Poezija Latinske Amerike

Brazilski, kubanski pesnici, a takođe Vinícius de Moraes (Brazil), Jorge Luis Borges (Argentina), Octavio Paz (Meksiko), Cecília Meireles (Brazil), Alfonsina Storni (Argentina), Delmira Agustini (Urugvaj), Juana Inés de la Cruz (Meksiko), Rubén Darío (Nikaragva), Gabriela Mistral (Čile), Jorge Carrera Andrade (Ekvador), Pablo Neruda (Čile) predstavljeni su u posebnim temama.


Vicente Huidobro [Visente Ujdobro] (1893 - 1948, Čile)

ONA

Ona je išla dva koraka naprijed
dva koraka natrag
prvi korak je govorio dobar dan gospodine
drugi korak je govorio dobar dan gospodo
a ostali su govorili kako vaša porodica
danas je lijep dan kao golub na nebu

Ona je nosila žarku košulju
ona je imala oči koje uspavljuju more
ona je sakrila jedan san u tamni ormar
ona je srela mrtvaca u svojoj glavi
kad je stizala ostavljala je najljepši dio u daljini
kad je odlazila nešto se stvaralo
na obzorju da je dočeka
njeni su pogledi bili ranjeni
i krvarili su na brežuljku
imala je otvorene grudi i pjevala je
maglu svojih godina
bila je lijepa kao nebo pod golubom

Imala je usta od čelika
i smrtnu zastavu nacrtanu među usnama
smijala se kao more koje osjeća ugljen svoje utrobe
kao more koje je izgrizlo sve žale
more koje se prelijeva i pada u prazninu
u vrijeme oluja

kad se zvijezde ljuljaju nad našim glavama
prije nego sjeverni vjetar otvori oči
bila je lijepa na svom obzorju od kostiju
sa svojom žarkom košuljom i svojim pogledom
umornog stabla

kao nebo na konju ponad golubova.

Joaquín Pasos [Hoakin Pasos] (1914 - 1947, Nikaragva)

BESKRAJNA PJESMA

U ovoj noći tvoj profil nema preciznih linija
jer na tvom licu nema medje, gdje bi počeo tvoj osmijeh;
al' on je odjednom u tvojim ustima i ne zna se kako teče
i kad odlazi, nikad se ne može reći da je još ovdje
isto kao i tvoja riječ, od koje nikad ne čujem prvi slog
i nikad da prestanemo slušati ono što govoriš
jer ti si tako bliska u ovoj udaljenosti
te je uzalud pitati kad je došao tvoj dolazak
jer nam se čini da si bila ovdje cijelog života
s tim vječnim glasom, s tim stalnim pogledom
s tim nepromjenjivim obrisom svog lica.

Luis Fabio Xammar (1911-1947, Peru)

MORE

Dolaziš iznad mora uz blagi šumor drevnih školjki,
u svom pozlaćenom plaštu, okružena jutranjim andjelima i oblacima,
spora i puna nježnosti kao plaža koja se proteže u beskraj.

Dolaziš iz predjela valova, sa svog opreznog i tajnog područja,
gdje tisuću prozirnih harfi izvodi lelujave melodije mora.
Vidiš li more? More je u tvojim zjenicama boje morske vode,
u tvojoj koži, kojoj je sunce dalo boju kao i pticama.
Vidiš li more? Ono je tamo, u tvojim pokretima.
U stravičnim sutonima koji blistaju kao slane želje riba.
Obzorje od ljuski navješćuje gdje počinje more.
Ono je tamo gdje se radjaju djeca,
koja trče da se sakriju u pjesmu svojih majki,
gdje rastu djevojčice s plavim kosama od lana,
s dijademama od morske soli.

Ti si takodje nad morem, vrh njegovih talasa,
kao boginja od sedefa, šutljiva u svojoj sudbini,
koja ti dade da se rodiš govoreći jezik pučine.
Vrt orhideja i lotosa neprestano te okružuje.
O tebi raspravljaju da li si minijatura,
koju su izradili morski majstori,
kada te vide netaknutu i čistu poput kristala ili pjene na valu
kako izranjaš malena iz obasjanih šupljina.

Ali ti si more, i drugo more i jedno more posebno;
potajno i promjenjivo; tiho i drevno
Ti si vječnost mora; njegov glas, drhtav i uzvišen,
njegovo neprestano mijenjanje,
njegova umilnost, tiha i osunčana,
Tamo si odakle se ne dolazi, niti odlazi,
nad mnogostrukom jekom grebena.
Kao neko malo more muzike medju biserjem,
kao neko malo more.

Luis Fabio Xammar (1911-1947, Peru)

MAGLA

Ogrnuta si u svoju treću samoću od magle.
Osjećam je kroz svoje tijelo kao čelični mač,
koji me probada izmedju srca i tjeskobe.

Tvoja prva samoća je od nježnosti i puna je andjela i zaborava.
Tvoja druga samoća je u veselju.
U svojoj trećoj samoći si nepomočna, neznana i blistava:
topla ruka, domaći cvijet, samoća.

Volim te mirnu pod onim tamnim staklom koje zadržava cvijet
i u njegovu životu ograničava ovu hladnu potopljenu zemlju.
U tvojoj trećoj samoći šutiš i gledaš očima gazele,
nijema pred stvarima svijeta; poslušna pred djelima nebe.

"Magla je - kažemo - kao istina tamna i žalosna."
"Magla - odgovaraju nam - predstavlja tajne koje nam nisu dostupne."
Ipak, mi već po našem bolu i našoj radosti znamo
da je sve tako jednostavno, tako slobodno, tako puno bolova i želja,
da će nas ovaj sivi svijet, na kojem živi magla, vrtjeti do smrti,
da se ovdje hrani bojazan i povjerljivost, panična strava i drhtave nade,
odbojnost i spletke, blaga intimnost i ljuta mržnja ljudi;
lovor i kopriva, samoća.

Znamo da uzalud pokušavamo otrgnuti se iz tog čudesnog zagrljaja,
koji je mutan i pun noći, strave i kliktanja:
"To je magla", vičem, kad je vidim kako dolazi,
pun nježnosti i tjeskobe.
"To je magla", kažu svi dok polako napreduje
sa svojim sivim masama,
kao golemo ranjeno more,
rodjeno u utrobi muzike.

José Asunción Silva (1865-1896, Kolumbija)

GLAS STVARI

Da vas zatvorim u svoje strofe,
o stvari, krhke i nasmijane,
ljiljane blijedi što veneš,
zrako mjeseca povrh saga
vlažnog cvijeća, zelena lišća,
ti što se širiš u dahu maja;
da vas zatvorim u svoje strofe,
o stvari blijede i nasmijane.
O da vas stih moj može zarobit,
utvare sive, kad prolazite.
O vi žive, svemirske forme,
nejasni snovi, bića u letu
poljupci tužni, blagi i divlji,
vi što vas duša u tami prima;
o da vas stih moj može zarobiti,
utvare sive, kad prolazite!

Joaquín Pasos (1914 - 1947, Nikaragva)

PRONALAZAK NOVOG POLJUPCA

"Belle Amie, si est de nos:
ne vos sans moi, ne je sans vos."
Marie de France


U lipnju zijevanjem počinje tvoje godišnje doba
duhovno
pričom odgovarajućeg sadržaja
tvome malome njuhu,
čitanjem lijepih doživljaja ljubavnih i tajanstvenih.
Nešto je iza tebe,
kad i sama želiš sačuvati pozadinu svojih misli, kad tvoja
vlastita sjenka gledajući te kao proljeće misli da je ona zima.

Izreći da je kiša neprijateljica spokojnosti,
kazati "dobro sam" i uplašiti se glasa svoga,
biti tužan u trenutku kada se otvaraju snovi,
to otkriva tvoju želju da izbrišeš uspomenu svoju,
da uskratiš mojoj tajni svoj život.

Jednostavna je povijest svijeta, kao ova priča.
Ali odjednom počinješ vikati u tišini,
bez vatre da upališ cigaretu,
da se gledaš bez ogledala.
Kao da ja ne čujem, ženo, kroz tvoje tijelo
straha tvoga zaglušnu buku.
Kao da ne osjećam da nas šiba ona ista slijepa
vjetrušina, jer
možemo pridržati svojim sklopljenim rukama glavu
vremena
koja pada kao njihanje šetalice,
jer u lipnju cvjetaju uspomene i dozrijevaju snovi,
jer već znamo što stoji izmedju moje snage i
slabosti tvoje, jer smo iza svojih vlastitih misli;
doživljaj ljubavni i tajanstveni ponovo čitamo.

Alfonso Cortes (1893-1969, Nikaragva)

FRAGMENT

Kada pružiš kažiprst,
zaustavlja se plašljivi Zaborav,
i ako zovneš Budućnost
dodje i vrzma ti se oko nogu.

Proljeće nije drugo nego jedna
tvoja riječ, a mjesec jedno sjećanje
što si ga ostavio zapleteno u trnje etera

U tvojim grudima udara polako, blago
i neprestano, živo njihalo, i ako vremenu
uspije da stane, pasti će smrvljeno.

Tvoj korak je tako fin i kratak kao da
te zaustavlja zemlja, uzdasi andjela tužnih,
i kada hodaš ostaju u zraku,
razgovarajući o tebi, mirisi.

Božanska naslada, cvijet tvoje duše,
govori posve jasno da će dan, koji voliš
biti nešto novo - ljubav!

Verónica Volkow (1955, Meksiko)

DUBOKA TAMA

Duboka tama

koja razodijeva nebo

i prodire do zvijezda svojim prstima

duboka tama

gdje jednostavnost vatre gori

u daljini

daleki svjetovi

otvaraju svoje tajne zakutke

i obličja su korita rijeke

prvotnih izvora

pjevajuća svjetlost rijeke

a tvoje grlo je vodena tišina

moje grlo je od dalekih vatri

Noć isto dopire do tvojih dubina

a tijela

pretvaraju se u svoje tajne minerale

tijela su žudnja

u jednostavnosti vode

u sjeni usta

ili od iznenadne zvijezde u rukama

iz daljine?

Iz obzira?

Iz ničega?

Iz čega su ljudi

iskovali prvu vatru?

Efraín Huerta [Efrain Uerta] (1914-1982, Meksiko)

KRATKA ELEGIJA

Sada i u času smrti naše, ljubavi, sada i uvijek
po zapovijedi patnje i u sjeni sna,
čekam te, čekamo te, golube nostalgije, blaga ševo.

Sada je biser koji se raspada dok leti.
Patnja je tajna zadržana u svojoj smrti.
Reći golub, znači vidjeti kako nam nada
kap po kap odlazi.
Evo me u tvojoj smrti, evo me u tvom životu.
Pod tvojom jasnom sjenom, podno agonije.
Malo sam stablo koje ne suši svog plača,
sjena sam sebe samoga, alkohol izmučeni.

Loman sam, muškarac, nostalgija sam zlostavljana.
Sjena sam tvoje smrti, profil tvog života,
čaša tvoje krvi, ruža tvog pepela,
kip tvoga praha, žestina tvoje svile.
Tvoj sam jecaj i rana tvoga leta.

Sada i u času naše smrti, ljubavi,
ja sam mramor u tvom krevetu, karanfil u tvojoj zemlji,
zlato na tvom lijesu, čempres na tvom grobu.

Sad sam čovjek s crninom na ramenima.
Tvoja sam crnina, tvoj crnac, slijep i promukao,
ići i dolaziti, umrijeti, roditi se i umirati.
Ti si bila golub najsavršenijeg leta.
Ja izmišljam tugu i izmišljam agoniju.
Stojim uz tvoju smrt koja je moj vlastiti otrov.
Stojiš uz moju smrt i ja sam tvoja elegija.

Enrique González Martínez (1871-1952, Meksiko)

INTUS

Varaš se, nisi živio... Nije dosta da oči
Otvaraš kao vrela milosrdja, da ruke
Spuštaš na sve ljudske bolove, na sve muke
Ni da ti noga uvijek po oštrom trnu kroči.

Ne, nisi živio, dok ti se korak kreće
Polako i nesigurno kroz tamu tvoje nutrine
Dok ti iz pokreta sijača misao ne sine
Da ti je duh bogatiji, vrt da je procvao cvijećem

Treba uzorati polje, život dići visoko,
Držati mirnom rukom lampu životnog sjaja
Iznad vječnog bezdana, iznad vječne tmuše...

I šutjeti... ali duboko, tako mirno duboko
Da u svojoj samoći, kojoj ne vidiš kraja
Čuješ jedino prostranu tišinu svoje duše.






INTUS

Te engañas, no has vivido... No basta que tus ojos
se abran como dos fuentes de piedad, que tus manos
se posen sobre todos los dolores humanos
ni que tus plantas crucen por todos los abrojos.

Te engañas, no has vivido mientras tu paso incierto
surque las lobregueces de tu interior a tientas;
mientras en un impulso de sembrador no sientas
fecundado tu espíritu, florecido tu huerto.

Hay que labrar tu campo, divinizar la vida,
tener con mano firme la lámpara encendida
sobre la eterna sombra, sobre el eterno abismo...

Y callar... mas tan hondo, con tan profunda calma,
que absorto en la infinita soledad de ti mismo,
no escuches sino el vasto silencio de tu alma.

Xavier Villaurrutia (1903-1950, Meksiko)

GROBLJE U SNIJEGU

Ni s čim se ne može uporediti groblje prekrito snijegom
Kakvo ime da damo bjelini nad bjelinom?
Nebo je spustilo neosjetljivo kamenje snijega nad grobove
I više ničega nema osim snijega nad snijegom
Kao ruka sama na sebe zauvijek postavljena

Ptice vole prelijetati nebo
Ranjavati nevidljive hodnike zraka
Da bi snijeg pustile na miru
A to znači ostaviti ga netaknuta
Ostaviti ga da bude snijeg

Jer nije dosta reći da je groblje pod snijegom
Kao san bez snova
Ni kao oči u bjelini

Ako se radi o nečemu što je
Kao bešćutno i usnulo tijelo
Što je podobno padanju tišine na tišinu
I bijeloj upornosti zaborava
Onda se ni s čime ne može usporediti groblej pod snijegom

Jer snijeg je prije svega spokojan
Još spokojniji nad beskrajnim pločama
Usne koje više ne mogu ni rijeći izgovoriti.





CEMENTERIO EN LA NIEVE

A nada puede compararse un cementerio en la nieve.
¿Qué nombre dar a la blancura sobre lo blanco?
El cielo ha dejado caer insensibles piedras de nieve
sobre las tumbas,
y ya no queda sino la nieve sobre la nieve
como la mano sobre sí misma eternamente posada.

Los pájaros prefieren atravesar el cielo,
herir los invisibles corredores del aire
para dejar sola la nieve,
que es como dejarla intacta,
que es como dejarla nieve.

Porque no basta decir que un cementerio en la nieve
es como un sueño sin sueños
ni como unos ojos en blanco.

Si algo tiene de un cuerpo insensible y dormido,
de la caída de un silencio sobre otro
y de la blanca persistencia del olvido,
¡a nada puede compararse un cementerio en la nieve!

Porque la nieve es sobre todo silenciosa,
más silenciosa aún sobre las losas exangües:
labios que ya no pueden decir una palabra.

За онe коjи разумиjу шпански...
штета што не могу да преведем добро на српски jезик ову "Похвалу телу" песникиње Алаиде Фопа (1914 - нестала jе 1990. године у Гватемали), коjу сам пронашао на прекрасно уређеном саjту "A media voz" ("Полугласно"):
http://amediavoz.com/

Alaíde Foppa
Elogio de mi cuerpo

1. Los ojos

Mínimos lagos tranquilos
donde tiembla la chispa
de mis pupilas
y cabe todo
el esplendor del día.
Límpidos espejos
que enciende la alegría
de los colores.
Ventanas abiertas
ante el lento paisaje
del tiempo.
Lagos de lágrimas nutridos
y de remotos naufragios.
Nocturnos lagos dormidos
habitados por los sueños,
aún fulgurantes
bajo los párpados cerrados.

* * *

2. Las cejas

Las breves alas
tendidas sobre mis párpados
sólo abrigan
el espacio escaso
en el que flota
una interrogación latente,
al que asoma
un permanente asombro.

* * *


3. La nariz

Casi un apéndice
en la serena geometría
de mi rostro,
única recta
en la gama de curvas suaves,
el sutil instrumento
que me une al aire.
Cándidos olores
acres aromas
densas fragancias
de flores y de especias
-desde el anís hasta el jazmín-
aspira trepidante
mi nariz.

* * *

4. La boca

Entre labio y labio
cuánta dulzura guarda
mi boca abierta al beso,
estuche en que los dientes
muerden vívidos frutos,
cuenca que se llena
de jugos intensos
de ágiles vinos
de agua fresca,
donde la lengua
leve serpiente de delicias
blandamente ondula,
y se anida el milagro
de la palabra.

* * *

5. Las orejas

Como dos hojas
de un árbol ajeno
nacen a los lados
de mi cabeza.
Por el tallo escondido
se desliza
la opulencia
de los sonidos,
me alcanzan
las vivas voces
que me llaman.

* * *

6. El pelo

Dulce enredadera serpentina,
única vegetación
en la tierra tierna de mi cuerpo,
hierba fina
que sigue creciendo
sensible a la primavera,
ala de sombra
contra mi sien,
leve abrigo sobre la nuca.
Para mi nostalgia de ave
mi penacho de plumas.

* * *

7. Las manos

Las manos
débiles, inciertas,
parecen
vanos objetos
para el brillo de los anillos,
sólo las llena
lo perdido,
se tienden al árbol
que no alcanzan,
pero me dan el agua
de la mañana,
y hasta el rosado
retoño de mis uñas
llega el latido.

* * *

8. Los pies

Ya que no tengo alas,
me bastan
mis pies que danzan
y que no acaban
de recorrer el mundo.
Por praderas en flor
corrió mi pie ligero,
dejó su huella
en la húmeda arena,
buscó perdidos senderos,
holló las duras aceras
de las ciudades
y sube por escaleras
que no sabe a donde llegan.

* * *

9. Los senos

Son dos plácidas colinas
que apenas mece mi aliento,
son dos frutos delicados
de pálidas venaduras,
fueron dos copas llenas
próvidas y nutricias
en la plena estación
y siguen alimentando
dos flores en botón.

* * *

10. La cintura

Es el puente cimbreante
que reune
dos mitades diferentes,
es el tallo flexible
que mantiene
el torso erguido,
inclina mi pecho
rendido
y gobierna el muelle
oscilar de la cadera.
Agradecida
adorno mi cintura
con un lazo de seda.

* * *

11. El sexo

Oculta rosa palpitante
en el oscuro surco,
pozo de estremecida alegría
que incendia en un instante
el turbio curso de mi vida,
secreto siempre inviolado,
fecunda herida.

* * *

12. La piel

Es tan frágil la trama
que la rasga una espina,
tan vulnerable
que la quema el sol,
tan susceptible
que la eriza el frío.
Pero también percibe
mi piel delgada
la dulce gama
de las caricias,
y mi cuerpo sin ella
sería una llaga desnuda.

* * *

13. Los huesos

Alabo
el tibio ropaje
la apariencia
el fugitivo semblante.
Y casi olvido
la obediente armazón
que me sostiene,
el maniquí ingenioso,
el ágil esqueleto
que me lleva.

* * *

14. El corazón

Dicen que es del tamaño
de mi puño cerrado.
Pequeño, entonces,
pero basta
para poner en marcha
todo esto.
Es un obrero
que trabaja bien,
aunque anhele el descanso,
y es un prisionero
que espera vagamente
escaparse.

* * *

15. Las venas

La floración azulada
de las venas
dibuja laberintos
misteriosos
bajo la cera de mi piel.
Tenue hidrografía
apenas aparente,
ágiles cauces que conducen
deseos y venenos
y entrañable alimento.

* * *

16. La sangre

Secreto corre el torrente
de mi sangre rápida.
Inmenso es el río
que en subterráneos meandros
madura
y nutre el ámbito
de mi vida profunda.
La cálida corriente
que me inunda
en la flor de la herida
se derrama.

* * *

17. El sueño

En tan blando nido
mi corazón descansa,
ni lo asombran
los perdidos fantasmas
que se asoman.
Pasa por mi sueño
la ola calma
de mi respiro.
En tanto olvido
el tiempo de mañana
se prepara,
mientras estoy viviendo
efímera muerte.

* * *

18. El aliento

No se de donde viene
el viento que me lleva,
el suspiro que me consuela,
el aire que acompasadamente
mueve mi pecho
y alienta
mi invisible vuelo.
Yo soy apenas
la planta que se estremece
por la brisa,
el sumiso instrumento,
la grácil flauta
que resuena
por un soplo de viento.

Juana de Ibarbourou
(1892 - 1979)

Urugvajska književnica Huanita Fernandes Morales,
poznata kao Huana Fernandes de Ibarbourou,
jedna od najistaknutijih liričarki Južne Amerike, nazvana ''Huana Amerike''.
Njena poezija odiše čulnošću, panteističkom združenošću s prirodom i pesimizmom.
Dela: zbirke stihova
Las lenguas de diamante (''Dijamantski jezici'', 1919),
Raíz salvaje (''Divlji koren'', 1922),
La rosa de los vientos (''Ruža vetrova'', 1930),
Perdida (''Izgubljena'', 1950),
Romances del Destino (''Romanse sudbine'', 1955).


El dulce milagro

¿Que es esto? ¡Prodigio! Mis manos florecen.
Rosas, rosas, rosas a mis dedos crecen.
Mi amante besóme las manos, y en ellas,
¡oh gracia! brotaron rosas como estrellas.

Y voy por la senda voceando el encanto
y de dicha alterno sonrisa con llanto
y bajo el milagro de mi encantamiento
se aroman de rosas las alas del viento.

Y murmura al verme la gente que pasa:
"¿No veis que está loca? Tornadla a su casa.
¡Dice que en las manos le han nacido rosas
y las va agitando como mariposas!"

¡Ah, pobre la gente que nunca comprende
un milagro de éstos y que sólo entiende
Que no nacen rosas más que en los rosales
y que no hay más trigo que el de los trigales!

Que requiere líneas y color y forma,
y que sólo admite realidad por norma.
Que cuando uno dice: "Voy con la dulzura",
de inmediato buscan a la criatura.

Que me digan loca, que en celda me encierren
que con siete llaves la puerta me cierren,
que junto a la puerta pongan un lebrel,
carcelero rudo carcelero fiel.

Cantaré lo mismo: "Mis manos florecen.
Rosas, rosas, rosas a mis dedos crecen".
¡Y toda mi celda tendrá la fragancia
de un inmenso ramo de rosas de Francia!


prevod na engleski (by Karina Aguilera Skvirsky)

The Sweet Miracle

What is it? A miracle! My hands are in bloom.
Roses, roses, roses, from my fingers grow
My lover has kissed my hands, and from them
How witty! Roses have sprouted like stars.

And I walk through the lane, announcing the charm
And from happiness I alternate smiles with sobs
And under the miracle of my enchantment
The wings of the wind scented of roses.

And murmur the passing people that see me:
Can’t you see that she’s mad? Send her back home.
Says she that roses were born form her hands
And go flapping them like butterflies!

Ah, pathetic are those people who can never comprehend
A miracle as this is, and who can only understand
That no more roses are born than those on the rose bush
And that no other wheat grows than on the wheat fields!

That it requires lines and color and shape,
And can only admit reality as normal
That when one says, “I go with the sweetness”
Immediately they look for the child.

Let them call me mad, in a cell let them shut me
With seven keys let them lock the door on me,
By the door let them place a greyhound
A rude jailer, a faithful jailer.

I would sing him the same theme: “My hands are flourishing
Roses, roses, roses, from fingers grow”.
And my whole cell would be filled with the fragrance
Of an enormous bouquet of roses from France!

La hora

Tómame ahora que aun es temprano
Y que llevo dalias nuevas en la mano.

Tómame ahora que aun es sombría
Esta taciturna cabellera mía.

Ahora, que calza mi planta ligera
La sandalia viva de la primavera.

Ahora, que en mis labios repica la risa
Como una campana sacudida a prisa,

Después... ¡ah, yo sé
Que ya nada de eso más tarde tendré!

Que entonces inútil será tu deseo
Como ofrenda puesta sobre un mausoleo.

¡Tómame ahora que aun es temprano
Y que tengo reica de nardos la mano!

Hoy, y no más tarde. Antes que anochezca
Y se vuelva mustia la corola fresca.

Hoy, y no mañana. Oh amate, ¿no ves
Que la enredadera crecerá ciprés?


The hour

Take me now while it's early
and because I have dahlia buds in my hands.

Take me now while my tumbling locks
are still shadow-black.

Now, while I have fragrant flesh
and clear eyes and skin like a rose.

Now, while I wear on my light feet
the living sandals of spring.

Now, while on my lips a smile chimes
like a bell struck suddenly.

Afterwards... Ah, I know
that what I have now, I won't have later!

That then your desire will be useless
as flowers on a tomb.

Take me now while it's early
and while I have plenty of lilies in my hands!

Today, not later. Before night falls
and the fresh petals wither.

Today, not tomorrow. Oh beloved, don't you see
that the morning-glory becomes the grave cypress?
http://ibarbourou.blogspot.ru/2003_03_23_archive.html