LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

  Najveći srpski dobrotvori

Ići dole 
AutorPoruka
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Najveći srpski dobrotvori Empty
PočaljiNaslov: Najveći srpski dobrotvori    Najveći srpski dobrotvori Icon_minitime2/10/2012, 10:44 pm

Najveći srpski dobrotvori (1): Studenica prva zadužbina


Srpski
narod je od samih početaka svoje državnosti krenuo da nedri mnoge
ktitore, podvižnike i dobrotvore, plemenite i nesebične ljude koji su
brinuli o budućnosti svog roda i pre no što se sami presele u večnost.
Iz takvih razmišljanja našla se i reč zadužbina, od izraza "zadušje",
dobro delo za spas duše.



 Najveći srpski dobrotvori 256848_080621s2_f

STEFAN NEMANJA PRVI DOBROTVOR: Manastir Studenica podignut je u 12. veku

Zadužbinarstvo
se pojavilo već sa rodonačelnikom srpskih kraljeva, pod velikim županom
Stefanom Nemanjom. Tokom vladavine ove loze, ono je doseglo najviši
domet, ali je posustalo, mada ne i sasvim nestalo, posle pada
srednjovekovne države pred hordama maloazijskih osvajača.

Milutinov rekord



 Najveći srpski dobrotvori 256850_080621s4_f

Univerzitetska biblioteka u Beogradu



Srednjovekovni
zadužbinari počeli su da grade pokolenju najpre manastire radi molitve,
ohrabrenja i duhovnog uzdizanja. Najstariji sačuvani takav spomenik je
Studenica ktitora Stefana Nemanje, a najveći zadužbinar je kralj
Milutin, deda prvog srpskog cara Dušana.



Vladao je 40
godina i za to vreme ostavio narodu isti toliki broj zadužbina.
Nemanjići su zidali i zgrade za stanovanje i državnu upravu, mostove,
bolnice. Nemanja i njegov sin Rastko, potonji prvi srpski arhiepiskop
Sava, gradili su i van granica tadašnje Srbije, uglavnom manastire.
Najviše ih je u Grčkoj, na Svetoj gori i u Solunu, a onda i u Rumuniji.



U
Jerusalimu je Sava uz manastir svetog Krsta sagradio konake, a bio je i
ktitor Lavre svetog Save Osvećenog. Milutin je, između ostalih brojnih
zadužbina, dao da se podigne manastir svetih Arhangela Mihaila i Gavrila
i uz njega bolnica. Jedna od njegovih najlepših zadužbina je Gračanica.
Čuveni manastir Dečani sazidao je Milutinov sin Stefan Dečanski,
manastir Žiča je zadužbina Stefana Prvovenčanog, Mileševa kralja
Vladislava, Sopoćani kralja Uroša Prvog, čija je žena kraljica Jelena
Anžujska podigla Gradac. Srpskih zadužbina je bilo na Sinaju, u
današnjem Egiptu, i u današnjoj turskoj metropoli Carigradu.


U
srednjem veku zadužbinari su pored vladara bili i imućna vlastela i
crkveni velikodostojnici. Srpski arhiepiskopi iz 13. i 14. veka su
gradili i dograđivali Pećku patrijaršiju.



 Najveći srpski dobrotvori 256849_080621s3_if

NAJVEĆI KTITOR:
Kralj Milutin u Gračanici

Tradicija
zadužbinarstva nije prekinuta ni u turskom ropstvu, ali je do prave
obnove zadužbinarstva došlo tek buđenjem nacionalne svesti i ustanaka za
oslobođenje, u prvoj polovini 19. veka.



Uspeh srpskih
ustanaka i obnova državnosti omogućila je pojedincima da rade za sebe, i
da zarade daleko više nego što se zarađivalo ranije, za goli opstanak
porodice.



Još je knez Miloš Obrenović, postavši
najbogatiji čovek tek oslobođene Srbije, bio nameran da unapredi znanje
naroda, pa je određivao stipendije, zvane blagodejanija, nadarenim
mladim ljudima poput Maksima Nikolića Miškovića, potonjeg dvorskog
lekara koji se pročuo time što je uspeo da suzbije epidemiju kolere za
svega sedam dana, ili Joakima Vujića, jednog od najplodnijih srpskih
književnika koji važi i za oca srpskog pozorišta. Knez Aleksandar, sin
vožda Karađorđa, bio je prvi među moćnim ljudima koji je deo svoje
imovine priložio za opšte dobro, takođe stvarajući fond za obrazovanje.



Iz
tog vremena još se čuvaju dokumenta o zadužbini i fondovima nekadašnjeg
Miloševog saradnika, a potom protivnika ustavobranitelja Tome Vučića
Perišića. Čuvaju se i podaci o velikodušnim poklonima koje je narodu
ostavljala kraljica Natalije Obrenović.



Ostavštine za
dušu graditelja i na korist narodu doslovno su cvetale ceo vek između
1840. i početka Drugog svetskog rata. Nekadašnju privilegiju velikaša
preuzeli su obični ljudi, koji su uspeh u životu želeli da krunišu
ostavštinom svome narodu. I dalje je tu bilo najviše poznatih bogataša,
veletrgovaca i industrijalaca, pa ministara i vladika, ali su se
javljali i profesori, oficiri.

Novovekovni srpski zadužbinari
nastali su među imućnim i uticajnim Srbima "od preka", severno od save i
Dunava, gde su njihovi preci počinjali novi život posle seoba kao
graničari Beča, ali se najviše darivalo u Beogradu. Osećajući da je
vreme Osmanlija zauvek prolazi, da srpsku prestonicu valja podizati,
ugledajući se na evropske metropole tog vremena, nekolicina trgovaca je
prva podarila narodu prave arhitektonske i graditeljske dragulje, koji i
danas krase staro gradsko jezgro.



Na Simu Andrejevića
podseća raskošna Igumanova palata na Terazijama, a odmah preko puta je
otmena, neobarokna palata braće Krsmanović, u kojoj je 1918. godine
proglašeno ujedinjenje južnih Slovena u Kraljevinu Srba, Hrvata i
Slovenaca. Ilija Milosavljević Kolarac testamentom je zaveštao Fond za
univerzitet koji će se zvati njegovim imenom i prelepu palatu na
današnjem Studentskom trgu. Najpoznatiji dobrotvor Beogradskog
univerziteta je trgovac solju kapetan Miša Anastasijević, a na istom
trgu se nalazi i njegova palata.



Danas je u njoj
Rektorat Beogradskog univerziteta. Trgovac Luka Ćelović Trebinjac,
naučnik svetskog glasa Mihajlo Pupin, predsednik Beogradske berze Nikola
Spasić, kraljevi Milan Obrenović i Aleksandar Karađorđević, samo su
neka imena velikog broja zadužbinara u srpskoj prestonici.


U
Novom Sadu su Jovan i Marija Trandafil celokupnu imovinu ostavili Matici
srpskoj i crkvenoj opštini, od čega je 1913. godine podignuta današnja
zgrada Matice srpske. U ovom gradu je vladika Platon Atanacković ostavio
fondu Srpske gimnazije zgradu u kojoj je Srpska akademija nauka i
umetnosti. Srpska pravoslavna crkva je, naročito u vekovima ropstva,
bila središte srpske sabornosti, a kasnije svedok, često i baštinik
zaveštanja znamenitih dobrotvora.



Njeno sedište je dugo
bilo u Sremskim Karlovcima, u kojima su u 18. i 19. veku živeli
najbogatiji Srbi. Najvrednije su ostavili patrijarh German Anđelić, i
pre njega, mitropolit Stefan Stratimirović. Ovaj mudri i rodoljubivi
poglavar Crkve dao je novi podsticaj preporodu kulture, privrede a
naročito obrazovanja svog naroda. Njegovom zaslugom osnovana je
Karlovačka gimnazija, uz pomoć najvećeg priložnika Dimitrija
Anastasijevića Sabova, ali i ostalih građana.



Brigu o
radu i životu gimnazije preuzeo je Patronat i Starateljstvo gimnazijskih
fondova sa mitropolitom Stratimirovićem na čelu. On je 1794. godine
osnovao i bogosloviju, tada drugu po starosti u svetu, posle Kijevske, a
njegova lična zadužbina je internat Blagođejanije, u kojem su stanovali
i hranili se siromašni bogoslovi i gimnazijalci.

Ideološke prepreke


Srpsko
zadužbinarstvo je zgasnulo posle Drugog svetskog rata jer se nije
uklapalo u novu ideologiju. Nasuprot srednjovekovnim ostavštinama za
narod, koje su zadržale osnovnu namenu, građevine ostavljene otečestvu u
novije vreme često su se koristile onako kako zadužbinar ni u snu ne bi
pomislio. Pojedine fondove je progutao mrak, a darovana imanja su se
utopila u opštedruštvenu svojinu, svačiju i ničiju. Tek poslednjih
decenija prošlog veka oslabile su ideološke prepreke za zadužbinarstvo i
stvorile klimu u kome bi ono moglo da bude obnovljeno.

Darovi prosveti


Tokom
oslobađanja od Osmanlija od početka 19. veka prvi srpski bogataši su
najpre poklanjali dobra za unapređenje narodne privrede, podizanje
bolnica, a najčešće za opšte prosvećivanje, kao što je to učinio kapetan
Miša Anastasijević. Pred kraj tog, i početkom narednog veka, najviše
dobrotvora opredeljivalo se za darovanje Srpskoj akademiji nauka i
umetnosti i Univerzitetu u Beogradu.

Karnegi srpskim studentima


Srpski
zadužbinari su bili i stranci, među kojima se ističe Endru Karnegi,
američki industrijalac poreklom iz Škotske. Iz fonda koji je osnovao
podignuto je zdanje Univerzitetske biblioteke koja već dugo nosi ime
prvog srpskog socijaliste Svetozara Markovića.

vesti online

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Najveći srpski dobrotvori Empty
PočaljiNaslov: Re: Najveći srpski dobrotvori    Najveći srpski dobrotvori Icon_minitime3/10/2012, 9:04 pm

Najveći srpski dobrotvori (2): Sva imovina matici


Doba
u kome je rođen Sava Tekelija obeleženo je sudarima tri carevine,
Otomanske, Habsburške i Rusije nad zemljama srpskog naroda. Matica
Srbija je već četvrti vek roptala pod turskom vlašću, potomci velikih
seoba živeli su u Ugarskoj, zadojeni nacionalnim romantizmom, ali i
realizmom svakodnevnog života u tuđoj zemlji, koji im je govorio da
jedini mogući opstanak Srba leži u obrazovanju i kulturnom napretku.



 Najveći srpski dobrotvori 257078_080721s4_iff

Tekelijanum


Ruska
carevina se posmatrala kao Pijemont svih Slovena, koji nikad nije
ostvaren, ali se to tada još nije znalo, pa je ona svojom politikom i
interesima uticala, ne baš povoljno, na život Srba pod bečkom krunom.

PROTIVNIK VUKA
Komešanje
probuđenih naroda Austrougarske carevine, odjek industrijskog
kapitalizma sa zapada Evrope, i još feudalna tradicija Balkana
sukobljavali su se na tlu kojem je pripadao tadašnji "veliki Banat", a u
njemu dobrostojeća srpska porodica Popović-Tekeli. U gradu Aradu, u
današnjoj Rumuniji, 1761. godine rođen je Sava. Potomak ratnika koji su u
austrijsko-turskim ratovima dobili plemićku titulu, bio je sasvim
drugačijeg kova. Miroljubiv, dobar trgovac i domaćin, stekao je dobro
vaspitanje i obrazovanje, što je pomoglo njegovoj prirodnoj umešnosti u
vođenju ogromnog porodičnog imanja u Aradu i okolnih spahiluka.



 Najveći srpski dobrotvori 257076_080721s2_if

Sava Tekelija

Čak
je i veliki park u središtu rumunske varoši bio vlasništvo ugledne
srpske porodice. Tako je Sava Tekelija postao najbogatiji Srbin svog
vremena. Bio je i svestrana ličnost. Pravi poliglota, flautista, pa i
književnik. Za sobom je ostavio "Memoare" koji su zanimljivo
svedočanstvo doba u kom su nastajali i predstavljaju potvrdu da se autor
čitavog života zalagao za bolji položaj Srba u Ugarskoj i njihov
prosvetni napredak.


Iako je veoma ličio na pretka Petra
Tekeliju, vojnika, ruskog feldmaršala, cenjenog i poštovanog na
petrogradskom dvoru, Sava se opredelio za drugačiji život. Prava je
diplomirao u Pešti, a posle jedne godine postao je i doktor prava "ne
samo ot Srbalja, nego i ot Madžara". Bio je to prvi Srbin sa ovakvom
titulom koji nije bio profesor univerziteta. Doktorsku tezu je napisao i
odbranio na latinskom jeziku i kasnije ju je objavio kao knjigu. Pošto
je završio studije, pridružio se političkim delovanjima prečanskih Srba.
Nije mu bila strana zamisao da sebe vidi na čelu oslobođene srpske
države, a razmišljao je i o ujedinjenju Južnih Slovena kojima bi bio na
čelu. Ali, ti napori nisu urodili željenim plodom. Radosti Tekelija nije
imao ni u privatnom životu. U poznom braku sa Amalijom Bezegovom ostao
je bez poroda koji bi mu doneo zadovoljstvo porodičnog gnezda i produžio
lozu.


Nezadovoljan svojim političkim uticajem povukao se iz
ugarske državne službe i okrenuo svom narodu. Počinjao je 19. vek, a sa
njim slom Karađorđeve Srbije. Miloš Obrenović se tek pripremao za
razbijanje otomanskih okova. Za to vreme, srpska inteligencija je
cvetala u austrougarskim zemljama. Pešta i Beč bili su jezgra napretka
buduće srpske intelektualne elite. Bogati aradski trgovac našao se u to
vreme već u zrelim godinama. Kao prijatelj i pristalica Dositeja
Obradovića, shvatio da je obrazovanje mladih generacija pokretač razvoja
srpskog društva. Kada je u Pešti 1824. godine osnovana Matica srpska i
pokrenut njen Letopis, stvoreno je i prvo pravo središte srpske prosvete
i nauke.



 Najveći srpski dobrotvori 257077_080721s3_f

Prva zgrada Matice srpske


Sava
Tekelija, tada u 72. godini života, obavestio je Maticu srpsku da
prilaže njenom fondu "100 forinti u srebru i 100 forinti u bečkoj
valuti". Arhiv ove ustanove u Novom Sadu čuva taj papirić sa porukom
drhtavog rukopisa darodavca o tome da će "svakog narednog leta još
toliko priložiti". Međutim, Sava Tekelija je učinio nešto još veće.
Odlučuje se na najvažniji poduhvat za mlado srpsko prosvetiteljstvo. "Iz
jedne jedine ljubovi milome mi rodu", kako je govorio, on je 1838.
godine za 50.000 forinti kupio trošnu, ali veliku kuću nadomak srpske
crkve u Pešti, u ulici Velikog krsta broj 276.



Kuću je
dao Matici srpskoj "na sohranjenije, soderžanije i nadsmotrenije",
dakle, na čuvanje, održavanje i nadzor. Od nje je zauzvrat tražio samo
jedno, da se ne prikloni novotarijama u jeziku i književnosti, posebno
onim vezanim za reforme Vuka Stefanovića Karadžića! Međutim, i pored
neslaganja Tekelija je izdvajao novac i za Vukove izdavačke poduhvate.


Studentski otac

Pitomcima
Tekelijanuma je bio obezbeđen stan i ogrev, čak i posluga, po tri funte
lojanih sveća za semestar i po stotinu forinti za hranu i
univerzitetske takse. Nadzor nad učenicima obavljao lično Tekelija.
Vodio je brigu o svakom pitomcu, kupovao neophodne stvari, a neki tvrde
da je svojeručno punio slamarice i uveče zaključavao kapiju.


Zmaj na čelu zadužbine

Jedan
od nadzornika Tekelijanuma bio je i poznati srpski pesnik Jovan
Jovanović Zmaj koji je u to vreme završavao studije medicine. U ovom
poznatom stecištu srpske intelektualne elite boravili su, između
ostalih, Bogdan Gavrilović, potonji rektor Beogradskog univerziteta i
predsednik Srpske kraljevske akademije nauka, Radivoj Kašanin, svetski
poznat srpski matematičar, Marko Maletin, urednik Letopisa i sekretar
Matice srpske, Veljko Petrović, književnik i predsednik Matice srpske,
Lazo Tomanović, publicista i predsednik vlade Crne Gore. U Tekelijanumu
je tri godine stanovao Nikola Tesla, kao i pesnik Laza Kostić koji je
tekelijancima 1860. godine pomogao da osnuju kulturno društvo Preodnica
koje je delovalo sve do 1876. godine.


Tako je osvanuo Zavod
za školovanje srpskih studenata, poznat kao Fondacija Tekelijanum.
Nalazio se u neposrednoj blizini Peštanskog univerziteta. U zgradu
zadužbine uselila se Matica srpska, a Sava Tekelija je osnovao prvu
biblioteku i darovao joj oko 7.000 sopstvenih knjiga. Zahvalna i dirnuta
nesebičnim i velikim poklonom, Matica je izabrala Savu Tekeliju za
doživotnog predsednika.


Stari Tekelijanum se sastojao od
zgrade sa 36.000 knjiga, što je u ono doba predstavljalo ogromnu i
neprocenjivu biblioteku. Kasnije je obuhvatao devet kuća u Aradu, jednu
zgradu u Pešti i 28 jutara zemlje. Prvih 12 stipendista darodavac je sam
izabrao. Ubrzo je Tekelijanum postao stecište intelektualnih snaga, pa
su ga savremenici odmila nazivali Panteonom, hramom svih bogova.


U
poznim godinama, ali osnažen time što je konačno pronašao smisao svog
dugog života i uspešnog rada, energični stari plemić je nabavio za
Maticu srpsku i štampariju, pokrenuo izdavanje knjiga i potpomogao mnoge
druge poduhvate ove ustanove kulture. Pomagao je i Mađare. Prilične
sume poklanjao je i Mađarskoj akademiji nauka, kao i Reformatorskom
kolegijumu u Debrecinu.

ROD TEKELIJANACA
Pred kraj života Sava
Tekelija je sve što je imao zaveštao srpskom narodu putem Matice Srpske
kojoj je ostavio sva imanja, kuće i 150.000 forinti. Plemić, trgovac,
pravnik, filantrop, veliki dobrotvor i ktitor umro je 1842. godine ali
je njegova zadužbina ostala mesto na kome su se začele brojne duhovne
zamisli i poduhvati, pa i ona da peštanska i požunska omladina štampa
knjigu svojih stihova. O tome su brinuli Svetozar Miletić i Jovan
Đorđević. Pod naslovom Slavjanska knjiga pojavio se 1847. godine
pesnički, ali i politički manifest naprednih Srba. Već naredne godine,
na temelju ove knjige, osmorica uglednih "tekelijanaca" opredelila su
peštansko-budimsku omladinu za ideje Vuka Karadžića.

vesti online

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Najveći srpski dobrotvori Empty
PočaljiNaslov: Re: Najveći srpski dobrotvori    Najveći srpski dobrotvori Icon_minitime2/11/2012, 9:48 pm

Najveći srpski dobrotvori (3): Dostojan sin slavnog oca


Knez
Mihailo Obrenović je bio "otmen čovek, tip kavaljera i dendija", kako
su ga opisivali savremenici. Dok je boravio u Rogaškoj Slatini upoznao
je šesnaestogodišnju kćer tamošnjeg marvenog lekara, Mariju Berghauz. Iz
ljubavne veze koja se ubrzo razvila Marija je 1849. godine rodila
dečaka i krstila ga u katoličkoj veri. Dečak je dobio ime Viljem. Igrom
sudbine, bio je jedino dete velikog srpskog kneza.



 Najveći srpski dobrotvori 257256_080821s1_if

Pravoslavac po želji oca: Viljem Berghauz u doba kada je postao Velimir

TAJANSTVENO ŠVAPČE
Mihailo
je devojci kupio kuću u Beču i dao miraz koji joj je omogućio da se
četiri godine kasnije uda za izvesnog doktora Šustera. Za dete je plaćao
izdržavanje preko svog bankara Tirkea. Međutim, Marijin muž je u
pastorku video samo "zlatnu koku", pa je preko supruge stalno od kneza
Mihaila tražio sve više i više novaca.



Zbog Šusterovih
dugova je čak i kuća, koju je srpski knez kupio, otišla na doboš. Ponovo
ju je kupio bankar Tirke, ali ovoga puta na dečakovo ime. Nezadovoljan
kako se u porodici ponašaju prema njegovoj krvi i mesu, a naročito
Viljemovim vaspitanjem, knez je sina 1857. preselio u Beograd. Smestio
ga je u kuću Ante Radivojevića, upravnika svojih imanja. Tajanstveno
dete koje govori samo nemački jezik izazvalo je veliku radoznalost
Beograđana. Isprva su mislili da je Viljem vanbračni sin upravnika
Radivojevića, čija se žena Sofija trudila da mališanu zameni majku, a
njegov sin Živko mu je bio kao brat. Uskoro je primećeno da je Viljem u
izuzetnim odnosima sa knezom, ali se dugo i dalje verovalo da je on ipak
samo knežev štićenik.


Dečak je upisan u osnovnu školu kod
Saborne crkve i tu je naučio srpski jezik. Kada je prešao u gimnaziju,
dobio je ličnog sobara, Teodora Petkovića, koji je uz njega ostao do
kraja Velimirovog života. Petković je zapravo bio knežev poverenik u
vezama sa sinom, što se tumačilo namerom da je Mihailo tada hteo da svog
sina ozakoni, možda ga i imenuje za naslednika, kako se tada već
govorkalo po Beogradu.



 Najveći srpski dobrotvori 257257_080821s2_if

Knez Mihailo Obrenović

Viljem
je bio izuzetno milo i nesebično dete. Drugovi su ga zvali Velja i
prihvatili su ga otvorena srca. Kada je prešao na školovanje u kuću
poznatog profesora Milutina Stojanovića, razvio je ljubav prema
književnosti, pozorištu i drugim umetnostima. Da dečak ne bi bio
usamljen, dovedena mu je grupa đaka iz uglednih kuća, a profesor
Stanojević je za letnje raspuste vodio decu u obilazak Italije,
Švajcarske ili Francuske.



Viljem se razvio u lepog
mladića sklonog poeziji i sanjarenju ali i dobrog jahača i mačevaoca.
Sve više je ličio na oca, i to ne samo stasom, nego i po naravi. Kada je
napunio sedamnaest godina, ispunio je očev zahtev i prešao u
pravoslavnu veru, dobivši na krštenju ime Velimir. Za prezime je uzeo
Teodorović, staro prezime Obrenovića. Kum mu je bio beogradski
mitropolit Mihailo.


Knez Mihailo se potrudio da njegovom sinu
ništa ne nedostaje, ali ga je veoma retko viđao. Mnogo češće i
srdačnije ga je primala kneginja Julija. Velimir je 1867. poslat na
školovanje u Švajcarsku. Tamo, u Ženevi, poslednji put se video sa ocem.
Naredne godine knez Mihailo je ubijen u atentatu u Topčideru. Kako nije
ostavio testament, samo zahvaljujući mitropolitu Mihailu vanbračni sin
nije isključen iz nasledstva. Velimiru je dato imanje Negoja u Rumuniji i
obveznice koje su mu omogućile bezbrižan život. Prema nalogu namesnika,
u Minhenu je izučavao agronomske, pa kameralne nauke. Velimir je bio
rado viđen u svim evropskim prestonicama, ali ne i u Srbiji.



Stigle
su ga i druge nevolje. Pošto mu je kći ruskog poslanika oholo odbila
ljubav, povukao se na imanje kraj Tegerinskog jezera. Svom drugu iz
detinjstva Živku, sinu upravnika Radivojevića, dao je Negoju na upravu
tako da od prihoda žive obojica. Međutim, Živko je bezočno opljačkao
imanje. Da bi spasao Negoju, Velimir je morao da se odrekne ne samo
imanja na Tegernskom jezeru već i da proda skupoceni prsten koji mu je
otac podario kada su se poslednji put videli.



 Najveći srpski dobrotvori 257260_080821s5_if
Velimir Todorović

Od
tada je Velimir živeo stalno u Minhenu sa svojim vernim sobarom
Teodorom. Njegov dom je postao stecište srpskih studenata, koje je
nastavio nesebično da pomaže čim je Negoja sa novim, pouzdanim
upravnikom ponovo počela da donosi novac. Srbiju nikada više nije video.
Obrenovići mu to nisu dozvolili i pored toga što Velimir nikada nije
pokazao želju za prestolom.



Kralj Milan je čak proganjao
studente koji su boravili u Velimirovom domu, a za ličnog sekretara je
uzeo Živka Radivojevića. Sve ovo nije umanjilo Velimirovu privrženost
zemlji koju je smatrao jedinom otadžbinom. Javio se u dobrovoljce kada
su 1876. počeli srpsko-turski ratovi. Komanda ga je odbila, ali je on
uporno slao pomoć srpskoj vojsci, a pošto je 1885. Srbija zaratila
protiv Bugarske, poslao je vojnicima 700 ugojenih svinja sa Negoje. U
mirno doba pomagao je poklonima i zlatom Narodno pozorište u Beogradu,
koje je podigao njegov otac.


Iznenada, 1898. godine Velimir
Teodorović je umro. Imao je tek pedeset godina. Sahranili su ga verni
sobar Teodor i srpski studenti u Minhenu jer od njegove porodice niko
nije došao na pogreb. Tek posle Prvog svetskog rata, telo Velimira
Todorovića, jedinog sina prosvećenog kneza Mihaila Obrenovića preneto je
na beogradsko Novo groblje.

Očinska ljubav

Knez Mihailo
je u onim malobrojnim susretima sina obično primao uveče, u bilijarskoj
sali, u suterenu starog dvora. Dao bi mu poneki savet o učenju ili
odevanju, zatim bi mu poklonio dukat i pružao ruku da je poljubi. Na
kraju bi ga poljubio u čelo i time bi poseta bila završena. Ova
suzdržanost ni u kom slučaju nije značila nemarnost ili nedostatak
očinskih osećanja, nego se knez plašio da ga preteranom pažnjom ne
razmazi. U to doba deca se ni u jednoj gradskoj porodici nisu previše
mazila, a naročito ne dečaci.


Prsten umesto prezimena

Velimir
se susreo sa Mihailom poslednji put 1867. u Ženevi, gde je knez
navratio vraćajući se sa Svetske izložbe u Parizu. Tom prilikom sin je
od oca dobio brilijantski prsten izuzetne vrednosti i lepote. Knez je
tada konačno odustao od namere da Velimira zvanično prizna za sina jer
se spremao za novi brak sa Katarinom Konstantinović te se nadao
zakonitom nasledniku.


NEMOĆNI OBRENOVIĆI
Kada je otvoren
njegov testament, ispostavilo se da je svu svoju imovinu ostavio Srbiji.
Tu je doslovno stajalo: "Moje celo imanje dobio sam poklonom, kao
neograničenu svojinu, i mogu njime bez ograničenja da raspolažem. Ako
bih ja ne ostavivši potomaka iz zakonitoga braka, umro, to će sve moje
pokretno i nepokretno imanje, ma gde se ono nalazilo, pripasti mojoj
Otadžbini, to jest, Kraljevini Srbiji kao mojem jedinom i isključivom
nasledniku. Ovo će moje imanje biti odvojeno od državnog imanja kao
zadužbina, i ova će zadužbina nositi ime Velimirijanum".



Obrenovići
su pokušali da ospore ovaj poduhvat, ali je Velimirova zadužbina
opstala. Pomagala je razvoju nauke, umetnosti, trgovine, industrije i
zanatstva. Iz njenog fonda otvarale su se škole i zavodi, i obrazovali
siromašni a nadareni mladi ljudi. Prvi upravnik Velimirijanuma bio je
predsednik Državnog saveta Nikola Pašić. Sve do propasti Kraljevine
Jugoslavije zaveštanje vanbračnog sina slavnog kneza pomagalo je dečjim
obdaništima u radničkim četvrtima, raznim društvima građana, Srpskoj
kraljevskoj akademiji nauka, Beogradskom univerzitetu, mnogim školama,
muzejima, bibliotekama i izdavaštvu. Velimirijanuma više nema, ali su
ostali zapisi koji potvrđuju da je Velimir Mihaila Teodorović bio sin
dostojan svog slavnog oca.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Najveći srpski dobrotvori Empty
PočaljiNaslov: Re: Najveći srpski dobrotvori    Najveći srpski dobrotvori Icon_minitime24/11/2012, 10:30 pm

Najveći srpski dobrotvori (4): Dvor u trgovačkoj palati


Uoči
Prvog srpskog ustanka, na početku 19. veka u Kolarima, selu nadomak
Beograda rođen je jedan od najpoznatijih srpskih preduzetnika i
dobrotvora Ilija Milosavljević. Njegov otac Milosav, po zanimanju
abadžija, zanatlija za gruba sukna, pošao je 1804. godine sa Karađorđem u
ustanak protiv Turaka, ostavljajući ženi Jovanki da brine o četvoro
male dece. Slom ustanka odveo je porodicu preko Dunava, u ugarsku
Crepaju.



 Najveći srpski dobrotvori 257467_080921s4_if

Kolarčev narodni univerzitet

Ilija
još nije bio punoletan kada se 1814. obreo u Beogradu tragajući za bilo
kakvim poslom. U džepu je imao svega 30 para. Stigao je do rođaka u
Pančevu, a ovaj ga je prosledio u Vršac, da izučava trgovački zanat. Tri
godine kasnije, vratio se Ilija u Beograd i zaposlio kod Milutina
Radovanovića, vodećeg trgovca u čaršiji. Tu se zagledao u gazdinu kćer
Sinđeliju.

KRIV BEZ KRIVICE
Mladi par se posle venčanja
nastanio na Zereku, današnjem Dorćolu, gde je Ilija otvorio svoj prvi
dućan. U sećanje na rodno selo, prezimenu Milosavljević je u to doba
dodao Kolarac, i ono mu je donelo sreću: celu deceniju nizao je
trgovačke uspehe. U jednom trenutku, u sukobu i strahu od kneza Miloša
Obrenovića morao je da se preseli u Pančevo. Tamo je počeo da trguje
svinjama i hranom, što mu je donelo prvo veliko bogatstvo. Sa ortacima,
Đorđem Jovanovićem i potonjim čuvenim industrijalcem Đorđem Vajfertom,
proširio je poslove do Pešte i Beča. Oko polovine 19. veka stekao je
austrijsko državljanstvo i postao savetnik pančevačkog Magistrata.

Ali,
u porodičnom životu nije mogao da uživa do kraja. Njegova voljena
Sinđelija se teško razbolela i 1855. umrla u peštanskoj bolnici. Sa
njenim sandukom Kolarac je stigao u Beograd, i sahranio ju je na groblju
koje se nalazilo kod današnje crkve Svetog Marka. Ostao je sam. Dece
nisu imali, a on je već ušao u šestu deceniju života. Posao mu je bio
jedina uteha, pa je proširio trgovinu na so i šalitru, uspešno kao i sve
što je do tada radio. Posle čarki Srba i Turaka na Čukur česmi i
turskom bombardovanju grada, predosetio je Kolarac da će okupatorskoj
vlasti uskoro doći kraj. Kada se to zaista dogodilo, a država
konfiskovala napuštena turska imanja, otkupio je placeve oko Varoš i
Stambol kapije i na nasutom šancu koji je nekada opasivao beogradsku
tvrđavu podigao kuću i dućane.



Uskoro je osnovao Fond za
pominjanje onih koji su izginuli za otadžbinu. Početni iznos od 250
dukata predat je beogradskom mitropolitu Petru. Nekoliko godina kasnije,
na poziv vođe prečanskih Srba Svetozara Miletića, Ilija Kolarac je
priložio 400 dukata Fondu za otvaranje Pravne akademije u okviru Matice
srpske.



 Najveći srpski dobrotvori 257465_080921s2_kf

Ilija Milosavljević Kolarac

Već
u poodmaklim godinama, poznati beogradski bogataš je odlučio da se
povuče iz poslova i živi mirno, kao rentijer, ali je sudbina odlučila
drugačije. Neočekivano je 1878, godine u kojoj je Srbija dobila
nezavisnost, optužen za učešće u Topolskoj pobuni. Ni kriv ni dužan,
osuđen je na pet godina robije u Požarevcu. Posle nekoliko meseci knez
Milan Obrenović ga je pomilovao u čast proglašenja nezavisnosti, ali
osamdesetogodišnji Kolarac nije dugo poživeo na slobodi. Umro je u jesen
iste godine u svojoj kući kod Stambol kapije. Testamentom je ostavio
dva fonda, jedan za podizanje srpskog univerziteta koji bi poneo njegovo
ime, i drugi, takođe sa imenom Ilije M. Kolarca za nagrađivanje i
pomaganje ćirilicom pisanih književnih dela Srba, ma odakle dolazili.
Ali, odluka o izgradnji Kolarčevog univerziteta na Studentskom trgu u
Beogradu doneta je tek 1927, a gradnja je završena pet godina kasnije.


Najpoznatije
zadužbine iz književnog fonda velikog srpskog trgovca i dobrotvora bile
su Mala i Poučna biblioteka, koje su, između ostalog, objavljivala dela
velikana srpske književnosti i nauke poput Ive Andrića, Aleksandra
Belića, Ivana Đaje...

Jednu od najupečatljivijih građevina
ostavio je Beogradu još jedan poznati dobrotvor, Sima Andrejević
Igumanov. Ta, Igumanova palata iznikla je na mestu gde se Terazijski trg
dodiruje sa ulicom koja danas nosi ime kralja Milana Obrenovića. Rođen u
godini Prvog srpskog ustanka u Prizrenu, Andrejević se od malih nogu
zanimao za trgovačke poslove. Od početka 19. veka Srbi iz Stare Srbije,
kako se nekada nazivalo Kosovo i Metohija, čežnjivo su upirali pogled u
Beograd, sanjajući o državi koju su stvarali ustanici.



Mladog
Prizrenca je, međutim, trgovina najpre odvela u beli svet, od Carigrada
do Odese i Kijeva, a u srpskoj prestonici je završio uspešna poslovna
putešestvija. Da bi se odužio rodnom gradu podigao je
Bogoslovsko-učiteljsku školu. Kako bi zadužbina mogla da opstane u
Prizrenu koji se tada još nalazio u Osmanlijskoj carevini, bogati
dobrotvor je i u Beogradu ustanovio zadužbinu, čijim su se prihodima
izdržavali đaci i profesori škole na Kosovu. Sima Andrejević Igumanov
umro je 1883. godine, a tek više od pola veka kasnije njegova fondacija
je podigla palatu u centru Beograda. Njenim iznajmljivanjem konačno je
osigurano finansiranje škole u Prizrenu. Fonda odavno nema, Prizrenska
bogoslovija je posle 1999. godine izmeštena u Niš, odakle je tek nedavno
vraćena i obnovljena. Beogradu, u njegovom samom srcu, ostao je biser
arhitekture tridesetih godina prošlog veka.



 Najveći srpski dobrotvori 257469_080921s6_iff

Igumanova palata

ŠLJIVE ZA AMERIKU
Još
jedan beogradski veletrgovac je svom narodu ostavio nekoliko palata.
Aleksa Krsmanović i njegov brat Dimitrije, poreklom iz Tuzle, razvili su
u srpskoj prestonici posao sa šljivama i kožom. Kože su izvozili u
Nemačku, a šljive čak u Ameriku. Kasnije je Aleksa proširio posao žitom i
solju. Neko vreme je proveo u Pančevu, gde je preduzeće "Krsmanović"
držalo magacine za žito. Tu je upoznao Milku Petrović iz Zrenjanina,
tada Velikog Bečkereka, i njome se oženio, ali decu nisu imali. Aleksa
Krsmanović bio je veliki akcionar Beogradske trgovačke banke, jedno
vreme i njen predsednik.



 Najveći srpski dobrotvori 257466_080921s3_f

Domaćin novoj državi: Palata Krsmanovića

Preduzeće
je za 60 godina poslovanja donelo vlasniku veliko bogatstvo vlasniku.
Živeo je u svojoj otmenoj palati neobaroknog stila na Terazijama,
podignutoj 1885. godine. U njoj se nalazio privremeni dvor Kraljevine
Srbije. Prvog decembra 1918. godine, u velikom salonu palate, proglašena
je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovo zdanje vlasnik je poklonio
srpskom narodu, ali to nije njegova jedina zadužbina. Aleksa Krsmanović
je često učestvovao u humanitarnim i dobrotvornim priredbama.
Testamentom je i drugu imovinu ostavio državi, a Beogradu nekoliko
raskošnih zdanja. Među njima je hotel Srpska kruna iz 1869. godine, u to
vreme uzor najsavremenije arhitekture. Danas se u toj zgradi nalazi
Gradska biblioteka. Tu su i vredni placevi i zgrade u ulici koja nosi
ime braće Krsmanović.

Delimična volja

Fond Zadužbine
Ilije M. Kolarca uništen je posle Drugog svetskog rata. Tek u poslednjoj
deceniji prošlog veka ostavštini beogradskog dobrotvora vraćen je
položaj zadužbine, pa Kolarčev narodni univerzitet danas ugošćuje
akademske građane glavnog grada. Tako se bar delimično poštuje volja
darodavca koji je izričito zahtevao sledeće: "Ja želim da ove moje
naredbe ostanu nepromenjene dok je Srpstva i Srbije i da ne može ove
moje naredbe preinačiti ni zakon, ni vlasti državne, ni ma ko drugi!"

Nadmašio tutora

U
današnjoj Zvečanskoj ulici i dalje stoji zgrada sa istom namenom koju
je odredio darodavac, Beograđanin Nikola D. Kiki. Rođen 1841. godine,
odrastao je pod zaštitom ujaka i imenjaka, uglednog poslovnog čoveka,
ali je u trgovini daleko nadmašio svog tutora. Testamentom je
Beograđanima ostavio legat iz kojeg je Beogradska trgovačka omladina
podigla zadužbinu, Bolnicu Nikole i Evgenije Kiki za siromašne i
postradale trgovce.

vesti online

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Najveći srpski dobrotvori Empty
PočaljiNaslov: Re: Najveći srpski dobrotvori    Najveći srpski dobrotvori Icon_minitime26/12/2012, 10:56 pm

Najveći srpski dobrotvori (5): Darivao šakom i kapom


Najlepše
i najveće zdanje u starom Beogradu ostavio je srpski veletrgovac Miša
Anastasijević. Poklonio ga je 1863. godine srpskom narodu "za prosvetne
potrebe", kako je naveo u zaveštajnom pismu upućenom tadašnjem ministru
prosvete. Bio je to darodavac koji je svoj burni život najmanje provodio
u srpskoj prestonici, ali je ostao jedan od njenih najizdašnijih
dobrotvora.



 Najveći srpski dobrotvori 257715_081021s2_f

Gradio dvor za zeta: U Kapetan Mišinom zdanju danas je Rektorat Beogradskog univerziteta




Rodom
iz nekadašnjeg ostrvskog gradića Poreča na Dunavu, Miša Anastasijević
je već do treće godine života ostao siroče, prvo bez majke Ruže, a kada
je buknuo Prvi srpski ustanak, izgubio je i oca Anastasa, sitnog trgovca
i zemljoradnika. Od njegovog imena je kasnije izveo prezime. Na sreću,
otac se pre smrti bio preženio Miljom, i ona se o Miši starala kao da mu
je prava majka.

UNOSNI BRAKOVI



 Najveći srpski dobrotvori 257717_081021s4_if

Miša Anastesijević

Detinjstvo
mu je prošlo između Poreča i izbeglištva preko Dunava, u tadašnjoj
Austriji. U rodnom gradu je, zahvaljujući pomajci Milji, bio jedan od
malo dečaka koji su u to doba pohađali školu. Radio je već kao trgovački
pomoćnik kada je knez Miloš Obrenović, vođa Drugog srpskog ustanka
1817. došao u Poreč i za načelnika postavio Joksu Milosavljevića.



Čuvši
za sposobnog momka, Joksa ga je uzeo za đumrugdžiju, carinika. Ovo
zanimanje je i u to doba oličavalo veliku vlast i omogućavalo da se
upoznaju najbogatiji trgovci. Tako je i Miša, napuštajući carinu 1822,
imao već oko 300 groša ušteđevine. Trgovina je bila pravi posao za
njega. Odmah je pokazao neiscrpnu marljivost, sposobnost organizacije i
odličan nos za unosne poslove. Već prve godine kapital mu je premašio
6.000 groša, pa se sa 20 godina života svrstavao u veoma imućne ljude.
Tada je rešio da se ženi. Odlučio se za Hristinu, sestru Sime Uroševića,
sekretara kneza Miloša. Uz pomoć šuraka počeo je da sarađuje sa knezom u
trgovini stokom i rogovima, jelenskim i volujskim, bez kojih se u
Evropi nije mogla zamisliti proizvodnja dugmadi i češljeva.



Prvo
bogatstvo je zaradio na odluci Austrije da zabrani svojim trgovcima da
prelaze na tle Srbije. Knez Miloš je odgovorio zabranom srpskim
trgovcima da prelaze u Austriju, a dozvolio austrijskim da dolaze u
njegovu kneževinu i da kupuju stoku, ali samo oko skela. Miša
Anastasijević je tu bio glavni posrednik: od seljaka po unutrašnjosti
Srbije jeftino je kupovao stoku i prodavao je skupo na skelama. Tako je
zaradio 40.000 groša i postao jedan od najbogatijih ljudi Srbije.


U
mladim godinama Miša je radio kao saraor, onaj koji ručno, na leđima
tegli lađe uz vodu. Već 1827. postao je dumendžibaša, starešina
dunavskih kormilara, pa je upoznao sve tajne prometa na reci. Tih godina
je, zbog regulacije Dunava, potopljen Poreč, a naredbom kneza Miloša na
obali reke osnovan je novi grad Milanovac.



 Najveći srpski dobrotvori 257716_081021s3_f

Duvanski gospodar: Konak Anastesijevića u Milanovcu


Nakon
oglašavanja hatišerifa 1833. godine, Srbija je dobila na upravu Đerdap i
Krajinu, čime je porastao promet robom. Pošto se stanovništvo množilo,
pojavile su se i nove potrebe, naročito za solju. Miloš je obišao nove
nahije i Miši Anastasijeviću dodelio zvanje Dunavskog kapetana. To je
bila počasna titula, a njena prava vrednost bila je u trgovačkim
privilegijama. Za veštog preduzetnika, kao što je Anastasijević bio, to
je značilo brzo sticanje monopola u prometu solju iz Vlaške i Moldavije.
Sve do abdikacije kneza Miloša 1839. i dolaska ustavobranitelja,
pametni i oprezni Miša Anastasijević se nije razmetao svojim bogatstvom i
poslovnim uspesima.

Kada je, kao vodeći trgovac soli kasnije
zakupio i monopol na uvoz soli iz Austrije, postao je suvereni vladar
čitave trgovine solju na jugoistoku Evrope. Stvorio je prvu srpsku
multinacionalnu kompaniju koja je zapošljavala 10.000 ljudi, imala 23
ispostave na Savi i Dunavu i preko 70 brodova. Imao je i devet spahiluka
u Vlaškoj. Glavna kancelarija mu je bila u Bukureštu a uprava u
Beogradu. Koliko su vredela kapetan Mišina imanja u Rumuniji i koliko su
prihoda donosili njegovi poslovi nemoguće je proceniti, ali se zna da
je on davao zajmove mnogima, pa i državnoj kasi Moldavije.


Od
1842. uspostavio je prijateljstvo, bar u prvo vreme, i sa novim
vladarom Aleksandrom Karađorđevićem. Priređivao balove i večere u čast
kneginje Perside za preko stotinu zvanica, zakupljivao parobrod za
izlete dvorske kamarile po Dunavu. Ali, Miša Anastasijević nije bio
galantan samo prema dvoru. Postao je veliki dobrotvor koji je novac
delio kapom i šakom. Spasavao je trgovce od propasti, svom prijatelju
Iliji Garašaninu oprostio je ogroman dug, a najviše je ulagao u
prosvetu.



Na svom glavnom spahiluku Kležani u Vlaškoj
osnovao je škole za mušku i za žensku decu koje je besplatno pohađalo
162 đaka iz rumunskih, srpskih i bugarskih porodica. Pomagao je mnogim
piscima da objavljuju knjige, osim jednom, velikom reformatoru Vuku
Karadžiću. Njemu je novac samo pozajmljivao. Postao je doživotni
predsednik i finansijer prvog Beogradskog čitališta. Prilagao je i za
Narodno pozorište, za crkve, škole i siromašne kao što niko nikada pre
njega nije činio. Ostalo je zapamćeno: kad god bi boravio u Milanovcu, o
svom trošku je poručivao kod terzija da se svim devojkama, nevestama i
starim ženama načini odeća. Bilo je godina kada je udavao i po deset
sirotih Srpkinja, darujući ih spremom i mirazom od po stotinu dukata.


Udajom
svih pet kćeri za uticajne ljude u Srbiji, kapetan Miša otvorio je sebi
ulaz u politiku. Želeo je kneza Aleksandra da zameni svojim zetom
Đorđem Karađorđevićem, unukom Karađorđevim i suprugom svoje najmlađe
kćeri Sare. Oko 1858. počeo je gradnju velelepne palate na Velikoj
pijaci, danas Studentskom trgu. Posao je poverio čuvenom arhitekti Janu
Nevoli. Pričalo se da kapetan Miša podiže dvor za novog vladara.
Međutim, u političkim trgovinama vešti preduzetnik nije bio dovoljno
umešan. Kada je izabran za predsednika Svetoandrejske skupštine koja je
vratila Obrenoviće na vlast, ishod tog zasedanja nije mu bio po volji,
pa je razočaran, podneo ostavku. Zauvek se preselio iz Srbije u
Bukurešt. Doduše, nekoliko puta putovao je u Beograd, ali samo privatno.

OSTAVLJEN U TUĐINI
Kapetan
Miša Anastasijević umro je u Bukureštu 1885. godine, a sahranjen je u
crkvi koju je podigao na svom imanju Kležani. U palatu koju je zaveštao
Beogradu uselile su se Velika škola, Gimnazija, Narodna biblioteka,
Muzej i Ministarstvo prosvete. Još početkom 1909. osnovan je odbor za
prenošenje njegovih zemnih ostataka u prestonicu grad Srbije, ali veliki
narodni dobrotvor i danas počiva u kležanskoj crkvi, dosta oštećenoj
još od zemljotresa koji je 1977. godine pogodio Rumuniju.

Dečak učitelj

Po
još jednom povratku Milje i Miše iz izbeglištva u Poreč 1813, dogodilo
se nešto neverovatno i za ono vreme - jedanaestogodišnji dečačić je uzet
za učitalja u tek otvorenoj školi! Učiteljevanje mu je donelo ugled
"pismenog čoveka" pa ga je Bejšir-aga sa Adakalea uzeo za pisara. Dečaku
ponos nije dozvoljavao da dugo ostane u službi kod Turčina, pa se
vratio u Poreč i zaposlio kao pomoćnik kod jednog trgovca za mnogo manju
platu nego što mu je davao aga.


Curilo zlato

Boraveći
u Vlaškoj, Miša Anastasijević pored putovanja po Evropi sa prijateljima
i svojom velikom porodicom priređivao je balove, pozorišne predstave,
kao i lov za kralja Karla i kraljicu Silvu. Za kapetana Mišu se tada
govorilo: "Gde god se pojavi, iz njega je curilo zlato." Jednom prilikom
je i knez Mihailo primetio: "Da nije bilo majora Miše koji se svuda
javljao kao Srbin bogataš, svakad prostrane ruke danas bi malo ko i znao
za Srbiju i srpski narod."

Vesti online

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Najveći srpski dobrotvori Empty
PočaljiNaslov: Re: Najveći srpski dobrotvori    Najveći srpski dobrotvori Icon_minitime12/1/2013, 2:52 pm

Najveći srpski dobrotvori (6): Aberdaru dali ćorsokak


Milan
Kujundžić Aberdar rođen je 1842. godine u Beogradu kao Janićije. Ime
je, prema tadašnjim običajima "posrbio", baš kao što je to učinio njegov
zet i veliki prijatelj, čuveni srpski istoričar i političar Stojan
Novaković, koji se ranije zvao Kosta.



 Najveći srpski dobrotvori 257955_081121s1_if

Celog života radio za narod:
Milan Kujundžić Aberdar

Kujundžići
su bili porodica od građanskog ugleda i obrazovanja. Imali su dosta
stanova za izdavanje i veliko imanje kod današnjeg Radio Beograda pa je
Milan upisan u prestižnu nemačku gimnaziju u Pančevu. Ali, preosetljivi
dečak toliko je "kukao i plakao za kućom", kako je kasnije sam pričao,
da je počeo da oboljeva. Otac je morao da ga vrati u Beograd. Po
završetku gimnazije, mladi Kujundžić se 1859. upisao se na Pravni odsek
beogradskog Liceja. Ali, miran studentski život su tri godine kasnije
prekinulo tursko bombardovanje Beograda.

IZ SKAMIJE U RAT
Milan
je odmah napustio učionicu i pridružio srpskoj vojsci, doguravši do
čina konjičkog desetara. U želji da sačuva mladu inteligenciju, srpska
vlada je u to vreme počela da dodeljuje stipendije omladini za
školovanje u inostranstvu. Među vladinim pitomcima našao se i Milan
Kujundžić. Studirao je filozofske nauke u Beču, Minhenu i Parizu, a u
Srbiju se vratio 1866. sa diplomom Oksfordskog univerziteta i znanjem
nekoliko svetskih jezika. Odmah je dobio službu u Ministarstvu prosvete.
Već sledeće godine preuzeo je katedru filozofije na Velikoj školi. U to
vreme je primljen i za člana Srpskog učenog društva, preteče Akademije
nauka.



 Najveći srpski dobrotvori 257956_081121s2_if


Nabujali
politički život u Srbiji nije ostavio ravnodušnim mnoge intelektualce,
pa tako ni profesora Kujundžića. Ali, to nije moglo da prođe bez
posledica. Izbačen je iz Škole zato što je na skupštinskim izborima
1867. glasao za kandidata za koga policija nije dozvoljavala da se
glasa. U to doba, javnosti je bio najpoznatiji kao pesnik i pripovedač.
Napisao je nekoliko zbirki pesama, među kojima i "Aberdar", prema kome
je uzeo nadimak, a ta reč označava vrstu topa.



Glavnina
njegove poezije su poklici omladini da se digne na oružje protiv
narodnih ugnjetača, ali je Aberdar na vreme uvideo da mu je poezija
štura i jednostrana, pa se okrenuo radu u prosveti, nauci i politici.
Važio je za dobrog govornika, a postao je i jedan od petorice odbornika
Ujedinjene omladine srpske. Na opšte iznenađenje, Namesništvo koje je
vladalo posle pogibije kneza Mihaila postavilo ga je 1868. za sekretara
Ministarstva unutrašnjih dela. Ali, kancelarijski posao nije odgovarao
Aberdarovom buntovnom duhu. Odbacio je službu i preuzeo uredništvo
omladinskog lista "Mlada Srbadija". Godinama je radio i kao recenzent u
časopisima "Vila", "Mlada Srbadija", "Godišnjica" i "Glasnik Srpskog
učenog društva".

Na početku političke karijere Aberdar je
pripadao omladinskoj levici. Sarađivao je u ženevskoj "Slobodi"
Vladimira Jovanovića i u Kaljevićevoj "Srbiji" sa kojima je kasnije
došao u sukob. Čim je osnovana Narodnjačka stranka, postao je njen član,
što mu je kasnije utrlo put do visokih mesta u državnoj upravi. Tek
1873. vratio se na katedru za filozofiju Velike škole, a već naredne
godine postao je i prvi sekretar Narodne skupštine Srbije. Usledili su
srpsko-turski ratovi. Milan Kujundžić je, kao nekada, odmah obukao
uniformu i na bojištima komandovao baterijom. Rat se završio 1878.
Berlinskim kongresom na kome je njegova otadžbina dobila nezavisnost, a
Milan Kujundžić Aberdar i dalje nije mirovao, ni u političkom, ni u
naučnom životu.



Bio je potpredsednik, pa predsednik
Narodne skupštine, a u međuvremenu i poslanik Kraljevine Srbije u Rimu.
Kada je imenovan 1866. za ministra prosvete, pokazao je svoj najveći
doprinos. Uveo je predškolski rad sa decom, osnovao škole i zanatlijske
radionice za devojke, unapredio gimnaziju na osam razreda, a Bogosloviju
u višu školu. Iako se neke promene koje je uveo u obrazovanje danas
prepoznaju kao revolucionarne, naročito za njegovo vreme, mišljenje
njegovih savremenika i kolega je da se Aberdar isticao u svim oblastima
društva, a da ni jednoj nije zablistao. Za njega je poznati profesor
filozofije i akademik Branislav Petronijević rekao da je bio "čovek
velikog obrazovanja i nesumnjivog talenta iako nije ni izdaleka dao ono
što je mogao dati".


Zbog bolesti je Milan Kujundžić rano
penzionisan. Osećajući da mu nije preostalo mnogo vremena, napisao je
testament 1891, najpoetičniji koji se u to doba mogao videti, a glasi:
"Sunce moga veka već se kloni zapadu. I stanje moje već i državom je
oglašeno kao stanje mira. Ja mogu dakle mirnom savešću da već zaključim
svoj račun o sudbini stvarne tekovine svoje. To ne smeta mojoj
neodoljivoj želji i nameri da račune moralne tekovine svoje zaključujem
dok sam živ. Milujući život, milo mi je da naredim, kako će i onda, kad
večno zaspim, da se čini sa onim što se u društvu misli zove da je moje.
Ja imam samo jedan pravi amanet, jednu malu želju, koja i mojim dragim
prijateljima u srcu je, a to je: da u čovečanstvu napreduje moj srpski
narod koga sam jako voleo. Jedina bi moja molba bila da mi se oprosti
ako nisam učinio onoliko koliko sam želeo. O onome, koje ne dolazi u
javno, ni u zakonski okvir, ja želim da obeležim oblike i granice svojim
zakonitim zaveštanjem".



Milan Kujundžić Aberdar je umro
1893. ostavivši Srpskoj kraljevskoj akademiji svoju najvredniju
imovinu, letnjikovac Zvezdu na Topčiderskom brdu. Zahvaljujući sporu
koji je, polažući pravo na nasledstvo, pokrenula dalja rodbina protiv
Akademije, letnjikovac je usled nebrige propao, ali se tokom godina
zemljištu uvećala vrednost. Spor je dobila Akademija, a njen predsednik
Stojan Novaković je 1910. godine uputio molbu Ministarstvu prosvete i
crkvenih dela da joj od ministra privrede izradi dozvolu za prodaju
Zvezde. Državni savet Kraljevine Srbije je tek 1913. doneo odluku da
Akademija može da proda letnjikovac i od novca stvori Fond Milana
Kujundžića - Aberdara. Vrednost tako dobijenih prihoda, od gotovine i
obveznica, iznosila je oko 550.000 dinara. To je bilo dovoljno da počne
da se ispunjava svrha zaveštanja, nagrađivanje radova u Akademijinim
izdanjima.

ISTOPLJENI FOND
Međutim, zadužbina Milana
Kujundžića Aberdara otpočela je rad tek 1931. godine pošto su njeni
fondovi, koji su do Prvog svetskog rata obračunavani u zlatnim dinarima,
prevedeni u srebrne. Vrednost joj je tada bila gotovo 800.000 dinara u
srebru sa godišnjim prihodom od 45.000 dinara, takođe u srebru. Sa
početkom Drugog svetskog rata prekinut je celokupan rad Srpske
kraljevske akademije, koja je 1942. i od okupatorske feldkomandature
dobila akt s porukom da Akademiji "do daljeg nije dozvoljeno
aktiviranje". Po završetku rata, zadužbinski fond je nestao, kao i
uspomena na Aberdara. U Beogradu se danas po njemu naziva samo ćorsokak
iza zgrade Radio-televizije Srbije.

Sva deca čuvena

Jovan
Kujundžić se ženio četiri puta. Pored sina Milana imao je dve kćeri,
Jelenu, udatu za Stojana Novakovića i Nerandžu, suprugu generala
Vladimira Ugričića. Najmlađi sin starog Jovana postao je čuveni
beogradski lekar Voja Kujundžić, koji je prvi u Srbiji uveo i propagirao
kremaciju kao moderan vid sahranjivanja. Sva deca su naginjala peru,
osim "generalice". O njoj su se pesme pisale i pevale. Nerandža je bila
jedna od najlepših Beograđanki, koja je svoju lepotu rado isticala
raskošnom odećom. Zato ju je čaršija pominjala u stihovima "Gospa Nera s
dvanaest karnera".


Ustanovio Akademiju

Milan
Kujundžić Aberdar se po povratku iz srpsko-turskog rata prihvatio izrade
i donošenja Zakona o Srpskoj kraljevskoj akademiji koja se spojila sa
Srpskim učenim društvom, i bila preteča današnjoj Srpskoj akademiji
nauka i i umetnosti. Zbog tog doprinosa ušao je u upravu nove
institucije, a redovni član Akademije je postao osam godina kasnije.

Vesti online

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Najveći srpski dobrotvori Empty
PočaljiNaslov: Re: Najveći srpski dobrotvori    Najveći srpski dobrotvori Icon_minitime19/2/2013, 8:46 pm

Najveći srpski dobrotvori (7): Neumorni ratnik sa štulom


Đoka
Vlajković, pešadijski pukovnik srpske i ruske vojske u penziji, umire
17. avgusta 1883. godine u Beogradu, i za sobom ostavlja testament u
kojem nalaže: "Kao čovek mogu svakog minuta umreti, a kao vojnik
poginuti, jer srpska stvar oslobođenja i ujedinjenja dovršena nije. Zato
za slučaj moje smrti pravim ovim testamentom raspored sa mojim
imanjem..



 Najveći srpski dobrotvori 258389_081321s2_f

Vlajkovićeva zadužbina u centru Beograda


Na
prosvetne celji, dajući pravo našem Učenom društvu i Savetu
velikoškolskom da zajednički rešavaju i prihod mog imanja upotrebe samo
na ono što je za otadžbinu najkorisnije i najpreče i da moje imanje ne
smeju prodati. Pri rešavanju na šta se prihod ima utrošiti ostavljam da
vazda predsedava u tom društvu moj drug Stojan Bošković s tim da on može
u mesto sebe i drugog naznačiti." Imanje koje je ostavio otadžbini
sadržavalo je "jedno veliko mesto kod bivše Batal-džamije" (kod današnje
Skupštine Srbije), sa zasađenom baštom, dve nove kuće i dve stare, i
tri dućana, kao i njivu veličine "dan oranja" na Vračaru. U gotovini je
ostavio 250 dukata cesarskih. Imanje je najpre do kraja života trebalo
da uživa supruga Aleksandra, koja je i ovlašćena da se sprovede
poslednja volja njenog supruga.

PORODIČNA TRAGEDIJA
O
najranijim godinama Đoke Vlajkovića malo se zna. Život mu je počeo 1831.
negde u današnjoj Vojvodini. Rano je ostao bez oca Todora, rodom
Prizrenca, a u vreme kada je završio osnovnu školu u Beogradu, umrla mu
je i majka. Iako je imao svega 14 godina odlučio je da stupi u vojsku.
Načelnik srpske armije je pred sobom video golobrado momče, ali ga nije
odbio, jer je u njemu prepoznao izuzetnog i rano sazrelog mladog čoveka.
Dečak je upućen iste 1845. godine u vojnu školu u Rusiju. Odatle se
obreo kod Austrijanaca, gde je uskoro unapređen u potporučnika. Za vreme
mađarske bune 1848. prišao je dobrovoljcima Stevana Petrovića
Knićanina. Istakao se u odbrani Srbobrana od Mađara, i za te zasluge je
dobio prvo od mnogih odlikovanja, Medalju za hrabrost.



 Najveći srpski dobrotvori 258388_081321s1_if

Veliko imanje na poklon otadžbini: Pukovnik Đoka Vlajković

Vlajković
se vratio u Srbiju, ali mirnodopska služba nije odgovarala njegovoj
nemirnoj prirodi. Već 1851. prijavio se u rusku vojsku, u glavni štab u
Bukureštu. Odatle je poslat u Rusiju da izučava vojne veštine. Ovo
znanje mu je ubrzo dobro došlo u Krimskom ratu, koji je Đoki Vlajkoviću
omogućio blistavu vojnu karijeru. Već posle prve bitke dobio je
oficirski čin. Ali, činove su, kako to uglavnom biva sa posvećenim
ratnicima, pratile ne samo počasti nego i teška ranjavanja.



U
bici kod Sevastopolja mladi srpski kapetan je izgubio nogu. Imao je
svega 24 godine. Posle lečenja u Odesi vraćen je u jedinicu u
Sevastopolj iako se kretao sa štulom. Pošto je rat završen, Vlajković se
ponovo obreo u otadžbini, ovoga puta kao penzioner ruske carske vojske.
Ali, turkofili oko kneza Miloša su zazirali od njega i držali ga
podalje od vojske, pa je dane provodio baveći se svojom baštom.



Tek
1860. ga je knez Mihailo 1860. pozvao za tobdžijskog kapetana. Dve
godine kasnije, čarka na Čukur-česmi koja se izrodila u tursko
bombardovanje Beograda omogućili su Đoki Vlajkoviću da iskaže svu
hrabrost i vojnu veštinu, naročito u organizaciji dobrovoljaca. Pošto su
Turci napustili srpske gradove, Vlajković je postavljen za upravnika
vojne bolnice.

Iako je nastupio mir, on je nastavio da okuplja
istomišljenike koji su hteli borbu za konačno oslobođenje. Postao je
jedan od najagilnijih članova Ujedinjene omladine srpske. Odlazio je u
Crnu Goru da uspostavi veze sa knezom Nikolom, vatreno propagirao
"osvetu Kosova". Zbog toga je došao u sukob sa Namesništvom i 1869.
otišao iz državne službe, ali nije mirovao.



Ponovo se
penzionisao, ali i dalje nije mogao da miruje. Čim je u Hercegovini
planula Nevesinjska puška, pretvorio je svoju kuću u Beogradu u pravi
štab, uvek pun dobrovoljaca, oružja, odeće. U svim srpskim krajevima za
Srbe koji su odlazili da se bore protiv Turaka, naročito one preko Save i
Dunava, govorilo se da "idu Đoki Vlajkoviću". Kada je u Srbiji 1876.
izbio rat sa Turcima, dobio je čin majora i borio se u diviziji generala
Rajka Alimpića, vodeći Podrinjce i Šapčane u teškim borbama preko Drine
sve do Bijeljine.



Čuveni muzičari Cicvarići su mu tada
posvetili pesmu koja se sačuvala do danas: "Kapetan Đoka putuje, on ide u
Tursku". U Drugom srpsko-turskom ratu je postao pukovnik dobrovoljačkih
odreda koje je organizovao. Uvek u prvim redovima, hrabreći "decu
svoju", učestvovao je u borbama za jug Srbije. U njegovoj karakteristici
čita se: "Vrlo sposoban komandant koji je imao velikog uticaja na svoje
potčinjene. Takođe je bio i vrlo rečit, a na službi revnosan i tačan."
Ni u jednom trenutku ni njemu, ni saborcima nije smetalo to što je sve
ove podvige izveo kao težak invalid. Ali, po okončanju rata ponovo je
1879. penzionisan "zbog telesne nesposobnosti".


Đoka
Vlajković je, prema svedočenju savremenika, ostao i jedan od najvećih
prosvetnih dobrotvora. Bio je umeren, mudar i dobar domaćin. Od srpske i
ruske penzije stekao je lep imetak. Međutim, posle njegove smrti
porodicu Vlajković su počele da stižu nove nevolje. Najpre je od
tuberkuloze umro 1884. sin Bogoljub, a supruga i kći Marija su dugo
morale da otplaćuju dug Upravi fondova, koji je načinjen na osnovu jedne
obligacije. Usled nestručne otplate duga iznos koji se od 1900. godine
tražio od naslednica narastao je na 4.600 dukata.



Tako
je Aleksandra Vlajković i pored dve penzije i prava udovičkog uživanja
imovine, koji, prema testamentu svog muža nije smela da proda, umrla
1910. bez igde ičega. Sahranjena je o državnom trošku, a ostavši bez
muža i prihoda sama sa bolesnom ćerkom, naredne godine je umrla i Marija
Marfi, rođena Vlajković. Tu se završila priča o porodici velikog
dobrotvora, ali ne i o njegovom zaveštanju.

OSTALA JEDNA ZGRADA
Srpska
akademija nauka i Beogradski univerzitet su decenijama pokušavali da od
Ministarstva prosvete preuzmu kontrolu nad imovinom koja im je
zaveštana, ali ga Zadužbinski savet Ministarstva nije ispuštao iz svojih
ruku, nego je ovim ustanovama davao godišnju apanažu. Kako se ona
koristila, pokazuje jedan zapisnik sa sastanka predsednika Akademije
nauka Jovana Cvijića i rektora Univerziteta dr Pavla Popovića iz 1925,
gde stoji da se odobreni godišnji iznos od 53.000 dinara raspodeljuje na
pomoć za naučno ispitivanje, kupovinu knjiga za Univerzitetsku
biblioteku i na Studentski dom.



Krajem 1939. godine
glavnica fonda Zadužbine Đoke Vlajkovića iznosila je oko 6,5 miliona
dinara. Od nje se do danas sačuvala samo zgrada u ulici u strogom centru
Beograda, koja je ponela ime velikog dobrotvora. Još tridesetih godina
20. veka Ministarstvo prosvete odlučilo je da proda zadužbinsko imanje
na Vračaru i zameni placeve u Vlajkovićevoj ulici sa Agrarnom bankom,
što je omogućilo da se na broju 5 sazida reprezentativna zgrada. Na tu
novu zgradu postavljena je bista dobrotvora. Ovo umetničko delo i danas
krasi oronulu fasadu Zadužbine Đoke Vlajkovića.

Juriš na džamiju

Junaštvo
pravoslavaca u otporu beogradskim erlijama posle incidenta na
Čukur-česmi ostavilo je naročiti utisak i na strance koji su se tada
zatekli u Beogradu. O tome je pisao znameniti austrijski putopisac
Feliks Kanic. Opisujući svedočanstvo jednog nemačkog sveštenika o
završetku uličnih sukoba, on navodi da se pred zoru jedan hrabri
Crnogorac kroz tavanicu džamije sručio na utvrđene Turke, "a jedan
oficir, koji je u Krimskom ratu ostao bez noge, istovremeno započeo
juriš na džamiju i rasterao Turke".


Izgubljena sablja

Postavši
zapovednik najvažnije beogradske postaje, Đoka Vlajković je u junu
1862. primio delagaciju iz Pančeva koja mu je svečano predala skupocenu
pozlaćenu sablju sa natpisom: "Hrabrom Đoki Vlajkoviću u priznavanje i
spomen na njegovo junaštvo u Beogradu 3. i 5. junija 1862. godine, od
Srbalja Pančevaca." Ta sablja je, kao i njegove dragocene beleške,
uništena u toku Prvog svetskog rata.

Vesti online

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Najveći srpski dobrotvori Empty
PočaljiNaslov: Re: Najveći srpski dobrotvori    Najveći srpski dobrotvori Icon_minitime8/4/2013, 9:07 pm

Najveći srpski dobrotvor Prosveta jača od mača


Najmlađi
srpski zadužbinar je Nikola Čupić, unuk ustanika Stojana Čupića, u
narodu poznatog Zmaja od Noćaja. Kad je umro u dalekoj Africi, imao je
svega 34 godine.



 Najveći srpski dobrotvori 258611_081421s1_if

Najmlađi srpski zadužbinar: Nikola Čupić je ljubav prema otadžbini nasledio od slavnog dede Stojana Čupića

Ostavljajući
svoje imanje srpskom narodu s izričitom željom da se ono koristi za
izdavanje knjiga i nagrađivanje pisaca, on je u poslednjem pismu,
prijatelju đeneralu Protiću, poručio: "Čas je tu. Mreti se mora. Leka mi
nema. Da se kući vratim, ah srpsko sunce, srpska zemljo... Hitam da
napravim raspoloženje mojim imanjem dok još ovo malo duše u meni traje.
Kad ne bih sreće da, kao što moji stari, budem od koristi svojoj
otadžbini na bojnom polju, sa sabljom u ruci, za šta se uvek spremah.
Ostaviću sve svoje imanje na prosvetne celji te da na ovom polju bar
svojoj zemlji pomognem. I prosveta je oštra kao bojni mač. I ona može da
pognjavi Turke i osveti Kosovo."


LEČENJE U ORANU
Rodom od
Kurtovića u Šapcu, Nikola je tokom školovanja uzeo majčino devojačko
prezime, a ona je bila kći čuvenog Stojana Čupića. Još kao
petnaestogodišnjak je smatrao da može da bude dostojan potomak svog dede
samo ako odmah put vojnika, pa se 1851. upisao u Artiljerijsku školu.
Isticao se u matematici i nacrtnoj geometriji. Kasnije je u službi kneza
Mihaila bio proizveden u kapetana prve klase.


Kurtovići su
bili kolenovići, pa je Nikola ženidbom lako ušao u vladarsku porodicu
Obrenović, ali mu brak sa Herminom, ćerkom gospodara Jovana, nije doneo
sreću. Pošto dece nisu imali, crkva je dozvolila razvod.



Okrenut
potpuno vojnom pozivu, sam je za srpsku vojsku kupovao kad god bi našao
štogod vrednog od opreme, govoreći "da će to trebati kad se pređe u
Bosnu". Bio je i pronalazač.


 Najveći srpski dobrotvori 258613_081421s3_if

Stojan Čupić

Konstruisao
je jedan mali pešadijski top i vojna kola. Sa dedom je delio istu
glavnu crtu, mrzeo je okupatore. Pod uticajem narodnih priča i pesama o
srpskim junaštvima, stalno je maštao o odlasku u Bosnu i o osveti. Ali,
još dok je bio u braku, oboleo je od tuberkuloze. Lekari su tada
verovali da samo suv i izuzetno topao vazduh može da izleči grudobolne,
pa se Nikola preselio u Alžir. Nastanio se u Oranu.



Ta
usijana i prašnjava sredozemna luka samo je pogoršala njegovo stanje.
Kao zdrav čovek, bio je široke ruke prema siromašnima, ali, kad je
oboleo, postao je štedljiv, pravdajući se rečima: "Bolje je prištedeti
za korist svoje otadžbine, mada se to često ogovara." Osećajući da mu se
bliži kraj, nekoliko nedelja pred smrt je sastavio testament u kome
jasno stoji: "Sve moje imanje neka se upotrebi na izdavanje moralnih i
naučnih knjiga." Nikola Čupić je umro krajem januara 1870. godine.
Otadžbini je ostavio zadužbinu sa svojim imenom koja je zaista ispunila
volju njenog osnivača. Doprinela je razvoju i opstanku srpskog
književnog jezika mnogo više nego bojni mačevi.


Čim je stigla
vest o testamentu, Dimitrije Matić, ministar prosvete i crkvenih dela
Kneževine Srbije, odredio je oktobra 1871. komisiju da utvrdi stanje
Čupićeve zaostavštine i postupi prema odredbama njegove poslednje volje.
Dvanaestočlana komisija je kasnije prerasla u Odbor zadužbine Nikole
Čupića.



 Najveći srpski dobrotvori 258612_081421s2_if

Čedomilj Mijatović

U
njega su ušli velikani srpske prosvete i kulture, u taj prvi odbor
pozvani su dr Josif Pančić, Čedomilj Mijatović, Stojan Bošković, Sava
Sretenović, Kosta Protić, Đorđe Maletić, Jovan Anđelković, Stojan
Novaković, Milivoje Prajzović, Mata Karamarković, Jovan Pavlović i Kosta
Marinković. Čupićeva zaostavština sastojala se od nekretnina, ali i od
novca, od njega su se najpre namirili poverioci. Da ostatak novca ne bi
ležao besplodan, Odbor je rešio da ga izda pod interes. Jedino je
izgubljen spor sa zakupcem jedne šabačke mehane, koja je bila Čupićevo
vlasništvo. Konačno je 1875. godine utvrđeno da Fond zadužbine Čupićeve
ima kapital od 6.000 dukata cesarskih koji je predat Upravi fondova na
rukovanje.



Na kraju prvog sastanka Odbora odlučeno je
takođe da se objavljivanje zapisnika smatra kao oglas i poziv
književnicima koji žele da im se dela izdaju o trošku zadužbine. Tako je
Zadužbina Nikole Čupića započela svoj dugotrajni i plodni rad. Za 65
godina rada Zadužbine Nikole Čupića predsedničku dužnost su obavljali:
publicista Milan Đ. Milićević, istoričari Stojan Novaković i Ljubomir
Kovačević (dve godine), filozof i prirodnjak Dobrosav Ružić i etnolog
Tihomir P. Đorđević.


Osvećeni Zmaj

Stojan Čupić bio
je dobro poznat u Mačvi kao bogati trgovac stokom, a slavu je stekao u
Prvom srpskom ustanku u mnogim bojevima, a naročito u Bajinoj Bašti. Tu
je izašao na megdan čuvenom begu Zumbuloviću. Narod ga je prozvao Zmajem
od Noćaja, što je ime njegovog rodnog mesta, a opevao ga je guslar
Filip Višnjić. Međutim, po izbijanju Drugog srpskog ustanka, isti narod
ga je na prevaru izdao Turcima. Dok su Stojana Turci vezanog odvodili,
mačvanski kmetovi su zaigrali kolo, a vodio je glavni izdajnik Jovan
Lazić iz Petlovca. On je čuvenog junaka predao Turcima uz reči: "Eto
hajduka koji zameće krajinu, više krajine neće biti." Stojana je osvetio
hajduk Dimitrije Nogić, našavši izdajnike, a jataganom je, komad po
komad, isekao Lazića.


Šah kao rat

Nikola Čupić je bio
lep, crnomanjast, stasit mladić. Obrazovanje ga je dovelo i do
zanimanja za spiritualizam i materijalizam, o čemu je uvek bio spreman
da razgovara. Velike razonode su mu bile jahanje i šah, o kome je
govorio: "Ne pomaže ovde samo micati figure. Tu treba najpre pamet zrelo
da razmisli, da predvidi posledice, pa tek onda nešto da učini. U
svakoj svojoj figuri valja smatrati po jednog svog vojnika ili po jedan
deo vojske, koji ne treba nerazumljivo gurati napred da uzalud gine."



Najduže
u radu Odbora zadužbine proveo je ekonomista, istoričar i diplomata
Čedomilj Mijatović i to od njegovog osnivanja do svoje smrti, punih 58
godina. Rad u Odboru bio je dobrovoljan. Početkom 1877. odlučeno je da
se objavljuje i poseban časopis o radu fonda "Godišnjica Čupićeve
zadužbine", koji će, zapravo, biti i vrsta literarnog časopisa. Ponuđene
članke su ocenjivali članovi Odbora, a objavljeni su se skromno
nagrađivali. Prva knjiga Godišnjice prodavala se u knjižarama Beograda,
Novog Sada i Pančeva đacima s velikim popustom. Tiraž prvog izdanja bio
je 600 primeraka. Odbor je potom odlučio da se svakog 31. januara, na
dan smrti Nikole Čupića, održi svečana javna sednica i parastos osnivaču
Zadužbine. Na ovaj način se odavala počast dobrotvoru sve do 1941.
godine. Odbor je takođe putem jugoslovenske diplomatije pokušavao da
dođe i do posmrtnih ostataka Čupićevih, ali su oni netragom nestali
pošto je gradsko groblje u Oranu razoren u velikom zemljotresu 1890.
godine.

NAJBOLJI ALMANAH
Književna dela koja je prvih godina
svoga rada izdavala Zadužbina Nikole Čupića bila su uglavnom patriotska i
poučna, ili iz oblasti popularne nauke. Kasnije se najviše posvećivala
pažnja književnosti i naučnim radovima, dok je Godišnjica postala
najbolji književni almanah koji su tražile i strane biblioteke iz
Petrograda, Njujorka, Praga, ali i iz Zagreba, Splita, Skoplja.
Recenzenti dela koje je objavljivala Zadužbina Nikole Čupića bili su
najugledniji stručnjaci tog vremena, među kojima i: Laza K. Lazarević,
Milutin Garašanin, dr Vladan Đorđević, Milan Kujundžić Aberdar, dr Laza
Dokić i mnogi drugi. Za arhive i magacine koristio se prostor Srpske
kraljevske akademije, Srpske književne zadruge i Univerzitetske
biblioteke. Za sve vreme rada objavljene su 33 knjige posebnih izdanja i
50 Godišnjaka.

Vesti online

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Najveći srpski dobrotvori Empty
PočaljiNaslov: Re: Najveći srpski dobrotvori    Najveći srpski dobrotvori Icon_minitime7/6/2013, 9:07 pm

Najveći srpski dobrotvori (9): Vojskovođa u mantiji


U
Lugu na Trebišnjici, u Hercegovini, od oca Jevte i majke Soke rodio se
novembra 1832. dečačić čije kršteno ime nije zapamćeno, ali ga je
proslavilo ono drugo, monaško, Nićifor. Knjigu je počeo je da uči u
manastiru Duži kod strica, arhimandrita Jestatija Dučića. Prema njegovoj
želji, monašku rizu je obukao već u sedamnaestoj godini.



 Najveći srpski dobrotvori 258868_081521s1_f

Branio Srbiju od Turaka: Nićifor Dučić sa srpskim vojvodama




Neobuzdane
i bujne prirode, mladi kaluđer se najpre okrenuo sticanju raznovrsnih
znanja koja će mu pomagati tokom života. Srpska vlada je u to vreme
skromnim stipendijama pomagala mladiće iz Bosne, Hercegovine, Stare
Srbije i Crne Gore da u Beogradu uče Gimnaziju, Veliku školu ili
Bogosloviju. Jedini uslov bio je da se po diplomiranju vrate u zavičaj i
tamo prenose znanje. Tako je i Nićifor Dućić, na preporuku sarajevskog
mitropolita Georgija Nikolajevića, stigao u Seminariju beogradsku. U
isto vreme je na Velikoj školi pratio predavanja Đure Daničića o
slovenskoj filologiji.

SVEŠTENIK NA SORBONI
Kada je završio
dvogodišnju školu, mladi monah se vratio u Duži i posvetio učenju dece.
Sa drugom iz detinjstva Serafimom Perovićem, potonjim mitropolitom
hercegovačkim, 1857. osnovao je školu u manastiru za đake iz okoline
Trebinja. Uz pomoć Srbije i Rusije već sledeće godine je u Žitomislićima
otvorio i duhovnu školu za sveštenike i tu bio upravitelj i profesor.



Ali,
čim su turski zulumi postali nesnošljivi, Nićifor Dučić se povezao sa
hercegovačkim glavarima i uzeo komandu nad jednim ustaničkim odredom.
Pregovarao je sa Omer-pašom Latasom o boljem životu za hrišćansku raju,
ali su pregovori prekinuti kada se Crna Gora umešala u ustanak. Na
Petrovdan 1862. godine turska vojska Derviš-paše uspela je da ga uguši.
Dučić je sa dozvolom kneza Nikole prešao na Cetinje. Uz malo novca,
uspeo je da otvori 10 osnovnih škola po Crnoj Gori, a na Cetinju je
1864. ustanovio Bogosloviju. Zato je proizveden u arhimandrita, a
crnogorski vladar mu je poveravao i druge poverljive poslove.



Tako
su zahvaljuljući Dučićevim misijama u Beogradu kneževi Mihailo i Nikola
potpisali ugovor o saradnji i ujedinjenju srpskog naroda. Ali, ugovor
su 1868. "poništili" hici na srpskog kneza u Topčideru. Iste godine
Nićifor Dučić se na poziv Ilije Garašanina vratio u srpsku prestonicu.
Beograđani nisu mogli da se načude kršnom arhimandritu, a još više
njegovoj odluci da ne živi u manastiru. Dučić se uselio u prizemnu kuću
sa baštom na uglu današnjih ulica Francuske i Braće Jugovića, koju je za
sebe sazidao.


Poznat je bio kao čovek koji je "žustar i
nakraj srca", kako mu je u jednom pismu 1892. prebacio fruškogorski
arhimandrit Ilarion Ruvarac. Na to mu je Dučić ovako odgovorio: "Dok me
ovde, i svuda gde sam bio, smatraju za tiha i pogodna. Ali nikad za
laskavca. Ja imam svoje misli i svoje uvjerenje, koje branim, dok se ne
uvjerim o boljem. Ja sam kadar da svakom reknem istinu u oči.



 Najveći srpski dobrotvori 258870_081521s3_if

Podržavao Vuka Karadžića: Nićifor Dučić

S
tim sam i državnu službu gubio i stratio. Ali sam uvek ostao svijetla
obraza i čvrsta karaktera. A najviše me tješi to: što nikad nikome
nijesam ne samo učinio nego ni pomislio zla, pa ni najžešćim
neprijateljima svojima... Što u meni nema koliko bi valjalo kaluđerske
krotosti tome se ne treba čuditi jer sam ja više vojnik nego smerni,
prepodobni monah. Ali poštujem i monaštvo srpsko."


Pobornik
prosvetne reforme Vuka Karadžića, sakupljao je i objavljivao zbirke
narodnih pripovedaka, umotvorina i reči iz svog zavičaja, pisao o
istorijskim događajima u kojima je učestvovao.



Postao je
predsednik Odbora za srpske škole van Srbije, predsednik Odbora za
Narodnu biblioteku i muzej i predsednik Komisije za zidanje crkava u
Srbiji. Ali, čim su 1876. izbili srpsko-turski ratovi, jedva je dočakao
da se ponovo lati oružja i pođe u borbe. Knez Milan ga je postavio u
prvom ratu za komandanta svih dobrovoljačkih divizija Ibarske armije, a u
drugom, uspešnijem, komandantom ustaničkih četa Javorske armije. Tada
je Srbija dobila niški, pirotski, vranjski i toplički okrug. Dučić je
biran za poslanika Narodne skupštine 1877, i tu ostao skoro celu
deceniju, sve dok mu mandat nije oduzet pošto je posle Slivničke bitke
glasao za predlog opozicije. Vraćen je u službu, ali se uskoro sam
penzionisao.



 Najveći srpski dobrotvori 258869_081521s2_f

Imovinu ostavio Akademiji: Devet kuća Nićifora Dučića u Beogradu


Želja
za znanjem nije ga napuštala ni u poznim godinama. Otišao je 1886. u
Pariz i na Univerzitetu Sorbona slušao predavanja opšte istorije,
geografije i filozofije, a na Kolež d Frans o francuskoj i staroj
jevrejskoj književnosti. Družeći se sa đacima iz Srbije, pokrenuo je
osnivanje Srpske čitaonice, a Societe d'historie diplomatiljue izabralo
ga je za člana. Proputovao je južnu Francusku i Španiju, boravio kratko u
Londonu. U Srbiji su ga dočekali mnogi ugledni položaji. Mladom
Aleksandru Obrenoviću bio je profesor istorije srpske crkve, a Srpskom
učenom društvu nekoliko puta predsednik.



Na njegovo
zauzimanje i pod njegovim predsedništvom to Društvo se 1892. spojilo sa
Srpskom kraljevskom akademijom. Upravljao je Žičkom eparhijom u vreme
kada se davao petstogodišnji pomen kosovskim junacima. Tada je u Žiči
miropomazan kralj Srbije Aleksandar Prvi Obrenović. Mitropolit Mihailo
je arhimandrita Dučića postavio za člana Velikog duhovnog suda, čiji je
potpredsednik bio dok se zakonom nije ukinulo to zvanje, ali je Dučić tu
dužnost odbio zbog lošeg zdravlja. Primljen je u Srpsku kraljevsku
akademiju, a 1899. doživeo jubilej koji se malo kome dogodi: pedeset
godina svešteničke službe i četrdeset godina književnog rada. Naredne
godine arhimandrit Nićifor Dučić preminuo je u Beogradu. Sahranjen je na
Novom groblju sa svim vojnim, crkvenim i akademskim počastima.


Testament
kojim je svu svoju imovinu ostavio Srpskoj kraljevskoj akademiji s
uputstvo za osnivanje fonda pod njegovim imenom počeo je rečima:
"Nijesam nikome ništa dužan; a ko meni duguje, opraštam." Dalje stoji:
"Moja je želja da Akademija iz Fonda nagrađuje rasprave ili monografije
ili cijelo delo iz srpske istorije, političke, vojničke i crkvene; a
može iz srpske filologije, geografije i etnografije uopće. Akademija će
odrediti i temate za nagradu, koji ne smeju nikada biti političke
sadržine... S vremenu kad se umnoži moj fond Akademija je vlasna
određivati jedan deo interesa i na druge kulturne potrebe u Srpstvu."



Imovina
Nićifora Dučića se sastojala od novca, književnih radova, biblioteke
koju je zaveštao beogradskoj Bogosloviji. Narodnom Muzeju u Beogradu
ostavio je sva arhimandritska odličja i brojne, skupocene medalje iz
ratova, lično naoružanje i "jedno zlatno pero u kutiji, spomen od dr
Valtazara Bogišića za građu iz Hercegovine koju sam mu davao za njegove
pravne radove".

RAT POJEO FONDOVE
Manastiru Duži i Hercegovini
Nićifor Dučić je zaveštao 500 dinara u zlatu, a po 100 dinara u zlatu
mnogim drugim crkvama i manastirima u Srbiji i Crnoj Gori, svešteničkim,
i udruženjima za nezbrinutu decu, srpskim pevačkim društvima. Kako se
vidi, ostavio je mnogo legata, a najvredniji Srpskoj kraljevskoj
akademiji. Njegova Zadužbina je počela da radi 1901. sa imovinom od oko
21.500 dinara u zlatu. Učetvorostručila se tri decenije kasnije od
bankarskih interesa, i sve vreme objavljivala brojna naučna i druga
dela. Sa svojim zadužbinama i fondovima Srpska akademija nauka dočekala
je Drugi svetski rat kao veoma bogata ustanova. Međutim, naredbom
feldkomandature 1942. zabranjeno joj je svako javno poslovanje, a
fondovi su tokom rata obezvređeni. U završnom računu Srpske akademije
nauka za 1950. godinu pojavio se objedinjeni Fond za nagrađivanje dela u
kome je nestalo i ime dobrotvora Nićifora Dučića.

Trpeo nemilu reč

Nićifor
Dučić je, kako su ga opisivali biografi, bio "čovek vrlo visoka rasta,
pravilno razvijene snage, ali glave manje spram veličine tela. Kosa mu
se održala do smrti. I kosu i bradu potkresivao je. Pred kraj života obe
su ga bile sedinom ukrasile. Sve to je činilo vrlo lepu fizičku figuru.
Glas mu je bio tanak i slab, a beseda isprekidana. U disputu mogao je
vrlo lako ljutiti se, mada je umeo otrpeti nemilu reč".


Oružje uz pero

Narodnom
Muzeju u Beogradu ostavio je Nićifor Dučić sva arhimandritska odličja i
brojne, skupocene medalje iz ratova širom Balkana. U toj zbirci se
našlo i njegovo lično naoružanje iz ratova, ali i "jedno zlatno pero u
kutiji, spomen od dr Valtazara Bogišića za građu iz Hercegovine koju sam
mu davao za njegove pravne radove".

vesti online

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Najveći srpski dobrotvori Empty
PočaljiNaslov: Re: Najveći srpski dobrotvori    Najveći srpski dobrotvori Icon_minitime12/12/2013, 1:19 pm

Najveći srpski dobrotvori (10): Otac srpskih akademaca


Najizdašniji dobrotvor Beogradskog univerziteta bio je jedan Hercegovac koji je u srpsku prestonicu došao sa dva dinara u džepu, i kome je slavni zemljak Jovan Dučić nudio novac za železničku kartu da se okane Beograda i vrati u zavičaj. Bio je to Luka Ćelović, koji će postati jedan od najvećih bogataša na Balkanu.


 Najveći srpski dobrotvori 259155_081621s2_if

Razumeo značaj obrazovanja: Luka Ćelović Trebinjac

I pored imovine koju je umešno sticao ostao je neženja i skroman čovek. Čitavog života je spavao na gvozdenom vojničkom krevetu, a srpskoj prosveti i obrazovanju ostavio je velelepni hotel Bristol, park kod Železničke stanice i gotovo čitavu, tada elitnu Karađorđevu ulicu.


POMOĆ ZEMLJAKA
Luka Ćelović se rodio 1854. u Pridvorici kod Trebinja. O godinama u rodnom selu beogradski preduzetnik nikada nije pričao, što nikoga nije čudilo - bio je ćutljiv i usamljen čovek koji je više voleo da sluša kako drugi pričaju. Roditelji su ga još kao dečačića poslali u Banjaluku da postane trgovac. Bosna je tada, pored Primorja, bila prva stanica za sve one Hercegovce koji su hteli da se otisnu u svet. Tu je Luka šest godina šegrtovao u radnji Jovana Pištalića, a uoči punoletstva prešao u Brčko, kod strica Jovana Ćelovića. Kad je stigao u Beograd, imao je osamnaest godina i skoro prazne džepove. Za pomoć se obratio zemljacima. U susret mu je izašao arhimandrit Nićifor Dučić, zaposlivši ga u galanterijskoj radnji Petra Radosavljevića i Mite Ignjatovića. Mnogo godina kasnije, i on je prihvatao mladiće iz zavičaja i nalazio im posao u beogradskim trgovinama.


Mladi Luka je sve vreme budno pratio šta se dešava u njegovom zavičaju. Čim je 1875. pukla Nevesinjska puška, odmah se javio u dobrovoljački odred pukovnika Đoke Vlajkovića. Učestvovao je u borbama kod Ljubinja i Stoca, kao i kod Utve gde su ustanici zaustavljali pomoć koja je Turcima stizala iz Carigrada. U tim borbama su stradavali mnogi Srbi, pa je i Luka ranjen u nogu, ali se od čete nije nije odvajao. Kada su počeli srpsko-turski ratovi i u matici, požurio joj je u pomoć sa dobrovoljcima iz Hercegovine.


 Najveći srpski dobrotvori 259154_081621s1_f

Svu imovinu ostavio Univerzitetu: Jedna od zgrada Luke Ćelovića u Beogradu


Kad je potpisan mir, Ćelović je već bio zreo čovek, sposoban da se sam bavi trgovinom. Ponovo su mu pomogli zemljaci, tada već čuveni trgovci Rista Paranos i Aleksa Krsmanović. Poslovao je sa hranom, najviše žitom i šljivama. Iako od škole nije imao više od dva razreda, upornošću i bistrinom brzo je postigao prve uspehe. Prešao je na snabdevanje vojske ovsom i opštinske straže hlebom, da bi već 1882. krenuo u jedan od svojih najvećih poduhvata - osnivanje Beogradske zadruge. Poratno vreme bilo je teško, ali to nije sprečilo nekoliko najodvažnijih građana da s malim kapitalom i bez ikakvog iskustva stvore pravu narodnu štedionicu za ispomoć malim trgovcima, zanatlijama i sirotinji kako bi izbegli zamke zelenaša. Među osnivačima bio je i dr Laza Lazarević, lekar i čuveni pripovedač, za koga se govorilo da je "majka trgovačke omladine".



Članstvo se sticalo uplatom od jednog dinara nedeljno. Luka Ćelović bio je među prvim ulagačima Zadruge, a od 1887. postao je njen doživotni predsednik. Zadruga je osnovala i odeljenje za osiguranje, pomogla osnivanje Srpskog brodarskog društva i Klanice. Ojačala je toliko da je davala zajmove opštini i državi, a posle Prvog svetskog rata otvorila je ispostave u Skoplju i Zadru. Luka Ćelović je ceo svoj život posvetio Beogradskoj zadruzi.


 Najveći srpski dobrotvori 259156_081621s3_f

Za sitne trgovce i sirotinju: Beogradska zadruga


Pričalo se da je zalazio u kafane samo da bi posmatrao klijente koji se kockaju, pa bi onima koji su igrali u veliki novac već sutradan bio otkazan kredit i vraćene deonice. Predsednički honorar je davao za pomoć domovima slepih u Zemunu i Inđiji i za zaštitu slepih devojaka u Beogradu. Za ovim primerom poveli su se i ostali članovi Upravnog odbora Zadruge. Velika zasluga Luke Ćelovića jeste i to što je deo prljave i sirotinjske Savamale uređen po uzoru na velike evropske gradove. Tu je nekada bio Mali pijac, za koga i narodna pesma kaže da ga je često plavila Sava.

Zapuštenu gradsku četvrt je poznati bankar i trgovac 1903. odabrao za porodičnu kuću, koju je podigao na početku ulice Kraljevića Marka. Potom je učestvovao u gradnji gorostasne palate Beogradske zadruge, hotela Bristol i Beogradske berze.


Kada su se početkom 20. veka Srbi u južnoj Srbiji našli na udaru bugarskih komita, vlada u Beogradu nije znala kako da postupi. Umesto nje su "odlučili" rodoljubi koji su pod vođstvom beogradskog lekara dr Milorada Gođevca pokrenuli gerilske odrede, četnike. Luka Ćelović je odmah shvatio da se na obalama Vardara ne rešava samo sudbina srpskog juga, nego i njegove Hercegovine. Ušao je u Glavni odbor pokreta. Dr Gođevac je kasnije govorio da se bez Ćelovića poduhvat ne bi ostvario, a on je vodio mukotrpnom oslobođenju južne Srbije i Makedonije.



Pošto je srpska vlada bila protiv četničkih akcija, članovi Odbora su se tajno sastajali u Ćelovićevoj kući, sakupljajući dobrovoljce i priloge. Kad maja 1904. prva četa sa vojvodom Aleksom Aleksićem sva izginula u Četircima u sukobu sa Turcima, javno mnjenje u Beogradu se pobunilo protiv dr Gođevca i Glavnog odbora jer šalje ljude na kasapnicu. Već krajem godine četnički pokret je uzeo toliko maha da su ga s oduševljenjem prihvatili u celoj zemlji.



Bugarske komite su na Ćelovca i dr Gođevca poslale atentatore, ali ovi nisu uspeli da se probiju do Beograda. U četničkom pokretu Luka Ćelović se tesno povezao i sa studentima. Čvrsto je verovao da je nauka osnova srpske budućnosti, znajući koliko su i njega samog preticali u životu oni koji su bili obrazovaniji. Zato je već 1911. u svom prvom testamentu ostavio svu imovinu Univerzitetu, a odmah posle Prvog svetskog rata počeo je da daje nagrade najboljim studentskim radovima.



O Svetom Savi je 1927. godine osnovao Fond Luke Ćelovića - Trebinjca u korist Akademskog pevačkog društva "Obilić". Mladi pevači su tada ustanovili tradiciju da mu na dan njegove krsne slave stignu pred kuću i održe pravi koncert, počev od domaćinove omiljene pesme "Hej, trubaču", a onda i sve ostale. Pevalo se do duboko u noć. Horu bi se pridružio i sam Ćelović, inače dobar pevač. Bio je to jedan od malo trenutaka veselja koje je ovaj dobrotvor sebi dopuštao. Do kraja života je ostao skroman, što je povremeno bila tema čaršijskih šala. Ali, on je takve šale voleo i uzvraćao je istom merom, bez ljutnje.


OSTAO SAMO PORTRET
Kada je umro u leto 1929, u popisu njegovog pokućstva nije se našla nijedna skupocena stvar, čak ni zlatan sat. Imovina koju je ostavio jedinom nasledniku, Univerzitetu u Beogradu, sadržavala je placeve, nekoliko kuća i moderne palate s više od 80 stanova i dućana. Iz tog fonda su štampane mnoge studije najboljih naučnika, fakulteti se opremali savremenim učilima, dodeljivale studentske nagrade i profesorske stipendije za usavršavanje na strani. Imovina ove ogromne zadužbine se, pametno uložena, toliko brzo uvećavala, da su i posle Ćelovićeve smrti neke zgrade u Beogradu ponele njegov pečat, a u svečanoj sali Univerziteta je 1931. postavljen portret darodavca u prirodnoj veličini, rad Bete Vukanović.


Posle Drugog svetskog rata samo je jedna zgrada iz ostavštine Luke Ćelovića otišla u korist studenata, pretvorena u dom. Dobar deo drugih nepokretnosti je Univerzitet i pored ogorčenja javnosti zamenjivao za stanove, nimalo ne hajući za volju zaveštača kao ni za pomoć koju je od te zadužbine dobijala prosveta.

Zapuštena oaza

Na svom savamalskom imanju Luka Ćelović je podigao veliki i lep park. Često se mogao videti kako ga obilazi svakog jutra, nadgledajući baštovana koji je negovao ukrasno rastinje i ruže. Očevi su deci objašnjavali ko je taj stari gospodin, vodili ih da ga pozdrave i priđu mu ruci, što je usamljenog starca uvek radovalo. U decenijama posle Drugog svetskog rata, zbog blizine Železničke i Autobuske stanice, ta negovana gradska oaza je ponovo postala zapuštena i prljava, i pročula se najviše kao rasadnik ulične prostitucije.

Životom branio Trezor

Ukazom kralja Petra Karađorđevića Luka Ćelović je postavljen 1912. za člana Zadužbinskog saveta pri Ministarstvu prosvete, a pošto je već važio za vrsnog bankara izabran je i za člana Upravnog odbora Narodne banke Srbije. Kada su počeli Balkanski ratovi, a Banka s trezorom premeštena u Kruševac, potom Solun i Marsej, Ćelović je išao za njom, kao dežurni predstavnik uprave. U Marseju su sve dragocenosti Narodne banke Srbije smeštene u trezor Francuske banke u koji je Ćelović pohranio i imovinu Beogradske zadruge. Našao je vreme i da pomaže srpske izbeglice.

vesti online

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Najveći srpski dobrotvori Empty
PočaljiNaslov: Re: Najveći srpski dobrotvori    Najveći srpski dobrotvori Icon_minitime4/2/2014, 8:48 pm

Najveći srpski dobrotvori (11): Bolnice darivao narodu


Kada je beogradski veletrgovac Nikola Spasić zaveštao srpskom narodu svoju imovinu u privredne i dobrotvorne svrhe, ta zadužbina je posle njegove smrti 1916. godine bila vrednija od Nobelove fondacije.


 Najveći srpski dobrotvori 259380_081721s4_if

Urođena opreznost: Nikola Spasić

Imala je, naime, 3 odsto veći kapital od najprestižnije nagrade u svetu. Toliko bogatstvo teško da je mogao da zamisli Nikolin otac Spasa kada su njegovi, bežeći pred Turcima sa juga Srbije, jedva izvukli žive glave, pa su mu u tu čast dali odgovarajuće ime. Pošto je tada bilo uobičajeno da se prezimena uzimaju prema očevom imenu, tako je i Nikola postao Spasić. Rođen je 1838. godine u Beogradu kao najstarije dete abadžije i malog trgovca Spase Stojanovića, rano je ostao bez majke. Otac se ponovo oženio, pa je Nikola dobio braću i sestre. Kao najstarije dete upisan je na Licej, ali je uskoro zbog siromaštva morao da pređe na zanat. Učio je najpre za voskara i licidera, potom prešao u bakalnicu kod strica Tase, koji mu je bio kao drugi otac. Tražeći zanat od koga će najbolje zarađivati, Nikola je otišao u opančare i tek tada stekao mali kapital koji mu je omogućio da se osamostali. Pozajmicom od 500 dukata u tome mu je 1864. pomogao trgovac Đoka Jovanović, brat njegove supruge Leposave. Ta pozajmica je bila jedina u životu Spasića. Svom zajmodavcu je ostao doživotno zahvalan, i kada je ovaj posle mnogo godina ostao bez igde ičega, pomagao ga je do smrti.

Zaslužne supruge


 Najveći srpski dobrotvori 259379_081721s3_if

Zadužbina podignuta iz Spasićevog fonda

Za opanke u novoj kožarskoj radnji u Vasinoj ulici čekalo se na red. Prodavalo se nekoliko stotina pari dnevno. Ali, ovakav uspeh je imao strašnu cenu. Spasiću je u radu neumorno pomagala Leposava, što njeno nežno zdravlje nije moglo da izdrži. Umrla je posle šest godina srećnog braka. Dece nisu imali pa je udovac našao utehu u radu. Postao je najveći dobavljač platna, za kojim je vladala prava jagma, jer se ono u to doba i dalje tkalo samo po selima, na starinski način. Zbog sve veće potražnje Spasić je neumorno obilazio banatska i bačvanska sela. Nije, kao drugi trgovci, trošio na ručak u mehanama, malo zbog urođene štedljivosti, a najviše zato da bi pre svih stigao sa robom u Beograd. U čaršiji je tako stekao ugled čestitog i mudrog čoveka, čije se mišljenje traži, a saveti prihvataju. Najduži brak je imao sa Stankom-Cajom Spasić. Uz njenu pomoć je stekao ogromno bogatstvo i razvio osećaj za lepe stvari, i tada je sagradio porodičnu kuću na gradskom korzou, Knez-Mihailovoj ulici 33, koja je i danas ukras Beograda.
U prvom ratu sa Turskom 1876. borio se kao redov konjanik, a u drugom je bio liferant opanaka za vojsku. Tada je, jedini put, bio umešan u aferu, jer se ispostavilo da je većina od 25.000 liferovanih opanaka za vojnike bila neupotrebljiva. Slučaj je zataškan, a on nikada više nije poslovao sa državom. Kada srpska vlada krajem 19. veka nije mogla da dobije zajam od stranih banaka i okrenula se domaćem kapitalu, Nikola Spasić je otkupio deo državnog inostranog duga. Bio je predsednik Berze i Prometne banke, i član Upravnog odbora Narodne banke.

Poslovao je "ziheraški", robu je retko davao na veresiju, novac držao na štednji u bankama, a geslo mu je bilo: "Ostavi nešto i na stranu. Niko ne zna šta nosi dan a šta noć."


 Najveći srpski dobrotvori 259377_081721s1_if

Zadužbina sa bistom darodavca u Knez Mihailovoj ulici

U svoj zavičaj Južnu Srbiju nije otišao, ali ga nije zaboravio, pa je pre oslobađanja od Turaka krišom doturao raznu pomoć narodu i Crkvi. Prvo crkveno zvono koje je objavilo slobodu u Prizrenu bilo je njegov poklon. Prvi balkanski rat mu je u već ostarelo srce unelo nadu da će Južna Srbija biti oslobođena za njegova života. Pod uticajem svoje supruge Anastasije Nake Spasić, kojom se oženio 1907. pošto je ponovo ostao udovac, u Beogradu je 1912. godine zakupio zgradu Uprave monopola i otvorio bolnicu. Snabdeo ju je inventarom, lekovima, hranom. Iz Nemačke je doveo poznatog lekara Kacenelenbogena iz Nemačke, a tu je radila i dr Draga Ljočić, prva žena lekar u Srbiji. Hrana za bolnicu se spremala u njegovoj kući, a supruga Naka bila je glavna bolničarka. Darodavac je stalno obilazio ranjenike i svakog je ispratio darovima. Kasnije je sve iz bolnice poklonio Srpskom crvenom krstu. Odbio je priznanja koja su mu zbog zasluga dodeljivana, ali je dopustio da njegova supruga primi Krst milosrđa. Anastasija Spasić, kći trgovca i počasnog srpskog konzula u Oršavi, bila je plemenita i obrazovana žena koja je kod svog supruga presudno uticala da postane jedan od najvećih srpskih dobrotvora. U teškim danima na početku Prvog svetskog rata predložila mu je: "Spasiću, nemaš u vojsci ni sina ni brata, dobro bi bilo da nekako pomogneš tolikim unesrećenim vojnicima". Njen suprug je u leto 1915. pisao ministru prosvete i crkvenih poslova i poručio: "Na ovom što još uvek živim i što moje imanje opet gledam zahvalan sam prvo Bogu pa iza Boga odmah srpskoj vojsci. Zato hoću srpskoj vojsci da se zahvalim na našem spasenju i na našoj slavi koju nam je donela, na taj način što odmah predajem svoje imanje u Beogradu na uglu ul. Knez-Mihailove i Vuka Karadžića br. 37 kao svoju Zadužbinu, kao svoj prilog Srpskom narodnom invalidskom fondu Sveti Đorđe". Ubrzo zatim, ukazom kralja Petra Karađorđevića osnovana je ova zadužbina. Krajem 1915. godine, već veoma star i oboleo, Spasić se povukao u Atinu, pa na Krf, gde je umro posle svega tri dana, 28. novembra 1916. godine. Supruga Naka je uspela sedam godina kasnije da njegov kovčeg prenese u još jednu njegovu zadužbinu, na Topčiderskom groblju u Beogradu.

Dve decenije uspeha


 Najveći srpski dobrotvori 259378_081721s2_if


Nikola Spasić je još 1912. napisao testament i predao ga na čuvanje Narodnoj banci. Tu u glavnim crtama odredio da se za još nepodignut hram svetog Save na Vračaru pokloni najveće zvono, da se podigne bolnica u Beogradu i još dve, "gde je najpotrebnije" kao i dom za iznemogle i sirote građane. Svu ostalu ogromnu imovinu, nepokretnosti, gotovinu i hartije od vrednosti ostavio je za "opšte privredne ciljeve". Prijatelji su Naku nagovarali da ospori testament i sama preuzme upravu nad zadužbinom svog muža, ali je ona odgovorila: "Spasićeva želja je zakon za ceo svet pa zar može da ne bude i za njegovu udovicu." Zadužbina Nikole Spasića je zbog raznih administrativnih prepreka počela da radi tek 1922. godine. Zadužbinsko odeljenje Ministarstva prosvete je od slikara Uroša Predića naručilo portret Spasićev portret, rađen na osnovu fotografija, kako bi ga pridružila galeriji srpskih dobrotvora. Od zadužbinskih prihoda sazidana je palata Spasićeve zadužbine u Knez Mihailovoj ulici 47, izgrađene su Gradska bolnica na beogradskoj Zvezdari, bolnica u Kumanovu i Krupnju, Dom za iznemogle i sirote u Knjaževcu. Zadužbina je osnivala pokretne domaćičke škole i značajno potpomagala poljoprivredu. Iz Drugog svetskog rata Spasićeva zadužbina je izašla gotovo neoštećena, ali je njena imovina, kao i sve ostale, nacionalizovana.



Trgovci se utrkivali

Za porodičnu kuću Nikole Spasića na beogradskom korzou sve je, od građe do nameštaja, stiglo iz Beča. Trgovci su se utrkivali ko će mu ponuditi što otmenije stvari. Najpoznatiji beogradski juvelir Mihailo M. Petković uvek je prvo Spasiću donosio bečki nakit da izabere najlepše komade za suprugu, pa tek onda u radnji izlagao preostalo.


Crni utorak

Kada je 1902. u Beogradu osnovan Glavni odbor četničkog pokreta za oslobađanje juga Srbije, pridružio se i Nikola Spasić. Prva četa dobrovoljaca je krenula u borbu maja 1904. godine. Spasić je bio sujeveran, i tražio je da se odloži dan polaska, jer velike poslove ne valja počinjati u utorak. Bio je baš utorak kada je u Beograd stigla strašna vest: tog dana su svi u četi izginuli u borbama na Četircima. Posle ovoga, Spasić se zauvek se povukao iz politike.

vesti online

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Najveći srpski dobrotvori Empty
PočaljiNaslov: Re: Najveći srpski dobrotvori    Najveći srpski dobrotvori Icon_minitime12/4/2014, 10:04 pm

Najveći sprski dobrotvori (12): Milioni za maticu


Veliki srpski rodoljub Mihajlo Pupin Idvorski nije bio poznat samo kao naučnik svetskog glasa, nego i jedan od najvećih dobrotvora obrazovanja i kulture u matici.


 Najveći srpski dobrotvori 259595_081821s1_if

Veliki naučnik i rodoljub: Mihajlo Pupin kraj jednog od svojih brojnih patenta

Prvi dobrotvorni fond je osnovao 1914. pod imenom Pijade Aleksić-Pupin, u znak sećanja na majku Pijadu, koja mu je utrla put do Amerike gde je postigao ogroman naučni uspeh. Svake godine iz tog fonda su na Svetosavskim akademijama nagrađivani najbolji učenici iz oblasti književnosti, istorije, ali i guslarstva sa pesmama koje je prikupio Vuk Stefanović Karadžić, kako je Pupin naglasio u osnivačkom aktu Zadužbine.

Sećanje na bližnje
Rođen u Idvoru 1858, malom banatskom selu za koje je kasnije govorio da se nije moglo naći ni na geografskoj karti, Mihailo se već u osnovnoj školi željom za učenjem izdvajao od ostalih đaka. Na nagovore majke, otac Konstantin ga je poslao u više razrede u Pančevo, a tamošnji učitelji ga preporučili za studije u Pragu.



Želeći da krene stopama fizičara, naročito istraživača elektriciteta, mladić je doneo smelu odluku. Sa malo novca koje je imao, 1874. kupio je brodsku kartu za Njujork, gde nikoga nije poznavao. Izdržavajući se na razne načine, pa i kao seoski i fabrički radnik, pet godina kasnije Pupin je položio prijemni ispit za studije na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku. Nekoliko godina kasnije, odličnom diplomcu je fakultet ponudio stipendiju za Univerzitet u Kembridžu, u Velikoj Britaniji.


 Najveći srpski dobrotvori 259596_081821s2_if

Nije zaboravio zavičaj:
Narodni dom Mihajla Pupina i Ifvoru

Putovanje je produžio ka Nemačkoj i na Berlinskom univerzitetu 1889. odbranio doktorsku disertaciju. Kako je obećao, vratio se na Kolumbiju i preuzeo katedru za matematiku, ali tu nije bio samo profesor. Znatan deo radnog dana provodio je u laboratorijama. Proslavio se izumima u telekomunikacijama, radio u tehnici i radiologiji. Imenovan je za predsednika Akademije nauka države Njujork i izabran za člana Nacionalne akademije SAD.



Tokom Prvog svetskog rata u Americi je organizovao dobrovoljce i prikupljao pomoć za Srbiju i Crnu Goru.



Posredstvom Crvenog krsta poslao je pomoć vrednu 140 miliona dolara. Svojom ličnom imovinom garantovao je isplatu oružja obezbeđenog za srpsku vojsku pred odsudne bojeve na Solunskom frontu. Fond sa svojim imenom Pupin je osnovao 1926. i namenio ga pomoći crkveno-školskoj opštini u rodnom Idvoru, srpskom društvu Privrednik i vojvođanskim đacima na poljoprivrednim školama. Fond je ukazom odobrio kralj Aleksandar Karađorđević.



Mihajlo Pupin uložio je i milion dolara u osnivanje zadužbine pri Narodno-istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu odakle su se kupovala srpska umetnička dela za muzej i izdavanje publikacija srpskih starina. Ova zadužbina je osnovana 1932, a odlukom osnivača, rukovođenje je Srpskoj kraljevskoj akademiji nauka. Odatle su se pomagala objavljivanja dela iz književnosti i arheologije, monografija o manastiru Dečani i finansirana arheološka istraživanja. Rodnu grudu je Mihajlo Pupin poslednji put posetio 1921. godine.


 Najveći srpski dobrotvori 259597_081821s3_if

Jovan Jovanović

Umro je 1935, a posle Drugog svetskog rata njegovi fondovi su doživeli žalosnu sudbinu svih srpskih zadužbina i zadužbinara, koji su nestali u zaboravu naroda.


U to doba, prvih decenija 20. veka postojalo je u Srbiji više od 30 fondova koje su osnivali dobrostojeći ljudi iz raznih ličnih razloga, a koji nisu pripadali krugu poznatih i slavnih Srba. Ovakvih fondova bilo je u Mladenovcu, Vršcu, Požarevcu, Novom Sadu, Senti, Jagodini, Natalincima, Selevcu, Cerovcu, a jedan se posebno isticao u srpskoj prestonici.



Kada je Milutin Lacković, učenik drugog razreda gimnazije u Beogradu, nesrećnim slučajem poginuo, neutešni roditelji Vladimir i Mileva našli su smisao daljeg življenja u tome što će činiti dobro tuđoj deci. Otac Vladimir, poznati beogradski sudija i vlasnik ugledne advokatske kancelarije, bio je imućan čovek. Sa suprugom je osnovao 1911. godine Fond za odevanje siromašnih đaka nižih razreda gimnazije i Realke u Beogradu i nazvao ga imenom preminulog sina.



U fond su uložili 2.000 zlatnih dinara i imanje sa tri stambene zgrade na uglu današnjih Terazija i Sremske ulice. Fond Milutin Lacković je oživeo ukazom kralja Petra Prvog 1914. godine, a jedan od upravnika bio je Slobodan Jovanović, čuveni pravnik, istoričar i političar, tada profesor Beogradskog univerziteta. Ovakvih fondova, proisteklih iz raznovrsnih motiva, bilo je početkom 20. veka tridesetak, u Mladenovcu, Vršcu, Požarevcu, Novom Sadu, Senti, Jagodini, Natalincima, Selevcu, Cerovcu.


Blagodarnost materi

U osnivačkom aktu Fonda Pijade Aleksić-Pupin, darodavac je otkrio šta ga je navelo na ovaj korak: želeo je da izrazi "blagodarnost materi koja ga je pod teretom teških žrtava uputila iz seoske škole u višu varošku školu, mada sama u svom detinjstvu nije videla ni seosku školu niti je ikad imala prilike da izuči veštinu pisanja i knjige. Ja sam uveren da danas ima veliki broj takvih srpskih matera u novooslobođenim krajevima, pa zato rado otkidam od mojih usta da njima malo olakšam teret školovanja njihovih sinova."


Borba za Banat

Na Londonskoj mirovnoj konferenciji 1913. godine Mihajlo Pupin je nesebično pomagao srpsku delegaciju i tada je, samo zahvaljujući njegovim ličnim vezama sa američkim predsednikom Vudroom Vilsonom, Srbiji pripao deo severnog Banata iako je taj deo odlukom velikih sila već bio namenjen Rumuniji. Pupin je učestvovao i na mirovnoj konferenciji održanoj u Parizu 1919. godine, braneći stavove i namere nove države južnih Slovena u kojoj se najzad našao i njegov Idvor.


Zadužbinu Jovanijanum je osnovao 1908. godine Jovan Jovanović, lekar iz Vlasotinaca, inače rođeni Smederevac. Dok je bio đak izdržavao se službujući po boljim kućama i podučavajući slabije đake. Taman što je krenuo na studije prava, doživeo je dva teška udarca sudbine koja su mu najverovatnije odredila dalji životni put.



Najpre mu je umrla najmilija sestra Sava, ostavivši tek rođene kćeri Anastasiju i Persidu, o kojima se Jovan doživotno starao. Potom je ostao i bez voljene devojke Smilje, lepotice iz ugledne kuće Milosavljevića. Smilja je umrla, kako je Jovan do kraja života tvrdio, zbog nebrige lekara. Umesto da postane pravnik, on je kao državni pitomac otišao u Beč i tamo završio studije medicine. Sa diplomom Bečkog univerziteta dr Jovan Jovanović se vratio u Beograd, ali ga tu više ništa nije vezivalo.



Sa mladalačkim žarom odlučio je da se posveti plemenitom cilju, borbi protiv zaostalosti i primitivizma, vradžbina i nadrilekarstva najpre u knjaževačkom, a potom i timočkom, vranjskom i pirotskom okrugu. U ratnim godinama je kao sanitetski poručnik odlikovan Spomenicom i Medaljom kralja Petra Prvog.



Umro je 1909. u Karlovim Varima tražeći lek za svoje bolesti. Telo dr Jovana Jovanovića je preneto u Beograd i sahranjeno na Novom groblju u Beogradu uz velike državne počasti.


Poseban zadatak
Doktor Jovanović je testamentom odredio osnivanje Jovanijanuma, za školovanje lekara i pravnika, štampanje naučnih dela i nagrađivanje vrednih akademskih rasprava. Ova zadužbina je imala i poseban zadatak, da izdržava bolesne i sirote devojke, pa je u tu plemenitu svrhu dobar deo fonda potrošen u Smederevu, Vranju i Vlasotincu. Godine 1946. godine Jovanijanum se pretopio u Fond za nauku. Razdoblje nacionalizacije u Federativnoj narodnoj republici Jugoslaviji, koje se proteglo više od decenije, do 1957. godine, gotovo da je uništilo sve tragove raširenog srpskog zadužbinarstva, ostavljajući zgrade kojima je odavno promenjena namena, dok su bogati fondovi nestali u nepovrat, kao i imena nekada poznatih i poštovanih darodavaca.

vesti online

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Najveći srpski dobrotvori Empty
PočaljiNaslov: Re: Najveći srpski dobrotvori    Najveći srpski dobrotvori Icon_minitime16/5/2014, 9:48 pm

„НЕЋЕ СВЕ ШТО САМ ЈА УМРЕТИ”



„Дубоко верујем да сва моја браћа морају чинити напоре на свом усавршавању, а радећи тако, усавршавају наше друштво. Тај труд, тај богомдани дар да изграђујемо сами себе и сопствени карактер је снага у коју ја верујем”, говорио је чувени српски индустријалац и добротвор



 Najveći srpski dobrotvori 02-01


Ђорђе Вајферт

Немац по пореклу, свом народу, како је називао српски народ с којим је живео и радио, подарио је небројена добра. Осим великог прегалачког рада, који му је обезбедио место једног од најбогатијих људи свог доба, Ђорђе Вајферт био је велики добротвор и задужбинар, отац српске индустријализације, банкарства, али и зачетник многих рудника у Србији. Оно по чему је најпознатији било је пиво „вајферт”, које се и данас производи.
Забележено је да је за живота био и богат и сиромашан, али никада одвојен од свог народа. Градио је болнице, школе, амбуланте, радничке станове, цркве, помагао културне установе.


Брига за раднике

Ђорђе Вајферт рођен је у Панчеву 15. јуна 1850. године. Мајка Ана и отац Игњат били су Немци, католици и грађани Мађарске, која је у то доба била део Аустроугарске царевине. Завршио је немачку основну школу и мађарску гимназију у Панчеву, а трговачку академију у Будимпешти. Породица га је потом послала у пољопривредну школу у Минхену, где је специјализовао технологију прављења пива. У међувремену, породични посао у производњи пива у Панчеву нагло се ширио, па је изграђена нова пивара на Топчидерском брду у Београду. Предата је на управљање младом Ђорђу Вајферту који се преселио у Београд и 1873. године оженио Маријом Гиснер.
Он је брзо схватио да је највећа тешкоћа у прављењу пива зависност од угља, који се користи за његову производњу. Кренуо је да тражи богата налазишта и врло брзо добио концесију на рудник угља у Костолцу. Хроничари кажу да је ова почетничка срећа пробудила у Вајферту страст за рударством. Отворио је мноштво рудника који су се, у већини случајева, показали непрофитабилним, па је 1895. године био у великим тешкоћама. Забележено је да се на „београдској калдрми” говорило – дужан као Вајферт.
Упорност и страст за копањем руде ипак су уродиле плодом. Вајфертови инжењери открили су на подручју села Бор најбогатије налазиште бакра у Европи. Током неколико година сеоце је постало велики рударски град, а Ђорђе Вајферт најбогатији човек у Србији. Назван је оцем српске рударске индустрије.
Отворио је једанаест рудника, међу којима је био и рудник живе на Авали, олова Рупље, као и злата Рукмалне. Финансијски успех с рудницима омогућио му је да прошири и пиварско предузеће, па је отворио погоне у Сремској Митровици и Нишу, а његово пиво постало је најпознатије у Србији. Забележено је да је Вајферт био у много чему испред свог времена, па и по понашању према својим радницима. Људе и градове повезивао је градећи пруге и путеве, умрежавајући тако и своје руднике с главним лукама и трговинским средиштима. Саградио је радничка насеља, школе, болнице, цркве и млинове и остало је упамћено да је био први фабрикант који је својим радницима плаћао боловање. Тврдио је да му је била жеља да оствари однос између послодавца и запосленог као у оквиру једне велике породице.
Година 1873. по много чему је била значајна за Ђорђа Вајферта. Те године постао је држављанин Србије и помагао развој државних установа после стицања независности од турске власти. Један је од оснивача Српске трговинске коморе и њен први председник, као и један од оснивача и први гувернер Народне банке Србије. Стварању централне српске финансијске установе противила се влада краља Милана Обреновића, али је Вајферт с групом српских банкара успео 1884. године да отвори централну банку, постане њен први гувернер и на том положају остане до 1926. године. Тврди се да је он поставио темеље савременог банкарства у Србији крајем 19. века. По завршетку Првог светског рата, 1919. године, гувернер Вајферт радио је на претварању Народне банке Србије у Народну банку Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), као и на учвршћивању динара у стабилну европску валуту. Забележено је и да је током Првог светског рата руководио српском централном банком из Марсеја и тако сачувао ту установу, њене основне делатности и највећи део њене имовине. После рата претворио је Народну банку Србије у емисиону установу Краљевине СХС. Из Француске је помагао српској војсци на Солунском фронту, а по окончању рата вратио се у Београд и свесрдно приступио обнови престонице.
Био је вредан и у својој масонској ложи, где су га ословљавали са Брат Ђуро. Забележено је да је писао ћирилицом, па је постао познат и његов потпис. Његови савременици записали су да је дужности обављао скромно и умерено, а да је најбољи епитаф за његов живот и рад онај који гласи: „Нон омнис мориар”, односно „Неће све што сам ја умрети.”


На одру медаља за храброст

Ђорђе Вајферт није био члан ниједне политичке партије у Србији, али је учествовао у политичком животу. Током српско–турског рата 1876–1878. године био је добровољац у српској коњици, а од његовог новца који је поклонио војсци купљени су први топови за артиљеријске јединице. За показану храброст у преношењу порука између јединица под непријатељском ватром одликован је медаљом за храброст. По његовој изричитој жељи, од свих одликовања које је током живота добио, кад је умро, 1937. године, у ковчег крај његовог тела стављена је једино та медаља. У свему што је радио покушавао је, забележили су хроничари, да успостави равнотежу, па је тако у време Тимочке буне 1883. године ризиковао живот покушавајући да код краља Милана Обреновића издејствује да се смртне казне за побуњенике преиначе у казне затвора. То му је пошло за руком што је био пут за заустављање крвопролића у Србији.
Током Балканског рата 1912. године, у време велике оскудице хране у Београду, Ђорђе Вајферт платио је да се набави 60.000 векни хлеба подељених сиромашним београдским породицама. После рата основао је Фондацију свети Ђорђе, која се бавила прикупљањем новчане помоћи за ратне ветеране и војне инвалиде.
Петнаестак година раније помогао је оснивање друштва Краљ Стефан Дечански, које се бавило смештајем и образовањем глувонеме деце. До краја живота био је један од главних добротвора те установе и њен доживотни почасни председник. Заједно с Единбуршким саветом шкотских жена и Лондонским саветом шкотских жена, Вајферт је финансирао изградњу Болнице за жене и децу у Тиршовој улици у Београду. Поклонио је и земљиште за изградњу зграде тадашњег Београдског женског друштва, а доста новца издвојио је и за изградњу зграде Српске академије наука и уметности. Музеју Београда оставио је велику збирку слика, а вредну нумизматичку збирку од преко 14.000 новчића поклонио је Београдском универзитету. Ова збирка старогрчког и римског новца и данас се сматра једном од најбогатијих у свету.
Вајферт је саградио и две цркве. Реч је о римокатоличкој Цркви свете Ане у Панчеву, као и православној Цркви светог Ђорђа у Бору. Кад је Вајферт умро, католички бискуп у Панчеву није дозволио да буде сахрањен на гробљу цркве коју је саградио с обзиром на то да је био слободни зидар (масон).



 Najveći srpski dobrotvori 02-03

Наслона страна каталога Нумизматичке збирке коју је Вајферт поклонио Београдском универзитету

ПОКЛОН УНИВЕРЗИТЕТУ
Александар Васиљевич Соловјев
Наслона страна каталога Нумизматичке збирке коју је Вајферт поклонио Београдском универзитету


Сакупљањем старих новчића почео је да се бави Хуго Вајферт, млађи брат Ђорђа Вајферта. „Величанствено благо римских златних медаљона”, које је сакривала једна њива у Борчи, брзо се увећавало кад се у сакупљање укључио и старији брат, откупом старих новчића из доба од 239. до 256. године из околине Виминацијума. После Хугове преране смрти, у сакупљање старих новчића укључио се и отац Игњат, а после очеве смрти сва брига о ретком благу прешла је на Ђорђа Вајферта. Склоњена у бечки Доротеум, збирка је преживела Први светски рат и, по Вајфертовој жељи, 1923. године поклоњена Универзитету у Београду.
Збирка се данас налази у оригиналној посебној каси коју је за њу предвидео дародавац Вајферт.
„С примерцима монетарних емисија свих периода ковања, од антике до савременог доба, високонаучно вреднована, она је извор за решавање многих питања која поставља нумизматика”, записали су писци књиге „Добротвори београдском универзитету”.
Највећи део нумизматичке збирке поклоњене Универзитету у Београду припада римском републиканском и царском ковању, као и емисије грчких градова на Балкану, Сицилији и јужној Италији, ковање македонског краља Филипа ИИ и Александра Великог. Ту су и збирке келтског новца, такозваног рудничког новца 2. века, кованог за руднике у Горњој Мезији, Далмацији, Панонији. У збирци је и значајан фонд византијског новца од 5. века до пада Цариграда, као и примерци средњовековних фризашких пфенига и европских талир.


Љиљана Миленковић
Забавник

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Najveći srpski dobrotvori Empty
PočaljiNaslov: Re: Najveći srpski dobrotvori    Najveći srpski dobrotvori Icon_minitime24/6/2014, 10:05 pm

ШОЉИЦА СА ОРМАНА РОДОЉУБА
Јован Вујић



Велепоседник из Сенте поклонио је 10.000 књига Универзитетској библиотеци, а Универзитету у Београду галерију с 250 уметничких дела



 Najveći srpski dobrotvori 02-01


Пола века сакупљао је слике, књиге, предмете националне уметности

Прошло је 147 година од рођења великог српског добротвора и задужбинара Јована Јоце Вујића, али упркос времену, његово доброчинство памти се до данас. Овај велепоседник из Сенте омогућио је, поред других добротвора, да Универзитетска библиотека има изузетно ретке књиге и брошуре. Библиотека коју је поклонио Универзитетској библиотеци у Београду има 4911 инвентарских бројева с преко 10.000 књига, часописа и брошура корисних за проучавање историјских, културних, али и војних прилика овог простора. Стога је с разлогом добила назив „Најпотпунија Сербика”.


Брига потомака

У библиотеци се налазе „старе српске и глагољске књиге, дубровачке и хрватске, листови и часописи од 18. до краја 19. века. У њој има дела на латинском, немачком и мађарском језику, писаних у 16, али и у 17. и 18. веку. Само из 16. века у њој је 25 књига, међу којима су и ретка издања из млетачке штампарије Божидара Вуковића Подгоричанина, као што је „Празнични минеј” из 1538. године, али и дела из 17. века, од чега је преко 50 домаћих и страних аутора попут, примера ради, Халкокондилове „Историје Турака” из 1650. године или „Путовања” Едварда Брауна из 1686. године. „Најпотпунија Сербика” поседује и око 200 књига из 18. века, међу којима је и први српски буквар из 1739. године, као и први српски часопис „Славено-сербски магазин” из 1768. године. У библиотеци се налази и преко 900 књига из разних области, најчешће првих издања из прве половине 19. века.
Поклањајући библиотеку, велепоседник Јован Вујић поклонио је и своју богату архивску грађу са око 4000 докумената, подељених у четири целине. У једној се налазе 272 писма из 18. века, у другој је 1427 докумената о преписци кнеза Милоша Обреновића, док трећу групу архивских докумената чини преписка Косте Анастасијевића, српског агента у Букурешту. Посебно је занимљив део архиве који се односи на преписку познатих и мање познатих личности новијег доба, где има око 2000 докумената. Реч је о преписци Христофора Жефаровића, Илије Гарашанина, Љубомира Ненадовића, Вука Стефановића Караџића, Јоакима Вујића, Радоја Домановића, Јанка Веселиновића, Јована Јовановића Змаја и других. Посебну групу докумената чине војни и политички извештаји и отворени и шифровани телеграми из српско–турског рата 1875–1878. године и из ратова од 1912. до 1918. године.



 Najveći srpski dobrotvori 02-02

Музеј Јована Вујића у Сенти и данас својим уметничким богатством изазива пажњу

Први приватни музеј
Александар Васиљевич Соловјев
Музеј Јована Вујића у Сенти и данас својим уметничким богатством изазива пажњу


О жељи да своју библиотеку учини доступном јавности, Вујић је 1931. године обавестио ректора Београдског универзитета, а већ следеће године она је пренета из његове родне куће у Сенти. Није дочекао да се оствари и његово друго завештање: да се збирка уметничких дела српских мајстора пренесе и уреди као Галерија Универзитета у Београду. За то су се побринули његов син Јован и кћерка Даринка 1940. године, шест година после очеве смрти. Вујићеви наследници очекивали су да ће бити испуњени договорени услови – да се збирка уметничких дела претвори у галерију која би носила име „Галерија Јоце Вујића, велепоседника из Сенте”, као и да се смести у свечаној сали Техничког факултета у тадашњој Александровој улици број 73, док се не сагради музеј Универзитета у који би галерија била пренесена као засебна целина. Вујићев захтев био је и да се ни у ком случају не смеју раздељивати или отуђивати дела из поклона, као и да се он (поклон) што пре уреди и преда јавности. Захтевао је и да се сачини каталог слика у који би се унела историја настанка збирке, историјски и критички приказ, као и све појединости о сликарима и њиховим делима.
До испуњења Вујићевог завештања није дошло стицајем разних околности, али му се Универзитет одужио још за његовог живота. На основу фотографије урађен је портрет Јована Вујића и постављен у свечаној сали Ректората, о чему је Урош Џонић, управник Универзитетске библиотеке, писмом обавестио дародавца: „У Ректорату већ постоји Ваш портрет. Израдио га је у боји, према фотографији, Боривоје К. Раденковић, учитељ вештина Техничког факултета. У соби где је Ваша библиотека, доћи ће, бар се надам, доцније, који други портрет”… „Политикин Забавник” је проверио – тог портрета данас у Ректорату нема, а дела из поклоњене збирке за универзитетску галерију предата су 1949. године Народном музеју на чување због лоших услова њиховог смештаја на Техничком факултету, који је током бомбардовања у Другом светском рату претрпео велика разарања. Тако је од 250 уметничких дела, колико је Универзитет примио од породице Вујић, Музеј преузео 229, од чега је пет одмах „расходовано” због великих оштећења. Та збирка данас се у Музеју води под ознаком НМ ЈВ (Народни музеј, Јоца Вујић), а до данас су сва дела рестаурисана и значајна су основа за изучавање српске уметности 18. и 19. века.
Вујић је скоро пола века прикупљао слике, археолошке предмете, старо оружје, књиге, уметничке предмете националне уметности. Део своје сликарске колекције завештао је Матици српској, где су се нашла дела домаћих сликара Христофора Жефаровића, Теодора Крачуна, Захарија Орфелина, Теодора Илића Чешњара, Константина Данила, Стеве Тодоровића, Ђорђа Крстића, Ђуре Јакшића и других. Међу поклоњеним сликама је и чувена слика Ђуре Јакшића „Жена у плавом”. Своје збирке сам је стручно обрадио и пописао у каталогу за свој приватни музеј, истовремено и први приватни музеј у нас. Налазио се у његовој кући у Сенти. Дела су систематизована по групама у четири одељка. Реч је о Галерији слика са 375 дела, потом је ту био одељак Вајарских радова са осам дела, 59 цртежа, 983 штампаних слика, фотографија и цртежа, као и 180 експоната, почев од оружја, преко накита, гусала, посуђа и народних радова.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Najveći srpski dobrotvori Empty
PočaljiNaslov: Re: Najveći srpski dobrotvori    Najveći srpski dobrotvori Icon_minitime4/10/2014, 9:24 pm

Из љубави миломе роду
Сава Поповић Текелија



Био је први наш доктор права, оснивач Текелијанума, задужбине за школовање сиромашне деце, председник Матице српске, добротвор, племић, трговац и ктитор. Име му је Сава Поповић, али је познатији као Сава Текелија, како се представљао и његов деда Јован Поповић, банатски племић и ратник



 Najveći srpski dobrotvori 02-01


Сава Поповић Текелија

Сава Текелија рођен је 1761. године у Араду, у Банату, а умро 1842. године у Пешти. Основну школу завршио је у родном Араду, тадашњој Хабзбуршкој монархији, а данашњој Румунији. Гимназију је учио у Будиму, а права дипломирао у Пешти. Годину дана по завршетку студија постао је Doctor juris „не само от Србаља, него и от Маџара”. Историчари су забележили да је био први Србин доктор права који није био професор универзитета. Докторску тезу написао је и одбранио на латинском језику и касније објавио као књигу. Незадовољан својим утицајем повукао се из угарске државне службе и више пажње посветио свом народу. Није му била страна замисао да себе види на челу ослобођене српске државе, а размишљао је и о уједињењу Јужних Словена којима би био на челу.
Као пријатељ и присталица Доситеја Обрадовића, Сава Текелија је схватио да је образовање младих генерација покретач развоја српског друштва, па је одлучио да оснује задужбину за ту намену. Био је то чувени Текелијанум, основан 1838. године у Пешти с циљем да школује сиромашне и најбоље српске ђаке и студенте из свих крајева где су живели Срби. Била је то прилика за пружање подршке просвећивању Срба који су насељавали крајеве северно од Сремских Карловаца и Новог Сада до Сентандреје и Пеште. Сматра се да је – после настанка првог позоришта, 1812. године, и Матице српске, основане 1826. године – Текелијанум трећа званично најважнија установа Срба у Угарској.

Против Вука

„Из једне једине љубови миломе ми роду”, како је говорио, Сава Текелија је 1838. године за 50.000 форинти купио трошну, али велику кућу надомак српске цркве у Пешти, у улици Великог крста број 276, данас Вереш Палне. Кућу је дао Матици српској „на сохрањеније, содержаније и надсмотреније” (на чување, одржавање и надзор), а од ње је заузврат затражио да се не приклони новотаријама у језику и књижевности, посебно оним везаним за реформе Вука Стефановића Караџића.
Касније је Текелијанум обухватао девет кућа у Араду, једну зграду у Пешти, као и 28 јутара земље. У почетку је у дом примљено дванаест питомаца којима је био обезбеђен стан, огрев, послуга, по три фунте лојаних свећа за семестар и по стотину форинти за храну и универзитетске таксе. Историчари су забележили да је надзор над ученицима обављао лично Текелија. Водио је бригу о сваком питомцу, куповао неопходне ствари, а неки тврде да је својеручно пунио сламарице и увече закључавао капију. Убрзо је Текелијанум постао стециште интелектуалних снага, па су га савременици одмила називали „Пантеоном”. Хроничари су сведочили да су се управо ту зачеле бројне духовне замисли и подухвати, па и она да пештанска и пожунска омладина штампа књигу својих стихова. О томе су, забележено је, бринули Светозар Милетић и Јован Ђорђевић. Под насловом „Славјанска књига”, 1847. године појавио се својеврсни песнички, али и политички манифест ондашњих напредних Срба. Већ наредне године, на темељу ове књиге, осморица угледних „текелијанаца” определила су пештанско-будимску омладину за идеје Вука Караџића.
Један од надзорника Текелијанума био је и познати српски песник Јован Јовановић Змај који је у то време завршавао студије медицине. У овом познатом стецишту српске интелектуалне елите боравили су, између осталих, Богдан Гавриловић, потоњи ректор Београдског универзитета и председник Српске краљевске академије наука, Радивој Кашанин, светски познат српски математичар, Марко Малетин, уредник Летописа и секретар Матице српске, Вељко Петровић, књижевник и председник Матице српске, Лазо Томановић, публициста и председник владе Црне Горе. У Текелијануму је три године становао Никола Тесла, као и песник Лаза Костић који је „текелијанцима” 1860. године помогао да оснују културно друштво „Преодница” које је деловало све до 1876. године да би, четири лета касније, било основано ново, под називом „Коло младих Срба”.



 Najveći srpski dobrotvori 02-02


Стари Текелијанум

Помагао и Мађаре

Између два светска рата Текелијанум није радио пуном снагом, да би у току Другог светског рата школовао тридесетак питомаца, при чему је половина имала стипендију. Ипак, време после Другог светског рата Текелијануму је нанело најтежи ударац. Кад је 1952. године зграда национализована, Текелијина задужбина привремено је престала с радом. Ипак, у другој половини деведесетих година, тачније 1996. године, мађарска власт донела је одлуку да се, у поступку денационализације, половина зграде врати Будимској епархији Српске православне цркве. Враћено је око 8600 квадратних метара. То је омогућило обнову задужбине Саве Текелије.
У згради Текелијанума била је смештена и Матица српска све до пресељења у Нови Сад 1864. године. Она је, иначе, управљала Текелијанумом од његовог оснивања до 1878. године кад ју је власт приморала да управу над задужбином уступи Српској православној цркви у Пешти. Од 1902. године о задужбини Саве Текелије старао се српски народно-црквени саборски одбор. Духовни надзор, укључујући и избор питомаца, припао је посебно именованом телу под називом Патронат. У Текелијиној задужбини, осим интерната за студенте, био је предвиђен и простор за Матицу српску, док је приземље било намењено штампарији. Текелија је и себи оставио једну собу у којој је одседао за време боравка у Пешти. Текелијанум је временом постао основ за школовање младих и даровитих српских студената, а као потврда за то служи и податак да је само у раздобљу од 1838. до 1914. године у њему боравило и школовало се око 350 ученика и студената.
Сава Текелија несебично је помагао српски, али и мађарски народ, тако да је с разлогом сматран једним од наших највећих доброчинитеља свог доба. Без обзира на то што се није слагао с језичким реформама Вука Караџића, одвајао је средства за његове издавачке подухвате. Приличне суме поклањао је и Мађарској академији наука, као и Реформаторском колегијуму у Дебрецину. Матица српска га је 1826. године изабрала за почасног председника и на том месту остао је до смрти. Умро је без потомства, разочаран неуспелим позним браком. Имања је оставио у добротворне сврхе желећи да се та средства усмере за школовање младих Срба у војној, инжењерској струци, за свештенички позив, као и за високошколске студије уопште. Нажалост, после његове смрти 1842. године, те жеље споро су оствариване јер је његова удовица силним тужбама желела да задржи сву имовину. Томе се супротставила Матица српска и успела да добар део његове имовине сачува.


СВЕСТРАНОСТ
Хроничари су забележили да је Сава Текелија, осим што је био велики добротвор српског народа, био и врло свестран човек. Наводе да је био прави полиглота, да је свирао флауту, али да му је основна струка било право. У књижевности је оставио трага својим „Мемоарима” који су, како наводе стручњаци, занимљивији као сведочанство доба у ком су настајали него као уметничко дело. Забележено је да се Текелија читавог живота залагао за бољи положај Срба у Угарској и њихов просветни и културни напредак. Недавно је Матица српска из Новог Сада објавила његову докторску дисертацију коју је написао и одбранио на латинском језику.

ГРОБ У АРАДУ
Сава Текелија умро је 1842. године у Пешти, а гроб му се данас налази у цркви Светог Николе у Араду. На источној капији црквене порте сачуван је натпис од кованог гвожђа који говори да је 1819. године Сава Текелија ту капију даровао цркви. Чланови његове породице управљали су црквом до 1844. године, све док им се није угасила мушка лоза. Године 1861. одржана је прослава стогодишњице рођења великог српског добротвора кад је, поред неколико објављених књига њему у част, искована и пригодна медаља с ликом Саве Поповића Текелије.

Љиљана МИленковић
Zabavnik

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Najveći srpski dobrotvori Empty
PočaljiNaslov: Re: Najveći srpski dobrotvori    Najveći srpski dobrotvori Icon_minitime22/1/2016, 9:09 pm

Kраљица Наталија Обреновић

РУДНИЦИ ЗЛАТА УНИВЕРЗИТЕТУ НА ДАР


Београдски универзитет поседује тапије о власништву 8428 хектара шума и два рудника злата у околини Мајданпека, али не и наследство




Краљица Наталија

„Ја сам бивша краљица Србије Наталија Обреновић... Није хумано то што радите. Коњ је живо биће које осећа бол...” Овако је, према романсираној биографији, „грофица од Рудника”, а заправо несрећна српска краљица у прогонству, открила једном кочијашу ко је. Претходно се побунила што тај кочијаш жестоко бичује свог коња. Кад је он љутито замахнуо бичем према њој упитавши ко је она да га критикује што туче свог коња, бивша српска краљица морала је да каже ко је. До тог тренутка за све у својој околини била је грофица од Рудника која живи у католичком манастиру. Да је бивша краљица недуго после тога сазнале су и сестре из манастира Сен Дени у коме је умрла 5. маја 1941. године. Почива на гробљу Ларди поред Париза.

Од поклона само тапије и 2,5 хектара

Била је једини наследник краљевског имања после смрти свог сина Александра Обреновића, који је убијен 29. маја 1903. године заједно са супругом, краљицом Драгом. Краљица Наталија желела је имовину да поклони породици Јаковљевић, потомцима Јакова Обреновића, али како они поклон нису смели да приме будући да је у време поклона на власти била династија Карађорђевић, то је своје велико имање завештала Универзитету у Београду. Њен тестамент још није отворен.
Београдски универзитет поседује тапије о власништву 8428 хектара шума и два рудника злата у околини Мајданпека, али не и наследство. „Пропали су сви покушаји да вратимо имовину Универзитета. Једино што део од око 2,5 хектара користи Шумарски факултет. Остало наследство користе ’Србијашуме’. На том земљишту имамо руднике злата Благојев камен и Света Барбара”, каже Јасмина Кабадаја, руководилац Одсека за имовину при Универзитету у Београду. На основу књиговодствене процене из 1939. године, поклон краљице Наталије београдским студентима вредео је седамнаест милиона динара. Нажалост, после Другог светског рата доживео је судбину као и многе друге задужбине. Имање је одузето 1946. године и додељено Шумском газдинству из Кучева.
Имовина коју је краљица Наталија оставила Београдском универзитету је поклон Народне скупштине Краљевине Србије из јануара 1901. године. Скупштина је „у знак народне љубави и оданости народној династији славних Обреновића” имање поклонила краљу Александру Обреновићу. После његове погибије, краљица мајка је у новембру 1923. године, као једини наследник, овластила свог адвоката да га поклони Универзитету у Београду.
Тестаментом који је и даље неотворен и велика непознаница, осим поклона Универзитету, краљица Наталија Обреновић оставила је знатну имовину и манастирима и црквама, а један део у новцу и уметничким сликама одредила је за живе потомке Јакова Обреновића, брата по мајци кнеза Милоша Обреновића. Уметничка дела налазе се у разним музејима и приватним збиркама. Сачуван је и краљичин лични дневник и он се, према неким наводима, чува у Ватикану.

Лична и породична трагедија

Наталија Обреновић рођена је 1859. године у Фиренци као Наталија Кешко. Отац јој је био руски пуковник Петар Кешко, а мајка принцеза Пулхерија од Молдавије. Кнегиња је постала 1875. године, у шеснаестој години, удајом за тадашњег кнеза Србије Милана Обреновића. Године 1882. Милан Обреновић постао је краљ, а она краљица све до 1888. године. Годину дана након доласка у Србију с кнезом Миланом добила је сина Александра, али љубав међу супружницима није цветала. Делиле су их политичке и људске разлике. Хроничари су забележили да је Милан тражио ослонац у Аустроугарској монархији, док је Наталија била привржена Русији. Њена хладноћа и његов темперамент одвели су краља у бројне љубавне пустоловине, а отворени сукоб међу супружницима настао је после једанаест година брака због Миланове љубавне везе с госпођом Насос. До званичног разлаза није дошло тако брзо, али је скандал пунио новинске ступце, а неретко имао и политичке последице. Брак је разведен 1888. године. Касније се показало да развод није био у складу с прописима, па је поништен. Краљ Милан одрекао се престола годину дана касније а, као део поравнања с владајућим радикалима и намесништвом, 1891. године краљица Наталија протерана је из Србије. Формално, али не и суштински, краљевски пар помирио се 1893. године кад се Милан обратио својој бившој супрузи за новац, а у краљевски дом примљени су поново 1894. године.




Краљ Милан Обреновић

У међувремену, и пре формалног, а незаконитог, окончања брака, народ је заволео младу краљицу. Бринула је и помагала око рањеника за време рата с Бугарском 1885. године. Успевала је својим утицајем да поправи многе лоше односе, да издејствује да Енглези и Ирци промене лоше мишљење о Србима, Балканцима и Србији. Народу је материјално помагала и после смрти сина и за време Првог светског рата, све до закључења мира у Версају 1918. године.
Кад је брак разведен, краљица је отпутовала у Немачку и настанила се у вили „Клементина” у Визбадену, познатом по бањи и многобројној руској колонији. Краљица је у Визбаден повела и свог малолетног сина Александра. Краљ Милан открио је њено уточиште и захтевао да му врати сина. Наталија је била непопустљива, али је у јуну 1888. године млади престолонаследник одведен из Немачке у присуству српског министра војног и шефа полиције Визбадена. Посебним возом враћен је у Србију, а краљица Наталија морала је у року од десет сати да напусти Немачку. Настанила се у Француској, у Бијарицу, у дворцу „Сашино” који је добио име по њеном једином сину.
Краљица је на пут у Бијариц позвала удовицу Драгу Машин. Заједно су путовале у Русију у посету царској породици Романов и заједно живеле у Бијарицу. Драга Машин била је дворска дама краљице Наталије, с њом је одлазила на пријеме, старала се о њеној гардероби и уређењу плаже. Притиснут унутрашњим тешкоћама, краљ Милан био је принуђен да испуни краљичин захтев и пошаље у Бијариц престолонаследника Александра. Управо на плажама Бијарица, како наводе хроничари, родила се љубав између младог престолонаследника Александра и дворске даме Драге Машин. Тврде да га је спасила од дављења.
Краљица мајка није се противила тој вези сматрајући је припремом за живот и истовремено прижељкујући синовљеву женидбу неком принцезом високог положаја. Краљ Милан је имао предлог да будућа краљица буде немачка принцеза Шамбург Липе. Кад је престолонаследник саопштио да је испросио руку Драге Луњевица-Машин, јавност није могла да прихвати чињеницу да ће будућа краљица бити дванаест година старија од супруга. Краљица Наталија јавила се из Русије оштро говорећи против Драге, називајући је блудницом и нероткињом. Министар полиције Генчић одмах је показао хрпу докумената о наводним Драгиним љубавницима. Чак се и краљ Милан побунио.

Срце је хтело да пркоси

Будући краљ био је неумољив у остварењу своје љубави. Заказао је венчање за 23. јул 1900. године и од београдског митрополита затражио благослов. Кад је митрополит одбио да да благослов да краљица Србије „постане права Српкиња”, Александар је запретио одрицањем од престола и напуштањем земље, па је стигао и изнуђени благослов. Венчање је одржано у Саборној цркви у Београду. Краљ Александар имао је на себи војну униформу са еполетама и одликовањима, а Драга Машин венчаницу од беле чипке. Венчање су обавила два митрополита, епископи и двадесет шест архимандрита. Венчани кум био је руски цар Николај Романов. После венчања краљ је одржао свечани говор, поручивши окупљеном народу да се Србија окреће миру и благостању, као и да се прекидају блиске везе с Аустријом које је неговао његов отац.
Уместо честитке сину, краљица Наталија га се писмом јавно одрекла, а краљ Милан је из Беча поручио да његова нога више неће крочити у срамотну Србију у којој влада његов син са женом старијом од себе.
А млади краљ, осим породичних, имао је и мноштво тешкоћа у држави. Незадовољство подстакнуто његовом женидбом Драгом Машин пренело се и на политички план. Створена је завереничка група официра која је на свиреп начин погубила краља Александра и краљицу Драгу у ноћи између 29. и 30. маја 1903. године. Губитак сина јединца тешко је погодио краљицу Наталију. Повукла се из јавног живота и време проводила у поменутом католичком манастиру у Француској, узевши и католичку веру. На питање зашто је напустила православље, према неким сведочењима, краљица је одговорила: „Било је за ту одлуку више разлога. Пре свега, јер сам се потпуно разочарала у људе. Свима сам желела добро и чинила добро, а они су ми злом враћали. Мој мозак ми је наредио. Подсвест је прорадила. Срце је хтело да пркоси...” .


Љиљана Миленковић
zabavnik


____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Najveći srpski dobrotvori Empty
PočaljiNaslov: Re: Najveći srpski dobrotvori    Najveći srpski dobrotvori Icon_minitime29/1/2016, 1:26 pm

Срце за војску и науку



„Као човек могу сваког минута умрети, а као војник погинути јер српска ствар ослобођења и уједињења довршена није. Зато за случај моје смрти правим овим тестаментом распоред с мојим имањем”








Речима из нашег поднаслова започео је 1878. године тестамент велики српски ратник и задужбинар Ђока Влајковић. Имао је тада четрдесет седам година и иза себе више одликовања и ратова за ослобођење Србије. Своју имовину тестаментом је оставио „Ученом друштву и Савету великошколском да заједнички решавају”. Записао је да приход од имања употребе само за оно што је за отаџбину најкорисније и најпрече и да имање не смеју продати.


Ратовао за своју и туђу домовину

Ђока Влајковић рођен је 1831. године. Према једном извору рођен је у Војводини, односно у тадашњој Аустрији, док други извор наводи да је рођен у Београду. Син је Тодора Влајковића из Призрена. У осмој години остао је без оца, а у четрнаестој и без мајке, што га је, како хроничари претпостављају, омело у даљем школовању. Познато је да је у Београду завршио основну школу и уписао лицеј. Већ у тим годинама Ђока Влајковић исказивао је љубав према војсци. Како наводе хроничари, начелник српске војске Коста Ранисављевић примио га је у војску као већ зрелог младог човека. Године 1845. тадашњи ђенералштаб упутио га је у јункерску војну школу у Русији, али нема података да ли је ту школу и похађао. Познато је да се из Русије није вратио у Србију, него је ступио у аустријску војску у којој је у октобру 1847. године произведен у чин потпоручника. Већ следеће године, за време мађарске буне, придружио се српском добровољачком одреду који је окупио Стеван Петровић Книћанин. Тај одред пружао је велику помоћ Србима у борбама против Мађара, а Ђока Влајковић посебно се истакао у борбама за одбрану Србобрана код Варадинског моста. Ту је у седамнаестој години добио и прво од многобројних одликовања – медаљу за храброст, а потом се са осталим добровољцима вратио у Србију.
За Србију је наступило мирно раздобље, али се млади војник није задовољио мирнодопском службом већ се прикључио руској војсци и главнокомандујући га је упутио у стрељачки батаљон, где је у почетку изучавао војне вештине. Те вештине помогле су му у Кримском рату, где је по завршетку добио чин капетана. У бици код Севастопоља тешко је рањен и остао без ноге, а после дугог лечења у Одеси штаб га је упутио у „батеријску кумпанију” Шчегалова у Севастопољу. Из тог рата Влајковић се вратио у Србију као пензионисани капетан руске царске војске. У Србији је у то време на власти био кнез Милош. На Влајковића се гледало с великим подозрењем и држан је далеко од војске. Поштовао је тај став и као прави пензионер обрађивао је башту.
Кад је на власт у Србији дошао кнез Михаило, Ђока Влајковић враћен је у војску као тобџијски капетан и своје велико војничко умеће и храброст исказао је приликом догађаја на Чукур-чесми и турског бомбардовања Београда.
О јунаштву Ђоке Влајковића у борби против Турака Нил Попов сведочио је у књизи „Србија и Турска”.
„Постављен од кнеза за капетана и назначен за заповедника најважније стратешке постаје испред града, Влајковић у присуству својих потчињених прима 19. јуна 1862. године депутацију аустријских Србаља из вароши Панчева. Депутација му је поднела позлаћену сабљу у вредности од стотину дуката са натписом: ’Храбром Ђоки Влајковићу у признавање и спомен на његово јунаштво у Београду 3. и 5. јунија 1862. године, од Србаља Панчеваца’.”
Влајковић се накратко смирио на месту управника војне болнице. Окупљао је око себе истомишљенике, а потом врло брзо постао један од првих и највреднијих чланова Уједињене омладине српске. Успоставио је и чврсту везу с црногорским кнезом Николом, али је био најватренији у пропагирању рата против Турака и освете Косова. Због тога је дошао у сукоб с намесништвом и 1869. године поднео оставку на државну службу.

Песма за капетана

Ни после одласка из државне службе Ђока Влајковић није мировао, већ је по избијању Невесињске пушке почео да окупља добровољце за устанак Срба у Босни, а српска влада му је за ту делатност дала пуномоћје. Тако је Влајковићева кућа постала штаб пун добровољаца, оружја, муниције, одеће и осталих потрепштина за војску.
Кад је Србија ушла у нови рат с Турцима 1876. године, Ђока Влајковић поново је био војник, сада у чину мајора. Храбро је предводио Подрињце и Шапчане у тешким борбама око заузимања Раче, а потом и ослобађања простора све до Бијељине. Забележено је да су му шабачки Цицварићи посветили чувену песму:
„Капетан Ђока путује, путује, Капетан Ђока путује сад Он иде у Турску”...
И док Влајковићеви саборци и добровољци такорећи не примећују да њихов командант нема ногу и да носи штулу, почиње Други српско-турски рат 1878. године. Мајор Влајковић поново окупља добровољце за борбе за Пирот, Белу Паланку, Власотинце, Грделицу, Сврљиг, Џепу и Владичин Хан. Добија чин пуковника, а по завршетку рата враћа се у Београд 1879. године, где још једном бива пензионисан „због телесне неспособности”. У његовој војној карактеристици остаје забележено да је „врло способан командант, који је имао великог утицаја на своје потчињене, врло речит, а на служби ревностан и тачан”.
Књижевник Вељко Петровић у књизи „Људи и догађаји” забележио је да је Ђока Влајковић био један од наших највећих просветних добротвора. Уз то, забележено је да је био мудар и економичан домаћин, да је од руске пензије и српске плате стекао лепо имање. Процењено је да је цео његов иметак – плацеви на данашњем Тргу Николе Пашића и на Врачару – између два светска рата вредео пет милиона динара. Цео тај иметак Ђока Влајковић тестаментом је оставио просвети. Умро је 1883. године у Београду. У његовој заоставштини налазио се и 21 орден, а међу њима била су два ордена Црвеног крста, споменице Црногорске и Севастопољске, три ордена Таковског крста различитог степена, руски орден Свете Ане, медаља за храброст , руски Крст светог Ђорђа...

Породична трагедија

У тестаменту је Ђока Влајковић, поред осталог, записао: „Моју децу препоручујем српском богу и српском народу за кога сам живео, гинуо и радио и мојим искреним пријатељима. Боже, молим ти се, излиј твоју свету милост на моја два ангела: Богољуба и Марију.”
Судбина је ипак била неумољива према Влајковићевој породици. Годину дана после смрти Ђоке Влајковића умире његов син Богољуб, коме је отац оставио највећи део имовине. Мањи део оставио је кћерки, а супрузи Александри оставио је право да доживотно користи имовину. У случају смрти сина или да се породица „ода разврату”, како је тестаментом записано, имовина би се користила за оснивање задужбина са просветном наменом. Суд је донео одлуку да његова имовина после смрти супруге Александре пређе у руке Задужбинског одсека, чиме је кћерка Марија остала без икаквих средстава. Због тога мајка Александра нуди договор Министарству просвете, прилажући лекарско уверење да је здрава, да ће живети још најмање двадесет година, а да ће за то време имање, које је обухватало данашњи Трг Николе Пашића и четири зграде, као и плац на Врачару, пропадати под њеним надзором. Да Министарство не би чекало тако дуго, она одмах нуди све у замену за један стан и 24.000 динара како би доживотно збринула кћерку и себе. Умрла је 5. јула 1910. године, како наводе хроничари, под неразјашњеним околностима, пре него што је добила одговор. У кући није било ни толико средстава да се покрију трошкови сахране. Њена кћерка Марија, удовица бившег градоначелника Земуна, живела је са својом болесном кћерком код мајке. Обе су остале без средстава за живот, па је Марија молила министра просвете за издржавање. Написала је: „Не може се и не сме веровати да ће држава дозволити да ће се кћи једног великог сина земље, који се за њу борио и гинуо и који је цело имање завештао, оставити да се потуца и бори за парче хлеба.” Умрла је 5. јануара 1911. године, само дан пошто је Министарству написала писмо. Стараоци тестамента морали су да моле Министарство просвете и црквених дела да измире трошкове сахране, а у записима из тог времена стоји да су обе смрти биле зачуђујуће за лекаре, али су значиле „добру срећу за Министарство просвете”. Маријина кћерка остала је без родбине и средстава за живот, али се више ни у документима није помињала.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




 Najveći srpski dobrotvori Empty
PočaljiNaslov: Re: Najveći srpski dobrotvori    Najveći srpski dobrotvori Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Najveći srpski dobrotvori
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: MOJA ZEMLJA-
Skoči na: