Istorijske sveske

Naslov: Istorijske sveske 29/7/2012, 9:06 pm

Nasleđe

Prvog oktobra 1912. godine, Tanasije
Ilić, trgovac iz grada Čačka, a države Srbije, odazvao se naredbi i
krenuo u rat. Ostavio je kuću, kolonijalnu radnju, ženu Stanu i četiri
kćeri: trogodišnju Radmilu, dvogodišnju Mariju i tek rođene bliznakinje
Danicu i Nadeždu.

Vojni put ga je vodio pravcem koji će opisati istorija.

Kad se sredinom decembra 1918. godine pobednik Tanasije, srpski
borac, vratio u Srbiju zatekao je sve - Bogu hvala - osim Srbije.
Naredbu da krene u rat potpisao je ministar vojne Kraljevine Srbije. Na
Kumanovo, Bregalnicu jurišao je sa rečima:

- Za Kralja i Otadzbinu!

Na Ceru iKolubari odbijaoŠvabe i njihove satrape puškom i uzvikom:

- Ne dam Srbiju!

Da Srbije nema saznao je slučajno. Otišao je u opštinsku zgradu, oni
istu iz koje je stigla naredba za odlazak u rat, da izvadi uverenje da
će nastaviti posao sa sopstvenom trgovačkom radnjom. Na zvaničnom papiru
koji je dobio stajao je veliki pečat na kome je malo latinicom, a malo
ćirilicom pisalo Kraljevina Srba Hrvata i Slovenaca. Nije mu bilo jasno
gde se izgubi i to u njegovom Čačku. Kraljevina Srbija. Po prirodnije
bio sklon propitivanju, a i čekalo ga mnogo posla te samo u sebi reče:

"Zna, valjda, Kralj šta radi. Moje je da oporavim radnju."

Istorijske sveske 12_f1

U Rečniku matice srpske za reč nasleđe
piše da je to "imovina, zaostavština umrlog koju nasleđuje neka osoba,
baština". Dalje, u istom rečniku stoji da je nasleđe u biološkom smislu
"prenošenje svojstava živih bića sa predaka na potomstvo".

Vuk Karadzić u svom Rečniku navodi izraz baština za koji on daje objašnjenje da je to "očevina ili ono mjesto đe se ko rodio".

Miodrag Lalević u rečniku "Sinonimi i srodne reči srpskohrvatskog
jezika" piše da su sinonimi za baštinu: dedovina, domovina imanje,
nasleđe.

Nasleđe ili baština se mogu podeliti u dve velike grupe. Jedna je
INDIVIDUALNA, tj. ono što nasleđujemo od svojih krvnih ili bioloških
predaka, a druga je KOLEKTIVNA, odnosno ono što nas-leđujemo od jedne
šire zajednice, matice kojoj pripadamo kao pojedinci.

Obe grupe u nasleđe ostavljaju materijalna i duhovna dobra. To im je
zajedničko. Ono što im je različito je da se primalac, kolektivnog
nasleđa može odreći, kao što se može odreći i individualnog, ali samo u
pogledu materijalnih dobara, dok po pitanju biološkog nasleđa naslednik
je takoreći bespomoćan. To se jezikom moderne nauke zove genetski kod
ili genetsko nasleđe.

U principu nasleđe je nešto o čemu primalac ne odlučuje. Nasledstvo
ne možemo birati. O tome odlučuje ostavilac. U tome se ogleda i
odgovornost onoga koji nasleđe ili baštinu ostavlja.

Nasleđe, nasledstvo ili baština ne moraju biti uvek pozitivni. Oni
mogu biti i negativni i u materijalnoj i u duhovnoj oblasti. Može se
naslediti imanje sa hipotekom, ili pak samo dugovi, kao što se u
biološkom pogledu mogu naslediti i mnoge negativne osobine. To su opšte
poznate stvari i o njima je dosta i pisano.

Ono što je manje poznato to su negativnosti nasleđene iz oblasti
morala za koje ostavilac i ne mora snositi krivicu. Ako ostavilac
provede svoj životni vek u vremenu gde je poremećen osnovni sistem
moralnih, kulturoloških i civilizacijskih normi on će takav princip
ponašanja preneti i naslednicima. Takav princip može, čak, biti
društveno opravdan i važeći u vremenu ostavioca, ali negativan u vremenu
u kome će živeti njegov naslednik. To je princip nesvesnog prenošenja,
iz najbolje namere, negativnog nasleđa koje će naslednika opteretiti.
Zato se nasleđu u svim sferama mora pristupati oprezno i prema njemu
kritički odnositi.

Kao što se nasleđe može dobiti, isto tako se nasleđe može i
izgubiti. Odgovornost na primaocu nasleđa je velika - ako se nasledstva
prihvati. U tom slučaju on je dužan da, ako nije u stanju nasleđeno da
uveća, materijalno i duhovno, ono bar da ga sačuva u onoj meri ukojoj ga
je i pri-mio.

Primer sa početka, opisan u dnevniku počivšeg Tanasija, Bog da mu
dušu prosti, pokazuje nam da se nasleđeno može izgubiti još i za života,
a da se to i ne primeti. Doduše, to neće utešiti primaočeve naslednike.
Svako od nas u životu je u dvostrukoj ulozi. Na početku je naslednik, a
na kraju ostavilac. Zato pamet u glavu.

Piše: Dragomir Antonić

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Istorijske sveske 8/8/2012, 8:07 pm

PREDANJE I ISTORIJA: Odakle i od kog roda je starina Karađorđeva

Karađorđevi preci knezovi VOJINOVIĆI

Karađorđevići nisu ni Šiptari, ni Kuči,
ni Vasojevići... Ključ za utvrđivanje porekla Crnog Đorđa su Gurešići
sa Crnče, iz Bihora. Karađorđev pradeda Tripko Guriš Knežević čak je i
fizički sličan Voždu: beše visok, plećat, povijen (zato ga nazvaše
Guriš), mršav i tamnoput - a predanje ga pamti kao velikog junaka.
Tripko je peto koleno kneza Bogdana, potomak čuvenih Vojinovića,
opevanih u pesmi "Ženidba Dušanova"

Istorijske sveske 26_F1

Porodica koja se više naraštaja potuca
od nemila do nedraga, menjajući mesta boravka među raznim plemenima i
oblasti pod upravom različitih gospodara, i po nevolji promeni više
krsnih slava kao razaznatljivi znak pripadnosti i porekla, unapred je
osuđena na gubitak spona sa srodnicima i prekid u pamćenju sopstvenih
korena. U takve porodice, među hiljadama sličnih u srpskom narodu,
sticajem zlosrećnih istorijskih okolnosti, spada i porodica Velikog
Vožda. On sam, pak, sin pukog seoskog siromaška, uzdižući se iz
svakovrsnih neprilika isključivo sopstvenim trudom i pregnućem, zagledan
u budućnost, koju je bilo teško proniknuti, nije ni stizao da se
pozabavi ovim ptanjem. Pada u oči da se niko od njegovih savremenika,
koji su ostavili svedočanstvo o njemu, ne poziva na njega, niti na
njegovu priču ili izjavu, o daljim precima. Kada su, u ovom veku,
Karađorđevi potomci nastojali da nešto više doznaju o dubljim korenima
svoje loze - mnogi izvori su bili zatureni, još više nepoznati, a tome
su se ubrzo isprečili i događaji koji su nalagali ćutanje, jer je, po ko
zna koji put, iz vlastodržačkih razloga, postalo zazorno i samo
pominjanje Karađorđevog imena.

Danas, ipak, zahvaljujući i mnogim novim činjenicama i podacima iz
više područja nauke (istorija, etnologija, antropogeografija,
folkloristika, genealogija) u mogućnosti smo da postavimo u određeni
okvir poreklo Karađorđevih predaka i njihovo vekovno kretanje raznim
predelima, od zavičajne matica do naseljavanja u Šumadiju.

Lukačevići Popadići Karađorđevi preci

U srpskom plemenskom društvu, čija je odlika, u nedostatku pisanih
svedočanstava, jaka tradicijska kultura i rodoslovno pamćenje, koje seže
i do dvadeset i pet kolena u prošlost, što se i danas očituje na tlu
Crne Gore, sačuvano je obilje podataka o precima Vožda Karađorđa. Po
jednom od ovih predavanja, početkom DžVII veka Voždovi preci su živeli u
zetskom selu Bjelastavići. Odavde, kad je umro predak pop Boško, zvani
Bakun, popadija se preseli sa decom u Berislavce, selo kod Podgorice,
gde se, po njoj, prozovu Popadići.

Neko vreme su, posle Zete, bili u Crmnici, u selu Dupilu i Gluhom
Dolu, odakle su prešli u kučko selo Doljane, a odatle, nakon kraćeg
prebivanja, u Vranj, pa u Mataguže kod Skadarskog jezera. U međuvremenu,
između doljana i Mataguža, boravili su i u selu Zlatici. Po jednom
predanju, Voždovi preci su, pre prelaska u Vasojeviće, zastali na
vrelima reke Ribnice, kod Podgorice, odakle su prešli u Kovačicu. Posle
boravka u nekom selu u LJešanskoj nahiji, izbegli su u predeo Rovaca,
najpre u Liješće, a potom u Velje Duboko, kod Kolašina. Odavde su
prebegli Vasojevićima, u Lijevu Rijeku, gde su izvesno vreme probavili u
ljevorečkom selu Lopatama.

Vrlo je jako predanje o boravku Voždovih predaka u selu Beranu,
ispod Đurđevih Stupova, kao i mestu Kralji, gde se s njima svojata
vasojevićko bratstvo Đurišića. Iz Kralja su se sklonili u Gusinje, a
odatle su pobegli u Bihor. Najpre u seloCrnču, pa u Godušu, u kojoj i
danas pokazuju mesto zvano Kućišta, za koje drže da je tu živeo predak
Karađorđev. Postoje potvrde i da su Voždovi preci bili u selu
Dragovoljići kod Nikšića, kao i u selu Mačetovo kod Prizrena (tačnije:
Mačetovo, kod Muštišta) i Bugariću na srednjem Ibru, a sveže je i
sećanje na njihovo prebivanje, uoči odlaska u Šumadiju, u selima Žabren i
Petropolje na Sjeničko-pešterskoj visoravni.

Kada se ovom nizu mesta dodaju Viševac, Petrovac (Mramorac), Žabare,
Masloševo, Zagorica i Krušedol, postaje vidljivo da su Voždovi preci i
njegova porodica proboravili u tridesetak naselja pre konačnog
nastanjivanja u Topoli, koja je, u ova dva veka, u pravom smislu reči
ognjište i kolevka Karađorđevića. Ako je u Šumadiji, prema Cvijićevom
zaključku, zgusnuta snaga svih srpskih zemalja, onda je životni put
Karađorđevih predaka, koji su bivakovali i zbežavali se u toliko srpskih
predela, oličenje selidbenih tokova srpskog naroda tokom vekova, do
slivanja u Šumadiju. Pomeštanjem iz naselja u naselje, Voždovi preci su
menjali područja različitih plemena, kako srpskih tako i inorodnih. Kako
su to bili vekovi nemira i previranja među plemenima, kao i njihovih
sukoba i stapanja, to je dolazilo i do splemenjavanja u njima, pogotovu
doseljeničkih, a samim tim i slabijih, porodica. Otuda su mnoga plemena,
među kojima su obitavali Voždovi preci, kasnije svojatala Karađorđa kao
svog saplemenika.

Tako se tvrdilo da je Vožd poreklom Kuč, Klimenta, Vasojević,
Srbljak ili Ašanin, a u prizrenskom kraju su ga, po podacima Grigorija
Božovića, prisvajali i Đinovci.

Piše:

Mile

Nedeljković

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Istorijske sveske 14/8/2012, 8:57 pm

Ni Kuč, ni Vasojević, ni Kliment

Istina, polazna i završna stanica u
etapnom preseljavanju Voždovih predaka do Šumadije jeste vezana za Kuče,
ali nema nikakvih dokaza da su oni Kuči. U Doljanima su se pribili uz
Kuče, a iz Petropolja, odakle su se, po najprihvatljivijem tumačenju,
odselili preko Javora i Užičke nahije u Šumadiju, Voždove pretke su
ispratili, štiteći ih, pobratimi Kučevići iz Žabrena, islamizirani Kuči,
pri čemu je ovde reč o duhovnom orođavanju - pobratimima, a ne o krvnom
srodstvu ili bratstvenicima.

Kako je, nesumnjivo, Voždovo krsno ime bio Sv. Kliment (koga su
njegovi preci počeli da slave po prelasku u Vranj), to se njegovo
poreklo dovodilo u vezu sa Klimentima, među kojima ima i mnogo
poarbanašenih Srba. Istina, Voždovi preci su jedno vreme bili na
području među Klimentima, a na više mesta i u susedstvu ovog ratobornog i
pokretljivog plemena, ali ovakvo tumačenje porekla nema nikakvu osnovu,
za šta je dovoljno ubedljiv podatak da sami Klimenti, dok su održavali
krsnu slavu, nisu slavili Sv. Klimenta, već, kao i Kuči, Hoti i Grudi -
Sv. Nikolu.

U istoriografiji i književnosti je nosilo prevagu mišljenje da su
Karađorđevi preci od Vasojevića. Tako je početkom prošlog veka pevao
Sima Milutinović Sarajlija, imenujući vožda kao sina Vasojevića, a to
mišljenje je početkom ovog veka prihvatio i istoričar Vukićević,
povodeći se za diplomom koju je 1840. godine vladika crnogorski Petar II
Petrović NJegoš izdao Voždovom sinu Aleksandru Karađorđeviću, u kojoj
se kaže da Vožd proističe "iz dervnih knezova naše provincije
Vasojevića". NJegoš je tačno kazao, ali ga ovde Vukićević nije pravilno
protumačio. Tačno je da su Voždovi preci podugo bili u oblasti
Vasojevića, ali to ne znači i da su Vasojevići poreklom. I tačno je da
su neki direktni Voždovi preci davno bili kneževi, ali je njihovo
knezovanje na žalost okončano upravo u oblasti Vasojevića, u koju su
došli u kneževskom zvanju.

I Gurešići slave Sv. Klimenta

Na osnovu činjenice da se voždovi preci ne mogu udenuti u Vasojeviće
kao njihov rod i izdanak, jasno se nameće zaključak da su oni u ovoj
oblasti došljaci, čime se isključuje mogućnost, predočena u jednom
zapisu književnika Grigorija Božovića, da su starosedeoci, to jest
Srbljaci ili Ašani, kako su Vasojevići nazivali nevasojevićko
stanovništvo u okviru predela na koje se, kretanjem iz matice, proširilo
pleme Vasojevića. Kako sažeto kaže Ivan Kosančić (1912), "sa
Vasojevićima, i u Crnoj Gori i ovamo u Sanyaku, žive od dvesta godina
mnoge porodice skoro iz svih crnogorskih i brdskih plemena, a biće da i
starosedelaca" i u njima je 126 bratstava, a od toga 76 srbljačkih
bratstava. A kroz tu mešavinu bratstva i plemena su prošli i Voždovi
preci u potrazi za skloništem i boljim uslovima života. Zanimljivo je da
u prilog tvrdnji da Voždovi preci nisu Vasojevići Grigorije Božović
navodi podatak da oni nisu, kao ostali Vasojevići, slavili Sv. Aranđela
ili Aleksandra Nevskog, već - Svetog Andreju (!).

No, Božović, koji je odmah bio osporavan, u jednome je bio na
dobrome tragu - zapisao je da su Voždovi bliski preci bili u Beran Selu,
ispod Đurđevih Stupova, selu zapadno od Berana, odakle su se preselili u
selo Godušu u Bihoru. Goduša je do 1809. godine bila srpsko pravoslavno
selo. Danas u njemu nema nijednog pravoslavnog žitelja, no samo naše
islamizovano stanovništvo, ali mnogi toponimi podsećaju da je to bilo
selo pravoslavnih Srba: Boganovo selo, Bogutov do, Matova strana, Boškov
do, Vlaški potok, Popova ravan, pri čemu nije bez značaja i činjenica
da se u Goduši nalaze ruševine tri pravoslavna hrama i ostaci pet
srpskih grobalja. A upravo se u Crnči nalazi ključ rešenja zagonetke o
poreklu Voždovih predaka. Crnča, veoma staro selo, koje se pominje u
Žičkoj hrisovulji (1220), nalazi se u donjem toku rečice Crnče, pritoke
Lima, a danas oko trećine stanovnika u ovom selu su muslimani. Po
Lutovčevim ispitivanjima, najstariji rod u selu su Gurešići, kojih je
1965. bio pet kuća. Za Gurešiće Lutovac kaže da ni oni nisu bihorski
starosedeoci, već da su im stari doseljeni negde iz okoline Podgorice. O
ovom rodu Lutovac je još zapisao: "Oni odavno tvrde da su od njihove
porodice Karađorđevići, čija je kuća bila u Dolini. To se predanje čuje
ne samo u Buhoru već i u susednim oblastima. Jedan stari Gurešić mi je
pričao kako im je Karađorđe, kad je dolazio kod Suvodola 1809. godine,
dao veliki bakarni kazan".

Predanje o srodništvu Gurešića i Karađorđa uneo je u knjigu o
Vasojevićima njihov istoričar Miomir Dašić. Govoreći o snažnom prodoru
srpske ustaničke vojske 1809. godine u ovu oblast, Dašić ističe: "Vožd
je tada lično predvodio glavninu ustaničke vojske kroz Bihor. U selu
Crnči sreo se sa svojim rođacima Gurešićima (od ovog roda je poticao
Karađorđev đed Petar). Neki podaci govore da ih je tom prilikom darovao
oružjem i municijom, navodno i nekim vojničkim kazanima."

Osim predanja i porodične tradicije ima u Lutovčevim zapisima i vrlo
dragocen podatak o krsnom imenu, koji potvrđuje srodstvo Gurešića sa
Karađorđevićima. Naime, u Bihoru i Koritima je ukupno 103 sela i u njima
334 srpska roda, koji slave dvadeset različitih krsnih imena, a među
njima jedino Gurešići slave Sv. Klimenta, slavu koju su Karađorđevići
održavali sve do 1890. godine, kada su je promenili.

Tripko Guriš iz sela Velje Duboko

Gurešići i Karađorđevići nisu samo srodni po zajedničkoj porodičnoj
slavi, već potiču i - od istog pretka. Taj predak je Tripko Guriš
Knežević. Po opisu, prenošeno s kolena na koleno, Tripko Knežević, s
nadimkom Guriš, bio je neustrašiv junak, zakleti protivnik Turaka, od
koga su oni zazirali, a u njegovom liku, kako je sačuvan u sećanju, lako
je prepoznati potonjeg Karađorđa: Tripko je bio viši od dva metra,
mršav i tamnoput, i malo povijenih ramena, po čemu je i prozvan Guriš.
Folklorist Dragutin Vuković, koji je obradio predanje o Tripku Gurišu
Kneževiću i opevanje njegovog junaštva u narodnim junačkim pesmama,
uzima da je Tripko "pradjed Karađorđev".

Piše:

Mile

Nedeljković

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Istorijske sveske 28/8/2012, 10:28 pm

KRSNA SLAVA KARAĐORĐEVIĆA

Kao što je poznato, Karađorđe je,
budući duboko pobožan, kao i većina ljudi njegovog vremena, slavio Sv.
Klimenta. NJegov sin, knez Aleksandar, vrlo je revnosno, i kao vladar
(1842-1858), provodio kućansku slavu, dolazeći o njoj u Topolu, da je
proslavi na očinskom ognjištu. Karađorđev unuk, knez Petar (potonji
kralj-Oslobodilac), promenio je slavu 1890. godine, kada je, uz
mitropolitovo dopuštenje, prestao da svetkuje Sv. Klimenta i uzeo za
kućnog zaštitnika Sv. Andriju Prvozvanog, odlučivši se na taj korak
usled nedaća koje su ga snašle: u toj godini njemu, prognaniku, bez
otaybine i imetka, umiru supruga Zorka i tek rođeni sinčić, a on ostaje
udovac sa troje dece. Danas Karađorđevići praznuju Sv. Andriju.

I Karađorđevi preci su promenili više slava. Svako od krsnih imena
koje su praznovali je izraz određenih okolnosti u kojima se nalazila
porodica Voždovih predaka. Vukićević konstatuje da su Voždovi preci u
Doljanima, odakle kao prve stanice prati njihovo kretanje, slavili "kao i
ostali Kuči" - Sv. Nikolu, a da su po prelasku u Vranje promenili slavu
i počeli da svetkuju Sv. Klimenta, jer Vranjani slave ovog
svetitelja.Početkom VI veka Voždov predak Bogdan Vojinović beži, da
izbegne odmazdu, iz LJešanske nahije, gde je slavio Ćirilovdan, i odlazi
u Rovca. A kada se krajem VII veka njegov potomak Tripko Guriš, takođe
bežeći od krvne osvete, sklanja u Vasojeviće, vidimo njegovu porodicu da
slavi Sv. Andriju (po navodu Grigorija Božovića), a potom u Bihoru gde,
opet, slave Sv. Klimenta.

Nesporno je da su Voždovi preci, došavši u Šumadiju, preneli i
slavu, Sv. Klimenta, ali je nedovoljno jasno zašto su u Doljanima
slavili Sv. Nikolu. Neki autori to vezuju za Kuče, ali će pre biti da je
to, nezavisno od Kuča, stara slava ovog roda, jer je jedna grana
Vojinovića, u prvom redu Punoševi potomci, sve do do 1895. godine
slavila Sv. Nikolu, a preslavljala prolećnog Sv. Nikolu. Druga, pak,
grana Vojinovića, kojoj pripadaju Radulovići sa svojim ogrankom
Bojanićima (kojima je, po Erdeljanovićevom svedočanstvu, i kralj Nikola
priznavao da su od vojinovića sa Kosova), slavila je "od starine
Jovanjdan zimnji i Malu Gospođu" i da im je saborna crkva bila posvećena
Maloj Gospođi.

Svoju zadužbinu, crkvu u topolskom gradu, Vožd je posvetio Maloj
Gospođi, a u manastiru Nikolju, dakle posvećenom Sv. Nikoli, u Donjoj
Šatornji, koji je živopisan zahvaljujući staranju kneza Aleksandra
Karađorđevića sredinom prošlog veka, pada u oči velika freska Kirika i
Julite (Ćirilovdan) na severnom zidu naosa, veća no igde u srpskim
manstirima. Po narodnom verovanju, naputešni svetac, pri menjanju slave,
ne sme da bude potpuno zaboravljen, a takvom verovanju, skloni smo da
zaključimo, bili su podložni i vladari.

Tripko je, piše Vuković, živeo u drugoj polovini DžVII veka, a
doselio se iz Liješnja u susedno selo Velje Duboko, u severozapadnom
delu rovaca. U Veljem Dubokom je pobio kolašinske Turke na čelu sa
Bećir-agom, kad su došli da od njega plene Nemanjića blago, navodno tu
sklonjeno iz manastira Morače. Ovaj događaj je opevan u narodnoj pesmi
"Tripko Guriš i Bećir-aga", a Tripkova junaštva u još nekim deseteračkim
pesmama. Prirodno, posle ubistva Bećir-age, Tripko je morao sa
mnogobrojnom porodicom da beži iz Veljeg Dubokog, u kojem se i danas
pokazuju ostaci gde mu je bila kuća, u Donjem selu, uz rečicu Mrtvicu,
koja protiče sredinom sela, "jer na tom mjestu do sada nije više
podizana nikakva zgrada." Tripko se prvo sklanja u selo Dragovoljiće kod
Nikšića, a odatle, kad oseti da su mu Turci na tragu, beži u
Vasojeviće, gde će i poginuti u jednom okršaju sa Turcima, posle čega se
njegova porodica seli u Bihor, odakle će neki njegovi sinovi preći u
Šumadiju.

Po rodoslovnom pamćenju, koje je u ovim krajevima duboko ukorenjeno,
Tripko je imao dva brata - Vuka i Marka, i šest sinova - Petronija,
Marka i Jovana, koji se pominju u narodnoj pesmi, zatim Simeuna, Radaka i
Mitra (po nekima je imao još i sina Antonija) i jednu kćer, od koje,
udate za nekog uskoka, potiče bratstvo Žižića. Po pamćenju sačuvanom
među Karađorđevim srodnicima u Šumadiji, koje je istražio Milenko
Vukićević, Karađorđev deda Jovan, koji se naselio u Viševcu kod Rače,
imao je četiri brata - dvojici, od kojih je jedan ostao u Vasojevićima, a
drugi zastao u selu Bosioci u Užičkoj nahiji, imena su zaboravili, a
preostala dvojica, koji su s Jovanom došli ovamo, jesu Radak (naseljen u
Mramorcu) i Mitar (naseljen u Bašinu). Po ovome se može uzeti za
razložno da su potomci Jovanovog brata koji su ostali među Vasojevićima
zadržali pradedovsko ime, tj. Gurešići, i pretpostaviti da su oni
potomci Petronija i Mitra, a oni u Biosci Simeunovi.

Potomci kneza Bogdana Vujovića

U ovako postavljenom srodstvu i genealoškom pamćenju čini se
logičnim i prihvatljivim stapanje loze Karađorđevog dede Jovana sa
Tripkom Gurišom Kneževićem, kao karikom koja je nedostajala u lancu
predačke povezanosti. Pri tome, treba istaći jednu činjenicu: u društvu
koje ima plemenski okvir niko se ne može sam titulisati, jer za svako
bratstvo, pa i pojedinca, postoje stroga, utvrđena merila, koja
neprikosnoveno odslikavaju svakoga, lišavajući ga mogućnosti ulepšavanja
i samohvale, a ponekad i nemilosrdno žigošući nepovoljne crte. U ovom
društvu niko ne može tek tako sebe nazvati Vojvodićem, Barjaktarovićem
ili Kneževićem, a da to nije stekao ličnom zaslugom ili nasleđem. A
Karađorđev predak Tripko je, po rodu, predanju i pesmi, bio - Knežević.
Umesno je je zapitati se: otkuda mu kneštvo?

Po predanju koje je zapisao sakupljač narodnog blaga Dragutin
Vuković, knez Bogdan Vojinović predak Tripka Guriša Kneževića, naselio
se u selo Liješnje u Rovcima negde početkom DžVI veka. Knez Bogdan je
pre toga živeo u LJešanskoj nahiji, ali je otuda, pošto je na dan svoje
slave, Ćirilovdan, pobio trideset podgoričkih Turaka, morao da beži u
Rovca, Tripko je peto koleno Bogdanovo, jer, po rodoslovnom pamćenju,
Bogdan je imao Radovana, Radovan Novaka, Novak Maksima, Maksim Mijata, a
Mijat Tripka.

Knez Bogdan Vojinović, kako kaže porodično predanje, potomak je
kneza Vojislava Vojinovića, čiji je predak vojvoda Vojin iz Vučitrna. Od
vojvode Vojina, odnosno kneza Bogdana Vojinovića, izvodi svoje poreklo
oko četrdeset bratstava u Crnoj Gori, među kojima, po ispitivanju našeg
znamenitog etnologa Jovana Erdeljanovića, Radulovići u cetinjskom
Bašinom Selu, Zavrgu kod Nikšića i pješivačkom selu Milojevići, gde se
jedan ogranak preziva Gavrilovići, zatim Radovići i Perovići (zvani
"Ozrinići") u bajičkom zaseoku Duboviku, Bojanići u Krivošijama, kao i
Punoševići i od njih Miloševići i Pejovići, Marićevići, Pajovići,
Vodalije (Odalovići), Boratovići i Parače u njeguškom Dugom Dolu,
Bogdanovići u Kopitu, Vujaši ili Vujaševići, Peraši i Ćorovići u Mircu,
Đuranovići u Dugom Dolu i Kamenarima, itd.

Vojinovići, na koje danas podseća veliki kameni Vojinovića most u
Vučitrnu, ispod koga je Sitnica, promenivši tok, prestala da teče pre
više od dva veka, jer se 1792. pominje da je već na suvom, van sumnje su
ona porodica koju narodni pevač uzdiže u pesmi"Ženidba Dušanova". Da
oni nisu samo plod mašte naroda junačkog pesništva, svedoči podatak da
se Miloš Vojinović pominje 1333. godine kao stavilac u dvorskoj službi
kod kralja Dušana, a u jednoj ispravi (tada već) cara Dušana 1351.
godine se pominju vlastelini Vojinovići - Vojislav i Altoman. U jednom
spisu se ističe da su Dušanovi savetnici bili braća Vojislav i Toma
Vojinovići. Stihovi narodne pesme, kad car Dušan, na poruku i uslov
latinskoga cara Mijaila da u svatove ne vodi sestriće Vojinoviće, gnevno
zavapi: "Dotle li se zulum oglasio / od sestrića, od Vojinovića!",
zapravo odslikavaju jade koje su, odista, Vojinovići zadavali
Dubrovniku. Pogotovu Vojislav Vojinović. Kako duhovito primeđuje
književni istoričar Miroslav Pantić, o tome svedoči jedno mesto "odavno
po zlu čuveno", u "Kraljevstvu Slovena" Mavra Orbina, gde se napada
Vojislav Vojinović kao šizmatik i vrlo opak čovek, što, drugim rečima,
znači: odani pravoslavac i ratoborni velmoža, koji je od Dubrovnika
danak uterivao. A o njegovom ocu Orbin je zapisao: "Pod raznim
izgovorima vojin je za svoga života naneo Dubrovčanima velike štete".

Dubrovčani plaćali porez Karađorđevim precima

Po Dušanovoj smrti, kada se već javljaju pukotine u zaljuljanom
srpskom carstvu, kudikamo je najjači vlastelin knez Vojislav Vojinović,
pomagač u mnogim poslovima caru Urošu, koji ga, mimo tadašnjih običaja,
izrikom pominje 1362. u jednoj ispravi izdatoj Dubrovčanima. Za
Vojislava Vojinovića istoričar Vladimir Ćorović kaže da je rođak, i to
veoma odan, mladome caru. Dve su verzije o srodstvu Vojinovića sa
Nemanjićima. Po jednoj, prilično labavoj, (Mavro Orbin), car Uroš se,
oteravši, na način svojstven Nemanjićima, od sebe kćer vlaškog vojvode
Vlajka, oženio kćerkom Vojislava Vojinovića, a po drugoj - vojvoda Vojin
je bio zet kralja Dečanskog, koji mu je dao u baštinu Humsku oblast,
što se potvrđuje i u jednoj ispravi cara Uroša koji Vojislava Vojinovića
naziva bratom. U ovom drugom slučaju bi stihovi narodne pesme, koja
Vojinoviće imenuje kao nećake cara Dušana, bili tačni.

Piše:

Mile

Nedeljković

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Istorijske sveske 2/10/2012, 10:26 pm

PRVI USTANAK PODIGLI SRBI IZ CRNE GORE

Udeo dinarskih plemenika u Prvom
srpskom ustanku, kako je pokazao Petar Šobajić, ne samo što je vidljiv
nego je i od neprocenjivog značaja. Upravo iz krajeva u kojima su
boravili potomci starih Vojinovića i Voždovi preci potiču mnogi
znameniti ljudi Prvoga ustanka: iz Rovaca je jasenički knez Teodosije
Marićević u Orašcu, iz Pipera Voždov barjaktar Tanasko Rajić i Uzun
Mirko Apostolović, iz Bjelopavlića kapetan Milutin Garašanin, iz Kuča
vojvoda Vasa Čarapić pod Avalom i Jovica Milutinović u Sankoviću kod
Mionice, iz Drobnjaka predsednik Praviteljstvujuščeg sovjeta Mladen
Milovanović i vojvoda Stojan Čupić, iz Vasojevića su starinom Hayi
Prodan Gligorijević i Čolak Anta Simnović, iz Banjana znameniti
valjevski Nenadovići i vojvoda Luka Lazarević, iz Pivljana vojvode Miloš
Pocerac i Arsenije Loma, iz Nikšića Sima Milutinović Sarajlija, knezovi
Grbovići u Mratišiću i Petar Moler, iz Morače su vojvode Petronije Šiša
i Hajduk Veljko Petrović, dok vojvodu Lazara Mutapa svojataju, kao i
Karađorđa, više plemena (Cuce, Rovčani, Vasojevići, Pivljani), itd.

Ovi prvaci, na čelu sa Karađorđem, njihove porodice i najveći deo
stanovništva koje se uoči Prvoga ustanka obrelo u Šumadiji, čineći
odlučujuću silu u istorijskom pregnuću 1804. godine, po rečima akademika
Petra Vlahovića vratili su Srbiju sopstvenom državnom životu, noseći tu
misao koja nije venula ni u vekovima robovanja, što je u etničkoj
istoriji srpskoga naroda bilo od presudnog značaja.

Oblast Vojislava Vojinovića, koji se vremenom, zamenom grada i župe
Zvečan za Brvenik sa čelnikom Musom (1363), uveliko pomerio na sever i
zapad, prostirala se od Rudnika do Dubrovnika, obuhvatajući Podrinje,
Užice, Sjenicu, Polimlje, Hercegovinu i Konavlje, a car Uroš ga još
podario i titulom kneza zahumskog.

Stradanje i rasejavanje Vojinovića nastaje po Vojislavljevoj smrti
(1363), kada sinovac Nikola Altomanović pobeđuje vojsku Vojislavljeve
udovice Gojislave (1367), a nju sa sinovima Dobrivojem i Stefanom baca u
tamnicu, preotevši joj do oktobra 1368. godine sve zemlje od Rudnika do
Trebinja. Orbinijeva vest da je Gojislava sa sinovima u tamnici
otrovana nije tačna, jer se iz dubrovačke arhivske građe vidi da se ona
sa sinovima, uz pomoć Dubrovčana, sklonila u Albaniju.

Kada je Nikola savladan 1373. godine od združene vojske kneza
Lazara, bosanskog kralja Tvrtka i kopljanika ugarskog kralja Lajoša,
koje je predvodio Nikola Gorjanski, Vojinovići su, usled promenjenih
prilika, bili slabašni i nemoćni da imaju vidnijeg udela i pokušaju da
povrate staru svoju državu, našavši pribežište i spas u susedstvu
Dubrovčana, odakle su, preko Čarađa, njihovi potomci, među kojima je
najvidljiviji Bogdan Vojinović, a potom njegov unuk Punoš, krenuli put
plemena NJeguša, a drugi, pak, među Kuče, posle skrivanja među
Arbanasima. Otuda i razlike u njihovom pamćenju o zemlji matici -
Kosovo, Podrinje, Hercegovina...

Tako je, u najkraćem, teklo zbežavanje kosovskih Vojinovića, u čije
potomke narodno predanje uvršćuje i pesmom opevanog Voždovog pretka
Tripka Guriša Kneževića.

Dolaskom u Šumadiju, tačnije ponovnim prebivanjem u njoj, s obzirom
na to da su Voždovi preci živeli na rudniku u DžIV veku, nastavlja se
grananje Voždove loze. U Šumadiji, po nalazu Borivoja M. Drobnjakovića,
srodnici Karađorđevića su potomci Karađorđevićevih stričeva - Kuzmići
(Jockovići, Pajovići) u Mramorcu, Marinkovići (Kočići, Kojadinovići
Stankovići, Radojkovići, Joškovići) u Cerovcu, Vasići u Baničini,
Saranovci (Živanovići - Krkići, Jeremići, Binići, Bacići, Vitorovići,
Mitrašinovići, Senići) u Selevcu, Gitarići u Dobrodolu i Starčevići u
Bašinu, kao i potomci Karađorđevićevog brata Marinka - Marinkovići u
Topoli i Krćevcu, koji svi i dan danas slave Sv. Klimenta. Dinastija
ponikla u narodu i izrasla iz njega orođena je i sa nizom drugih radova.
Tako su usled ženidbeno-udadbenih veza sa Karađorđevićima svojta
Ivanovići zvani Ivanekići u Krćevcu, Dukići u Banji, Novakovići (staro
prezime) u Vlakči, Gerasimovići Perinići/Radovanovići, Markovići) u
Venčanima i Darosavi, Manojlovići u Topoli, Simići i Trpkovići u
Mramorcu.

Udajama Karađorđevih kćerki u srodstvo sa ovom vladačakom lozom su
uvedene vojvodske porodice Milovanovića, Ristića-Pljakića, Karamarkovića
i Čarapića. U krug rođaka su ušli i Anastasijevići, Bojanići,
Nikolajevići, Petronijevići, Pešike, Radojlovići, Radojčići, Ristići,
Simići, Stojadinovići u Beogradu, Pavlovići u Kragujevcu, Bogatinčevići u
Šapcu.

Ženidbom Karađorđevićevog sina Aleksandra sa Persidom Nenadović,
kćerkom vojvode Jevrema i unukom gospodara Jakova Nenadovića (1830. u
Hotinu), spojene su dve najuglednije i najmoćnije, a i suparničke,
porodice toga vremena - Karađorđevići i Nenadovići. A ženidbom Kneževića
Petra (kasnije kralja) sa kneginjom Zorkom (LJubicom), kćerku knjaza
Nikole (Cetinje, 1883), rođački su povezane dve srpske dinastije -
Karađorđevići i Petrovići.

Vremenom će supruge, majka Karađorđevića biti i vlaške bojarke,
ruske kneginje, grčke i danske princeze, među tastovima će biti
rumunski, grčki i italijanski kralj među zetovima će se naći i ruski
veliki knez iz carske porodice Romanova. Stepen orođenosti dinastije
Karađorđevića sa evropskim dvorovima najbolje se može videti iz
činjenice da je, u ovom trenutku, kraljević Tomislav Karađorđević, na
osnovu stepena sredstva sa kraljevskim domom Velike Britanije, u najužem
krugu potencijalnih pretendenata na - englesku krunu.

Piše:

Mile

Nedeljković

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Istorijske sveske 2/11/2012, 10:42 pm

Slavu slave zemunski ribari: Petrovdan ispod Gardoša

sve su njiveZELENE, alaske su BELE

Posle litije, sečenja kolača i
zvanične zakuske, oni najraspoloženiji slavlje su nastavljali u
lokalima, Kod plavetne štuke, Kod zlatnog šarana, Kod belog medveda, Kod
sedam graničara,Kod sedam čunova...

U predratnom Zemunu bilo je više većih
verskih manifestacija koje su bile vezane za pojedine parohijske crkve,
pravoslavne, rimokatoličke i evangelističke. Među tim svetkovinama vrlo
zanimljive Svetonikolajevskoj crkvi, najstarijem mirskom hramu u gradu, a
to su bile: hramovna slava 9/22. maja (Prenos moštiju sv. Nikole, tzv.
letnji sv. Nikola) i slava zemunskih ribara pravoslavne veroispovesti,
nastavljača pozitivnih tradicija bivšeg ribarskog esnafa, koji su svake
godine 29. juna/12. jula svečano obeležavali dan svojih cehovskih
zaštitnika - sv. apostola Petra i Pavla.

O Petrovdanu, kako se kraće naziva ovaj praznik, pisala je i
tadašnja beogradska štampa jer je ribarska slava okupljala veliki broj
građana, prvenstveno Gardoša i Donjeg grada. Osim ribara i članova
njihovih porodica slavlju su prisustvovali ugledni opštinski zvaničnici
gradonačelnik dr Petar Marković, gradski savetnik Branko Drenovac,
gradski fizici dr Sava Nedeljković i dr Đorđe Čučković

Prangije pucaju sa Gardoša

Uoči slave, pre početka večernjeg bogosluženja (bdenija), osim
crkvenih zvona malo, srednje i veliko) na sutrašnji dan građani su
podsećani i pucnjavom iz više crkvenih prangija (male, srednje i
velike), koje su se oglašavale s desnog platoa brega Gardoša gde su
zaduženi za ovaj posao, obično parohijani iz ribarskog kruga: ribar
Petar Dimitrijević (zv. Riflač) i drugi. Palili prangiju, donosili su
sve što je bilo potrebno, ložili vatru u kojoj je ležao vrh štice (duga
gvozdena valjkasta, na vrhu zašiljena šipka usađena u drvenu dršku),
punili prangije eksplozivnom smešom (crni barut), zatim drvenim čepovima
zatvarali njihove gornje otvore i kad su se oglasila crkvena zvona,
šticom, (njen užareni vrh stavljen je u mali donji otvor prangije).

Istorijske sveske 50_f1

Ribarski barjak na Bogojavljenskoj litiji 19. januara 1938: među
nosiocima su Milan Jeremić Ćapa, Sava Petrović Geja i Petar Stojković
Šimer

Sutradan služena je liturgija, često
arhijereska, od strane više sveštenika (paroh protojerej Branko Paunović
(+1951), veročitelj Hristifor Milošević (Pop-Rista), prof. Grigorije
Konstantinović, dr Filaret Granič i dr), uz asistenciju mešovitog hora
Srp. zanatlijske pevačke i prosvetne zadruge koju je vodio veroučitelj
Luka Gavrilović.

Posle bogosluženja u crkvi organizovana je litija koja je tri puta
obilazila oko hrama i koja je imala svoj redosled: crkveni barjaci (3 do
4) na čelu, deca školska (obično manje jer je raspust), odrasli
muškarci, esnafski barjak i pozivni ribari, mešoviti hor s društvenom
zastavom (barjaktar bravar Milan Ćurčić), nosioci velikog slavskog
kolača i slavskog žita (koljivo), đaci u stiharima (s jednim "zlatnim
krstom", šest s piracima i šest s ripidama), a između njihova dva
razmaknuta reda išli su đaci poslužioci sveštenika u oltaru s
celivajućom ikonom tog dana (sv. apostoli Petar i Pavle) i drugim
ikonama, ručnim zvoncima i jedan s kotlićem s osvećenom vodom i
bosiljkačom (više strukova suvog bosiljka u donjem delu povezanih
crvenoplavo-belom ili crvenom trakom) i služašči sveštenici. Zatim je
dolazilo "nebo" koje su nosili mlađi ribari, a pod njim bio je u rangu
najstariji sveštenik ili, ako su bili prisutni, episkop ili patrijarh.
Pored četiri nosioca crkvenog neba išli su, s obe strane, po tri ribara s
esnafskim duplirima (staklom zaštićena svetiljka sa po jednom
zapaljenom svećom), a iza neba - ugledni zvaničnici: predsednik
političke i crkvene opštine, kum (domaćin) slave, prisutno vojno lice,
predstavnici organizacija, ustanova i društava, i građani i građanke,
odnosno svi ostali.

I ribarski barjak imao krmanoša

Posebno mesto u svečanoj povorci i slavlju pripadalo je velikom
esnafskom barjaku sa slikom patrona sv. apostola Petra i Pavla, s jedne
strane, i sv. Nikole, s druge strane, jer su ribari i njihov esnaf od
davnina pripadali hramu sv. Nikole u neposrednoj blizini Dunava. To je
najstarija parohijska crkva u gradu i nalazi se u podnožju Gardoša, dela
starog Zemuna sa prizemnicima i tršćarama ribara, lađara, veslara,
piljara, sitnih zanatlija, nadničara i drugih, naravno, skromnijih
mogućnosti i siromašnijeg imovnog stanja.

Istorijske sveske 51_f1

Članovi Odbora za obnovu barjaka Srpskog ribarskog udruženja 1935.
godine. Sede (sl. na d.): ribar Nikola Jovanović Drakula, ribar Sava
Petrović Geja, trgovac Milan Jeremić Ćapa, protojerej Branko Paunović,
učitelj Kosta Petrovački, poštar Pavle Simić, trgovac Sava Bajić; stoje
(s l. na d.): gostioničar Nikola Atanacković Tica, ribar Gaja Stjković,
ribar Đuro Popović Bretur, crkvenjak Boško Jančić i ribar Toma
Zamfirović Giga

U toku druge prošlosti ribarskog ceha
ili esnafa barjak, zapravo njegov tekstilni deo je nekoliko puta
obanvljan. Poslednji, sadašnji barjak zamenjen je 1935. godine kad je
posebni odbor na čelu s parohom Brankom Paunovićem, poručio kod tada
poznate radionice Ivkovića u Novom Sadu novi barjak od svetloplavog
brokata. Ovaj tekstilni deo se za prezentaciju i nošenje montira na
stari gornji metalni deo s krstom, simboličnim "zlatnim šaranom",
golubom i raznovrsnim baroknim ukrasima od kovanog gvožđa, sve obojeno
zlatnom bronzom. ta dva dela (metalni i brokatni) stavljaju se, odnosno
podižu na osam dugačkih crveno-plavo-belo obojenih kopalja (oble motke),
koje ribari nazivaju štice. Postavljan je u porti crkve i dva puta
godišnje nošen u ophodnji oko crkve (crkvena slava i slava ribara) i u
nekoliko ustaljenih i propisanih litija koje su prolazile glavnim
ulicama grada (Nikolajevska-Glavna-Gospodska-Veliki trg-Kej 5. novembra
na Bogoja-vljenje-Zmaj-Jovina-Glavna-Karamatina-
Fruškogorska-Nikolajevska). Nošenje barjaka bilo je naporno za osmoricu
ribara. Naročito je to bilo teško nosiocu vertikalnog koplja, koji je
jedini imao tzv. dupli kaiš preko leđa i ramena. Ova naporna dužnost
poveravana je fizički jačim ribarima-Antonu Čezi, zv. Lancman i stasitom
Petru Stojko-viću zv. Pera Šimer. U nešto lakšem položaju bila su dva
nosioca prednjeg dela i poslednji, tzv. kormanoš, koji je šticom
podupirao glavni stubac.

Početkom 50-tih godina, pod
uticajem nove vlasti, odnosno režima,u obeležavanju slave učestvuju samo
vernici, prvenstveno žene, koji su poticali iz ribarskih porodica

Posle obilaska litije oko crkve ona se
zaustavljala u južnoj i zapadnoj strani porte, i kod istočnog zida
crkvene zgrade je obavljan obred osvećenja slavskog žita i kolača, u
kojem je određenu ulogu imao i kum koji je učestvovao u okretanju i
presecanju kolača i njegovom darivanju. Početkom 30-ih godina, na
primer, dar je iznosio oko hiljadu pa i više dinara. I danas je u
sećanju tada prisutnih građana slika kad je kum na kolač stavljao veliku
banknotu od hiljadu dinara s likom sv. velikomučenika Georgija na belom
konju. Siromašniji svet je posle prepričavao da je domaćin osim osnovne
obaveze (kolač, žito i sveća) na kolač stavljao "đurđevdan", kako je u
to vreme nazivana ova najveća, odnosno novčanica najviše vrednosti.

Crkveni deo slavlja završavan je prigodnim slovom jednog od
služaščih sveštenika. Posle je narodu deljeno žito s parčetom slavskog
kolača, često i poneko piće - vino ili pivo.

Ribarska zakuska i baba Milkina pesma

Pozvani gosti i sveštenici s kumom su zatim prelazili u malu salu,
zapravo u skromne prostorije nekadašnje Srpske osnovne škole (osnovane
1745), i u njoj je priređivana bogata zakuska. Držani su kraći govori i
zdravice i pevana su mnogoljetstva (Mnogaja ljeta i Usliši, Gospodi,
želanija naša). Za stolom su bili i stariji ribari i izuzetno poneka
žena iz ribarskih porodica. Međutim, može se reći da je uvek bila
prisutna već starija Milka Burovac koja je bila pripremljena da na
neprimetan poziv paroha B. Paunovića svojim prodornim, otvorenim glasom
otpevao gostima popularnu ribarsku pesmu. Sve se njive zelenile, alaske
se bele... koju su prihvatali mnogi prisutni jer su je više puta čuli,
ali je vodeći glas baba Milke sve nadmašivao.

Istorijske sveske 51_f2

Ribari Giga i Joca Frlog u svom čunu posle lova na Dunavu, snimljeni marta 1963. godine

Posle ove prve ture gostiju na red su
dolazili ostali ribari i pozvani građani i svi oni koji su učestvovali u
organizovanju slavlja i posluživanju. Oni koji su bili raspoloženi da
slavlje nastave, mogli su to da urade u obližnjim kafanama i restoranima
(Kod plavetne štuke, Kod zlatnog šarana, Kod sedam graničara, Kod belog
medveda) i krčmama (Kod sedam čunova) i drugim lokalima.

Politika je, 13. jula 1930. godine zabeležila da su zemunski ribari,
uz pucnjavu prangija "na svečani način proslavili svoju slavu", i da su
se "po tradiciji okupili mnogi Zemunci" i da je "posle sečenja kolača
gostima priređena bogata zakuska.

U istoj vesti pisalo je da su svoju slavu proslavljali i beogradski
ribari. "Crkveni obred i sečenje kolača izvršeno je u kafani Borča gde
se nalazi sedište udruženja", da je "kafana za ovu priliku bila posebno
dekorisana" i da se "u nju ulazilo kroz ribarsku mrežu". Domaćin slave
bio je Miloje Aračić, nekadašnji narodni poslanik, koji je tada bio
posednik velikih ribolova.

I na kraju: kad je obnavljan esnafski barjak ribara (1935), izrađen
je i novi crni barjak na jednom koplju, na kojem su krst od serbrnaste
trake, srebrnaste rese po ivicama i izvezeni tekst: Srpsko ribarsko
udruženje/Zemun 1935.

Crni barjak je nošen na sahranama ribara i onih građana koji su
svojim radom na bilo koji način zadužili ribare (stalni priložnici i
višestruki kumovi). To je bilo u duhu pređašnjih vremena kad su esnafi
bili i neka vrsta religijske i organizacije uzajamne pomoći u vreme
bolesti i drugih nevolja svojih članova. U slučajevima smrti njihove
strukovne organizacije (esnafi) bi preuzimali brigu oko sahrane i
posmrtne ostatke članova nosili bi do večne kuće.

Na opisani način proslavljen je Petrovdan do ratne 1941. godine. U
vreme okupacije slava nije održavana, a i Nikolajevska crkva nije
radila. Posle oslobođenja obeležavanje praznika bilo je skromnije (nošen
je barjak i obavljen je obred osvećenja žita i sečenje kolača).

ČLANOVI ZEMUNSKOG RIBARSKOG ESNAFA

Vlasnici tikvara: Đuro Paušak (1), Pavle Kuzmanović Šokac s Nikolom
Lalićem (1), Gaja Stojković i Antun Čezo Lancman, u izvesnom odnosu i
Ilija Gavrilović Denda (1), Sep Leli, pa Franc Gracer (1), Đuro Čezo (1)
i Franja Bognar (1).

Zakupci ribolova na delu Dunava i Save: Petar Sirbu (vlasnik
drvarica), Petar i advokat Aleksandra. P. Spaić, Pavle Mecger, Sep Leli,
Nikola Atanacković Tica, Franja Paušak i Dragan Momirović.

Vlasnik čamaca: Konstantin - Kojka Simić kojije čamce izdavao privatnim licima.

Ribarski majstori i ribari (pravoslavne vere): Nikola (i
gostioničar) Atanacković Tica, Trifun (i piljar) Atanacković, Nikola
Atanacković (zv. Pepica), Petar Barković, Spasoje Bajić, Đura Bašić,
Petar Burovac (zv. Pera Žuža), Ilija Gavrilović Denda, Đorđe
Dimitrijević, Kosta Egić (zv. Koja Mašica), Božidar (zv. Boža Lila) i
Đorđe (zv. Đoka Lila) Zamfirovi Đorđe Zamfirović (zv. Đoka Giga) i Toma
(zv. Toma Giga) Zamfirović, Đorđe i Nikola Jovanović Drakula; Nikola
Joksimović (zv. Husar), Nikola (i gostioničar) Lalić (zv. Čova), Jovan
(i lađar) LJubinković Puba, Đura Popić Bretur, Ilija Popović, Sava
Petrović Geja, proslavljeni dobrovoljac srpske vojske u prvom svetskom
ratu, Lazar (i tamburaš) Petrović (zv. Laza Tepelinac), Gaja i Mihailo
(zv. Miša Brlja) Stojković, Petar Stojković (zv. Pera Šimer), Simeon
Subotić Rapa, Vasilije Teodorović (zv. Vasa Rus).

Nadničari i pomoćnici: Petar Dimitrijević (zv. Pera Štruca), braća
Stevan (zv. Spida) i brat mu zv. Mica (prezime nepoznato) i čuveni
"donaujeger" Dušan Lislov-Kuzmanović (zv. Dule Riflač).

Piše:

Miodrag

Dabižić

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Istorijske sveske 24/11/2012, 10:03 pm

Na ovim
prostorima, gde se malo koja institucija može pohvaliti nekom
tradicijom, jedna kafana u Zemunu sprema se da proslavi svoj stoti
rođendan

VEK zlatnog šarana

Na obali Dunava, ispod Gardoša,
tamo gde je pristajala skela, Arkadije Bokalić, u svojoj kući, otvori
kafanu, nazvavši je "Zlatni šaran". Prvi gosti, uz peć bubnjaru na
olajisanom patosu, bili su dunavski alasi i seljaci koji su čekali skelu
da ih odveze u bašte na drugoj obali plave reke. Izbor pića je bio
bogat: može vino, a može i rakija. Ali je zato riba uvek bila sveža: iz
Dunava je "uskakala" pravo u tiganj. Bokalića je nasledila udovica
Dobrila, pa sin koji je bio ugledni bankar, a lokal su kasnije vodili
legendarni zemunski ugostitelji, poznatiji po nadimcima nego po krštenim
imenima i prezimenima - Tica, Bata Gajdaš i Malajac

Za mnoge Beograđane, kada se pomene
Zemun, jedan od sinonima Zemuna ali i svojevrstan orijentir - to je
jedan od objekata za koga "svi znaju gde se nalazi".

Ima nekoliko verzija o tome kada je "Šaran" počeo da radi, ali
najverovatnija je ona po kojoj je to bilo pre ravno jednog veka 1898.
godine. Ovaj restoran jedan je od najstarijih među mnogobrojnim
zemunskim kafanama.

Prema nekim zapisima i usmenom predanju, ugledni zemunski građanin
Arkadije Bokalić je u svojoj kući, na samoj obali Dunava, na mestu gde
je nekada bilo zemunsko pristanište i gde je još uvek pristajala skela,
otvorio kafanu nadenuvši joj ime "Zlatni šaran". Verovatno da gospodin
Arkadije nije ni slutio da će ova kafana upravo doživeti stogodišnjicu
postojanja - zlatni jubilej, shodno pridevu iz svog imena.

U imenu, kafana je zadržala tada već pomalo mutno sećanje na
nekadašnje bogatstvo grada, koje se gomilalo od polovine DžVIII veka.
Tada je Zemun, koji se posle dva veka pod Turcima ponovo vratio pod
okrilje hrišćanstva, doživeo svoj najveći ekonomski napredak u istoriji.
Na granici tadašnje dve moćne carevine, Austrije i Turske, ali i na
granici Zapada i Istoka, grad je postao jedan od najznačajnijih
trgovačkih centara ovog dela sveta, centar u koji je stizala i odakle je
otpremana svakojaka roba i slivalo se silno bogatstvo. Zemun su u to
vreme nazivali "malim Bečom" i "srebrobogatim", pa je posle normalno da
su gostionice u gradu nosile i adekvatna imena: "Kod zlatnog ankera",
"Kod zlatne štuke", "Kod zlatnog orla", "Kod srebrne kugle"... U vreme
kada je gospodin Arkadije Bokalić otvorio svoju kafanu, bogatstva i
raskoši je već znatno manje bilo, ali, eto, on joj je dao ime "Zlatni
šaran".

Istini za volju, ovo ime ipak nije bilo primereno kafani. Od prvog
dana, ona je postala omiljeno stecište alasa sa Gardoša i zemunskih
seljaka iz Gornje varoši koji su tu svraćali dok su čekali skelu kojom
su odlazili u svoje bašte na Červenki, na banatskoj obali Dunava. To
jeste bio čestit i radan, ali ipak priprost svet - elitni gosti su u to
vreme odlazili u daleko uglednije restorane u hotelima "Grand" i
"Central" ili u "Veneciju". Alasi su inače bili poznati "veseljaci"
(pijanci i kavgadžije) pa je u "Šaranu" često dolazilo do tuče i svađa,
uprkos svim naporima vlasnika da održi red i ugled kafane.

IZ UGOSTITELJSKE TRADICIJE BEOGRADA U KAFANI "KOD DIVLJEG ČOVEKA"

Beograd je krajem osamnaestog veka imao 140 mehana, čak pet pivara, a po kavgama i pijankama upamćen je baron Trenk.

Za vreme duže austrijske okupacije (1718-1739), prema raspoloživim
arhivskim podacima, u Beogradu je bilo više mehandžija, a manje
kafedžija - pouzdan znak da se vino više cenilo od kafe. Zabeleženo je
da je bilo i trideset šest pekara, jedan poslastičar, jedan "lebcelter" -
rodonačelnik kasnijih "licidera", te jedan pekar koji je pravio kolače
na orijentalan način. Pominju se i kuvari, a naročito se ističu trojica
koji su kuvali za princa Aleksandra.

Jedan austrijski hroničar piše:

"Život u nemačkom Beogradu nije bio monoton; pre bi se moglo reći da
je bio bučan... Stanovništvo se mnogo zadržavalo u mehanama, kantinama i
kavanama, u kojima je trošilo svu svoju zaradu. LJudi su se lako
zaduživali, i kada nisu mogli odgovoriti svojim obavezama, oni bi
jednostavno iz Beograda nestali". Dalje isti autor navodi da je u
Beogradu tada bilo oko sto četrdeset kafana i mehana, a beleži i da se
general Maruli, u svome izveštaju iz 1731. godine, žali "kako svaki
nevaljalac koji ovamo dobegne i uzme jednu sobu pod kiriju, kupi bure
ili dva piva, ili ih uzme na veresiju, i toči, a da bi se što bolje
koristio - skriva propali i bestidni ološ i dotle radi dok ne propadne i
druge ne upropasti".

Poznate kafane bile su "Kod crvenog vola", "Kod tri zeca", "Kod
divljeg čoveka", "Kod crnog orla", a u srpskom kraju nalazila se
"Ekmeklučka kafana". Pili su se pivo (tada je u Beogradu bilo ukupno pet
pivara!), vino i rakija, najčešće iz okoline grada. Među silnim
kavgadžijama, koji su činili znatan deo internacionalne populacije,
pominje se, po svojim nedelima čuveni, baron Trenk. Među različitim
zabavama, pominju se balovi, na kojima su građani "i pored sveg veselja u
sali bili prestravljeni, jer se za svaku sitnicu hapsilo i udaralo po
sto batina". U Beogradu se tada nalazio i zoološki vrt, koji je pripadao
princu Aleksandru. Vrlo je omiljeno bilo i posmatranje jadnika koji su
bili vezivani za stub srama, a još veća poslastica bila su javna
pogubljenja.

Posle smrti Arkadija Bokalića, gostionicu, koja je u međuvremenu,
promenila ime u "Šaran", nastavili su da vode njegova udovica Dobrila i
sin Lazar. Lazar Bokalić je uz to učio i velike škole i kasnije postao
ugledan bankarski činovnik i istaknuti zemunski sportski radnik, pa je
imao sve manje vremena za kafanu koju je na kraju i prodao.

Do početka Drugog svetskog rata "Šaran" je promenio nekoliko
vlasnika, a najpopularniji među njima bio je Antun Trnavac, zvani Bata
Gajdaš. Pošto se penzionisao ovaj vešti zemunski ugostitelj je sklepao
nekakvu drvenu kolibu na drugoj obali Dunava, "u ritu", i u njoj točio
piće i služio prženu ribu alasima i prvim "vikendašima", a ovu svoju
ilegalnu krčmu nazvao je zvučnim imenom "Hilton"!. Pred početak Drugog
svetskog rata "Šaran" je vodio Nikola Atanacković, zvani Tica, takođe
poznati zemunski ugostitelj.

U međuratnom periodu "Šaran" je došao na glas kao restoran u kome se
spremaju najbolji riblji specijaliteti. Kažu, da je tada na jelovniku
bilo 70 raznih jela od rečne ribe, ali su od pića i dalje služeni samo
rakija i vino! I profil gostiju je polako počeo da se menja. Iako su
alasi i dalje bili među najbrojnijim mušterijama, dolazilo je sve više
takozvanog "finog sveta", među njima i dosta Beograđana, naročito
glumaca i drugih boema, ali i bogatih trgovaca, političara pa i
ambasadora.

Posle Drugog svetskog rata "Šaran" je nacionalizovan i pripojen
ribarskoj zadruzi istog imena, u koju su silom uterani i svi zemunski
alasi. Kafana je ponovo svedena na bezličnu krčmu o kojoj je novi -
društveni - vlasnik malo vodio računa, pa je objekat sve više propadao i
gubio svoj ugled. Tek 1952. godine, kada je "Šaran" postao vlasništvo
Poljoprivredno-industrijskog kombinata "Srem", situacija je znatno
popravljena.

Iako je restoran zadržao svoj stari izgled - sa olajisanim crnim
podom, peći bubnjarom smeštenoj u ćošku i vratima između dve sale, poput
onih u kaubojskim filmovima - kvalitet kuhinje je znatno poboljšan, a
asortiman jela od ribe postao raznovrsniji, baš kao i izbor pića koje je
nuđeno sve učestalijim ali i otmenijim gostima.

Za nagli porast popularnosti "Šarana" velike zasluge imala je i
sjajna konobarska garnitura koja je tih šezdesetih godina posluživala
goste. Iako sasvim različiti - jedan je bio simpatičan notorni pijanac,
drugi obešenjak i spadalo, treći flegmatičan a četvrti brz i okretan -
predstavljali su sjajan tim konobara zbog koga su mnogi gosti "Šarana"
postali stalni.

Od stalnih gostiju "Šarana" bio je i poznati zemunski boem,
veterinar Miša Pilipić, za koga se priča da je svakog drugog januara, za
stalne goste, u restoran dovodio neku od čuvenih ciganskih muzičkih
bandi iz Srema, a akteri tih celodnevnih zabava još dugo su ih pamtili.
Ovakva slavlja i obeležavanje početka nove godine do danas je ostala
tradicija ovog restorana. U "Šaranu", inače, drugim danima nije bilo
muzike, ali je vrlo često među gostima bilo pojedinaca sa gitarama ili
dobrih pevača. Dešavalo se tako da pesmu sa jednog stola prihvate i
drugi i da čitava kafana kao jedno veselo društvo i zoru dočeka, jer se
"fajront" nikada nije strogo poštovao. Tako je "Šaran" veoma brzo, već
sredinom šezdesetih godina, postao jedno od najpopularnijih mesta ne
samo u Zemunu već i čitavom Beogradu.

Zaposleni radnici u "Šaranu" odbili su 1966. godine ponudu zemunskog
ugostiteljskog preduzeća "Central" da uđu u njegov sastav, pa je
restoran nastavio da radi u okviru PKB Turist (današnji "Beoturs").

Iste godine izvršeni su obimni radovi na detaljnom preuređenju i
renoviranju čitavog objekta. Slični radovi preduzeti su i 1981/82.
godine kada su sav enterijer a dobrim delom i fasada pretrpeli znatne
izmene. Planove za ovo renoviranje uradio je poznati arhitekt Petar
Đaković, pa je "Šaran" po ambijentu postao jedna od najlepših kafana
naše prestonice. Deo stalnih gostiju, nezadovoljan promenama i
smatrajući ih isuviše "otmenim"; prestao je da dolazi i potražio neki
drugi, skromniji kutak, ali je zato "Šaran" dobio mnoštvo novih gostiju.
I ova vrteška na kojoj se smenjuju gosti različitog statusa i ugleda,
očigledno je još jedna od tradicija ovog restorana. I pored svega, to je
jedna od najpopularnijih beogradskih kafana i svakako ponos zemunskog
ugostiteljstva.

Veliki pregalac ove kafane je upravnik Milorad Petrović, zvani
Milajac, koji je radio u beogradskom ugostiteljstvu do 1976. godine,
kada dolazi u "hram" ribarskog kulinarstva zemunski "Šaran". Malajac,
kako ga svi zovu, u ovom restoranu prošao je sve faze rada: bio je
konobar, šef smene a danas je upravnik. Ovu dužnost obavlja već punih 15
godina.

Na pitanje šta je to što privlači goste u ovaj restoran, upravnik kaže:

"Nema tu nikakve tajne. Ovde se riba priprema čitavo jedno stoleće i
uvek na isti način, tehnologija je ostala ista. Ova generacija
zaposlenih koristi se savremenim uređajima ali samo za brže pripremanje,
ali ne i na račun kvaliteta koji gost očekuje."

"Šaran" ima prednost kada je u pitanju sveža riba, jer svakog dana
ovde stiže šaran, smuđ, som, kečiga, bela riba - direktno od dunavskih
alasa. Ribari od Starih Banovaca, pa sve do Tekije na Đerdapu, prosto se
utrkuju ko će prodati ribu "Šaranu". Ista konkurencija važi i za
ribnjake, bilo da je reč o ribnjaku iz Jakova ili Ečke kod Zrenjanina.

Tako radi "Šaran" u kome danas o apetitu gosta brine tridesetak zaposlenih koji rade u dve smene.

"Šaran" je za zemunske kultno mesto. Kažu, kada je jedan Zemunac -
gastarbajter došao posle dugo godina iz prekookeanskih zemalja, pre nego
se sa porodicom pozdravio pitao je: "Je l' je ručak u "Šaranu"?

Nema više starih alasa, teških pesnica i velikog srca. Sad su gosti neki ljudi debljih novčanika i finijih manira.

Isto je samo velika plava reka.

I alaska tugovanka:

"A u Dunav riba plovi,

nema koj da lovi".

Piše:

Sreto

Dragaš

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Istorijske sveske 12/1/2013, 3:08 pm

datumi RAZARANJA Beograda

91.

Singidunum je rimski vojni logor sa IV Flavijevom legijom.

441.

Huni su srušili Singidunum

posle 450.

Singidunum je pod vlašću Sarmata

oko 470.

Istočni Goti proterali su Sarmate iz grada

488.

Gepidi osvojili Singidunum

504.

Goti zauzimaju grad, ali on mirovnim ugovorom...

510.

... pripadne Vizantiji

535.

Vizantijski car Justinijan I obnavlja Singidunum

584.

Avari osvajaju i razaraju antički Singidunum

592.

Vizantija ga je povratila

596.

Avari srušili bedeme grada, ali je vizantijska vojska zadržala grad

oko 630.

SlovenisuosvojiliSingidu-num

827.

Bugari će preuzeti vlast nad tvrđavom

878.

Javlja se grad sa čisto slovenskim imenom -- Beograd

896.

Ugarska vojska je napala Beograd

971.

Vizantija osvaja Beograd, a od nje ga

posle 976.

preuzima car Samuilo

1018.

Car Vasilije II ruši makedonsko carstvo i Beograd opet postaje vizantijski

1071.

Ugarska opseda Beograd

1072.

Vizantija preuzela Beograd

1096.

Ugarska vojska razorila Beograd, ali ga je Vizantija zadržala

1127 .

Mađarski kralj Stevan II ruši Beograd i njegovim kamenom gradi Zemun

1154.

Vizantijski car Manojlo I uzvraća istom merom Ruši Zemun i beogradskim kamenom ponovo gradi Beograd

1182.

Ugarska napala i opljačkala Beograd

1185.

Vizantija povratila Beograd diplomatskim putem

1230.

Beograd je u sastavu Bugarske

1232.

Grad je pripao Ugarskoj

1284.

Srpski kralj Dragutin dobio je od ugarskog kralja vlast nad Beogradom, i tako Beograd postade prvi put srpski

1316.

NJegov brat Milutin oružano osvaja Beograd

1319.

Ugarski kralj osvaja i spaljuje Beograd

1382.

Protivnici ugarske krune, braća Horvati, osvajaju Beograd

1386.

Ugarska je povratila Beograd

1403.

Despot Stefan Lazarević dobija od ugarskog kralja vlast nad
Beogradom. Obnovio je tvrđavu i gradsko naselje, i učinio ga srpskom
prestonicom

1427.

Ugarska preuzima Beograd

1440.

Turska napada Beograd, ali će grad, uz velika razranja, biti odbranjen

1456.

Ugarska i krstaška vojska odbraniće od turske vojske Beograd. Grad je razrušen

1521.

Ugari predali Beograd Turcima,posledvomesečne opsade

1688.

Austrija preotela Beograd od Turaka

1690.

Turci isteruju Austrijance iz Beograda Austrijska vojska osvojila Beograd

1739.

Turci vraćaju Beograd

1789.

Austrijanci su ponovo u Beogradu, ali ga...

1791.

...ustupaju Turcima mirnim putem

1806.

Srpski ustanici zauzimaju Beograd koji je, tada, postao centar nove Srbije

1813.

Turci ponovo zauzimaju Beograd

1815.

Drugi srpski ustanak. Na scenu stupa Miloš Obrenović

1830.

Sultanov hatišerif o autonomiji Srbije

1867.

Mihailu Obrenoviću predati ključevi Beograda

1878.

Na Berlinskom kongresu priznata nezavisnost Srbije

1882.

Srbija postaje kraljevina, a Beograd njena prestonica

1914.

Austrijska vojska ulazi u Beograd i ostaje samo tri meseca, da bi...

oktobra 1915.

... ponovo ušla i ostala tri godine

1918.

Prvog novembra Beograd opet postaje srpski, ali decembra iste godine postaje jugoslovenski, bez borbe

1941.

Nemci bombarduju Beograd 6. i 7. aprila, i 12. aprila ulaze u njega tako razrušenog

1944.

Amerikanci bombarduju Beograd

1944.

Beograd oslobođen od Nemaca mukama i žrtvama ruskim i partizanskim

1997.

I tu je kraj. Za sada
(Iz knjige „Beli grad, kulturna istorija Beograda", grupa autora, izdavač: MEDIART, 1997)

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Istorijske sveske 19/2/2013, 8:37 pm

Ovde je zgasla
država Nemanjića, ovde se rodila nova srpska država, a za Jugoslaviju
niko nije podneo toliko žrtava kao Šumadinci

zemlja ŠUMADIJA hajdučka, doseljenička i pobunjenička

U našim starijim srednjovekovnim
izvorima nema pomena o Šumadiji. To pada dosta u oči s toga, što taj
kraj, iako prekriven ogromnim šumama, nije bio bez izvesne kulturne
tradicije i bez političkog značaja.

Stojan Novaković je nalazio, da se grčko, sa staroslovenskog
prepisano, ime parohije Grontsos u braničevskoj eparhiji, koje se navodi
u povelji vizantiskog cara Vasilija II izdatoj 1020 god. ohridskoj
arhiepiskopiji, odnosi na župu Gružu.

Šumadija oko Niša

Grčki pisac DžII veka, Jovan Kinam, kazuje, da je župan Desa vladao u
toj oblasti, koja da je bila bogata i s dosta stanovništva. Ali o
granicama te oblasti ne znamo ni odatle ništa izbliže; Kinam, koji priča
kako je car Mihajlo iz Niša uputio svoju vojsku prema Drini kroz
lugomirski kraj (Longomir) ne kaže, da li taj kraj ima kakve veze s
Dendrom, i kako uopšte stoji prema njoj, a to bi za naše opredeljivanje,
pošto poznajemo Lugomir, bilo od odlučnog značaja.

Istorijske sveske 17_f1

Princ Petar Karađorđević, snimljen u šumadijskoj nošnji.Aleksandar je, u
duhu jugoslovenstva, Petru dao srpsko, Andreju slovenačko i Tomislavu
hrvatsko ime

Samo ime Dendra, tako uopšteno, može se
uzeti vrlo široko, već po tome što je u to vreme, i mnogo docnije,
ogroman deo Srbije bio u stvari prava Šumadija. Svi putnici - pisci,
koji su od DžII-DžV veka prolazili Srbijom opisuju je kao zemlju
"brdovitu i šumovitu"; naročito to važi za kraj od iza Braničeva do
ispred Niša. Dok bi tako, u to rano doba granice "Šumadije"prema jugu
mogli uzeti kao da su išle dalje od onih, koje su uzimane u narodu u
DžIDž veku, a za severozapadni kraj je izvesno, da ih moramo uzimati
uže. Rudnik je, na primer, još krajem DžIII veka smatran kao sremski
grad, upravo kao pogranični grad oblasti Srema, koji se prostirao sa obe
strane Save. Još ranije, do slovenskog naseljavanja, Rudnik je, isto
tako, bio krajnja tačka istočne granice rimske pokrajine Dalmacije. Na
severu Beograd sa svojom okolinom nije spadao u Šumadiju; ali gde je
upravo počinjala njezina granica ne da se tačno utvrditi. Na istoku se,
međutim, odavno Morava smatrala kao njena granica; ta je reka, u
ostalom, za dugo u historiji bivala granična linija između njoj bliskih
naroda.

Kasnije su se sve te granice znatno pomerale, dok se nisu, za
turskog vremena, počele se blizu poklapati sa granicama Beogradskog
Pašaluka. U DžIDž veku, po uveravanju Milana Đ. Milićevića, Šumadijom se
msatrala zemlja među Moravom, Dunavom, Savom, Kolubarom i LJigom.

U Dragutinovoj kraljevini

Naseljavanje Srba u taj kraj počelo je vrlo rano. Sloveni su, zna se
dobro, čak velikom pograničnom gradu, starom i razrušenom Singidunumu
dali svoje ime, koje se javlja već u IDž veku. Ali, politički, Srbi u
tom kraju zadugo nisu bili aktivni.

"Nigde se doseljenici nisu tako
brzo prilagođavali geografskoj i društvenoj sredini i nigde se nisu
toliko ukrštali kao Šumadinci", piše Jovan Cvijić

Srpska državna granica Stevana
Prvovenčanoga i njegovih neposrednih naslednika nije išla mnogo
severnije od grada Ravnog (današnje Ćuprije), niti je prelazila liniju
planina između današnjeg Milanovca i Jagodine.

Kralj Uroš I pokušao je, istina, da pomakne srpske granice na toj
strani u severnijem pravcu, ali njegovo ratovanje s Mađarima za Mačvu i
Srem završilo se je neuspehom. Tek od vremena kralja Dragutina, i to od
1284. god. počela se širiti u tom kraju i politička srpska vlast, i to s
početka pod mađarskim okriljem.

Dragutin je, naime, dobio na upravu severnu Srbiju (Srem, Mačvu i
beogradski kraj) i severoistočnu Bosnu (župe Soli i Usoru) kao mađarski
vazal. Između njegove države i države brata mu kralja Milutina nije bilo
nikakve treće oblasti, i srpski elemenat se u nesmetanim kontinuiranim
naseljima širio sve intenzivnije prema Savi i Dunavu. Kad je kralj
Dragutin umro (1316), Milutin je na njegovo područje stavio svoju ruku,
već svestan, da zbog srpskog elementa u njoj ta cela oblast ima da
postane sastavni deo Srbije, kao što je to bila i po svom prirodnom
geografskom položaju. Iako su srpski vladari u prvoj polovini DžIV veka
glavni deo svoje državne aktivnosti razvijali prema jugu, niz Vardar,
oni, ipak, nisu bez borbe upuštali ni te tekovine na severu.

"To su bili hajduci i uskoci, po
ocu Šumadinci a po poreklu doseljenici iz nikšićkog kraja nemirni,
odvažni, buntovni elementi, koji su morali bežati od Turaka u puste i
velike šume šumadijske. To uskočko i hajdučko stanovništvo nije dugo
moglo trpeti tuđinsko, versko i političko, ekonomsko ugnjetavanje - i
Srbija se stala buniti", piše Jovan Skerlić

Kad je posle maričke katastrofe počelo
osvajanje Turaka i postepeno uzmicanje Srba s juga prema severu, prenosi
se, postepeno, i srpsko državno središte sa vardarske najpre na
moravsku, a onda na dunavsku liniju. U tom periodu Šumadija dobija veći
značaj.

Za vreme kneza Lazara razvija se, u glavnom, kraj oko Kruševca i
moravska dolina do Ćuprije; tu je njegova prestonica i njegove glavne
zadužbine.

Za njegovih naslednika despota Stevana i Đurđa Brankovića razvijaju
se i dunavski gradovi; preuređuje se Beograd, diže se Smederevo, jača
Golubac. Glavna zadužbina despota Stevana, manastir Manasija, pomera se
severnije od Lazareve linije, dok se drugi manastiri njegova vremena
podižu pod Kosmajem, kao Pavlovac i Tresije, ili u Rudniku (Nikolje) i
kod Aranđelovca. Oživljavanje Šumadije manastirima nastavlja i despotova
vlastela, od koje potiču Vraćevštica, Brezovac pod Venčacem, Koporin
ispod Velike Plane i dr.

Mnoga sela, dobra hrana, a naročito dobra vina

Kad je 1433. godine prolazio Srbijom francuski vitez i državnik
Bertradon de la Brokijer, on je opisuje ovako. Između Kruševca i
Varvarina bila je u to vreme granica između Srbije i Turske; kad je
prešao - piše Francuz - "nađoh zemlju vrlo lepu i dobro naseljenu
narodom". Jedno vreme išao je moravskom dolinom, a onda je, da bi došao u
despotov Nekudim, "varoš sličnu selu", morao preći „kroz zemlju
prilično rđavu, to jest kroz veliku šumu, rđavim šumskim putem uz brdo
niz brdo. Ali prema drugim šumskim i brdovitim zemljama i tu su zemlje
vrlo lepe i vrlo su dobro naseljene selima". Kad je iz Nekudima kretao
za Beograd "priđosmo - veli - vrlo velike šume, pune bregova i dolina. U
tim dolinama ima mnoštvo sela, dobre hrane, i naročito dobra vina„.
Ovo, tako da je rečemo blagostanje bilo je, na žalost, samo privremeno.

Posle velikih ugarskih provala u Šumadiju, do iza Rudnika za vreme
cara Uroša 1359. god., i do mimo Kragujevca 1289. godine, posle srpske
pogibije na Kosovu, kad su Mađari osvojili gradove Borač i Čestin, ta
oblast nije doživela većih potresa. Borbi je bilo u glavnom u susedstvu i
na granicama šumadijske oblasti, ali Šumadija sama nije mnogo stradala.

Lovišta despota Stevana

Stevan Lazarević bio je veran vazal turski do angorskog poraza
njegova zeta sultana Bajazita (1402. godine), pa Turci nisu imali
razloga da haraju njegovom zemljom; a posle turskog poraza on se
orijentisao prema Mađarskoj i dobio čak od njenog kralja, kao lični
feud, Mačvu i područje Beograda. Jedno vreme bilo je više opasnosti od
unutrašnjih, nego od spoljašnjih neprijatelja, kao na primer pred kraj
DžIV veka, kad je vojvoda Nikola Zojić spremao zaveru protiv Stevana
Lazarevića i bio, najposle, prisiljen da mu se pokori i preda u
rudničkoj Ostrovici. Tadašnjem lepom razvoju Šumadije doprineo je dosta i
interes despotov za tu oblast. Despot je dolazio u Šumadiju na
letovanje i u lov - Kragujevac zahvaljuje svoje ime jednoj vrsti
sokola-kraguja, koji behu upotrebljavani za lov; tu ga je 19. jula 1427.
zadesila i smrt od srčane kaplje u selu glavice nedaleko od Kragujevca.

Mađarska vlastela iz Jagodine

Nevolje Šumadije počinju od 1438. godine, kada su Turci krenuli
svoje velike ofanzive protiv Mađarske i Srbije, a naročito protiv
Beograda. Prodirući prema severu od Kruševca Turci češće prelaze preko
Šumadije, i, naravno, ne štede je; to isto čine i Mađari, kad pokušavaju
da svojim ratnim podvizima suzbiju Turke. Naročito su česta u drugoj
polovini DžV veka, i pre i posle pada Srbije, 1459. godine, odvođenja u
ropstvo i veliko raseljavanje našeg sveta iz tih oblasti. Godine 1454.
odveli su Turci iz Srbije, uglavnom šumadijske, oko 50.000 duša, a od
1479-1483. prešlo je u Ugarsku na 200.000 Srba. Među tim preseljenicima,
voljnim i nevoljnim, bilo je često ljudi od velikog ugleda.

Kada je Karađorđe operisao
uNovopazarskom Sandzaku, 1809. godine, on je "sagnao" dosta naroda iz
tih krajeva u Šumadiju, govoreći: "Hajte u Šumadiju, tamo ima pustahije
zemlje."

Sinovi vojvode Jakše, Stevan i Dmitar
Jakšići, iz Jagodine, prešli su u Ugarsku sa 1200 svojih ratnika, i
dobili su tamo 1464. od mađarskog kralja Matije nađlačko vlastelinstvo.
Vuk, sin Grgura Brankovića, i Đorđe i Jovan, sinovi Stevana Brankovića,
unuci despota Đurđa dobiše u Ugarskoj čak i čin srpskih despota Posle
pada Beograda pod Turke, 1521. god., dao se nagovoriti i ugledni bogati
velmoža Pavle Bakić, sa Venčaca kod sela Livade, koji je imao u Šumadiji
na 50 raznih dobara i sela, da se 1525. godine preseli preko Save. Ti
gubici, uz one ratne, oslabili su narodnu snagu u velikoj meri; raniji
napredak te oblasti bi ne samo ometen, nego potpuno upropašćen; od jedne
oblasti koja beše počela da se kultiviše napravi se opet planinska
pustoš.

Iz kazivanja putopisa čuvenog Hansa Dernšvama, koji je 1553. godine
prošao jednim delom Srbije, vidi se jasno koliko se ranije stanje
izmenilo.

Selo Livada beše "pusto i neobrađeno„. Jagodinski kraj ispresecan
je, veli, brdašcima, koja su, izgleda, ranije bila sva pldona, pod
njivama i vinogradima, a onda je sve, s obeju strana bilo pusto,
zabataljeno i zaraslo sitnogoricom„.

Od Palanke do Jagodine išlo se, po pričanju A. Volfa 1583. godine,
„grmljem i šumom", i poslanstvo je, kao od šale, uplovilo na svom putu,
kod same Palanke, jednog medveda.

Puste gore, hajducima pribežišta

Izveštač jednog poslanstva iz 1584. godine kaže, kako Srbija "ne bi
bila neprijatna, kada bi bila obrađena", ali je "tako zapuštena i
raseljena, da se 5-6 milja daleko ne vidi žitelja".

Istorijske sveske 19_f1

Vožd Karađorđe vojnu veštinu učio je kod Austrijanaca, a hajdukovanje u
četi Stanoja Glavaša: u borbama je učestvovao lično, silazeći sa konja -
bio je u duši pešadinac

Godine 1717. opisivala je Ledi Montegijeva valskoj knjaginji Karolini svoje utiske sa puta kroz Srbiju ovako:

"Prešli smo pustare srpske, gotovo prerasle šumom, premda je zemlja
po prirodi vrlo plodna. Stanovnici su radeni, ali je ugnjetavanje
seljaka tako teško, da su prinuđeni da ostavljaju kuće i napuštaju svoja
polja, jer sve što imaju izloženo je grabežu janičara".

Te puste planine bile su pune hajduka, koji tuda četuju već od druge polovine DžV veka.

Putem kojim smo prošli od Beograda dovde - nastavlja Ledi
Montegijeva u jednom pismu od 1. aprila 1717 - ne može samac čovek lako
proći bez oficirske pratnje. Puste gore srpske pribežište su hajduka
koji pljačkaju po 50 u gomili, tako da nam je cela naša straža bila
potrebna da nas čuva."

Ovo čak diže značaj Šumadiji, naročito od DžVIII veka, kad je ona
postala pogranična oblast turske Carevine. NJene velike bukove i
hrastove šume daju skloništa svima nezadovoljnim elementima, koji neće
da poviju glavu pred svakim turskim sileyijom; a blizina granice
omogućava da se pojedinačne akcije mogu lakše pretvoriti u
organizovanije pokrete. Otud Šumadija znači više nego, na primer,
Romanija ili Suva Planina, koje su isto tako bile poznate kao skloništa
hajduka, ali koje, budući dublje u unutrašnjosti, nisu mogle da od
hajdučkih podviga stvore veći nacionalni pokret.

Piše:

Napisao 1939.

prof. Vladimir Ćorović

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Istorijske sveske 8/4/2013, 9:18 pm

Doseljavanje hajduka i uskoka

Naseljavanje Šumadije počelo je nešto
življe od druge polovine DžV veka, i to sa našim elementom od raznih
strana, ali još ni za Karađorđeva vremena ono nije bilo mnogo
intenzivno. Kad je Karađorđe 1809. godine operisao u Novopazarskom
Sanyaku, on je, vele predanja o naseljima Šumadije, "sagnao" dosta
naroda iz tih krajeva u svoje, govoreći:

"Hajte u Šumadiju, tamo ima pustahije zemlje."

ŠUMADIJI

Blistava vizijo moje Šumadije,

kad mišljah ti si mrakom pogrebena,

ja osetih tada, kao duh, da bdije

i svetli u meni, kroz mračna vremena,

za uvek sunčana slika kosa rodnih,

i da utisnuta u dušu mladića -

pečat nerazlomljen snom čežnja

besplodnih

ti stjiš u meni, zoveš na otkriće.

Kaljen tvojom verom, pisan tvojom snagom,

mala, sitna slamka među vihorima,

ja potonuh na dno, i za senkom blagom

uzdigoh se opet svetlim timorima.

Ali sve što mišljah da sam hteo,

sad vidim, beše samo tvoja volja:

ti si duh, krv moja, ti si život ceo,

a sve moje reči glas tvoga su polja.

Glas tvoga su polja i šum tvoga zbora

svi moji zanosi i sni nedostižni,

moje srce pir je tvojih razvigora,

duša - to su ljudi tvoji tihi, brižni.

Moj život šta može biti sada,

taj život koji je trn sa tvoga gloga?

Šta može da bude kap kiše što pada,

i šta je jedna zvezda u rukama Boga!

Prah prašine tvoje suncu zavitlane,

i kad padnem putem vatre gde trepere,

na mom će grobu tvoje lipe grane

da šume još glasom tvoje svetle vere...

Po ispitivanjima stanovništva, u Gruži
je svega 58 porodica-starinaca, u Jasenici 49 u Smederevskom Podunavlju i
u Jasenici ima ih svega 4,1%.

Sastav šumadijskog stanovništva veoma je karakterističan.

U njemu je bilo, pre svega, ostataka od starih, delimično i od
najstarijih srpskih doseljenika; njima se od DžV-DžVI veka pridružio
dobar deo kosovskog elementa, koji se pomerao prema severu (Kosovci - po
Cvijiću - Šumadiji uopšte uzevši predstavljaju stare doseljenike od
DžVI do DžVIII veka"); u niskoj Šumadiji, početkom DžIDž veka, steklo se
i nešto doseljenika od Velesa i Bitolja, Katranice i Gramatika; oko
Kragujevca naselilo se nešto Torlaka i Šopova; sem toga u Šumadiju je
došlo, još u DžVIII veku, i mnogo lica iz Crne Gore, Brda i Hercegovine.
Tu se, kako vidimo, nalazio i ukrštao veliki deo naših nrodnih plemena i
vršio jednu vrstu veoma korisne biološke selekcije.

"Nigde se doseljenici - naglašava J. Cvijić - nisu tako brzo
prilagođivali novoj geografskoj i društvenoj sredini i nigde se nisu
toliko ukrštali kao u Šumadiji."

"To su bili hajduci i uskoci - piše J. Skerlić, samo po ocu
Šumadinac, a po poreklu doseljenik iz nikšićkog kraja - nemirni,
odvažni, buntovni elementi, koji su morali od Turaka bežati u puste i
velike šume šumadiske. To hajdučko i uskočko stanovništvo nije moglo
dugo trpeti tuđinsko, versko i političko i ekonomsko ugnjetavanje, i
počev od kraja DžVIII veka Srbija se stala buniti."

Petsto ljudi Koče kapetana

Borbenom raspoloženju Šumadije doprinosili su znatno i tri velika
rata, koja su u DžVIII veku vođena između Austrije i Turske na njenom
području (1716-18, 1736-39, 1788-89). U tim ratovima Austrijanci su
mnnogo polagali na srpsku saradnju i činili su sve što su mogli da što
više izazovu Srbe na borbu protiv Turaka. Srbi su im se uvek odazivali i
u izvesnim akcijama bilo je njihovog učešća gotovo koliko i
austrijskog. Ova učešća u ratovima, ma kolika inače bila razočaranja
zbog austrijskog povlačenja, dizala su ipak narodnu samosvest,
pojačavala otpor, podržavala hajdučiju i omogućavala, u času krajnje
nevolje, skloništa kod suseda. Turci su, posle svega što je bilo počeli
da zaziru od njih i u dosta prilika bili su više skloni na pregovore s
njima nego na borbu, bojeći se naročito srpskih veza sa ljudima preko
granice.

Naročito se razvila borbena aktivnost Srba za vreme Kočine Krajine.
Pred sam taj rat, u jesen godine 1787. ušle su austrijske vojne vlasti
ne samo u bliže veze, nego čak i u neposrednu saradnju sa izvesnim
srpskim junacima, koji su im se, kao dobrovoljni borci, stavili na
raspoloženje za borbu protiv Turaka. Od tih dobrovoljaca obrazovaće
Austrija posebne vojne odrede takozvane "frajkore", decembra meseca
1787. Tim odredima namenilo je austrijsko vojno vođstvo važan zadatak:
oni su imali da budu prethodnici austrijske vojske i da, u isto vreme,
podstiču narod u Srbiji na ustanak.

U tom pravcu naročito je u Šumadiji živo radio Koča Anđelković, iz Panjevca.

Istorijske sveske 21_f1

Sveti Đorđe, mozaik iz crkve na Oplencu

Već prvih nedelja 1788. godine on je
uspeo, da, pošto je sa malom četom od kakvih četrdeset ljudi naterao u
beg Turke u Požarevcu, prodre sve do Kragujevca i skupi do 500 ljudi,
koji su s njim krenuli u borbu. Malo potom počeše se dizati i drugi iz
raznih mesta Šumadije i ostale Srbije; do proleća bila je, u glavnom,
sva zemlja zapaljena.

Koča Anđelković, sa svojim drugovima, čiji je broj prelazio hiljadu,
ometao je sistematski vezu između Niša i Beograda i svojim borbama,
manjim i većim, davao je primer ostalima i dizao duh. Ne znajući za
austrijske poltičke i strateške skrupule, zbog kojih oni nisu hteli za
dugo da sami pređu u akciju, on se, siromah, sav založio, da im stvori
uslove za uspeh i više od dva meseca izdržavao je borbe s Turcima,
čuvajući bagrdanski klanac i njegovo područje.

Tek posle njegova povlačenja počele su, u leto 1788. letimične
austrijske operacije u Šumadiji, i to ovog puta sa zapadne strane, od
Valjeva, i iduće godine vojnički pokreti u malo većem stilu. Iako su te
borbe završene s austrijskim povlačenjem i u osnovi s neuspehom po
hrišćane, oni su, ipak, bile od značaja. Turci u ovom ratu nisu odneli
ni jedne veće pobede, koja bi im mogla dati povoda da se ponesu; iako su
Svištovskim mirom zadržali Srbiju oni su dobro videli, da moraju
menjati način uprave u njoj i popuštati raji na celoj liniji. U ovom
ratovanju Srbi su imali prilike da dobro vide svoju vrednost. Više od
polovine glavnih vojničkih operacija izveli su oni; nekoliko meseci rat
su, u stvari, vodile samo njihove čete; bez njihova sudelovanja
austrijska vojska ne bi postigla ni ono malo uspeha što ih je imala.
Dobar deo toga videli su i sami Turci, i od Svištovskog mira, kojim je
likvidirana Kočina Krajina, oni na srpsko pitanje počinju gledati mnogo
ozbiljnije nego pre toga.

Rajetin protiv dahija

Kao prva žrtva novih reforama, koje je sultan Selim III uveo u
Beogradski Pašaluk, bili su neobuzdani janičari. Oni su bili prisiljeni
da se sele iz njega kud ih oči vode. NJihov otpor protiv toga, kao i
stalne težnje i pokušaji da se vrate natrag i osvoje stare položaje, ne
daju da se Pašaluk konačno smiri. Borbe se ponavljaju ako ne iz godine u
godinu, ono svakako bar svake druge godine. Novi "carski" poredak brani
beogradski vezir s nedovoljnim brojem vojske, i nešto sultanu odanih
spahija. U nevolji, vezir traži pomoć od samih Srba i ugovara s njima,
da se obrazuje narodna vojska srpska, s dobrim oružjem i sa srpskim
vođama. Stvaranje te narodne vojske, koja je u frajkoru prošla izvesnu
vojničku disciplinu, menja iz osnova položaj Srba u Beogradskom
Pašaluku. Čim je dobio oružje i počeo da se organizuje Srbin nije više
prosti rajetin; u Šumadiji, gde mu je gora još uz to davala i pouzdano
utočište, manje nego i u jednom drugom kraju. Zahvaljujući srpskoj
saradnji Pašaluk se punih sedam godina s uspehom opirao janičarskoj
otimačini; njegova odbrana klonula je tek onda, kad je sama Porta, zbog
spoljašnjih komplikacija, popustila pred svojim odmetnicima i dozvolila
janičarima povratak u Srbiju.

Četa Stanoja Glavaša

Dahijski režim u Srbiji od 1799-1804. godine ostao je u najcrnjoj
uspomeni. Ozlobljeni, istrošeni, ogoleli, puni mržnje i željni osvete,
janičari su brzo pokazali svoje rđave instinkte i potpuno otsustvo
državničke uviđavnosti. Kao prva žrtva njihove osvete pade 1799. godine
Stanko Arambašić, glavni vođa narodne vojske, rodom iz Kolara u Levču,
koji je inače živeo u Smederevu, a posle i drugi. Krajem 1801. pogibe i
sam vezir beogradski, Srbima prijateljski naklonjen Hayi-Mustafa paša.

"Kakogod što su se pod mudrim i pravednim vladanjem
Ayi-Mustajpašinim slabili i gasili hajduci u Srbiji, tako se sad od
ovake sile i od zuluma poajduči desetina naroda" - piše Vuk Karayić.

Istorijske sveske 22_f1

Spomenik palim srpskim borcima u Košutnjaku (Hir ruhen servishe Helden -
Ovde počivaju srpski junaci) podigao je nemački maršal Makenzen,
zadivljen herojstvom "reponja" iz Odbrane Beograda

Na takvo nasilje morala je doći narodna
reakcija. Mi danas znamo dosta podrobno, kako se već od 1802. godine
počeo raditi na tome, da se dahiski režim suzbije s jedne strane silom, a
s druge narodnim tužbama protiv njega na samoj Porti.

Na borbu se mislilo naročito u Šumadiji, u kojoj je 1803. godine
četa Stojana Glavaša zadavala velik strah Turcima; a i na jedno i na
drugo sredstvo pomišljalo se u zapadnoj Srbiji, u kojoj je valjevski
knez, mudri Aleksa Nenadović, bio središnja ličnost cele akcije.

Turci su u prvi mah više zazirali od ove druge strane, jer su znali
za Nenadovićeve veze s austrijskim pograničnim oficirima, a znali su,
isto tako, da je on i u borbama za vreme Kočine Krajine bio jedan od
glavnih i najuticajnijih vođa. S toga, kad su pohvatali izvesne dokaze o
srpskim pripremama za ustanak, dahije uputiše u valjevski kraj svoga
najborbenijeg druga, Mehmed-agu Fočića, da on otpočne i izvrši seču
tamošnjih knezova.

U Šumadiju bi upućen Kučuk-Alija, koji je krenuo preko smederevske
Jasenice na Palanku i Batočinu, a odatle u Jagodinu i Ćupriju, ali u
kragujevačku oblast on nije dolazio.

To upada u oči. Zašto to? Zar šumadijski knezovi nisu bili toliko
opasni koliko valjevski i moravski? Ili su dahije mislile, da je
dovoljno u prvi mah pobiti glavne vođe iz valjevske, beogradske i
smederevske nahije, koje su najbliže granici, pa tek onda preći u
unutrašnjost? Na to pitanje teško je dati odgovor, jer nema pouzdanih
izvora. Ali je činjenica važna i vredi je istaknuti: dok na kneza Aleksu
ide sam Mehmed-aga Fočić, dok na kneza Stevana Palaliju polazi
Mula-Jusuf, Kučuk-Alija ne svraća, do Topole da uhvati Karađorđa, nego
tu dužnost poverava jednom turskom kafeyiji.

Svaki svoga ubijte subašu

Nama se čini, da su Turci užu šumadijsku oblast izostavili iz prvog
plana, uglavnom, zato, što su nalazili, da su srpska lica u njoj manje
opasna od valjevskih i beogradskih knezova. U Šumadiji je, istina, bilo
hajduka i pregalaca, ali ta pojava nije za njih bila nova, dok je akcija
kneza Alekse, sudeći po onom njegovom pismu upućenom austrijskom majoru
Mitezeru u Zemun, izgledala neposredna i ukazivala na po dahije opasne
mogućnosti. Iza Nenadovićeve akcije mogla je doći kakva austrijska
intervencija, dok je hajdučka aktivnost u Šumadiji, tako da rečemo, bila
domaća stvar. I s toga se požurilo, da se što pre preseku veze, dok je
za obračun sa šumadijskim hajducima izgledalo da ostaje vreme i za
docnije.

ŠUMADINCI KAO VOJNICI

"Ovde se mora dodati da smo se mi navikli da smatramo Srbe kao
neprijatelja od vrednosti. Ja sam ih smatrao i još smatram kao vojnički
najjačeg neprijatelja. S malim zadovoljni, okretni, lukavi, neobično
pokretni, dobro naoružani, municijom bogato snabdeveni, na zemljištu
vešti vrlo dobro vođeni, raspaljeni za borbu mržnjom i oduševljenjem,
dali su našim trupama više posla nego Rusi, Rumuni i Talijani".

("Uzroci našeg poraza" od austrougarskog đenerala pešadije Alfreda Krausa, str. 153.)

Mi ne znamo, a uzalud bi bilo praviti ma kakva nagađanja o tome,
kako bi se razvijale stvari u Srbiji, da je, slučajno knez Aleksa ostao u
životu, kao jedno od tada najuglednijih lica u zemlji i kao čovek koji
je na široko bio zasnovao veze za podizanje ustanka. Posle njegove
pogibije, valjevska nahija, lišena svog glavnog vođe, ne može da uzme
inicijativu u akciji. Ona prelazi na borbenu Šumadiju, u kojoj se
raspoloženje za ustanak spremalo gotovo godinu dana ranije.

Šumadija prva na seču knezova odgovara revoltom. Karađorđe, koji je
spreman dočekao Turke kad su došli da ga ubiju i primio borbu s njima,
sam pali han u Sibnici kao signal da se zapali sva Srbija. Od njega pođe
opšti poklič: "Svaki svoga ubijte subašu!" koji ubrzo prihvata sva
zemlja.

Šumadija je mogla prva uzeti inicijativu na se prvenstveno s toga,
što je ona u hajducima Stanoja Glavaša (u čijoj je četi od 1803. godine
bio i Hajduk Veljko), kome je Karađorđe bio stari prijatelj i koga je
posvetio u sve pripremne akcije, imala jednu vrstu organizovane i na boj
spremne vojske.

U valjevskoj nahiji - lepo priča prota Matija Nenadović - seljaci su
se, mada ogorčeni, brzo rasturali i kad su pristajali da se dižu; njih
je trebalo nagovarati, uvlačiti, čak i silom nagoniti, dok su Glavaševi
hajduci bili već borci od rase, da ne kažemo od zanata. Oni su glavni
stožer oko koga se pribira prva Karađorđeva vojska, i oni su u prvim
okršajima glavni u akciji. Na predlog Stanoja Glavaša, Karađorđe, koji
sam odavno već beše napustio hajdučke redove, biva u Orašcu izabran za
glavnog vođu Ustanka.

Vodeća uloga Šumadije

Šumadijska aktivnost, kojoj je u istoriji zapala zavidna uloga da
krene veliko delo obnove naše slobodne države, razvila se, kako vidimo,
pod vrlo karakterističnim uslovima. Priroda joj je dala bogate šume, a
sastav stanovništva mogućnost izvesne rasne selekcije. Blizina granice
omogućavala je snabdevanje oružjem i municijom i veze sa prijateljima
preko granice, a tradicija stare države i guslama čuvani kult
pregalaštva živu narodnu svest i volju za borbu. Nedavne borbe Koče
Anđelkovića i narodne vojske, u kojima je učestvovao dobar deo Šumadije,
poticale su ljude na otpor i pojačavale stav samosvesti.

Na području Šumadije završila je svoj život srednjevekovna naša
država Nemanjića i njihovih naslednika; a na tom istom području, kao po
nekom spremanom usudu historije, obnovljena je sa oba ustanka, od 1804. i
1815. godine, i naša draga nova Srbija. Na području Šumadije, na
klasičnim položajima Suvobora, odnela je obnovljena Srbija, u novembru
1914. i svoju najveću pobedu u strahovitim borbama Svetskoga rata, kada
je, stavljajući u pitanje svoj opstanak, uzela na sebe časnu dužnost da
izvrši delo našeg narodnog ujedinjenja, najveće otkako postoji naša
historija.

Piše:

Napisao 1939.

prof. Vladimir Ćorović

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Istorijske sveske 7/6/2013, 8:59 pm

Svi stanari Užičke 15

PODSTANARI gospodina ACOVIĆA

Inženjer Acović, vlasnik
građevinskog preduzeća "Labor", akcionar u nekoliko rudnika, istaknuti
beogradski mason, 1933. godine, za svoju kuću odabrao je plac u
Rumunskoj 15, na Dedinjskom visu, odakle je, na sve strane, pucao vidik
na krovove Beograda. Mislio je da zida porodičnu vilu, a gradio je
zdanje za istoriju, najpoznatiju rezidenciju srpskih "vladara" novih
vremena. Na ulaz je uklesao izreku "Kuća ne počiva na temeljima nego na
ženi", naslutivši da će se ovde pisati "ženske stranice" istorije - vila
će biti "Carstvo carica", domaćin će se baviti poslovima značajnijim od
preziđivanja kupatila.

Istorijske sveske 61

Satelitski snimak dedinjskog " Zabranjenog grada" - Specijalno za "Srpsko nasleđe" prvi put u jugoslovenskoj javnosti

1. Užička 15, Bivša i sadašnja rezidencija predsednika

2. Muzej 25. Maj

3. MIR - Maršalova intimna rezidencija u koju se J. B. T. nikadnije uselio

4. Kuća cveća

5. Užička 16, rezidencija predsednika Srbije

Posle 45 godina konačno je razjašnjeno kada i kako se Josip Broz
uselio u Užičku 15 na Topčiderskom brdu. O prvim danima i oslobođenom
Beogradu, svedoči Branko Broz:

"Kuća u Užičkoj na brzinu je preuređena i pripremljena za Tita.
Jedan dio konjičkog eskadrona smješten je u Užičkoj ulici broj 13. Mi
pratioci zauzeli smo prostorije na katu Titove kuće u potkrovlju. To je
bila velika prostorija sa sedam kreveta gde smo svi imali dovoljno
mesta. Odavde smo se vrlo lako spuštali u prizemlje kuće na dežurstvo u
neposrednoj Titovoj blizini. S nama su bili i ruski oficiri koji su
stanovali preko puta Užičke broj 17.

U Mitićevom grombi kaputu

Tito je sve to vrijeme bio u Užičkoj ulici broj 15, otkuda je i
rukovodio završnim operacijama. Beli dvor su ruske jedinice još uvijek
pregledavale da ne bi bilo kakvih mina. Kada je to bilo gotovo i svuda
pisalo "min njet", ušli smo u Beli dvor da ga pripremimo za Titov
dolazak. Užička ulica broj 15 se preuređivala i popravljala. Za to je
vrijeme Tito boravio u Belom dvoru. Kako je bilo potrebno mnogo
materijala i sredstava za uređenje kuće, neko sam vrijeme imao ključeve
od Mitićeve radnje u Knez-Mihailovoj ulici. Kad je Beograd oslobođen, u
tom velikom dućanu bilo je puno odjeće, obuće i ostalih potrepština.
Prošao sam ga od vrha do dna. Znao sam točno gdje se što nalazi. U
podrumu je bilo nekoliko odjeljenja s odjećom i opremom LJotićevih
oficira a bilo je i mnogo grombi kaputa smeđe i crne boje što smo
uvelike koristili za potrebe pratnje i rukovodilaca. Sovjetski oficiri
su se takođe opskrbljivali u tom dućanu, a naročito su bili
zainteresovani za ženske cipele i rukavice".

Deset hiljada kvadrata u Rumunskoj

Rat je ubrzo prestao a Josip Broz je, posle prvog preuređivanja,
ostao da živi u toj kući do kraja života. Šta se sve događalo u tom
vremenu, očigledno veoma dokumentovano, saopštile su u maju 1990.
beogradske TV Novosti, pod naslovom "Tako se nastanio Broz":

..." Ogromna oduzeta imovina, u koju se poslednjih dana ubraja i deo
Memorijalnog centra "Josip Broz Tito„, u Beogradu, tačnije parcela broj
143 Katastarske opštine Beograd 7, bivše vlasništvo inž. Aleksandra
Acovića i njegovih sinova Radisava i Miloša (sada u Švajcarskoj), u
površini od 10.780 kvadratnih metara, sa kućom - dugogodišnjom
rezidencijom Josipa Broza Tita u Užičkoj ulici broj 15, u Beogradu -
čija promena vlasništva sadrži sve elemente posleratnih
imovinsko-pravnih nasilja na Dedinju i po drugim ekskluzivnim
("atraktivnim") gradskim zonama širom Jugoslavije.

Ko je bio inž. Aleksandar Acović, kada je izgrađena kuća u Užičkoj
(pre rata Rumunska) broj 15 i kako je imanje jedne poznate beogradske
porodice dobilo status rezidencije Josipa Broza?

Zidar i slobodni zidar

Prema sećanjima starijih Beograđana, na osnovu poznatih činjenica, a
konačno i prema navodima publikacije NJho Is NJho za jugoistočnu
Evropu, pok. inž. Aleksandar Acović pripadao je kategoriji veoma
poznatih građana Beograda, sa značajnim ugledom u zemlji i inostranstvu.
Građevinski inženjer, vlasnik građevinskog preduzeća "Labor" i nekoliko
rudnika u Srbiji; poznat kao industrijalac i član upravnih odbora više
bankarskih firmi, a - prema knjizi Zorana Nenezića Masoni u Jugoslaviji -
značajan funkcioner organizacije masona (u kojoj je delovao sve do
svoje smrti 1957. godine) bio je, između ostalog, i vlasnik imanja koje
se nalazilo u Rumunskoj ulici broj 15, na Dedinju, u Beogradu. Oženjen
Jelicom Savčić (iz porodice svojih prvih suseda iz broja 13), inž.
Aleksandar Radisava Acović dobio je 1925. godine blizance: Radisava i
Miloša. U periodu 1933/34. godine, podigao je na svom imanju u Rumunskoj
ulici broj 15 luksuznu jednospratnu zgradu, koja će godinama -
uključujući rani poratni period - predstavljati jedno od najlepših
zdanja ove vrste u Beogradu.

Iste godine, u Beogradu se formiraju zemljišne knjige: zemljište u
Rumunskoj ulici broj 15 dobija oznaku "parcela 143". Na 227. stranici
zemljišne knjige, a pod brojem 478, ovo svoje imanje, sa novosagrađenom
kućom, inž. Acović knjiži na svoje i na ime svoje supruge Jelice, rođene
Savčić - svakog sa po jednom polovinom vlasničkog prava. Dve godine
kasnije 1936. -Jelica Acović umire: ostavinskim rešenjem Sreskog suda u
Beogradu, O. br. 547/38 od 28. marta 1938. godine, pokojničino pravo
vlasništva na 1/2 imanja u Rumunskoj ulici broj 15 knjiži se u korist
njenih maloletnih sinova Radisava (sa 1/4) i Miloša (sa 1/4). Izbijanje
Drugog svetskog rata imanje u Rumunskoj ulici broj 15 dočekuje uknjiženo
na tri legitimna vlasnika: Aleksandra Radisavljevog Acovića (sa 1/2),
Radisava Aleksandrovog Acovića (sa 1/4) i Miloša Aleksandrovog Acovića
(sa 1/4).

Simović iseljava, Nojhauzer useljava

Na dan 6. aprila 1941. godine u kući inž. Aleksandra Acovića -zbog
sigurnog skloništa koje je ovaj izgradio neposredno pred početak rata -
okupljena je gotovo kompletna vlada generala Dušana Simovića, koju su
nemački avioni iznenadili u Topčiderskoj crkvi, gde je tog jutra bilo
zakazano venčanje Simovićeve ćerke. Dane aprilskog haosa porodica Acović
provodi u svojoj kući, a već krajem aprila, kuću u Rumunskoj ulici broj
15 zauzima civilni komandant Srbije, Franc Nojhauzer. Porodica Acović
dobija naređenje da se preseli u "prostorije za poslugu". Nekoliko
meseci kasnije Nemci potpuno iseljavaju Acoviće s njihovog imanja:
porodici je saopšteno da uzme i ponese "samo knjige, tepihe i slike",
uključujući, naravno, i tzv. "meki prtljag".

Nameštaj ostavljaju u vili, u koju se potom useljava i feldmaršal
Aleksander Ler, komandant jugoistoka. (Nekoliko meseci pred oslobođenje
Beograda, Franc Nojhauzer natovario je nameštaj u kamione i odvezao se u
Nemačku - prim. red.).

S Dedinja na Kokin brod

Istorijske sveske 63_f1

Vila inženjera Acovića u Rumunskoj 15 u koju se uselio Josip Broz 1944. godine

Kraj rata porodica Acović dočekuje u
Beogradu, a posle oslobođenja inž. Aleksandar Acović radi u više
različitih preduzeća, gradeći, između ostalog, i hidroelektranu Kokin
brod. Lišen kompletne svoje imovine, nije imao nikakvih posebnih
političkih problema, budući da je do kraja karijere zauzimao i
direktorske funkcije. Umro je 1957. godine u Beogradu. Sinovi Radisav i
Miloš takođe su diplomirali na Građevinskom fakultetu u Beogradu, a
potom, kao "gastarbajteri", više puta odlazili u inostranstvo i vraćali
se u Jugoslaviju. Krajem pedesetih godina definitivno su se nastanili u
Švajcarskoj - Miloš u Nojšatelu, a Radisav u Ženevi.

Kuća u Rumunskoj (sada Užičkoj) broj 15 dobila je u međuvremenu
status rezidencije Josipa Broza (sa pripojenim parcelama na brojevima 11
i 13), a po Brozovoj smrti pretvorena u Memorijalni centar. Od 1945. do
1980. godine - o hronici ove kuće nije objavljena ni jedna jedina reč.
Konačno, početkom osamdesetih godina - tokom 1981. i 1982. godine - iz
aparata za politički marketing, negovanje kulta i javno informisanje
Memorijalnog centra "Josip Broz Tito" u Beogradu, lansirana je verzija
po kojoj je kuću u Užičkoj ulici broj 15 pok. Aleksandar Acović
"poklonio svom maršalu" (pukovnik Luka Perišić, upravnik spomen-jedinica
- prim. red.). Kako je tekao ovaj proces?

Oslobodioci iz Osme proleterske

U noći između 14. i 15. oktobra 1944. godine, zamenik komandanta
Glavnog štaba Srbije, LJubodrag Đurić (tada u činu pukovnika) prešao je
Dedinje i probio se u Beli dvor sa Osmom crnogorskom brigadom. Već
sledećeg dana, u žaru uličnih borbi, kuća u Rumunskoj ulici broj 15
pobudila je živo interesovanje oslobodilaca. - "Čim je Dedinje
oslobođeno - navodi Peko Dapčević, komandant Prve armijske grupe, u
svojoj knjizi Za Beograd- u tu četvrt, nešto zapadnije od Belog dvora, u
Rumunsku ulicu (sada Užička 13-15) uselio se operativni deo Štaba Prve
armijske grupe„. Na ovu okolnost upozoravala je neposredno po završetku
rata postavljena spomen-ploča na ulaz zgrade u Užičkoj broj 13, koja će
nekoliko godina kasnije - po definitivnom uspostavljanju rezidencijalnog
statusa mitske kuće u Užičkoj 15 - diskretno biti uklonjena!

Jedan mit povlačio se pred drugim - kult NOB-a ustupio je u kultu vrhovnog komandanta.

U međuvremenu, Broz se 23. oktobra 1944. godine useljava u kuću u
Rumunskoj 15 i dva dana po useljenju - 25. oktobra 1944 - u ovoj kući
prima raport Peka Dapčevića. Ubrzo potom, Rumunska ulica menja naziv u
Užička, očito simbolizujući put kojim se prošlo od Užičke Republike do
Federativne Narodne Republike Jugoslavije.Prema nekim od ovih izvora,
"...posebna jedinica NOB odvojena je još u toku borbi za Beograd, kako
bi pronašla odgovarajuću rezidenciju za vrhovnog komandanta!" (V.
Dedijer), dok je prema drugima - prema Milovanu Đilasu, na primer; ova
rezidencija bila unapred određena i željena upravo kao i kompleks Belog
dvora.

Tito uživa u panorami Beograda

U prilog ovakvim pretpostavkama govori i danas veoma aktuelna
verzija o navodnoj prvoj poseti Josipa Broza kući Aleksandra Acovića:
"Odigrala se u rano proleće 1941. godine, kada je Broz kao prijatelj
Ribnikara u njegovoj pratnji, navodno posetio svoju buduću rezidenciju i
divio se panorami Beograda koju je pružala terasa kuće„. Ovaj prizor,
Josip Broz, navodno, "nikad nije zaboravio".

Već 1945. godine, Narodni okružni sud za grad Beograd donosi rešenje
broj 23660/45, kojim se nad uknjiženom nepokretnom imovinom inž.
Aleksandra Acovića - dakle na idealnoj polovini imanja i kuće u Užičkoj
15 - određuje "privremena uprava Zemaljske uprave narodnih dobara
Srbije". Ova "uprava" umešana je u zemljišnu knjigu 4. januara 1946.
godine. Razlozi stavljanja „privremene uprave" nisu objašnjeni, ali zato
se nedoumice oko statusa ove imovine otklanjaju već sledećeg meseca:
VII Sud u Beogradu donosi rešenje I 25/46, kojim se polovina kuće i
imanja inž. Aleksandra Acovića "stavlja pod sekvestar„ - dakle -
konfiskuje. Naravno, Katastarska opština Beograd prati sve ove promene,
pa se prema prijavi broj 806/46, dana 14. februara 1946. godine, u
zemljišnu knjigu unosi sledeća beleška: "Zabeležuje se da je 1/2
nekretnina upisanih u A listu Acović Radisavljevog Aleksandra iz
Beograda, stavljena pod sekvestraciju".

Godinu dana kasnije - 28. marta 1947 - Sreski sud za VII reon grada
Beograda donosi rešenje I br. 400/46, kojim se imovina inž. Aleksandra
Acovića predaje državi FNRJ. Upis u zemljišne knjige obavljen je 1.
aprila 1947. godine, a po prijavi broj 1828/47. i glasi: "... uknjižuje
se pravo vlasništva na 1/2 zemljišta u A-listu Acović Radisavljevog
Aleksandra, u korist: Federativne Narodne Republike Jugoslavije - Otsek
narodne imovine I.N.O: grada Beograda sa 1/2".

Ponuda koja se nije mogla odbiti

U međuvremenu, Josip Broz, objektivno, još nezakonito koristi kuću u
Užičkoj 15, budući da drugu polovinu zemljišta i zgrade punopravno
poseduju Radisav i Miloš Acović, a njihovu saglasnost za korišćenje
jedne polovine zgrade i zemljišta oko zgrade niko ne traži. Uprkos ovoj
činjenici, zgrada u Užičkoj 15 trpi tokom 1948. godine veoma obimne i
značajne rekonstrukcije.

Očito je, dakle, da status rezidencije u Užičkoj 15 treba
definitivno regulisati, pa se za ovaj posao angažuju posebni emisari u
kožnim kaputima, koji tokom januara 1948. posećuju braću Miloša i
Radisava Acovića, prenoseći im ponudu za kupovinu njihove polovine
zgrade i imanja u Užičkoj 15. U godini koja je rodila ideju Golog otoka,
nije potrebno mnogo mašte da bi se zamislila atmosfera tokom razgovora i
mogućnosti vlasnika da odbiju takvu ponudu. Posao je sklopljen na
"obostrano zadovoljstvo", pa su 8. januara 1948. godine zaključeni
kupoprodajni ugovori (Ov. br. 90/48 i Ov. br. 91/48), prema kojima su
Miloš A. Acović i Radisav A. Acović prodali svoje idealne četvrtine
prava vlasništva nad kućom i zemljištem u Užičkoj 15 u Beogradu -
Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji„.

Međtim, to je vreme kada se čerupaju ne samo Beograćani nego i
Beograd u celini, pa se 15. maja 1948. godine Izvršni odbor Narodnog
odbora grada Beograda dobrovoljno odriče poverene mu imovine u Užičkoj
15 - u korist Predsedništva vlade FNRJ.

Četvrtog oktobra 1958. - Savezno izvršno veće FNRJ donosi rešenje
1717/3, kojim preciznije utvrđuje organ upravljanja nad zgradom u
Užičkoj 15 u Beogradu - Direkciju objekata za opšte državne potrebe
reprezentacije iz Beograda. Dva dana po donošenju ovog rešenja - 6.
oktobra 1958. godine - izvršena je poslednja "zabeležba" u zemljišnim
knjigama, prema kojoj je navedena direkcija pisana kao "organ
upravljanja zemljišta u A-listu".

Rušenje starog

Istorijske sveske 65_f1

Rezidencija u Užičkoj 15 pre preuređenja koje je obavila Jovanka Broz

Prvobitna zgrada nestala je 1972.
godine... izgradnjom tzv. "bilijarnice", "cvećare" i lovačke kuće za
skladištenje trofeja, značajno je izmenjena topografija prostora, a
uklanjanjem međa između nekadašnjih imanja i kuća u Užičkoj 11, 13 i 15,
potpuno je poremećena katastarska slika prostora i odnos ranijih
parcela koje su spojene u jedan ogroman kompleks.

U međuvremenu, nismo uspeli da utvrdimo istinitost tvrdnji po kojima
je, navodno, istaknut zahtev za povraćaj imovine u Užičkoj 15 i
reviziju dokumenata koja su proizvela trajne imovinsko-pravne posledice.
Posredno, ali sasvim pouzdano, saznali smo da jedini neposredni pravni
naslednici nekadašnjeg vlasnika, pok. Aleksandra Acovića - inž. Miloš
Acović i inž. Radisav Acović - to izvesno nisu učinili, a zbog
mnogobrojnih političkih, praktičnih, pravnih i drugih razloga, neće to
za sada svakako ni učiniti. Međutim, saznali smo takođe i za okolnost da
bivši vlasnici "... u normalnim prilikama nikad ne bi prodali svoju
polovinu prava na posedovanje kuće i imanja u Užičkoj 15", a da tako
nešto - čak ni sa 23 godine starosti, koliko su imali tada - "posebno ne
bi to učinili za cenu koja je bila znatno niža od milion dinara".

Građenje novog

Rušenje starog i građenje novog nije se sprovodilo samo izvan zidova Užičke 15.

Vila će postati gradilište "supruge sa jugoosmehom".

Biće srušeni:

Zgrada kuhinje sa svim instalacijama, opremljena potrebnim
uređajima, srušena 1960. godine, jer je taj objekat, po proceni Jovanke
Broz, loše izgledao u krugu rezidencije.

"Okrugla kuća", vila bivšeg vlasnika Savčića u Užičkoj broj 13, porušena 1960. godine.

Kuća u krugu rezidencije u Užičkoj broj 11 - porušena 1960, godine, uz Jovankino obrazloženje da loše deluje.

Garaža sa prijavnicom u broju 13, kao i zid između broja 13 i broja 15, porušeni 1960. godine.

Ložionica na ugalj sa svim instalacijama za zagrevanje rezidencije i još nekih objekata, porušena 1960. godine.

Dva muzeja (zvali smo ih mali i veliki muzej), porušena 1964. godine po Jovankinom naređenju.

Kuglana, porušena 1964. godine.

Stambena zgrada za radnike, takozvana Kuća u zidu, porušena 1964. godine. Na tom mestu je deo novog muzeja.

Bunker, tvrđava, koji se nalazio uz samu rezidenciju s njene južne
strane, koji je za vreme rata kao svoje sklonište izgradio general Ler.

Kula, srušena 1965. godine, i to bez znanja i odobrenja Josipa Broza, za kojom je on inače mnogo tugovao.

Isturene prostorije i hodnik rezidencije na sporednom ulazu porušeni su 1965. godine.

Jovankino kupatilo i garderoba na spratu rezidencije sa svim instalacijama porušeni 1965. godine.

Grad pod zemljom

Radovi na rušenju jednih i izgradnji drugih objekata tekli su
paralelno. Evo šta je sve tih godina izgrađeno u rezidenciji i njenom
krugu.

Tunel - saobraćajnica između Užičke 11 i rezidencije u broju 15 - izgrađen 1960. i delimino 1961. godine.

Nova kotlarnica na mazut za zagrevanje rezidencije i još nekih objekata, kao i hrvatske vile u Užičkoj broj 16.

Nova kuhinja, ali pod zemljom - sa svim instalacijama i pratećim objektima, a povezana sa tunelom - izgrađena 1961. godine.

Veliki salon u rezidenciji na mestu gde je prethodno porušena zimska bašta - 1961. godine.

Prostorija za kino-aparaturu sa svim instalacijama da bi se film gledao u velikom salonu gde je montirano platno - 1961. godine.

Laboratorija za pregled robe - 1961. godine.

Odeljenje za pripremu i aranžiranje cveća - 1961. godine (i izgrađene su pod zemljom na bočnim stranama tunela).

Nova prijavnica i čekaonica u broju 11 - 1961. godine.

Preuređenje prostorija u broju 11, za ordonanse i žene zaposlene u rezidenciji, sa garderobom i kupatilom - 1961. godine.

Zgrada bilijarnice preuređena za Titov dnevni odmor i bilijarnicu 1963. godine (ranije je imala drugu namenu).

Preuređenje zimske staklene bašte - 1964. godine.

Muzej broj 1 - izgrađen 1963. godine.

Muzej broj 2 - 1964. godine.

Nova prostorija za biblioteku u rezidenciji - 1962. godine.

Preuređenje salona u rezidenciji ispred Jovankinog kabineta - 1964. godine.

Velika terasa nad glavnim ulazom - 1965. godi ne.

Novi objekat sa kapijom broj 20 - 1965. godine.

Novi sporedni ulaz u rezidenciju - 1965. godine.

Velika soba na tavanu rezidencije - 1965. godine.

Nova garderoba za osoblje - 1965. godine.

Novo Jovankino kupatilo - 1965. godine.

Nova Jovankina garderoba na spratu reziden-cije- 1965. godine.

Garderoba za Josipa Broza i prerada svih ormana, plakara, polica - 1965. godine.

Jovankin cilj je, u stvari, bio da sve funkcionalne objekte koji se
nalaze u krugu, a preko kojih se opslužuje rezidencija, stavi pod
zemlju, bez obzira na cenu, pa su tako mnogi objekti i izgrađeni pod
zemljom.

Ako piše i Jovanka, radićemo bez prestanka

Kako je došlo do izgradnje podzemnih objekata?

Početkom svake godine Jovanka planira šta u rezidenciji treba
rušiti, a šta novo graditi, a zatim naređuje da se pristupi realizaciji
njenih planova. Početkom 1965. godine ona zahteva, između ostalog, i
izgradnju pojedinih navedenih objekata pod zemljom. Arhitekta Branko Bon
ukazuje na veliki rizik takvih zahvata, odbijajući da snosi odgovornost
kad dođe do sleganja i pucanja zidova rezidencije po celoj njenoj
dužini iznad ovih prokopa. Nije se imalo kud, i stručna služba je
napravila predračun Josipu Brozu, uzdajući se u njegovu razboritost.
Pregledao je predračun letimično, iz čega je bilo jasno da su se on i
Jovanka već dogovorili o svemu tome. Uz natčovečanske napore, ogroman
strah i strepnju, pod zemljom su, kao što se vidi iz ovog akta, na
površini od oko 300 metara kvadratnih, izgrađeni objekti, ali pod
zemljom su radili i ljudi, ponekad 16, pa i 18 časova dnevno.

Iako izgradnja podzemnih objekata spada u najteže građevinske
poslove, i kad se izvodi pod normalnim okolnostima, što ovde nije bio
slučaj, ipak će radnici zaboraviti sve te muke kada dobiju nalog za
izradu novog Jovankinog kupatila i garderobe na spratu rezidencije, u
kome će biti precizirani rokovi završetka radova i budući izgled ovih
prostorija.

Izrada ovog kupatila i garderobe koštala je 1965. godine više od 20
miliona dinara, ne računajući novac potrošen na sanitarne uređaje
kupljene u inostranstvu. Montažu sanitarnih uređaja, te izradu velikog
ogledala, ormana, polica, plakara i drugog, Jovanka je, po uputstvu svog
savetnika Steva Krajačića, poverila radnicima iz četiri preduzeća i
privatniku iz Zagreba. - Naši kamioni su nebrojeno puta išli u Zagreb po
materijal, seća se jedan od zaduženih za izgradnju, a plaćali smo po
ispostavljenim računima, jer se nije smela ni pomenuti pogodba između
izvođača ovih radova i nas kao investitora. Ustručavali smo se da
predložimo da se poruybine materijala i montaža sanitarnih uređaja
poveri preduzećima u Beogradu, a ako bi to neko i pomenuo, odgovor bi
bio:

"Beograđani su aljkavi i neznalice".

Kad su ovi objekti bili gotovi, Jovanka je doputovala i, umesto
priznanja radnicima, koje su oni s obzirom na kvalitet i lepotu urađenog
očekivali, stavila je gomilu primedbi, zahtevajući čak da se neki od
zidova, koji su urađeni 15 dana ranije, ruše i pomere "za toliko i
toliko" na određenu stranu. Kako su se osećali ti ljudi kad je zatražila
da ruše zidove, na kojima su pre izvesnog vremena nalepljene mermerne
ili keramičke pločice, a koje se više nisu mogle odlepiti i sačuvati,
već se rušenjem zida ili patosa koji je popločan mermerom, istovremeno
uništava ovaj dragoceni materijal, to sigurno samo oni znaju.

Predloženo je Jovanki da odobri, ako bude moralo da se nastavi sa
radovima, spremanje jednog obroka dnevno tople hrane. Odbila je. Radnici
su gladni gledali kako se hrana iz Specijalnog magacina donosi i kuva
za pse i medvede, da se risovima u kaveze bacaju cele sveže kokoške, da
se majstorima koji dolaze iz Zagreba izdaju sva tri dnevna obroka, uz to
još i piće.

Čak je zabranila da se majstorima, radnicima, kao i ženama
zaposlenim u rezidenciji, plaćaju prekovremeni časovi i kad bih joj
pokazao broj tih časova, ona bi prokomentarisala: "Radnike treba
vaspitati da ulože nešto truda i iz ljubavi prema meni i Titu".

Prilikom ovakvih akcija, često su i vojnici koji toga dana rade ostajali bez ručka ili dobijali taj obrok sa zakašnjenjem.

Ono što se događalo sa rezidencijom i ostalim objektima, dogaćalo se
i sa parkovima. Ni ogroman park oko rezidencije nikad nije bio, za
Titova života, završen. Uvek se tu kopalo, sadilo, presađivalo i
preuređivalo, a koliko puta su razne staze premeštane s jednog pravca
ili mesta, na drugo, to niko ne zna tačno. U parku su, sve do poslednjeg
rušenja rezidencije, bila i dva bazena sa zlatnim ribicama, a voda se
prelivala iz jednog u drugi, iako su bili dosta udaljeni jedan od
drugog.

Za rezidenciju i objekte oko rezidencije u periodu 1964-1970. godine
utrošene su stotine milijardi društvenih sredstava, a tome danas nigde
traga nema, sve je porušeno i uništeno.

Rezidencija MIR

Cela ova priča o Titovoj rezidenciji ne bi bila potpuna bez epizode o
razlazu bračnog para Broz. Kad je došlo do toga, 1977. godine Jovanka
je odlaskom Tita iz kuće, ostala sama u dvorcu, koji su "ona i Tito"
podigli. Ovakvo stanje njihovih odnosa koriste neki, po svom položaju
moćni ljudi, koji se pojavljuju u svojstvu Titovih dušebrižnika, pa,
iako se on nije zvanično razveo od Jovanke, nude (što on i prihvata) da
se u neposrednoj blizini rezidencije, u istom krugu, za njega izgradi
nova rezidencija, nazvana MIR - maršalova intimna rezidencija. Tako je i
učinjeno 1980, a vredi napomenuti da Tito u nju nikad nije kročio.

Šta se dogodilo posle Titove smrti? On je sahranjen, verovatno po
sopstvenoj želji, u krugu parka, gotovo na jednakoj udaljenosti od ove
dve rezidencije. Stvorena je i organizacija nazvana "Memorijalni centar"
sa dosta radnika i službenika, čija mi zaduženja nisu poznata. Otvoren
je pristup Titovom grobu, a narod širom naše zemlje pozvan, putem štampe
i drugih glasila, da poseti Titov grob i deo rezidencije u kojoj je
proveo svoj posleratni vek. Ali...

Ima još muzeja zgodni za stanovanje

Kuća je nastavila svoj život, kao muzej, memorijalni centar, a tu je
i sahranjen neumrli Maršal. I tako, sve dok žitelje elitnih beogradskih
četvrti Topčiderskog brda, Senjaka i Dedinja nije dočekalo prvo
ovogodišnje decembarsko jutro 1997. godine velikim iznenađenjem: ispred
Užičke ulice broj 15 pojavili su se naoružani vojnici, stražari u plavim
gardijskim uniformama. To ih je podsetilo na vreme vladavine Josipa
Broza, kada je isti dekor stavljao na znanje prolaznicima da je tog
trena u kući i njen domaćin. Ovog puta oni su na čas bili zbunjeni o
kojem stanaru je sada reč jer u sredstvima informisanja nije bilo pomena
o dolasku nove ličnosti u pomenuto zdanje.

Istorijske sveske 67_f1

Današnji izgled vile u Užičkoj 15 u kojoj je predsednik SRJ

Za upućene, dileme nije bilo. U tu kuću
uselio se Slobodan Milošević, predsednik Savezne Republike Jugoslavije i
njegova supruga dr Mirjana Marković. Javnost je samo mogla da nagađa da
li su i njihovi naslednici, ćerka Marija koja ima svoju stambenu
jedinicu na Dorćolu i sin Marko takođe novouseljeni stanari, kao što je
ostalo nejasno šta se dogodilo sa prethodnom stambenom jedinicom
Miloševićevih u Tolstojevoj 33, gde su se pre toga uselili iselivši
potomke Jovana Veselinova, negdašnjeg predsednika Skupštine Srbije.

Takođe, ostala je nepoznanica da li se aktuelni predsednik uselio u
Užičku 15 kao zvaničnu državnu rezidenciju namenjenu i budućim
predsednicima Savezne Republike Jugoslavije ili kao lice kojem su država
i društvo jednostavno dali blagoslov da objekat koristi u svoje
privatne svrhe?

Bilo kako bilo, papiri vezu svoju priču. U Službenom listu SFRJ broj
69 iz 1982. objavljen je Ukaz o proglašenju zakona o Memorijalnom
centru "Josip Broz Tito", sa potpisima Petra Stambolića, tadašnjeg
predsednika Predsedništva SFRJ i Raifa Dizdarevića, predsednika
Skupštine SFRJ. U tom zakonu, između ostalog, piše da je: "Memorijalni
centar ustanova koja vrši delatnost kojom doprinosi čuvanju i negovanju
uspomena na Josipa Broza Tita i proučavanju života i dela Josipa Broza
Tita". Takođe piše da "Centar upravlja objektima i drugim sredstvima u
društvenoj svojini u krugu Užičke ulice broj. 11-15 u Beogradu, na
kojima pravo raspolaganja ima Socijalistička Federativna Republika
Jugoslavija..."

Nepunih 15 godina potom, donet je novi Zakon ali sada o prestanku
važenja Zakona o Memorijalnom centru Josip Broz Tito. U njemu, između
ostalog, piše: "... Nepokretne stvari, predmeti istorijsko dokumentarne,
umetničke i kulturne vrednosti, arhivska građa i druge pokretne stvari
kao i novčana sredstva, hartije od vrednosti i druga imovinska prava u
zemlji i inostranstvu koja su poverena na upravljanje i korišćenje
ustanova iz člana 1. ovog zakona u državnoj su svojini, odnosno u
imovini Savezne Republike Jugoslavije..."

Posle nekoliko meseci, u Službenom listu broj 46, od 4. oktobra
1996. godine, objavljeno je "Uputstvo o načinu preuzimanja poslova,
zaposlenih, sredstava, arhiva, eksponata i dokumentacije Muzeja
Revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije i Memorijalnog centra "Josip
Broz Tito". U tački 3 piše: "Sredstva, arhivu, eksponate i dokumentaciju
Muzeja Revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije i Memorijalnog centra
"Josip Broz Tito" zapisnički preuzimaju Muzej istorije Jugoslavije i
Arhiv Jugoslavije.

Nesporno je da svaka država menja, donosi nove i poništava stare,
prevaziđene i vremenom izanđale zakone, koje potom istoričari
proučavaju, analiziraju i tumače prohujala vremena. Međutim, u ovim
novim zakonoma ima nekoliko sitnica koje zbunjuju običnog čitaoca a
kamoli istoričara.

Na primer, u zakonu o Memorijalnom centru iz 1982. godine nigde se
ni jednom jedinom rečju ne pominju "... novčana sredstva, hartije od
vrednosti i druga imovinska prava u zemlji i inostranstvu..." kao što se
to navodi u Zakonu iz 1996!?

U zakonu iz 1996. godine nema pomena da će se, kako je to pisalo
1982. godine i dalje proučavati život i delo Josipa Broza Tita. Svaki
ishitreni zaključak da je to delo i taj život proučen do kraja mogao bi
da bude zlonameran, preuređen i laički. Mogućno je da je zakonodavac to
jednostavno zaboravio da napiše.

Dalje, u zakonu iz 1982. lepo piše da će Memorijalni centar
upravljati objektima u krugu Užičke ulice broj 11-15 u Beogradu. A u
Zakonu iz 1996. godine ništa ne piše ko će upravljati istim tim
objektima u krugu Užičke ulice broj 11-15. Znači li to da su objekti
ispušteni i da su postali svenarodno dobro u koje može da se useli svaki
beskućnik ako mu se prohte? Ili su i ti objekti predati Muzeju istorije
na korišćenje i upotrebu zajedno sa osobljem?

Kuća ne počiva na temeljima nego na ženi

Valja zabeležiti za istoriju da su radovi na najnovijem preuređenju
1997. godine trajali nekoliko meseci i da su bili zaista neophodni jer,
kako je zabeleženo u javnosti pre godinu-dve, zgrada u Užičkoj 15 bila
je u propadanju. Fasada je počela da otpada, pločice oko zdanja bile su
polomljene, vodovodne i grejne instalacije su bile potpuno
neupotrebljive... Mesecima su- re-ći će najbliže komšije iz susednih
zgrada -dolazili teretnjaci, dovlačeći razni materijal.

Ne zna se šta je od starinskog nameštaja ostalo u kući a šta je novo
uneto. Zna se da je na svom mestu, iza maršalovog radnog stola koji,
eto, menja korisnika ostala slika "Stubička bitka", na kojoj se Matija
Gubec bori protiv mrskog neprijatelja Franje Tahija. Bilo je, doduše, i
predloga da se ona ukloni, ali je na najvišem nivou odlučeno da ipak
ostane tu gde jeste. Nije poznato da li je iz spavaće sobe Josipa Broza
izneta slika - akt Vlaha Bukovca na kojoj raskošna naga žena drži u
levoj ruci veliki nož sa kojeg cure kapljice krvi. Zasad je nepoznato da
li je zbirka albuma Josipa Broza i dalje nadohvat ruke aktuelnom
stanaru.

Kada je 1934. godine g. Acović podigao kuću u Užičkoj 15 smatrao je
potrebnim da na ulazu u veliki salon ispiše lepim ćiriličnim slovima:
"Kuća počiva na ženi a ne na temeljima". Prethodnom Acovićevom
podstanaru to nije smetalo pa je svako novo preuređivanje zgrade
zaobilazilo ovu poruku. Jedino nije ostalo razjašnjeno da li je ova
poslovica srpskog ili kineskog porekla i da li je preživale najnovije
doterivanje za novog gazdu i njegovu suprugu?

Inače, svi radoznalci koji bi i dalje pohodili Kuću cveća gde bi
trebalo da počivaju posmrtni ostaci Svemoćnog čoveka, mogu to da učine, s
tim što će od ulaza u nekadašnji Memorijalni centar do grobnice Broza
dobiti pratnju. Da, nedaj bože, kojim slučajem, ne odšetaju nekih
stotinak metara dalje i navrate na kaficu baš kod predsednika SR
Jugoslavije.

Piše:

Srboljub

Petrović

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Istorijske sveske 20/1/2014, 9:47 pm

Gde su Turci spalili mošti Svetog Save: hram podignut na pogrešnom mestu, a kafana na pravom?

SVETI SAVA kod"POSLEDNJE ŠANSE"

Većina Srba misli da zna gde je tačno mesto na kojem su spaljene mošti prvog srpskog prosvetitelja. Reći će: tačno tamo gde je Svetosavski hram. Netačno! Pa zar to nije bilo na Vračaru? Jeste, ali gde je tada bio taj Vračar?

Na mestu današnjeg Tašmajdana bilo je groblje: 1. mesto na kome je, najverovatnije, spaljen Sveti Sava,2. Hram Svetog Marka, 3. zgrada Televizije, 4. Sportsko-rekreacioni centar

Ako zapitamo ma kog Beograđanina: "Na kome je mestu spaljen Sv. Sava?" Odgovoriće: "Na Vračaru, tamo gde je Savinačka crkva".

Iako tamo postoji Savinačka crkva i ceo onaj kraj nazvali su Beograđani Savincem, nije tačno da je na tom mestu spaljen prvi srpski prosvetitelj. U narodnom predanju, a i u nekim turskim zapisima, kaže se da je spaljivanje izvršeno na brdu Vračaru, a na dogled i Srba i Turaka iz varoši Beograda. Spaljivanje je izvršeno 1595. god, a tada se varoš Beograd nije prostirala dalje od Varoš-kapije i Stambol-kapije, a Savinac je tada bio daleko od poslednjih kuća Beograda i nije mogao biti na dogledu građana. U to vreme, pa čak i dva i po veka docnije, po današnjim Terazijama bile su lokve bara, a na Trgu Dimitrija Tucovića (Slavija) bile su bare i trska gde su Beograđani išli u lov.

Pitanje mesta spaljivanja pokrenuo je i dokazivao krajem prošlog veka, osamdesetih godina, Sreten Popović, učeni i ugledni Beograđanin iz sela Vranića, pravnik po struci, školovan na strani, koji je zauzimao vidne položaje u državi, naročito u doba Kneza Miloša.

Napisao:
Vojin
Puljević,
1961. godine
(na osnovu
istraživanja
i zapisa
Sretena
Popovića)

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Istorijske sveske 5/4/2015, 9:08 pm

Knjigovezac Vozarević podiže Crveni krst na pogrešnom mestu

Po podacima koje je Sreten Popović prikupio, prvi srpski prosvetitelj spaljen je na brdu Vračaru 29. aprila 1595. god, a brdo Vračar je više današnjeg Tašmajdana iza crkve Sv. Marka.

Sreten Popović odlučno odbija mišljenje da je Sv. Sava spaljen na mestu gde je sad Crveni krst. Gliša Vozarević, knjigovezac i knjigoprodavac, koji se zani-mao istraživanjem mesta spaljivanja, pre Sretena, našao je tamo jedan drveni krst, pa misleći da je to mesto podigao krst od crvenog kamena. No kako je to mesto daleko bilo od ondašnjeg Beograda i sam Vozarević uvideo je svoju grešku. Posle se došlo do druge jedne zablude: kad je Društvo Sv. Save htelo da podigne hram na mestu spaljivanja pogrešno se orijentisalo računajući da je to mesto bliže Beogradu negoli Crveni krst.

Sreten Popović se ne oslanja samo na predanja, koja je slušao od Slepog Laze iz Vranića, već traži i pisane dokumente: pominje pisanje Bogića o Vračaru štampano u "Glasniku, Srpskog Učenog Društva". U tome napisu Bogić kaže:

"Po tome izlazi da je Sv. Sava spaljen na sadašnjem Taš-Majdanu, kod groblja više palilulske crkve, ali mi niko nije znao dosad dokazati gde je Čupina umka".

I u Rajevićevoj istoriji se kaže da je telo spaljeno na levoj strani brega Čupine umke. I to je štampano u "Glasniku" 1886. i pominje se da je prah razvejan 29. aprila 1595. godine.

Predanje dobijeno od Slepog Laze potpuno se slaže sa pisanjem Bogića i Rajića i može se smatrati tačnim i verodostojnim, jer od spaljivanja pa do pisanja ove dvojice jedva da je proteklo oko 250 godina.

"Od oltara hrama Svetog Marka, odbroj, na istok, sedamdeset koraka. Doći ćeš do jednog uzvišenja. Pogledaj odatle levo i desno! Vidiš li Beograd, Savu i Dunav? E, tu, na tom vidikovcu, spaljen je Sveti Sava. Taj brežuljak zove se Čupina umka". (Danas je na tom mestu kafana "Poslednja šansa").

Napisao:
Vojin
Puljević,
1961. godine
(na osnovu
istraživanja
i zapisa
Sretena
Popovića)

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Istorijske sveske 29/1/2016, 10:01 am

Gde je Čupina umka

Sreten Popović, ulažući dalji trud za traganjem, pribirao je koli-ko pisane dokumente, toliko i narodno predanje od pojedinaca. On je i proveravao ta kazivanja. Tako mu je Slepi Laza kazivao da se spalište nalazi tamo gde je grob Topal Đorđa Petrovića. (Ovaj Topal Đorđe je savremenik oba naša ustanka pod Turcima, a groblje na Tašmajdanu počelo je da se stvara 1836. god.) Sreten je našao pomenuti grob pa je upitao sina Topal Đorđa, da mu kaže gde mu je otac sahranjen. I sin je odgovorio:

"Otac mi je rekao: Baš tamo gde je Sv. Sava spaljen - ja ću tu da legnem."

Slepi Laza je još pripovedao da se na prostoru ispred mesta gde je Sv. Sava spaljen stvorila nase-obina nazvana Savina Mala. No, posle Laudanovog bombardovanja Beograda sa te strane mala je poruše-na, a stanovnici preseljeni u današnju Savamalu, koja se pod Laudanom zvala Racka varoš, a ranije "Ciganska". Docnije, ponovnim osvajanjem Beograda od strane Turaka, na mestu te male ispred spališta podignuta je Bataldžamija, koju su Srbi u prvom i drugom ustanku porušili i tu se stvorila Marvena pijaca. (Danas je tu park i parlament).

Po izdanju treće sveske svojih putovanja Sreten dobija pismo iz Beča od Joce Stefanovića, ritera od Vilova (Vilovski stariji), koji mu piše:

"... što tumaraš toliko za mestom gde je spaljen Sv. Sava? Pa eto ga onaj vrhunac u groblju beogradskom gde leži Barjaktarović. To će biti da je bila "Čupina umka", a Taš-Majdan - eno ga odmah do nje".

Docnije mu je Vilovski još javio, da je našao na planu Laudanovom "da taj vršak beogradske okoline leži, po planu iz 1738. g, između borbenih linija Laudanove i turske vojske, jer se obe borile za taj vršak". Vilovski kaže da od Stambol-kapije do Čupine umke i groba junaka Barjaktarovića ima najviše 1400 koračaji.

Napisao:
Vojin
Puljević,
1961. godine
(na osnovu
istraživanja
i zapisa
Sretena
Popovića)

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Istorijske sveske 17/7/2018, 11:30 am

Vračar, Topal džamija i staro groblje

Slika
Maketa Hrama Svetog Save: Miloš je crkvu podignutu na Tašmajdanu posvetio Svetom Marku, ne želeći da iritira Turke imenom koje bi joj bolje odgovaralo - imenom Svetog Save

Sreten, opet, obilazi mesto i nalazi grobove Dimitrija C. Barjaktarovića i Cvetka Petrovića Barjaktara, ali o njima nije znao ništa bliže da kaže.

Sreten Popović veli da mu je sin Topal Đorđe kazivao kako mu je otac Topal Đorđe pripovedao kako je saznao za mesto spaljivanja Sv. Save:

Za vreme Prvog ustanka Topal Đorđe kao vojnik šetao je u besposlici sa vojnicima po Taš-Majdanu i tada mu je neki stariji čovek, rodom iz Lisovića kazivao mesto gde je spalište bilo i to po pričanju njego-vih predaka. Na tome mestu viđao se tada i neki ogoreli "patrljak", koji je valjda pobijen i spremljen za zgarište.

Najpre treba razmotriti šta je Vračar: brdo, breg, ili "vršak" kako ga Vilovski naziva i dokle se on prostirao u vremenu kad je varoš Beograd bila uokvirena opkopom od njenih kapija: Sava-kapija, Varoš-kapija, Stambol-kapija i Vidin-kapija.

Sretenov otac Lazar takođe je pismen čovek, koji je za sobom ostavio i neke spise-memoare iz kojih Sreten citira ovo:

"Kad Knez Miloš 1815, i ustade protiv Turaka onda i Pavle Popo-vić i ja s njim zajedno pređosmo iz Nemačke, gde smo se u logoru kod Železnika nahodili, i kad Knez Miloš učini mir sa Marašlijom u Ćupriji i njegova Ćehaja-bega sa jednim odelenjem vojske od 10-12 hiljada propusti te na Vračar dođe i smesti se oko Batal-džamije, onda određeni budu Pavle Popović i Paja Sretenović iz Lisovića da se od njih dvojice redom na izmenu svaki put kod Ćehaja-bega na Vračaru (dakle već prostor, oko Batal-džamije je već Vračar) po jedan nahodi, i mene (Lazara Popovića) opredeli kao pisara bez izmene da se jednako na Vračaru nahodim."

Nešto više o Vračaru Sreten Popović ne govori i zato ćemo se malo više zadržati na starom i novom pojmu o Vračaru.

Napisao:
Vojin
Puljević,
1961. godine
(na osnovu
istraživanja
i zapisa
Sretena
Popovića)

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded