Cezare Paveze

27. avgusta 1950.godine u jednom torinskom hotelu ubija se Cezare Paveze.
Rodjen 9.septembra 1908.godine u selu Santo Stefano Belbo, nedaleko od Torina. Neko vreme radio kao profesor. Neslaganje s fasizmom ga je stajalo godinu dana tamnovanja u logoru Brankaleone Kalabro 1935.godine. Prva knjiga pesama - Raditi je zamorno - izasla je 1936.godine, a zatim slede niz romana i pripovedaka. Posmrtno su objavljeni knjiga pesama Doci ce smrt i imace tvoje oci, dnevnik i pisma.

Agonija

Lutaću ulicama dok ne padnem mrtva umorna,
znaću živeti sama, zuriti netremice
u oči prolaznika i opet ostati sama.
Ova svežina što se širi tražeći mi vene
to je buđenje koje izjutra nisam nikada
doživela tako stvarno: samo, osećam se jača
od svog tela, a hladniji drhtaj prati jutro.

Daleko su jutra kad sam imala 20 godina.
A sutra 21: sutra ću izaći na ulice,
sećam se svakog kamena njihovog i nebeskih pruga.
Od sutra će me ljudi ponovo viđati,
koračaću uspravna, moći ću zastati
i oglednuti se u izlozima. U nekadašnja jutra
bila sam mlada, a da nisam to znala, nisam čak znala
da to prolazim ja - žena, svoja sopstvena
gospodarica. Mršava devojčica kakva sam bila,
probudila se iz višegodišnjeg plača:
a sada je kao da tog plača nikada nije bilo.

Žudim za bojama. Boje ne plaču,
one su kao buđenje; sutra
boje će se povratiti. Svaka žena sići će na ulicu,
svako telo jedna je boja-čak i deca.
To telo odeveno u svetlocrvenu
povratiće život posle tolikog bledila
Osetiću kako oko mene vrcaju pogledi
i znaću da jesam: osvrćući se časak
videću sebe u gomili. Svakog sledećeg jutra
izlaziću na ulicu i tražiti boje.

x x x


Jedne večeri koračasmo pristankom brega,
ćutke. U senci poznatog sumraka
moj rođak je ljudeskara, odeven u belo,
spokojnog hoda, preplanuo u licu,
ćutljiv. Ćutanje je naša odlika.
Mora da nam je neko od predaka bio silno usamljen
-veliki čovek među mozgovima ili jadna luda-
Kada je bližnje naučio tolikom ćutanju.......

STRASNE ŽENE

U suton devojke silaze u vodu
kada iščezava more, prostrano. U šumi
svaki list drhti, dok one izlaze
oprezno na pesak i sedaju na obalu. Pena
nemirne igre igra niz vodu što seže u daljinu.

Devojke se plaše algi što su utonule
u talase i pletu se oko ramena i nogu:
tamo gde im je telo obnaženo. Hitro izlaze na obalu
i dozivaju se po imenu, osvrćući se uokolo.
I senke na dnu mora, u pomrčini,
goleme su i vidi se kako nejasne plutaju,
kao da ih privlače tela što promiču. Šuma je
mirno sklonište, pri zalasku sunca,
više nego žalo, ali ove preplanule devojke
vole ostati na čistini, uvijene u ogrtač.

Sve su šćućurene i stiskaju ogrtač
među nogama, zureći u more pruženo
kao livada u sumrak. Da li bi se neka usudila
da se pruži gola po livadi? Iz mora bi
iskakale alge, koje dotiču stopala,
da zgrabe i ogrnu drhtavo joj telo.
Ima u moru očiju koje katkada svetlucaju.
Ona nepoznata strankinja što se, gola i sama,
kupala u moru, u noći mladog meseca,
jedne je noći nestala i više se nije vratila.
Bila je krupna i mora da je bila blistavo bela
jer su oči, sa morskog dna, do nje doprle.


Preveo sa italijanskog Milan Komnenić
Iz knjige Doći će smrt i imaće tvoje oči

Kao da me ne cujes

Doci ce smrt i imace tvoje oci -
ta smrt sto nas salece
od jutra do veceri, besana
i gluva, kao stara griza savesti
ili besmislena mana. Tvoje oci
bice uzaludna rec,
prigusen krik, muk.
Vidis ih tako svakog jutra
kada se nadnosis nad sobom
u ogledalu. O draga nado,
tog dana i mi cemo znati
da jesi zivot i nistavilo.

Za svakoga smrt ima pogled.
Doci ce smrt i imace tvoje oci.
Bice poput ispravljanja mane,
kao zurenje u ogledalo
iz koje izranja mrtvo lice,
kao slusanje zatvorenih usta.
Sici cemo u bezdane nemi.

Перевод с итальянского Михаила Сухотина


Из цикла «Земля и смерть»


* * *

Ты как земля, о которой
никто еще не сказал.
Ты ждешь только слова,
вырастающего из глубин,
как плод средь ветвей.
Тебя достигает
лишь ветер,
несущий с собой
безжизненный сор.
Античное тело и древняя речь.
Ты дрожишь даже летом.

29 октября 1945 г.

Перевод с итальянского Михаила Сухотина


Из цикла «Земля и смерть»



* * *

Ты не знаешь холмов,
где пролилась кровь.
Все мы бежали,
бросив оружие
и забыв свои имена.
Только женщина видела это.
Один из нас
сжал кулак, остановился,
глянул в небо пустое,
уронил голову и принял
молча смерть над стеной.
Стал он тряпкой кровавой,
но имя его не забыто.
Женщина ждет нас на тех же холмах.

9 ноября 1945 г.

Из цикла «Придет смерть и у нее будут твои глаза»


* * *

Придет смерть, и у нее будут твои глаза.
Эта смерть, что нас сопровождает
неусыпно с утра до ночи, глухая,
как стыд или скверная привычка,
как абсурд . Глаза твои будут –
немой крик, несказанное слово,
тишина.
Так ты видишь их каждое утро,
наклоняясь над своим отраженьем
в зеркале. О, дорогая надежда,
в этот день узнаем и мы:
ты – ничего, и ты – жизнь.

На каждого смерть по-своему смотрит.
Придет смерть, и у нее будут твои глаза.
Это будет как порвать с привычкой,
как увидеть в зеркале все то же,
но только мертвое лицо,
как услышать сомкнувшиеся губы.
Мы сойдем в водоворот немыми.

22 марта 1950 г.


* * *

Ты жизнь и смерть.
Ты приход марта
на дрожащую
голую землю.
Кровь весны –
анемоны и облака –
твой легкий шаг
возвращает земле
ее боль.

Он приносит страданье,
твой шаг.
Долго
земля цепенела
в бесчувственном сне
под небом холодным
и безмятежным.
Нежен был
в сердце мороз.
Между жизнью и смертью
молчала надежда.
Теперь у всего, что живет.
есть голос и кровь.
Земля и небо
дрожат, как в ознобе;
их утро тревожит,
томит надежда,
их попирает твой шаг.
Дыханье зари,
кровь весны,
все в мире объято
трепетом древним.

Ты приносишь страданье.
Ты жизнь и смерть.
Над голой землей
ты проносишься легче
ласточек и облаков.
Сердце очнулось
и бьется взволнованно,
отражаясь в небе
и все в небе отразив.
Все страдает и корчится
в небе и в сердце,
ожидая тебя.
Утренняя заря,
кровь весны,
ты землю тревожишь.

Надежда томится,
ждет тебя и зовет.
Ты жизнь и смерть.
Легок твой шаг.

25 марта 1950 г.




Ч.Павезе
М.Сухотин, 29.05.2006

Noć u kojoj si spavala

I noć je nalik tebe,
daleka noć što plače,
bezglasno, u dubokom srcu,
a zvezde potamnele promiču.
Obraz dotiče obraz -
javlja se drhtaj leden,
neko se muči i preklinje te,
u tebi izgubljen, sam, u tvojoj groznici.

Noć pati i čezne za svitanjem
siroto srce koje ceptiš.
O smrknuto lice, potajna muko,
groznico koja zalostiš zvezde,
neki čekaju zoru poput tebe
ćutke motreći tvoje lice.
Počivać u noći
kao vidik mrtav i zatvoren.
Siroto srce koje ceptiš,
davnog jednog dana ti si bilo zora.

Cesare Pavese (9.9. 1908 – 27.8. 1950) bio je italijanski pjesnik, romanopisac, književni kritičar i prevoditelj; smatra se jednim od najznačajnijih italijanskih pisaca 20. vijeka. Rođen je u mjestu Santo Stefano Belbo, u provinciji Cuneo, gdje su mu roditelji svake godine provodile ljetne praznike. Živio je u Torinu, gdje je na Univerzitetu studirao englesku književnost, a nakon toga živio prevodeći djela engleskih i američkih autora na italijanski. 1930-ih se Pavese počeo kretati u antifašističkim krugovima, zbog čega ga je Mussolinijev režim prognao u Južnu Italiju 1935. godine. Nakon godine dana se vratio u Torino i počeo raditi za izdavačku kuću Einaudi. Nakon izbijanja rata je mobiliziran u italijansku vojsku, ali je zbog astme mjesece proveo u vojnoj bolnici. Kada su njemačke snage okupirale Torino 1943. godine, većina njegovih prijatelja je pobjegla u šumu i priključila se partizanima. Pavese se također sklonio iz grada, ali nije sudjelovao u borbama. Nakon rata Pavese se priključio Komunističkoj partiji Italije i radio za njeno službeno glasilo L’Unità. U isto vrijeme se intenzivirala depresija, i ranije prisutna u njegovim radovima, a pogotovo nakon što je američka glumica Constance Dowling odbila njegovo udvaranje. Godine 1950. je počinio samoubistvo prevelikom dozom barbiturata u hotelskoj sobi – u okolnostima identičnim onima kakve je opisao u svom djelu ‘Tra Donne Sole’.

Zemlja jesi i smrt jesi.
Tvoje godišnje doba je mrak
i ćutanje. Od tebe
ništa na svetu nije
dalje od svitanja.

Kada izgleda da se budiš
jesi sušta bol,
bol ti je u očima i krvi,
ali ti ne osećaš. Živiš
kao što živi kamen
ili tvrda zemlja.
I oblače te sni,
kretnje, jecaji
koje ne poznaješ. Bol
poput vode jezerske
drhti i opasuje te.
Po vodi su krugovi.
Puštaš ih da iščeznu.
Zemlja si i smrt.

3. decembra 1945.

Imaš krv…

Imaš krv, dah.
Sazdana si od puti,
kose, pogleda
čak i ti. Zemlja i bilje,
martovsko nebo, svetlost,
trepere i nalikuju ti -
tvoj smeh i korak
kao vode što drhture -
tvoja bora među obrvama
kao nagomilani oblaci -
tvoje nežno telo
nož na suncu.

Imaš krv, dah.
Živiš na ovoj zemlji.
Znaš joj sokove,
doba, rasvite,
igrala si na suncu,
govorila s nama.
Prozirna voda, prolećni
izdanak, zemlja,
tišina nabujala,
kao dete si igrala
pod drukčijim nebom,
u očima ti se sleže tišina,
oblak koji šiklja
kao živa voda iz dubine.
Sada se smeješ i drhtiš
iznad te tišine.

Slatki plode koji živiš
pod vedrim nebom,
koji dišeš i živiš
ovo naše doba,
u tvojoj zgusnutoj tišini
tvoja je snaga. Poput
treperave trave na vetru,
drhturiš i smeješ se,
ali ti, ti si zemlja.
Svirep si koren.
Zemlja si što čeka.

21. marta 1950.

Preveo: Milan Komnenić

Cesare Pavese:

“Vjerujemo samo u onu privrženost koja staje žrtve;
sve ostalo je, u najboljem slučaju, obično fraziranje.”

Не познајеш брежуљке
где се пролила крв.
Сви смо побегли,
сви смо бацили
оружје и част. Нека жена
гледала је како бежимо.
Само је један од нас
стао стиснутих пести,
смотрио празна небеса,
сагнуо главу и погинуо, ћутке.
Сада је дроњак крвав
и своје име. Нека нас жена
на брежуљцима чека.

Čezare Paveze:

POEMA O NEPOZNATOJ

(Izbor iz zbirke:

"Doći će smrt i imaće tvoje oči", Rad, 1977 )



...

Imaš lice od brušena kamena

krv od opore zemlje,

došla si od mora.

Sve primaš i prebiraš

i sve od sebe odbacuješ

kao more. U srcu

slegla ti se tišina, slegle se

reči progutane. Mračna si.

Svitanje je za tebe tišina.

Jesi poput glasova

zemaljskih - udar

vedra u bunaru,

napev vatre,

potmuli pad jabuke;

reči setne i pomirene

na pragovima,

cik detinji - stvari

koje večito traju.

Ne menjaš se. Mračna si.

Pivnica si zatvorena

s nabojem od zemlje,

gde je jednom kročio

dečak bosonog

i o tom večno misli.

Mračna si odaja

na koju se misli vazda

kao na dvorište drevno

gde se rađala zora.

...

Od soli i zemlje

pogled ti je. Jednog dana

ceđaše se od mora.

Bilje se pripijalo

uz tvoj bok, toplo,

i još odiše tobom.

Agava i oleander.

Sve upijaš u oči.

Od soli i zemlje

vene su ti i dah.

Lahor toplog vetra,

senke na pripeci -

sve to upijaš u se.

Promukao si glas

polja, cik

šćućurene prepelice,

vrelina kamena.

(...)

Tišina si polegla

koja ne uzmiče, usna si

i mračne oči. Vinogad si.

(...)

Kao hrid i trava,

kao zemlja si posuvraćena u se;

razbijaš se kao more.

Ne postoji reč

koja te može posedovati

ili zaustaviti. Primaš

udare kao zemlja,

i od njih stvaraš život, dah

koji miluje, ćutanje.

Opaljena si kao more,

kao plod s grebena

i ne progovaraš reči

i niko ti ne zbori.

...

Zemlja jesi i smrt jesi.

Tvoje godišnje doba je mrak

i ćutanje. Od tebe

ništa na svetu nije

dalje od svitanja.

Kada izgleda da se budiš

jesi sušta bol,

bol ti je u očima i krvi,

ali ti ne osećaš. Živiš

kao što živi kamen

ili tvrda zemlja.

I oblače te sni,

kretnje, jecaji

koje ne poznaješ. Bol

poput vode jezerske

drhti i opasuje te.

Po vodi su krugovi.

Puštaš ih da iščeznu.

Zemlja si i smrt.

...

Imaš krv, dah.

Sazdana si od puti,

kose, pogleda

čak i ti. Zemlja i bilje,

martovsko nebo, svetlost,

trepere i nalikuju ti -

tvoj smeh i korak

kao vode što drhture -

tvoja bora među orvama

kao nagomilani oblaci -

tvoje nežno telo

nož na suncu.

...

Slatki plode koji živiš

pod vedrim nebom,

koji dišeš i živiš

ovo naše doba,

u tvojoj zgusnutoj tišini

tvoja je snaga. Poput

treperave trave na vetru,

drhturiš i smeješ se,

ali ti, ti si zemlja.

Svirep si koren.

Zemlja si što čeka.

(...)

Život jesi i smrt jesi.

Korak ti je lak.

...

I noć je nalik tebi,

daleka noć što plače

bezglasno, u dubokom srcu,

a zvezde potamnele promiču.

Obraz dotiče obraz -

javlja se drhtaj leden,

neko se muči i preklinje te,

u tebi izgubljen, sam, u tvojoj groznici.

Noć pati i čezne za svitanjem,

siroto srce koje ceptiš.

O smrknuto lice, potajna muko,

groznico koja žalostiš zvezde,

neki čekaju zoru poput tebe

ćutke motreći tvoje lice.

Počivaš u noći

kao vidik mrtav i zatvoren.

Siroto srce koje ceptiš,

davnog jednog dana ti si bilo zora.

...

Doći će smrt i imaće tvoje oči -

ta smrt što nas saleće

od jutra do večeri, besana

i gluva, kao stara griža savesti

ili besmislena mana. Tvoje oči

biće uzaludna reč,

prigušen krik, muk.

Vidiš ih tako svakog jutra

kada se nadnosiš nad sobom

u ogledalu. O draga nado,

toga dana i mi ćemo znati

da jesi život i ništavilo.

Za svakoga smrt ima pogled.

Doći će smrt i imaće tvoje oči.

Biće poput ispravljanja mane,

kao zurenje u ogledalo

iz koga izranja mrtvo lice,

kao slušanje zatvorenih usta.

Sići ćemo u bezdane nemi.

...

PS:

Opet ćeš naći reči

s onu stranu kratkog

i noćnog života igara,

s onu stranu užarenog detinjstva.

Biće divno ćutati.

Zemlja si i vinograd.

Užagreno će ćutanje

spržiti polje

kao kresovi veče.

*

Pesme nastale u periodu od 30. oktobra 1945. do 4. aprila 1950.

(Prepev: Milan Komnenić)

Priredio P.Šumski