LJUBAV, SMRT I SNOVI
Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
|
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta. Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte. Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo. Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma ! |
| | | Poreklo hrišćanstva u Srbiji |  |
| | Autor | Poruka |
|---|
Beskraj
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009
| Naslov: Poreklo hrišćanstva u Srbiji  2/10/2012, 10:46 pm | |
| Apostoli među Srbima Geografsko-istorijsko
tlo Srbije, viđeno očima kasnog starog veka, predstavlja "sveto tlo"
koje je neprekidno, iz veka u vek, gradilo svoju duhovnost.  Veliki župan Stefan NemanjaOhridsko-srpska
patrijaršija bila je jedno vreme smeštena u Sirmijumu, a prema legendi
osnovali su je sveti apostoli Petar, Pavle i Jakov. Prvi patrijarsi su
bili Epenet, Andronik i Irinej. Papa Jovan Deseti, koji je živeo u 10.
veku, pisao je srpskom županu Mihailu u Zahumlje: "Ko sme i može
sumnjati da se crkva u kraljevstvu srbo-hrvatskom ne svrstava u onu koju
su još prvi apostoli osnovali i smatra se prvobitnom vasionskom crkvom.
Ona je, kao ranu propoved apostolske crkve, s mlekom vere primila, kako
su je i Saksonci primili u najnovije vreme, a pod mojim
predsedateljstvom blage uspomene na papu Grigorija..."
Druga rimska prestonica
Letopisac
Nestor kaže, kao i Jovan Deseti, da su Srbi primili hrišćanstvo od
apostola Pavla i Andrije. A Vuk Karadžić navodi epsku narodnu pesmu u
kojoj se na jednom mestu kaže: "Do u Srijemu, u to mjesto župno, e se
kupe srijemski glavari, na sakupu pred bijelom crkvom, tu dođoše mnogi
sveštenici..." U 5. veku, patrijaršija je iz Sirmuijuma preneta u
Mitrovicu na Kosovu, a potom je, sve do 535. godine lutala od nemila do
nedraga.
Sirmijum je bio jedan od najvećih gradova
rimskog carstva, poznat kao njegova druga prestonica. Ovde je umro Marko
Aurelije 180. godine i Klaudije Drugi. Tu su rođeni mnogi imperatori
poput Maksimijana "Herkula", Proba, 232. godine, Konstansa Drugog 317.
godine i Gracijana 359. godine. U Budaliji, nedaleko od Sirmijuma, rođen
je imperator Decije. Kod Petocrkvja, rođen je imperator Maksimin.
Nemanja, veliki župan Srbije, podiže svoje prve crkvene građevine na
temeljima ranohrišćanskih bazilika, i to nimalo slučajno. Tako, u
blizini Kuršumlije, na levoj obali Toplice, podiže Bogorodičnu i crkvu
svetog Nikole pre nego što će postati jedini gospodar Raške.
 Planski širio hrišćanstvo u Srbiji: Nemanjina zadužbina - Bogorodična crkva kod Kuršumlije
Bogorodična
crkva je podignuta na temeljima bazilike, a kraj crkve svetog Nikole
pronađeni su kasnoantički grobovi iz 4. veka. Ovo nije sticaj okolnosti,
nego milenijumska trajnost sakralnog prostora, od kasne antike pa sve
do naših dana.
Kako je utvrđeno, čitav ovaj nemanjićki prostor
Kuršumlije i njene bliže okoline doživeo je od 6. veka izuzetan procvat u
oblasti hrišćanske kultne arhitekture.
Ager današnjeg
grada Kuršumlije pripadao je antičkom gradu Nišu, rimskom Naisusu,
njegovom jugozapadnom perifernom kraku, pa Kuršumlija, kao poslednji
grad rimske provincije Dakije Mediteranije, nije slučajno u antici
dobila naziv "na kraju", ili Ad fines.
Razlog ovog,
relativno brzog razvoja hrišćanstva i kultne arhitekture, leži u
činjenici da je ovuda u doba antike prolazio važan saobraćajno-rudarski
put koji je sa obala Jadrana i grada Lesa (Leštane, Ljes, koji se tada
nalazio u rimskoj provinciji Prevalis), išao do grada Ulpijane
(Lipljan), u rimsku provinciju Dardaniju, preko Niša (koji se u kasnoj
antici nalazio u rimskoj provinciji Dakiji Mediteraniji) stigavši do
glavnog grada provincije Dakije, Ripenzis Racijarije, što je današnji
Arčar. Ovaj važan put, kao jedina veza od obale Jadrana do Dunava,
dijagonalno je presecao četiri rimske provincije. Žrtva paljenica
Etimološko
poreklo srpske reči kadionica u vezi je sa grčkom reči thdžos, što
znači kaditi, žrtva paljenica. Odgovarajuća reč u latinskom je
incesorium, paliti, zapaliti, mada je uvrežena i reč thuribulum, što
dolazi od naziva za tamjan, thus. Razlog
ovog, relativno brzog razvoja hrišćanstva i kultne arhitekture, leži u
činjenici da je ovuda u doba antike prolazio važan saobraćajno-rudarski
put koji je sa obala Jadrana i grada Lesa (Leštane, Ljes, koji se tada
nalazio u rimskoj provinciji Prevalis), išao do grada Ulpijane
(Lipljan), u rimsku provinciju Dardaniju, preko Niša (koji se u kasnoj
antici nalazio u rimskoj provinciji Dakiji Mediteraniji) stigavši do
glavnog grada provincije Dakije, Ripenzis Racijarije, što je današnji
Arčar. Ovaj važan put, kao jedina veza od obale Jadrana do Dunava,
dijagonalno je presecao četiri rimske provincije.
U isti čas,
bio je to i veoma važan privredni put koji je rudno blago sa Kosova
raznosio širom Rimskog carstva, u čijem središtu je bio prostor, ager
današnje Kuršumlije.
Izuzetno važan ranohrišćanski centar bio je i
Novigrad, današnji Herceg Novi, nezaobilazna stanica na putu legionara,
Via adriatica ili Jadranski put, od Epidaurusa, današnjeg Cavtata, do
Scodre, Skadra.
U njegovoj okolini, od rta Oštro pa sve
do Krivošija i Subre na Orijenu, na nadmorskoj visini 1680 metara,
evidentirano je i snimljeno 89 crkvenih lokaliteta.
Ovi
lokaliteti još su u fazi istraživanja. Brojne iskopine nagoveštavaju
postojanje svetinja koje su zatrli osvajači ili neumitni zub vremena. Od
16. veka mnogo crkava je obnovljeno, a najveća koncentracija se nalazi
na poluostrvu Luštica, u mestu Žanjice. Polovinom 20. veka, u selu
Peljevcu, nedaleko od grada Kuršumlije, pronađena je kadionica čije je
geografsko poreklo iz Jerusalima. Carica Bogorodica
Mnoštvo
krstova-relikvijara, sirijsko-palestinskog tipa, u svojoj ikonografiji
ima sliku Bogorodice, na isti način predstavljene kao i carica Jelena na
beogradskom žišku. Ova predstava se kasnije povezuje sa ikonoboračkim
carevima i njihovim ratovima sa arapskim osvajačima.  Sveti Petar i Pavle u manastiru Lepavina
Na
ovoj relikviji, koju je obradila Mirjana Čorović-Ljubinković, prikazano
je šest scena reljefom iz Hristovog žitija: Blagovesti, Rođenje
Hristovo, Susret Marije i Jelisavete, Javljanje pastirima, Krštenje i
Raspeće. Ove scene ukazuju na blisku vezu kadionice sa liturgijom i onim
njenim delom koji se odnosi na katihumene, kandidate za monaški
postrig.
Kada bi određeni odeljak bio pročitan, đakon bi,
uzevši blagoslov od sveštenika, uzimao kadionicu i, uz molitvu kadila,
počinjao da kadi časnu trpezu sa četiri strane: gornji presto, žrtvenik,
ikonostas i deo hrama sa soleje.
Posle te, završne
radnje, sveštenik govori: "Mir tebi", a odgovor je: "I duhu tvome".
Sveštenik je na to kazivao: "Premudrost", i pevala bi se "Aleluja". Tada
bi đakon opet počinjao da kadi celu crkvu, označavajući da se "dar Duha
svjatago" raširio čitanjem Jevanđelja po svim krajevima sveta.
Patrijaršija na bazilici
Davanje
žrtve kađenjem vuče poreklo sa iranske visoravni Lugistan, gde je
pronađen ogroman broj kadionica istovetnih sa onima iz Belane i Kostola,
u Nubiji i Egiptu, koji su naseljavala plemena Skita sve do 3. veka.
Običaj davanja žrtve kađenice opisao je i Herodot u svojoj "Istoriji",
nakon što je prisustvovao "svečanostima kandila" u kultnom mestu Egipta
Bubastidi, gradini na humu, podignutoj u čast boginje Bubastije, grčke
Ligodesme, odnosno sarbske Lužice.
U indirektnoj vezi sa
nalazima kadionice - a na teritoriji Srbije pronađeno ih je sedam -
nalaz je keramičkog žiška, lojanice, koji je pronađen u temeljima
beogradske Patrijaršije, prilikom iskopavanja i pripreme temelja. I
patrijaršija je podignuta, kao i Nemanjine crkve i crkve na Kosovu i
Metohiji, na temeljima bazilike iz starog veka.
Ovaj
običaj ušao je u život hrišćanske crkve najpre na Istoku, gde je
korišćen zaodavanje počasti carevima, a kasnije je, iz imperijalne
prakse, uveden u liturgijski obred. Zapad je uveo liturgijske radnje sa
kađenjem, kao deo mise, tek u 7. veku.
vesti online | |
| | | | Beskraj
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009
| | Naslov: Re: Poreklo hrišćanstva u Srbiji 3/10/2012, 9:03 pm | |
| Borba lava i goluba Keramički
žižak, lojanica klasičnog antičkog oblika, koji je pronađen na tlu
beogradske Patrijaršije prilikom iskopavanja i pripreme temelja, na
središnjoj rozeti ima shematski prikaz pomoću kojeg je moguće objasniti
mnogobrojne arheološke nalaze iz Srbije. To su pre svega krstovi, potom
kameni crkveni "nameštaj" i keramičke opeke, koje su pronađene kako na
teritoriji Beograda, tako i na prostoru celog srpskog Podunavlja.  Revnosni borac za hrišćanstvo: Sveti Hipolit Rimski na mukama
Arhaična
ikonografska predstava na beogradskom žišku, sa ženskom i muškom
figurom, sa krstom u ruci i drugima na mandorli, iznad glave, nema
sličnog primera u kasnoantičnoj umetnosti od 3. do 7. veka i nije vezana
za umetnost potonjih vekova.
Predstava je ukazala na to
da je žižak ili lojanica načinjen za jedan određen istorijski trenutak i
sasvim precizan datum u vizantijskoj državi. Na njemu su predstavljeni
car Konstantin Prvi i carica Jelena, a ova postavka ima paralelu u
srednjovekovnom predstavljanju Majke Božje i svetog Đorđa Pobedonosca.
Isusova poruka
Vizantijski
carevi su, korak po korak, širili i branili svoje carstvo, stavljajući
na relikvijare kultne slike. Ranije je uočeno da je, u tom slučaju,
sveti Đorđe prefiguracija Isusa Hristosa, a njegovo opredmećenje je
vezano za deo vojničke pobede koju on zadobija božanskom promisli. Da ne
bi prikazivali lik Hristosa, carevi su uveli na averse svojih krstova
lik svetog Đorđa Pobedonosca, koji je tako postao ne samo jemac vojničke
pobede, već i podsećanje na to da samo Hristova božanska priroda može
biti spasonosna.
 Sveti Đorđe Pebedonosac
Kad
se ovo objašnjenje svetog Đorđa sagleda u potpunosti, dolazimo do prvog
hrišćanskog cara Konstantina, njegovog krsta i čuvene slovne
formulacije "Ovim oruđem krsta pobeđuj", koji je bio vojnička zastava
Rimskog i Vizantijskog carstva već od 313. godine.
U Beogradu
je otkriven još jedan izuzetno važan ranohrišćanski nalaz. Reč je o
timpanonu, koritastom udubljenju u zidu u kome stoji obično kip, ili
trouglast, reljefima ukrašen prostor iznad prozora i vrata, u ovom
slučaju sa predstavama lavova i krstom. Timpanon je otkriven na
beogradskoj tvrđavi Kalemegdan. Na bočnom zidu ulazne kapije iz 14.
veka, sa unutrašnje strane, pronađena je spolija iz srednjeg veka.
Spolija
je građevinski element, najčešće kameni blok, opeka, stub, kapitel,
arhitrav i slično, i zapravo je predmet iz starije građevine uzidan u
novu građevinu. Ova spolija je bila u obliku pravougaonog reljefa koji
je bio deo timpanona, dimenzija 20 sa 40 cm. Na njemu je predstava
sučeljenih lavova i središnjeg, razdelnog krsta, nalik krstu sa Golgote,
mesta Hristovog raspeća.
Ovaj tesanik najverovatnije je
bio funkcionalni deo oltarne kamene pregrade ranohrišćanske crkve koja
se nalazila u blizini, pa je znatno kasnije, u vremenu despota Stefana
Lazarevića u 15. veku, uzidana unutar utvrđenja.
Prvi car hrišćana Car Konstantin Veliki i carica Jelena
Rođeni
Nišlija, Konstantin zvani Veliki nasledio je rimski presto od oca
Konstancija Flora i poveo velike borbe za utvrđenje carstva.
Pred
bitku sa Maksencijem, rimskim tiraninom, Konstantin je imao mnogo
sumnje u uspeh, ali mu se, kako kaže legenda, javio blještavi krst na
nebu, okićen zvezdama, na kome je stajao natpis:
Ovim
pobeđuj! Naredivši da se iskuje krst sličan ovome car je zaista odneo
slavnu pobedu nad nadmoćnijim neprijateljem i ušao u Rim.
Potom
je ediktom 313. godine označio kraj progona hrišćana, a posle pobede na
Bosforu izgradio divnu prestonicu Konstantinopolj, poznat i kao
Carigrad koja je sve do turskih osvajanja u 15. veku bila prestonica
Vizantije. Srodnost
ove zoomorfne kompozicije pronađena je na prstenju sa natpisom "pax",
t.j. paks, sa značenjem mir, koje je nalaženo u grobovima na teritoriji
Podunavlja, Kosova i Metohije, Žminja, Lopuške Glavice, Majsa, Pečuja,
Golupca i Prčeva. Blizak odnos timpanona sa Kalemegdana i misionarskog
prstenja sa lokaliteta Golubac i Prčevo u Srbiji daje pravi smisao
baptističkoj formuli, vezanoj za obrede krštenja. U oba slučaja,
timpanona i prstenja, imamo sučeljene lavove. Dok se na timpanonu u
sredini nalazi krst, kod prstenja se tu nalazi natpis paks.
 Hristov monogram na Konstantinovoj zastavi
Da
bi se u potpunosti shvatila svrha lavova, krsta i natpisa koji označava
mir, trebalo bi uzeti u obzir značajno delo Hipolita Rimskog iz
222-233. godine, Uskršnji kanon kao i Spis o krstu Kvinta Tertulijana.
Ukratko, Hipolit zahteva da se kandidati za krštenje, na veliki uskršnji
četvrtak, okupaju, poste na uskršnji petak, a na uskršnju subotu da se
okupe oko episkopa, da se klečeći mole i da se nad njima počini
egzorcizam, isterivanje nečastivih sila. Cela noć se provodi u slušanju i
čitanju pouka.
U ponoć, kad nastupi uskršnja nedelja,
osvećuje se voda krštenja, ulje blagodarnosti, kao i ulje egzorcizma.
Zatim dolazi odricanje od Satane, pomazanje uljem egzorcizma i sam čin
krštenja.
Satana, autor greha i neposredni uzrok smrti, u
ranom hrišćanstvu je uvek predstavljen u zoomorfnoj hipostazi lava.
Sledstveno tome, Satana - lav je sam knez smrti, njen uzrok, razlog
Hristovog silaska u Ad na Veliki petak. Njegovim ubistvom, lavljom
smrti, omogućava se poništenje Adamovog greha i buduće vaskrsenje, što
se domašuje svetom tajnom krštenja. Tertulijan pruža i celokupan smisao
čina polaganja ruku, koji je uzrokovao krsnu dogmatsku formulaciju
"paks" na misionarskom prstenju.
Srpsko pravilo
Prvi
podaci o predmetima iz Gradine na Fruškoj gori sreću se u literaturi sa
početka 20. veka (Brunšmid, 1903, 1912), gde se govori o kamenim pločama
iskopanim u vinogradima izvesnih Lj. Sedlačeka na lokalitetu Stručica i
N. Feketea: "... a kraj oba se nalaze, još i sada, u zemlji, razvaline
neke stare crkve ili manastira." Ove ruševine kasniji istraživači R.
Veselinović, I. Čanki, Š. Nađ, povezuju sa srednjovekovnim gradom
sremskih biskupa, pod nazivom Dumbovo, Dombo, koji je nikao, kao po
nekom pravilu koje je vladalo u Srbiji, na starovekovnom lokalitetu.
Prve
slike Hristovog krštenja, u 3. i 4. veku na reci Jordan sažeto su
predstavljale celokupni obred krštenja. Hrist na tim slikama svojom
donjom polovinom tela stoji u vodi krštenja, dok mu sveti Jovan
Krstitelj iz male posude patere na glavu izliva pomazujuće ulje. U vrhu
scene nalazila se golubica, Sveti duh, kao kruna kompozicije, koja je
uvek označavala da je obred "polaganja ruku" okončan i da Sveti duh,
golubica, donosi božji mir, paks, i smirenje nebeske srdžbe.
Smrt stare prirode
Ako
se uzme u obzir sve do sada rečeno, par sučeljenih lavova na
kalemegdanskom timpanonu, kao i na misionarskom prstenju iz Srbije imaju
značenje smrti stare ljudske prirode, ukazujući na obred polaganja
katihumena u vodu, koji je ključni deo svete tajne krštenja.
Na
to upućuje i krst, koji se uzdiže sa brega Isusovog stradanja, Golgote,
u sredini kompozicije. Na misionarskom prstenju iz Srbije krst je
zamenjen porukom "pax", koja je deo čina polaganja ruku, sakrament
potvrde katihumena i znak da je onaj, koji taj prsten nosi, već
hrišćanin i da ima udela u Hristosu, uspevši se svim stepenicama
inicijacije, kao i Isus Hrist, sin Boga i sin Bogorodice, po ljudskom
telu.
Na Srbiju kao zemlju ranog hrišćanstva upućuje i
mnoštvo nalazišta na severnim obroncima Fruške gore. Jedan od
najznačajnijih, i ne manje zagonetnih je kompleks lokaliteta u selu
Rakovac, gde je centar mnogih, prostorno i vremenski povezanih zbivanja,
naselje Gradina.
vesti online | |
| | | | Beskraj
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009
| | Naslov: Re: Poreklo hrišćanstva u Srbiji 2/11/2012, 9:54 pm | |
| Malo čudo na Balkanu Postoji
nekoliko perioda kada je tlo današnje Srbije bilo u središtu svetskih
zbivanja, gde su se stvarale nove ideje i nastajale kulture od
prvorazrednog značaja. OD PREISTORIJE DO RIMSKOG DOBA: Gradina Rakovac, manastir Dumbovo
Na
Srbiju kao zemlju ranog hrišćanstva upućuje mnoštvo nalazišta na
Fruškoj gori, a jedan od najznačajnih, ali i najzagonetniji je kompleks
lokaliteta u selu Rakovac, sa naseljem Gradina. Dosadašnjim
iskopavanjima na Gradini je utvrđen preistorijski kulturni sloj, zatim
period rimske gradnje, romanička i gotička crkvena arhitektura, a
evidentiran je i srednjovekovni period adaptacije manastira u utvrđenje u
14. i 15. veku.
Ravenski krug
Rimski period je,
pored pokretnog arheološkog materijala kao što su novac, nakit, posuđe,
opeke, utvrđen i ostacima hipokausta neke rimske građevine, koja je,
većim delom, izvan gabarita crkve. Dosadašnji radovi omogućavaju da sa
dosta sigurnosti izdvojimo ranohrišćanske arhitektonske faze, na koje su
ukazali istraživači S. Nedvidek i V. Bunardžić. To su romanička
trobrodna bazilika i gotska crkva.
Trobrodna bazilika je
crkvena građevina koja se prilično retko sreće na ovom prostoru:
apside, pod kojima je nađena i kripta, polukružnog su oblika. Gotska
crkva, koja delimično leži i na temeljima romaničke, imala je trostranu
apsidu, polukružni završetak antičke bazilike gde je sedeo predsednik
suda, i kontrafore. Zapadni delovi crkve su delimično otkopani, ali
opšti izgled ukazuje na postojanje pravougaonih kula, prisutnih u obe
građevinske faze.
 Lokalitet Crkvina
Građevinski
materijal je rimski, a zidovi gotske crkve imaju i spolije romaničke
kamene plastike, koja je najčešće rađena u kamenu peščaru, krečnjaku i
mermeru. Ova preromanička i romanička skulptura, ukrašavana maštovitim
dvočlanim i tročlanim prepletima, lozicama i palmetama, najzanimljivija
je među nalazima iz Gradine. Fresko slikarstvo je očuvano u manjoj meri,
a delimično su sačuvani ostaci nekada oslikane romaničke kripte.
Izuzetno
važan lokalitet iz vremena ranog hrišćanstva je i Berevac kod Štrpca,
na Kosovu i Metohiji. Tu je pronađena ostava u kojoj je sačuvan crkveni
monokandelon, kandilo-svetleće telo, visine pola metra sa posudom za
ulje. U apsidalnom prostoru crkve svetog Dimitrija pronađen je i
relikvijar, kapsula od srebra, u formi polukružne kalotaste posude, koja
je sa spoljašnje strane ukrašena sa sedam reljefnih rozeta, od kojih
su, njih šest, prečnika 1,5 cm. Stilska analiza upućuje da je reč o predstavi
Bogorodice sa šest apostola. Pandan ovoj kompoziciji, u fresko
dekoraciji, nalazi se još samo u Egiptu, u Bavitu, što upućuje na
ranohrišćanske veze Srbije i Afrike. Sama crkva svetog Dimitrija,
napravljena u doba države kralja Milutina, sagrađena je na temeljima
crkvenog objekta nastalog na prelazu 3. u 4. vek.  Manastir Štrpce
Stilska
analiza reljefa, na srebrnom relikvijaru iz Berevca, podseća na rad
majstora koji su delovali u tzv. ravenskom krugu. Odatle i ime Ravanici,
kosovsko-metohijskom hrišćanskom centru, u doba stogodišnje vizantijske
vladavine, od vremena cara Teodosija, njegove kćerke Gala Placidije,
sinova Honorija i Arkadija, careva Valentijana Trećeg, Teodosija Drugog,
Mavrikija. Oni deluju, u kontinuitetu, do vremena velikog ostrogotskog
kralja Teodorika Velikog. Ravenski krug je počeo intenzivno da jača i da
se širi u 4. veku, pod Teodosijem Prvim, koga je nasledila njegova
kćerka. Dolazak Ostrogota tu nije ništa izmenio jer je car Anastazije
bio monofizita, a kasnije, vladavinom Justinijana i njegove žene Teodore
(527 - 565), Ravena je postala biser i riznica umetnosti zapadnog dela
carstva.
Ona je uspela da napravi idealan spoj
maloazijske i severnoafričke, ranohrišćanske umetnosti, sa umetnošću
Srbije, Galije, Germanije i Trijera. Ta simbioza možda proističe iz
duhovnih okvira Milana Amrosija i Jeronima iz Stridona, prevodioca
latinske Vulgate, kao što piše R. Petrović u "Kulturnoj istoriji
Vizantije". Ovaj deo balkanske Srbije razorili su 482. Ostrogoti, a obe
Makedonije i Tesalija su, 517. godine prepuštene pljačkaškom haranju
Geta, sve do Termopila i starog Epira. U to vreme se dogodio i
strahoviti zemljotres koji je naneo veliku štetu. Zemljotres i pljačka
Ostrogota i Geta uticale su da veliki broj ranohrišćanskih umetničkih
predmeta i relikvija zauvek nestane sa ovog prostora. Tajanstveni manastir
Za
manastir Dombo, opatiju svetog Đorđa kod Dumbova, znalo se samo toliko
da se nalazio negde u Sremu, na obali Dunava, pored Dumbovačkog potoka,
gde se nalazi i potez Dumbovo, odnosno breg istog imena. Međutim,
istočno od Dumbovačkog potoka, udaljen 2,3 km, u brdu, na potezu
Stručica, nalazi se lokalitet Gradina i novopodignuto selo Rakovac.
Istraživanja su potvrdila da se baš na tom lokalitetu nalazio manastir.
Starovekovna središta
Pored
Gradine, sa crkvom i manastirskim kompleksom, do sada su evidentirani
sledeći starovekovni lokaliteti: Crkvina, na potezu od Klisa, zatim
seoske ulice, gde je nađena ostava sa ikonicama i nekropola, vodovod, te
nekropola s početka nove ere. Jugozapadno od Gradine nađeni su zidovi
na kolskom putu. Izuzetno su zanimljivi nalazi iz rimskih nekropola gde
su pronađene ostave sa pravougaonim ikonicama svetog Đorđa, medaljoni i
frizovi sa životinjskim figurama, što upućuje na sarmatske grobove. Na
ikonicama se nalaze tekstovi napisani grčkim jezikom, a njih je
rastumačio Franjo Barišić u Zborniku Filozofskog fakulteta u Beogradu
1968. godine. Sreća i nesreća
Današnja
Srbija ima tu sreću (ili nesreću) ne samo da se nalazi u centru
Balkanskog poluostrva, nego se prostire i u centru džinovskog
geografskog organizma koga nazivamo Podunavljem. A on je samo srce,
najvitalniji organ konfluence koju čine četiri glavne arterije tog
organizma - reke Sava, Dunav, Tisa i Morava. Samim tim, u kulturnom
smislu, narodi koji tu prolaze, dolaze i odlaze, nestaju i nastaju,
predodređeni su da imaju bolje uslove za svoje stvaralaštvo nego u nekom
drugom kraju sveta. Postoji nekoliko perioda kada smo bili u centru
svetskih zbivanja, centru gde su se stvarale nove ideje i nastajale
kulture od prvorazrednog značaja.
Na primer, kultura
Lepenskog Vira, ili vinčanska, koja će prekrivati teritoriju veću nego
bilo koja današnja velesila, prema sadašnjim merilima. Zatim će doći
period velikih ličnosti, koje se rađaju na toj teritoriji, od careva
Galerija, preko Konstantina do Justinijana. Oni su bili gorostasni
kreatori svetske politike i istorije. Na tlu Srbije cveta ranohrišćanska
civilizacija i, na kraju, jedno "malo čudo", kako je govorio Dragoslav
Srejović, arheolog i akademik, koje se dešavalo u 12. i 13. veku, a to
je rađanje moderne srpske države. Ovakav položaj Srbije ima i svoje
nepogodnosti: veliki civilizacijski tokovi bili su nasilno presečeni
nekoliko puta, kao što su srpska kultura i srpska istorija bile
presečene otomanskim osvajanjima, ili, u novije vreme, svetskim i
građanskim ratovima.
vesti online | |
| | | | Beskraj
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009
| | Naslov: Re: Poreklo hrišćanstva u Srbiji 24/11/2012, 10:28 pm | |
| Kult carice majke Kako
je izgledao svet ranog hrišćanstva u Srbiji, u doba Galerija i
Dioklecijana, krajem 3. i početkom 4. veka, kada je jedna civilizacija,
antička, upravo zamirala, a rađao se svetski duh hrišćanske epohe? Taj
prelomni trenutak direktno je posvedočen spomenicima u Srbiji, najbolje
očuvanim u čitavoj Evropi baš na njenoj teritoriji.  PORODILIŠTE HRISTOVE VERE: Antičko nalazište u Šarkamenu
Gamzigrad,
Šarkamen, Gradina na Jelici i Niš izdvajaju se svojim značajem zbog
lepote i slike koju nam pružaju o ideološkom prevratu iz jedne
duhovnosti u drugu, o rađanju današnje hrišćanske civilizacije iz
antičkog, paganskog sveta. Reč je o dominantnoj slici, kultu žene,
carice majke, široko rasprostranjenom običaju tokom rimskog
četvorovlašća, tetrarhije. To je začetak onoga što će karakterisati rano
hrišćanstvo u Srbiji i Evropi toga vremena: obožavanje Bogorodice.
Popularnija od Isusa
Bogorodica
i danas, po predstavama i poštovanju, nadilazi čak i legendu o Hristu.
Po toj legendi je devica Marija, odnosno Bogorodica, jedna od glavnih
junakinja. Ova Velika majka, kao i ranije boginja Zob, kasnije srpska
Lužica tj. grčka Ligodesma, imala je karakter pozitivne sile. Bilo je to
najpre iz političkih razloga, ali postoji tu i rađanje novog pogleda na
svet, dolazak novih, harizmatskih ličnosti, u koje će verovati
osiromašene mase. Kraj 3. veka karakterističan je i po tome što
siromašni dobijaju novu ulogu, a stara elita potpuno nestaje.
No,
masama je potreban harizmatski vođa, bilo u liku vladara ili u liku
boga. Budući bez porekla, nova elita morala je da stvori svoj legalitet,
odnosno opravda svoj položaj i ugled, autoritet! I, hrišćanstvo nudi
priču o čudesnom začeću, prema kojoj vladar biva začet od samoga boga.
Samim tim, majka, kao ona koja rađa, mora dobiti izuzetne počasti. Ona
se uzdiže dobijajući svoj kult, kult carice majke, u okviru carske
ideologije. Nalazi iz Šarkamena i Gamzigrada upravo svedoče o kultu
carice majke.
Tek od 1994. godine Dragoslav Srejović i
Odbor za arheologiju SANU započinju sistematska istraživanja lokaliteta
Šarkamen, dolazeći do značajnih nalaza. Najvažniji je, da je Šarkamen
carski mauzolej, a ne puka utvrda istočnih granica Rimskog carstva na
putu od Aljue (Prahovo) i Talijate (Donji Milanovac) do Dunava, pravcem
kojim se transportovalo zlato i srebro, iz borskog i majdanpečkog
bazena.
 Naisus u ranom srednjem veku
Izgradnja
veličanstvenog mauzoleja datirana je između 305. i 311. godine, a od
nalaza se, pored podnih mozaika i freski, ističe deo seta zlatnog nakita
i votivne pločice, darovi zahvalnosti božanstvu koje se moli za sreću i
blagostanje. Ukupno je na svetlo dana izvučeno 38 zlatnih nalaza koji
potvrđuju da je u mauzoleju sahranjena ženska osoba. Na jednoj od
votivnih pločica čitljiv je samo kraj natpisa: "Minus pius felix
augustus". "Minus" može biti deo imena Maksimina Daje ili Galerija. Da
li je to Galerije poklonio mauzolej svojoj sestri, majci Maksimina Daje,
ili je Daja namenio građevinu svojoj majci, Galerijevoj sestri,
trenutno nije toliko bitno. Pronalazak izuzetno lepog i dragocenog
nakita potkrepio je priču, raširenu i danas među stanovništvom toga
kraja, da je građevina podignuta zbog rimskog cara koji je u njoj živeo,
te da su se tu nalazili rudnici zlata i kovnica novca.  BLAGO CARICE MAJKE: Nakit iz šarkamenskog mauzoleja
Obronci
planine Deli Jovan, Bor, Majdanpek, kao i cela ta oblast, zaista su i
bili za zlato, kao što su Kosmaj, Rudnik i Kopaonik bili za srebro i
olovo, neiscrpna nalazišta, riznice. Pomenuti mauzolej je kvadratne
osnove, 10,8 x 10,8 m, jako dobro očuvan, rađen od velikih kvadara
granita peščara. Velikodostojnica koja je tu sahranjena prethodno je
spaljena, van mauzoleja, u ritualu na lomači. Ostaci tela pohranjeni su u
mauzoleju. Utvrđenje Šarkamen veoma liči na Gamzigrad. Po obliku kula,
položaju i kvalitetu građevina, takođe veoma nalikuje gamzigradskom
mauzoleju cara Galerija. Od Gamzigrada, Šarkamen je udaljen 50 km
vazdušne linije, severno. Blizu je sela Štubik, na padinama planine Deli
Jovan.
 Carska palata u Gamzigradu
U
oči pada istovetna ambijentalna celina: kao i Gamzigrad, Šarkamen je
skriven između brežuljaka, gotovo kao da je namerno zaturen, van glavnih
putnih trasa. Razlog te "zaturenosti" je priroda ovih građevina: bili
su neka vrsta ranohrišćanskih centara.
Za vreme četvorovlašća u Rimu,
na prelazu iz 3. u 4. vek, prostor Srbije je izuzetno značajan.
Izuzetno važan centar bio je Niš, grad u kome je rođen i vaspitavan prvi
hrišćanski car Konstantin Veliki, koji je, kako navode carevi biografi,
"svoj rodni grad veličanstveno ukrasio".
Jedna od
velelepnih građevina, čije je istraživanje započeto 1993. godine, bile
su monumentalne antičke terme, otkopane ispred tzv. Beogradske kapije.
Inače, čitav plato donje niške tvrđave bio je gusto naseljen, sve do
poznog srednjeg veka. Raspored i planovi otkrivenih prostorija, uz
poznati sistem podnog grejanja na stubićima, hipokaustima, olovnim
cevima za dovod i odvod vode, kanalizacijom, potvrdili su da je reč o
antičkom kupatilu, termama, čiji su pojedini delovi služili za obred
krštavanja, na šta ukazuje "pokretni materijal", koji je otkriven za
vreme istraživanja.
Terme su korišćene tokom 3. i 4.
veka. Kako je izgledala ova monumentalna građevina? Njen istočni deo,
koji je istražen, ukazuje na niz većih prostorija, na čijim podovima su
mermerne ploče, počinje širokim ulazima, smeštenim sa južne i istočne
strane. Veće prostorije, bez pregradnih zidova, očevidno pripadaju
reprezentativnim mestima koja su korišćena kao vežbališta, palestre, i
mesta za susrete i razgovore, apoditerium.
Luksuz u kupatilu
Treba
imati na umu da su kupatila u rimsko doba bila omiljena sastajališta
patricija, kojima su na raspolaganju stajale prostorije za odmor i
razonodu, podjednako kao tople kade i bazeni sa hladnom vodom. Dva takva
bazena, otkrivena u centralnom delu termi, obložena su mramorom i
pločama od raznobojnog skupocenog kamena, u formi mozaika. U
arhitektonskoj dekoraciji unutrašnjeg prostora zapaženi su stubovi od
belog mermera, arhitravne grede, stubišta, raznobojno prozorsko staklo i
niše sa žrtvenicima. Među ostacima niša pronađen je manji žrtvenik bogu
Silvanu, Šumenku, koji je prodorom hrišćanstva pretvoren u deo
sakralnog prostora koji je služio za obrede krštavanja ranohrišćana.
Germanska škola
Šarkamen
je, kao i većinu arheoloških lokaliteta u Srbiji, prvi registrovao
austrijski arheolog i putopisac Feliks Kanic. On je krajem 19. veka
napravio plan i crteže velike tvrđave, da bi potom, sve do 1975. godine
lokalitet prekrio zaborav, kao i u prethodnih 16 vekova. Istraživanja
nastavljaju Vladimir Kondić, Majkl Verner i Đoko Jovanović, ali ga ne
dovršavaju, niti publikuju eventualne rezultate, verovatno jer su oni u
suprotnosti sa "dosezima" germanske istorijske škole.
Srbija središte Imperije
U
doba rimske tetrarhije, na prelazu u 3. u 4. vek, u Sirmijumu,
Romulijani (Gamzigrad) i Naisu rađaju se i stoluju carevi koji vladaju
ogromnim evropskim prostorom, od Britanskih ostrva do Male Azije, od
Dunava, Rajne i Majne, do severne Afrike. Maksimijan - čuveni Herkul,
Konstancije Hlor, Galerije, Licinije i Konstantin, u nekoliko decenija
svoje vladavine učinili su Srbiju središtem Imperije, sagradivši u njoj
gradove, palate, vile i bezbrojne druge građevine, ravne onima u
dotadašnjim centrima antičkog sveta. Neke od njih su nam dobro poznate,
druge se tek istražuju, a otkrivaju se i nove.
Vesti online | |
| | | | Beskraj
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009
| | Naslov: Re: Poreklo hrišćanstva u Srbiji 26/12/2012, 10:59 pm | |
| Moćni grad na Jelici Jedan
od najvažnijih starovekovnih utvrda u Srbiji podigle su Jazige, a možda
Alani ili Anti, koji su bili u službi rimske, pa vizantijske vojske, i
imali su pravo da sa sobom vode porodice. Istražuje se već vek i po: Iskopine stare crkve u gradu koji su za Rimljane podigli varvari
Drugi
ranohrišćanski centar Srbije, ne manje važan posle Niša, zatičemo na
jednom od visova planine Jelice, sa koga se pruža pogled na dolinu
Zapadne Morave, Čačak, rudničke planine i dragačevski kraj gde je bilo, u
starom i ranom srednjem veku, smešteno jako crkveno, vojno i političko
uporište hriščanske civilizacije. Šezdesetih godina 19. veka Janko
Šafarik, pionir srpske arheologije i Feliks Kanic, istraživač rimskih
starina i putopisac, zatekli su sačuvane ostatke zidina unutar gradskog
bedema i kula. Kanic je sačinio prvu i jedinu skicu Gradine: osnovu
utvrđenog kompleksa, temelje građevina i fortifikacioni zid. On je skicu
publikovao i tako javnosti skrenuo pažnju na Gradinu kao važan
arheološki lokalitet. No, tek je Mihailo Milinković, devedesetih godina
20. veka nastavio istraživanja lokaliteta, ispred čačanskog Narodnog
muzeja i tom prilikom je, na koti 846, otkrio baziliku, petu po redu u
ovome ranohrišćanskom centru, koji se prostirao na nekoliko hektara.
Odskočna daska Feliks Kanic
Reč
je o arheološkom nalazištu čija kulturna stratiografija seže u period
halštata, starijeg gvozdenog doba, datiranog u 8, 7. vek pre nove ere.
Ovo navodi na pomisao da su Gradinu podigle Singe, da je ona bila bazna
stanica ili "odskočna daska" ka njihovom napredovanju do Save i Dunava.
Sledi starovekovni rimski period, snažan i dominantan vizantijski, koji
traje sve do 6. veka. Period života i naseljavanja ovog jakog
regionalnog centra konstatovan je u 10. i 11. veku, posle hijatusa koji
je trajao nekoliko stoleća.
Gradina na Jelici ima elemente
fortifikacije koji su tipični za opšti sistem rimskog i ranovizantijskog
vojnog graditeljstva od 2. do 4. veka, naročito one karakteristične za
period velike obnove gradova i utvrđenja koje je sproveo car Justinijan
Prvi, a opisao njegov hroničar Prokopije. U sklopu tih krupnih
graditeljskih poduhvata, Gradina je proširena, počevši da zauzima mesto
jakog regionalnog centra. Pored tragova fortifikacije na više mesta, u
gradu na Jelici je konstatovano mnogo delova građevinskih objekata.
Ponegde je reč o delovima stambenih zgrada sa sačuvanom visinom zidova
od 2,7 m. Kad posmatramo ranohrišćanske gradove u Srbiji, kao npr.
Caričin grad kod Lebana, Gradina na Jelici se izdvaja, pre svega, po
velikom broju crkava i jasnoj slici starovekovnog poimanja urbanog:
utvrđenja, kule, ulice.  Janko Šafarik
Rečju,
naseobinskom strukturom koju je, današnjim rečnikom, ipak teško
definisati jer dolazi do mešanja vojne, ruralne i civilne funkcije
unutar jednog jedinstvenog centra. Gradina na Jelici stoji kao
jedinstven spomenik. Najbliže bazilike, sa ovim otkrivenim na Jelici, a
ima ih pet, nalaze se na severu, u Sremskoj Mitrovici i na severozapadu,
u Skelanu, Novom Pazaru na jugoistoku i Gamzigradu, na istoku. Zato se i
nameće pretpostavka o važnom upravnom regionalnom centru,
najverovatnije episkopskom središtu, samim tim i trgovačkom čvorištu
civilizacije koja će nestati avarskim upadima, od kojih su oni, krajem
6. i početkom 7. veka, bili kobni za grad na Jelici.
Jelički
lokalitet se nalazi na 846 metara nadmorske visine, zahvatajući površinu
od nekoliko hektara i na nižim delovima gradine. Uglavnom je pod šumom,
što otežava sagledavanje preciznih dimenzija lokaliteta. Delovi grada,
obuhvaćeni bedemom, fiksirani su tokom proteklih godina sondažnim
iskopavanjima. Probni iskopi, postavljeni uglavnom oko gornjeg grada,
ukazuju na relativno gust raspored građevinskih objekata. Na zapadnim
padinama, ispod bedema grada, nalazio se areal bazilika i nekropola, od
kojih su neke bile unutar grada. Za jednu se sa sigurnošću može reći da
je bila "extra muros", van bedema. Označena je kao bazilika B i
najudaljenija je od vrha gradine.
Reč je o grobljanskoj
bazilici, oko koje je delimično istražena nekropola sa 30 grobova,
slobodno ukopanih pokojnika, ali ima i zidanih grobnica. Idući ka vrhu
lokaliteta, nailazi se na trobrodu baziliku, a potom i na baziliku D, iz
koje, najverovatnije, potiče jedan pronađen relikvijar, 1932. godine.
Unutar bedema se nalazila bazilika u donjem gradu (ili, bazilika sa
krstionicom), građevina dugačka preko 20 i široka 15 m. Prostorija, u
kojoj se krštavalo, imala je piscinu, a zidovi su joj bili ukrašeni
živopisom. To je jedinstveni fresko živopis, sačuvan u nekoj bazilici
Srbije.  Relikvijar sa Jelice pronađen oko 1930. godine
Gradinu
na Jelici najverovatnije su izgradile Jazige, a možda Alani ili Anti.
Njihovo prisustvo ne bi trebalo da iznenađuje, s obzirom da su prvo bili
angažovani u službi rimske, a potom vizantijske vojske. Poznato je da
su imali pravo da sa sobom vode i porodice. Oni su na Gradini složno
živeli sa rimskim doseljenicima, o čemu svedoče zajednički grobovi i
groblja. Dakle, ratovalo se, ali se i živelo u zajednici, već prema
vladajućim političkim odnosima.
Sarmatska plemena
Naime,
od 2. veka pokazalo se slabljenje rimske države i u sve većem opadanju
broja stanovnika. Slabljenju vojne snage mnogo je doprinela i kuga,
zemljotresi ili pokolji stanovništva, poput onog u Meziji, posle pobede
cara Galijena nad njegovim suparnikom Ingenuom, 260. godine. Broj
stanovnika povećao se, bar za neko vreme, naseljavanjem zarobljenih
Sarmata, ali, država nije imala snage na pretek, niti je njen ekonomski
sistem bio dovoljan da izvede unutrašnju kolonizaciju, doseljavanjem
stanovnika iz drugih provincija. Od vremena Markomanskog rata od 160 do
180. godine, pod carem Markom Aurelijem, defanziva je zamenila ofanzivu.
Rim
je pobeđivao, ali nije sticao nove provincije. Na čitavoj liniji, od
Regenzburga do Erdelja, počeli su napadati Sarmati, Germani i slobodni
Dačani, koji su pustošili pogranične provincije, duboko u njih
prodirući. Slovensko pleme Kostoboka, sa Karpata, čiji su kraljevi do
tada morali da šalju taoce u Rim, preduzeli su pljačkaški pohod sve do
Helade, gde su bili uništeni. Za njima u Srbiju prodiru sarmatska
plemena Jaziga i Anta, i to najpre manji pljačkaški odredi, lantrunkuli,
koji otimaju stoku i ljude nanoseći štetu blagostanju provincija,
ionako stradalih u ratnim vremenima.
Gradine i palanke
U
Srbiji, a reč je o prvim vekovima nove ere, zatičemo dva tipa
naseobina: gradine i palanke. One se razlikuju po vrsti materijala koji
graditelji koriste i načinu fortifikacije. Gradine, a o njima je ovde
reč, jesu upravna, vojna i crkvena središta.
Peta bazilika
Tokom
iskopavanja od 1995. do 1996, u gornjem gradu Gradine na Jelici, na
samom vrhu, otkrivena je i već spomenuta peta bazilika. Dugačka je 20 m,
široka 11 m, sa zanimljivom asimetričnom osnovom i dve grobnice, od
kojih veća ima banke za odlaganje pokojnika. U pojedinim grobovima
pronađene su kopče za pojas, naušnice, priveske, perle i fibule.
Uglavnom, to je materijal sarmatskog i romanskog porekla. Dobar deo
pronađenog u grobovima, isključivo je sarmatskog porekla. Antropološka
obrada ustanovila je prisustvo veštački deformisanih lobanja, što je
običaj ekskluzivno vezan za srpska plemena Sarmata.
vesti online | |
| | | | Beskraj
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009
| | Naslov: Re: Poreklo hrišćanstva u Srbiji 12/1/2013, 2:50 pm | |
| Tajna rimskih klesara S
vremena na vreme, na mesto manjih pljačkaških pohoda koje preduzimaju
sarmatska plemena Jaziga i Anta, javljaju se prave invazije. Posledica
toga je zauzimanje većih prostora, naseljavanje došljačkog stanovništva,
njihovo integrisanje i izgradnja upravnih centara, gradina, poput ove
na Jelici. Jazige i Ante od Rima dobijaju ulogu federata i nesmetano se
nastanjuju u podunavskim provincijama. Svetska slava sremskih mučenika: Bacanje četvorice fruškogorskih kamenorezaca u Savu
Ova
situacija, u Rimskoj carevini, objašnjava grobne i druge nalaze
sarmatskog porekla. Na Gradini se, na primer, jedan pored drugog, nalaze
romanski i sarmatski grob. Zajedničko sahranjivanje podrazumeva i
zajednički život. Reč je, dakle, o procesu koji konačno u Srbiji
konstatuju i istoričari. Taj proces je, u cirkummediteranskim sredinama
već uočen i protumačen kao proces akulturacije srpskih plemena u
romanskoj sredini, njihovo nastanjivanje i postepeno preuzimanje
romanskih običaja i načina življenja. Pri tom, još jedno vreme,
zadržavaju se tipični elementi sarmatske nacionalne nošnje: fibule,
ogrlice, pojasne kopče, i upravo njih nalazimo na starovekovnim,
ranohrišćanskim, lokalitetima Srbije.
CAREVA NAREDBA  Mošti mučenika prenete u Rim
Ranohrišćanska,
starovekovna putna trasa kroz Kosovo i Metohiju, do Kačanika, gotovo da
i nije proučavana, iako je bila najkraća maršruta koja je povezivala i
danas povezuje dva mora, Jadransko i Egejsko. Ona je spajala jadranski
grad Lješ (Lišum), Skoplje (Scupi), i, potom na jugu Solun
(Thešaloniki). Tako je ova transverzala Lješ-Teranda-Skoplje, povezivala
tri rimske provincije: Epir, Dardaniju (Gornju Meziju) i Makedoniju.
Ova saobraćajnica je bila spojena sa mnogim lokalnim putevima,
paralelnim sa trasom preko Egnacijuma, koji su postavljeni i izgrađeni
mnogo severnije od puta Drač-Solun-Carigrad.
Jedan od
najvažnijih ranohrišćanskih centara Srbije je i Sirmijum, današnja
Sremska Mitrovica, neraskidivo povezana sa progonima hrišćana i
mučenikom svetim Dimitrijem. Zahvaljujući praktičnosti rimske uprave, za
većinu događaja u Carstvu doznajemo iz zvaničnih sudskih i
administrativnih spisa. O događajima vezanim za progone hrišćana, rimski
prokuratori i njihovi potčinjeni, su vodili zvanične zapisnike sa
sudskih procesa.
Takav je slučaj i sa stradanjem većine sirmijumskih mučenika, uključujući i Dimitrija.
Najveći
sirmijumski progon hrišćana dogodio se u prvoj deceniji 3. veka, a
jedan anonimni savremenik ih je opisao ovim rečima: "...26. februara
305. godine pogubljena su 72 hrišćanina, 28. i 30. marta 305. g, njih
50, u julu, iste godine 30, a u avgustu 308. g, preko 200 hrišćana".
Jedna od najpoznatijih priča o stradanju hrišćanskih mučenika u
Sirmijumu je ona o četvorici fruškogorskih kamenorezaca, u zapadnoj
Evropi poznata kao Pasio sanctorum ljuatuor coronatorum, sačuvana u
mnogobrojnim rukopisima, koji se danas nalaze u Vatikanu, Veroni, Bernu i
Minhenu; na ovu temu postoje i drugi spisi, među kojima je i jedan
grčki, iz 12. veka.  Rimski mural u Sirmijumu
Legenda
kaže da je imperator Dioklecijan imao velike kamenolome na Fruškoj gori
koji su za palate, trgove, hramove i druge građevine, u Sirmijumu i
širom Srema davali kvalitetan kamen: crveni porfir i jednu vrstu
mermera, sličnu mermeru sa Tasosa. U jednom obilasku kamenoloma, dopala
mu se jedna vrsta crvenog porfira, pa je naredio da radnici i majstori
isklešu kip boga Sunca sa četiri konja i to samo od jednog jedinog
monolita. I nadzornici i radnici, njih 627 na broju, našli su se u
priličnoj nevolji, jer je bilo teško pronaći tako veliku i bogatu žicu
kamena.
Ali, među radnicima su bila i četiri potajna
hrišćanina, Klaudije, Kastorije, Simpronijan i Nikostrat kojima se
pridružio i mlađi pomoćnik Simplicije. Oni su, uzdajući se u svoju veru,
brzo pronašli odgovarajući blok i savršeno i precizno izradili poručeni
kip, visok 25 stopa ili 7,5 m. Dioklecijan je bio zadovoljan obavljenim
poslom i podelio je radnicima bogate darove. Usput je naredio da se na
mestu kamenoloma, tzv. Debelom bregu, sagradi jedan hram i u njega
smesti pozlaćeni kip boga Sunca.
Ista grupa dobila je zadatak
da izradi kamene stubove i kapitele za hram, školjke za česmu i bazen,
ukrašen umetničkim statuama. Kad je car video gotova dela, obradovao se i
očaran njihovom lepotom, rekao: "Srećan sam što ste tako vešti, ali
zašto niste izradili, kako sam zapovedio, bistu Eskulapa, boga svakog
zdravlja?" Uz Eskulapov kip, imperator je naručio i lavove koji bljuju
vodu, orlove, jelene i mnoge druge životinje.
Kamenoresci
su se dali na posao i za četiri meseca izradili sve, osim Eskulapa.
Pred dolazak cara, svi kipovi su bili poređani na jednom polju. Okružen
radnicima i nadzornicima, Dioklecijan je uzalud tražio boga zdravlja, a
tada su mu nadzornici, već ljubomorni na uspehe hrišćanske grupe,
otkrili njihovu tajnu. Isprva je car pokazao veliku blagost, očekujući
da će se hrišćani pokoriti njegovim zahtevima, ali je kasnije, iznenađen
njihovom upornošću, podstican od nadzornika, naredio da moraju javno
prineti žrtvu bogu Sunca, prema starom običaju, ili će biti umoreni
teškim mukama.
HRAM ZA MUČENIKE
Kad nisu pomogla nagovaranja,
klesari su išibani i zatvoreni u olovne sanduke. Sanduci su bačeni u
reku Savu. Kasnije su sirmijumski vernici izvadili sanduke i položili ih
u martirijum, deo hrama ili svetog mesta u kome se nalazi grob mučenika
za veru a koji se nalazio na tadašnjoj adi Karbonariji. Sada je to
lokalitet Širingrada, u Mačvanskoj Mitrovici. Njihove svete mošti preneo
je u 6. veku sirmijumski episkop Sebastijan i položio ih u hram,
posebno za njih izgrađen na Labikanovom putu u Rimu. Ovaj hram i danas
postoji. Zove se Basilica ljuatro coronati, a u dobro očuvanoj kripti
vidljivi su sarkofazi u kojima počivaju mučenici.
Sremci štite masone
U
srednjem veku kamenoresci iz Sirmijuma uživali su veliku slavu. Njima
su bile posvećene mnoge crkve u Engleskoj, Belgiji, Francuskoj i
Italiji. Udruženja kamenorezaca smatrala su ih svojim zaštitnicima i to
poštovanje se u nekim zemljama održalo do današnjih dana. U Rimu,
Firenci, Arecu i drugim mestima, nalaze se njihovi likovi na kamenim
spomenicima, gde su prikazani kao patroni kamenorezačke veštine. Potom
su postali zaštitnici slobodnih zidara, naročito u Engleskoj.
Prokopijev spisak
Prokopijev
spisak iz 4. veka o urbanizaciji Balkana De aefendis daje čak 17
lokaliteta gde su se nalazile ranohrišćanske crkve ili manastiri, među
kojima je i lokalitet Berevca. To su: Kesijana, Kelerijana, Eutihijana,
Viktorijana, Durvulijana, Valensijana, Verinijana, Vesijana, Vesena,
Markelijana, Primonijana, Manijana, Gensana, Tucijana, Usijana i Ad
Ljuintum. Ovi lokaliteti potvrđuju Kosovo i Metohiju kao ranohrišćanski
teritorijalni centar Srbije.
Vesti online | |
| | | | Beskraj
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009
| | Naslov: Re: Poreklo hrišćanstva u Srbiji 19/2/2013, 8:49 pm | |
| Čiji je Dimitrije? Zvanični
rimski zapisnik je registrovao u Sirmijumu i mučeničku smrt đakona
Dimitrija, koji je pogubljen 9. aprila 304. godine, zajedno sa pet
devojaka. Nakon tri dana, pogubljen je i najčuveniji sirmijumski episkop
Irinej, naslednik episkopske stolice koju je osnovao sveti apostol
Petar, postavljajući svog učenika Epeneta za prvog sirmijumskog
episkopa. Crkva u čast Svetog Dimitrija: Sirmijum
Sveti
Dimitrije pogubljen je na Artemidinom mostu (Artemida je srpska Lužica -
Ligodesma), posle uzaludnog ubeđivanja gradskog dekuriona Proba, koji
nije mogao da gleda stradanje mladih ljudi, da Dimitrije prinese žrtvu
Jupiteru, odbaci hrišćansku doktrinu i, kao da ništa nije bilo, mirno
ode kući.
Dimitrije je hladno odbio dekurionovu ponudu i
krenuo prema dželatu na sredini mosta, gde mu je ovaj, jednim potezom
srpe, odrubio glavu. Ovo je, što je vrlo važno, jedinstven spomen
hrišćanskog mučenika Dimitrija u svim rimskim i ranohrišćanskim spisima.
DOKAZ U BANCI
Kontroverzu
oko Dimitrijevog porekla, a izvesno je da je bio Srbin - Sarmat,
izazvao je prefekt Ilirika Leontije, koji je podigao dve crkve u slavu
ovog mučenika, jednu u Sirmijumu, a drugu u Solunu. Bez obzira na
uvreženo crkveno mišljenje, nepobitno je utvrđeno da je prefekt prvo
ozidao crkvu u Sirmijumu, a potom u Solunu, gde je preneo okrvavljenu
Dimitrijevu košulju kao relikviju. Kasniji grčki crkveni spisi Dimitrija
su proglasili rimskim oficirom i tribunom, kroz legendu obradivši
njegov tobožnji život u Solunu, gde je tobože rođen, u bogatoj
trgovačkoj porodici.
 Srbin svetac: Sveti Dimitrije
U
pitanju je, kroz mitsku matricu, pokušaj tumačenja dva glavna
ranohrišćanska izvora, o ovom slučaju, poznatih pod nazivima Pašio prima
i Pašio altera. Oba spisa navode prefekta Leontija kao osnivača kulta
svetog Dimitrija, podvlačeći činjenicu da je prefektura Ilirika preneta
iz Sirmijuma u Solun, zbog čestih nasrtaja ratobornih Sarmata i njihovih
borbi sa graničarima Rima. Takođe, nije moguća ni tvrdnja da je
Leontije kult preneo iz Soluna u Sirmijum. Glavni dokaz za nepostojanje
solunskog Dimitrija, i mučenikovo svrstavanje u red sirmijumskih
svetitelja, su dva pisma cara Justinijana prvog Mavrikija, oba upućena
Solunjanima.
Carevi su zahtevali da im se ustupe mošti svetog
Dimitrija radi prenosa u Carigrad, a Solunjani su im uzvratili da oni
ne znaju ni za kakve druge mučeničke mošti u njihovom gradu, osim za
mošti svete Matrone. A, za kult Dimitrijev, rekli su da ga poštuju, ali i
da je do njih došao iz Panonije. To nam potvrđuje i 11. novela cara
Justinijana Prvog iz 535. godine, koja navodi da je prefektura Ilirika
preneta iz Sirmijuma u Solun još u vreme hunskog vođe Atile, te da
solunski episkop ne duguje svoj sjaj vlastitom autoritetu, već činjenici
da je, pre premeštaja, živeo u Sirmijumu.
Pošto crkva u
Solunu nije ni posedovala mošti svetog Dimitrija, ne možemo govoriti o
Dimitriju kao o solunskom svetitelju. Najvažnija stvar u svemu ovome je
arheološko iskopavanje u Sremskoj Mitrovici, osamdesetih godina 20.
veka, koje je, kao rezultat, imalo otkrivanje ranohrišćanske crkve,
datovane u početak 5. veka, koja je danas izložena u podrumu jedne
bankarske ekspoziture u Sremskoj Mitrovici.
 Podni mozaik u Sirmijumu
To
otkriće potpuno demistifikuje legendarnu priču o Dimitriju Soluncu.
Pošto je solunska bazilika, posvećena ovom mučeniku, izgrađena ceo jedan
vek kasnije, ona posredno svedoči u prilog spoznaje istorijske
činjenice vezane za svetog Dimitrija, kao đakona sirmijumskog episkopa
Irineja.
Istorijski je prećutan, iz razloga samo znanim
"minhensko-bečkim specijalcima", ključni značaj Sirmijuma, antičkog
grada u hrišćanskom svetu i ranohrišćanskog centra. Pošto je grad, pre
osnivanja Konstantinopolja, zauzimao ravnopravno mesto sa Rimom u
hrišćanskoj hijerarhiji, možemo pretpostaviti kakav je značaj tada
zauzimao rimski episkop, onda samo episkop grada Rima (čak nije nosio ni
titulu mitropolita). Na Nikejskom saboru, sirmijumski episkop je
potpisan kao mitropolit: Dominijus metropolitanus. Čuveni jeretik Arije,
posle nikejskog sabora i sukoba sa svetim Nikolom, pobegao je u
Sirmijum, gde je živeo nekoliko godina, a prema nekim spisima tu je i
umro, a sahranjen je na gradskom groblju.
U Sirmijumu su,
kako smo naveli, mnoge osude protiv hrišćana bile izvršavane na
Artemidinom mostu. Drugo mesto bio je veličanstveni hipodrom. U spisu
"Pasio sancti Demetrii" navodi se kako je Nestor, prijatelj svetog
Dimitrija, pobedio gladijatora Laja, omiljenog borca cara Maksimijana -
Herkula, baš na mestu hipodroma, mada se u Žitiju Dimitrijevom kao mesto
borbe pominje solunski otvoreni teatar.
Sirmijumski hipodrom
Hipodrom
u Sirmijumu, koji ima istaknuto mesto u ranohrišćanskim spisima, bio je
širok 100 m, a dugačak 521 m, što je približno dimenzijama Kaligulinog
Cirkusa Maksimusa, kapaciteta 100.000 mesta. Na osnovu veličine
sirmijumskog hipodroma, lako možemo uvideti značaj i veličinu ovoga
grada. Da grad nije imao značaja, čemu i kome bi Carstvo zidalo cirk
ovolikog gledališnog kapaciteta? Istraživanja, vođena od 1970. do 1980.
godine, utvrdila su da je hipodrom u Sirmijumu bio drugi po veličini
sportski objekat u Rimskom carstvu.
Nesuđena prestonica
O
značaju Sirmijuma kao ranohrišćanskog centra svedoči i istraživanje
Alfodija, jednog od najznačajnijih evropskih arheologa, koji je, u svom
delu o rimskoj imperiji, naveo da je po njegovim saznanjima car
Konstantin prvo želeo da od Sirmijuma napravi novu prestonicu,
Konstantinopolj, ali je odustao zbog nepodesnog zemljišta i nerešenih
odnosa sa Sarmatima, koji su u velikom broju naseljavali Ilirik.
Međunarodna
arheološka ekipa, sastavljena od stručnjaka Muzeja Srem, instituta
Smitsonijan i Denison iz SAD, otkrila je ostatke hipodroma, prostor za
gledaoce - tribine, kao i trkačke staze i centralne spine ukrašene
egipatskim obeliskom, koji je otkriven 1939. godine. Datovanje hipodroma
je vrlo precizno utvrđeno u vreme vladavine imperatora Licinija, oko
313. godine. Međutim, postoje i neka otkrića koja Liciniju samo
pripisuju obnovu i dogradnju hipodroma, a sam početak radova smeštaju u
vreme cara Galerija, vladara iz rimske tetrarhije, kojem je Sirmijum bio
prestonica.
vo, relativno kasno datovanje, ne znači da
Sirmijum nije imao prostor za igre i ranije. Na stubu cara Trajana u
Rimu, istraživači S. Frer i F. Leper su utvrdili da na jednom reljefu
postoji karta Sirmijuma i njegove ratne luke, a na periferiji utvrđenja
je prikazan veliki amfiteatar. Tome u prilog govore i scene na rimskim
opekama i kamenim spomenicima, pronađene u Sremskoj Mitrovici, koje
prikazuju gladijatore i njihove borbe.
CAREV DRUŽBENIK
U
antičkim letopisima je zabeleženo da je najčuveniji rimski gladijator
Lije, koga je po legendi ubio Nestor, nanizao velike pobede u
sirmijumskom koloseumu. Lije je poreklom bio sarmatski Jaziga koga je,
zbog njegove velike snage, primio car Maksimijan u svoju ličnu gardu.
Žitije Dimitrijevo kazuje da su čak bili i prijatelji, te da je
Imperator izuzetno teško primio njegovu smrt. Ozlojeđen zbog Lijeve
smrti, dao je da se pogubi nekoliko nevinih hrišćana, koji su čamili u
njegovim tamnicama. Inače je Maksimijan bio čuven po nemilosrdnom
progonu hrišćana, po uzoru na Dioklecijana.
Vesti online | |
| | | | Beskraj
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009
| | Naslov: Re: Poreklo hrišćanstva u Srbiji 8/4/2013, 9:04 pm | |
| Granica dva sveta Krajem
4. i tokom 5. veka hipodrom u Sirmijumu je doživeo sudbinu drugih
zdanja namenjenih javnoj zabavi u istočnom delu carstva. Kraj cirkuskih
igara u panonskoj metropoli kao da je simbolički obeležen nalazom veće
količine konjskih skeleta u skrivenom hodniku, gde su uginule životinje
bile bačene. Utvrđeno sedište episkopa: Ostaci gradine na Bargali
U
5. i 6. veku arena trkališta su prekrivena nizovima kućeraka, ostacima
privremenih carskih i sarmatskih garnizona, ili ostacima staništa
populacije koja je, bežeći pred ognjem i mačem, tražila spas iza moćnih
zidina hipodroma. Osim na kamenim spomenicima, sa imenima gladijatora,
sirmijumski hipodrom se spominje i u delu Amijana Marcelina "Res
gestae".
Marcelin, opisujući ulazak imperatora Julijana
Apostate u Sirmijum kaže da je car, drugog dana svoje posete gradu,
priredio trke dvokolica na opštu narodnu radost. Na prostoru hipodroma,
1867. godine pronađen je miljokaz posvećen caru Konstanciju Drugom koji
je zapravo bio postament za mermernu carevu skulpturu u prirodnoj
veličini. Ovaj miljokaz se sada nalazi u Beču, u lapidarijumu
Kunsthistorisches muzeja i najočuvaniji je putokaz pronađen u istočnoj
Evropi.
TRKALIŠTE POD ZEMLJOM Bazilika u Bargali
Tragovi
postojanja sirmijumskog hipodroma vidljivi su i danas, pošto su delovi
rezbarene kamene ograde ugrađeni, kao deo dekoracije, na mnogim javnim
zgradama Sremske Mitrovice - samo trkalište se nalazi pod zemljom, nešto
severnije od ostataka carske palate, koji su konzervirani i dostupni
posetiocima.
U 4. veku, grad Skoplje (Scupi), bio je središte
Makedonije Salutaris i u svom sastavu je imao čak tri episkopije:
Skopsku, Bargalsku i Zaparsku. Najvažniji centar, Bargala, nalazila se u
Kočanskoj kotlini, u provinciji Dakija Mediteranea, a 371. godine ući
će u sastav Prve Makedonije.
Kočanska kotlina zauzima oblast
oko srednjeg toka reke Bregalnice i predstavlja deo skopsko-ovčepoljske
kotline. Kočanska kotlina je sa četiri strane oivičena visokim planinama
masiva Plačkovica. Sa juga, presečena je od Radoviške kotline. Planine
Obožna i Goljak se na istoku odvajaju od Pijanečke i Maleške kotline, a
na severu reka Bregalnica je, prirodnom kotlinom, odvojena od moćnih
masiva Osogovskih planina. Ovaj prostor, od 12. do 10. veka pre nove ere
kolonizuju Singe.
Od 3. veka pre nove ere tu su Skiti i
Trako-Skiti, a od druge polovine 1. veka prodiru Sarmati. S obzirom na
ubikvitet, sveprisutnost srpskih toponima, hidronima i ortonima,
zastupljenih kod Prokopija, koji su, evidentno latinizovani ili
pogrčeni, dolazimo do zaključka da je cela ova teritorija vrlo rano
naseljena od strane sarmatsko-srpskog etničkog elementa. Na
severozapadnom obodu, kotlina je presečena masivima Sinkovice,
Rajčanskim zidom i Grnčaricom, koja je i zapadna granica Kočanske
kotline prema Ovče polju. Jedini mogući prirodni ulaz u Kočansku kotlinu
je s jugozapada, ivicom Ježevog i Ovčeg polja.Tu je kotlina spojena sa
Vardarom i otvorena prema uticajima tople klime vardarskog sliv Carska palata u Sirmijumu
Godine
402, kada je teritorija istočnog Ilirika bila pripojena Solunskoj
arhiepiskopiji, Makedonija Salutaris prestaje da postoji. Makedonija je
ponovo podeljena 482-517. g, a 11. novelom, tj. ukazom Justinijana
Prvog, Makedonija Salutaris dolazi pod uticaj Makedonije Prima. Konačno,
545. godine, 71. novelom Justinijana Prvog, ona prestaje definitivno da
postoji u vizantijskoj podeli oblasti.
Kočanska kotlina, kao
prirodna granica dva sveta, Dardanije i Makedonije, antičkih Meda i
Peonaca, koje su Skiti i Sarmati u potpunosti asimilovali, kao da je
postala jezička barijera između dva jezika "vladara", grčkog i
latinskog, između kojih se uklinio starosrpski koji će na kraju
preovladati. Najbolji primer za to je grad Stobi u kojem su se
ravnopravno govorila sva tri jezika.
Oslanjajući se na
Prokopija i geografski spisak 64 rimske provincije i 923 citirana
toponima, u delu Sinegdemos autora Hijerokla, vizantijskog gramatičara
iz prve polovine 6. veka, sa lakoćom se mogu odrediti lokaliteti sa
ranohrišćanskim nalazima. Hijerokle u svom Sinegdemosu nabraja
značajnije gradove sa ove teritorije: Astibo, Kelendin, Armoniju, Zaparu
i Pautaliju. Hijeroklo navodi i rastojanja izražena u miljama, pa kaže
da je Stobi (Stopis) od Astiba udaljen 20 milja, do Tranupara od Astiba
ima 30, a od Tranupara do Pautalije - 50 milja.
Problem
određivanja mesta Astiba još je aktuelan. Reč je o nekoliko nalazišta
koja bi s pravom mogla da nose to ime - reč je o lokalitetima u Ježevom
polju, Štipu i lokalitetu Tri česme. No, po svemu sudeći, Astibo je
Bargala. Naime, Astibos je bila sveta reka Peonaca u kojoj je svaki
kralj morao, prilikom ceremonije krunisanja, da se okupa. Dolaskom
Skita, Trako-Skita i Sarmata, lokalitet menja ime u Bregalnica, koja je
dobila ime po reči "berg" ili "barg" kojom se označavaju razlivene vode.
Ovo ime prihvataju Rimljani i Vizantinci, što se uočava iz napisa
datiranih u prvu polovinu 4. veka. O tome govori i studija F. Papazoglu
"Makedonski gradovi u rimsko doba", objavljena u Skoplju 1957. godine.
EPISKOPALNA BAZILIKA
Na
saboru u Halkedoni 451. godine, episkop grada Bargale bio je i episkop
provincije Makedonije Prime. Krajem 5. veka, kako je rečeno, Makedonija
Prima pripada Makedoniji Salutaris. U 9. veku Teofilakt Ohridski
spominje episkopiju Bragalenitsa koja je dobila ime po reci Bregalnici,
kao i gradina Bargala. Na istorijski i geografski značaj ovoga grada
ukazuju i mnogi arheološki nalazi, a njen značaj je još više porastao
kada su istraženi okolni arheološki lokaliteti, iz kojih se vidi da je
Bargala bila sveobuhvatno utvrđen grad. Tako je trobrodna, episkopalna
bazilika s krstionicom bila utvrđena trapezoidnim bedemom dužine 280 sa
150-180 m. Izuzetan značaj ove bazilike je u tome što ona jedina, od
svih okolnih crkava u Kočanskoj kotlini, imala krstionicu sa figurama
koja je zapravo četvrti travej bazilike.
Careva palata
Uz
čuveni hipodrom u antičkom Sirmijumu, na mestu današnje Sremske
Mitrovice, nalazila se carska palata. Ona je bila povezana sa
trkalištima nizom hodnika koji su vodili do carske lože, na sredini
gornjeg sprata gledališta. Postojanje carske lože, tj. tribine je
utvrđeno i datirano, a imala je dimenzije 9,7 x 3,7 m. Sam hipodrom je
bio toliko visok da je jedan deo njegovog spoljnog zida služio i kao
odbrambeni bedem. Bedem je bio visok oko 17 m!
Crkve sa tvrđavom
U
Kočanskoj kotlini se nalaze ukupno 23 ranohrišćanska i antička
lokaliteta i to, fortifikacije, utvrđenja: Silvik-Radanja, Bargala,
Cvilig, Donji Kozjak - Bandera, Crvulevo, Ključ, Gornji Balvan, Veliki
Ćapar, Burličevo, Sokolarci, Viničko kale, Gorica , Srpska Kamenica i
Kalata, bazilike: Bargala, Krupište, Viničko kale, Beogov Dub i
Keramidnica i fortifikacije sa naseljima i crkvama: Krupište i Morodviz.
vesti online | |
| | | | Beskraj
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009
| | Naslov: Re: Poreklo hrišćanstva u Srbiji 16/8/2013, 10:02 pm | |
| Ključ za Makedoniju Bargala, episkopsko sedište, bila je lokalitet Gradine, grada u selu Gornji Kozjak blizu današnjeg Štipa i zaštićena je sistemom kružnog utvrđivanja. Na brdu Donji Kozjak, 3 km udaljenom od Bargale, nalazio se lokalitet Bandera, uporišnog karaktera i, možda je, kako ističu neki arheolozi, tu bila smeštena Tribalska, Skitska ili Tračko-skitska prestonica. Ruševine Bandere potiču iz 5. do 3. veka pre nove ere.  Viničko utvrđenje
Rudnik ikona
Zapadno od Bargale nalazi se lokalitet Cvilig, sa kvadratnom kulom koja je takođe deo odbrambenog fortifikacionog sistema. Sličnog karaktera je i kula na lokalitetu Crvulevo, na Kozjačkoj reci. Nekoliko kilometara dalje, u selu Radanje (Radovanje), na lokalitetu Silvik, nađeni su ostaci kamene kule, sa kvadratnom osnovom.
Dosadašnja arheološka iskopavanja otkrila su ostatke nepravilnog poligonalnog utvrđenja koje je, na uglovima, bilo ojačano kulama. Na njegovoj južnoj strani, u širini 100 sa 50 m, pronađena je jednobroda crkva, a 50 m istočno od nje i neka nepoznata građevina, sa ostacima kolonade stubova. Između temelja ove zgrade i kolonade, na dubini od 2 m, otkriveno je 30 celih ikona i 80 u komadima. Ovaj izvanredno značajan starovekovni hrišćanski nalaz, leži na lokalitetu Viničko kale, na nadmorskoj visini od 450m, u vrhu grebena, na skoro neosvojivom terenu.
Još jedan izuzetno važan podatak za rano hrišćanstvo u Srbiji, odnosno Srbiji - Makedoniji i Staroj Srbiji, kako se nekada ovaj prostor zvao, je Hijeroklova Tranupara. Tranupara je poznato arheološko nalazište u Srpskoj Kamenici (danas preimenovana u "makedonsku"), naselju - gradini koja je bila ključna za odbranu i sigurnost cele Kočanske kotline, smeštena na obroncima Osogovskih planina. Istraživač ovog prostora, B. Aleksova, ovo ime, Tranupara, etimološki tumači kao simbiozu latinske reči "trans" i grčke "para" što bi, udruženo, značilo prelaz preko nečega.
Naravno, ovo je besmisleno. U pitanju je polatinjeno srpsko ime - etimološko značenje reči, Tranupara leži u okolnostima geografskog reljefa i pre označava srpsko "trapanje", odnosno oprezan hod preko neravnih, kamenitih površina; odatle i naziv ovog lokaliteta, Srpska Kamenica.  Žile kucavice u odbrani zemlje: Viničko kale
Srpska Kamenica nalazi se na ušću Kameničke reke u reku Bregalnicu, na brdu Kalata. Gradina je sa tri strane bila zaštićena planinama, koje su se usecale čak do rečnih korita. Na vrhu Kalate bio je zaravnjen plato kome je, jedino sa severne strane, bio moguć pristup. Kamenica je bila ograđena odbrambenim zidinama razmera 35 sa 80 metara, sa rovom izdubljenim u steni.
S obe strane rova, drevni graditelji su postavili zidove. I ovde se može objasniti latinsko-grčko Tranupara kao srpsko "trapanje", jer prilikom izlaska ili ulaska u grad, uvek se moralo preći preko dva zida i izdubljenog odbrambenog rova, što je zahtevalo oprezan hod, trapanje.
Na ovom lokalitetu bile su iskopane dve značajne crkvene građevine: 400 m zapadno od ušća reke Kamenice u Bregalnicu, u mestu Beogov Dub, kasnije islamizacijom preimenovan u Begov, nađena je jednobroda bazilika, a na lokalitetu Keramidnica, nađena je velika, trobroda bazilika sa ostacima septuma i sintronosa.
Samo ime, Beogov Dub, hrast, ukazuje na sarmatsko poreklo naziva. Mnogi alanski kraljevi nosili su ovo ime, a hrast je bio sveto drvo Srba. Hijerokle kaže, da je između Tranupare i Pautalije (palanke, u pitanju je Kriva Palanka), razdaljina 50 milja.
Značaj Kamenice, Tranupare za Kočansku kotlinu je i u tome što je odavde išla najkraća saobraćajnica za Krivu Palanku, a sa druge strane, ovaj, dobro branjen prolaz, preko Osogovskih planina, štitio je proboj u južne provincije Rimskog carstva. Ovo su bila Trajanova vrata, brana carstva. Konačno pribežište
Ideja onoga, koji je zamislio uporišno-odbrambeni sistem Bargale, bila je smeštanje grada Ključa na jug, u brda Plačkovice, i on je, za tvorca odbrane, stvarno bio "ključ" celog sistema, konačno pribežište u koje bi se povuklo stanovništvo Bargale i okolnih mesta, posle eventualne potpune propasti celokupnog uporišnog sistema kružne odbrane.  Ikone iz male Vinče
Hijerokle, u Aktima Petog ekumenskog sabora, iz 533. godine, spominje grad Zaparu. Zapara je potpadala pod jurisdikciju Justijane Prima, a teritorijalno, sredozemnoj Dakiji. Ova gradina se nalazila na ušću Zletovske reke u Bregalnicu, na lokalitetu Krupište, gde su nađeni mnogobrojni ostaci iz ranohrišćanskog perioda. Od tri utvrđenja, koje navodi Hijerokle, jedno je bilo u okviru naselja Zapara-Krupište, a ostala dva u okolnim brdima.
Upravo prema ta dva brda, na kojima se nalazila odbrana grada, Zapara je dobila ime. Naime, severno od Krupišta bile su dve utvrde: Mali i Veliki Capar. Capar se prvobitno zvao Šapar i odatle njegovo latinsko ime Capar, jer "capio" znači na latinskom isto što i slična reč "ćapiti" na srpskom: uhvatiti, zgrabiti, osvojiti. Kasnije je ova srpska reč pretočena u grčku kao Šapio, Capio, Capara, Zapara. Srbizovano, grčko Capara, danas se održalo kao Zapara. Ime je sadržavalo ideju branitelja, jer, stvarno osvajanje ovih utvrda, Malog i Velikog Capara, značilo je osvajanje, ćapanje, zauzimanje grada.  Ikona iz Male Vinče
Mera opreza
Ikona iz Male Vinče
Grad Krupište, Zapara ili Šapar, imao je ostatke antičkog naselja, nekoliko utvrđenih objekata i tri crkve. Sudeći po istorijskim izvorima, Šapar je bio jako crkveno središte, o čemu svedoče ostaci dve bazilike i kružni martirijum.
Trobrodna bazilika, nađena je ispod crkve svetog Nikole, a jedna, krstoobrazna bazilika, otkopana je na potezu Kale. Zapadno od Krupišta, na lokalitetu Kletovnik, nađena je jedna kružna građevina, najverovatnije pomenuti martirijum.
Krupište je bilo prirodni mostobran, na levoj obali reke Bregalnice, dok je Bargala bila sa njene leve strane. Postavljanje Krupišta preko puta Bargale bila je vojna potreba, ali i mera opreza. Tri crkvene građevine bile su zaštićene sa tri utvrđene građevine. Šapar je štitio mostobran preko reke Bregalnice, a, što je još značajnije, odavde je kretao u starom veku put za Krivu Palanku, koji je kao transverzala presecao reku Bregalnicu.
Žilu kucavicu i uporišnu tačku ovog odbrambenog sistema čini grad Ključ, često ime za gradine sarmatskih Jaziga i Anta. Takođe, mnogi etrurski gradovi su nosili ovo ime. On se nalazio na dva brda, iznad Kozjačke reke. Grčko Kolenidin, latinski Kluzij i turski Kalauzlija, kako je, vremenom, gradina menjala ime, imaju isto značenje reči ključ.
Gorica za branitelje
Na severu Makedonije, nekoliko kilometara od reke Bregalnice, nalazi se lokalitet Gorica, gde je otkrivena trobroda bazilika i gde su, možda, prethodno bile smeštene ikone iz Vinice (Mala Vinča), jer je to najvažniji crkveni objekat u okolini. Jednobroda bazilika, koja je bila izgrađena na Vinici, služila je potrebama kulta branilaca utvrđenja. vesti online | |
| | | | Beskraj
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009
| | Naslov: Re: Poreklo hrišćanstva u Srbiji 15/9/2013, 8:34 pm | |
| Srpski Isus u Hadu Između lokaliteta Bargale i Viničko kale trebalo bi pomenuti lokalitet Morodviza koji ima ostatke bazilike podignute koncem starog veka. I u ovom gradu su pronađeni ostaci kasnoantičke odbrambene utvrde. Značaj Morodviza ogleda se u tome što je na prelazu 9. u 10. vek postao jedna od prvih srednjovekovnih srpskih episkopija.
"Roditelji" Svetog Teodora: Teodor Stratilat i Teodor Tiron
Srbi nisu varvari
Nalazište Viničko kale, a kale na turskom jeziku znači tvrđava, i gradine Vinica, geografski leži kao presečeno istoimenom rekom. Na istoku se pružaju planine Obožna i Golak koje se, idući na sever, postupno povezuju sa masivom osogovskih planina, koje zatvaraju celu Kočansku kotlinu, kao u neki prirodni kazan. Poduhvaćen s juga planinom Plačkovicom, s istoka planinama Obožnom i Golakom, s nadmorske visine od 1.500 m, lokalitet stepenasto pada ka nadmorskoj visini od 500 m, da bi se, idući na sever, spustio na nivo Kočanskog polja i reke Bregalnice.
 Sveti Danilo i Gavrilo sa lavovima
Ovako veliko zgrušnjavanje crkvenih zdanja, na malom arealu od dvadesetak kilometara, značajno je zbog dve stvari: episkopi i crkvena organizacija imali su istaknuti položaj u ovim gradovima i celokupan urbani sistem je služio kao centar odbrane unutrašnjosti Rimskog carstva i Vizantije, potom i Srbije.
Za Srbe kao narod ranohrišćanske civilizacije ovi lokaliteti su od nemerljivog kulturnog značaja koji, po ko zna koji put, ukazuju na Srbe kao nosioce civilizacije, a ne, kao što godinama "gusla" tzv. Bečko-berlinska istorijska škola, na varvare koji su ognjem i mačem hristijanizovani. S tim u vezi, lokalitet Male Vinče, Vinice, Hijerokle imenuje Armonijom - harmonijom, skladom ranohrišćanske civilizacije i duhovnosti. Lovac iz podzemlja
Zanimljiv je u istočnoj Srbiji kult Tračkog konjanika, koji svoje poreklo vuče iz skitske mitologije. On je lovac iz podzemlja, oboženi pokojnik koga neposredno vezuju za grčko-rimske kultove Silvana, Plutona i Herakla. Na njega se u Srbiji nadovezuje kult svetog Teodora, koji preovlađuje na prelazu starog u srednji vek. U vremenu hristijanizovanja antičkog sveta i ondašnje drevne Srbije nije se smelo ići sa potpunim uništavanjem religiozne svesti kod naroda, već se insistiralo na sinergiji, sažimanju i stapanju politeističkih kultova sa hrišćanskim, uvek sa novim značenjima i sa namerom veličanja Hristovih muka, njegovog žrtvovanja, raspeća i vaskrsenja.
Od 2. do 4. veka, upravo je sinergija karakterisala grčko-rimske, sarmatske i trako-skitske bogove. Ona rađa ijatričko-soteriološku situaciju u religijskoj svesti ljudi starog veka, koja se integriše u rano hrišćanstvo bez nekih velikih problema i komplikacija. Čuvena kultna mesta se, kao neke retke biljke, prenose iz Male Azije u daleka balkanska mesta. Na Balkanu postoje tri značajna kultna ranohrišćanska središta: Ćustendil (Pautalija), Strumica (Tiveriopolj) i Ser (Serb, Srbica). Ovde se grčko-rimski kultovi povezuju sa lokalnim kultovima Singa, Skita, Trako-Skita, Kimera i Sarmata, a potom se razrešavaju u hrišćanskoj slici kulta.
Vojne potrebe Carstva uzrokovale su i nove religijske potrebe, nova sažimanja i nova mešanja kultova. Ovakvom situacijom naročito je zahvaćena putna trasa od Bitolja (Herakleja Linkestis), pa sve do Ćustendila. Religijska praksa započinje kultom Herakla iz Herakleje, a nastavlja se sinergijom Vida, Peruna i "Tračkog konjanika", sa Apolonom, Jupiterom, Junonom i Dracenom (Higijom). Ovde je izuzetno značajan kult Herakla, jer on, polučovek-polubog, pobeđuje smrt, mračne sile Hada i njegovog čuvara Kerbera.  Trački konjanik u Gamzigradu
Od kulta Tračkog konjanika, koji vodi poreklo od Skita, dalje vodi sveti Teodor. Bila su dva uzora za prokreaciju, stvaranje svetog Teodora i oba su bili vojnici. Jedan je Stratilat, rodom iz Evhaite. Bio je zapovednik i posečen je srpom 8. 2. 319. godine. Drugi, Tiron iz Amasije je 17. 2. 306. godine spaljen. Veoma brzo, njihov kult je, preko martirijuma Stratilata u Evhaiti, prenet po celom hrišćanskom svetu, a svi veći hrišćanski centri sazidali su crkvu, njima posvećenu. Pokretač je bio učeni teolog Grigorije Ninski (335-395), koji je, na grobu mučenika Stratilata izgovorio pohvalu koja je bila pravni osnov za širenje kulta. Omiljena imena
Za širenje kulta svetog Teodora najzaslužnija je legenda koja pripoveda da je sveti Teodor naredio da se skuva koljivo, pšenica, pošto je rimski car, Julijan Otpadnik (361- 363), hteo da žrtvenom krvlju oskrnavi sve namirnice koje su bile predviđene za početak posta. Ova legenda je ušla u hrišćanski kalendar kao kuvanje nesamlevene pšenice za prvu nedelju velikog posta. Ovaj običaj kuvanja pšenice od tada se širi i učvršćuje u Srbiji, a Teodor, Todor i Teodora postaju omiljena imena kod Srba. "Onaj, koji je vaskrsao Lazara", govori se u apostolskim spisima, iz prvih vekova hrišćanstva i misli se na Hrista, "koji je Jonu izvukao živog i nepovređenog iz utrobe morskog čudovišta posle tri dana, spasao tri mladića iz užarene peći, i Danila iz rova sa lavovima, taj ima silu da nas povrati u život". Prorok Danilo, izuzetno omiljen u ranoj hrišćanskoj umetnosti na tlu Srbije, sećanje je na Hristov trodnevni odlazak u Ad, nakon raspeća. Danilo je vaskrsao u lavljoj pećini, gde je pećina metafora za podzemni svet, a lav ima značenje telesne smrti i Satane.
Odeća ne čini sveca
Danilo je praslika Isusa i obično se prikazuje između dva lava: njegovo spasenje, iz jame sa ovim zverima, simbol je vaskrsenja Hristovog, koji se vernicima prikazuje na Uskrs, s kojim je u najtešnjoj vezi. Danilov boravak u rovu sa lavovima i neke druge scene iz njegovog života, prikazane na ranohrišćanskim ikonama, označavaju euharistiju kao obred i žrtvu. Danila je iz rova od sigurne smrti spasao Hristos, a vernicima se, u tajni pričešća, predaje istinsko telo i krv Hristova, radi oprosta grehova i zadobijanja večnog života, koji će im on dati na dan svog drugog dolaska, kada će dostojne vaskrsnuti na život večni.
Danilova ikonografija, stilski se, učestalo, javlja u ranom 4. veku u sklopu Jonine trilogije, imajući značenje spasenja i besmrtnosti. Ona, u svojoj jasnosti i simboličnosti, ima fina razdvajanja koja su odlika stilskih promena, u burnim vremenima, od 3. do 5. veka. Treći i četvrti vek karakteriše slikanje nagog Danila među dva suprotstavljena lava, a pozni 4. i 5. vek odlikuje odeveni Danilo.
On nosi tuniku dugih rukava, plave boje. Takođe, obučen je u zelene pantalone i crveni ogrtač pelerinu, koja je pričvršćena okruglom kopčom ispod vrata. Na ikonama iz Vinice i Podgorice, Danilo ne nosi, što je uobičajeno, sarmatsku kapu, već proročki kalatos. Srpski Danilo, po svom stilu, najbliži je ipak Maloj Aziji, dok se "evropski" Danilo može smatrati uvozom carske porodice Konstantina Velikog i Valentijana, kreiranog za potrebe prestonice Carstva i njene crkve.
Vesti online | |
| | | | Beskraj
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009
| | Naslov: Re: Poreklo hrišćanstva u Srbiji 10/10/2013, 9:39 pm | |
| Poreklo hrišćanstva u Srbiji Sledeći veliki kult ranohrišćanske Srbije se odnosi na svetog Mihajla. Etimološko poreklo reči Mihajlo, tj. Mihael, sudeći prema izvorima iz jevrejskog jezika, znači onaj koji je kao Bog, podoban Bogu, nalik Bogu.  Božji izaslanik: Sveti arhanđeo Mihajlo
Iz ove osnove proizilazi da je Mihajlo bio zaštitnik celog izraelskog naroda. S obzirom na to da su Srbi iz Bosforskog kraljevstva primili hrišćanstvo u apostolskim vremenima, ne čudi da je kod njih Mihajlo nalik sudiji i da zastupa Srbe pred Bogom, na Strašnom sudu.
Drugi izvor vezuje Mihajla za životvornu vodu i isceljenja bolesnika, a treći prikazuje ovog sveca kao Božijeg izaslanika i opunomoćenika, dok njegovo značenje proizilazi iz veze sa podzemnim svetom, gde je stekao ulogu voditelja duša, psihopompa, u svet mrtvih.
Epigrafska građa iz 1. i 2. veka, u Maloj Aziji, govori o izjednačavanju Mihajla - anđela sa imenom Boga, što znači da je on postao zajednička imenica za veći broj bogova iz zorooastričke i vavilonske religijske tradicije, koja je bliska arijevskim, indoevropskim, mitovima i legendama.
Moštima na nevernike
Na teritoriji Srbije pronađeno je dvadesetak ikona sa predstavom svetog Mihajla iz ranohrišćanskog perioda. Kad tome dodamo nalaze sa ostalih, bliskih lokaliteta, suočeni smo sa izuzetno raširenim kultom. Ova, izuzetno velika proizvodnja ikona, proistekla je iz dva izvora: klasične grčke tradicije i moćnog uticaja Male Azije.
Kult je prenesen na Balkan i tle Srbije, jer se upravo na ovom prostoru vekovima vodila bitka za opstanak i spas Carstva, na prelazu iz starog u srednji vek. Skoro svi hrišćanski izvori od 3. veka govore da su bitku protiv inoveraca mogle da dobiju samo mošti svetitelja koji su, svojim hrišćanskim agonom, dosegli svetačku vrlinu i tako dospeli do hrišćanskog ideala kome teže svi.
 Obredni pehar iz Srbije u obliku jelenske glave
U oblikovanju Mihajlove ikonografije išlo se u dva pravca. Jedan je lokalni, ikonografsko-dogmatskog sklopa, vezan za tradicije ovog prostora, vreme Aleksandra Makedonskog i njegovih ratova protiv srpskih Tribala (Skita, Trako- Kimbera i Trako- Skita), i drugi, vezan za istorijsku situaciju ranog hrišćanstva. Prilikom tumačenja ovih, kasnoantičkih tradicija, uvek treba imati na umu unošenje maloazijskog hrišćanskog svetačkog elementa u topografsku nomenklaturu Srbije.
Naime, još je istoričar Konstantin Jireček jasno utvrdio da je frigijski, maloazijski grad Kolosa (Cološae) preseljena u Velbužd (Ćustendil), nekadašnju antičku Pautaliju. Kolosa je posle preimenovana u Honu (Ćonea), pa se taj čuveni podvig, vezan za preseljenje, delo arhanđela Mihajla, zove i "čudo iz Hone".
Mihajlo je na srpskim ranohrišćanskim ikonama prikazan sa odećom, krilima i odličjima lovorovog venca i štapa, što odgovara predstavi grčke boginje Nike, koja je bila glasnik bogova, a koja je od njih prenosila glas o pobedi u ratu ili u takmičenju. Arhanđeo Mihajlo često na ikonama dobija slovno šifriran znak DžR, koji se odnosi na njegovu večnu budnost i pripravnost.
Srpska ikonografija predstavlja Mihajla na prepoznatljiv način: to je pokret leve ruke što blagosilja i glasnički štap, u desnoj. Takođe, predstava arhanđela Gavrila ima skoro iste atribute u Blagovestima i Javljanju pastirima (Luka, 2,11). Obadvojica učestvuju u kompozicijama Vaznesenja gde, takođe, istim stavom (benedictio), svedoče o čudu uspinjanja Hristosa na nebo.
Na kraju, treba ukazati na cilj i razlog prenosa Mihajlovih moštiju, iz njegovog kultnog mesta u Maloj Aziji, na Balkan. To je vizantijska država i crkva učinila na dokumentovan način. Pred varvarskom opasnosti, koja je pretila da demolira državni i verski poredak Carstva, veoma je bilo značajno, ponovimo, uništavanje lokalnih paganskih kultova. Upravo je antička Pautalija, smeštena u Beobušku banju, bila kultno mesto kulta Eskulapa i tračko-skitskog Konjanika.
Arhanđeo Mihajlo je, s jedne strane, zamenio Eskulapova božanska svojstva izlečenja bolesnih, a sa druge strane je, takođe, preuzeo ulogu Konjanika, kao četovođe nebeskih ratnika u apokaliptičkoj borbi, u trenutku strašnog, poslednjeg suda.
Princ anđela
Mihail je arhanđeo, princ anđela u jevrejskoj, hrišćanskoj i islamskoj tradiciji. Smatra se zapovednikom nebeske vojske. Pominje se u Starom zavetu. Za Jevreje, arhanđel Mihajlo je zaštitnik Izraela i sinagoge. Hrišćanstvo ga smatra zaštitnikom Saborne crkve i prvim od sedam arhanđela, kao i pobednika Lucifera i Satane. Zbog toga se u umetnosti uvek predstavlja u rimskom oklopu sa podignutim mačem ili kopljem kako preti nekom demonu ili zmaju. Najstarija ikona
Pored mnogobrojnih predstava lava, na teritoriji Srbije, postoji kontinuitet predstave jelena, još od davnog paleolitskog vremena, pa sve do vremena srednjevekovnih, bogumilskih stećaka iz 15, 16. veka. Ovo je važno zbog mogućnosti dokumentovanja razvoja mitske svesti na ovom prostoru unatrag 30.000 godina i uočavanja načina kako se simboličko značenje jedne predstave, u ovom slučaju jelena, menja u skladu sa religioznim razvojem.
Tokom vekova, kod Srba su se razvila tri kulta vezana za životinje. U pitanju su bik (vo), jelen, lav i orao. Prva tri vuku svoje korene iz preistorije, dok je simbol orla vezan za srednji vek i uspostavljanje srpske državnosti.
Ikona u Vinici, koja prikazuje jelena kako pije vodu iz kantara, najstarija je ikona na svetu sa ovim hrišćanskim sadržajem, vezanim sa psalm 42, imajući pandan sa mozaikom u crkvi sv. Jovana Lateranskog u Rimu, čiji se nastanak vezuje za vreme cara Konstantina Prvog i prvu polovinu 4. veka.
Ranohrišćanska poruka jelena je, kako kaže psalm 42: "Kao što košuta traži svoje potoke, tako duša moja traži tebe, Gospode Bože".
Kult jelena
Crteži jelena su se pojavili još u starijem ledenom dobu, izvedeni tehnikom urezivanja u zidne kamene površine. Kult jelena i jelenskih rogova trebalo bi posmatrati kroz evolucione promene htonsko-lovačkih kultova, zoolatrija, i preko agrarnih kultova antropomorfnog politeizma. Ovo se može ilustrovati primerom jednog žrtvenika sa predstavom jelena, sa lokaliteta Rudna glava u Negotinskoj Krajini, iz petog milenijuma pre nove ere. vesti online | |
| | | | Beskraj
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009
| | Naslov: Re: Poreklo hrišćanstva u Srbiji 12/12/2013, 12:14 pm | |
| Poreklo hrišćanstva u Srbiji Rudna glava u današnjoj Negotinskoj krajini je bio, kako mu samo ime kaže, rudnik bakra iz vinčanskog perioda i, u njegovim podzemnim hodnicima, pronađen je keramički oltar, u obliku figure jelena. Centar srednjovekovne Srbije: Caričin grad kod Lebana
Uz njega su nađeni jelenski rogovi, od kojih je načinjen alat za skupljanje i usitnjavanje rude. Kojoj nameni bi mogao poslužiti jelenski žrtvenik, pronađen duboko sakriven u reviru rudnika? Čini se da je nekadašnja funkcija jelena, kao duše plemena, ili roda, izmenjena i da on sada, u vremenu ranog bakarnog doba višeg neolita, dobija funkciju posrednika i prenosioca (putovođe) pokojnika u svet zaborava i dubine smrti. Ali, na žrtveniku iz našeg rudnika nije u pitanju samo pokojnik već, pre svega, dobrobit rudnika i uspešan rad rudara.
 Žrtvenici u Rudnoj glavi
Izum Sarmata
Kult jelena prihvatila je i keltska grupa Meza i Skordiska sa Dunava, koji su jelena poistovetili sa bogom Kernunosom, koji je bio rogato jelensko otelotvorenje, gospodar svih životinja i njemu se žrtvovalo ritualnim potapanjem u tzv. ritualne kazane.
Ritualne, žrtvene kazane su imali Sarmati, a Kelti su preuzeli ovaj njihov "izum". U religiji Skita i Sarmata jelen je najčešće prikazivana životinja, često u fantastičnim alegorijama, čije značenje nije lako otkriti. Zbog obilja jelena i lavova, ali i drugih životinja, cela skitsko-sarmatska umetnost se uobičajeno naziva "životinjskom". To je razumljivo s obzirom na lovačko-skitački karakter njihovog društva.
Što se tiče ranog hrišćanstva na tlu Srbije i njegove veze sa predstavom jelena, ovaj se uvek javljao u sklopu sa pokojnicima, grobnim ritusom i sakralnim objektima, rimskim i ranovizantijskim bazilikama. Jelen je, uvek, u tom smislu, predstavljao samog pokojnika. Poistovećivan je sa božanstvom smrti, što je bio znak da je pokojnik, u samrtnom času, napustio telo i prešao sa onu stranu života, u sfere gde borave duše umrlih.  Koštani pijuk sa Rudne glave
Nedorečenost i nedovoljna arheološka istraženost srpske starovekovne teritorije, naročito unutrašnjost, često pomaže nepreciznim ili neosnovanim, brzopletim sudovima i zaključcima.
Jedan od njih je i priča o prvom krštavanju Srba na Balkanu, u 7. veku, koje je, tobože, izvršio car Iraklije, u organizaciji dalmatinskih i vizantijskih gradova i rimskog pape. Kao "krunski" dokaz u pitanju je samo jedno istorijsko sećanje vizantijskih careva 9. i 10. veka, a nikako, kao što smo pokazali, definitivna istorijska činjenica.
U 8. veku vizantijski carevi ikonoborci tek su pribeleženi u pojedinim srpskim grobovima u Dalmaciji, što navodi na pomisao da su Srbi znatno ranije postali hrišćani. U protivnom, bili bi veličani kao vladari koji su hristijanizovali Srbe.
Prava hristijanizacija Balkana izvršena je, kako smo istakli, na prelazu iz starog u srednji vek i potpuno je okončana početkom 11. veka, kada je, za vreme cara Vasilija Drugog, šest srpskih episkopija ušlo u novu podelu balkanskih prostora. Ta podela, skoro polovine Balkana, njegovog zapadnog kraka, u jedan župsko-crkveno administrativni sistem, znak je raskidanja sa ranohrišćanskom bazom justinijanskog grada - polisa, refugijuma (refugium) i, početak je formiranja savremenog grada, sa trgom oko katedralne crkve, gde se svetkovao lokalni svetac i gde su se održavale razne proslave, te vršila robna razmena.
Kult na Petrovoj gori
Da se kult jelena održao u Srbiji do današnjih dana, svedoči narodni običaj sa Petrove gore, iz Jablaničkog okruga, koji se održava svake godine 12 jula. U pitanju je zemljoradnički kult, kad se na kameni žrtvenik prinosi žrtva i kamen se prska krvlju, tek zaklane, životinje. U starini je bio žrtvovan jelen, a danas se, kao njegova zamena, obično koristi ovca. Upravo, smisao savremenog žrtvovanja na Petrovoj gori, pokazuje da je posrednik do božanstva plodnosti krv, krv žrtvovanog posrednika.
Rasadnici hrišćanstva
Najvažniji ranohrišćanski lokaliteti u Srbiji su: Bela crkva, Beograd, Caričin grad, Čačak, Donje livade, Devič, Gacko, Gamzigrad, Golubac, Gornji dolac, Kladovo, Kosmaj, Kostol, Kragujevac, Kuršumlija, Lipljan, Lisičići, Livadice, Lopuška glavica, Ljubičevac, Mitrovica, Mihaljevići, Morodvizd, Niš, Novi Pazar, Pančevo, Pirot, Šopovo, Prahovo, Požega, Prčevo, Prilep, Ritopek, Rudine, Sirmijum, Skoplje, Štrpci, Trnovo, Udovica, Užice, Veliki Gradac, Vinica, Vinča, Višnjica, Vrbica, Vršac i Zrenjanin. Feudalizacija Srbije odvijala se preko seoskog stanovništva, organizovanog u župe, geografski razmeštenog u manje teritorijalne jedinice, uz pomoć profesionalne vizantijske vojske, nevezane uz seljačke, sedelačke obaveze. Srednjovekovni centri Srbije, potrebno je naglasiti, formiraju se oko njenih religijskih centara i kultnih mesta koja, belodano, potvrđuju ranohrišćanski karakter srpske kulture i njene civilizacije.
U pitanju su sledeći lokaliteti: Veliki Gradac, Krepoljina, Manasija, Poganova, Pirot, Vršac, Zrenjanin, Negotin, Vinča, Niš, Jagodina, Trnjani, Doničko brdo, Mačvanska Mitrovica, Brankovina, Gamzigrad, Ravne, Velesnica, Ritopek, Ljubičevac, Brestovik, Beograd, Štrpci, Klenja, Orahovac, Veliko Gradište, Požežene, Vodica i Kosmaj.
Proučavanje dosadašnje građe, ukazalo je na nesigurnost u određivanju granica tzv. primorske Srbije u odnosu na kontinentalnu, koja će, kasnije, postati i pravo obeležje srpskog imena i državnosti. Taj stalni bipolaritet i osobita uloga primorske Srbije (Duklja, Travunija, Zahumlje), kao da je bacila u senku kontinentalnu Srbiju - Rašku, unutar vododelnica Zapadne Morave i reke Drine, koja se stalno satirala između rimske, vizantijske i, kasnije, bugarske države, boreći se, vekovima, za goli opstanak, religiju i jezik.
Visoka duhovnost
Izborena samostalnost dalmatinske Srbije uticala je i na onu kontinentalnu, pre svega kao mesto izbeglištva ispred neprijateljske opasnosti, a svakako i kao kulturno-religijska osnova buduće države Raške koja će, uvek ugrađivati u svoju, silom nametnutu vizantijsku duhovnost, pradedovsko, ranohrišćansko nasleđe, ne samo Duklje, Travunije i Zahumlja, već i ono gensko, stečeno u pradomovini.
Laviranje, između vizantijske uprave gradskih magistrata i rimskog katoličkog pape, biće najvažnija i najznačajnija odlika srpske duhovnosti sve do Nemanjića, svetog Save i autokefalnosti SPC. Vizantijska vlast, crkva i ranohrišćansko nasleđe ovde su bili samo mostobran u cilju da se ono što je grčko, prevede na srpsko.
Arheološka građa od 4. do 6. veka i ona od 7. do 12. veka neprestano kazuje o kontinuitetu materijalne i duhovne kulture konstantinovske i postjustinijanovske Vizantije, čiji je uticaj bio duboko utisnut u Srbiju, postavši vremenom deo kolektivne svesti srpskog naroda i neraskidivi deo njegove sveukupne civilizacije.
Vesti online | |
| | | | Beskraj
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009
| | Naslov: Re: Poreklo hrišćanstva u Srbiji 12/4/2014, 10:13 pm | |
| Историја Православља Православну Цркву је основао сам Господ Исус Христос и она представља живи израз Његовог присуства у историји људског рода. Православље се посебно одликује богатим литургијским животом и својом верношћу апостолском предању. Православни хришћани верују да је управо њихова Црква сачувала пуноћу предања и континуитета древне Цркве, за разлику од осталих хришћанских вероисповести које су у мањој или већој мери одступиле од заједничког предања Цркве првих десет векова. Данас Православна Црква броји близу 300 милиона верника који живе у вери и предању седам Васељенских Сабора. У грчком језику реч "ОРТОДОКСИЈА" означава право веровање и право слављење (Бога) и односи се на све оне хришћанске заједнице и појединце који су сачували веру утврђену светим саборима, насупрот онима који одступили од првобитне вере и пали у јереси. Званични назив Цркве у њеним литургијским и канонским текстовима јесте "Православна Католичанска (= саборна) Црква".  Православна Црква је породица "аутокефалних" (независних) Цркава на челу са Васељенским Патријархом из Цариграда који поседује титуларни и почасни примат као први међу једнаким (primus inter pares). Православна Црква није централизована организација са једним првосвештеником на челу. Јединство Цркве се пре свега огледа у заједничкој вери и заједничком литургијском општењу и нико осим самог Христа није глава Цркве. Број аутокефалних цркава мењао се кроз историју. Данас постоје следеће: Васељенска Патријаршија (у Цариграду), Александријска Патријаршија (у Египту), Антиохијска Патријаршија (са седиштем у Дамаску, Сирија), Јерусалимска Патријаршија (Израел), као и Руска, Српска, Румунска, Бугарска и Грузијска Патријаршија, те Цркве Кипра, Грчке, Пољске, Албаније и Америке.
Такође постоје и "аутономне" Цркве које су у канонској зависности од својих матичних Цркава. То су Цркве: Чешке и Словачке, Синаја, Крита, Финске, Јапана, Кине и Украјине. Поред тога постоји и веома бројна православна дијаспора расејана по целом свету и административно подељена у више јуриздикција (које су у зависности од матичних аутокефалних цркава). На челу првих девет аутокефалних цркава налазе се патријарси док остале цркве предводе архиепископи и митрополити. Ове титуле су почасног карактера и сви епископи су сасвим једнаки по сили која им је дарована од Духа Светога.  Редослед по коме су аутокефалне цркве побројане не одсликава њихов стварни утицај и број верника. Цариградска, Александријска и Антиохијска Патријаршија представљају, на пример, само сенке своје некадашње славе. Ипак постоји општа сагласност по којој Цариградска Патријаршија има примат части што је потврђено и древним канонима, будући да је Цариград некада био престолница старог царства и његова Црква је до данас остала символ црквеног јединства и међуцрквене сарадње. Зато савремене свеправославне конференције сазива Васељенски Патријарх. Неколико аутокефалних цркава су заправо националне цркве и међу њима је највећа и најбројнија Руска Црква. Ипак, норма црквене организације није критеријум националности већ пре свега територијални принцип.
У ширем богословском смислу "Православље није тек један од видова чисто људске организације на челу са патријарсима, епископима и свештеницима који служе Цркви нити је то само Црква која се званично назива "Православном". Православље је пре свега мистичко "Тело Христово" и његова глава јесте сам Христос (види. Еф. 1, 22-23 и Кол. 1, 18-24). Православље не чине само свештеници већ сви они који истински верују у Христа и који су Светим Крштењем постали чланови Цркве коју је Он сам основао, они који живе на земљи и они који су се упокојили у вери и побожности".
Велики раскол између источне и западне цркве1054. био је врхунац постепеног процеса отуђења између истока и запада који је почео још у првим вековима хришћанске ере и наставио се кроз средњи век. Језичке и културне разлике, као и политички догађаји допринели су овом процесу. Од 4. до 11. века Константинопољ, средиште источног хришћанства био је такође и престолница Источног Римског и Византијског царства док је Рим након варварских освајања потпао под утицај западног Светог Римског Царства које је било у политичком ривалству са истоком. На западу је теологија великим делом остала под утицајем Св. Августина хипонског (354-430) и постепено је све више губила непосредни додир са богатом богословском традицијом хришћанског истока. Истовремено Римску Цркву су готово потпуно преузели Франци.Теолошке разлике можда би и биле разрешенеда нису постојала два различита концепта црквене власти.
Схватање римског примата заснованог на апостолском пореклу Римске Цркве, која је тражила не само почасну већ и јуриздикцијску власт над другим црквама, никако се није могло ускладити са предањском источном еклисиологијом Источни хришћани су све цркве сматрали сестринским црквама и римског епископа су прихватали само као првог међу једнаким. За Исток највиши ауторитет у решавању догматских расправа ниакако није могао бити суд једне цркве већ Васељенски Сабор свих сестринских цркава. Током времена Римска црква је усвојила разна неправилна учења која нису заснована на предању и коначно је прогласила учење о непогрешивости Папе када поучава ex cathedra. ово је још више повећало јаз између хришћанског истока и запада. Протестантске заједнице које су се одвојиле од Рима су се у наредним вековима још више удаљиле од учења Светих отаца и Светих Васељенских Сабора. Због ових озбиљних догматских разлика Православна Црква није у литургијском општењу са римокатоличком и протестантским заједницама. Традиционалнији православни теолози уопште не признају црквени и спасењски карактер западних цркава док они који су либералније настројени прихватају да Свети Дух у неком смислу делује и у оквиру ових заједница, али и поред тога оне не поседују пуноћу благодати и духовних дарова као Православна Црква. Многи озбиљни правослани богослови су мишљења да између Православља и неправославних заједница, посебно у области духовног искуства, схватања Бога и спасења, постоји онтолошка разлика која се не може тек тако приписасти културним и интелектуалним разликама између истока и запада, већ је непосредна последица постепеног напуштања свештеног Предања од стране неправославних хришћана.
У време Великог Раскола између Рима и Константинопоља, источна Православна Црква простирала се широм Средњег Истока, Балкана и Русије са средиштем у Константинопољу који је такође био познат као "Нови Рим". Историјске прилике су великим делом утицале на промену структуре Православне Цркве али још и данас највећи део православних живи у истим географским просторима. Мисионарска активност у Азији и емиграција на западу учинили су да се утицај Правослаља проширио широм света. Данас је Православна Црква присутна готово свуда у свету и непрестано сведочи апостолско и отачко предање свим народима света.
Православна Црква је позната по свом развијеном монаштву. Непрекинуто монашко предање православне Цркве вуче своје порекло из египатских пустињских манастира у 3. и 4. веку. Ускоро се монаштво проширило широм медитеранског басена и Европе: у Палестини, Кападокији, Галији, Ирској, Италији, Грчкој и словенским земљама. Монаштво је одувек било на бранику Православља и направило је трајан утицај на целокупну православну духовност.
 Данас Православна Црква представља непроцењиву ризницу богатог литургијског предања које потиче из најранијих периода хришћанства. Осећај свештене лепоте и величанства у православној Божанској Литургији ствара жив и снажан осећај присуству неба на земљи. Православна црквена уметност и музика имају значајну функционалну улогу у православном животу и омогућавају чак и телесним чулима да осете духовну величину Божјих тајни. Православне иконе нису само прекрасна уметничка дела која имају извесну естетску и поучну функцију. Оне су пре свега средство помоћу којих опитно доживљавамо реалност Царства небеског на земљи. Свештене иконе крију неисцрпне дубине тајне Христовог оваплоћења за чију су одбрану хиљаде мученика жртвовале своје животе.
ptravoslavlje | |
| | | | Beskraj
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009
| | Naslov: Re: Poreklo hrišćanstva u Srbiji 12/8/2014, 9:32 pm | |
| OSOBENOSTI SRPSKOG PRAVOSLAVLJA Opstajući vekovima između Istoka i Zapada, srpsko pravoslavlje je, pored onoga što je dolazilo iz Vizantije, uvek primalo štošta i od zapadne kulture. Tragovi tog dopunjavanja kultura vidljivi su u građevinarstvu, slikarstvu, književnosti, muzici, kao umetničkim izrazima jednog narodnog duha koji se na ovim prostorima razvijao.
U srpskom pravoslavlju najdublji trag je ostavio prvi arhiepiskom Srpske crkve Sava Nemanjić. Živeći i radeći u vreme kada su Srbi imali svoju državu, i jednu nacionalnu crkvu, on je, u stvari, postavio temelje za očuvanje identiteta svog naroda i u vekovima kada je živeo pod tuđinskom vlašću. Jer specifičnost čoveka iz srpskog naroda je vekovima bila upravo ta pripadnost Crkvi.
Srpsko pravoslavlje ima dva fenomena, dve osobenosti karakteristične samo za nju. To su: krsna slava i religiozno transformisana kosovska tragedija.
Fenomen slave nije sasvim osvetljen. Činjenica je, ipak, da ovu vrstu praznika imaju samo Srbi. U nizu dosta raznorodnih pretpostavki najlogičnijom se čini teorija kako je to, u stvari, prehrišćanski kult koji je, posle pokrštavanja Srba, hristijaniziran, i koji predstavlja uspomenu na dan pokrštavanja porodice.
Fenomen kosovskog boja u samom pravoslavlju je sasvim specifičan. U potpuno oformljenoj hrišćanskoj duši naroda, teška tragedija kosovske bitke podignuta je iznad istorijske realnosti i pretvorena u nacionalni mit svenarodnog iskuspljenja.
Kao što hrišćani u Hristovoj smrti pored stradanja vide i najavu dolaska boljih vremena, tako je jedna izgubljena bitka živela u narodu kao osnova i priprema za neku buduću pobedu.
HRAM
Hram je osvećena zgrada, namenjena bogosluženju, a naziva se još i crkvom, domom molitve, domom Božjim. Još rano posvećuju se ili uspomeni na neki događaj iz Hristovog života, (vaskrsenje, vaznesenje), Bogorodici (rođenje, uspenje, vavedenje), ili pojedinim hrišćanskim svetiteljima (Sv. Nikoli, Sv. Jovanu, Sv. apostolima Petru i Pavlu), a događaj ili svetitelj kome je hram posvećen naziva se hramovnom (crkvenom) slavom, koja se svečano proslavlja.
UNUTRAŠNJOST PRAVOSLAVNOG HRIŠĆANSKOH HRAMA
Pritvor (paperta, pronaos) nalazi se na zapadnom ulazu. Nekada je imao dva dela, otkriveni spoljašnji, u kojem su stajali oglašeni i veliki grešnici, kojima je crkva, privremeno ili trajno zabranila ulazak u hram. Iz ovog pritvora ulazilo se u unutrašnji, pokriven, u kojem su stajali pokajnici, i u kojem se nalazila krstionica. Danas u hramovima nema spoljašnjeg, a u unutrašnjem, gde ima, stoje žene, pa se unutrašnji naziva ženskom crkvom.
Srednji deo hrama (naos, lađa crkve): u ovaj deo se ulazi iz unutrašnjeg pritvora, i obično je jednu stepenicu niži, čim se ističe simbolika crkve kao lađe u kojoj putnici nalaze utočište i spasenje. Na sredini lađe je stočić (analoj) sa ikonom svetitelja ili praznika kome je hram posvećen. Lađa je namenjena vernicima. Prema oltaru nalazi se uzvišeni prostor — soleja, na čijem je središtu amvon — okruglo uzvišenje, sa jednom ili tri stepenice, namenjeni đakonima za liturgička čitanja.
Uzvišeni deo lađe — soleja, namenjen je sveštenicima i crkvenoslužiteljima.
Lađa je od oltara, trećeg dela hrama koji se nalazi na istoku, odvojena pregradom — ikonostasom, koji je ukrašen ikonama, postavljenim po strogo utvrđenom redosledu, a na vrhu se nalazi raspeće.
Oltar je najsvetiji deo hrama jer se u njemu obavljaju svete službe, i u simboličnom smislu, predstavlja nebo u kome Bog obitava.
Na sredini se nalazi sveti presto, koji simbolično predstavlja Hristov grob.
KAPELA
Kapela je crkvica u kojoj se služi bogosluženje za određeni krug ljudi. Postoje manastirske, episkopske, kapele pri bolnicama i druge.
ZVONIK
Zvonici su tornjevi na čijem se vrhu smeštaju zvona. Zvono simboliše glas Božji.
GROBLJE
Groblje je mesto gde se sahranjuju mrtvi. Mrtvi se polažu licem prema istoku da bi gledali Onoga koji dolazi od izlaska sunčeva i koji je svetlost sviju. Spomenik na grobu vernika je krst, a skrnavljenje groba je greh.
ZNACI I RADNJE PRI MOLITVI
Svaku pravoslavnu molitvu karakterišu i sledeći znaci i radnje: krsni znak, blagosiljanje, stajanje, okretanje prema istoku, poklon, klečanje, pokrivanje i otkrivanje glave, osvetljenje i kađenje.
KRSNI ZNAK
Svaka služba i molitva u Pravoslavnoj crkvi počinje krsnim znakom. Krsti se sa tri prsta desne ruke (palcem, kažiprstom i srednjim, a mali i domali su savijeni uz dlan) dodirivanjem čela, prsa desnog pa levog ramena. U isto vreme se izgovara vo imja Oca (čelo — posvećivanje uma Bogu)... i Sina... (prsa — posvećivanje želja)... i svjatago Duha (desno pa levo rame — posvećivanje snage Bogu). Na kraju činjenja krsnog znaka izgovara se Amin.
BLAGOSILJANJE
Ovaj čin vrše sveštena lica, kojima se vernici, pri susretu, obraćaju sa blagoslovi, oče. Vernici, po primanju blagoslova, čine naklon.
STAJANJE
Ovaj običaj pri molitvi nasleđen je od starozavetne Crkve, i hrišćani, na ovaj način iskazuju poštovanje prema Bogu.
OKRETANJE PREMA ISTOKU
Smatrajući istok carstvom svetlosti, pravoslavni hrišćani se, za vreme molitve, okreću u ovom smeru, izražavajući pri tome želju da iz carstva tame, greha, pređu u raj, koji je po Svetom pismu, na istoku. Drugi razlog okretanja prema istoku je sadržan u činjenici da je Isus Hristos bio razapet licem okrenutim prema zapadu, pa se vernik, okrećući se prema istoku, u stvari, okreće prema njegovom licu.
POKLON
Klanjanje je izraz poštovanja prema Bogu. Dubina poklona je srazmerna osećanju grešnosti i pobožnosti vernika.
KLEČANJE
Klečanje je izraz najdublje skrušenosti i smernosti pred Bogom. Crkva propisuje obavezno stajanje pri bogosluženju u nekim prilikama ali dozvoljava i klečanje, držeći se načela neograničavanja vernika u načinu izražavanja njihovih osećanja, tako da stav ni u jednom slučaju nije u suprotnosti sa crkvenim pravilima.
POKRIVANJE I OTKRIVANJE GLAVE
Muškarac hrišćanin pri molitvi skida kapu, a pobožniji to čine i pri samom pominjanju Božjeg imena, pri prolasku pored crkve ili nekog drugog osvećenog mesta. Žene pri molitvi pokrivaju glavu maramom.
IKONA
Kada o ikonama govori teolog, objašnjenje je opširnije; Ikone izobražavaju lik Spasitelja našeg Isusa Hrista i dogaćaje iz Njegovog dramatičnog života. Ono što je zapisano u Jevanđelju, to je predstavljeno našim očima tako što je i u boji naslikano na zidovima hrama, ili na drvetu, ili u oblicima neke druge materije. Ono što se čitanjem prikazuje našim ušima, to se isto gledanjem prikazuje našim očima. Pored Isusa Hrista, na ikonama se pojavljuju likovi njegove majke Marije Bogorodice, anđela kao nebeske vojske ili vojske Gospodnje, kao i likovi ljudi koji su uspeli duhovno da se uzdignu iznad ostalih i postanu sveci.
Slobodan Reljić i Momčilo Petrović
RIZNICA | |
| | | | Beskraj
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009
| | Naslov: Re: Poreklo hrišćanstva u Srbiji 16/9/2014, 9:06 pm | |
| Apostoli su hodali Srbijom Hrišćanstvo, rođeno na Bliskom istoku, Evropu je osvojilo sa balkanskog poluostrva. Andrej Prvozvani i Pavle žar hrišćanske vere razbuktali u plamen na Balkanu
Protojerej dr Radomir Popović
HRIŠĆANSTVO je rođeno na Bliskom istoku, a u najveću svetsku religiju izraslo je na jugoistoku Evrope, raskrsnici civilizacija za koju se od apostolskih vremena do danas otimaju Istok i Zapad, kaže protojerej dr Radomir Popović, profesor Bogoslovskog fakulteta u Beogradu. Danas je pomalo zaboravljeno da su sveti apostoli Andrej Prvozvani i Pavle, žar hrišćanske vere razbuktali u plamen upravo na Balkanu.
- Hrišćanstvo su na naše prostore doneli sveti apostoli i njihovi učenici polovinom prvog veka nove ere - kaže dr Popović. PRVOMUČENICI IZ SRBIJE
U RANOHRIŠĆANSKOM nasleđu Srbije nezaobilazni su i mučenici za veru, čija su imena poznata širom hrišćanskog sveta.
- Beograd ima dva prvomučenika, svetog Ermila i Stratonika, koji se izuzetno poštuju na Istoku. U Sirmijumu ima mnogo stradalnika za veru, a najpoznatiji je đakon Dimitrije, kome i grad Dmitrovica, kasnije Mitrovica duguje ime, a njegov kult je izuzetno jak širom sveta. U Sirmijumu je stradala i sveta Anastasija, koja se izuzetno poštuje u germanskim zemljama. U Italiji i danas postoji kult "četvorica ovenčanih" hrišćanskih velikomučenika ("kvatro koronati") koji su radili po kazni u kamenolomima za sirmijumske carske palate u Fruškoj gori. Hrišćanstvo se odavde širilo ka srednjoj, zapadnoj i istočnoj Evropi. Balkan je od apostolskih vremena misionarski prostor u centru zbivanja hrišćanske civilizacije. To naročito važi za Srbiju, područje kulturnih i duhovnih susretanja i razdora Istoka i Zapada.
Apostoli su u osvajanje Evrope krenuli preko Balkanskog poluostrva, spone Rimskog carstva koje se prostiralo na tri kontineta, od Britanije do Iraka.
- Balkansko poluostrvo bilo je most preko kojeg su išli najvažniji putevi imperije iz srednje Evrope u Aziju, na Bliski istok i u severnu Afriku, a Sredozemno more ga je spajalo sa svetom - podseća profesor Popović. - Zato su i sveti apostoli krenuli preko Balkana da šire hrišćanstvo u Evropu. O tome je svedočanstvo ostavio sveti evanđelista Luka u "Delima apostolskim".
Lekar Luka se oko 50. godine naše ere pridružio svetom apostolu Pavlu, koji je do tada propovedao Malom Azijom, a onda je u snu dobio poziv da pređe na evropsko tle.
- Prva evropska stanica apostola Pavla i njegovih saradnika bili su Filipi, najveći grad rimske provincije Makedonije - kaže dr Popović. - Hrišćanstvo je "vera gradova" i nije slučajno što apostol Pavle sa učenicima dolazi u metropolu na velikom putu Via Egnacija, glavnoj kopnenoj saobraćajnici koja je presecala Balkansko poluostrvo na pravcu istok-zapad.
Ovim putem apostol i evanđelisti stižu i do Soluna, velike luke gde se Via Egnacija ukršta sa Via militarisom (Vojnim putem) koji preseca poluostrvo na pravcu sever-jug. Ovom saobraćajnicom kroz Moravsko-vardarsku dolinu misionari brzinom šumskog požara šire novu veru ka Zapadu. Hrišćanski centri niču u Skupiju (Skoplju), Ulpijani (Lipljanu) velikom gradu-raskrsnici Naisusu (Nišu), Remizijani (Beloj Palanci). Stigli su do Viminacijuma (Stari Kostolac) glavnog grada provincije Gornje Mezije, koji je izgrađen kraj evropske vodene magistrale Dunava.
- Jedan deo učenika apostola Pavla kreće dolinama Dunava i Save. Jedni šire veru ka zapadu i severu Evrope, a drugi hrišćanstvo propovedaju u Dalmaciji, ogromnom prostoru koji se prostire od Istre do Lisiusa (Lješa u Albaniji) i od jadranske obale do Posavine - kaže profesor Popović. - Oni osnivaju snažna hrišćanska uporišta u Singidunumu (Beogradu) i Sirmijumu (Sremskoj Mitrovici). KONSTANTINOV ZNAK
POBEDE MILANSKI edikt proglašavaju savladari Konstantin iz Naisusa i Likinije iz Sirmijuma što takođe nije slučajno.
- Već je bilo mnogo hrišćana u legijama sa ovih prostora, tradicionalno najboljim u imperiji. Imperator Konstantin je izdanak ovdašnje vojničke porodice. Njegov otac Konstancije Hlor je iz naših krajeva, kaže profesor Popović. - Konstantin je dao hrišćanstvu i simbol poznat kao Hristov monogram, koji mu se ukazao na nebu pred bitku, praćen rečima: "Pod ovim znakom pobeđuj". Naredio je legionarima da znak naslikaju na štitovima. Pobedio je i postao prvi hrišćanski car Rima. Sagovornik "Novosti" ističe da je zahvaljujući svetim predanjima Balkan jedan od retkih prostora na kom je moguće pratiti razvoj i kontinuitet hrišćanstva.
- U tim svedočanstvima najvažniju ulogu ima, naročito kod Slovena, sveti apostol Andreja Prvozvani, brat svetog Petra. On je propovedao u Carigradu, kraj obala Crnog mora, u Podunavlju, Trakiji, Makedoniji i Heladi. Predanje ga navodi kao utemeljivača patrijaršije u Carigradu.
Ista predanja navode i da su evanđelista Luka i učenik apostola Pavla Tit propovedali u Dalmaciji, a da je drugi apostolski učenik Andronik bio episkop u Sirmijumu.
- Iako su naši prostori izuzetno važni za širenje ranog hrišćanstva o tome se veoma malo zna zbog oskudnih pisanih tragova.
Međutim u poslednje vreme u rasvetljavanju tajni apostolskih vremena u Srbiji od izuzetne pomoći su arheološka otkrića grobnica i nekropola, temelja bazilika, crkava i krstionica. Ona potvrđuju naša znanja da su apostoli propovedali na Balkanu.
novosti | |
| | | | Beskraj
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009
| | Naslov: Re: Poreklo hrišćanstva u Srbiji 29/1/2016, 1:50 pm | |
| Konstantin Veliki sve nacrtao Srpska pravoslavna crkva 1.700 godina održava tradiciju episkopskih centara. Sedišta episkopija SPC u gradovima gde su bila i ranohrišćanska  HRIŠĆANSKI svet ove godine slavi 1.700 godina od donošenja Milanskog edikta, kojim je Konstantin Veliki ozakonio hrišćanstvo kao ravnopravnu religiju u Rimskoj imperiji. Srbija ima poseban razlog za slavlje, jer punih sedamnaest vekova održava plamen vere u episkopskim središtima iz Konstantinovog vremena, kaže istoričar i teolog protojerej dr Radomir Popović, profesor Bogoslovskog fakulteta u Beogradu.
- Balkan baštini hrišćanstvo iz apostolskih vremena i tradiciju episkopija iz Konstantinovog doba - navodi profesor Popović. - Mnogi današnji gradovi u Srbiji žive na temeljima antičkih metropola iz vremena kada su sveti apostoli Andrej i Pavle sa učenicima evanđelistima propovedali na Balkanskom poluostrvu, tadašnjoj rimskoj oblasti Ilirik. Kad je proklamovan Milanski edikt, oni su već bili sedišta episkopa.Naš sagovornik podseća na to da su se ranohrišćanski episkopski centri nalazili u Skupima - današnjem Skoplju, Ulpijani - Lipljanu kod Gračanice, Naisu - Nišu, Singidunumu - Beogradu, Sirmijumu - Sremskoj Mitrovici, u kojima su danas sedišta vladičanstava SPC. VIZANTIJA NEMAČKA IZMIŠLJOTINA
LINIJA razdora istočnog i zapadnog carstva posle Konstantinovog premeštanja prestonice u Carigrad prostirala se duž Balkana. - Balkansko poluostrvo i danas potresa ovaj sukob za duhovnu premoć - kaže profesor Popović.
- U vreme ranog hrišćanstva nije bilo tog raskola koji je nastao, grubo rečeno, na liniji podele između dva službena jezika imperije, grčkog i latinskog. Ta podela dovodi i do uvođenja pežorativnog pojma Vizantija, koji je izmislio nemački istoričar Hijeronimus Vulf. Stanovnici istočnog dela rimskog carstva sve do pada Carigrada 1453. nazivaju se Romejima – Rimljanima. Srpska pravoslavna crkva očuvala je tradiciju Konstantinovog doba pa se i danas u istim gradovima nalaze sedišta naših eparhija - kaže profesor Popović. - Kao malo koji drugi deo sveta mi baštinimo ranohrišćansku tradiciju. Zato nije čudo što je odavde sa ovog dela Balkana došao i vladar koji je ozakonio hrišćanstvo i utemeljio pravoslavlje.
Konstantin je rođen u vojničkoj porodici u Nišu, metropoli oblasti Ilirik, koja je tradicionalno davala najbolje legije carstva. One su sa pohoda na Bliski istok, Aziju i Severnu Afriku donosili ne samo ratnu slavu i rane već i nove religije. Konstantin je to dobro znao, jer je i njegov otac Konstancije Hlor bio iz Ilirika, a zahvaljujući ratničkoj veštini uzdigao se od vojnika do savladara carstva.
- U to vreme Rim je u najvećoj moralnoj i ekonomskoj krizi od nastanka, a zapadni deo carstva vojnički više nije sposoban da se odbrani od varvara - opisuje dr Popović. - Na takvoj sceni pojavljuje se Konstantin iz istočnog dela carstva, koje je ekonomski, kulturno i vojno mnogo jače. Kako je govorio sveti vladika Nikolaj, Konstantin je umeo dobro da pročita znakove vremena. On je shvatio da je progon hrišćanstva besmislen u situaciji kada su mnogi među najboljim legionarima hrišćani.
Naš sagovornik podseća da je najstariji pomen hrišćana u rimskoj vojsci vezan baš za legionare iz Ilirika koji su pod imperatorom Markom Aurelijem ratovali protiv plemena Kvada.
- Istoričar Jevsevije Kesarijski beleži da je rat vodila Legija 12. Fulminata u kojoj je bilo mnogo vojnika iz istočnih provincija - navodi dr Popović. - Jevesevije izveštava da je u sukobu s varvarskim plemenom posle molitve vojnika hrišćana s istoka nastala velika bura i poplava i doprinela pobedi rimske vojske.
Konstantin veoma promišljeno, kad je 324. godine pobedio suparnike u borbi za tron, premešta sedište države na istok carstva. Novu prestonicu smešta na Bosforski moreuz, najvažniju stratešku tačku za ekonomski i opstanak zdravog dela imperije.
- S duhovne strane, on je sigurno osetio poziv vere, ali je delao i politički veoma promišljeno - objašnjava profesor Popović. - On na mestu male grčke kolonije Vizantion gradi novu prestonicu Novi Rim, poznatiju pod njenim narodnim imenom Konstantin-grad, na grčkom Konstantinopolj. On je rezidirao i u nekoliko manjih prestonica na Balkanu, u današnjoj Srbiji, gde je proveo dugo vremena braneći granicu carstva na Dunavskom limesu. Za to vreme stolovao je u Sirmijumu, Singidunumu i Viminacijumu.
Istoričari navode da je na svetovnom nivou Konstantin izveo drastičnu monetarnu i vojnu reformu države, da je njegov najvažniji poduhvat bilo duhovno ujedinjenje carstva organizovanjem Prvog vaseljenskog sabora u Nikeji 325. godine, kome su prisustvovali episkopi iz cele imperije. Na Nikejskom saboru su utvrđeni kanoni crkve i njena administrativna podela, i što je najvažnije “Simvol vere” - učenje o Božjoj prirodi. Činjenica da je sabor sazvao car i da je svoju moć upotrebio da se saborske odluke sprovedu, Konstantinu je dala i oreol duhovnog vladara koji je na prestolu Božjom voljom.
- Sazivanjem Nikejskog sabora na kome je utvrđen “Simvol vere”, Konstantin je udario temelje za opstanak pravoslavnog rimskog carstva u sledećih 1.000 godina - smatra profesor Popović. - Međutim, premeštanje prestonice imperije na istok dovodi i do pretenzija episkopa u Rimu na carsku svetovnu vlast. Taj sukob na kraju dovodi do razdora hrišćanstva, čiju dubinu ilustruje i činjenica da je car Konstantin svetac na celom pravoslavnom istoku, dok mu zapadna crkva nikada nije dala oreol.
novosti | |
| | | | Beskraj
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009
| | Naslov: Re: Poreklo hrišćanstva u Srbiji 13/2/2017, 2:27 pm | |
| Izložba o hrišćanstvu Najobimnija izložba o hrišćanstvu u Nišu tokom prethodnih 17 vekova. Hrišćanski obredi i običaji poseban segment postavke
 KULTURNO i duhovno nasleđe hrišćanske ideologije i umetnosti na teritoriji Niša i okoline predstavljeno je sa više od 300 eksponata. Multimedijalnu izložbu u galeriji Sinagoge koja će biti dostupna posetiocima do kraja avgusta finansiralo je Ministarstvo kulture, a u pripremi su učestvovala sva odeljenja niškog Narodnog muzeja. Katalog koji prati ovu postavku dobio je nagradu za publikaciju i negovanje tradicije i baštine na poslednjem Svetosavskom sajmu knjiga.
Koncepcija izložbe je takva da se hrišćanstvo može pratiti od prvih vekova prošlog milenijuma kao neprekidna postojanost vere na tlu Niša i okoline. Bazilika u Jagodini malo nam govori da je Niš u četvrtom veku bio jedan od četiri grada sa ljudima postradalim za hrišćansku veru - kaže kustos edukator Narodnog muzeja Slavica Nikolić, dodajući da poseban segment pripada etnologiji koja predstavlja hrišćanske obrede i običaje u tradiciji niškog kraja. EPARHIJSKA RIZNICA
Izložba je nadopunjena i predmetima i dokumentima Niške eparhijske riznice, što po oceni autora govori da su "hrišćanstvo i narod neodvojivi u vremenskom trajanju od 17 vekova". Autori izložbe među kojima su Iva Trajković, Slobodan Drča, Vesna Crnoglavac, Mara Makarić, Marica Maksimović, Marina Vlaisavljević i Nebojša Ozimić potrudili su se da svako razdoblje bude ravnomerno zastupljeno i da odražava epohu iz koje potiču eksponati.
Tako se na izložbi može videti i Biblija književnika Stevana Sremca, ugovor o izgradnji Saborne crkve, prvo izdanje Ohridskog prologa Nikolaja Velimirovića iz 1928. godine, lični predmeti episkopa Dositeja...
- Kada su Turci osvojili Niš 1386. godine porušili su crkvu Svetog Pantelejmona. Česta je pojava da su ne samo uništavali hrišćanske hramove već i da su ih pretvarali u mislimanske bogomolje. Tako je i Crkva Svetog Nikole nekoliko puta pretvarana u džamiju. Međutim, proslava 1.700 godina Milanskog edikta, u čiju čast je i ova izložba, šalje univerzalne poruke kao što su iskreno pokajanje, tolerancija i ljubav prema drugima - ističe kustos-edukator i navodi da je Niš pratio i negovao ove vrednosti iako je stalno bio na raskrsnici puteva i vekova.
MUZEJ
Pored proslave velikog hrišćanskog jubileja, Narodni muzej ove godine obeležava i 80 godina postojanja. Prva muzejska postavka bila je smeštena u zgradu Učiteljskog doma. | |
| | | | Sponsored content
| | Naslov: Re: Poreklo hrišćanstva u Srbiji | |
| |
| | | | | | Poreklo hrišćanstva u Srbiji | |
|
| | Dozvole ovog foruma: | Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
| |
| |
| | Ko je trenutno na forumu | Imamo 3 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 3 Gosta
Nema
Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 120 dana 5/5/2013, 8:45 pm
|
| Zadnje teme | » Fotografija danaDanas u 8:01 am od Dusica Pajovic» medenoDanas u 7:57 am od Dusica Pajovic» Šta je pisac hteo da kaže? - Majacvet17/2/2021, 3:18 pm od majacvet» ŠTAMPARIJA FLEŠ ZEMUN16/2/2021, 4:07 pm od meseceva rosa» O ČEMU TI TO? - CECILIJA10/2/2021, 11:03 pm od CECILIJA» SEVERNA GRANICA8/2/2021, 12:07 pm od panonski galeb» Taj romanticni Balasevic7/2/2021, 1:52 am od meseceva rosa» Ljubavne pesme2/2/2021, 9:35 am od Isak Prov» ANAMNEZA1/2/2021, 9:53 pm od ZEX» priznanje8/1/2021, 11:01 pm od SaMar» PSALMI LJUBAVI6/12/2020, 8:34 pm od Nena Miljanović» Plavi tonovi...27/11/2020, 1:57 am od meseceva rosa» Duhovne price5/11/2020, 1:59 am od meseceva rosa» Na obodu neba29/10/2020, 9:33 pm od Marr Inna» Mudre misli16/10/2020, 1:46 am od meseceva rosa» Neozbiljna pitalica, bez filozofije molim27/9/2020, 9:18 am od ZEX» ПИСМА27/9/2020, 9:02 am od ZEX» GRESNIK22/9/2020, 4:34 pm od inadzija» Poruka vasoj ljubavi..., Ucinite to ovde2/9/2020, 3:42 pm od ZEX» Srodne duse12/8/2020, 3:55 pm od BiMoglaDaMogu» Sve o Skorpijama, Vazi i za znak i podznak...6/8/2020, 12:21 am od ZEX» O BOLU28/7/2020, 4:09 pm od ZEX» Srednjevjekovni gradovi Crne Gore 15/7/2020, 1:06 am od meseceva rosa» Priče i bajke14/7/2020, 1:26 am od meseceva rosa» Iz Antologije srpske poezije5/7/2020, 11:45 pm od ZEX» Zaključavanje foruma10/6/2020, 3:49 pm od Masada» Mario Vargas Ljosa9/6/2020, 3:59 pm od meseceva rosa» Ismail Kadare9/6/2020, 3:48 pm od meseceva rosa» Marguerite Yourcenar9/6/2020, 3:33 pm od meseceva rosa» Pearl Buck9/6/2020, 3:19 pm od meseceva rosa» Vuk Drašković9/6/2020, 3:03 pm od meseceva rosa» Filip Petrović - pesme8/6/2020, 9:29 am od Filip Petrovic» Zbignjev Herbert5/6/2020, 6:34 pm od meseceva rosa» Ela Peroci5/6/2020, 6:22 pm od meseceva rosa» Skadarlija4/6/2020, 1:02 am od ZEX» Ruski Ženski Glas1/6/2020, 6:08 pm od ZEX» Biserje mojih godina godina31/5/2020, 11:12 am od Masada» Nase autorske fotografije 28/5/2020, 12:59 pm od Tea» Citati Bukovskog19/5/2020, 2:12 am od meseceva rosa» Citati o zenama12/5/2020, 10:36 pm od Nostromo» Brisanje Youtub - ova6/5/2020, 1:10 am od meseceva rosa» Noćas me gubiš4/5/2020, 7:21 am od Masada» Zena i cvece1/5/2020, 1:34 am od meseceva rosa» Moja romanticna skitanja net-om :)28/4/2020, 3:12 am od Tea» ROMANTIKA BEZ REČI "28/4/2020, 2:05 am od meseceva rosa» Razbijemo monotoniju bojom5/4/2020, 2:07 am od meseceva rosa» DEKOLTEI22/3/2020, 1:52 am od meseceva rosa» Rimujemo reci16/3/2020, 2:47 am od meseceva rosa» Asocijacije15/3/2020, 2:49 am od meseceva rosa» Tajna28/2/2020, 2:40 am od meseceva rosa |
|
|
