Vinsent van Gogh

Čista tuga i blaga vedrina



"Život je, uprkos svemu, kao bajka. Znaš, bezbožni su oni koji ne
veruju u ovo sunce i ovakav predeo".
VINSENT VAN GOG

Ovog leta hodali smo kao mesečari, dok se na zemlju omekšalu od vreline,
sa neba lila čista svetlost. U julu je iz Holandije stigla moja
prijateljica, pesnikinja. Pre četrdeset godina živela je u Beogradu i
svakoga leta ponovo dolazi ovamo. Nalazimo se na uglu. Podne je. Vreme
ne postoji.
Ona se osmehuje osmehom koji nema odjeka na ovom svetu. "Da prošetamo",
kaže. I Beograd je tog letnjeg podneva nalik na milo i uzavrelo telo, po
kome ćuteći i obazrivo lutamo. Pratim je kroz njeno hodočašće po
sećanjima, koja su, zapravo, snoviđenja. A snoviđenjima smeta dnevna
svetlost i zato naša šetnja traje kratko. Zastajemo samo jednom, ispod
prastare lipe. Ona se osvrće nekoliko puta, i onda u vazduh polako diže
zalelujanu ruku, majušnu i floralnu. "Ovde su nekada rasle muškatle,
mnogo muškatli", kaže odsutno i nekako za sebe. Mislim tada na slikara
koji je cveće voleo istom ljubavlju od čiste lave kojom je voleo i žene i
koji je stolice slikao sa jednako nežnom pomamom sa kojom je slikao i
ljudska lica. Za trenutak ispod grudne kosti osećam te muškatle, njihov
bezmirisan, introvertan, beskrajno zavodljiv cvet. Onda se ona stresa,
kao da sa leđa odbacuje krhku pokoricu sna i kaže: "A sad, na ručak. "I
odlazimo u nekakvu baštu, gde konobari nalik na venecijanske plesače
nose nezemaljski sjajno voće na pladnjevima, što blistaju tupim sjajem
sablji. Sedimo za majušnim stolom, koji ga natkriljuju oleandri i oni
ljubavno šapuću i rascvetalim prstima nam dodiruju nage ruke i jelo.
"Molim te da naručiš sve što želiš", kaže mi prijateljica. "Vrućina je,
Veročka", kažem. "Naređujem ti da naručuješ". Ja ću sutra možda umreti.
"I onda govorimo i ja je puštam da uroni u taj gorki šampanj maternjeg
jezika i ona pliva u tim oporim, mlečnim gutljajima.
U Holandiji, ona živi na dve ulice od muzeja koji čuva verovatno najveće
blago na zemlji - većinu Van Gogovih slika. "Ne idem u taj muzej. Ili
idem retko. Nekada sam išla svakoga jutra. Sada godinama više ne. Ja sam
u srodstvu sa Van Gogovima. Mene je venčao direktni potomak Tea Van
Goga, Vinsentovog brata. Genijalnost se više nikad nije ponovila u
porodici. Na njihovu sreću. Vinsent je bio dovoljno nesrećan... Kod njih
u kući, postoji nekoliko njegovih slika koje nikada neće biti izložene u
muzejima i kojih nema u katalozima. Ali ne mogu da ti ih opišem. "Molim
te da se makar setiš da li su iz perioda dok je živeo u Arlu, ili su iz
Sen Remija ili Overa?" "Ne znam", kaže. "Van Gog nije moj omiljeni
slikar. Ja volim Italijane. Ali pamtim jednu od tih slika, na njoj
postoji nešto japansko. "Pariz", kažem. "To je radio na početku, dok je
živeo u Parizu.
Tada je u Parizu bio u modi Japan. ". Ona tiho i za sebe nastavlja: "Na
toj slici je drvo, možda trešnja, u cvetu. I sve je tako jednostavno i
tako providno i blago. I ta blagost sa slike duboko ranjava i navodi na
nekakav beskrajni, suvi, unutarnji plač. Nedavno su pronašli još
nekoliko Vinsentovih pisama Teu. Ali ne znam šta u njima piše. I bilo mi
je neprijatno da pitam. Odakle tolika strast čovečanstva prema
epistolama? Oni koji su ih pisali nikada nisu želeli da ih pišu za čitav
svet. To je indiskretno... Ovaj svet će propasti jer je postao tako
jezivo indiskretan... A ti, ti veoma voliš njegove slike?" I onda me
pogledala strasnim, živim zenicama mladog pantera, koji odbija da se
preda.
Svet ove godine slavi stopedeset godina od njegovog rođenja, jer svet
uobičava da slavi rođendane proroka. Ali tek posle njihove smrti. Pa
ipak, Vinsent Van Gog nije prvi Vinsent na ovoj planeti. Godinu pre
njegovog rođenja, u isti dan, njegova je mati, Ana Kornelija, rodila
majušnog, mrtvog dečačića kome su dali ime Vinsent. Tačno godinu
kasnije, tridesetog septembra, rođen je ponovo dečak, ovog puta - živ.
Zato što je došao na svet istog dana, dali su mu, u strahu, isto ime.
"Ja sam već jednom umro. Nikada se zato neću bojati smrti", kasnije je
rekao Vinsent. Van Gog nije prvi slikar u svojoj porodici, kao što se to
obično misli. Van Gogovi su trgovali umetničkim delima i među njima je
postojala izvesna slikarska tradicija. (Nalik na porodice Bah i Mocart, i
u Van Gogovim precima postojalo je zrno talenta, koje je procvetalo u
genijalnost u sledećoj generaciji - kod Vinsenta). U jednom trenutku,
Vinsent je, takođe, pokušavao da se bavi trgovinom slikama. Ali
neuspešno. Napustio je studije teologije, ubrzo prestao da radi i kao
učitelj i kao propovednik i prepoznao da je njegova misija drugo - da
bude prorok. Njegove strasne propovedi biće izražene bojama. Tako će
njegove reči postati krv i meso. On, dakle, nije propovedao o tome kako
je od vode postajalo vino. Van Gog je slikao svu raspevanu alkoholaturu
vina u čistoj vodi i svu plavu opijenost vode u vinu. "Ja ne slikam, ja
otkrivam predmete", pisao je Teu. A u drugom pismu, kaže sledeće: "Treba
tražiti temeljniju sličnost od one koju nam pružaju fotografije". Tako
Van Gogovi modeli nikada nisu do kraja ličili na portrete. On je slikao
ljudska lica onakvima kakvima ih vidi Bog. Zato su svi portreti
prepunjeni čistom tugom i blagom vedrinom. Njegovi autoportreti bili su
sopstvena iskrivljena slika u džepnom ogledalu demona. Tea, najvažniju
osobu u svom životu, nikada nije portretisao. Nije želeo da vivisecira
nežnu površinu njegovog lica i unutarnji lavirint njegovog srca. Takođe,
nije želeo da ga uvlači u igru. Jer biti portretisan znači zauvek
pokloniti jednu sopstvenu masku. Vinsent nije želeo da brata liši i te
poslednje zaštite.

Na samom početku slikarske karijere, Vinsentu je moralo biti sasvim
jasno da on u ovome svetu nikada neće uspeti, zato što nije od ovoga
sveta. Planetom vladaju krdo i svetina, a na čelu čopora je uvek
najlukaviji. Umetnici su sveta, preplašena manjina, koja zna da mora
kalkulisati sa masom ako hoće da preživi. (Nekada je postojala
inkvizicija, danas postoje mediji, dakle, uvek postoji način da se
slabiji obezvredi i izbaci iz igre ili života). U pariski umetnički
svet, zaveden privlačnim i često sračunato zavodljivim slikama, Van Gog
je doneo svoje mračne holandske motive, a zatim blistavi vatromet
svetlosti načinjene od najfinije krvi. Sopstvene. Ali to više niko nije
uzimao u obzir. Pojavio se među njima višestruko opasan slikar:
autentičan, bez straha da se do kraja razotkrije, bez bilo kakve želje
da napravi kompromis, ogromne energije i sa silnom željom za učenjem i
neprestanim usavršavanjem. Trebalo je samo smisliti način egzekucije: i
odluka je pala - prepustiti ga da sagori u sopstvenoj vatri. Jer ako se
sveta vatra u nama ne održava ljubavlju, prihvatanjem, međusobnmim
prožimanjima, ona će sagoreti hram u kome gori - telo. (Uostalom, ovo je
oproban egzekutivni recept - istom smrću umrli su i Mocart, Čehov,
Cvetajeva, Milena Barili, Kiš...)
Pa ipak, na početku je Van Gog sopstveni krst nosio gotovo vedro.
Genijalni su naivni. Pošto istinska veličina mora ići uz dobrotu. U
suprotnom, nije veličina. Slikao je predmete, smatrajući svet predmeta
takođe svetom živih, koji često traje mnogo duže od nas i koji traži
naše nerve, našu percepciju i našu strast da bi postojao. Van Gog je
udovoljio svetoj želji predmeta da budu prikazani u novoj svetlosti -
iznutra, kao i svetoj želji duše da bude jasno portretisana u blistavim
zenicama modela. (A sve su zenice vrtlozi, samo ako smete da se u njih
zagledate dovoljno duboko. Jer je u dnu čovekog bića vir. Odatle ona
silna čovekova želja da skoči).
U Parizu, pre nego što će mu se dogoditi ekstatična eksplozija boja
vezana za Arl, Van Gog upoznaje Bernara, Rasela, Tuluz-Lotreka, (tri
godine kasnije, Tuluz-Lotrek će izazvati na dvoboj slikara koji je
kritikovao Vinsentove slike). Njegov četiri godine mlađi brat, koji će
ga čitavog života novčano pomagati, upoznaje ga i sa Moneom, Renoarom,
Pisaroom, Degaom, Sinjakom i Seraom. Reakcije na njegovu ličnost i
njegove slike su različite. Kamij Pisaro kaže: "Ovaj čovek će ili da
poludi ili da nas sve nadmaši", dok Sezan o njemu u jednom pariskom
kafeu kaže: "To su radovi ludaka". (Čini se da je ova primedba ipak bila
samo plod ljubomore, pošto je genije morao prepoznati onog koji ga
premašuje. Pre svega po strasti.) . Van Gog kratko komentariše Moneov
ciklus "Ruanske katedrale", rečima: "Pre ću da slikam ljudske oči nego
katedrale". Možda najdublje i najstrastvenije oči on i jeste naslikao u
Parizu. (Kasnije je lica portreta slikao pastuozno, kao da su predeli.
Putovao je predelima između obrva i usana.) U Parizu je naslikao portret
Agostine Segatori, bivšeg Degaoovog i Koroovog modela. Kratko vreme u
Parizu, oni su bili ljubavnici i na njenom licu postoji sjaj one koja je
grlila jednog od najgenijalnijih ljudi svih vremena. Ona to, možda i
nije znala. Ali njeno telo jeste. Prepoznalo ga je po nežnosti.
Kritičari kažu da je kruna Van Gogovog pariskog perioda portret čiča
Tangija, velikog prijatelja pariskih slikara. Čiča Tangi im je davao
boje i platna na veresiju, a imao je i malu galeriju koja je u javnosti
bila malo poznata. U njoj su zajedno izlagane slike Van Goga, Sezana,
Gogena... Uveče galerija nije zaključavana. Kažu da je jedan od retkih
posetilaca rekao da u njoj miriše dah Gestimanskog vrta.
Kada na nagovor Tuluz -Lotreka, Van Gog napušta Pariz, on odlazi u Arl.
Iz Arla piše Teu: "Osećam koliko je važno da ostanem na jugu i da
doživim boju sa kojom treba ići do kraja - Afrika je blizu". Ovde će
Vinsent naslikati platna kojima su carevale i strepnje i strasti i
strah, suncokrete sjajne kao vatra, dah pakla u noćnoj kafani, ali i
slike radosti i nade, breskvu ljubavno procvetalu, ribarske čamce na
obali, "boja i oblika lepih kao cveće". U Arlu će naslikati i jednu od
svojih najčuvenijih radva, "Kafansku terasu u noći", i to je slika noći
koja je strasno procvetala, pod nežnim, sumporno žutim zvezdama. U
trenutku kad u Arl stiže Gogen, Van Gog oseća mešavinu radosti i
ushićenja. On želi da tu osnuje umetničku slikarsku koloniju gde će
slikari zajedno živeti, raditi i darovati jedni drugima nadahnuće. A
zapravo je ostalo samo nešto više od godinu dana do njegove smrti.
Njegova ogromna želja da Gogenu udovolji ovoga opterećuje. Kada najavi
mogućnost svog odlaska iz Arla, Vinsent noćima izbezumljeno tumara po
kući. Onda mu jedne noći ispod vrata ubacuje naslov izrezan iz novina:
"Ubica je pobegao". Ubica je bio, dakle, Gogen i to ubica Van Gogove
nade. Razlaz sa Gogenom do kojeg je moralo doći, za njega će biti
fatalan: jedne noći će odseći deo uha, zaviti ga u novinsku hartiju,
odneti u javnu kuću i polako ga i nežno staviti u ruke jednoj bludnici.
Čitav Arl bio je na nogama. Gogen je iskoristio ovaj događaj kao priliku
da pobegne. Nije došao u bolnicu ni da vidi prijatelja. Iznuren bedom,
usamljenošću, siromaštvom, Van Gog je dobio još jednog neprijatelja -
ludilo. Iako nikada nije tačno utvrđena dijagnoza njegove patnje (pošto
ne postoje psihijatrijske dijagnoze, postoje samo nesrećni i ostavljeni
ljudi), Vinsent kao da shvata da su njegovi dani odbrojani. I periode
između dva nervna napada koristi za mahnito slikanje. "Posvetio sam se
radu dušom i telom i gotovo poludeo". Sestra pesnika Ežena Boka, kupila
je 1890. njegove "Crvene vinograde" za 400 franaka. Van Gogu je od
radosti pozlilo. Dobio je napad koji je trajao duže od dva meseca. Kada
se oporavlja, njegov život dobija strahovito ubrzanje. U svim trenucima
kada se bolest povuče, on ima samo jednu želju - da ispuni svoju misiju i
da slika. Boravi u duševnim bolnicama, trpi epileptične napade, napade
besa, strahova, najrazličitijih manija. Sobe u kojima je boravio su
sirotinjske, bez boja, bez nade, dakle, nalik na one u kojima je samovao
Arto ili na onu u kojoj je umro Munk. Potpuno je usamljen i odbačen.
Osim Tea, više nema nikoga. Između nervnih kriza i napada, u vrtovima
duševnih bolnica, Van Gog slika platna najrafiniranije i najraskošnije
lepote - duboko plave, grozdaste irise, studije ustreptalih čempresa,
čudesno strasnih, koji lebde negde između svetova, korenjem duboko u
ovom, a vrhovima dodirujući svih devet nebesa. U Sen-Remiju Vinsent
slika veličanstvenu "Zvezdanu noć", sliku na kojoj majušni, usnuli grad
lebdi u hipnotičkom snu, dok nad njim pulsira jedanaest blistavih,
ogromnih zvezda, nalik na jedanaest sunaca što muzikalnim plesom zavode
zaprepašćeni, nestvarno ustreptali mesec. Jedini svedok ove nezemaljske,
čudne ljubavne noći su budni čempresi. U trenutku kada pred njim bude
još sedamdeset dana života, Van Gog će naslikati ravno osamdeset slika,
od kojih neke predstavljaju sam vrh njegovog opusa. Njegova poslednja
slika ipak nije "Žitno polje sa gavranima", iako je uz portret "Doktora
Gašea" svakako jedno od njegovih najboljih ostvarenja. (I doktor Gaše,
kao i mnogi drugi koje je portretisao, vremenom su počinjali da liče na
svoje portrete. Van Gog nije, dakle, slikao njihova lica onakvima kakva
su bila u trenutku portretisanja, već onakvima kakva će biti zapamćena u
večnosti).
Van Gog je umro u Ravuovoj krčmi, na Teovim rukama, dva dana pošto je
sebi u overskim poljima pucao u grudi. Godinu dana kasnije, umire i Teo
Van Gog. Šta god da je bila lekarska dijagnoza, uzrok smrti je bila
tuga. Trinaest godina posle Teove smrti, njegovo telo preneto je i
sahranjeno pored Vinsentovog, u Overu. Danas gotovo da nema kraja sveta u
kome se ne zna za Van Gogovo delo. Reprodukcije njegovih slika gledaju
nas odasvud, jer su čiste, nepatvorene i neophodne kao molitva ili kao
nada . Niko na ovoj grešnoj zemlji nije doživeo veću posmrtnu slavu od
Van Goga i niko nije umro u strašnijim okolnostima i u većoj bedi. No,
odavno je tačno napisano da će poslednji biti prvi. Ponekad, u providnim
i sjajnim decembarskim večerima nalik na ovu, potpuno prazne ulice, u
onaj najtamniji trenutak pred svitanje, načinju nejednaki koraci, koji
bi se mogli nazavati i zaljuljanim tangom sa mesečinom i sa vetrom.
Jedna prilika plamene kose, u tamnom kaputu čudno nabranom na leđima
(jer tu krije krila), polako mine gradom. Saginjem duboko glavu i pravim
se da ne primećujem, jer se oni plaše nas, baš kao što se i mi bojimo
njih. A onda, on podiže glavu i zvezde se duboko sagnu da mu osvetle
nežno čelo. Osmehuje i ja znam: u bilo kom od svetova gde se sada
nalazi, on je i dalje sam, samo što je sada miran i srećan. I ovamo se
više neće vraćati.

Sanja Domazet

Van Gog je stvarno pravi umetnik... Koliko ja znam on je patio od
bipolarnog poremecaja... Ali to nije poremecaj kako se danas naziva u
medicini vec je to bio njegov dar. Njegov dar mu je omogucavao da stvari
sagleda do najsitnijih detalja i da se prilagodi svetu koji nije ni
malo savrsen. Ko zna kako je on svet i zivot gledao iz svojih ociju...
Njegov dar je vrlo redak koga bi verovatno razvio mnogo bolje da je duze
ziveo (slicno Mocartu...). Sva vredna dela je naslikao pred kraj svog
zivota koliko znam. Ne znam, nije slucajnost to sto su svi veliki
ljudi imali neku specificnu crtu. Sada te crte licnosti imaju svoje ime u
medicini i lece se...Covecanstvo ide sve dublje i dublje u svoju
propast, a kada ce to biti ...