LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Muzika-Srbije

Ići dole 
AutorPoruka
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Muzika-Srbije Empty
PočaljiNaslov: Muzika-Srbije   Muzika-Srbije Icon_minitime14/8/2012, 9:04 pm

Narodni plesovi, igre i kola


Srbija
se deli na dva glavna okolna područja, na istočnu i zapadnu. Ta
prirodna podela datira iz vremena starih kultura koje su još pre dolaska
slovena u ove krajeve dominirale na balkanskom poluostrvu: vizantijska
na istoku i romanska na zapadu. Oba područja imaju ove zajedničke
etnomuzikološke karakteristike:


a) kolektivan karakter narodne muzike;
b) muziku kao sredstvo za izražavanje poetskih oblika i osećanja;
c) sedeljke i posela na kojima se razvija kolektivna pesma i kolektivan rad;
d) otvoreno kolo u narodnim igrama;
e) dvoglasno pevanje u nekim planinskim predelima;
f) starinske čobanske instrumente: frulu (sviralu) i gajde, a u novije vreme i harmoniku;
g) melodije zasnovane na obradi monostiha;
h) trohejske akcente.


O
narodnim igrama moze se raspravljati prema psiholoskoj sadrzini,
oblicima, stilu, karakteru, tehnickom sklopu, prilikama u kojima se
izvode i mestima gde se izvode. Razvrstavane su u grupe i tipove. Po
sadrzini su: sastavni deo narodnih obicaja (svadbenih i drugih), ostaci
davnih obrednih igara s magijskom namenom, religioznom, vezanom za
posebne prilike, dogadjaje, prirodne pojave, godisnje doba, pojedine
dane u godini, vegetaciju, razlicite manifestacije, ljudske poslove. Po
karakteru igranje je katkad mirno, katkad i razvuceno, setno; zivlje, s
lakocom; zivo, sitno; snazno, poletno, ostro, kruto. Raznovrsnost oblika
zavisi o rodu i polu, o uobicajenom broju ucesnika, poretku, uzajamnom
drzanju ruke, o smeru igranja, vrsti koraka, talasima i treperenju,
propratnim pokretima uz korake i o narocitim rekvizitima sto ih igraci
upotrebljavaju. Mesta na kojima se igra jesu: kuce, dvorista, vrtovi,
gumna, livade, blizina crkve ili groblja, raskrsce, trgovi i dr. Glavne
prilike za igru su svadbe i druge obiteljske svecanosti, radna sela,
poklade, veci i manji verski i narodni praznici, useljivanje u novu kucu
i dr.

Igre su grupirane po onome sto je karakteristicno za igru
prema onome sto je najuocljivije ili prema glavnoj sadrzini, formi,
mestu, necijem imenu i sl. Razlikuju se i igre muske, zenske,
zajednicke, decije. Nazivi nocne, zalovite, neme, sitne, zive igre i sl.
Jasno pokazuju kakve su. Kao o posebnoj grupi moze se raspravljati o
"onima u kojima se nesto predstavlja, prikazuje", tj. o mimicko dramskim
igrama. U svakoj grupi razlikuju se pojedini tipovi kao glavni
predstavnici, a svaki tip ima i svoje varijante i svoja posebna imena.
Igra, kao i celokupna narodna umetnost, dozivljavale su, a i sada
dozivljavaju mnoge promene. One nisu ustaljene ni u istom kraju gde su
nastale; prenose se u obliznje i udaljenije krajeve pa i tako nastaju
promene i preinacenja, prilagodjavanje domacem lokalnom stilu, unosenje
necega novog u lokalni stil. Zato se i ne mogu strogo povuci granice
koreografskih podrucija; one nisu zatvorene a najmanje se poklapaju s
politickim upravnim granicama.

Muzicka enciklopedija

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded


Poslednji izmenio Beskraj dana 2/11/2012, 10:17 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Muzika-Srbije Empty
PočaljiNaslov: Re: Muzika-Srbije   Muzika-Srbije Icon_minitime14/8/2012, 9:04 pm

NARODNE IGRE


U
Srbiji ima vise od 3000 naziva narodnih igara. U svim krajevima
prevladjuju vedre i vesele igre u kolu ali se mogu naci i setne pa
mimicke, eroticke i dr. Pored otvorenog i zatvorenog kola tu su i drugi
oblici, npr. lese, naspramni lanci, igre udvoje, utroje, učetvoro itd. U
pogledu ritma preovladjuju dvodelni i cetvorodelni taktovi, a nisu
retki slucajevi ni trodelnog, slozenog i neravnog takta. Igre prate
instrumente (gajde, svirala, duduk, frula, dvojnice, cemane, tambure,
zurle i tupan). Ima igara koje se izvode uz pevanje ili naizmenicno
pevanje i nemo igranje ili uz naizmenicno pevanje i instrumentalnu
pratnju. U periodu izmedju dva svetska rata gotovo u sve krajeve prodire
harmonika. Prilike za igranje po selima su redovne i vanredne. Vanredne
su o selima, prelima, mobama, svadbama i tome sl. Igraci-stvaraoci
pokazuju sklonosti ka individualnom izrazavanju u igri i ka
interpretaciji ukrasnih koraka te tako najcesce pridonose stvaranju
lokalnih stilskih oblika. Pod uticajem nekih igara koje su se po
gradovima formirale u veoma zive igre, kao sto su Žikino kolo,
Vranjanka, Kukunješte i dr., igra se i po selima zivlje. Medju
najstarije igre idu obredne, danas vec u izbledelom i degenerisanom
obliku. Takve su dodolske, lazaričke, kraljičke, koledarske i dr.
Rusalje su čarolijsko-ekstaticne igre poznate u istocnoj Srbiji kod
Vlaha. Ostaci obrednih igara nalaze se i u mnogim decijim igrama.


Bogastvo
i lepota svetovnih orskih igara ogleda se u razlicitim tipovima i
stilovima koji su se u svakom pojedinom kraju razvili pod specificnim
istorijskim, kulturnim, ekonomskim, geografskim i drugim uslovima toga
kraja. Tipske, stilske i tehnicke osobine igara omogucuju da se izvesne
krajeve uprkos manjim lokalnim razlikama, posmatra kao jednu
koreografsku oblast koja se ne poklapa uvek sa teritorijalnim granicama,
vec se igre redovno prelivaju na jednu i na drugu stranu. Pojedine igre
vise su rasprostranjene po citavoj Srbiji. Takve su starije:
Dunjeranke, Seljančica, Devojačko kolo, Ajd na levo, braća Stevo,
Zaplet, Đurdjevka i dr. U novije vreme uveliko su se rasirile zive igre
Žikino kolo, Vranjanka, Kukunješte, U šest, a donekle i Moravac.
Svatovska igra, Šareno oro, igra se po citavoj Srbiji sem Vojvodine.

U
koreografskoj oblasti centralne i zapadne Srbije ceni se sitno igranje i
fino treperenje tela. Vecina igara izvodi se u otvorenom kolu uz
pratnju svirale, frule i dvojnice. U selima oko Beograda i na Kosmaju
najpoznatije su igre Paležanka, Orijent, Groznica, Moravac i dr. U
zapadnom delu oko Obrenovca, Šapca pa idući prema Valjevu, igraju se,
pored pomenutih igara, Kolubarka, Prolomka, Mačvanka, Cicvarića kolo
itd. U centralnoj Srbiji, pored mnogih drugih, igraju se Šumadinka,
Gruzanka, Trojanac, Tašino kolo, Stara i Nova Vlahinja, Šeta, Treskovac,
Osmica, Četvorka.

Koreografska oblast istočne Srbije, odlukuju
se veoma živim igrama i raznolikim koracima. Igre prate gajde, duduk,
dvojnice i svirala; kasnije Cigani uvode ćemane (violinu). U donjem delu
istočne Srbije, igre prate zurle i goč. U oblasti Nišave igre spadaju
medju najzivlje u Srbiji. Najomiljenije su Čačak (u lesi) i Katanka, obe
u mnogim varijantama. Cesti su duhoviti koreografski satavi koji
pokazuju smisao za salu. Vranje je predstavnik gradskih narodnih igara.
Dostojanstven stil vranjanskih igara prozet je mnogim orijentalnim
primesama. Vranjanci igraju meraklijski, sa uzdrzanim temperamentom; oni
prozivljavaju svaki pokret koji kao da se radja iz samog osecanja neke
duboke ceznje. Vranjanka, Daskalica, Iz banju ide, Teško oro, Pembe
izvanredni su primerci igara ovoga kraja.

U koreografskoj oblasti
Kosova i Metohije, srpske seoske igre nose u sebi najstarije elemente
slovenskog karaktera. Po selima se igra veoma mirno, najcesce uz
naizmenicno, razvuceno i setno pevanje dveju po dveju igracica. Pri tome
je karakteristican otegnut uzvik I!. Prizrenski tip igara nadelko je
cuven kao i prizrenska bogata nosnja, narocito zenska. Najomiljenija
igra je Kolač. Lepe su stare srpske igre, Stara Prizrenka ili
Razgranjala, Coko, Bre devojče, Poduna mori poduna i druge…

Vojvodina
je jasno izdvojena koreografska oblast cije su odlike uslovljene
razlicitim uticajima. Na ovom ravnom i plodnom tlu pored srpskih,
bunjevačkih i sokačkih igara dale su i igre nacionalnih manjina
(madjarske, rumunske, slovacke i rusinske) svoj doprinos u stvaranju
ovog specificnog stila. Igra se sitno, skoro u mestu, a individualna
improvizacija ukrasnih koraka i figura izrazena je narocito u muskoj
igri; karakteristicna je improvizacija, sinkopiranog udaranja petom u
zemlju ili petom o petu (duplir), koje se kod dobrih igraca javlja
gotovo u svim igrama. Igre su ranije pratile gajde, danas ih najcesce
prate tambure. Najrasprostranjenije su Bačko kolo, Banatsko kolo i
Sremsko kolo. Varijante se javljaju kao esnafska kola: Paorskom,
Ratarsko, Majstorsko, Zanatlijsko, Opančarsko, Čobansko itd. Šaranac je
solo muska igra koja se zadrzala jos oko Vršca i Bele Crkve.


Muzička enciklopedija

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Muzika-Srbije Empty
PočaljiNaslov: Re: Muzika-Srbije   Muzika-Srbije Icon_minitime14/8/2012, 9:05 pm

SRPSKI FOLKLOR I NJEGOV RAZVOJ



Narodno
stvaralaštvo se često kod nas izjednačavalo sa pojmom folklora, što bi
bilo njegovo šire značenje, ali i sa pojmom narodna umetnost, što bi
bilo njegovo uže značenje. Izraz folklor, koji je nastao sredinom
prošloga veka, ubrzo se proširio svuda po svetu i odomaćio kako u
običnom govoru, tako i u naučnoj terminologiji. Upotrebu termina folklor
predložio je engleski arheolog William John Thoms u časopisu Atheaneum
od 22. avgusta 1846. godine. Termin je stvoren spajanjem dve engleske
reči: folk (narod) i lore (znanje, mudrost). Ovim se izrazom označava
skup pojava u narodnoj duhovnoj kulturi: običaji, verovanja, znanja,
usmena tradicija, sve vrste narodne umetnosti. Izrazom folklor
istovremeno se označava stvaralački tok u narodnoj umetnosti —
neprekidan i veoma živ proces i preživeli ostaci shvatanja i pogleda na
svet iz raznih perioda prošlosti mestimično još uvek živa praksa koja
postepeno nestaje, menja se ili prilagođava novim uslovima života. Zato
je folklor istovremeno istorijska kategorija, faktičko stanje i
stvaralački proces. Zbog toga ga je pogrešno nazivati živom starinom,
pošto se na taj način isključuje njegova društvena uloga u skorijim
razdobljima i u sadašnjosti. Ne ulazeći u sve grane folklora, u ovom će
se pregledu napraviti kratak osvrt na narodno umetničko stvaralaštvo u
Srbiji, sa naglaskom na igru i pesmu.


Do oslobođenja od Turaka u
Srbiji nije bilo drugog umetničkog stvaralaštva sem narodnog. To je pre
svega bila usmena tradicija: lirska i epska pesma, bajke, poslovice i
drugi književni oblici, zatim vokalna i instrumentalna muzika, orske,
zabavne i viteške igre, narodna likovna umetnost i drugo. Srpska narodna
umetnost živela je sa narodom, ona je proizišla iz njega, pa u sebi
nosi više istine nego umetnosti koje se rađaju po ateljeima i
kabinetima. U odnosima čoveka i njegove okoline, treba tražiti onu
dublju harmoniju iz koje je nikla i razvila se narodna umetnost. Da bi
se ona shvatila, nije bila potrebna predsprema — ona je bila jasna i
bliska svima.

Nestankom feudalizma i odlaskom Turaka, seljaštvo
postaje oslonac mlade srpske države, pošto gradskog srpskog stanovništva
gotovo da nije ni bilo. Kao najmnogobrojniji društveni sloj, seljaštvo
se u Srbiji izjednačavalo sa pojmom naroda, pa je i narodno stvaralaštvo
pripadalo seoskom stanovništvu. Zato se seoski folklor i danas naziva
izvornim, pošto su se iz njega razvili i još se razvijaju kasniji
oblici. Spoj srpskih tradicionalnih evropskih i orijentalnih elemenata u
varošima se osetio i u stvaralaštvu, nošnji, arhitekturi, enterijaru,
ishrani i drugim kulturnim pojavama. Na podlozi tradicionalnih,
nastajale su gradske igre koje su po stilu i tehnici mirnije, lakše i
koje su bile pralogeđene zatvorenom prostoru a vezane za gradski način
odevanja i kretanja. Ovako stvoren sloj srpskih građanskih igara
pripadao je drugom žanru, kao što je pripadala i gradska pesma i uopšte
način života.


Iako je narod u selima bio etnički jedinstven, u
narodnom stvaralaštvu su postojala dva različita kulturna modela, koja
su zavisila od načina života i privređivanja. Drugačije je bilo
stvaralaštvo zemljoradnika u ravničarskim krajevima bližim Savi i Dunavu
a drugačije stvaralaštvo stočara u južnim planinskim krajevima. Njihove
igre i muzika se razlikuju, iako obe kategorije stanovništva pripadaju
istome etnosu. Iz zajedničke slovenske baštine Srbi su na Balkan preneli
starije folklorne uzore, gde su se oni mešali sa zatečenima i gde su se
dalje razvijali saglasno novim životnim situacijama. U zonama dodira
agrarnih i stočarskih modela narodnog stvaralaštva rađao se niz
prelaznih varijanti. Dolazilo je do prožimanja i mešanja obe tradicije i
stvaranja novih kulturnih obrazaca, pošto je u tim zonama seljak morao
istovremeno da bude stočar i ratar, pa je u praksi sjedinjavao obe
tradicije.


Brojni odnos seoskog i gradskog stanovništva danas se
radikalno izmenio u korist gradskog. Zato se klasični pojam "narod"
više ne odnosi samo na seosko stanovništvo. Paralelno sa promenom
značenja pojma "narod", menjalo se i narodno stvaralaštvo. U razvijanju
pojedinih njegovih oblika učestvovalo je i stanovništvo gradova, bilo
sasvim novim folklornim oblicima, bilo razradom izvornih folklornih
elemenata, pa se zato danas obraća pažnja na folklor svih slojeva
stanovništva.


Izrazi "narodna igra" i "narodna pesma" danas se
kod nas prvenstveno upotrebljavaju kao oznaka za izvorni narodni melos i
igru a tek potom za njihove razvijenije oblike. No, pošto je proces
menjanja duhovne kulture usporeniji od promena u materijalnoj, ne
predaje se lako zaboravu starija muzička i orska baština, pa starija i
novija tradicija nastavljaju da žive paralelno.


Anonimnost
srpskog narodnog stvaralaštva je njegovo glavno svojstvo. Tvorac
pojedinih dela nije poznat, niti je on stvarno radi sopstvene umetničke
afirmacije. Suština narodnog stvaralaštva je društvena, zbog toga što
ono uvek pripada grupi ličnosti u tom smislu što je izraz opšteg ukusa,
opštih estetskih shvatanja. Izvođač i stvaralac su se uvek kretali u
granicama opštih stilskih pravila. U riznici kulturnog nasleđa postojali
su gotovi modeli koji su služili za ugled. Improvizacija izvođača imala
je važnu ulogu u kolektivnom stvaralačkom procesu narodnog
stvaralaštva. Mnogo se puta ponavljao osnovni motiv ali ne uvek na isti
način. Dešavala su se odstupanja u odnosu na poznato. U tom se razvoju
osnovni motiv stalno menjao, doterivao i uglađivao, razgranavao u nove
oblike. Uspele varijante su bile polazna osnova za nove, pa su se iz
pramodela obrazovale čitave generacije. Obrazovanje varijanata i odnos
individualnog i kolektivnog u narodnom stvaralaštvu otkriva tajnu
stvaralaštva, pošto su varijante samo etapni stadijumi razvitka. Iako
rešenje problema kolektivnog i individualnog u narodnom stvaralaštvu
nije jednostavno, može se reći da su u našoj nauci već učinjeni ozbiljni
prilozi. Sinkretičnost je jedna od važnih osobina narodnog
stvaralaštva. Ritam je ona zajednička osnova koja povezuje govor, pesmu,
muziku i igru. Oštra granica između govora i pesme kadkad teško može da
se povuče, pošto se u pojedinim prilikama one sasvim približuju
(bajalice, tužbalice itd.).


Narodna pesma je umetnička celina
koja je složena iz teksta i melodije. Usled razvoja jezika, nastali su
različiti oblici u metrici a naročito u ritmičkim shemama. Govorna
intonacija je služila kao osnova za stvaranje narodne pesme.


U
srpskoj narodnoj muzici preovlađuju pravilni, uglavnom dvočetvrtinski
taktovi. Prema akustičkim izvorima, srpska narodna muzika se deli na
vokalnu, vokalno-instrumentalnu i instrumentalnu. Kao najstarija,
vokalna muzika je naučno najzanimljivija, vokalno-instrumentalna nalazi
svoju primenu u epsko-poetskoj kategoriji, dok se čisto instrumentalna
muzika upotrebljava poglavito kao pratnja narodnih igara, ma da se
praktikovala i nezavisno od njih. Vokalna muzika sa malim ambitusom
preovlađivala je u planinskim krajevima. Ona se često nije mogla
zabeležiti postojećim notnim sistemom. Epske pesme su se najčešće pevale
uz gusle, veoma stari slovenski instrument, dok se najviše igralo uz
pratnju pesme, gajdi ili svirale. Dvojnice su pastirski ili putnički
instrument a orkestarsko muziciranje u Srbiji je sasvim skorog datuma.


Tipičan
oblik srpskog narodnog igranja je igranje u kolu. To je lanac međusobno
povezanih igrača koji se kreće po kružnoj a ređe po krivudavoj liniji.
Posle kola javlja se lesa — lanac igrača postavljenih u pravoj liniji
ili u dve naspramne vrste sa pravcem kretanja levo i desno, napred i
nazad. Solo igranje ili igranje u parovima retkost je u središnim
delovima Srbije. Javlja se uglavnom u obrednim igrama (dodole, lazarice,
kraljice). Te su igre veoma stare i trag su paganskih obreda za
plodnost, kišu ili su trag starinskih obreda sa igrom povodom rođenja,
inicijacije, svadbe ili smrti.

U igrama i pesmama ogledaju se
iskustva i ukus mnogih pokoljenja. U predelima dodira kulturnih područja
zanimljiv je proces uzajamnih uticaja i ujednačavanja muzičkih i
igračkih obrazaca, pri čemu je područje središne Srbije imalo značajnu
ulogu. Polazeći odatle, pojedine pesme i igre postajale su opšta
svojina.


Ovde treba istaći jednu pojavu koja je znatno uticala
na svestranije upoznavanje i oživljavanje muzičke i orske tradicije. Ta
je pojava uticala i na međusobnu razmenu folklora. Podsticaj su dale
smotre i festivali izvornog folklora užih ili širih regiona. U
pripremama za te festivale amaterske grupe i pojedinci trebalo je da
naprave izbor najvrednijih primera narodnog stvaralaštva svoga kraja. U
slučaju da to ne učine, bez obzira na izvođačke kvalitete, gubili bi
priliku da odu na selekciju višeg ranga, koja bi ih odvela dalje — ka
vrhunskim festivalima. Ovakav sistem podstakao je traganje, iznalaženje i
reafirmaciju najvrednijih primera lokalnog melosa i igara. To je bilo
korisno i za nauku, pošto su otvorene mogućnosti za stvaranje potpunijih
zbirki i antalogija narodnih melodija i igara, nego kada je taj rad bio
prepušten traganjima pojedinaca. Nauka je to i vratila narodu, pošto su
zapisi i analize izvornog folklora poslužili za dalje korišćenje i
obradu.


Smotre izvornog folklora u Srbiji nemaju dugu tradiciju.
Pred rat su bile dve takve priredbe, 1938. i 1939. godine na tadašnjem
Beogradskom sajmu. Po ratu je naglo poraslo interesovanje za sakupljanje
i negovanje izvornog folklora pošto je okretanje sopstvenim izvorima
bilo temelj renesanse našeg narodnog stvaralaštva. Prvi festival
jugoslovenskog izvornog folklora priređen je u Opatiji 1951. godine.
Radi evidentiranja raspoloživog materijala i radi preprema za Opatiju, u
Srbiji je organizovano 10 zonskih festivala, koji su izneli na videlo
veoma bogat fond narodnih igara i pesama. Ta se tradicija očuvala i do
danas, pa svakoga leta na Sabor narodnog stvaralaštva Srbije (u Leskovcu
do 1980. godine a dalje u Aleksandrovcu) dolaze odabrani primeri
izvornog folklora. Postoji i niz stalnih festivala regionalnog karaktera
(Homoljski motivi, Crnorečje u pesmi i igri, Dragačevska truba i
drugi). Susreti sela Srbije, pored drugih takmičarskih kategorija,
sadrže i takmičenja u folkloru.


Izvorni folklor se dosta neguje i
u gradovima. Tamo su pojedini folklorni elementi često bili inspiracija
stvaralaštva individualnih umetnika — kompozitora ili koreografa.
Negovanje, reprodukcija i obrada folklora postali su predmet
interesovanja mnogih amatera ili profesionalnih institucija. Kada se zna
da se kod nas folklor neguje i u izvornom obliku, u našoj se
savremenosti našla ravnoteža između negovanja izvornog folklora i
njegove umetničke obrade i interpretacije.


Stilizacija i obrada
folklora su dela umetnika u kojima se igre i pesme udaljavaju od svojih
izvornih oblika ali zadržavaju bitna stilska obeležja pomoću kojih mogu
da se nepogrešivo identifikuju. Ta stilska obeležja se ogledaju u
izvesnom broju karakterističnih elemenata koji daju kolorit folkloru
pojedinih krajeva. Takvi se elementi prilikom obrade naročito podvlače i
doziraju, pošto bi njihovim izostavljanjem ili prenaglašavanjem,
folklor izgubio svoja autentična obeležja i postao nešto sasvim drugo.
Zato umetnik, pored talenta koji se podrazumeva, mora temeljno da
poznaje suštinu i osnovne karakteristike izvornih folklornih motiva, da
uoči sve bitne stilske elemente, kako bi mogao da ih uspešno koristi pri
razradi.


Dr Slobodan Zečević
Muzička enciklopedija

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Muzika-Srbije Empty
PočaljiNaslov: Re: Muzika-Srbije   Muzika-Srbije Icon_minitime14/8/2012, 9:05 pm

PODELA NARODNIH IGARA


Teško
je izvršiti sistematsku i objektivnu podelu narodnih igara na vrste,
pošto ou one veoma bogate raznovrsnim elementima koji bi se mogli uzeti
kao kriterijum za njihovu podelu. Razne vrste narodnih igara dotiraju se
i ukrštaju sa drugim vrstama tako da ih je, u izvesnim slučajevima,
teško jasno razgraničiti i strogo izdvojiti u posebnu grupu. Ipak je
sasvim izvesno da se svaka klasifikacija igara mora zasnivati na
njihovim suštinskim i formalnim karakteristikama.

Najopštije
razvrstavanje narodnih igara po suštini i nameni, moglo bi ih podeliti
na dve velike kategorije. To sou OBREDNE i SVETOVNE igre. Obredne igre
su one koje su se nekada izvodile u sklolu raznovrsnih obreda, dok bi
svetovne igre bile sve ostale. Ne treba misliti da je ova podela
nepromenljiva i da igre stalno moraju ostati u istoj kategoriji. Igre su
u stalnom razvoju. Obredi izumiru i nestaju, dok neke igre, koje su se
igrale u njihovom sastavu, ostaju da se igraju i dalje. Na taj su način
one nadživele obred, postopeno su gubile obrednu funkciju i postajale
svetovne.

OBREDNE bi se igre dalje mogle podeliti na one igre
koje su se izvodile u opštem interesu (obredi za kišu i plodnost), na
one koje su se izvodile povodom važnih događaja u životu ličnosti
(rođenje, svadba, smrt) i na ostale obredne igre (ivandansko, pokladno,
đurđevdansko ili drugo igranje). Pregled srpskih obrediih igara daje se u
posebnom odeljku.

SVETOVNE IGRE danas sačinjavaju ogromnu većinu
srpskih narodnih igara. Po svojoj sadržini, one su veoma raznovrsne.
Imitativne i mimičke su one igre čija se sadržina ne izražava samo igrom
nego i naročitim pokretima tela ili izrazima lica sa ciljem da se
jasnije ilustruje sadržina igre (Ovako se biber tuca, Devojčica platno
beli i druge). Ozbiljne i vesele igre imaju u sebi takvih elemenata koji
izazivaju ozbiljna (Teško oro) ili vedra oseđanja (Trojanac, Moravac i
većina srpskih igara). Kod vedrih igara ima ih koje u sebi sadrže šale i
humora i koje bi se mogle nazvati šaljivim ili humorističkim igrama.
Kroz sadržinu erotsko-ljubavnih igara provlače se ljubavni motivi. Igre u
kojima se pokazuju razne veštine ili imaju takmičarski karakter mogle
bi se nazvati igrama veštine i duha. Međutim, najveći broj srpskih
narodnih igara nema neke vidljive sadržine ni naročite namene, sem da
zabave ili osveže igrače. Ove bi se igre mogle nazvati zabavne. Već je
napomenuto da se nekadašnja namena i sadržina mnogih igara zaboravila,
pa se one igraju jedino u svrhu zabave i iskazivanja životne radosti i
snage.

Formalni kriterijumi za podelu narodnih igara takođe mogu
biti brojni, zavisno od toga sa koje se strane igre posmatraju. Ako se
gleda ko ih igra, one se mogu podeliti na dečije, ženske, muške i igre
starijih. Poznato je da deca imaju svoje naročite igre. U većini
krajeva, deca se u igre starijih uopšte nisu mešala. Njihove igre nisu
pretežno orske a ukoliko i jesu, to su šaljive, imitativne ili igre čija
sadržina sem čisto orskih ima i drugih elemenata. Muške i ženske igre
su one igre koje igraju samo pripadnici jednog ili drugog pola. Ove igre
mogu biti ostatak nekadašnjih rituala muških ili ženskih društava a
danas su čisto muške igre takmičarske ili igre u kojima dolazi do izraza
veština ili snaga, dok isključivo ženske igre mogu biti kolo udavača,
nevesti ili inicijantkinja. Stariji ljudi retko igraju. To se dešava u
izuzetnim prilikama kada su naročito raspoloženi ili kada to nalaže
obred (Svekrvino ili Šareno kolo u svadbonom obredu). Sa stanovišta
oblika kome se igraju, igre se, shodno svome spoljpom izgledu, mogu
podeliti na grupne igre (kolo, lesa) i igre sa ograničenim brojem igrača
(solo, parovne i druge igre). Sa stanovišta muzičke pratnje igre se
mogu podeliti na igre bez muzike, igre uz pesmu i igre uz pratnju
muzičkih instrumenata. Neme igre se izvode baz ikakve muzičke pratnje.
Kod njih kao ritmički osnov igre služi bat koraka igrača ili zveket
njihovog nakita (Glamočko kolo i druge igre dinarskih planinaca). Igre
uz pesmu su takve igre uz koje se uvek pevaju pesme sa tekstovima. U
uskoj vezi sa tekstovima su mnoge imitativne igre, gde tekst pesme i
pokret zajednički ispunjavaju sadržinu igre i njen su ravnopravan
sastavni deo. Neke obredne igre se uvek igraju uz pesmu a nikako sa
instrumentalnom pratnjom. Ovde treba napomenuti da se izvestan broj
igara kod nas uvek igrao uz tekstove koji se improvizuju na licu mesta
(poskočice) ili predstavljaju neku vrstu hronike savremenih ili prošlih
događaja (Kozaračko kolo). U poslednju kategoriju mogu se uvrstiti one
igre koje se igraju samo uz instrumentalnu pratnju i kod kojih tekstova
pesme nikada nije bilo ili su zaboravljeni. Moguća je i kombinacija
pomenutih vrsta muzičke pratnje. U istoj igri se određeni broj taktova
može igrati uz pesmu a određeni broj nemo ili uz muziku. Za pratnju
srpskih narodnih igara su se upotrebljavali svirala i gajde, dok je
orkestarsko muziciranje novijeg datuma. U Srbiju je dospelo iz Rumunije
posredstvom Roma koji su otuda doneli laute (violine) rumunskih
lautaških orkestara. Bleh orkestri su pastali pod uticajem vojne muzike.
Najzad, igre se mogu razvrstati i po svojoj strukturi. Kriterijum je
međusobni odnos broja pokreta i pravca kretanja.

Postoji još
mnogo kriterijuma po kojima bi se mogla izvršiti podela igara. Neće se
ulaziti u dalje deobe, pošto je izložena deoba najopštija a i
najzanimljivija za amateroke grupe a dalje raščlanjavanje može biti
zanimljivo za nauku, dok za amatere ima sekundaran ili sporedan značaj.
Za njih je sasvim dovoljno ukazati na one vrste igara koje dolaze u
obzir za scensku primenu. Zato će se pored informativnog prikaza
obrednih igara, Priručnik naročito osvrnuti na oblike i muzičku pratnju,
što je veoma važno kod scenske primene.


Dr Slobodan Zečević
Muzička enciklopedija

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Muzika-Srbije Empty
PočaljiNaslov: Re: Muzika-Srbije   Muzika-Srbije Icon_minitime2/10/2012, 10:30 pm

OBREDNE IGRE


Obrednim
igrama se nazivaju one igre koje su se izvodile samo u sastavu
određenih obreda. Treba napomanuti da su mnoge od današnjih svetovnih
igara nekada bile obredne ali je obred tokom vremena zaboravljen a igra
koja je bila njegov sastavni deo produžila je da živi. Takve igre više
nemaju obrednu funkciju, već su i one postale svetovne. S druge strane,
neke od obrednih igara su se takođe zaboravile, pa kada obred zahteva da
se u određenom trenutku odigra određena igra, onda se igra bilo koja
svetovna ali se naglasi da je to devojačko ili šareno kolo ako se radi o
svadbenom obredu. Inače, nema nikakve sumnje da obredne igre
predstavljaju najstariji sloj naših igara i da potiču iz prehrišćanske
epohe.

Do danas su se kod nas očuvale dve vrste obrednih igara.
Prve su one koje su se izvodile u sastavu obreda čiji je cilj bio
zadovoljenje opštih potreba, obezbeđenje plodnosti, zaštita zdravlja i
slično. Tu igrači ne igraju za svoje zadovoljstvo, već u interesu
zajednice, vrše javnu funkciju. Neke od njih su vezane za adređene
datume (koleda, lazarice i kraljice), dok su se druge igrale onda kada
je to bilo potrebno (obredi za kišu, lečenje bolesnika itd.). Nasuprot
obrednim igrama sa javnom funkcijom, stoje obredne igre koje su u vezi
sa značajnim događajima u životu ličnosti. Veoma se malo igralo povodom
rođenja, nešto više o inicijaciji — kada su se igrom mladi uvodili u
krug odraslih — a veoma često prilikom svadbenih ceremonija. Igranje
povodom smrti i za mrtve je zanimljivost svoje vrste.


Način
igranja gotovo svih obrednih igara prve vrste potpuno se razlikuje od
stila igranja današnjih orskih igara. Stil i tehnika ostali su
okamenjeni, onakvi kakvi su bili u doba paganstva, od koga nas deli više
od hiljadu godina. To može da posluži nauci kao jedna od polaznih
tačaka za proučavanje strukture igre kod naših dalekih predaka ali te
igre ni svojom sadržinom ni načinom igranja nisu privlačne za scensku
primenu. Ove obredne igre igraju se veoma sitnim koracima, sa minimalnim
pomeranjem udesno ili ulevo i gotovo neprimetnim potskakivanjem.


Mnogobrojnije
su one igre koje su pratile životni ciklus. One su se igrale da bi
svojom mađijsko-obrednom funkcijom tobože pomogle čoveku da prebrodi
veoma osetljive i opasne prelaze iz jednog životnog doba u drugo. Ti su
prelazi otpočinjali činom rođenja, nastavljali se obredima o inicijaciji
i svadbi, da bi se završili smrću — kojom je ljudski životni ciklus
doveden do kraja. Igre u ovakvim prilikama danas su obične orske igre,
posebno namenjene određenom trenutku. Vrlo je verovatno da su neke od
njih u prošlosti imale isključivo obrednu funkciju. Ove su igre scenski
zanimljive, pogotovu ako se obrađuju u sklopu navedenih običaja ili su u
vezi sa njima.

Obredne igre koje su se nekada izvodile za opšte
dobro danas su veoma retke jer su i obredi već odavno prevaziđeni.
Danas, na primer, više niko ne veruje da se igrom može izazvati kiša ili
izlečiti bolest. Zato će se te igre samo ukratko pomenuti, više radi
informacije i radi udovoljenja radoznalosti ljudi koji se interesuju
igrom.1 Igrama iz životnog cikluea posvetiće se nešto više prostora
pošto, kako je rečeno, one mogu biti scenski upotrebljive.


Koledarskim
igrama nazivale su se one igre kojima je otpočinjala kalendarska
godina. Koledarske su se igre uglavnom već zaboravile ali o njihovom
postojanju svedoče pripevi obrednih pesama sa refrenom "koledo". Prema
našim i slovenskim analogijama, ovim su igrama naši paganski preci
proslavljali jačanje sunčeve moći o zimskoj solsticiji i dolazak novog
životnog i vegetativnog ciklusa. Učesnici koledarskih igara nekada su se
maskirali. Hristijanizovani koledarski obred pod nazivom "vertep"
izvodio se do prošloga rata gotovo isključivo po varošima, poglavito oko
Save i Dunava i u Vojvodini. Sledeća od obrednih igara bile bi
lazarice. To su ophodi sa igrom koje su izvodile devojke o Lazarevoj
suboti. Lazarice imaju i Grci ali su one u vezi sa našim lazaricama samo
po nazivu. Igraju se potpuio drugačije, dok se naše lazarice stilom i
tehnikom potpuno oslanjaju na naše obredno igranje. U agrarnim kultovima
je osnovni cilj proletnjih žensknh obreda bio postizanje plodnosti.
Pored toga osnovnog cilja, lazarice su imale i elemente inicijacije,
pošto se verovalo da se neće udati devojka koja nije učestvovala u
lazaricama. U ovim igrama se naziru i elementi kulta zmije. Oberdna igra
pod nazivom kraljice izvodila se oko Đurđevdana i Duhova. Cilj ove igre
sličan je prethodnoj jer se u njoj prepliću motivi plodnosti i
inicijacije. Ova se igra u većini krajeva vezala za Duhove za koje se
kod nas još uvek očuvao paganski naziv "rusalije". U mnogim predanjima
istočne Srbije kraljice su se nazivale "rusalke". Tamo postoji i niz
toponima pod nazivom "rusalijska groblja". Misli se da su se na takvim
mestima srele dve grupe rusalki koje su u međusobnim borbama izginule.
Smatralo se da dve obredne grupe pri susretu moraju sebi silom prokrčiti
put, pa je pri susretu dolazilo do ljutih okršaja. U verovanju starih
Slovena rusalke su bile zla mitska bića za koje se mislilo da nastaju od
mladih utopljenica. Jednom godišnje, u toku "rusalne nedelje", one su
izlazile iz vode da bi se krajem nedelje povlačile natrag sve do istog
doba sledeće godine. Pored već pomenutih elemenata inicijacije i
plodnosti, ova bi povorka mogla biti ostatak rituala iz kulta rusalki.
Oberdna igra dodole danas je retka praksa pri mađijanjima za kišu. Igra
nije vezana za određeni datum, već se izvodila onda kada je bila
potrebna kiša. U mnogim timočkim selima dodole su igrale o zavetini na
dan sv. Germana, za koga se verovalo da je gospodar atmosferske stihije.
Tada se igrala i posebna obredna igra pod "zapisom", što jasno govori o
spoju prehrišćanskih i hrišćanskih verovanja. U selu Potrkanje kod
Knjaževca, zavetina je otpočinjala ritualnim kolom pod "zapisom".
Kolovođa je igrao gologlav. Do njega su se hvatale četiri devojke. Pošto
bi uz obrednu pesmu kolo tri puta obišlo zapis, hvatale bi se i druge
devojke.


Igre povodom rođenja kod nas su najmalobrojnije, ma da
se taj čin pratio mnogim mističnim radnjama sračunatim na odbranu
novorođenčeta i majke od demona ili zlih pogleda. Nije isključeno da su
neke od ovih radnji bile pojačane obrednom igrom. Deca veoma malo igraju
orske igre, već se bave drugom vrstom zabave. Ova činjenica ukazuje na
to da je igra bila ozbiljna stvar u ritualima iz kojih su deca bila
isključena. Nešto više se igralo o krštenju i o prvom šišanju.


Prvim
javnim igranjem u kolu, devojčica počinje da se smatra devojkom a dečak
mladićem. Za ulazak u prvo kolo kod mladića nema naročitog
ceremonijala, dok je pri inicijaciji devojaka igra imala veoma važnu
funkciju. U istočnoj Srbiji, o Uskrsu je igralo kolo namenjeno
inicijaciji devojaka. Inicijantkinja bi na igrište donosila određeni
broj jaja i sumu novca dovoljnu da se sviračima plati kolo. Ako bi bilo
više takvih devojaka jedan bi mladić sakupljao jaja a drugi novac, kojim
bi po redosledu plaćao svirače. Odabrani mladić (većinom rođak) poveo
bi kolo sa devojkom. Pošto bi odigrali prvo kolo, devojka bi primala
čestitke i od tada je postajala ravnopravni učesnik svakoga kola —
ulazila je u red udavača.


"Proigravanje" devojaka o Uskrsu
obavljalo se i u okolini Beograda a i u mnogim drugim krajevima.2 U
okolini Boljevca, trećeg dana Uskrsa bi se iskupljale udavače na igru. U
igri se gatalo koja će se od njih udati te godine. Igra se zvala "Čubra
Mara". Za vreme seoske igranke odvajale bi se u zasebno kolo i hvatale
za pojas one devojke koje su se smatrale udavačama.3

Igre
svadbenog ceremoiijala i danas su mnogobrojne. Njihovom studijom bi se,
bar delimično, mogao rekonstruisati paganski ritual slovenske svadbe.
Mnoge od današnjih svadbenih igara nekada su svakako bile obredne. Još
uoči svadbe, devojka počinje da se oprašta od svoje porodice i društva.
Tada se u njenom domu priređivalo "momino kolo". U "devojačkom kolu"
devojka je darivala svatove. Pre polaoka iz roditeljske kuće, devojka bi
takođe vodila devojačko kolo. Svekrva je nevestu uvodila u novi domaći
kult, uvodeći je u kuću igrajući i igrajući sa njom tri puta oko
ognjišta. Svekrvino oro označavalo je završnu ceremoniju uvođenja
neveste u novi dom. U okolini Aleksinca, po izlasku iz kuće, svekrvino
kolo je moralo tri puta da je obiđe. Posle toga se izvodilo devereko
kolo a zatim prelazilo na ostale igre.4 U istočnoj Srbiji se za vreme
svadbe igralo zečije kolo, da bi se mladenci plodili kao zečevi. Pri
kraju svadbe se igralo šareno kolo. Njega bi najčešće poveo svekar a do
njega bi se uhvatili nevesta i mladoženja, svrkrva, kum, starojko, pa
ostali. U toku igre mlada je menjala mesto a mladoženja se hvatao među
njene rođake, zatim bi se vraćali na svoje mesto a svekrva bi se hvatala
među njih. Ovo se radilo da bi i deca bila šarena, tj. da bi ličila na
članove obe porodice.


Igranje povodom smrti danas je retko.
Uspomena na njega ima još u užičkom kraju a u istočnoj Srbiji je još
živa praksa. Tamo je veoma rasprostranjeno "kolo za dušu" koje se igralo
o zavetinama kao uspomena na pojedine pokojnike. Ovim se kolom odavala
pošta pokojniku koji je skoro umro ali se i prekidala žalost. Onaj koji
je želeo da je prekine pre vremena, trebalo je da tri puta zaigra preko
maramice u koju je stavljen novac. Kolo za dušu se igralo i o svadbama.
Oni koji imaju mlade pokojnike, plaćali bi da svirači odsviraju ovo
kolo, kako bi i njihovi pokojni mogli da učestvuju u svadbenom veselju.
Za igranje oko "privega", obredne vatre koja se palila o Belim Pokladama
za pokojnike koji su umrli bez sveće, drva bi se sakupljala u selu a u
igri su učestvovali svi stanovnici. Posle igre bi se kod privega
priređivala gozba a oko zgarišta se igrala obredna igra pod nazivom
marga. Sličan privegu je običaj alalija ili olalija koji se takođe
priređivao o Pokladama. Oko vatre bi se igralo veoma kratko kada bi se
najčešće odigrale orlovka i četvorka. Zatim bi se narod razilazio
kućama.


Od ostalih obrednih igara treba pomenuti Ivandansko
igranje i preskakanje vatri. Kao i mnogi drugi praznici, hrišćanski
praznik sv. Jovana, koji se u narodu popularno nazivao Ivandan, jedan je
od mnogobrojnih primera pagansko-hrišćanske simbioze. Osnovni motiv
ovoga praznika je solarni kult a zatim i kult vatre, što se vidi iz
činjenica da se praznovao o letnjoj solsticiji i da su se tokom igre
preskakale vatre. Prema verovanju, tada sunce na nebu tri puta zaigra i
sam sv. Jovan je u narodu imao epitet "igritelj". Sunčevo igranje i
epitet sveca jasno govore o paganskom poreklu ovog praznika i igranja.
Dokaz su i pisani izvori da je crkva osuđivala igranje o ovom prazniku
kao pagansko. Paljenje obrednih vatri i igranje oko njih bilo je poznato
svim slovenskim narodima. Tada je padao opšti slovenski praznik pod
nazivom Kupala. Preskakanje vatri i igranje oko njih imalo je i
čistilački značaj, jer se izvodilo kao predohrana od bolesti. Ima
elemenata i kulta plodnosti, pošto se visoko skakanje dovodilo u vezu sa
visokim rastom useva. Sličan značaj imale su obredne vatre o Pokladama i
Petrovdanu.

Dr Slobodan Zečević
riznicasrpska

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Muzika-Srbije Empty
PočaljiNaslov: Re: Muzika-Srbije   Muzika-Srbije Icon_minitime2/11/2012, 10:39 pm

MUZIČKA PRATNJA


Nerazdvojnu
celinu sa našim narodnim igrama čini i muzika koja ih prati, pa se zato
igra ne može posmatrati kao nešto izdvojeno, već u sklopu okolnosti u
kojima se rađa i živi. Narodna igra i muzička pratnja uvek idu zajedno,
te prilikom izvođenja narodnih igara posebnu pažnju treba obratiti
muzičkoj pratnji. Ona mora da odgovara karakteru muzike onoga kraja iz
koga je i igra, jer muzika i igra čine stilsku celinu bez obzira da li
se radi o prikazivanju izvornih ili stilizovanih igara.

U odnosu
na muzičku pratnju, naše se narodne igre mogu podeliti na tri vrste:
igre koje se izvode bez ikakve muzičke pratnje, igre uz pesmu i igre
koje se igraju uz pratnju instrumenata.



I. IGRE KOJE SE IGRAJU BEZ IKAKVE MUZIČKE PRATNJE (NEMA IGRE)


Kod
ovih igara nema nikakve melodije koja prati igru. Uz njih se ne peva
niti se upotrebljavaju kakvi instrumenti. Kao muzički osnov igranja
igračima služi ritmički bat sopstvanih koraka ili zveckanje nakita kod
igračica. Igre ove vrste kod nas su malobrojne. Po svoj prilicii, one su
jako stare i potiču iz doba ili predela kada i gde nije bilo razvijene
muzike, već su se igrači oslanjali samo na osećaj ritma. Tempo igranja
ovih igara može biti nepromenjiv od početka do kraja ili se u toku igre
ritam može i menjati — usporavati ili ubrzavati, što od igrača zahteva
muzikalnost i razvijen osećaj ritma.


II. IGRE UZ PESMU


U
mnogim krajevima su se igre uz pesmu očuvale do naših dana ali se
zapaža sve brži proces prelaska na instrumentalnu pratnju. Ranije se
mnogo više igralo uz pesmu o čemu se može uveriti iz naziva mnogih igara
koje se danas prate instrumentima. Njihovi nazivi su se očuvali prema
prvom stihu pesme koja ih je pratila. Kao primer može se uzeti igra Neda
grivne. Sem prvog stiha pesme, ostali tekst se u narodu zaboravio i
igra se danas prati instrumentima. Ima još dosta primera da su mnogim
igrama dati nazivi po tekstu pesama uz koje su se nekad igrale. Vokalna
pratnja u pojedinim krajevima postepeno ustupa mesto instrumentalnoj
pratnji, dok se negde igra uz pesmu još uvek neguje. Pevanje uz igru
može se izvoditi pojedinačno i grupno. Retko se nailazi na to da celu
igru pesmom prati jedno lice ali je čest slučaj da jedno lice počinje da
peva a ostali igrači prihvataju i ponavljaju stih. Ima i takvih
slučajeva da pesme uz igru pevaju naizmenično dvoje i dvoje. U nekim
krajevima pevaju samo igračice. Inače, u većem delu naše zemlje za vreme
igre pevaju svi igrači. Kod igara uz pesmu treba pomenuti još jednu
zanimljivu pojavu. Među pesmama koje prate narodne igre ima i takvih
koje nemaju utvrđen tekst, već samo melodiju. Tekst se improvizira na
licu mesta ili se za igru unapred priprema. Neke se narodne igre igraju
uz pesmu koje imaju šaljivu sadržinu, gde se kroz tekstove pojedini
igrači šale i zadirkuju. U ovakvu vrstu pesama mogu se uvrstiti tzv.
poskočice.


III. IGRE KOJE SE IGRAJU UZ PRATNJU INSTRUMENATA


Kao
i kod igara uz pesmu, instrumentalna pratnja igara može biti
pojedinačna i grupna, što znači da se igre mogu pratiti bilo jednim
instrumentom, bilo sa više instrumenata koji zajedno sviraju. To su
"narodni orkestri". Ova vrsta muzičke pratnje danas je kod nas
najrasprostranjenija. Već je napomenuto da je orkestarska pratnja igara
novijeg datuma i da je nekada, ne tako davno, bila retkost u Srbiji. No,
život se uopšte razvija i menja, pa se menja i u ovom pogledu. Lakše je
igrati uz pratnju instrumenata nego igrati i pevati istovremeno. U
našoj zemlji ima veliki broj narodnih instrumenata koji su se
upotrebljavali za pratnju narodnih igara. U Srbiji su to bile svirale
ili gajde. Neki od instrumenata su veoma starog porekla. Ovde će se
nabrojati samo najpoznatiji inetrumenti koji prate igre sa napomenom gde
se najviše upotrebljavaju ili su se upotrebljavali.



A. UDARALJKE


Ovih
instrumenata ima mnogo počev od najprimitivnijih do prilično savršenih.
Ima i takvih instrumenata koji se u strogom smislu reči ne bi mogli
nazvati muzičkim instrumentima a uz koje se ipak igra. U planinskim
krajevima ima igara koje se igraju uz tepsiju. Naročitom tehnikom,
tepsija se okreće oko svoje osovine. Tada se prema tepsiji peva, pa
vibracije tepsije daju naročitu boju glasa. Nakitom sa prstiju
(prstenje) u toku okretanja se lupa u tepsiju po određenom ritmu. U
nekim krajevima Bosne su se kao pratnja igara upotrebljavale obične
kašike. Udaranjem kašike o kašiku igračima se davao takt. Opšte je
poznato pljeskanje rukama, koje je pomagalo ritmičnim kretanjima igre.


1.
Razne vrste bubnjeva. Za pratnju narodnih igara upotrebljavaju se i
bubnjevi raznih vrsta i veličina. Bubnjevi se obično upotrebljavaju uz
druge instrumente. Njihova uloga je negde sporednija a negde vrlo važna
(tupan ili goč).


2. Daire ili def. To je plići drveni valjak
čija je šupljina s jedne strane zatvorena rastegnutom kožom u koju se
udara prstima. Po ivici drvenog valjka mogu biti ugrađene limene
pločice, koje udarcima pored tupog zvuka daju i zvonak, metalni zvuk.
Kao pratnja igara mogu se upotrebiti same ili u sastavu orkestra.
Orijentalnog su porekla a rasprostranjene su u južnim delovima Srbije,
Bosni i Makedoniji.


3. Tarabuk je vrsta zemljanog levkastog suda
koji je sa šire strane zatvoren rastegnutom kožom u koju se udara
prstima. Takođe je orijentalnog porekla a za pratnju igara može se
upotrebiti bilo samostalno, bilo u sastavu orkestra.



B. DUVAČKI INSTRUMENTI


1.
Svirale. Ovo je opšti izraz za veliki broj instrumenata koji se prave
od drveta a sastoje se od šupljih cevi sa izbušenim rupicama za
prebiranje. U onaj kraj cevi koji dolazi do usta svirača ugrađen je
pisak. U pojedinim krajevima naše zemlje se ovi instrumenti različito
nazivaju, tako da se sreće veliki broj naziva. U Srbiji su najpoznatiji
nazivi duduk, svirala i frula. Na ovim instrumentima može se proizvesti
nekoliko vrsta tonova, zavisno od načina duvanja. Ako se duva slabije
dobija se mekši ton, ako jače dobija se oštar ton a ako prilikom duvanja
svirač i mumla, dobija se mukao ton.

2. Dvojnice se ne
upotrebljavaju za pratnju igara već su uglavnom "putnički" instrument
jer se na njih svira prilikom kretanja. Za pratnju igara se
upotrebljavaju ponegde u zapadnoj Srbiji.


3. Kaval, šupeljka,
cevara su takođe građeni od drveta kao i svirale, samo što su šuplje od
vrha do dna i zvuk se ne dobija duvanjem u pisak već prelamanjem
vazduha. Zato se uvek drže malo ukoso u odnosu na usta da bi se postiglo
naročito strujanje i prelamanje vazduha.

4. Zurle takođe imaju
pisak na principu oboe. Redovno sviraju dva instrumenta a izuzetno i
jedan. Za pratnju igara upotrebljavaju se sa bubnjem (tapanom).
Uobičajene su u Makedoniji, južnim delovima Srbije, na Kosovu i u Bosni.
Bosanske zurle su kraće i imaju piskaviji zvuk.

5. Diple su
sagrađene takođe od drveta. Obično imaju dve cevi ali ih ima i
jednocevnih. Pisak je takođe od trske. U njih se može svirati ustima ili
se mogu pričvrstiti za vazdušni rezervoar načinjen od kože. To su diple
sa mehom. Upotrebljavale su se u Hercegovipi, Crnoj Gori, Dalmaciji i
Istri, kao i u nekim drugim krajevima dinarskog sistema.

6.
Gajde su jedan od najstarijih instrumenata koji se do danas sačuvao. Ima
ih više vrsta. Proizvode dve vrste tona: duboki ton kroz dugačku cev
koja je pričvršćena za mešinu (burdon) i melodije koja se svira na
gajdunici, koja je takođe pričvršćena za meh i koja može imati jednu ili
dve cevi za prebiranje. Gajdama su slične i srodne dude u Hrvatskoj i
karabe u istočnoj Srbiji.



V. GUDAČKI INSTRUMENTI


1.
Kemene. Za ovaj instrument u upotrebi je i termin lijerica u Hercegovini
a kao stariji naziv i vijalo u dubrovačkom primorju. Instrument liči na
gusle, ima veoma kratak vrat i tri strune. Smatra se da je ovaj
instrument preteča violine. U nekim delovima jugoistočne Srbije, ovaj se
instrumenat upotrebjvavao za pratnju igara pod nazivom kemene ili
gusle.



G. TRZALAČKI INSTRUMENTI

Ovih instrumenata ima
više vrsta. Oni prate igre bilo samostalno (šargija, ćitelija) bilo sa
više instrumenata u grupi (tambure).

* * *

Pored
nabrojanih instrumenata koji su pratili narodne igre i koji su stariji,
upotrebljavaju se i noviji instrumenti koji se izrađuju fabrički ili po
ugledu na njih (violina, klarinet, harmonika itd.). Oni postepeno
potiskuju starije narodne instrumente. Ovaj je proces razumljiv kada se
ima u vidu da su izražajne mogućnosti nekih starijih narodnih
instrumenata prilično skučene. S druge strane, melodije koje prate igre
stalno se razvijaju i usavršavaju pa ih je na nekim starijim
instrumentima, zbog ograničenih izražajnih mogućnosti teško izvoditi.
Stoga je sasvim prirodno što se stariji instrumenti potiskuju i sve više
dolaze do izražaja instrumenti većih mogućnosti i lepšeg zvuka. U većem
delu Srbije je za pratnju igara ovladala harmonika na dugmad. U
istočnoj Srbiji se za pratnju narodnih igara danas skoro isključivo
upotrebljavaju violina, klarinet i truba, u Vojvodini i Slavoniji
tamburaški orkestri itd.


Stariji oblik pratnje narodnih igara je
individualno sviranje ali je danas pretežno kolektivno sviranje za
pratnju narodnih igara. Za pratnju narodnih igara mogu se danas sresti
raznovrsni tipovi orkestara:


1. Narodni orkestri su u Srbiji
pretežno gudačkog sastava sa dodatkom harmonike i raznih duvačkih
instrumenata (klarinet i drugi).


2. Duvački instrumenti su se
razvili pod uticajem vojnih bleh muzika i danas se pretežno
upotrebljavaju u južnoj, istočnoj i zapadnoj Srbiji a manje u
centralnoj. Narodnosti u Vojvodini ih takođe upotrebljavaju (fanfare).

3.
Tamburaški orkestri se upotrebljavaju za pratnju igara u Vojvodini. U
načinu građenja tamburaških orkestara razvila su se dva sistema: sremski
i Farkašev sistem.


4. Čagije su sastav orijentalnog porekla.
Upotrebljavaju se za pratnju igara poglavito na Kosovu. Instrumenti koji
ulaze u sastav ove vrste orkestra su violina, klarinet, ut, tarabuk ili
daire.


IV. KOMBINOVANA MUZIČKA PRATNJA


Kod
izvođenja narodnih igara retko će se u narodu sresti isključivo jedna
vrsta pratnje narodnih igara. Pratnja je često kombinovana. Nemo igranje
je kadkad kombinovano sa pesmom. U istoj se igri određeni broj taktova
može igrati uz pesmu a izvestan broj bez ikakve muzičke pratnje. Ovo
svakako zato što igranje uz istovremeno pevanje predstavlja fizički
zamor za igrače koji se odmaraju dok ne pevaju, da bi posle izvesnog
broja taktova opet nastavili da pevaju. Isto tako, igranje uz pesmu može
biti kombinovano sa instrumentalnom pratnjom ili istovremeno sa njom.
Kod ovakve kombinacije, vokalna i instrumentalna pratnja se smenjuje. Za
vreme pevanja ili uzvikivanja poskočica muzika obično svira tiše da bi
po završetku stiha došla do punog izražaja instrumentalna pratnja. U
istoj igri za vreme pesme ritam može biti lakši ali se ubrzava kada
težište pratnje padne na instrumentalnog pratioca. Kod vokalne pratnje
mogućno je kombinovanje solo i grupnog pevanja.



V. NEKE POJAVE U ODNOSU IGRE I MUZIČKE PRATNJE


Zanimljivo
je da se uporedi odnos između igre i muzike koja je prati. Kod većine
igara on je uglavnom simetričan, što je slučaj kada igračka fraza ima
isti broj taktova kao i fraza melodije koja prati igru. Kod izvesnog
broja igara ovaj odnos može biti i asimetričan, što se dešava onda kada
ss igračka i muzička fraza ne poklapaju. Kod ovih igara se koreografska
fraza završava a od melodije preostaje još jedan ili više taktova. Pošto
se melodija otsvira i igra odigra nekoliko puta, igračka i muzička
fraza će se ponovo poklopiti.

Neobičan odnos između igračke i
muzičke fraze može se ogledati i u sinkopama. Ovde se korak umeće između
pojedinih taktova muzičke pratnje. Na ovu pojavu može se naići kod
"duplira" u vojvođanskim igrama i u nekim vlaškim igrama istočne Srbije.


* * *

Posle
kratkog pregleda vrsta muzičke pratnje igara i instrumenata koji se tom
prilikom upotrebljavaju, treba reći nekoliko reči o čemu treba voditi
računa kod prenošenja narodnih igara na pozornicu. Već je napomenuto da
muzička pratnja mora da odgovara karakteru muzike kraja iz koga su igre.
Treba imati na umu da muzička pratnja sa igrom sačinjava stilsku celinu
koju ne treba narušavati. Zato za pratnju igara ne treba upotrebljavati
instrumente ili orkestre koji nisu odomaćeni u kraju iz koga su igre.
Tamburaški orkestar ne treba upotrebiti za pratnju igara iz Pomoravlja
ili čalgije za pratnju vojvođanskih igara.

Amaterski folklorni
ansambli svoje programe uglavnom izvode u zatvorenim salama, pa je
potrebno povesti računa o jačini zvuka pojedinih pratećih instrumenata.
Ti instrumenti se potpuno drugačije čuju na otvorenom polju, gde jačina
njihovog zvuka ne smeta, dok se suvišna buka u salama može odraziti na
zamaranje posetilaca. Zurle i tapani, naprimer, u zatvorenom prostoru
mogu na publiku zamorno i neugodno delovati, pa njihov zvuk treba
prigušiti ili ih zameniti sličnim instrumentima. Isto tako, ima
instrumenata sa jako tihim zvukom (šargija) koji se od bata koraka i
drugih zvukova na pozornici uopšte ne čuju. Zvuk takvih instrumenata
treba pojačati pomoću zvučnika. Opšta je napomena da onim instrumentnma
koji nisu pogodni za upotrebu u zatvorenom prostoru treba potražiti
zamenu među srodnim instrumentima.

Napuštanje starijih narodnih
instrumenata je u narodu proces koji je uveliko napredovao, pa nije
pogrešno na pozornici upotrebljavati i novije instrumente, čije je
prodiranje u narod već odmaklo. Kod igara koje se igraju uz pesmu ne
treba se po svaku cenu držati arhaičnih tehnika pevanja, koje se i u
narodu već gube. Poznato je da se narodne melodije stalno razvijaju i
bogate novim ukrasima. Paralelno sa razvojem melodija razvijala se i
tehnika pevanja, pa "ojkanje" ili pevanje "iz vika" čija tehnika pevanja
odgovara planinskim predelima možda ne bi uvek odgovarala zatvorenom
prostoru. Kod pesama sa neutvrđenim tekstovima i kod poskočica treba
paziti na sadržinu. Bilo bi pogrešno da se uz igre erotične sadržine
pevaju ratnički tekstovi ili da se sa epskima mešaju lirski momenti i
sl. Najzad, treba napomenuti da ima i takvih igara kod kojih je pesma
gotovo važnija i od same igre, pa bi izvođenje ovih igara bez pevanja
davalo pogrešnu predstavu i o samoj igri.


Na kraju treba podvući
da pre no što se neka igra prenese na scenu sa pratnjom i opremom,
treba dobro prostudirati njen karakter i sredinu u kojoj je ponikla.


Dr Slobodan Zečević | SRPSKE NARODNE IGRE

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Muzika-Srbije Empty
PočaljiNaslov: Re: Muzika-Srbije   Muzika-Srbije Icon_minitime24/11/2012, 10:10 pm

KOLO I SRPSKI FOLKLOR


Igranje
u krugu je, pored ostalih simbolickih korespodencija, identicno i
covekovom poimanju prostora u arhitekturi: prve covekove kuce-sklonista
imale su kruznu osnovu.

Zatvoren krug predstavlja jednostavan,
krajnje strog, ali istovremeno savrsen oblik, jer svi igraci izvode iste
korake i pokrete, drze se na isti nacin.

Igra trojanac je jedna
od najpopularnijih igara 20. veka na teritoriji Srbije. Cini osnovni
igracki repertoar centralne Srbije, velikog dela zapadne (od Macve do
Stavice) i dela istocne Srbije od Crnorecja i Timoka do Nisave.

Danas se iza naziva trojanac nalaze tri razlicita igracka obrasca: od pet, osam i dvanaest taktova.

Korak je svako pomicanje u prostoru. Ako je u pitanju stupanje u istom mestu ili promena nogu u mestu, onda to nije korak.

Postoje:
obican korak, korak bez privlacenja, korak s privlacenjem, ukrsten
korak, poskok, korak s poskokom, skok, lak skok, naglasen korak i korak
sa zadrzavanjem...

Najzastupljeniji oblik igre je polukrug sa istaknutom ulogom prvog igraca-kolovodje i poslednjeg keca.

U
nekim celinam postoji i trecak, drugi igrac (muskarac u kolu). Izmedju
kolovodje i trecaka moze uci samo jedna igracica, a kolo se uvecava,
odnosno siri izmedju trecaka i keca.

To je najcesce cetvrtina dve
osmine, sto izvodjenju daje izvesnu opustenost, te se posmatracu cini
da se igracki obrasci ove oblasti izvode spontano, skladno, leprsavo,
logicno, nekako prirodno. Medjutim, za takav nacin igranja potrebno je
veliko igracko umece i prozivljavanje igre i igranja. Upravo se kroz
tako mastovito ukrasavanje osnovnog igrackog obrasca ispoljava
mentalitet stanovnika centralne Srbije, njihovo poimanje lepog,
domisljanost igraca izrazena je raznovrsnim ukrasima, kojima se osnovni
igracki obrazac veoma cesto toliko preoblikuje da ga je tesko
prepoznati. Stil igranja u ovoj etnokoreoloskoj celini veoma je
zanimljiv: na nasim prostorima nigde se igra toliko ne kiti i ne
ulepsava. Osnovni igracki obrazac se ukrasava poskocima odozdo ili
odozgo, prepletima, zapletima, treperenjem, pocupkivanjem,
zastajkivanjem, varalicama, udarima (noge u nogu), promenom ritma u
jednom taktu, uslozavanjem koraka (povecanjem broja izvedenih koraka u
jednom taktu).

Muzicka pratnja igara u ovoj etnokoreoloskoj
oblasti je vokalno-istrumentalna (ne odnosi se na obredne, vec samo na
zabavne igre). Najzastupljenije su svirale i gajde, nesto manje
dvojnice.

Na pratnju igara velikog uticaja imali su cigani
violinisti, koji su u prohujalim vekovima bili zabavljaci u mnogobrojnim
hanovima i konacistima u dolini Morave. Ostajuci na ovim prostorima,
oni su kao profesionalci prihvatili pratnju nasih igara svirajuci nase
melodije. Njihov zvuk dopunice harmonika koja se pojavila nesto kasnije.

Ne
samo u centralnoj vec bezmalo i u citavoj Srbiji najcesca je igra ciji
je naziv danas sveden samo na jednu rec: kolo, a to je u sustini kolo u
tri ili kolo u sest (nazivi koji se koriste u selima centralne Srbije).

Njen koreoloski obrazac sastoji se od osam taktova, ima bezbroj varijanti, raznoliku muzicku pratnju
i mnogo naziva.

Momci
ili ozenjeni ljudi otpocinjali su setnjom igranje na igrackim
skupovima, i to cesto uz vokalno-istrumentalnu pratnju, dajuci poseban
znacaj kako pocetku igranja tako i samoj igri. Nakon sto se ona izvede,
sledile su druge igre po po zelji kolovodje.


SRPSKA ZIMSKA NOŠNJA UDATE ŽENE.

Srpska
zimska nosnja koju uz dugacku kosulju, suknju zapregu, precagu i ram i
suknju djurdiju crne boje upotpunjuje suknena dugacka aljina sa
rukavima. Na nogama je troslojna vunena obuca i opanci od nestavljene
koze.


SRPSKA LETNJA NOŠNJA UDATE ŽENE.

Kosa je
ocesljana u vitice, glava je pokrivena kanom i maramom i povezana
prevezilom. Preko dugacke kosulje su jelek, pojas i suknja zaprega,
otvorena celom duzinom. Izradjuje se od domace vunene tkanine bele boje.
Sadrzi veoma jednostavne ukrase od crnog vunenog gajtana, nasivenih po
ivicama i savovima.

Zensku nosnju cine kosulja sasivena od
kudeljinog platna, dve pregace-prednje i zadnje sa dugim vunenim resama,
vuneni tkani pojas i jelek. Na nogama se nose crne pletene carape do
kolena preko kojih se obuvaju opanci sa vrpcama.

Muskarci nose
kosulju od kudeljinog platna i suknene bele caksire ukrasene gajtanima.
Oko struka se nosi vuneni tkani pojas. Na nogama se nose vunene carape i
opanci. Karakteristika vlaske muske nosnje je subara od ovcijeg
nesisanog krzna.

Igre su uglavnom mesovite i izvode se najcesce u
polukrugu. Drzanje igraca je u vecini igara za pojas, a samo nekoliko
igara se izvodi u polukrugu u kojem su igraci spojeni rukama spustenim
niz telo. Igra se na celom stopalu, telo je opusteno i igraci su uvek
usredsredjeni na srediste kola. U pojedinim igrama, telo se moze
pokretati levo-desno i to kod muskaraca u ramenima, a kod zena u
kukovima.

Izrazena karakteristika vlaske igre je udaranje nogama o
tlo... Igre su izuzetno zanimljive i atraktivne i od strane publike
uvek dobro primljene.

Vokalni stilovi (kategorije)narodnog pevanja:

a) pevanje na glas
b) pevanje na bas

Pevanje
na glas je starovremensko pevanje. Moze biti jednoglasno i dvoglasno.
Za ovaj vokalni stil karakteristicnije je dvoglasno pevanje.

Poznata
je cinjenica da je obrazovanje i vaspitanje potomstva osnovni nosilac
kulturnog progresa i drustvenog razvoja odredjene zajednice ljudi. Pri
tom se ne sme izgubiti iz vida da se obrazovanje i vaspitanje primenjuje
jos od najranijih oblika drustvene zajednice, i gredeci osnovno
kulturno nasledje, prenosi sa kolena na koleno, kroz sve istorijske
periode i razlicite organizacije zivota. To materijalno i kulturno blago
sacuvano i negovano kroz vekovne borbe i istorijske tokove u sadasnjem
istorijskom momentu je uvedeno u porodicne okvire. Porodica postaje
stub-nosilac kulturnog nasledja, a samim tim i cuvar tradicionalnih
kulturnih vrednosti.

Klasifikacije igrackog folklora za svaku
naciju i za svaku etno oblast stvaraju posebne poteskoce i predstavljaju
najzahtevniji i najtezi deo oblasti teritorije folklora. U svakom
slucaju, kod klasifikacije se ne polazi samo od opstih, vec i od
specificnosti konkretnog igrackog materijala, narocito ako je u pitanju
folklorna gradja drugog evolutivnog razvoja. Ovo pitanje je svakako
jedno od najaktuelnijih kada je u pitanju srpska orska gradja. Posto svi
pisani tragovi i dokumenta o igrackim pojavama pripadaju relativno
novijoj istoriji, grupisanje prikupljenog igrackog materijala na osnovu
starine moguce je izvesti samo studioznom analizom i poredjenjem sa
istorijskim, kulturnim i umetnickim dogadjajima, prateci zivot naseg
naroda u razlicitim istorijskim epohama. Pritom, u svakom slucaju, ne
mozemo da govorimo o tacnim datumima i godinama stvaranja nekog igrackog
obrasca.

U okvirima starih patrijahalnih kulturnih shvatanja u
Srba pojam i rec muzika ne postoji. Ovaj opsti pojam izazvan je u narodu
konceptom pesma i svirka, tj. ono sto se peva i ono sto se svira. Rec
muzika usao je u narodnu upotrebu u tokovima raznih akulturacionih
procesa, pa je zato i dobio svoje posebno znacenje.

Igranjem kola
verovali su stari istocni narodi da od slovenskih bogova mogu izmoliti:
zivotnu snagu, blagostanje, zdravlje, rodne godine i napredak u kuci.
Energicno kretanje, ljuljanje ,okretanje u ritmu bogovi slovenski rado
gledaju, pa su zato stari Sloveni da se na svecane dane i sunce okrece
od veselja i uzivanja.

U zivotu starije seoske zajednice narodna
muzika je imala izrazito drustvenu funkciju. Za svaku melodiju odnosno
pesmu znalo se vreme i mesto izvodjenja, pa je svaka imala svoje
atributivne odrednice koje su oznacavale priliku u kojoj se pesma
izvodila. Tako su sve zajedno cinile jedan sistemski ciklus koji se po
svojoj sustini delio na dve grupacije:

a) narodne pesme u
tokovima rada i svakodnevnog zivota, ili poslenicke pesme: prelske,
kosacke, zetelacke, beracke, kopacke, oracke, cobanske. Ove pesme imaju
funkciju drustvene komunikacije.
b) narodne pesme u prilikama
praznovanja porodice ili sire seoske zajednice: koledarske, lazaricke,
djurdjevdanske, jeremije, dodolske, krstonose, pri rodjenju,
svadbarske...

Pesma je nekada bila funkcionalno vezana za sve
oblike sezonskih poslova u polju, kod stoke i u nekim domacim poslovima.
Ona je takodje bila deo raznih praznovanja, tuge i radosti, a u nekim
svojim vidovima, kao na primer u obrednoj ili epskoj pesmi, nosi u sebi
znacenje nekadasnjih predstava o religiji i svetu, o istoriji i moralu.

Pojam
kolo u tri se u srpskoj etnokoreologiji sreće tek od 80-ih godina 20.
veka(1). Od samog početka on nije definisan kao naziv za određenu igru
već kao naziv za grupu igara istog osnovnog koreološkog obrasca. Igrački
obrazac kolo u tri podrazumeva simetričnu osmotaktnu strukturu (4+4) sa
dihotomnom, ređe trihotomnom, unutrašnjom organizacijom fraze(2). Naziv
kolo u tri (koraka) preuzet je iz narodne prakse, kao naziv za određenu
igru (lokalni termin iz centralne Srbije)(3). Kako je poznato, u narodu
se ne grupišu igre prema njihovom osnovnom igračkom obrascu, već
isključivo prema nazivu. Samo na ovakav način je osvešćena
diferencijacija između igara. Iz tog razloga postoji veliki broj naziva
za jedan igrački obrazac.

Paralelno sa smanjivanjem aktivnosti
nekadašnjeg seoskog društvenog života, različiti nazivi igara vremenom
su zaboravljani. Pored toga postepeno se homogenizuje i izuzetna
varijantnost ovog igračkog obrasca koja se može primetiti u starijem
igračkom repertoaru centralne i zapadne Srbije, i svodi se na osnovni
igrački obrazac. Iz pomenutih razloga, u igračkoj praksi sve više se
sreće samo naziv kolo kao naziv, pored ostalih značenja koje može imati,
za određenu igru.

Tako danas, kada čujemo reč kolo, bez greške
znamo, kako se ono igra: tri koraka po prostoru, dva u mestu i sve se to
ponovi u levu stranu. Međutim, da bi smo u naučnim krugovima
precizirali koja je to vrsta kola u pitanju, koristimo narodni izraz
kolo u tri, koji ujedno označava najosnovnija obeležja ove igre.

Kao
najtipičniji (najrasprostranjeniji), ujedno i najstariji predstavnici
igara iz grupe kolo u tri na području Srbije jesu kokonješte, moravac i
Žikino kolo. Još davne 1876. godine M. Đ. Milićević beleži ove nazive,
ali ne i u svim okruzima tadašnje Kneževine Srbije(4).

O većoj
zastupljenosti ovih igara na području Srbije svedoče podaci iz 30-ih
godina 20. veka. Tada počinje sa sestrama Danicom i Ljubicom Janković
aktivno beleženje narodnih igara i već u njihovoj prvoj zbirci Narodne
igre dolazimo i do prvih podataka o strukturi igračkog obrasca igara
kokonješte i Žikino kolo, kasnije i o igri moravac(5). Na osnovu
njihovih zapisa moguće je bilo zaključiti da ove igre pripadaju obrascu
kola u tri. Opisujući strukturu pomenutih igara autorice navode i opštu
napomenu o njihovom rasprostiranju, rečima da se igraju "u većini
jugoslovenskih krajeva"(6). Pored toga, one beleže da su se na isti
način igrala i mnoga druga kola(7). One su grupu igara koje mi danas
nazivamo kolo ili kolo u tri, nazvale prema pesmi Potam povam(8 ).
Međutim, to i ne treba da iznenađuje, s obzirom na to da je još od
početka 20. veka kolo u tri u Srbiji izvođeno uz vokalnu, kasnije uz
vokalno-instrumentalnu pratnju. Danas se kolo ne može zamisliti bez
isključivo instrumentalne pratnje.

U prošlosti je ovaj obrazac
bio najzastupljeniji na prostoru centralne i zapadne Srbije. Danas je,
međutim, kolo najpopularnija narodna igra u svim krajevima Srbije, pa i
šire. U Bosni se takođe izvodi ovakav obrazac, uz različite melodije i
instrumentalnu pratnju(9). Postoje lokalni nazivi, poput s noge na
nogu(10) ili na dvije strane(11).

riznica

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Muzika-Srbije Empty
PočaljiNaslov: Re: Muzika-Srbije   Muzika-Srbije Icon_minitime12/1/2013, 3:02 pm

FOLKORNA TRADICIJA VRANJA I OKOLINE


Muzika-Srbije Djido2bb

Folklorni ansambl "Đido" Bogatić


Posebno
mesto u foklornoj tradiciji Srbije ima Vranje i njegova okolina. U
prošlosti, za vrijeme Turaka na feudalnim imanjima vodio se bujan život.
Posebno su se negovale igre tipa čoček, orijentalnog porekla, u kojem
su devojke sa izuzetnom profinjenošću izvodile erotske pokrete. Često su
se pri igri služile maramicom, defom i sličnim. Odnos prema plesu bio
je veoma kultiviran, svaki novi pokret bio je iskušenje za plesače, novi
doživljaj za gledaoce. Položaj tela, čvrsto stisnute ruke, odmereno
podignuta noga, odavali su plesače pune temperamenta i proživljenog
odnosa prema igri. U igri teško oro, u kojem harmoničnosti linija što ih
čine pojedini delovi tela, posebnu lepotu daje trajanje pokreta.
Iščekivanje novog pokreta, gestova, zaokuplja pažnju igrača i gledalaca.
Ubrzavajući neosetno igru doživljaj prelazi iz intelektualne
dramatičnosti u opuštenu razdraganost. Kada bi se to još doživelo na
mesečini, doživljaj igre ostao bi nezaboravan.

Sličan doživljaj po raznovrstnoti emocije jeste i romska svadba. Subotom u sumrak započela bi svadba, igra i veselje. Mlada
ukrašena šljokicama i drugim ukrasima vodila bi kolo. Igra, pesma i
svirka nisu trajali do duboko u noć, jer su vranjanski Romi leti
iznosili posteljinu pred kuću i položivši je na prostirku tamo spavali. U
nedelju posle venčanja svadbena povorka igrala je vranjanskim ulicama,
žene i devojke u raznobojnim dimijama, koje kao da se nadmeću u živosti
boja i nijansa. Kod mladoženje se igraju muška kola — igre sa štapovima.
Verovatno je to bio deo obreda u kojem su se mačevima terali zli duhovi
od mladenaca. Nakon toga nastaje opšte veselje u kojem sudeluju svi,
često se i umorni spavači pridruže veselju.

Dok su u to vrieme u
upotrebi bili zurle i bubnjevi koje su sami svirači izrađivali, danas je
jedina veza s prošlošću bubanj, a u upotrebi su limeni instrumenti i
klarinet.

Tekst: Nošnje i plesovi Jugoslavije
riznica




____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Muzika-Srbije Empty
PočaljiNaslov: Re: Muzika-Srbije   Muzika-Srbije Icon_minitime19/2/2013, 8:42 pm

ЕТНОКОРЕОЛОШКЕ ЦЕЛИНЕ СРБИЈЕ


ЗАПАДНА СРБИЈА
ЦЕНТРАЛНА СРБИЈА
СЕВЕРОИСТОЧНА СРБИЈА
ЈУГОИСТОЧНА СРБИЈА
ВОЈВОДИНА (СЕВЕРНА СРБИЈА)



На
основу поделе некадашње Југославије на шест етнографских зона коју је
урадио етнолог Милован Гаваззи, хрватски етнокореограф Иван Иванчан је
70-их година применио ову поделу на област етнокореологије и тако
издвојио шест етнокореолошких зона: алпска, панонска, јадранска, ,
панонска, моравска и вардарска.

Према овој подели може се видети
да на простору Србије постоје три од поменутих шест зона, и то:
панонска, динарска и моравска. Међутим, детаљнијим изучавањем
традиционалног играчког наслеђа у Србији, др Оливера Васић је на основу
тог издвојила пет етно кореолошких целина. Динарској зони припада
западна Србија, у оквиру панонске зоне протеже се Војводина, а у
моравскоу зону убрајају се централна, североисточна и југоисточна
Србија.



ЗАПАДНА СРБИЈА


Западна
Србија припада динарској зони, што значи да обухвата простор између
река Сава, Дрине, државних граница према Црној Гори, Албанији и
Македонији, а од осталих етнокореолошких целина Србије дели је линија
која полази од ушћа Колубаре у Саву, даље иде долином Колубаре, прелази
преко Рудника и Западне Мораве, пење се на копаоник и са Копаоника
долином Лаба и Ситнице спушта се у Метохију и Косово.
Велики број
мањих предеоних целина западне Србије може се груписати у три области:
северну средишњу и јужну. Ова подела није урађена само према различитој
играчкој пракси, већ и због другачијих историјских услова и различите
структуре становништва.
Велики део Србије је ван главних путева. То
је условило старије очување старијег играчког наслеђа, пре свега великог
броја обредних игара које су биле нераздвојни део свадбеног
церемонијала и посмртног ритуала, као и завршетка аграрне године –
жетве.
Карактеристика ове целине, као и целине динарске зоне, јесте
колање, тј. играње у колу уз пратњу песме, које се изводило у бројним
приликама. Развијањем овог јединственог обрасца и већим присуством
инструмената, који замењују вокалну пратњу, настају бројне игре забавног
карактера:повод, четворак, тројак, с ноге на ногу, свињарац, шестица,
босанчица, прекид коло, сец коло, мала башта, девојачко коло, шарено
коло и многе друге. Игру су пратиле најчешће свирале (дуге и кратке) и
двојнице, гајде (доста давно), мањи састави као што су кланет и бубањ,
оркестри виолиниста на северу, оркестри трубача у средишњем делу и зурле
и тапан на југу западне Србије. Хармоника се појавила половином ХХ
века.
Играње западног дела Србије одликује се снажним играњем, са
целом површином стопала на тлу и савијених колена, која се у току играња
не исправљају. Обрасци корака су једноставни, варирају се наглашавањем
корака, уситњавањем корака у такту, избацивањем слободне ноге, док је
преплитање ногу у току играња за ове становнике веома тешко.
Играње
се у западној Србији изводи у различитим формацијама: у кругу
(затвореном колу), у којем у средини може бити један играч, и у
полукругу, који се може спирално увијати или садржати фигуру моста,
односно ,,врата кола”, или пар непознатих играча у средини, а може се и
,,разбити” у парове.
У току играња, иако се игра снажно у свим
областима, различито се прелази простор, а идући према југу играње
постаје све разуђеније, ,,крупније”.
Играчи се у току играња држе за
руке пуштене низ тело. Назив за игру је коло (у Метохији је постојао
назив оро). Првог играча називају коловођа, а последњег кец.




____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Muzika-Srbije Empty
PočaljiNaslov: Re: Muzika-Srbije   Muzika-Srbije Icon_minitime8/4/2013, 9:15 pm

-2-

ЦЕНТРАЛНА СРБИЈА


Централна
Србија обухвата више мањих предеоних целина, од београдске околине на
северу до Такова и Рудничког Поморавља на југу и Колубаре на западу до
Велике мораве на истоку. За ову област често се чује синоним Шумадија и
Поморавље, али то су (само) њене две највеће целине. Због тога се у
другим областима игре које долазе из централне Србије често називају
општим именом шумадинка.
Централна Србија обилује разноврсношћу
игара, што је пре свега последица шаролике структуре становништва. Још
од средине XIV века започеле су сеобе становништва проузроковане турском
најездом. Од тог периода па све до XIX века, досељавање и прожимање
становништва трију миграционих струја (динарске, косовско-метохијске и
моравско-вардарске) створило је нови тип човека. Поменуте особине људи
овог простора дошле су и до изражаја и у народним играма. Специфичан
начин играња, препун варирања основног играчког обрасца, разноврсних
играчких мотива (варалице, преплети, заплети, удари ноге у ногу,
застајкивања, усложњавање корака) допринело је препознатљивости
шумадијског стила.
Игре централне Србије се лако, лепршаво у умереном
темпу, али управо за такав начин играња потребно је велико играчко
умеће. Ово посебно одликује игру шетња (шета, повоз, шеталица, шетаљка,
одмор), извођена уз вокално-инструменталну пратњу, са којом су момци или
ожењени људи започињали играчке скупове. Најраспрострањенији играчки
образац ове области је тип игре називанколо у три или краће коло. Коло
се раније изводило у бројним варијантама, уз различиту музичку пратњу
(вокалну, вокално-инструменталну и иструменталну) и различите називе
(Жикино коло, џамбаско коло, Посејо деда, шестица и др.). И друге
области Србије примиле су варијанте ове игре и прилагодиле их својој
традицији, те је тако коло постала препознатљива игра нашег подручија.
Данас се коло изводи само уз иструменталну пратњу, кораци су
поједностављени, а и назив – једноставно коло.
Осим шетње и кола,
окосницу играчког репертоара у централној Србији чине и следеће игре:
девојачко коло (нова влахиња), старинска влајна (гајдица, поломка,
ситниш, рудничанка, колубарчица, ситно напред, крива...), осмица,
тројанац (од пет тактова), ђурђевка, поп-Маринково коло, ретко коло
(моравско коло, народно коло) и четворка (чачанка, тасино коло...).
Игре
су некада пратиле свирале, гајде, двојнице, а почетком XX века
хармоника и виолина, као иструменти већих могућности, обогатили су
постојећу музичку пратњу и тако подстакли народне играче ка
импровизовању и стварању нових игара. Бројни свирачи, посебно на
хармоници, допринели су изузетном развоју иструменталне традиције. Међу
њима су некада веома познати Радојка и Тине Живковић, Миодраг Тодоровић –
Крњевац, Милија Спасојевић, Будимир Јовановић – Буца, Милован
Милутиновић – Бане, Јовица Петковић и бројни други.
Игре се у
централној Србији играју углавном у полукругу, у којем је истакнута
улога коловође (првог играча) и кеца (последњег играча). Играчи се држе
за руке или, у споријим играма типа шетње, под руку. Игра се у десну
страну.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Muzika-Srbije Empty
PočaljiNaslov: Re: Muzika-Srbije   Muzika-Srbije Icon_minitime4/2/2014, 9:13 pm

-3-






СЕВЕРОИСТОЧНА СРБИЈА








Североисточна Србија смештена је између Дунава (на северу), линије која иде преко тупижнице, Ртња и Вратарничке клисуре (на југу), државне границе према Румунији и Бугарској (на истоку) и простора између Млаве и Велике Мораве (на западу). У оквиру неколико мањих области заједно живе две етничке заједнице – Срби и Власи. Срби су на овом простору углавном потомци косовско-метохијске струје, који су се доселили у време великих миграционих кретања становништва (од XIV до XIX века). Власи су трако-дачко-словенска симбиоза и на простору североисточне Србије постоје две групе: Ungureani – сточари који насељавају Хомоље и Црноречје и Carani – земљорадници, настањени у Тимочкој и Неготинској Крајни и Кључу. Срби и Власи живе доста дуго на овим просторима и настојали су да сачувају свој етнички идентитет у свим видовима живљења, што, поред осталог говоре и села где живе само једна етничка заједница. Међутим, размена културних добара (акултурација) била је неминовна и у материјалној и у духовној култури. Традиционална игра као један елемент духовне културе такође показује елементе једне и друге заједнице.
Постоји обиман заједнички репертоар игара, да наведемо неколико: влаина или влајна, стара влаина код Срба, а ора ђе патру или четворка, данца код Влаха; кесер код Срба а кисеру код Влаха; полонка код Срба, а с'тнга или прос'тнга код Влаха; поп-Маринково коло код Срба, шокћили или патулу код Влаха; тодорка код Срба или ђурђеску код Влаха; левакиња код Срба, а арамбао код Влаха; заплет код Срба, а рузмаљинка код Влаха...
Све до данас у севериисточној Србији сачувао се велики број обредних игара животног и годишњег циклуса. Свадбени церемонијал је код Срба и Влаха подједнако заступљен и пропраћен игром, док је у посмртном ритуалу играње заступљеније код Влаха.
Истраживања показују да се у играчком репертоару Срба на овом простору последњих деценија уочава све више позајмљивања градских игара из централне Србије. Власи, међутим, и даље стварају нове игре, користећи као основу играчки образац влаине – ора ђе патру. Ова игра је доминантна у североисточној Србији, међу обе етничке заједнице. Из те основе Власи су створили и даље стварају бројне игре, међу њима су најпознатије: омољанци, брестовљана, сојаница, пошуваја, нересничанка, препишор, кобиљана, волујана, бобошика, тобошанка и др.
Начин играња је код Срба и Влаха сличан. Играју снажно, целом површином стопала на тлу. Образац корака варира се поскоцима, мањим скоковима, треперењем, усложњавањем корака, избацивањем слободне ноге, а преплет, познат у централној србији, овде не постоји. Нема скакања и великог прелажења простора. Влашко играње је препознатљиво по ударима слободне ноге о тло – ропота (код Ungureana), и савијање колена у дужем трајању – утапање, пропадање (код Carana). Удари нису наглашени, већ пре пригушени, последица њиховог извођења су ситни трептаји целог тела. Тело је опуштено, а код Влаха и мало нагнуто напред. Доминантну улогу имају играчи, који наизменичним покретањем руку привлаче час десну, час леву играчицу ка себи. Жене играју смиреније и углавном прате играче, и то не корацима, већ покретима тела (куковима и коленима), који опет нису наглашени.
Најпостојанија компонента игре код Срба и Влаха је формација – полукруг. Играчи су у њему често спојени, држе се најчешће за појас или укрштеним рукама спреда. Постоје и игре, углавном спорије, које се изводе држањем под руку, а веома мали број игара који се изводе држањем за руке пуштене низ тело. Игра се за десном руком, али постоји једна игра која се игра на лево, то је полонка или с'тнга.
Игре Срба и Влаха изводиле су се уз пратњу свирале – флуера и гајди – караба. Познати и омиљени у овом крају су оркестри фрулаша који свирају уз пратњу бубња – тоба, оркестри виолиниста и трубача, а у другој половини XX века и хармоника. Важно је истаћи да је свирање и певање у североисточној Србији једногласно.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded


Poslednji izmenio Beskraj dana 12/4/2014, 10:26 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Muzika-Srbije Empty
PočaljiNaslov: Re: Muzika-Srbije   Muzika-Srbije Icon_minitime12/4/2014, 10:25 pm

-4-



ЈУГОИСТОЧНА СРБИЈА





Југоисточна Србија граничи се на југу и истоку са државним границама Македоније и Бугарске, на северу са целинама централне и североисточне Србије, а на западу са средишњом и јужном западном Србијом. На простору југоисточне Србије живи велики број староседелачког становништва (старовремаца или чутуклија), потомка досељеника косовско-метохијске и моравско-вардарске струје, а најмање Динараца. Близина Бугарске и Македоније и бурна историјска збивања оставила су траг и у традиционалним играма. Шопска област која се протеже од Пирота дo Софије у западној Бугарској и североистока Македоније представља јединствену целину у свим областима стваралаштва, па и у народној музици и игри. Осим тога, утицај других култура и традиција прати се далеко у прошлост. Старији утицај Леванта из Грчке доспео је преко Византије у Немањића Србију и у Призрену и у околини утицао на стварање достојанственог градског играчког репертоара, а потом се пренео и у сеоску средину. Други, млађи утицај доспео је у Врањско Поморавље са Османлијама и оставио трга највише у стилу играња.
Етнокореолошка истраживања показују да је област југоисточне Србије најразноврснија и најзанимљивија целина у Србији. Овде постоји велики број основних играчких образаца (типова), разноврсна музичка пратња (од вокалне, вокално-иструменталне до инструменталне), бројни инструменти, све познате формације игре на нашем простору (од соло играња до круга), разноликост стила играња, велики број обредних игара везаних за годишњи циклус обичаја (коледари, сировари, лазарице, краљице) и животни циклус (свадба).
Од игара забавног репертоара, извођене уз инструменталну пратњу, игра чачак представља доминантну игру југоисточне Србије. О бројним играчким и музичким варијантама ове игре говоре и називи: бањски чачак, сврљишки чачак, нишки чачак, стара босара, пиперана, пиротски чачак, шиловачки чачак, пчињски чачак... Поред ових игара заступљене су следеће: једностранка, осампутка, (осмача, чича Дришља), четворка, селско оро (староселско, новоселско), самачки (по саме, лиле, лилка, катанка), тројанац, руменка и поломка (у северном делу ове целине), власинка, бугарка (бугарчица, пешачки) и шесторка (у јужном делу целине).
Осим песме, игру је пратила свирка дудука, гајки, камена, гајди и тупана, зурли и тапана, оркестра трубача и хармонике.
Начин играња југоисточне Србије препознатљив је по израженој вертикали, тј. треперењу тела, што је последица повијених и еластичних колена, која се испружају само на трен. Тело је исправљено и непрестано ситно трепери. Стиче се утисак да се стопала не одвајају од тла. Игра се пуним стопалима, снажно и оштро. У севернијем делу целине (Бања, Тимок) специфичан начин играња назива се подвожење – једна нога граби простор, а друга је потискује што се одвија истовремено уз потресање целог тела по вертикали. У Шоплуку игра се посебно веома снажно, а играчи пре него што се спусте на тле исправе колена и удахну пуним плућима. У току играња прелазе мало простора. Становници Лесковачке Мораве и Власине су брзоноги, слободних покрета, али опет веома снажно изведених. И у Врањском Поморављу игра се веома чврсто, али лаганије и смиреније. Косовци играју уздржано, достојанствено, без претераних и наглашених покрета.
Посебност у игри и музици југоисточне Србије, која се у другим целинама Србије ретко среће, је непоклапање дужине играчке и музичке фазе (нпр. у игри чачак, власинка...). Сестре Јанковић су ову појаву назвале правилно у неправилноме или асиметрија и посветиле су овом проблему посебан рад. Осим тога, динамичност у играма југоисточне Србије доприноси разноврстан ритам–2/4 и ¾ преко 5/8, 7/8 и њихових комбинација.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Muzika-Srbije Empty
PočaljiNaslov: Re: Muzika-Srbije   Muzika-Srbije Icon_minitime12/8/2014, 9:30 pm

-5-


ВОЈВОДИНА (СЕВЕРНА СРБИЈА)



Део Србије северно од Саве и Дунава – Војводина, представља специфичну етнокореолошку целину у оквиру панонске зоне. Својим положајем Војводина чини својеврсну грницу између Балкана и Европе, што се одразило и на њено играчко наслеђе. Војводину чине три веће области: Срем, Банат и Бачка. Настањена је разнородним живљем: Срби староседеоци, досељеници из Босне,Херцеговине, Црне Горе, Хрватске (досељени у ХХ веку, после I и II светског рата и у последњој деценији ХХ века), велики број етничких заједница: Буњевци, Шокци, Румуни, Мађари, Чеси, Словаци, Роми, Русини, Хрвати, Македонци, Бугари... Етничка шароликост овог дела Србије подстакла је очување традиционалне музике и игре сваке појединачне заједнице, што потврђује чињеницу да се преко музике и игре најбоље исказује етничка припадност.
Обредних игара у Војвођанским селима одавно нема. Почеле су да нестају још у XVIII веку, а данас су видљиви само тргови њиховог постојања. Годишњи и животни циклус био је пропраћен музиком и игром, нарочито свадбени церемонијал, у којем је сваком тренутку придаван значај. У овим приликама неизоставно је било Велико коло (банатско, бачко, сремско) извођено уз гајдаша, потом девојачка игра називана у Срему Кетуша, у Банату Фицко, у Бачкој Мађарац, Младино коло...
Поред обредних игара, постојало је много игара забавног карактера, тј. локалног забавног репертоара. Његова подела може се најбоље представити груписањем према облику – формацији, и то на паровне игре (по двоје) и игре у затвореном колу. Најпознатије игре у затвореном колу су: Велико и Мало коло (банатско, бачко, сремско), Паорско коло, Гајдашко коло, Буњевачко, Старачко... Од половине ХХ века, под утицајем градских игара, коло се почело отварати формирајући тако полукруг. Међу овим играма познате су: Мајсторско коло, Трговачко коло, Панчевачко, Видино коло, Младино коло...
Играње у паровима је у Војводини заступљеније. Парови могу бити различито распоређени по простору: правилно по кружници или линији и слободно по кружном простору. Од распореда по простору зависи и начин повезивања играча: играчи могу бити постављени један поред другог или један наспрам другог, држећи се под руку, за руке испружене испред себе, неповезано или тако да играч обухвати играчицу око појаса, а она њему постави руке на рамена. Најпознатије паровне игре су: Циганчица, Мађарац, Келеруј, Зурка, Кисел воде, Ердељана, Сиротица, Ситне боле, Тодоре, Тандрчак и др. Постоји и неколико игара које се изводе у тројкама (играч са две играчице) и то код Срба у Банату и код Буњеваца у Бачкој.
Наведене игре у колу и у паровима чине окосницу играчког репертоара Срба староседелаца, Буњеваца, Шокаца и Хрвата. Разлике међу играма ових заједница су пре свега у начину играња и музичкој пратњи, док су основни играчки обрасци веома слични. Играчки репертоар Срба досељеника у ХХ веку је сасвим другачији. Код њих су присутне неме игре и претежно игре уз вокално-инструменталну пратњу. Остале етничке заједнице (Румуни, Мађари, Чеси, Словаци...) покушавају, као што је већ речено, да сачувају сопствене традиционалне игре.
Инструментална пратња играма, веома заступљена у прошлости, изводила се уз пратњу гајди и тамбура, које су касније заменили оркестри тамбураша и виолиниста. Код Мађара се јављају цимбала и удараљке, а код Румуна дувачки оркестри у којем доминира тарагот. Хармоника је у Војводину доспела рано, у неким крајевима још у XIX веку, а као пратња игри коришћена је и кроз цео ХХ век.
Стил играња је у Војводини веома различит од осталих крајева Србије. Код свих житеља (осим Динараца) доминантну улогу имају мушкарци играчи. У току играња они импровизују, варирају основни, углавном једноставни играчки образац. Вештина у томе огледа се у непрестаном покретању ногу од колена наниже, што носи различите локалне називе: федерирање (у Банату), дуплири (у Срему), кврцање и искврцавање (Буњевци у Бачкој). Жене играју мирније и углавном ситно, вешто пратећи и прилагођавајући се партнерима. Осим тога, играчки образац варира се уситњавањем корака, застојима, ударима рукама и коришћењем разних реквизита при игрању (Мађари у Бачкој) итд.
Војводина као спона између Балкана и Европе у музичком и играчком медијуму, препознаје се у следећим особеностима: у великом броју паровних игара, у многим играма са називом коло које подсећају на свите познате у Европи у XVI и XVII веку (игре садрже више делова, започињу лагано и све се више усложњавају), у рано уведеној хармоници и оркестарској пратњи играма. Приближавање Војводине западноевропском музичком и играчком идиому започео је Исидор Бајић, компонујући по угледу на пољску музику, музику и игру Српкињица. Ова игра имала је дванаест различитих фигура, а до данас је сачувана само једна – сеоска игра типа Сремице, од четири симетрична такта. Остале фигуре су заборављене.

Пише: Весна Бајић, етномузиколог
Folklorsrbije

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Muzika-Srbije Empty
PočaljiNaslov: Re: Muzika-Srbije   Muzika-Srbije Icon_minitime12/8/2014, 9:30 pm

ETNOMUZIKOLOŠKE KARAKTERISTIKE



Srbija

Srbija se deli na dva glavna okolna područja, na istočnu i zapadnu. Ta prirodna podela datira iz vremena starih kultura koje su još pre dolaska slovena u ove krajeve dominirale na balkanskom poluostrvu: vizantijska na istoku i romanska na zapadu. Oba područja imaju ove zajedničke etnomuzikološke karakteristike:

a) kolektivan karakter narodne muzike;
b) muziku kao sredstvo za izražavanje poetskih oblika i osećanja;
c) sedeljke i posela na kojima se razvija kolektivna pesma i kolektivan rad;
d) otvoreno kolo u narodnim igrama;
e) dvoglasno pevanje u nekim planinskim predelima;
f) starinske čobanske instrumente: frulu (sviralu) i gajde, a u novije vreme i harmoniku;
g) melodije zasnovane na obradi monostiha;
h) trohejske akcente.

Iz Muzičke enciklopedije



NARODNI PLESOVI, IGRE I KOLA



O narodnim igrama moze se raspravljati prema psiholoskoj sadrzini, oblicima, stilu, karakteru, tehnickom sklopu, prilikama u kojima se izvode i mestima gde se izvode. Razvrstavane su u grupe i tipove. Po sadrzini su: sastavni deo narodnih obicaja (svadbenih i drugih), ostaci davnih obrednih igara s magijskom namenom, religioznom, vezanom za posebne prilike, dogadjaje, prirodne pojave, godisnje doba, pojedine dane u godini, vegetaciju, razlicite manifestacije, ljudske poslove. Po karakteru igranje je katkad mirno, katkad i razvuceno, setno; zivlje, s lakocom; zivo, sitno; snazno, poletno, ostro, kruto. Raznovrsnost oblika zavisi o rodu i polu, o uobicajenom broju ucesnika, poretku, uzajamnom drzanju ruke, o smeru igranja, vrsti koraka, talasima i treperenju, propratnim pokretima uz korake i o narocitim rekvizitima sto ih igraci upotrebljavaju. Mesta na kojima se igra jesu: kuce, dvorista, vrtovi, gumna, livade, blizina crkve ili groblja, raskrsce, trgovi i dr. Glavne prilike za igru su svadbe i druge obiteljske svecanosti, radna sela, poklade, veci i manji verski i narodni praznici, useljivanje u novu kucu i dr.

Igre su grupirane po onome sto je karakteristicno za igru prema onome sto je najuocljivije ili prema glavnoj sadrzini, formi, mestu, necijem imenu i sl. Razlikuju se i igre muske, zenske, zajednicke, decije. Nazivi nocne, zalovite, neme, sitne, zive igre i sl. Jasno pokazuju kakve su. Kao o posebnoj grupi moze se raspravljati o "onima u kojima se nesto predstavlja, prikazuje", tj. o mimicko dramskim igrama. U svakoj grupi razlikuju se pojedini tipovi kao glavni predstavnici, a svaki tip ima i svoje varijante i svoja posebna imena. Igra, kao i celokupna narodna umetnost, dozivljavale su, a i sada dozivljavaju mnoge promene. One nisu ustaljene ni u istom kraju gde su nastale; prenose se u obliznje i udaljenije krajeve pa i tako nastaju promene i preinacenja, prilagodjavanje domacem lokalnom stilu, unosenje necega novog u lokalni stil. Zato se i ne mogu strogo povuci granice koreografskih podrucija; one nisu zatvorene a najmanje se poklapaju s politickim upravnim granicama.
Iz Muzičke enciklopedije

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Muzika-Srbije Empty
PočaljiNaslov: Re: Muzika-Srbije   Muzika-Srbije Icon_minitime16/9/2014, 9:22 pm

NARODNE IGRE



U Srbiji ima vise od 3000 naziva narodnih igara. U svim krajevima prevladjuju vedre i vesele igre u kolu ali se mogu naci i setne pa mimicke, eroticke i dr. Pored otvorenog i zatvorenog kola tu su i drugi oblici, npr. lese, naspramni lanci, igre udvoje, utroje, učetvoro itd. U pogledu ritma preovladjuju dvodelni i cetvorodelni taktovi, a nisu retki slucajevi ni trodelnog, slozenog i neravnog takta. Igre prate instrumente (gajde, svirala, duduk, frula, dvojnice, cemane, tambure, zurle i tupan). Ima igara koje se izvode uz pevanje ili naizmenicno pevanje i nemo igranje ili uz naizmenicno pevanje i instrumentalnu pratnju. U periodu izmedju dva svetska rata gotovo u sve krajeve prodire harmonika. Prilike za igranje po selima su redovne i vanredne. Vanredne su o selima, prelima, mobama, svadbama i tome sl. Igraci-stvaraoci pokazuju sklonosti ka individualnom izrazavanju u igri i ka interpretaciji ukrasnih koraka te tako najcesce pridonose stvaranju lokalnih stilskih oblika. Pod uticajem nekih igara koje su se po gradovima formirale u veoma zive igre, kao sto su Žikino kolo, Vranjanka, Kukunješte i dr., igra se i po selima zivlje. Medju najstarije igre idu obredne, danas vec u izbledelom i degenerisanom obliku. Takve su dodolske, lazaričke, kraljičke, koledarske i dr. Rusalje su čarolijsko-ekstaticne igre poznate u istocnoj Srbiji kod Vlaha. Ostaci obrednih igara nalaze se i u mnogim decijim igrama.

Bogastvo i lepota svetovnih orskih igara ogleda se u razlicitim tipovima i stilovima koji su se u svakom pojedinom kraju razvili pod specificnim istorijskim, kulturnim, ekonomskim, geografskim i drugim uslovima toga kraja. Tipske, stilske i tehnicke osobine igara omogucuju da se izvesne krajeve uprkos manjim lokalnim razlikama, posmatra kao jednu koreografsku oblast koja se ne poklapa uvek sa teritorijalnim granicama, vec se igre redovno prelivaju na jednu i na drugu stranu. Pojedine igre vise su rasprostranjene po citavoj Srbiji. Takve su starije: Dunjeranke, Seljančica, Devojačko kolo, Ajd na levo, braća Stevo, Zaplet, Đurdjevka i dr. U novije vreme uveliko su se rasirile zive igre Žikino kolo, Vranjanka, Kukunješte, U šest, a donekle i Moravac. Svatovska igra, Šareno oro, igra se po citavoj Srbiji sem Vojvodine.

U koreografskoj oblasti centralne i zapadne Srbije ceni se sitno igranje i fino treperenje tela. Vecina igara izvodi se u otvorenom kolu uz pratnju svirale, frule i dvojnice. U selima oko Beograda i na Kosmaju najpoznatije su igre Paležanka, Orijent, Groznica, Moravac i dr. U zapadnom delu oko Obrenovca, Šapca pa idući prema Valjevu, igraju se, pored pomenutih igara, Kolubarka, Prolomka, Mačvanka, Cicvarića kolo itd. U centralnoj Srbiji, pored mnogih drugih, igraju se Šumadinka, Gruzanka, Trojanac, Tašino kolo, Stara i Nova Vlahinja, Šeta, Treskovac, Osmica, Četvorka.

Koreografska oblast istočne Srbije, odlukuju se veoma živim igrama i raznolikim koracima. Igre prate gajde, duduk, dvojnice i svirala; kasnije Cigani uvode ćemane (violinu). U donjem delu istočne Srbije, igre prate zurle i goč. U oblasti Nišave igre spadaju medju najzivlje u Srbiji. Najomiljenije su Čačak (u lesi) i Katanka, obe u mnogim varijantama. Cesti su duhoviti koreografski satavi koji pokazuju smisao za salu. Vranje je predstavnik gradskih narodnih igara. Dostojanstven stil vranjanskih igara prozet je mnogim orijentalnim primesama. Vranjanci igraju meraklijski, sa uzdrzanim temperamentom; oni prozivljavaju svaki pokret koji kao da se radja iz samog osecanja neke duboke ceznje. Vranjanka, Daskalica, Iz banju ide, Teško oro, Pembe izvanredni su primerci igara ovoga kraja.

U koreografskoj oblasti Kosova i Metohije, srpske seoske igre nose u sebi najstarije elemente slovenskog karaktera. Po selima se igra veoma mirno, najcesce uz naizmenicno, razvuceno i setno pevanje dveju po dveju igracica. Pri tome je karakteristican otegnut uzvik I!. Prizrenski tip igara nadelko je cuven kao i prizrenska bogata nosnja, narocito zenska. Najomiljenija igra je Kolač. Lepe su stare srpske igre, Stara Prizrenka ili Razgranjala, Coko, Bre devojče, Poduna mori poduna i druge…

Vojvodina je jasno izdvojena koreografska oblast cije su odlike uslovljene razlicitim uticajima. Na ovom ravnom i plodnom tlu pored srpskih, bunjevačkih i sokačkih igara dale su i igre nacionalnih manjina (madjarske, rumunske, slovacke i rusinske) svoj doprinos u stvaranju ovog specificnog stila. Igra se sitno, skoro u mestu, a individualna improvizacija ukrasnih koraka i figura izrazena je narocito u muskoj igri; karakteristicna je improvizacija, sinkopiranog udaranja petom u zemlju ili petom o petu (duplir), koje se kod dobrih igraca javlja gotovo u svim igrama. Igre su ranije pratile gajde, danas ih najcesce prate tambure. Najrasprostranjenije su Bačko kolo, Banatsko kolo i Sremsko kolo. Varijante se javljaju kao esnafska kola: Paorskom, Ratarsko, Majstorsko, Zanatlijsko, Opančarsko, Čobansko itd. Šaranac je solo muska igra koja se zadrzala jos oko Vršca i Bele Crkve.

Iz Muzičke enciklopedije

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Muzika-Srbije Empty
PočaljiNaslov: Re: Muzika-Srbije   Muzika-Srbije Icon_minitime29/1/2016, 1:35 pm

Narodni ples: Između slobode i pravila



Muzika-Srbije Slika-122



Folkloraš sam više od decenije i za to vreme susrela sam se sa veoma različitim mišljenjima. Uz osmeh se sećam komentara iz škole: “Šta će ti to, to je za seljake”, “Ma šta tu ima teško, dva levo, dva desno”. I onda sam ih sa smeškom posmatrala i prisećala se kakvu upalu mišića imam od tih “dva levo, dva desno”. Gunđanja su se završila kada sam prvi put otputovala na turneju. Shvatili su da u tom “levo, desno” ima nešto lepo. Ali u svakoj novoj sredini ponovo sam susretala iste predrasude. Uvereni da savremene ljude to ne treba da zanima, zaboravili su da je to izvorni narodni ples iz predanja, koji postoji svuda na svetu i u njemu nema ničeg sramotnog.

Od davnina, ljudi su imali potrebu da plešu. Time su se branili od straha. Uz igru su i pevali. U sreći, u nemaštini, za kišu, za sušu, za život. Plesanje spaja ljude jer je ono iskonska potreba. I danas volimo da pustimo telo da se slobodno kreće u ritmu muzike. Sama igra razvijala se vekovima, tako su nastali različiti plesovi koji su obogatili ljudsku prirodu. Svako podneblje donelo je nešto, pa se zato, kada neko spomene Južnu Ameriku, odmah setite sambe i karnevala. Od gracioznosti i savršenosti baleta, preko neformalnog hip-hopa i odlaska na rejvove, ples kao da je dotakao najveću strogost oblika i najveću neobuzdanost pokreta. Naš folklor je spoj slobode i pravila. Jasna forma, naučen korak i određeni stil, ali tu je i sloboda pokreta, osećaj za scenu, osmeh, gluma i prenošenje osećanja publici. Istovremeno, koraci su uvežbani, ali naše narodne plesove odlikuje to nešto neuhvatljivo što se u svetu ceni. Nema veće slobode od iracionalnog ritma sedam osmina i naglih preloma, pauza i sinkopa koje, ako ih ne osećate u duši, ne možete ni da odigrate.

Narodni plesovi mogu biti veoma uzbudljivi na sceni. Zbog brzine pokreta, samih koraka i folkloru svojstvene akrobacije. Nek’ sremska tamburica i slamnati šeširi dočaraju veselje Vojvodine, žuta marama i zvuk frule čaroliju i lepotu planina istoka, svilene dimije požudu i vatrenost juga, a vez na keceljama cvetne livade Šumadije – duše Srbije! Mnogi plesači savremenih plesova potekli su iz folklora. Širenjem vidika došli su do nekih drugih vrsta plesova, ali ni dan-danas ne zaboravljaju folkloraške dane. U svetu postoji čak i posebna vrsta pozorišta i teatarskih instituta na kojima se proučavaju narodne igre iz sveta, pa i naše. Postoje i oni kojima je druženje uz folklor obeležilo mladost, kao i oni koji putuju po svetu kao profesionalni igrači folklora.



Muzika-Srbije Slika-412


Ta ljubav koja se rodi u tebi, ta prijateljstva i iskustva koja stekneš neprocenjivo su blago. Koncert! Sve ti se činilo mirno do pre nekoliko sekundi. A onda, počinje da se pojačava bura u stomaku, čekaš da orkestar zasvira tvoju igru i u tom času kada krene muzika, više ništa nije važno. Konačno si na sceni, ne sećaš se šta je bilo pre, ne zanima te šta će doći posle. Osećanje kao na vrhu sveta, nije ni san, nije ni java. Svi se okreću u istom taktu, jedan, dva, tri. Promiču šarene haljine i nasmejana lica, jedan, dva, tri. Zatim kao da svi u publici nestaju, svi se stapaju u šarenilo. Ostaju samo muzika, takt i koraci. A zatim sve to nestaje. Ostaje samo osećanje, samo zanos i radost. Radost plesanja, ples života i tako život postaje – radost!


Ana Pantić

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Muzika-Srbije Empty
PočaljiNaslov: Re: Muzika-Srbije   Muzika-Srbije Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Muzika-Srbije
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: MOJA ZEMLJA-
Skoči na: