеј, Словени је била химна СФРЈ од 1945. до 1992. са верзијама на српско-хрватском, словеначком и македонском језику. Формирањем Савезне Републике Југославије, Хеј, Словени је постала химна те државе, а касније и химна СЦГ.

Такође је била званична химна Словачке током Другог светског рата. Данас није у службеној употреби

Хеј, Словаци

Песму је написао словачки свештеник, песник и историчар Само Томашик док је био у посети Прагу 1834. Он је био револтиран због тога што се немачки језик чешће чуо на улицама Прага од чешког. Томашик је записао у свој дневник:

У матици Прагу, бисеру западнословенског света, који ће бити изгубљен у Немачком мору, шта чека моја драга домовина, Словачка, која гледа у Праг као духовног васпитача? Узнемирен том мишљу, сетио сам се старе пољске песме Jeszcze Polska nie zginęła, póki my żyjemy (Пољска није нестала догод ми живимо). Та позната мелодија је изазвала да моје срце избаци Hej, Slovaci, ešte naša slovenska reč žije (Хеј, Словаци, наш словачки језик још живи)... Отрчао сам у своју собу, запалио свећу и написао три верзије у мој дневник. Песма је завршена у тренутку. (Дневник Сама Томашика, недеља, 2. новембар 1834.)

Пан-словенска химна

Томашик је ускоро изменио стихове да би укључио све Словене и Хеј, Словени је постала врло позната песма која је подржавала пан-словенски национализам и пан-словенска осећања, посебно у словенским земљама којима је владала Аустрија. Музика је компонована за Свесловенски конгрес у Прагу 1848. Песма је штампана у бројним магазинима и календарима и певала се на политичким скуповима, постајући незванична химна пан-словенског покрета.

Њена популарност се наставила увећавати када је усвојена као званична химна Соколског друштва, који је заснован на пан-словенским идеалима и био је активан широм Аустроугарске. 1905, подизање споменика словеначком песнику Франце Прешерну у Љубљани је слављено од стране велике масе људи певањем Хеј, Словени. Током Првог светског рата, песму су често користили словенски војници са супротстављених страна да разговарају заједничким националним осећањима и да избегну проливање крви. Многи словеначки и хрватски припадници Соколског покрета који су били регрутовани у аустроугарску војску су се добровољно предавали српским и руским војницима и често су прелазили на њихову страну. Песма се са њима проширила по Балкану и Русији и остала је популарна у међуратном периоду.
Словачка химна

У Словачкој, песма Хеј, Словаци је сматрана за незваничну химну Словака кроз модерну историју, посебно у временима револуција. Иако је након Првог светског рата песма „Nad Tatrou sa blýska“ постала званична словачка химна у Чехословачкој и опет 1993. у независној Словачкој, песма се још увек сматра као друга химна од стране многих (углавном фашиста). Она је била званична химна Словачке током Другог светског рата.
Југославија

1941, Силе Осовине су напале Краљевину Југославију и победили је у краткотрајном Априлском рату. Пошто је међуратна химна, која се састојала из химни Срба (Боже правде), Хрвата (Лијепа наша домовино) и Словенаца (Напред, заставо славе), имала много референци на краља и краљевство, антиројалистички партизани предвођени Јосипом Брозом Титом су одлучили да је одбаце и усвоје Хеј, Словени. Песма је певана и на Првом и Другом заседању АВНОЈа, законодавног тела партизанског покрета и постепено је постајала сматрана за националну химну нове Југославије.

Стара химна је званично напуштена након ослобођења 1945, али нова химна није била званично усвојена. Било је више покушаја да се промовишу нове, више „југословенске“ песме као национална химна (попут „Свечане песме“ Мире Алечковић и Николе Херцигоње или „Химне ФНРЈ“ Чедомира Миндеровића), али ниједна није добила већу подршку јавности и „Хеј Словени“ се наставила (незванично) користити. Законом о употреби грба, заставе и химне СФРЈ од 22. априла 1977. формално је уређен статус химне „Хеј Словени“ када је озваничена њена привремена употреба док Скупштина СФРЈ не утврди нову химну. Тек 1988. године, посебним амандманом на савезни устав, „Хеј Словени“ постаје званична химна СФР Југославије.
Србија и Црна Гора

Након распада СФРЈ током 1991-92, када су само Србија и Црна Гора остале у федерацији, Хеј, Словени је настављена да се користи као званична химна Савезне Републике Југославије. Држави је 2003. промењено име у Србија и Црна Гора и очекивало се да ће бити усвојена нова химна, али пошто није донет споразум око националних симбола, Хеј, Словени је остала химна државне заједнице.

Мешавина црногорске химне „Ој, свијетла мајска зоро“ и српске „Боже правде“ је предложена, али овај покушај је био одбијен након приговора Српске народне странке и Социјалистичке народне партије који су питали за став вођа Српске православне цркве.

Пошто је Црна Гора постала независна 2006, ово питање је решено и „Хеј, Словени“ није више кориштена као званична химна држава наследница.

Стихови

Hej, Sloveni

Hej Sloveni, jošte živi
duh vaših dedova.
Dok za narod srce bije
njihovih sinova.

Živi, živi duh slovenski
živjeće vjekov'ma.
Zalud preti ponor pakla,
zalud vatra groma.

Nek se sada i nad nama
burom sve raznese.
Stena puca, dub se lama
zemlja nek se trese.

Mi stojimo postojano
kano klisurine.
Proklet bio izdajica
svoje domovine.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Srpska himna Empty
PočaljiNaslov: Re: Srpska himna   Srpska himna Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Srpska himna
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: MOJA ZEMLJA-
Skoči na: