LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Tajne Beograda

Ići dole 
AutorPoruka
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tajne Beograda Empty
PočaljiNaslov: Tajne Beograda   Tajne Beograda Icon_minitime26/12/2012, 11:11 pm

Tajna najstarije kuće u Beogradu

Jedan
od najstarijih beogradskih kvartova Dorćol prepun je misterija. Šta se
sve tajanstveno događalo u ovom delu grada danas bi mogli da se napišu
tomovi knjiga.



Tajne Beograda 3300x201988169011


Od
tajne lobanje „beogradskog“ neandertalca koja je nađena u Skadarskoj
tridesetih godina prošlog veka, pa je kasnije zauvek misteriozno
izgubljena, pa do najstarije beogradske kuće u Dušanovoj 10, Dorćol
obiluje pričama. Upravo najstarija kuća je mesto oko kog se i danas
ispredaju različite priče.

Kuća ja zidana od 1724. do 1727. po
nacrtima švajcarskog neimara Nicole Doxatta de Moureza, ali nesrećni
graditelj je kasnije pogubljen od strane autsrijskih vlasti zbog, kako
rekoše tada vlastodršci, veleizdaje!

Inače, tada se govorkalo da
je Švajcarac ubijen da ne bi otkrio tajne prolaze koji su se nalazili
ispod kuće i vodili ko zna gde.

Upravo su ti prolazi izgleda
privlačili mnoge da ovoj kući daju na značaju. Misterija koja je do
danas okružuje prvi put je u većoj meri zainteresovala Beograđane tokom
Drugog svetskog rata. Naime, Nemci su u jednom periodu svakodnevno i u
najvećoj diskreciji nešto užurbano tražili i kopali.

Pričalo se
svašta, i sve verzije su bile vezane za nekakvo blago. Navodno, su tu
bile skrivene dragocenosti koje su Nemci, brže-bolje, transportovali za
Berlin, ali šta su zaista tražili, i eventualno da li su to našli,
Beograđani verovatno nikad neće saznati.

Potom je odlaska
okupatora prošlo nekoliko godina, i sad zamislite iznenađene stanare
zgrade u Dušanovoj 10. koji su ispod svoje kuće otkrili početak čudesnog
tunela koji je vodio negde dubuko u središte Beograda.

Tama koja
se našla ispred zaprepašćenih ljudi koji su želeli da uđu nije im
dozvolila da krenu dublje i vide gde vodi ova misterija…

Danas je
sve manje-više urušeno i pod vodom. Inače, ova kuća je često menjala
namenu, u njoj se nalazila i tekstilna radionica, a stanovnici ovog dela
grada pamte de se prva beogradska pekara koja radila non-stop 24 sata
nalazila baš u Dušanovoj 10.

Balkanarea




____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tajne Beograda Empty
PočaljiNaslov: Re: Tajne Beograda   Tajne Beograda Icon_minitime26/12/2012, 11:12 pm

Beogradske tajne


Tajne Beograda 84649240450654efd849ac5


“Beograd
je jedan od najstarijih gradova u Evopi, a ako uzmemo u obzir činjenicu
da je na njegovom obodu naselje Vinča, prvo urbano naselje na Starom
kontinentu, onda nećemo pogrešiti ako kažemo da je naš glavni grad i
najstariji,” priča Nikolić. “Kada danas u Beograd stignu strani
arheolozi i čuju reč „Vinča“ u znak poštovanja bezmalo imaju potrebu da
stanu mirno. Mislite o tome.”

Kako objašnjava, beogradskih tajni
ima bezbroj, od onih iz doba Kelta, pa preko Rimljana, Bugara,
Vizantinaca, Turaka, Grka, Srba, Austrijanaca, Nemaca... Ovo su samo
neke od njih.



Tajne Beograda 96722247450654eff481323


Od
gradskih tajni uvek bih izdvojio na prvom mestu Tašmajdanske pećine,
jer su one deo rimskog kamenoloma iz kojeg je uglavnom nastao rimski
Singidunum, a takvo mesto nema mnogo metropola u Evropi. Kasnije su
Turci ovom mestu nadenuli ime („taš“ znači kamen, a „majdan“ je rudnik),
da bi Srbi odavde vadili šalitru, neophodan sastojak za izradu baruta.
Ovde se skrivao Karađorđe kada je u Prvom srpskom ustanku otimao grad od
Turaka, tu su se skrivale žene, deca i nejač tokom austrougarskog
bombardovanja na početku Prvog svetskog rata, i konačno, tu je nemački
komandant Aleksander fon Ler napravio podzemno sklonište za svoju
Komandu za jugoistok tokom Drugog svetskog rata. Danas postoje tri
velike pećine međusobno povezane hodnicima, kao i veliki prostor odvojen
za spavaonice u kojima su boravili nemački vojnici. Ovo mesto je
delimično zapušteno, odnosno trebalo bi u njega uložiti sredstva za
obnovu električnih instalacija i sistema za ventilaciju, ali je sigurno
prvorazredna turistička atrakcija.



Tajne Beograda 120465338950654f00d5f72


Rimski
bunar je takođe danas zatvoren za javnost, ali je sigurno da bi uz
određena ulaganja on mogao da ugosti mnoge radoznale turiste. Do 50
metara dubine i nivoa vode vodi 212 stepenika, napravljen je još u doba
austrijske vlasti (1717-1739), a pikantan je podatak da ga je 1964.
godine posetio slavni režiser Alfred Hičkok i da je rekao kako za njega
„ovakva mesta predstavljaju izuzetnu inspiraciju“.

Blizanac
Rimskog bunara je građevina koja je 1987. godine značajno usporila
izgradnju pozdemne železničke stanice „Vukov spomenik“ jer su
građevinari potpuno neočekivano naišli na bunar širine oko dva, a dubine
od oko 50 metara. I danas na najnižem koloseku postoji zatvoren otvor
od pleksiglasa koji nagoveštava koliko velika građevina se nalazi tu.

Zemunski
lagumi su načičkani svuda u ovom delu grada, od Gardoša, Ćukovca,
Muhara, Kalvarije, pa dalje niz Bežanijsku kosu. Oni su imali trgovačku
namenu, jer su u njima, u vreme kada nisu postojale hladnjače, frižideri
ili zamrzivači – trgovci čuvali robu kojom su izlazili na tržište. U
lagumima je uvek bila niska i stabilna temperatura. Budući da je Zemun
tokom velikog dela istorije bio i pogranični grad, postojali su i brojni
lagumi, odnosno delovi podzemnih fortifikacija koji su imali veoma
bitnu vojnu namenu, bilo da su to bili različiti tajni prolazi, bilo da
su bili korišćeni kao barutane.

Lagumi u Karađorđevoj ulici su
bili takođe veoma dragoceni za grad, jer se vaskolika beogradska
trgovina odvijala brodovima. U 19. veku, na primer, roba bi dolazila na
mesto gde je danas turističko pristanište, ispod Saborne crkve i
Kosančićevog venca, i tamo je smeštana u lagume. Danas je jedan od tih
laguma, na broju 31 adaptiran u vinariju, pa mu je vraćen stari šmek s
početka 19. veka, kada je Karađorđeva ulica bila znatno važnija od Knez
Mihailove.



Tajne Beograda 178208667450654f02be6ba

Prvi beograski most bio je Železnički most

napravljen
1884. godine. Bio je po pola u vlasništvu Srbije i Austrougarske, ali
jedan podatak ga čini drugačijim od svih ostalih evropskih i svetskih
mostova. Naime, rušen je četiri puta i ponovo podizan, ali kako... Prvi
put je srušen prvog dana Prvog svetskog rata kada su Austrougari
pokušali da iznenade naše branioce tako što su pokušali da pređu preko
mosta železničkom kompozicijom koju je gurala lokomotiva. Naši vojnici
su shvatili šta se sprema, minirali su most, a kada su ga podigli u
vazduh konstrukcija se survala na austougarski bord „Alkotmanj“ i pobila
posadu. Isto to dogodilo se u noći između 10. i 11. aprila 1941.
godine, kada je Vojska kraljevine Jugoslavije, nekoliko dana pre
kapitulacije odlučila da sruši sva tri tadašnja beogradska mosta da bi
sprečila nadiranje nacista ka gradu. Nesrećnik koji je detonirao
eksploziv te noći nije video da se ispod mosta povlači naš brod „Tanasko
Rajić“ sa 110 članova posade, aktivirao je eksploziv, a rušenje mosta
na brod odnelo je 95 života. Dakle, ovaj most nije ni po čemu
konstrukcijski poseban, ali jeste po tome što je valjda jedini u svetu
koji je dva puta rušen na brodove pune vojnika.



Tajne Beograda 132570678450654f045b3bf


Beograd
ima i neke neobične masonske simbole, pa je tako najpoznatija piramida u
samom srcu grada, u Knez Mihailovoj ulici, ispred Srpske akademije
nauka i umetnosti, i koja predstavlja zarubljenu piramidu, upravo onakvu
kakva se nalazi na novčanici od jednog dolara, a koja se smatra jednim
od osnovnih simbola masonerije.

Isto tako, grad ima dve kapije
(Istočnu i Zapadnu). Neobično, ali u masonskoj loži postoje dva
dominantna stuba koji se nalaze na njenom centralnom delu i zovu se
Jakin i Boaz, a pomenuta piramida bez vrha (jer se na tom delu nalazi
„oko svevideće“) već je pomenuta kao osnovni simbol slobodnih zidara.
Ako bolje pogledamo, jedna beogradska kapija (ona zapadna) upravo
predstavlja dva stuba, dok ona na istoku predstavlja zarubljenu
piramidu. Ukoliko znamo da je masonska loža okrenuta od istoka ka
zapadu, onda bi i ova simbolika teško mogla da bude proglašena za puku
slučajnost.

B92

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tajne Beograda Empty
PočaljiNaslov: Re: Tajne Beograda   Tajne Beograda Icon_minitime12/1/2013, 2:44 pm

БЕОГРАДСКИ МАЛИ БАЗЕН ПОТОПИЛА ТРАВА


Tajne Beograda Bazen

Базен са пет пливачких стаза у Таковској улици код Главне поште, 1946. године

У
Малој галерији Дома војске Србије отворена је изложба војних
фоторепортера 1945–1955. године од 10. фебруара до 10. марта. На
насловној страни каталога приказан је својевремени пливачки базен
изграђен за време рата као резервоар воде за гашење пожара.
Са истом сликом Ви сте у „Забавнику” отворили анкету – ко се сећа овог базена?
У овом базену 1945. године на првој утакмици у тек ослобођеном
Београду ја сам пливао против хероја СССР-а Леонида Мјешкова. Селектори
који су ме изабрали били су Лука Цигановић из Дубровника, и Баунсбергер
из Загреба који су због ове „важне” пријатељске утакмице специјално
допутовали у Београд. На 200 метара прсно Мјешков ме је оставио бар 50
метара, али ме је сачекао и братски загрлио, о чему је објављена вест и
слика у „Борби”. Веома бих се обрадовао када бисте негде нашли ову
слику!

Следеће године у истом базену освојио сам сениорско
првенство Србије на 200 метара прсно испред познатог спортисте и глумца
Северина Бјелића, иако сам у то време био пионир, изразито мршав, жилав и
риђокос а висок 184 центиметра па ми је Северин закачио надимак „Исус”
који ми је остао до данас.
О славном рекордеру Леониду Мјешкову можете добити податке на сајту



Tajne Beograda Ristic

Др Предраг Ристић, архитекта, проф. Академије СПЦ

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tajne Beograda Empty
PočaljiNaslov: Re: Tajne Beograda   Tajne Beograda Icon_minitime19/2/2013, 8:53 pm

Тајна београдског базена

Тог
топлог лета по завршетку Другог светског рата, на базену који су
окупатори изградили као неку врсту резервоара на почетку Таковске улице,
окупили су се најбољи борци-пливачи, али и разни радозналци...


Tajne Beograda Cr6az


Стара
фотографија појавила се изненада и успела да збуни све који су је
видели. Јер, била је сведочанство догађаја кога се мало ко сећао.
Наиме, фотографија са „Забавниковог” интернет форума приказивала је
пливачко такмичење одржано одмах после Другог светског рата, на базену
који се налазио на почетку Таковске улице, недалеко од здања Скупштине,
односно Главне поште. Мало ко се уопште сећао базена у центру Београда.
Уосталом, одакле он ту, крај саме раскрснице? Ко га је направио? Када га
је направио?
Зар је могуће да тако нешто постоји, а онда из
колективног памћења (изузетак је архитекта Предраг Ристић) нестане као
да је то била фатаморгана? Базен никада није постојао! Фотомонтажа – то
је бар проста ствар – оглашавали су се млади читаоци „Забавника”. Није
било базена у Таковској, одговарали су деведесетогодишњаци...
А
решење „базенске загонетке” било је заправо ту, пред нама. Само је
требало сетити се ко се свега сећа. Истакнути џез музичар, диригент,
композитор, аранжер и приповедач Војислав Бубиша Симић (1924), писац три
књиге личних сећања, успомена на стари Београд и златне дане џеза,
често воли да напомене како се врата сећања на давно минуле дане, у
извесним годинама, неочекивано широм отварају. Тада у пуном сјају
заблистају неки догађаји за које човек мисли да су заборављени или
неважни. Шта је мајка имала обучено онога дана када је бомбардован
Београд? Да ли је носила перле? Да ли је девојка послужила слатко од
трешања или шљива? Колико се дечака дан уочи тог страшног догађаја
договорило да игра фудбал у дворишту?
Бубиша Симић је, дакле, тај
који се јасно сећа и београдског базена у Таковској. Места где је после
завршетка рата, у лето, одржано пливачко такмичење. Циљ тога такмичења
био је да покаже ко су заправо најбољи пливачи међу армијским
јединицама. Разуме се, за такмичење су се пријавили не само чланови Прве
пролетерске и осталих важних војних јединица, већ и многи београдски
момци, они који су веровали да су прваци у свему, шарму пре свега, али и
осталим џентлменским дисциплинама. Зашто не и у пливању?



Фудбалски терен, па резервоар


Тамо
где се данас налази паркић код велелепног скупштинског здања, преко
пута Поште, постојао је пре Другог светског рата, такође, напола уређени
паркић. Једна врста заравни где су дечаци играли фудбал. Међу њима био
је и Бубиша који је становао у Косовској улици, на месту где се данас
налази школа „Дринка Павловић”. Волео је да са друговима често баш ту
игра фудбал. Најчешће су се на заравни у близини данашње раскрснице
окупљали дечаци и момци из Друге мушке гимназије.
Онда је букнуо
рат. Немци су за време окупације ту ископали базен. Али, то није био
пливачки базен. Према мишљењу Војислава Симића који је у то време био
шеснаестогодишњак, базен је по свој прилици био нека врста резервоара.
Никоме током рата, а ни после, није падало на памет да се ту самовољно
купа, као што се сада матуранти брчкају по београдским фонтанама...
Ипак, по завршетку Другог светског рата, највероватније у лето 1946.
године, будући да је базен-резервоар био величине правог спортског
базена, одлучено је да се ту одржи пливачко надметање. Најбољи
пливачи-борци требало је да докажу који је најбољи међу њима. Позив је
био веома привлачан, изгледа посебно за београдске „пливачке фолиранте”,
сећа се Бубиша Симић. Он је такође пошао да види како ће његови другови
Кнежа и Момчило Константинович да прођу...


Tajne Beograda Gl062


Озбиљно надметање



Ту
их је чекало изненађење. Базен је за ту прилику био уређен, а стазе
обележене. Велики број Београђана сакупио се да посматра такмичење.
Када су видели да се међу онима који се боре за медаље налазе и прави
пливачки рекордери, Бубишини другови су шмугнули. Посебно када је почео
да скида одећу један Рус, припадник Црвене армије. Кнежа и Лепи Коста су
занемели истог трена одлучивши да изостану. Схватили су да немају шта
да траже. Браћа Шканата, Милославић, плећати Далматинци, Дубровчани, већ
на први поглед деловали су као искусни пливачи и победници. Премда је
поменутом пливачком надметању у центру града присуствовао „цео Београд”,
базен је врло брзо опет пао у неку врсту заборава. Као да нико није
могао да се на њега привикне. И мало ко се усуђивао да у њега уђе! Зашто
је тако било, свакако побуђује нека друга сећања.
Тако је
почетком педесетих година прошлог века базен у Таковској затрпан.
Пливачи су се преселили на Ташмајдан, на обале Дунава, земунску страну,
на Лидо. Разуме се, пливање у реци и у базену није исто. О базену у
Таковској није било речи... Све до тренутка када је неко недавно нашао
стару фотографију на којој се виде и базен-резервоар и такмичари. Бубиша
Симић није био учесник, али је био сведок тамичења бораца-пливача, где
су победоносно пливали они који су се иначе тиме бавили, од рођења, у
најбољим условима.
Београђани сада газе преко затрпаног базена
чији је траг навела фотографија са „Забавниковог” форума. Газе и ко зна
преко чега све још! Јасно је, многе историјске загонетке остају
неоткривене, а трагање за доказима и отварање капија сећања, понекад су
равни неутаживој детективској страсти.

Аутор: М. Огњановић
Забавник




____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tajne Beograda Empty
PočaljiNaslov: Re: Tajne Beograda   Tajne Beograda Icon_minitime19/2/2013, 8:53 pm

Tajne Beograda

Znate
li gde je Šalitrena pećina? Izvinite, a Ludo brdo? Pa da li ste vi
uopšte iz Beograda? Pariz ima Ajfelov toranj, Trijumfalnu kapiju, Luvr,
London ima Big Ben, Bakingemsku palatu, Moskva ima Crveni trg a, Beograd
podzemlje...


Tajne Beograda Beograd1325847292420x0

Šta li se sve krije ispod ovih ulica?

Nema ti bolje Amerike od Srbije

Ne,
nije reč o onom „podzemlju“, već o pravom gradu ispod grada, koji je
star hiljadama godina. Kad se šetate Skadarlijom do nekog restorana, u
stvari koračate iznad podzenog prostora u koji može da stane oko 4.000
ljudi. Kako priča prof. dr Vidoje Golubović, taj prostor je 1892. godine
gradio poznati Bajloni, dok mu je sestra pisala „nema ti bolje Amerike
od Srbije.“

Upravo dr Vidoje Golubović i novinar Zoran Nikolić
pisci knjige „Beograd ispod Beograda“, vođeni svim ovim pričama u
saradnji sa organizaciom “Go2Serbia” došli su na ideju da organizuju
turu Podzemnim Beogradom.

Podzemni Beograd sadrži na stotine
lokaliteta, pećina, laguma, tunela, bunkera i drugih građevina koje su
uništavali i gradili narodi koji su naseljavali Beograd. Za početak se
građanima nude posete Rimskoj dvorani, vojnom bunkeru iz vremena
Informbiroa, Velikom barutnom magacinu i Vinskom lagumu.



Ko je prvi Beograđanin?

Pivara
poznatog Bajlonija, nalazi se na dnu Skadarske ulice. Aparat kojim se
pravilo prvo beogradsko pivo, još 1892. godine i dalje postoji. U
podrumu ispod Skadarske pronađeni su ostaci mamuta i krapinskog čoveka,
prvog Beograđanina.



Beograd 30 puta kompletno uništavan


Fokus ture je na prošlosti koja se ne može videti na ulicama Beograda.

-
Beograd je grad koji je naseljen 7.000 godina, a oko 30 puta je
kompletno uništavan i ponovo građen. Ta prošlost se može videti na
ovakvim lokalitetima, kao što je Rimska dvorana Biblioteke grada
Beograda, gde je bila ulazna kapija u Singidunum i upravo zato turu
počinjemo s tog mesta - kaže za portal „NaDalnu“ Goran Marković ispred
tima „Go2Serbia“.

Tura je za sada zasnovana na četiri lokaliteta,
ali cilj je da se proširi i da državne institucije, koje su u
mogućnosti, omoguće građanima i posete drugim lokalitetima.

-
Beograd ima više od podzemnih 100 tunela između bitnih zgrada. Glavni,
najveći i najkompleksiniji tuneli su između vladinih i bivših vojnih
zgrada. Pitanje je da li će građani ikada imati mogućnost da ih vide,
ali počinjemo s ova četiri lokaliteta, koji su savršena kombinacija
istorije iz vremena Rima, Austrougarske, nove Srbije i bivše SFRJ - kaže
Marković.





Kada je Panonsko more zapljuskivalo Tašmajdan

Prof. dr Vidoje Golubović kaže da je dođoš Prečanin, poslat u Beograd da nešto napiše o Beogradu.

-
Radeci i tragajući za neobičnim Beogradom moja, i želja novinara Zorana
Nikolića, bila je da prikažemo da u Beogradu ima dosta interesnatog i
lepog, kao na primer, Šalitrena pećina koja je u stvari Tašmajdan.

Golubović
priča da je Tašmajdanska pećina stara između šesti i osam miliona
godina, kada su talasi Panonskog mora zapljuskivali ovaj greben koji mi
danas zovemo Tašmajdan.

- Feliks Kanic je pravio skicu Tašmajdana
1860. Kada je tu je bilo skladište hrane. Kanic je tu zatekao 150
volovskih kola, ili 150 automobila na parkingu. Prema Kanicovoj proceni
na ovaj prostor moglo se smestiti 600 kola.



Tajne Beograda Podrum

Srpski vinovod

Zanimljiva
je i priča o rimskom vodovodu, kojih ima više u Beogradu. Na Zvezdari
je očuvan rimski vodovod, koji se održavao na 50 metara. Otud, kako kaže
Golubović, i priča o tome da su Turci odveli u Istanbul nekoliko
hiljada Srba stručnjaka za održavanje vodovoda. U gradu postoji
Beogradska šuma, a nekada je postojala i crkva.

- Govorilo se da
tamo ima devet miliona potomaka Srba, sada se taj broj smanjuje, a
koliko zaista ima potomaka Srba veoma je teško utvrditi.

Prof.
Golubović, koji je prava riznica znanja kada je reč o istoriji glavnog
grada Srbije, u želji da dosta toga kaže, lako skače s teme na temu.
Priča nam da je na mestu današnje pijace Đeram, bila prva naplatna rampa
na ulazu u Beograd, da se u kazamatima čuvala hrana, oruđe i oružje, da
su vinice i pimnice nazivi za vinske podrume u Srbiji.

A verovali ili ne,, Srbija je nekada, kako kaže prof. Golubović, imala i vinovod, ne vodovod!

-
To vam je kao kad se neko danas priključi na vodovod. I mlekovod je
Srbija imala! Vinovod u dužini od 25 kilometara postojao je u vreme cara
Dušana. I danas postoje ostaci tog vinovoda između Velike Hoče i
Prizrena.

Na dlanu


____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tajne Beograda Empty
PočaljiNaslov: Re: Tajne Beograda   Tajne Beograda Icon_minitime19/2/2013, 8:54 pm

Tajne Beograda: Šta sve kriju lagumi

Svaki
kutak Beograda nosi neku svoju priču, legendu, tajnu. Da li ste znali
da je u Beogradu postojao jedini budistički hram u Evropi, ili da kruži
legenda o turskom zlatu koje se nalazi u zidovima barutane? Čak je
čuveni režiser Alfred Hičkok posetio rimski bunar u Beogradu, ali zašto?
Portal ’’Vesti-online’’ kroz serijal tekstova prikazaće vam prestonicu
Srbije u drugom, tajnovitom svetlu, koje ne primećujemo u svakodnevnom
životu. Uživajte u tajnama Beograda.



Tajne Beograda 74233123f

Uništena u eksploziji po naređenju kralja Aleksandra Karađorđevića: Tvrđava Žrnov na Avali


Beograd
je svedok 115 međunarodnih sukoba i čak je 44 puta bio sravnjen sa
zemljom. Na početku 21. veka, srpska prestonica se preporučuje kao
idealno mesto za avanturistički turizam. "Atlas Obscura", najpoznatiji
onlajn vodič kroz neobična mesta, na mapu destinacija koje turisti ne
smeju da propuste stavio je i grad na ušću Save u Dunav.

Mesta u
Beogradu koja su u ponudi "Atlasa", ali i drugih časopisa koji se bave
takozvanim rijaliti-turizmom, jesu Barutana, crkva Ružica i Rimski bunar
na Kalemegdanu, Spomenik Neznanom junaku na Avali, zatim tuneli, lagumi
i katakombe ispod Tašmajdanskog parka i Karađorđeve ulice, kao i još
nekoliko lokacija u Beogradu.

Osim toga, časopis "Nacionalna
geografija" je Beograd proglasio trećim gradom na svetu, iza Istanbula i
Rio de Žaneira - po lepoti i značenju geografske lokacije.
Sačuvavši
grubi šarm, zahvaljujući kome je stekao reputaciju grada za nezaboravnu
zabavu, Beograd je počeo polako da otkriva i svoje misterije.

Kako
se grad neprekidno obnavlja, vremenski slojevi se talože i nestaju
ostavljajući tek slabe tragove koje nam kasnije tumače istoričari. Neke
od tih tragova prepoznajemo s lakoćom, ali postoje tragovi koje ne znamo
da rastumačimo, kao ni njihovo poreklo, ni njihovu namenu.

Te
misterije, zapretane u prošlosti grada, osenčene legendama, takođe su
deo identiteta Beograda. Glavni grad je prepun tajni i čudnovatih obrta
koji su obeležili njegovu gotovo nepoznatu istoriju.

Ispod
Beograda se nalazi nekoliko naseobina od kojih su neke nastale još u
neolitu. Tako se ispod naselja na Banjici nalazi pravi neolitski gradić,
a Vinča je jedno od najdugovečnijih naselja na prostoru Evrope.


Tajne Beograda 742341234if

Mesto
koje je sve do danas pod velom tajne jeste srednjovekovni grad-tvrđava
Žrnov - ili Žrnovan - koji se nalazio na vrhu Avale, na mestu gde je
danas Spomenik neznanom junaku. Ovo istorisjko zdanje, čiji koreni
dosežu do keltskog plemena Skordisci i Rimljana, do temelja je uništeno
po volji kralja Aleksandra Karađorđevića, samo nekoliko meseci pre nego
što će postati žrtva atentata u Marselju.

Nije ostao ni kamen na
kamenu - posle razaranja dinamitom, plato je zaravnjen i izbetoniran -
da bi tu nikao Spomenik neznanom junaku, delo vajara Ive Meštrovića.
Budući da je uklanjanje ostataka Žrnova izazvalo mnoga nezadovoljstva,
širile su se glasine da su u to i masoni upleli svoje prste.

Lagumi
su najintrigantija i najmisterioznija osobenost Beograda. U podzemlju
srpske prestonice protežu se kilometri i kilometri laguma i tunela, kao i
pećine i prolazi i hodnici, a za mnoge se i danas ne zna. Niko ne zna
koliko ih je, u stvari, i gde ih sve ima.

I jedan od najstarijih
beogradskih kvartova, Dorćol, prepun je misterija. U ovom delu grada je
i njegova najstarija kuća - zidana od 1724. do 1727. godine - o kojoj
su se, takoreći od njenog nastanka, ispredale razne priče. U toku
okupacije, posle poraza i komadanja Jugoslavije, Nemci su se jedno vreme
svojski trudili, kopali i bušili, poverovavši u priče o njenim tajnim
skrovištima.



Grad sapet vetrovima

"...Došavši,
nađoh najkrasnije mesto od davnine, preveliki grad Beograd, koji je po
slučaju razrušen i zapusteo, sazdah ga i posvetih Bogomateri..." (Despot
Stefan Lazarević)

"Ovaj veliki grad bio je, izgleda, oduvek
ovakav: istrgan, prosut, upravo kao da nikad ne postoji, nego večno
nastaje, dograđuje se i oporavlja. S jednog kraja niče i raste, a sa
drugog vene i propada. Uvek se kreće i talasa, nikad ne miruje i ne zna
šta je spokoj i tišina. Grad na dve reke, na velikom prostoru sapet
vetrovima." (Ivo Andrić)



Ostala
je tajna za čim je okupator stvarno tragao, ali je i to rodilo novu
priču - da je u pitanju bilo nekakvo blago. I pored istorijskih
dokumenata i naučnih dokaza, ima Srba koji i danas dovode u pitanje
mesto na kojem su Turci spalili mošti svetog Save. Iz tih sumnji se
rodila još jedna misterija - da lomača koja je progutala posmrtne
ostatke prvog srpskog prosvetitelja nije bila na Vračaru, već na
Tašmajdanu - približno na mestu gde se danas nalazi kafana "Poslednja
šansa".

Na Tašmajdanu se kasnije nalazilo groblje, a Turci i
Austrijanci su verovali da je taj kraj Beograda mistično mesto. I to
nije sve. Beograd, naime, ima i svoje čudotvorne i lekovite izvore svete
Petke, banje sa sumpornom vodom. Postoje mnogi tragovi koji vode u
ćorsokak, mesta, građevine i zdanja kojima ne znamo da rastumačimo ni
njihovo poreklo, ni njihovu namenu.

Savremeni Beograd kao da nije
svestan šta je sve imao i kakva sve blaga i izazove za savremenike
krije njegova prošlost. A imao je nešto po čemu je bio izuzetan,
jedinstven u čitavoj Evropi, ali je na to potpuno zaboravio. To je
Kalmički budistički hram, poznat i kao Kalmički dom. Postojao je između
1929. i 1940. godine i bio jedan od prvih budističkih hramova u Evropi.
Kako je nastao, ko ga je podigao?

Previranja u Rusiji posle
boljševičke revolucije 1917. godine oterala su mnoge njene stanovnike iz
domovine u beli svet, pored Rusa i pripadnike drugih naroda i čitave
etničke grupe. Među izbeglicama su bili i mnogi Kalmici, narod
mongolskog porekla, potomci velikih osvajača koji su se, posle duge
vladavine nad Rusijom, u 17. veku skrasili na obali Kaspijskog mora.

Od
1920, kad su u Kraljevinu SHS počeli da stižu "beli" Rusi, do kraja
1923,u Srbiju je stiglo oko 500 Kalmika, a najviše ih se nastanilo u
Beogradu, uglavnom u prigradskom selu Mali Mokri Lug. Tako je upravo u
Beogradu nastala najveća kalmička kolonija u Evropi, izazvavši opštu
radoznalost u Srba koji su ih nazivali Kinezima.

Na parceli koju
im je darovao industrijalac Miloš Jaćimović, Kalmici su podgili
budistički hram - prvi i jedini hram te religije u Evropi, a osvećenje
je obavljeno 12. decembra 1929. godine.



Neiskorišćene šanse

Može
da se kaže da su lagumi i tajna zdanja Beograda potencijalno blago. Dok
uprave evropskih gradova koriste svaki kvadratni metar istorijskog
nasleđa i ulažu velike pare u obnovu tih građevina, s jedinim ciljem da
privuku turiste, Beograd kao da nije svestan velike šanse koja mu se
ukazuje u toj sferi.
Bile su, recimo, organizovane ture razgledanja
laguma, ali je to potrajalo samo neko kratko vreme. Iako je to izazvalo
veliko interesovanje, toliko da organizatori nisu mogli svima da
udovolje - brzo se odustalo od tih izazovnih izleta u prošlost.
Zoran
Nikolić i Vidoje Golubović, autori knjige "Beograd pod Beogradom",
inicijatori ovih turističkih tura, još ne mogu da poveruju da gradski
oci nisu učinili ništa da se ova svojevrsna atrakcija održi i proširi i
tako doprinese turističkoj ekspanziji Beograda. Nikakvih investicija
nije bilo i cela priča je pala u zaborav.



"Beograd
može da bude ponosan" - pisao je u "Beogradskim opštinskim novinama" dr
Stevan Popović na desetu godišnjicu tog događaja. Hram je ubrzo postao
obeležje i jedna od znamenitosti Beograda. U "Vodič kroz Beograd" iz
1930. uneta je odrednica o hramu, a godinu dana kasnije ulica u kojoj se
hram nalazio nazvana je Budistička, danas je to Budvanska ulica.

Kad
je kalmička princeza Nirdžidma Torgutska 1933. stigla u Beograd, prvo
je posetila hram svojih sunarodnika. Videći da nedostaju mnogi
bogoslužbeni predmeti jer nisu mogli da se nabave ni u Evropi, ona je
uspela da iz Japana stigne veliki bronzani kip Bude, osvećen 25. marta
1934. godine.

Proći će pola godine od ove svečanosti i u Marselju
će, 9. oktobra, biti ubijen kralj Aleksandar Prvi Karađorđević, a
beogradski budisti će održati pomen kad je njegovo telo stiglo u
Beograd.

Gradske vlasti su tada počele da novčano pomažu kalmičke
sveštenike, ali je okupaciona vlada 1942. ukinula ovu pomoć kao "licima
nesrpske nacionalnosti".
Hram je bio delimično porušen u borbama za
oslobođenje Beograda oktobra 1944, a tada su i Kalmici izbegli - bilo iz
straha od sovjetskih vojnika, bilo zbog saradnje sa Nemcima - u
Nemačku, pa u SAD. Tako je prestala da postoji beogradska kolonija
Kalmika.

Bez vernika i relikvija, hram izgubio razlog za
postojanje - kako su smatrale tadašnje vlasti, pa je 1950. srušena
njegova kupola, a zdanje postalo - Dom kulture. I taj ostatak
nekadašnjeg hrama je na kraju nestao - srušen kada je zgradu dobila
radna organizacija "Budućnost" koja je na njegovim temeljima podigla
dvospratnicu za svoj servis "Budućnost".

vesti online




____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tajne Beograda Empty
PočaljiNaslov: Re: Tajne Beograda   Tajne Beograda Icon_minitime8/4/2013, 8:59 pm

Nerasvetljena tajna kralja Aleksandra

Svaki
kutak Beograda nosi neku svoju priču, legendu, tajnu. Da li ste znali
da je u Beogradu postojao jedini budistički hram u Evropi, ili da kruži
legenda o turskom zlatu koje se nalazi u zidovima barutane? Čak je
čuveni režiser Alfred Hičkok posetio rimski bunar u Beogradu, ali zašto?
Portal ’’Vesti-online’’ kroz serijal tekstova prikazaće vam prestonicu
Srbije u drugom, tajnovitom svetlu, koje ne primećujemo u svakodnevnom
životu. Uživajte u tajnama Beograda.


Tajne Beograda 744951f

Poslednje zidine Žrnova: Drevni grad neposredno pre rušenja

Planina
Avala, tek 16 kilometara od Beograda na jug, odavno, i sve više
privlači ljude posvećene svakojakim misterijama. Iako bi se reklo da u
Spomeniku neznanom junaku nema ničeg misterioznog, najviše ih intrigira
upravo ova lepa građevina na vrhu planine, mauzolej podignut pre 72
godine - na mestu gde se nekada bio branik Beograda, srednjovekovni
utvrđeni grad Žrnov, zvan i Žrnovan.

Od njega nije mnogo ostalo
posle svih osvajanja, ratnih razaranja i mirnodopskih rušenja, ali su
tragovi srednjovekovne tvrđave još bili vidljivi kad je kralj Aleksandar
Karađorđević 1934. godine odlučio "raščisti teren" da bi na tom platou
bio izgrađen kompleks Spomenika neznanom junaku, delo vajara Ivana
Meštrovića.

I bi tako, kraljeva volja je ispunjena. Niko drugi
se nije ni pitao. Ostaci Žrnova su minirani, teren potpuno raščišćen i
više nije bilo nijednog kamena koji bi podsećao na prve temelje od pre
dva milenijuma.

Sada se, na kupastom vrhu, na 511 metara
nadmorske visine, diže mauzolej, spomenik svim znanim i neznanim
junacima palim u nebrojenim bitkama za odbranu ili oslobađanje Srbije i
njene prestonice.

Spomenik neznanom junaku je sasvim zasluženo
na spisku gotovo svih turističkih organizacija u prestonici, ali nije
samo njegova izuzetnost privlačna za mnogobrojne posetioce - ima on i
svoju misterioznu crtu.





Enigma piramide
u Knez Mihailovoj

U
centralnom delu najpoznatije beogradske ulice, Knez Mihailove, danas
stoji simbol koji predstavlja još jedan masonski potpis. To je piramida
postavljena tačno ispred zdanja Srpske akademije nauka i umetnosti.
Piramidu je 1995. postavio grad Beograd . Ima četiri strane. Na dve su
navedene geografska dužina i širina na kojima leži piramida, kao i
nadmorska visina i podatak o ubrzanju Zemljine teže u toj tački.
Jedan
vek ranije, nedaleko od ovog mesta, na vrhu Kapetan Mišinog zdanja,
takođe je bila piramida sa obeleženim stranama sveta. Upućeni tvrde da
su hramovi masonskih loža uvek vidno obeleženi!
Iza balustrade krova
ove zgrade, u svoje vreme najviše u Beogradu, dežurni vatrogasci su
osmatrali grad - da pohitaju kad bi izbio požar.



Žitelji
sela pod Avalom pričaju da često viđaju ljude, pojedince ili u malim
grupama, koje izgled odaje da nisu obični turisti - po pravilu, u pohode
planini stižu opremljeni raznim uređajima, a njihova namena može samo
da se nasluti.

Avala je od najranijih vremena bila privlačna, ali
su to bili sasvim drugi turisti, istraživači prirodnih blaga, prosto
rečeno - rudari. Ne zna se tačno ko je prvi počeo i kada su otvoreni
prvi rudnici, ali se zna da su na Avali, od davnina, iskopavane razne
rude - olova, srebra i gvožđa, cinobarit i živa.

Prvi znani
rudari bili su Skordisci, keltsko pleme, koje su privukla bogata
nalazišta. Vešti i u metalurgiji, oni su dugo eksploatisali utrobu
Avale, a veruje se i da su baš oni podigli prvu tvrđavu na njenom vrhu.

I
danas Avalu pohode oni kojima je zanimljiva istorija rudarstva, tragači
za plemenitim metalima i arheolozi amateri koji se nadaju da će na
njenim padinama i oko spomenika pronaći vredne arheološke ostatke.

Malo
je, međutim, poznato da je vrh Avale vrlo zanimljiv i onima koji se
bave alternativnom medicinom i ufolozima koji veruju u NLO i tvrde da se
iznad planine često pojavljuju neidentifikovani leteći objekti.

Navodno
objašnjenje krije kompleks mauzoleja koji je Ivan Meštrović osmislio i
podigao po nalogu kralja Aleksandra Karađorđevića. Za njih dvojicu se
tvrdi da su bili masoni, pa su obojica, kao da ispunjavaju zavet
bratstvu slobodnih zidara, Avali dali oblik piramide, a zna se da je to
jedan od masonskih simbola i da su oni uvek nastojali da u svetskim
prestonicama ostave svoj potpis.


Tajne Beograda 74496_2_if

Budući mauzolej: "Masonska" piramida ispred stepeništa


Zašto
je Aleksandru Karađorđeviću zasmetala srednjovekovna tvrđava, prvo
pravo utvrđenje podignuto u vreme despota Stefana Lazarevića -
istoričari ni do danas nisu otkrili. Javnih rasprava nikada nije bilo, a
sve otada se većina istoričara, u naše vreme pogotovo, ponaša po onoj
narodnoj "za prosutim mlekom džaba je žaliti".

Tvrđavu Žrnov su
Turci zvali Havala - smetnja, prepreka, pa je zato cela planina dobila
to ime, onako kako su ga izgovarali - Avala. Pre turskog vremena planina
se zvala Žrnov, po velikom žrvnju za meljavu rude iz rudnika koji su
postojali u podnožju.

Misteriju pozadine rušenja tvrđave
istraživao je istoričar Radovan Damjanović i svoja saznanja izneo je u
knjizi "Žrnov, srpski Avalon".

- Moda podizanja spomenika
"neznanim junacima" širila se Evropom između dva rata. Misao o potrebi
za velikim spomenikom potpuno je obuzela kralja Aleksandra i njemu
bliske ljude i on je doneo odluku da se prihvati nacrt Meštrovića o
mauzoleju na vrhu Avale. Plan luksuznog Meštrovićevog spomenika je
nacrtan kao da se radi o potpuno golom vrhu planine. Meštroviću je bilo
potrebno "prazno platno za remek-delo" i tako je doneta odluka o rušenju
tvrđave - kaže Radovan Damjanović.

Zašto je kralj Aleksandar
tako lako žrtvovao Žrnov? - pitanje je na koje već godinama mnogi
pokušavaju da nađu odgovor. Odgovora nema, osim da je to bila opsesija
za koju nema istinskog opravdanja.


Tajne Beograda 74497_3_f

Na vrhu Avale: Kralj Aleksandar na mestu budućeg spomenika

Sravniti
sa zemljom takav jedan, dragocen i jedinstven, istorisjki spomenik -
radi spomenika koji je, ipak, mogao biti podignut i na nekom drugom
mestu, i u podnožju planine, što da ne! - predstavlja, blago rečeno,
pravi skandal i za to vreme, a pogotovo iz savremene perspektive.

Bili
su to ostaci grada sa temeljima još iz antike, bedemima iz ranog
srednjeg veka, kada se celo utvrđenje sastojalo od Malog grada, sa dvema
kulama, i Gornjeg grada, sa velikom kapijom, i koje su Turci kasnije,
ojačali dodatnim zidinama i bedemima, sa jarkovima, da bi osigurali
prilaze Beogradu i njegovu odbranu.

U putopisima iz tog doba
Žrnov je važio kao jedno od šest najznačajnijih utvrđenja u Srbiji. Zato
je njegov nestanak sa lica zemlje izazvao uistinu veliko uzbuđenje u
javnosti, tim veće jer je to nedelo - kako se smatralo - bilo delo samog
kralja, izvedeno u potpunoj tišini. O tome nije smelo da se priča, nije
se pisalo, čak su i na čaršijske priče o tome gledalo kao na
antidinastičku subverziju.



Pista za NLO

Zašto
je vrh Avale toliko zanimljiv bioenergetičarima i ufolozima? Odgovor
nudi teorija prema kojoj da su prve piramide izgradili vanzemaljci kao
svoje kapije kroz koje su stizali u druge krajeve univerzuma, a da
savremene piramide koje su kasnije pravili Zemljani vanzemaljcima služe
kao kompas. Bioenergetičari tvrde da je Spomenik neznanom junaku na vrhu
sada potpuno piramidalne Avale bukvalno obliven snažnom isceliteljskom
silom jer poznato je da su piramide generatori kosmičke energije.
Ufolozi kažu da su pojave NLO nad Beogradom sve češće. Ubeđeni su da će
2012. godine usledeti prava invazija vanzemaljskih letelica i da će
sletna pista biti baš Avala!




Svašta se pričalo i pretpostavljalo, pominjani su i masoni, da su i oni
u svemu tome imali udela. Dva dana je trajao taj skandalozni čin. Tri
puta su mineri postavljali eksploziv, sve dok od grada nije ostao ni
kamen na kamenu. Tome je prisustvovao lično kralj Aleksandar. Čak se i
fotografisao. A koliko je to bilo osiono, govori i to da je dugme za
aktiviranje mina jedanput pritisnuo tada desetogodišnji Aleksandar, sin
kneza Pavla.

Kao simbol masonski ili bez veze s njima, tek,
izvesno je da je piramida imala jasno mesto u Meštrovićevoj ideji. Zato
je, da bi vrh Avale poprimio oblik piramide, da bi bio zarubljen tako da
može da se postavi spomenik, morao da bude uklonjen stari grad Žrnov. A
to je mesto koje se pominje i u vreme despota Stefana Lazarevića, kao i
grad u kome je u svoje vreme bio i Porča od Avale.

- Meštrović
je dobio svoje veliko belo platno koje je tražio. Njegov nacrt, prikazan
publici kao originalno delo, predstavlja zapravo kopiju grobnice
persijskog cara Kira. U tu građevinu uzidano je 4.000 kubika obrađenog
kamena koji je železnicom dovožen iz Primorske banovine. Kompleks je
završen 1937. u septembru, a otvoren na najveći srpski praznik Vidovdan
1938. godine.

Kralj Aleksandar to nije dočekao. Samo nekoliko
meseci posle početka gradnje ubijen je u Marselju, 9. oktobra 1934.
godine - priča Radovan Damjanović koji je pokušao i još nastoji da
osvetli misteriju strarog grada Žrnova, Avale i masona, koji - kako se
veruje - srpsku prestonicu zasigurno smatraju svojim značajnim
uporištem.

U knjizi "Žrnov, srpski Avalon", Damjanović konstatuje
i pita, s vrlo interesantnim zaključkom: "Srpski prostor je prepun
brda, zašto nije zidano na praznim planinskim vrhovima, ili su to,
jednostavno rečeno, akupunkturne tačke srpskih zemalja koje nisu smele
da ostanu nepokrivene!?"


vesti online

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tajne Beograda Empty
PočaljiNaslov: Re: Tajne Beograda   Tajne Beograda Icon_minitime12/12/2013, 1:13 pm

ПОДЗЕМНИ АТЛАС БЕОГРАДА
Испод Београда постоји велики број лагума, пећина, тајних ходника и пролаза који су у највећој мери све до објављивања књиге „Београд испод Београда“ били непознати широј јавности. Новинар и истраживач Зоран Николић, један од аутора ове књиге, говори за Геополитику о том фасцинантном силаску у лавиринт београдских лагума и тунела.


Београд је један од најстаријих градова у Европи. Ако узмемо у обзир Винчанску културу, историјске тековине које носи данашња српска престоница старије су и од самих Атине и Рима. А у Винчи је, још у доба неолита, пре око седам миленијума настало, прво урбано насеље Старог континента. Зато аутори књиге „Београд испод Београда“ Зоран Николић и Видоје Голубовић, када данас причамо о томе да ли треба да уђемо у Европу, одважно одговарају да „Европа треба да пита нас да ли смо вољни да је примимо, јер је, ето, и она сама настала овде, у дунавском приобаљу“.
То је само једна од великих истина о којима данашњи Београђани знају веома мало, или готово ништа. Много је разлога због којих је испод плочника двомилионске престонице остало толико тајни, а ова два аутора су покушала да неке од њих додирну или опишу. Тако је настала књига о Београду о којој данас разговарамо.
- У Београду је сахрањено много више људи него што има нас који живимо у граду – почиње причу Зоран Николић, новинар и публициста.
- Током неколико миленијума његовог постојања, многи су овде живели и упокојили се, а други, који су насртали на београдска утврђења као завојевачи, ту су и остали. Данас, ипак, наши суграђани често не знају где су све расута заборављена гробља по граду, па их у великој мери збуњује када им кажете да су у шетњи централним деловима вароши готово увек – на гробљу. Тако су Римљани били сахрањивани на данашњем Тргу Републике, али и дуж Симине и улице Мајке Јевросиме, али и у околини садашње Скупштине. Поред Булевара краља Александра и у Палмотићевој улици пронађено је много римских гробова. Турска гробља налазила су се око сваке од џамија којих је, према различитим изворима, било око 70. Највеће турско гробље налазило се на данашњем Студентском тргу. Поред улице Народног фронта, некада Краљице Наталије, налазило се и јерменско и јеврејско гробље, изнад Зеленог венца било је место где почивају Срби...
И ту почиње необична прича о Ташмајдану, према мишљењу нашег саговорника, најчуднијем месту у Београду. Јер, како каже, данас сви углавном знају где се налази Ново гробље, у Рузвелтовој улици. То је, према мишљењу стручњака, и највећи музеј на отвореном у граду. Међутим, ако ово гробље има назив „ново“, где је онда било „старо“?
- Старо гробље налазило се на Ташмајдану – додаје Николић. - На данашњем шеталишту почивали су православци, и ту је била сахрањена елита ондашње Србије. Ту је био Ђура Јакшић, или, рецимо, Јосиф Панчић, сахрањен у посебном ковчегу направљеном од његове, Панчићеве оморике. Део гробља ближи данашњој згради РТС био је одвојен за лутеране, како су ондашњи Београђани звали протестанте, док је област око садашњег ресторана „Шанса“ била одвојена за војнике, утопљенике и самоубице.
Тек крајем 19. века ово се гробље званично гаси и градске власти отварају ново, у Рузвелтовој улици. Посмртни остаци многих угледних Срба оног времена пренесени су на нову локацију, али су многи остали и данас, испод једног од најлепших шеталишта престонице. А то је тако симболично за Београд...
Међутим, како је површина Ташмајдана тајанствена, тако је његова унутрашњост још више загонетна. Николић зато открива оно што је Београђанима углавном непознаница – да је ташмајданско шеталиште само танак горњи слој који крије огромне пећине које се простиру испод.
- Деценијама су пећине биле тајна за радознало око посматрача – додаје Николић. - После Другог светског рата могле су да имају значајну војну сврху и војно руководство ондашње Југославије је, сасвим разумљиво, овај простор чувало као потенцијално тајно командно место. Међутим, боље је редом...

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tajne Beograda Empty
PočaljiNaslov: Re: Tajne Beograda   Tajne Beograda Icon_minitime12/12/2013, 1:13 pm

Још у римско време одавде је вађен камен од којег су прављене значајне зграде тадашњег Сингидунума. Многи саркофази који су сачувани до данашњег дана направљени су управо од тог, ташмајданског камена. После се смењују различити властодршци а остаје запамћено да су се у турско време одатле вадили камен и шалитра. Турци су и крстили ово место, па је „ташмајдан“ у ствари турска двосложна реч састављена од речи „таш“ – камен и „мајдан“ – рудник. Путописац Феликс Каниц 1860. године помиње да је у ташмајданским пећинама, у случају потребе, могло да буде склоњено 150 воловских запрега са храном!
Током Првог светског рата, 1915. године, када је Аустроугарска опседала Београд, овде су биле склоњене жене, нејач и старци, да би пред почетак Другог светског рата управо у овим пећинама била смештена управа ондашње Градске општине. Двонедељни рат је убрзо окончан, а ташмајдански простор адаптирао је немачки командант Александер фон Лер, направивши озбиљно војно склониште, које је, у случају потребе, могло да послужи као тајна војна команда. Подземна грађевина је била толико озбиљно пројектована и изведена, да је у њој могло да борави око 2.000 војника током шест месеци без потребе да излазе напоље, имала је камионске улазе, генератор за напајање електричном енергијом и више од стотину телефонских линија. Подземне пећине биле су међусобно повезане ходницима, док су значајан део чиниле спаваонице за војнике.
После рата је овај део остао тајна, у власништву Југословенске народне армије, али је расуло Југославије укинуло и намену овог простора. Сада није искоришћен, а за потенцијалну адаптацију било би потребно много новца, јер су инсталације дотрајале, а кондензација је изузетно јака.
Као аутори књиге „Београд испод Београда“ господин Голубовић и ја смо водили комплетну бившу градску владу у обилазак овог простора, на челу са покојним градоначелником Ненадом Богдановићем – сећа се Николић. - Сви су се сложили да би овај систем пећина, који и данас има око 2.000 квадрата, могао да буде врхунска туристичка атракција Београда, јер је мало градова у свету који располажу местом где се тако сликовито укрштају делови различитих цивилизација. Нажалост, све је остало само на речима.
Поред Ташмајдана, који је најатрактивнији у Београду, Николић издваја и лагуме у Карађорђевој улици, пећине ископане људском руком да би у њима могла да буде лагерована роба која је стизала на Савско пристаниште.
- Лагуми су вештачке пећине које су копали ондашњи Цинцари, који су били највичнији том занату – објашњава Николић. - Звали су их Гоге. У Београдском гребену, испод данашњег Косанчећевог венца настали су лагуми у које се улазило из Карађорђеве улице. Ту је лагеровано вино и то у бачвама од по десетак хиљада литара, а за њих је интересантно да су биле веће од улаза у лагуме, што говори да су их ондашњи пинтери уносили у деловима и склапали тек у самом лагуму. Свака ова вештачка пећина морала је да има и посебне отворе за вентилацију, који би излазили на површину данашњег Косанчићевог венца. Зато многи шетачи који данас виде њихове горње делове, помисле да су угледали остатке старих калемегданских пушкарница, а то су, у ствари, вентилациони отвори старих лагума.
Из Карађорђеве улице постоје улази у 13 великих лагума, који су одавно под овом падином. Осим ових 13 лагума у самој Карађорђевој улици, још две сличне пећине крајње су атрактивне, али за разлику од претходних, углавном заборављених, ове су добиле интересантну намену и сада су претворене у ресторане. Једна од њих је клуб „Лагум“, а друга „Андерграунд“. То су места за која је очигледно да су им власници дали адекватна имена. Први се налази око стотину метара испод Зеленог венца, док је други у Париској улици, преко пута Амбасаде Краљевине Шведске, у самој калемегданској падини.

Сличне подземне грађевине има и Земун, који је препун лагума. Он је значајан део своје прошлости провео у аустријским рукама, па су овакве подземне пећине и пролази имали трговачку, али и војну намену. То су биле велике подземне инсталације дугачке и по неколико стотина метара, а и сада се налазе испод Ћуковца, Гардоша, Калварије и дуж целе Бежанијске косе. Ови лагуми су доказали и да су потенцијално веома опасни, јер градске власти нису довољно знале о њима, нити су упозоравале становништво на опасност дивље градње изнад њих. Тако је пре неколико година кућа једне породице са Гардоша пропала у амбис, јер нико није знао да се испод њених темеља крије лагум – тајна на коју су сви заборавили – наводи Николић.
Књига „Београд испод Београда“, чији делове преноси Геополитика, захваљујући истраживању, радозналости, авантуризму и храбрости аутора Зорана Николића и Видоја Голубовића, као и фоторепортера Драгана Миловановића, чини да се ово штиво о нашој престоници чита у једном даху.
Улазећи у земунске лагуме, „вођени искусним спелеологом клуба АСАК Дејаном Јеремићем, прво смо наишли на сплет ходника који су водили стотинама метара унутар брда, и који су, за разлику од осталих земунских подземних тунела, били изломљени, тако да су на сваких неколико метара, поготову на оном делу после улаза, напрасно мењали правац простирања, или су се гранали у неколико различитих коридора. Ходници су били озидани опеком, а како смо претпоставили, највероватније су били грађени у другој половини 18. века. Водили су до централне просторије, која има површину од неколико стотина квадратних метара и која је очигледно била најважнији део овог подземног комплекса. Свод и ове просторије био је марљиво грађен, јер је простор за ову одају прво био ископан па озидан, док је под остао од набијене земље. Ма шта да се чувало унутра, очигледно је да је било у добро проветреној, сигурној и сувој вештачкој пећини. Начин да се то постигне били су, за оно време, изузетно важни и тешко изградиви вентилациони отвори, ширине око метар, а дубине од нешто више од десет метара. Тако је свеж ваздух бивао спроведен дубоко у брдо, чинећи овај простор сувим и проветреним.

У Улици Ресавској (бивша Генерала Жданова), код броја 38, налази се и данас необично лепа зграда, чији велики лук, на шест правилно распоређених улаза, говори о томе да је била некоме и нечему посебно намењена. Ово здање направљено је пре Другог светског рата, и то од новца ондашње Морнаричке управе, а било је намењено за становање највиших официра оног доба.
Испод ње, већ у складу са временом у коме је зграда настала, постојали су подземни ходници, који су водили ка згради Генералштаба, несрећно срушеној у бомбардовању НАТО авиона 1999. године.
Ходници су тада, у време кад су створени, водили ка другим здањима на истом месту, али имали су исту, конспиративну намену. Тада није било начина за хитну евакуацију важних људи хеликоптерима или неким сличним превозом који би био довољно муњевит, као што су то могли да буду тајни ходници, баш овако замишљени.
Данас је тај део испресецан зидовима који су напрасно „настали“ баш на овом месту после Другог светског рата, па тако ни овај простор није више целовит, нити довољно доступан радозналом истраживачу.
Тајни пролазни били су очигледно веома чести у околини овог здања, па је тако било и испод једне од зграда које су Београђанима веома добро познате - здања садашњег Студентског културног центра, која се налази на раскрсници улица Српских владара (бивша Краља Милана) и Ресавске (бивша Генерала Жданова).
Ово је био Официрски дом, а направљен је давне 1895. године.
Љубазношћу људи из Студентског културног центра лако смо се уверили да су ове наше претпоставке тачне, односно да имају историјску основу. Наиме, до пре петнаестак година постојала су два подземна тунела испод ове грађевине, која су водила, подземним пролазима, до неких других, важних зграда у околини овог здања.
Један сплет ходника водио је, највероватније, ка згради коју смо помињали, где су живели високи официри и која се налази непосредно преко пута данашњег Студентског културног центра. Други ходник је водио ка парку који се налази између здања Студентског културног центра и Немањине улице, док је трећи крак отприлике био оријентисан према самом Двору, односно данашњој згради Скупштине града Београда.

наставља се

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tajne Beograda Empty
PočaljiNaslov: Re: Tajne Beograda   Tajne Beograda Icon_minitime4/2/2014, 8:57 pm

II



Оваква повезаност ових грађевина подземним коридорима не би била уопште необична за оно време, напротив, чак се веома уклапа у „подземни атлас Београда“. Подсећамо да је Двор био повезан посебним ходником са Руским посланством, које се налазило на данас празном простору уз здање Владе Републике Србије у Улици српских владара (бивша Краља Милана), али, такође, постојао је и тајни пролаз ка здању где се сада налази резиденција председника републике.
Дакле, готово је извесно да је дуж Улице краља Милана постојао важан „подземни саобраћај“, који је био једна од врхунских војних и државних тајни.
Тек неколико стотина метара ниже, у правцу према згради београдске Железничке станице, налази се још једно здање на које су Немци веома рачунали током окупације. То је данашња зграда ЖТП на углу Немањине и Сарајевске улице, у којој се током рата налазила једна од многобројних немачких војних команди.
У време борби за ослобођење града од фашистичких војних формација, остало је запамћено да су Руси и партизани управо пред овом зградом, баш као и у самој Немањиној улици, имали огромне губитке. Отпор је био снажан, жртве многобројне, а застој у планираним операцијама очигледан. Немци су се врло срчано борили, јер су знали да их у противном не чека ништа добро. Старији Београђани, односно они ретки међу њима који су били сведоци битке, а нису страдали, касније су се сећали необичног догађаја, након окончања битке, када су ослободиоци ипак успели да се домогну зграде и да сломе отпор бранилаца. Запрепашћење када су ушли унутра било је велико, јер у њој није било никога!
Немци су успели некако да побегну, али није било јасно куда, на коју страну. Додуше, и зграда је велика па им је много времена однело пажљиво претраживање осталих празних просторија, али на крају резултата, односно заробљеника, није било.
Немачки војници су, касније се испоставило, изашли у околини Железничке станице, и одатле наставили бекство. Јер, испод ове две важне зграде постоји тунел, који их повезује, који су Немци држали у најстрожој тајности, и на крају рата га искористили.
Николић наводи да је у ствари, цео потез од Немањине улице до Железничке станице, остало је у сећању сведока, представљао је један од најкрвавијих градских фронтова за време ослобађања Београда, октобра 1944. године. Ту је била можда највећа концентрација важних немачких упоришта, и баш зато је све било обезбеђено, како подземним тунелима, тако и ниским бункерским пунктовима, који су претили потенцијалном нападачу готово испред сваке од зграда у овој улици. Старији Београђани памте да том улицом није могла ни мува да пролети, и да је ту, после битке, остало много олупина од руских тенкова, јер је и пре почетка самих операција једино оклопна јединица могла да се нада да ће пробити такву одбрану.

Николић још истиче да се испод града се крију и остаци немачких бункера, попут једног комплекса у близини Шумарског факултета или у Звездарској шуми, као и различити водоводи, попут оног, римског, насталог још 46. године нове ере.

Београд има безброј ходника под земљом, који спајају један део града са другим, или су дубоко завучени у подземље, а сазнање о њима и правцима којима се простиру, многим житељима овог града представљало би потпуну сензацију. Поготово онима који свакодневно корачају њиховим трасама или непосредно поред њих, а да у њима не постоји ни слутња да је тако.
Тражећи их само смо „погледали“ нека од њих.
Неколико стотина метара изнад Шумарског факултета у Београду, у Улици кнеза Вишеслава, данас постоји низ вишеспратница које ни по чему не одају некадашњу војну важност ове коте.
У време док је трајао Други светски рат ту је направљено неколико необично важних подземних бункера, који су Немцима уливали сигурност, али не без разлога, јер су са тог места могли да контролишу најзначајнији део тада стратешки важних прилаза Београду.
Када се подигне поклопац шахта, отвара се мрачан тунел у који смо се спустили металним степеницама укопаним у бетом, око три метра у дубину, и ту се тек види и данас очувана умешност немачких градитеља, који су овај простор врло спретно пројектовали. Одмах по силаску низ десетак пречага које су уграђене у зид, улази се у ходник, којем претходи двадесетак степеника. Ту се назире и други, резервни излаз, сасвим логичан кад се гради ратни објекат испод земље. Уз подземне пролазе, кроз које смо наставили пут, тек неколико центиметара уз зид, постоје плитки, минијатурни канали, који су служили да спроводе воду у сливнике. То је била она вода за коју се очекивало да би лако могла да настане у подземљу, због кондензације коју нужно изазива боравак великог броја људи. Очигледно је да су пројектанти о свему мислили.
Цео овај простор води ка добро осмишљеним просторијама за посаду, о чијем се смештају такође водило рачуна. У проширеном делу чекали су их спремљени кревети на расклапање, обешени о зидове у већој просторији, који би се лако спуштали и подизали, отварајући на тај начин додатни простор уколико је био неопходан. На излазу ка површини налазиле су се и по две топовске и митраљеске куле, до којих се прилазило са лакоћом, у шта смо се и сами брзо уверили, пењући се остацима данас зарђалих, али и даље јаких металних мердевина.
Цео овај систем подземних ходника из Другог светског рата нам можда не би привлачио толику пажњу, да нисмо знали да има „близанца“, којег су Немци направили са истом наменом - да артиљеријом контролишу важне стратешке прилазе Сави. И то поред најелитнијег чукаричког стамбеног комплекса, као и уз сам стадион фудбалског клуба који носи име овог дела града.
У току прве две године окупације Југославије и Београда немачка фашистичка војска је на простору главног града, према нашим подацима, изградила најмање 27 подземних објеката. Намера им није била само да заштите људство, већ и да на тај начин контролишу територију, али и да имају ватрене пунктове из којих могу жестоком ватром да се супротставе свакоме ко није мислио и радио као они.
Поред њега, на 13 испитаних локација, Немци су изградили 2.028,4 квадратних метара простора, а судећи по положају осталих, тај простор је могао да заузме макар још око хиљаду квадратних метара. Неки од њих су остали и данас тајна, јер су минирани и уништени за време немачког повлачења са ових простора, али ови, које помињемо, и сада су очувани.
Звездарска шума је на себе скренула пажњу током злосрећног бомбардовања 1999. године. Тада је свима постало јасно да се нешто налази на Звездари, у близини Волгине улице, на коју су НАТО бомбардери сасули лавину пројектила.
Иако је ово једна од најлепших београдских дестинација, са које се, вероватно, пружа најлепши поглед на српску престону варош (иако Београд званично није престоница, јер нема монарха, аутори тенденциозно користе термин „престоница“ како би указали на снажну улогу града), Звездара је била и место одакле су нацисти водили огорчену борбу за контролу Дунава над британским авионима.
Уз ташмајданске пећине, подземље Звездаре је вероватно најинтересантнији подземни простор испод града. Наиме, постоје показатељи који говоре да је још Војска Краљевине Србије почела да прави подземна тајна места испод Београда, управо на овом месту. Разлог је био страх од аустроугарског напада, који је био оправдан, јер је напад касније и уследио. Баш испод Звездаре почела је изградња подземних фортификација, која је касније, између два рата, била дограђена, па је почела да бива веома важно упориште ондашње војске.
Међу староседеоцима Звездаре смо пронашли многе који се сећају да је испод шуме било доста тајанствених ходника. Неки су тврдили да су улази у већину од њих били из правца Улице Драгослава Срејовића (бивша Улица партизанског пута), док се неки сећају и других улаза. Тек, чињеница је да су се испод Звездаре налазиле многе важне војне фортификације.
Данас је главнина тих отвора затворена, зазидана, и немогуће је ући у њих. Оно на шта смо наишли као на сигурну чињеницу, јесте да је Војно-историјски архив до 1994. године баш у овом простору чувао своју архиву, што само говори о томе колико је ово место било велико, али и обезбеђено.
Међутим, како је читалац и до сада вероватно могао да примети, наше опредељење није било да вам опишемо локације које би данас могле да имају било какву значајнију државну улогу. То није тема истраживања ове књиге, напротив. Ми смо били окренути заборављеним објектима испод града, или онима који су мање познати. Оне, који могу да имају неку војну или стратешку улогу по безбедност земље намерно нисмо хтели помније да помињемо.
Исто смо урадили и када је била поменута велика војна инсталација у Топчидеру, око које се подигла медијска халабука. Начин на који је објекат показан јавности, после убиства два војника и велике афере која је зазвечала у медијима био је један од начина да се омаловаже и Vојска и држава, а то је разлог зашто таквог објекта у овој књизи нема.

У Улици Теодора Драјзера, поред Четврте београдске гимназије, постоји улаз у велики подземни тунел који води, испод брда, до Железничке станице „Прокоп“. То је једна од најчуднијих и најинтересантнијих београдских послератних подземних грађевина, урађена, очигледно у време када је било новца чак и за дугорочно размишљање о стратешком склањању становништва у случају ратне опасности (дабоме, када употребљавамо појам „послератни“, мислимо на Други светски рат).
У ово место је веома тешко ући, мада тренутно имамо његове основне карактеристике, а то су да је то тунел висок близу два, док му ширина достиже око пет метара.

Поред овог пролаза у граду постоје још многе подземне одаје, које данас служе као потенцијална склоништа, озидане су и електрифициране, са свим испуњеним условима који се захтевају за модерна склоништа, али истовремено имају и историју која их је другачије „планирала“.

Интересантан је простор винарије „Центар“, јер власник Драган Ђурић зна да се ту налазило Недићево склониште направљено пре Другог светског рата. Данас је то магацин ове винарије, али нам је Ђурић објаснио да је грађен од изузетно тврдог материјала, и да је у своје време био сигурна заштита становницима овог дела града. У то се и лично уверио, када је требало пробити један зид. Ђурић се сећа да је то био „врашки тежак посао“, и мада су зидови рађени од неколико слојева цигле, радници ангажовани на том послу, силно су се намучили. Иначе, склониште је било грађено по високим стандардима за оно време, и било је налик овим, данашњим. Имало је изломљен ходник одмах после улаза, како би се умањио било какав директан контакт са евентуалним експлозијама споља, а постојао је и резервни излаз.


Ипак, многи од ових простора, које смо само наговестили овим текстом, заувек су остали тајна. Неки, јер су просто заборављени, па сада само изненаде грађевинаре који копају темеље за нове зграде, а други због чистог јавашлука. Наиме, деценијама су инвеститори пожуривали раднике да заврше започете грађевине, па су многи подземни простори на које су ови наилазили, просто били затрпавани, не допуштајући тако археолозима да дају свој прави суд о њима.
Тако је један значајан део београдске историје – затрпан, у правом смислу те речи.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tajne Beograda Empty
PočaljiNaslov: Re: Tajne Beograda   Tajne Beograda Icon_minitime5/3/2014, 8:22 pm

РИМСКИ ВОДОВОД



Једна од најчуднијих грађевина Београда био је римски водовод, који је у време Четврте Флавијеве легије направљен како би спровео воду од Мокролушких извора до данашњег Калемегдана, односно ондашњег Каструма, римског војног утврђења. Чак и 1521. године, када су Турци први пут отели град од хришћана, затекли су водовод како беспрекорно ради. Како су у Истанбулу имали Константинов водовод, грађен на истим, римским односно византијским принципима, одвели су значајан број Београђана који су пуних 60 дана ишли пешке до турске престонице. Тамо су их населили у део града који се звао Београд махала, и они су имали задатак да брину о тамошњем водоводу. И данас је једно од најлепших излетишта Истанбула Београдска шума – Белград ормани, названа управо по нашим прецима, старим Београђанима који су насилно насељени у тај град.



ВОДЕ ИСПОД ГРАДА



Београд се не налази на само две реке – Сави и Дунаву, већ на знатно већем броју река и безбројним изворима и потоцима. Осим Топчидерске реке, која је данас обично сметлиште, у Саву се уливала Мокролушка река која је текла трасом данашњег аутопута, улицом Франше д’Епереа. Сада је каптирана у бетонски тунел формата 5,5 пута 5,5 метара али и даље тече испод ове саобраћајнице. Мокролушка река се уливала код данашњег Мостара који није добио име по херцеговачком граду, како многи слуте, већ по мосту коју би набујала река често односила.
Иако је невероватним ентузијазмом Михаило Лујановић, некадашњи експерт ”Београдског водовода”, безброј пута апеловао да се остали београдски извори природне воде спасу, они су неповратно спроведени у кишну канализацију. Таква је судбина Булбудерског, или Славујевог потока, али и петнаестак јаких извора који су изненадили грађевинаре када су копали темеље за „Београђанку“.
И данас хотел „Москва“, у самом центру града, има специјалне пумпе које црпу подземне воде како хотел не би био потопљен.

Како бисмо довољно добро схватили о чему инжењер Лујановић прича, повели смо га да нам покаже „заробљену“ реку испод аутопута у Улици Франша д'Епереа. Наизглед обичан и безначајан шахт који окружују пивара БИП, бензинска пумпа код ресторана „Стеко“, и са друге стране Хитна помоћ, био је улаз у ово место. Када смо отворили поклопац шахта, пред нама се нашао празан простор, дубок око 20 метара, из кога су само зјапиле дугачке мердевине.
Спуштање није било нимало једноставно, па смо низ клизаве пречаге полако силазили у бездан, где је постепено бивала све тиша бука аутомобила и камиона који су пролазили аутопутем, а све јаче смо чули хуку заборављене реке. И заиста, чекала нас је, тако „заробљена“ река, никоме непотребна. Док смо били доле, морали смо да вичемо из свег гласа и да тако покушамо да се споразумемо, надјачавајући хук текуће воде. Остали смо окружени армирано-бетонским зидовима, што је не само спречавало звук да се шири, већ је и он остајао „разломљен“ у затвореном простору и тако је појачавао снажну буку.
А ово је био, објаснили су нам, један од дана када је водостај изразито низак јер је баш у време када смо се ми тамо задесили била јака суша. Додуше, док смо били уз подземну речну обалу, томе смо се искрено радовали. Јер, кажу, необазривог човека који би се нашао ту где смо били ми, у данима високих вода бујица може са лакоћом да однесе директно у Саву, све до Мостара, где се колектор завршава, а река има своје вештачко ушће.

Зоран Николић
Новости

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tajne Beograda Empty
PočaljiNaslov: Re: Tajne Beograda   Tajne Beograda Icon_minitime5/3/2014, 8:23 pm

[size=19.5]Misterija Kalemegdanskih laguma[/size]



Tajne Beograda Slika-14



Nedavno sam video da je u nekoliko anketa Beograd izabran za jednu od tri svetske prestonice sa najboljim geografskim položajem. Umesto da narodu koji u njemu živi ovaj blagoslov donese bogastvo i prosparitet on je učinio da grad postane meta svih osvajača i pljačkaša koji koji su kroz vekove krstarili Evropom. Mnogo puta razaran i iznova podizan, Beograd je u skrivenim kutcima sačuvao uspomenu na vojske koje su ga opsedale, moćne vladare i njihove graditeljske poduhvate ali i bezumnike koji su ga rušili.

Ožiljci poslednjeg rata još uvek dominiraju Nemanjinom ulicom koja je jedna od žila kucavica modernog grada. Doći će vreme kada će ruševine nekada moćne zgrade generalštaba zameniti nove građevine, ali neki zid, mala tabla ili skriveni tunel sigurno će ostati da podsećaju buduće generacije na još jedan nesrećni rat i burnu istoriju Beograda. Grad je prepun ovakvih podsetnika. Neke od njih ne primećujemo jer smo npr. u žurbi ka obližnjim kafićima prezauzeti da bacimo pogled pod svoje noge i vidimo mozaični zapis u asfaltu ulice Braće Jugović koji potseća da se na mestu današnje zgrade Hemijskog fakulteta nalazio zloglasni zatvor “Glavnjača” u kome je na hiljade rodoljuba surovo mučeno i ubijeno tokom Drugog svetskog rata. Drugi podsetnici su malo bolje skriveni, takođe ispod naših nogu, ali da bi se videli potrebno je zaviriti u mrak beogradskog podzemlja. Pored Tašmajdana, mnoge tajne u tami skrivenih laguma i hodnika krije Kalemegdanska tvrđava.

Prvo utvrđenje na prostoru današnje tvrđave podignuto je u prvom veku i već nekoliko decenija kasnije kasnije, tokom drugog veka, ono postaje važan deo rimskog sistema odbrane dunavskog limesa od varvara koji su nadirali sa leve obale reke. U vekovima koji su sledili sudbina tvrđave i gradskog naselja koje je uz nju niklo delila je sudbinu oslabelog carstva. Više puta je spaljivana u pljačkaškim naletima varvara i ponovo podizana u periodima jačanja Vizantije, istočnog dela Rimskog carstva koje će na obalama Bosfora opstati skoro hiljadu godina duže nego njegova zapadna polovina. Utvrđenje je često prelazilo iz ruke u ruku, potpadajući pod vlast Gota, Slovena, Vizantije, Bugara i Mađara.

Za vreme prve kratkotrajne mađarske vlasti nad tvrđavom 1127. godine ona je porušena i materijal je iskorišćen da bi se utvrdio Zemunski grad na levoj obali Dunava. Čudna igra sudbine dovela je da taj isti kamen bude vraćen u zidine Kalemegdana samo nekih trdeset godina kasnije kada Beograd ponovo pada u vizantijske ruke. Beogradski grad sa tvrđavom jedno vreme bio je i pod vlašću srpskih vladara: kraljeva Dragutina i Milutina i despota Stefana Lazarevića koji ga je učinio prestonicom države. Posle despotove smrti vlast nad tvrđavom preuzimaju Mađari koji je dodatno ojačavaju jer je ona bila najjužnija brana protiv turskog nadiranja. Grad je izdržao dve duge i teške opsade da bi konačno pao 1521. godine posle pohoda sultana Sulejmana Veličanstvenog i potom ostao pod turskom vlašću skoro dva veka.

Istorija modernog Kalemegdana počela je 1688. godine kada Habzburška monarhija (kasnije Austro-Ugarska) na bojnom polju zadobila vlast nad gradom. Tada započinju radovi na njenom proširivanju i ojačavanju koji će joj dati današnji izgled i sa prekidima potrajati kroz ceo 18. veka, iako je tvrđava nekoliko puta menjala gospodara. Lagumi, tajni hodnici, Rimski bunar i ostale misterije koje tvrđava danas krije nastaju upravo u ovom periodu.


Tajne Beograda Slika-24


Ako ste nekada šetali Kosančićevim vencem i potom poželeli da šetnju nastavite pored rečne obale put vas je vodio niz prilično strme stepenice, zapuštene i obrasle šibljem. U njihovoj blizini sigurno ste primetili nekoliko malih kula za koje ste pomislili da su puškarnice kojih je kalemegdanska tvrđava prepuna. Pogrešili ste jer su to ventilacioni otvori za velike lagume koji se nalaze nekoliko desetina metara ispod vaših nogu.

U Karađorđevoj ulici postoje ulazi u 13 danas skoro potpuno zaboravljenih laguma koji su u predhodna dva veka korišćeni kao vinski podrumi, skladišta robe za carinarnicu koja se nalazila kod današnje Kapetanije, skloništa od bombardovanja. Posebno zanimljiv je jedan od laguma u kome se i danas nalazi 17 ogromnih vinskih bačvi zapremine 10 hektolitara, mnogo većih od dimenzija ulaza. Bačve su početkom dvadesetog veka unešene iz delova i tu sklopljene. O starosti laguma svedoče inicijali “M. O. 1809″ uklesani na jednom od zidova laguma. Inicijali se još uvek mogu dobro videti i istoričari pretpostavljaju da pripadaju budućem knezu Srbije Milošu Obrenoviću ili njegovom starijem bratu Milanu.


Tajne Beograda Slika-32


Zanimljiva je i velika pećina u kojoj je danas smešten popularni klub “Underground” i u kojoj je Kusturica snimio istoimeni film. Veruje se da pećina nije prirodnog porekla već da je nastala davne 1440. kada su je iskopali Turci pokušavajući da potkopaju gradske zidine. I danas postoje dva zapuštena kraka pećine koji se pružaju iza kluba, za koje legenda kaže da kriju tela turskih vojnika na koje se obrušio tunel koji su kopali jer su Mađari saznali za njihov plan i postavili eksploziv u tunel kada su oni ušli u njega.

Najveći lagum nalazi se na mestu današnjeg kluba “Barutana”. Kao što i ime kaže, na ovom mestu se nalazilo skladište municije koje su Habzburški vojnici podigli posle osvajanja grada 1717. godine. Barutanu čine dve prostrane veštačke pećine povezane dugačkim hodnikom. U jednoj od njih danas se nalaze dva milenijuma stare nadgrobne ploče i sarkofazi napravljani od kamena iskopanog u rudnicima Tašmajdana.


Tajne Beograda Slika-42


Pored ovih laguma, Kalemegdanska tvrđava krije još mnoge tajne hodnike. Neki do njih korišćeni su i kao zatvorske tamnice. Ove prostorije nalaze se usađene u zidine levo i desno od drvenog mosta kojim se dolazi do Sahat kapije.


Tajne Beograda Slika-52


Jednu od najvećih misterija Kalemegdana predstavlja Rimski bunar. Več samo ime krije zablude. Rimski bunar nije ni bunar a ni rimski. Stručanjaci ni danas ne mogu da se slože kako se bunar napaja vodom ali pretpostavljaju da je on neka vrsta cisterne koja akumulira vodu koja se sliva kroz gornje propustljive slojeve tla. Ipak, ne umeju da objasne kako to da nivo vode u bunaru raste kada nema padavina i vodostaj Save opada. Bunar je izgrađen u prvoj polovini 18. veka iako se predpostavlja da je okno mnogo starije. Ne zna se ko je prvi započeo sa kopanjem, verovatno stari Rimljani, ali nisu imali mnogo uspeha jer su na dnu naišli na tvrdu stenu i nikako nisu mogli da dopru do izvorske vode. Tokom vekova okno je korišćeno kao skladište, mada nisu bili retki ni slučajevi kada je dobijalo mnogo mračniju namenu. Za bunar su vezane mnoge priče.

Jedna od njih govori da je 1494. godine u Beogradskoj tvrđavi skovana zavera među mađarskim branicima grada da predaju grad Turcima. Zapovednik tvrđave je u poslednjem trenutku saznao za zaveru i pošto je odbio Turke, zaverenike je bacio u duboko okno gde su posle nekoliko dugih dana potpuno poludeli od gladi i žeđi. Tada su među njih bacili noževe kojima su se nesrećnici poubijali. Rimski bunar je poslužio i kao tamnica za Lenku Knićanin, udovicu čuvenog srpskog junaka, vojvode Stevana Knićanina, koja je bila umešana u pokušaj atentata na kralja Milana Obrenovića. Lenka je nekoliko dana kasnije pronađena mrtva zajedno sa vojnikom koji je bio određen da je čuva. Njeno navodno samoubistvo sa velikom sumnjom je prihvaćeno u tadašnjem Beogradu. Bunar je i u kasnijim decenijama odnosio žrtve.

Beogradom su kružile priće da je u njemu OZNA mučila “neprijatelje naroda”. Kada su šezdesetih godina vršena istraživanja bunara na dnu okna pronađena su dva skeleta. Jedna od najpoznatijih legendi vezanih za Rimski bunar je ona da je podzemnim tunelom, ispod Ušća, povezan sa kulom Gardoš. Iako mnoge legende kriju u sebi iznenađujuće mnogo istine ova je potpuna izmišljotina jer takav građevinski poduhvat i danas bio bi praktično neizvodljiv.


Tajne Beograda Slika-62


Pored brojnih tajni koje Kalemegdan krije u svojim zaboravljanim hodnicima važne stranice istorije ispisivane su i u senci njegovih zidina. O spomenicima na Kalemegdanu koji čuvaju sećanja na njih a pored kojih ljudi prolaze neznajući šta predstavljaju, čitajte sledeće subote, kada stižu nove Tajne Beograda.

Petar Ristanović
Wanabe

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tajne Beograda Empty
PočaljiNaslov: Re: Tajne Beograda   Tajne Beograda Icon_minitime16/5/2014, 9:34 pm

Tajne Beograda - Tasmajdan



Tajne Beograda Slika-12



Kada u šetnji preko Brankovog mosta bacite pogled sa novobeogradske strane prema starom delu grada, videćete more starih, oronulih fasada, nakićenih jedna na drugu, među kojima dominiraju zvonik Saborne crkve i zidine Kalemegdana, koje već vekovima čuvaju ušće. Lepota pogleda možda ne može da se poredi sa veličanstvenim Istanbulom viđenim sa Galata kule ili panoramom Pariza koji se u nedogled pruža okolo Ajfelovog tornja, ali ipak ima neku skrivenu čar i ispunjava srce svima koji vole Beograd, bez obzira na to odakle dolaze. Malo je onih koji znaju da ova slika krije jedan zaboravljeni i misterozni Beograd koji leži u senci starih zgrada i ispod ulica kojima svakog dana koračamo.

Grad koji je više od pedeset puta rušen do temelja i opet se dizao iz pepela protkan je tajnama koje bi mogle da budu turistička atrakcija kakvu nema nijedna evropska prestonica. Mnoga naizgled obična mesta pored kojih prolazimo svakoga dana pričaju neobične priče, tajanstvene, iznenađujuće a neka čuvaju sećanje i na užase kojima je narod Srbije nažalost prečesto bio izložen. Priču o tajnama Beograda započeću u samom centru grada, u tašmajdanskom parku, ili možda je bolje reći nekoliko desetina metara ispod njega.Ispod nedavno preuređenog parka i crkve Svetog Marka krije se splet pećina čiji se neispitani kraci pružaju prema Slaviji i Železničkoj stanici. Kelti i Rimaljani su pećine koristili kao rudnik i ova namena im je zadržana sve do početka 19. veka. Po zauzimanju Beograda rudnik su nasledili Turci koji su po njemu ovom delu grada dali ime (turski taš – kamen, majdan – rudnik). Viševekovno vađenje kamena iz utrobe brda učinilo je da ono postane šuplje poput sita. Nekoliko velikih prirodnih galerija, koje je pre mnogo milenijuma isklesala priroda, rudari su povezali spletom hodnika i prolaza koji su kasnije dobili sasvim drugu namenu. Kada je srpska vojska u Prvom srpskom ustanku 1806. godine blokirala beogradsku tvrđavu, Karađorđev štab je smešten u ove pećine. Tri hiljade srpskih vojnika sprečavalo je da turski vojnici napuste grad kroz jednu od četiri gradske kapije, Stambol kapiju, koja se nalazila na mestu današnjeg Narodnog pozorišta.



Tajne Beograda Slika-22



Za vreme Prvog svetskog rata pećine su koristili Beograđani kao sigurno sklonište od austrougarskog bombradovanja sa leve obale Dunava. Vojnu namenu, tašmajdanske pećine ponovo su dobile tokom Drugog svetskog rata, kada je nemački zapovednik Jugoistoka, fon Ler, svoj štab smestio u njih. Nemci su izvršili velike radove, potpornim lukovima ojačali svodove pećina, proširili neke od hodnika, sproveli do njih struju, i osvetlili ih. Radove su izvršili zarobljeni Srbi koji su po završetku posla ubijeni kako bi se sačuvala tajnost operacije. U ovoj podzemnoj tvrđavi mogao je da se smesti nemački štab, hiljadu vojnika i velika količina ratnog materijala, sa dovoljno namirnica u skladištima da izdrže višemesečnu blokadu. Nemci su imali nameru da prostorije Štaba povežu podzemnim hodnicima sa dugim važnim lokacijama u okupiranom Beogradu. Danas se ne zna koliko su u ovoj nameri uspeli jer hodnici nisu dovoljno ispitani, nešto zbog nagaznih mina koje su Nemci u njima ostavili nakon povlačenja, a mnogo više zbog nezaintereosvanosti nadležnih.

Nemački plan je bio da jednim podzemnim hodnikom Glavni štab povežu sa parkom Manjež gde bi se sureo sa spletom drugih hodnika koji postoje od ranije i koji se pružaju ispod zgrada duž Nemanjine ulice i povezuju ih sa železničkom stanicom. Drugi krak se pružao prema Pravnom fakultetu gde se jedan hodnik odvajao ka Starom Dvoru (danas Skupština Beograda) a drugi do zgrade Gestapa na današnjem Trgu Nikole Pašića. Izvesno je da je veliki deo ove podzemne mreže izgrađen ali javnost nikada nije saznala koliko jer je po završetku Drugog svetskog rata splet pećina i hodnika ostao zabranjena zona pod kontrolom vojske. Danas se ključevi od vrata u podzemlje Tašmajdana nalaze u posedu J.P. “Skloništa” i samo maloborjni su bili u prilici da zavire pod ove tajnovite svodove.

Nisu samo pećine te koje pričaju zanimljivu priču. Za Beograd se slobodno može reći da je grad koji leži na mrtvima, jer je veliki deo današnje gradske površine, posebno njeni centralni delovi, nekada korišćen kao groblje. Takav je slučaj i sa Tašmajdanom. Godine 1826. na prostor današnjeg parka preneseno je srpsko groblje koje se do tada nalazilo na prostoru današnjeg Trga Republike. U narednim decenijama ono je postalo najveće beogradsko groblje, na kome su sahranjeni mnogi znameniti Srbi: Joakim Vujić, Josif Pančić, Đuro Daničić, Ilija Milosavljević Kolarac, itd. Groblje je izmešteno na prostor današnjeg Novog groblja 1888. zbog širenja grada.

Godine 1835, po naređenju kneza Miloša, na obodu groblja započeta je gradnja crkve Svetog Marka, koja se nalazila u neposednoj blizini današnje crkve i koja je srušena u aprilskom bombradovanju Beograda 1941. godine. Moderna crkva podignuta je između 1931. i 1940. godine. Projektovana je po ugledu na crkvu manastira Gračanica i do izgradnje Hrama Svetog Save bila je najveća crkva u Beogradu. Iza nje nalazi se i mala ruska crkva. U Crkvu su iz Prizrena prenesene mošti prvog srpskog cara Stefana Dušana, čiji sarkofag leži desno od glavog ulaza. Mnogo manje je poznato da su u kripti crkve sahranjene još dve krunisane glave: kralj Aleksandar Oberenović i kraljica Draga koji su ubijeni 3. maja 1903. godine. Pored njih u kripti se nalaze i grobovi nekoliko drugih članova vladarske porodice Obrenović, kao i brojnih crkvenih velikodostojnika. Kripta je nažalost zatvorena i može joj se pristupiti samo četvrtkom u 18 časova.



Tajne Beograda Slika-3.



Tašmajdan čuva sećanje i na mnoge događaji koji su pisali istoriju Srbije. Godine 1595. ovde su spaljene mošti Svetog Save. U vekovima koji su usledili, tačno mesto je zaboravljano. U narodu je ostalo sećanje da je mesto spaljivanja bio Crveni krst, deo grada koji je dobio ime po mermernom krstu koji se i danas, posle više obnavljanja, može videti. Dodatnu zabunu stvara činjenica da je Hram Svetog Save podignut u Karađorđevom parku, iako je to učinjeno samo zato što je tu crkva u 19. veku kupila veliku parcelu od preduzimljivog Nemca, koji je raskrčio šumu koje je tu vekovima rasla i prodao zemljište. Tek skoro su istoričari utvrdili da je pravo mesto spaljivanja bilo na prostoru današnjeg parka, koji je nekada nazivan Mali Vračar i bio nadomak gradskih zidina, baš kao što je ostalo zapisano u pisanjima hroničara. Mnogo vekova kasnije, 1830. godine, na ovom istom mestu je pročitan Hatišerif, kojim je Srbija dobila pravo na unutrašnju samoupravu, koja je temelj moderne nezavisne srpske države.

Sledeći put kada prošetate parkom, koji je danas jedno od omiljenih šetališta Beograđana, zamislite svodove tajanstvenih pećina i hodnika po kojima koračate. Osvrnite se oko sebe i ostetite istoriju koju danas pamti samo poneko stoletno stablo. Razmislite o priči koju čuva ovaj naizgled običan park a koja je samo jedna od mnogih utkanih u istoriju našeg Beograda.

Petar Ristanović
Wanabe

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tajne Beograda Empty
PočaljiNaslov: Re: Tajne Beograda   Tajne Beograda Icon_minitime12/8/2014, 9:25 pm

Vrata prošlosti








Tokom prošlih decenija u Beogradu je postojala jedna posebna, svečana ceremonija, kada je otac sinu davao prve znake da ga uvažava kao budućeg muškarca. To je bio odlazak u Vojni muzej na Kalemegdanu. Među sablje, zastave, puške i ostalo znamenje starih ratnika. Kalemegdanski muzej je po mnogo čemu specifičan i poseban. Ubistvene naprave koje su ispred njega izložene na otvorenom, govore o tome kolike je ljudskih života uloženo da bi one opravdale svoje postojanje. Tu, pored eksponata koji su pred posetiocima u svako doba godine, i po snegu i i na letnjem suncu, „skriva“ se još jedno značajno mesto, a to je sama unutrašnjost kalemegdanskih kazamata. To su stotine kvadratnih metara podzemnog prostora koje trenutno dele depoi Vojnog muzeja, sa jedne strane, i svlačionice kalemegdanskih košarkaša, sa druge. Vrata koja vode unutar zidina zatvorena su za posetioce, pa radoznali posmatrači mogu da vide samo eksponate izložene napolju.






Ljubaznošću ljudi iz Vojnog muzeja mi smo mogli da obiđemo i ovaj prostor, koji je kroz istoriju često menjao namenu. Tu su bile i konjušnjice, tamnice, skloništa i skladišta…Ispod tog dela tvrđave, koji prethodi Stambol-kapiji i Sahat-kuli, nalazi se po osam prostorija sa svake strane, gledano sa drvenog mosta koji vodi do njih. One najudaljenije od ulaza u taj deo tvrđave „produžene“ su tako da njihove dodatne odaje duboko zadiru u bočne bedeme, odnosno okružuju sa jedne strane košarkaške terene, a sa druge samo podnožje muzeja.



Sada u delu koji pripada Vojnom muzeju nema mnogo eksponata, ali jedan privlači posebnu pažnju… Kada smo videli motor koji se nalazio na fotografijama iz svih udžbenika istorije koji su opisivali 27. mart 1941. godine, osećali smo se kao da smo pronašli svoj lični „vremeplov“. Isti motocikl sa prikolicom, na kojem se nalazio čovek sa zastavom u ruci, i sada postoji. Nalazi se u depoima muzeja, a stručnjaci ove kuće požrtvovano se trude da pronađu sve delove koji nedostaju, pa da mašina bude potpuno ista, kao što je izgledala pre bezmalo 60 godina, u sumrak Drugog svetskog rata. Ne ulazeći ko je stajao iza ovog važnog istorijskog događaja, koji je uvukao i Jugoslaviju u najveći ratni sukob u istoriji, imali smo prelep osećaj da smo dotakli prošlost samu…


Čari zemunskih zemunica Podzemlje Zemuna nije ništa manje interesantno nego ono, sa druge strane reke. Naprotiv, često je bivalo kudikamo zanimljivije






Tamo su se Austrijanci zadržali mnogo duže nego u Beogradu, pa su imali priliku da svoje doktrine o izgranji, podzemnim objektima, ali i njihovom međusobnom povezivanju pokažu u punom sjaju. Naša ekspedicija počela je u delu koji danas Zemunci zovu Muhar, iako je zvanično ime ovog dela grada Trg Branka Radičevića. Naziv je dobio po kući trgovca Ivana Muhara, čija kuća se nalazi pored završetka Glavne ulice. Sa jedne strane ovog mesta, gledano ka Dunavu, nalazi se Gardoš i groblje na vrhu, dok se sa druge nalazi Ćukovac. Oba brega koja okružuju Muhar prepuna su laguma, koja zadiru duboko u utrobu uzvišenja.






Ispod gardoškog brda i groblja postoji nekoliko laguma, gotovo iza svakog broja na adresi u Ulici Branka Radičevića. Najduži ide duboko ispod groblja i da je bio duži još nekoliko metara prodro bi na drugu stranu Gardoša, prema Dunavu, odakle mu „u susret“ takođe dolaze veliki lagumi. Ovaj, o kojem pričamo, dugačak je 96 metara. Odmah preko puta nalazi se Ćukovac, koji je takođe prepun ovih podzemnih koridora, da bi se slični objekti ispod zemlje nalazili i ispod Kalvarije, ali i dalje, duž cele Bežanijske kose. Do kraja 20. veka u evidenciji Javnog preduzeća za skloništa Srbije u Zemunu je ostalo zabeleženo čak 73 velika laguma, a osam sličnih podzemnih građevina nalazi se na teritoriji ovog Beograda. Najpoznatiji i jedan od najčudnijih laguma je onaj koji se nalazi u Ulici Vasilija Vasilijevića 10, ispod najstarije kuće u Zemunu. Ovo zdanje i danas mnogi zovu „Beli medved“, po kafani koja se nekada nalazila u njemu.







ZAZIDANI HODNICI



Ispod „Belog medveda“ nalazi se podzemni hodnik, dugačak više od 20 metara. Sa njegove bočne strane ulazilo se u veliki vinski podrum, u kome su nekadašnji birtaši čuvali vino. Da bi rajski napitak bio hladan, u vreme kada frižideri nisu postojali, kalfe su u zimsko vreme testerama sekli led sa Dunava i polagali ga na dno podruma. Prekrivali bi ga slamom da bi očuvali što nižu temperaturu, i u ovu prostoriju su ulazili samo jednom dnevno, da natoče onoliko vina koliko procenjuju da će im trebati tog dana. Ovakva mesta Zemunci su zvali „ledenice“. Međutim, sam završetak hodnika koji je vodio pod Ćukovac naprasno je zazidan, drugačijim materijalom nego što je napravljen sam hodnik. Očigledno je da je neko naprasno prekinuo tok podzemne građevine, ali zašto, danas je nepoznato. Raspitujući se među starim Zemuncima i istoričarima ovog dela grada, došli smo do dve pretpostavke. Prva, da su česte posleratne inspekcije „narodne vlasti“ primoravale trgovce da zalihe sklone daleko od očiju kontrolora, a druga da su ovi prostori ostali veoma opasni još iz doba Drugog svetskog rata. Sakrivanje robe nije bilo retko, i stariji Zemunci pamte da su vlasnici kafana umeli da skrivaju burad sa vinom u podrume, koje bi kasnije zazidali, ili na neka druga tajna mesta. Opet, kada su se Nemci povlačili posle gubitka Beograda, mnoge prostore su minirali. Tako postoji opasnost da su iza nekih, ovako prekinutih podzemnih prolaza ostale mine još iz Drugog svetskog rata, pa nasilno razvaljivanje ovakvih zidova ne bi ni u kom slučaju bilo poželjno bez eksperata koji bi nadgledali ceo posao.







TONE ĆUKOVAC



Lagumi u ovom delu grada uglavnom su imali magacinsku namenu, mada su posle Drugog svetskog rata dugo bili u evidenciji stručnjaka nadležnih za sklanjanje stanovništva u slučaju ratne opasnosti. Vremenom su izgubili tu svrhu, jer je sloj zemlje iznad njih bio isuviše tanak za moderne bombe, pa su mnoga od ovih podzemnih zdanja prepuštena vlasnicima kuća koji su ih sada prisvojili i priveli nekoj svojoj nameni. Koliko je važno znati šta se krije ispod podloge gde nameravate da zidate kuću, najbolje su osetili žitelji koji su sazidali stambene zgrade u okruženju tri zemunske ulice: Ugronovačke, Cetinjske i S. Dukića. Sve se dešavalo na Ćukovcu, gde su posleratni žitelji počeli nelegalno da zidaju kuće, a da ih niko nije upozorio na opasnost gradnje, odnosno da ispod temelja novonastalih zgrada postoji veliki lagum, čija je površina bila više od 450 kvadratnih metara. Budući da nisu mogli odmah da se priključe na kanalizacionu mrežu, pravili su septičke jame koje su raskvasile podlogu, a oko kuća se skupljala kišnica koja je takođe uticala da tlo postane nestabilno. Kada je opasnost ozbiljno zapretila, moralo je da se reaguje munjevito. Jer, kuće su počele da gube stabilnost, fasade su pucale, a zidovi postajali nestabilni. Tako su gradske vlasti 1988. godine bile primorane da brzo intervenišu. Pošto se sve dešavalo tako da su tonule kuće u tri ulice, odlučeno je da budu nasute ogromne količine betona u prethodno napravljene otvore na krovnom delu laguma, kako bi tunel potpuno napunili i tako sprečili dalju propast stambenih grada. Kroz 23 bušotine nalivane su tone betona, dok „uzburkano“ podzemlje najzad nije postalo stabilno, a ovaj neobičan lagum zauvek izgubljen.






nastavlja se

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tajne Beograda Empty
PočaljiNaslov: Re: Tajne Beograda   Tajne Beograda Icon_minitime16/9/2014, 9:08 pm

Tajna bežanijskog brega





















Lesna zaravan, koja počinje od Gardoša, a prostire se, kasnije, duž Kalvarije i Bežanijske kose, sadrži u sebi brojne lagume, na koje se nailazi sve do oboda pored nekadašnjeg Starog aerodroma. Mnoge od njih, stariji Zemunci zvali su „vojnim“, što na slikovit način podseća na njihovu nekadašnju namenu. Opravdanje za ovakvo ime postoji pogotovo kada pričamo o građevini ispod zemlje koja se nalazi kod železničke stanice “Tošin bunar“. Verovatno je tu nekada bio jedan od austrijskih laguma, međutim, njegov izgled, u vreme koje je prethodilo Drugom svetskom ratu, bio je dramatično izmenjen. Upravo to mesto izabrala je vojska ondašnje Kraljevine Jugoslavije za podzemnu bazu odakle bi se komandovalo operacijama odbrane grada tokom rata koji je otpočeo 6. aprila 1941. godine. Tako je lagum posebno ojačan i u njemu su bili odrađeni svi radovi koji su kasnije garantovali bezbednost visokog vazduhoplovnog vojnog vrha koji je trebalo da rukovodi operacijama odbrane grada. Međutim, „pasija“ jugoslovenstva, koje nikada nije bilo dovoljno jedinstveno onda kada je to za državu bilo najpotrebnije, pokazala se, nažalost, i ovde.









DVE IZDAJE















Ljubaznošću direktora Muzeja jugoslovenskog vazduhoplovstva Čedomira Janića, došli smo do podataka iz neobjavljenog rukopisa šefa Operativnog odseka Komande vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije Andrije Pavlovića, koji je zabeležio da komandant Prve vazduhoplovne brigade, pukovnik Dragutin Rupčić, „nije lično rukovodio u komandovanju i manevrisanju vazduhoplova, već se uglavnom skrivao u bežanijskim lagumima“. Kasniji podaci u koje nas Janić upućuje, još jasnije govore o tome, s obzirom da je taj isti Rupčić nedugo zatim prebegao u Nezavisnu Državu Hrvatsku, i tamo bio tzv. „general-vitez“ u vazduhoplovstvu NDH. O istoj, tajnoj zemunskoj komandi, u vreme šestoaprilskog rata mnogo je znao i komandant Drugog lovačkog puka, tada pukovnik, Pirc. Kako nas upućuje Janić, plan je bio da Beograd brani Šesti lovački puk, dok je ova jedinica, pod Pircovom komandom, bila zadužena za akcije nad celom teritorijom Srbije. Pukovnik je, prebegavši iz Jugoslovenske vojske, već 10. aprila 1941. godine bio u Hrvatskoj, ali već 1943. godine, eto ga u partizanima, i to na mestu komandanta Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva. Posle rata, međutim, biva ražalovan. Pirc ni tada nije pokazao šta sve zna da isposluje u svojoj neobičnoj karijeri, već uskoro postaje imenovan za ambasadora Jugoslavije u Argentini. Ne lezi vraže, tamo obnavlja kontakte sa ustašama, ali istovremeno kontaktira sa Informbiroom. Repriza „Pirc“ desila se početkom rata koji je prethodio raspadu sledeće Jugoslavije, kada je na čelu vazduhoplovstva bio general Antun Tus. Ovaj, doduše, nije komandovao iz bežanijskih laguma, ali je uradio isto što i njegovi prethodnici, pošto je na samom početku rata prebegao u Hrvatsku, preuzevši tamošnje vazduhoplovne snage. Zbog svega toga lagumi u bežanijskoj padini nisu nimalo zanemarljivi za istoriju države, čije će ime, veoma je moguće, postati samo istorijska kategorija. Deo propasti države južnih Slovena, odvijao se bgaš tu, gde je bilo središte ratnih vazduhoplovnih snaga, pokazaće se kasnije, najvažnije sile koju svaka država može da ima.









HUMKE U MULJU



























Rani prolećni dani 1941. godine i nemački bombarderski napad na Kraljevinu Jugoslaviju odneli su tačno 137 života naših najboljih pilota. Ni jedan od ovih vazduhoplovaca koji su bili svesni da ono što rade neće mnogo promeniti odnose snaga u nastupajućem ratu, ali da će im makar ponos, baš kao i smrt ostati večiti, posle rata nije proglašen narodnim herojem. Šta više, moguće je da se i danas pod dunavskim muljem nalaze ostaci nekadašnjih aviona, ali i vazduhoplovaca u njima. Ovo istraživanje započeo je prvo Antun – Braca Benčević, da bi ga nastavio istoričar Petar Bosnić, koji i danas gaji nadu da će jednog od nesrećnih pilota, odnosno makar deo njegove letelice ipak izvući na površinu. To je bio narednik Milutin Petrov, rođen 1908. godine, koji je zvanje pilota dobio 1937. godine, a kurs noćnog letenja završio je godinu dana kasnije. Kobnog, 6. aprila uzletao je čak tri puta, oborio nekoliko nemačkih pilota, a onda je i njegov „meseršmit“ oboren. Prema podacima do kojih su došli Benčević i Bosnić, to se desilo preko puta Zemuna, u okolini ekonomije pored mesta Crvenka. Istraživačka strast požrtvovanog Bosnića nije napustila tokom nekoliko proteklih decenija, pa tako 1986. godine prvo uspeva da zainteresuje stručnjake ljubljanskog univerziteta, a ovi, potom, i kolege iz Bratforda u Velikoj Britaniji, koji su već tada ovladali tehnikama magnetometrijskog ispitivanja. I zaista, na istom mestu koje je označio Bosnić, prva ispitivanja su naslutila da postoje metalni ostaci, koji bi mogli da dostižu oko 750 kilograma. A motor aviona kojim je Petrov upravljao bio je težak oko 750. Već kada je bio na pragu otkrića, Bosnića su u tome prekinule nove ratne operacije, koje su protekle raspadu prošle Jugoslavije. Petar Bosnić se i danas nada da će narednika pilota Milutina Petrova ipak neko dostojanstveno sahraniti, onako kako je zaslužio.









SAVEZNIČKI „LIBERATOR“









Prema podacima kojima raspolaže Petar Bosnić, Petrov nije jedini pilot koji je ostao na dnu reke. Svoje večno konačište tamo je našao i Branislav Todorović, u mutnim vodama pored Ade huje. Kako opisuje ovaj istraživač, „male su šanse da njegov avion, ali i njegove kosti ikada budu izvučene sa dna reke“. Slično je prošao i saveznički avion „liberator“, koje je oboren 1944. godine i “zaronio je“ pored Ade čibuklije. Kako objašnjava Čedomir Janić, stručnjaci Muzeja vazduhoplovstva su sa njega uspeli da izvuku samo elisu i motor. Tako je sigurno da je i eksplozivni tovar i sada sa njim, na dnu. Ranijih hodina, u vreme kada bi nivo Dunava opadao, letelicu je bilo moguće videti, ali je sada, godinama nakon obaranja, ipak počela da tone, prepuštena nanosima dunavskog peska.
























Lavirint ispod stanice









U Beogradu postoji još mnogo podzemnih hodnika koji su građeni tako da budu tajna. Takva im je bila i prvobitna namena, a i sada, kada su postali manje važni ili beznačajni, ostali su isto tako tajnoviti kao što su bili i onda, kada su nešto trebalo da znače. U Resavskoj ulici, kod broja 38, nalazi se i danas neobično lepa zgrada, čiji veliki luk, na šest pravilno raspoređenih ulaza, govori o tome da je bila nekome i nečemu posebno namenjena. Ovo zdanje napravljeno je pre Drugog svetskog rata, i to od novca ondašnje Mornaričke uprave, a bilo je namenjeno za stanovanje najviših oficira onog doba. Zgrada je i danas izuzetno očuvana, pa zato i sada odaje sjaj vremena kada se gradilo sa velikom stilom. Ispod nje, već u skladu sa vremenom u kome je zgrada nastala, postojali su podzemni hodnici, koji su vodili ka današnjoj zgradi Generalštaba, srušenoj u bombardovanju 1999. godine. Ruku na srce, hodnici su tada, u vreme kad su stvoreni, vodili ka drugim zdanjima na istom mestu, ali imali su istu, konspirativnu namenu. Tada nije bilo načina za hitnu evakuaciju važnih ljudi helikopterima ili nekim sličnim prevozom koji bi bio dovoljno munjevit, kao što su to mogli da budu tajni hodnici, baš ovako zamišljeni. Danas je taj deo ispresecan zidovima koji su naprasno „nastali“ baš na ovom mestu posle Drugog svetskog rata, pa tako ni ovaj prostor nije više celovit, niti dovoljno dostupan radoznalom istraživaču. Ostao je „u amanet“ stanovnicima ove zgrade, ali sada samo kao podrumski prostor, koji će radoznalije među njima da podseća na tajanstvenu ulogu koju je nekada imao, a u dečjoj mašti će da budi dovoljno prostora za imaginaciju šta je sve baš tu, za vreme rata i posle njega, moglo da se dešava.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded


Poslednji izmenio Beskraj dana 29/1/2016, 1:48 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tajne Beograda Empty
PočaljiNaslov: Re: Tajne Beograda   Tajne Beograda Icon_minitime29/1/2016, 1:48 pm

KUDA VODI TUNEL



Tek nekoliko stotina metara niže, u pravcu prema zgradi beogradske Železničke stanice, nalazi se još jedno zdanje na koje su Nemci mnogo računali tokom okupacije. To je današnja zgrada ŽTP na uglu Nemanjine i Sarajevske ulice, u kojoj se tokom rata nalazila jedna od brojnih nemačkih vojnih komandi. U vreme borbi za oslobođenje grada od fašističkih vojnih formacija, ostalo je zapamćeno da su Rusi i partizani upravo pred ovom zgradom, baš kao i u samoj Nemanjinoj ulici, imali ogromne gubitke. Otpor je bio snažan, žrtve mnogobrojne, a zastoj u planiranim operacijama očigledan. Nemci su se vrlo srčano borili, jer su znali da ih u protivnom ne čeka ništa dobro. I danas dovoljno radoznao prolaznik lako može da vidi kako je sama zgrada “prošarana“ ostacima kuršuma, koji su nevešto, posle rata, samo zabašureni slojem glet-mase, tako različitim od boje fasade same zgrade. Okrugle fleke, pogotovo oko svakog ulaza u zgradu, samo potvrđuju da su se ovde vodile borbe koje ni napadačima ni braniocima nisu obećavale lako okončanje sukoba u kome su se našli. Zaprepašćenje je bilo veliko kada je pucnjava najzad prestala, oslobodioci ušli u zgradu, i tamo nisu zatekli nikoga! Nemci su uspeli nekako da pobegnu, ali ovima nije nikako bilo jasno kuda, na koju stranu. Doduše, i zgrada je velika pa im je mnogo vremena odnelo pažnjivo pretraživanje ostalih praznih prostorija, ali na kraju Nemaca nigde nije bilo. A njihovi vojnici, ispostavilo se kasnije, izašli su u okolini Železničke stanice, odakle su nastavili dalje povlačenje. Jer, ispod ove dve važne zgrade postoji tunel, kojih ih povezuje, i koji su Nemci prvo držali u najstrožoj tajnosti, da bi ga posle, na kraju rata i iskoristili.








TVRĐAVA POD ZEMLJOM



Ceo potez od Nemanjine ulice do Železničke stanice, ostalo je u sećanju svedoka, predstavljao je jedan od najkrvavijih gradskih frontova za vreme oslobađanja Beograda oktobra 1944. godine. Tu je bila možda najveća koncentracija važnih nemačkih uporišta, i baš zato je sve bilo obezbeđeno, kako podzemnim tunelima, tako i niskim bunkerskim punktovima, koji su pretili potencijalnom napadaču gotovo ispred svake od zgrada u ovoj ulici. Stariji Beograđani pamte da tom ulicom nije mogla ni „muva da proleti“ i da je tu, posle bitke, ostalo mnogo olupina ruskih tenkova, jer je i pre početka samih operacija jedino oklopna jedinica mogla da se nada da će probiti ovakvu odbranu. Ali, isto tako se sećaju da su u danima posle oslobađenja ovakvi ulazi još dugo bili vidljivi. Građeni su da budu iste one sigurnosti i čvrstine, kao i podzemni objekti koje smo sretali na Čukarici, ili na drugoj strani grada, duž Zvezdarske šume, dakle na mestima koja su bila od suštinske važnosti za kontrolu prilaza gradu. I ovi bunkeri bili su, verovatno, povezani spletom podzemnih prolaza, koji su posadi davali osećaj dodatne sigurnosti, ali i veliku manevarsku moć, pošto bi u toku borbe mogli brzo da se premeste sa jednog mesta na drugo. Najzad, mnogo je korisniji onaj vojnik koji nije uplašen pred mogućnošću da će se naći u bezizlaznoj situaciji, a ovakve podzemne podobnosti su umnogome pomogle Nemcima da se baš tako osećaju. Odstupnica je postojala, i oni su znali za nju.

ZABORAVLJENI PROJEKTILI

Obnavljanja beogradskih saobraćajnica neretko donose graditeljima čudnovate susrete sa prošlošću. Jedan od njih bio je tokom rekonstrukcije Ulice Tadeuša Košćuška, kada je ispod stare kaldrme, koju je najzad trebalo da nasledi asfaltna podloga, pronađena nemačka bomba iz šestoaprilskog bombardovanja 1941. godine. Ugnezdila se na oko 20 santimetara ispod ulice kojom su svakodnevno prolazila bezbrojna vozila uključujući i teške kamione. Čudo, ili čista sreća, hteli su da paklena naprava ne eksplodira tokom svih tih godina. Iz neobičnih sećanja direktora Muzeja jugoslovenskog vazduhoplovstva Čedomira Janića, pominjemo ono kada su kopajući temelje za kuću u Ulici Orlovića Pavla meštani pozvali stručnjake, budući da su pronašli neku čudnu granatu. Kasnije se ispostavilo da je tamo, na pola puta između Crvenog krsta i Slavije, ležala 80 godina, puna eksploziva, još iz Prvog svetskog rata.

Kule ispod grada








Beograd ima bezbroj hodnika pod zemljom, koji spajaju jedan sa drugim delove grada, ili su doboko zavučeni u podzemlje, a saznanje o njima i o pravcima kojima se prostiru mnogim žiteljima ovog grada predstavljalo bi potpunu senzaciju. Pogotovo onima koji svakodnevno koračaju njihovim trasama ili neposredno pored njih, a da u njima ne postoji ni slutnja da je tako. Tako, samo nekoliko stotina metara iznad Šumarskog fakulteta u Beogradu, u Ulici kneza Višeslava danas postoji niz višespratnica koje ni po čemu ne odaju nekadašnju vojnu važnost ove kote. U vreme dok je trajao Drugi svetski rat, tu je napravljeno nekoliko neobično važnih podzemnih objekata, koji su Nemcima ulivali sigurnost, ali ne bez razloga, jer su sa tog mesta mogli da kontrolišu veliki deo tada važnih strateških prilaza gradu.

SILAZAK I – MRAK

Danas mnogi prolaze tim predelom ne znajući šta krije. I zaista, samo običan metalni poklopac na vrhu ulaznog dela i ne obećava da skriva nešto mnogo značajnije od običnog ulaza u kanalizacionu ili vodovodnu mrežu. Možda pažnju privlači jedino metalna kupola, koja se nalazi na blagom uzvišenju, oko dva metra udaljena od šahta, ali ona je danas samo mesto gde se dokoni prolaznik nasloni kada vezuje pertlu, ili se deca baš tu zaigraju, udarajući u metalni obod koji interesantno odzvanja. Sada niko i ne sluti da je baš to bilo smrtonosno mitraljesko gnezdo. To je livena gvozdena puškarnica, sa očuvanim izgledom iz tog vremena, koju je, doduše, počeo da prekriva sloj mahovine, pa je tako nenamerno ostala zabašurena. Kada se podigne poklopac šahta, otvara se mračan tunel u koji smo se spustili merdevinama ukopanim u beton, oko tri metra u dubinu, i tu se tek vidi umešnost nemačkih graditelja, koji su ovaj prostor vrlo spretno projektovali. Odmah po silasku, niz desetak prečaga koje su ugrađene u zid, ulazi se u hodnik, kojem prethodi dvadesetak stepenika. Tu se nazire i drugi, rezervni izlaz, sasvim logičan kada se radi ratni podzemni objekat. Uz podzemne prolaze, kojima smo nastavili put, i koji su dugački više od 400 metara, nalaze se minijaturni kanali, čiji zadatak je bio da sprovode vodu u slivnike. To je bila ona voda za koju se očekivalo da bi lako mogla da nastane u podzemlju zbog kondenzacije koju nužno izaziva boravak velikog broja ljudi. Očigledno je da su projektanti o svemu mislili. Hodnici su spajali delove ove podzemne instalacije sa posebno namenjenim delom za posadu, o čijem se smeštaju takođe posebno vodilo računa. U proširenom delu čekali su ih posebni, rasklapajući kreveti, obešeni o zidove. Oni su se lako podizali i spuštali, otvarajući na taj način dodatni prostor, ukoliko bi bio neophodan. Na izlazu ka površini nalazile su se i po dve topovske i mitraljeske kule, do kojih se prilazilo sa lakoćom, u šta smo se i sami brzo uverili, penjući se ostacima zarđalih, ali i danas jakih metalnih merdevina. Sada su otvori koji su nekada činili topovska gnezda zatrpani kamenom i zapušeni, iako bi možda i sada možda mogli da imaju neku drugačiju svrhu osim da zjape zaboravljeni u mraku.







KOPIJA UTVRĐENJA

Ceo ovaj sistem podzemnih hodnika iz Drugog svetskog rata možda nam ne bi privlačio toliku pažnju, da nismo znali da ima „blizanca“, kojeg su Nemci napravili sa istom namenom da kontrolišu važne strateške prilaze Savi. I to pored najelitnijeg čukaričkog stambenog kompleksa, kao i uz sam stadion fudbalskog kluba koji nosi ime ovog dela grada. Sa tom razlikom što u vreme kada je ovaj podzemni bunker bio rađen, verovatno niko nije ni slutio da će beogradska varoš na ovom mestu imati toliko velike i važne stambene zgrade. Tako je ispod stadiona fudbalskog kluba „Čukarički“ po svemu sudeći, ostao deo gotovo istog spleta hodnika koji su povezivali važne nemačke podzemne instalacije. Ulazi u ova mesta kojima se sigurno služio Vermaht, nalaze se tik uz košarkaški teren, neposredno uz fudbalski stadion. Radoznalac će ih lako pronaći, a kada bi posmatrač danas pogledao u pravcu Save, zamišljajući da nema novih zgrada koje su nastale znatno posle Drugog svetskog rata, lako bi zaključio da je ovo mesto bilo strateški izvanredno i da je bilo izuzetno umešno izabrano za poziciju odakle bi se sa lakoćom kontrolisao svako ko pokuša rekom da priđe utvrđenom gradu.

NEDIĆEVO SKLONIŠTE

Đeneral Milan Nedić je u sumrak istog rata zapovedio izgradnju velikog skloništa za potrebe stanovnika ovog dela grada, i radovi su bili završeni u roku. Moćno podzemno sklonište bilo je veliko nekoliko stotina kvadratnih metara, i dovoljno bezbedno za ondašnje stanovike ovog dela grada. Međutim, devedesetih godina prošlog veka, rešeno je da se u ime novih ideja u oblikovanju prestonce, gradske vlasti odreknu ovog podzemnog prostora. Tako je ogromno sklonište jednostavno zazidano, bez obzira na proteste viđenijih urbanista, koji su imali bezbroj ideja kako sklonište sačuvati.







Zoran Nikolić
Večernje novosti,

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Tajne Beograda Empty
PočaljiNaslov: Re: Tajne Beograda   Tajne Beograda Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Tajne Beograda
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: MOJA ZEMLJA-
Skoči na: