Gökçenur Ç. ( GOKČENUR Č.)

GOKČENUR Č.

Gokčenur Č. je rođen u Istanbulu 1971, a svoje detinjstvo proveo je u više turskih gradova. Diplomirao je na Fakultetu elektro-inženjerstva na Tehničkom univerzitetu u Istanbulu i ima master diplomu iz Poslovne administracije na Istanbulskom univerzitetu.
Počeo je da objavljuje pesme u turskim časopisima 1990. Njegova prva zbirka Priručnik za svaku knjigu objavljena je 2006, a druga Ostatak reči 2010. Obe knjige objavila je izdavačka kuća Yitik Ülke (Izgubljena zemlja). Njegovu treću zbirku Jedini način gledanja trinaest kosova odjednom objavila je 2011. izdavačka kuća I Libri Del Merlo, u Italiji, dvojezično na italijanskom i turskom.
Učestvovao je na više pesničkih i prevodnih radionica i festivala u Rigi, Vilnusu, Istanbulu, Atini, Tel-Avivu, Minhenu, Beogradu, Lodevu, Sofiji i Kundi. Pesme su mu prevođene na engleski, nemački, francuski, grčki, bugarski, švedski, portugalski, japanski, rumunski, letonski, litvanski, makedonski, srpski, hrvatski i hebrejski i objavljene u književnim časopisima.
Preveo je Volasa Stivensa, Pola Ostera i modernu japansku haiku antologiju na turski, a trenutno priprema antologiju moderne američke poezije.
Jedan je od pokretača i ko-direktora projekta Word Express (www.word-express.org)
Njegovo književno ime je Gokčenur Č.

U svetu smo mi, u svetu su reči, ovde je sve tako savršeno,
prevela sa turskog Vesna Gazdić, Treći Trg, 2012.



Ime ti je, ćirilicom pisano, rika jelena



Ime ti je, ćirilicom pisano, rika jelena
po papiru, otvorenom kao zavejana skandinavska visoravan
u kojoj smo utonuli ostali
šest nedelja naši konji nisu je mogli preći

Majstor kaže
trn zateže luk,
strela vazduhom fijuknu i
plava ruža postade,
jelen poskoči, vreme stade

Ljubav je nenadmašni strelac, surova; neživa
u srce ranjava
kroz oklop ubija

Dečak pravi frulu u šumi, ne zna da je majstor tu,
dolazi devojka, prekrila je bugarskim ružama grudi
dolazeći bere šipurak
u trnovitom šiblju

Majstor kaže
trn zateže luk,
ljubav je nešto drugo, a i ovo
strelac bez ruke, još i slep,
svakom oklopu najmekše mesto pronalazi

Pod svojim konjem dečak spava,
Spava i majstor, konji i kamp
jelen silazi na jezero lokvanjima zavejano,
prolazi između šatora

Ime ti je, ćirilicom pisano, rika jelena,
papir se otvara kao zavejana skandinavska visoravan,
čini se da su davno otišli; zgarišta, iščupane bugarske ruže,
vuk zastaje, njuši trag jelena

Daleko si od otadžbine, u otadžbini sam ja



Daleko si od otadžbine, u otadžbini sam ja,
moje pesme sve više liče na pisma u pošti izgubljena:

U dugačkoj, banana žutoj naslonjači si usnula,
punđa ti se rasula, naočare iz ruke ispale na pod,
u tanjiru, četiri ogriska,od pet jabuka,
jedna knjiga, češalj u njoj,
prekrivač, prusko plav preko tvojih kolena,
možda snevaš scenu iz komada sa starim glasovima:

kod nas si, majka ti još nije izgubila razum,
mog brata još nisu regrutovali,
na radiju, Zeki Muren peva “Sada si daleko”,
utom, pesmu prekida saopštenje da oružane snage preuzimaju vlast
radi mira u zemlji,
utom, ti kažeš “ja moram da odem”,
”ja ne mogu, jer turski…”

Nebrojeno puta ovu scenu videla si,
dok si se budila sva u znoju;
ali prvi put primetićeš telegram
zgužvan na gramofonu:

../’polako, ne budi se../’vetar.. /’
kao vest od mene../’oboriće suvi list na tvoje grudi../’

Daleko si od otadžbine, zemljom ti vlada haos,
ja sam još živ,
voljen, nepoverljiv, imun na rastanke

TERASA NA KULI



Čovek reče: „Ne plašim se smrti. Ništavilo:
skakavac koji ti skoči na meso leti, iznenadni pljusak,
cirkus crvenih mrava u senci kamena.
Mnogo me više plaši odsustvo reči.
Zato pišem, pišem bez prestanka. Pišem kao što sam podigao kulu
na mestu gde je bunar bio nekada – taj nesrećni bunar u koji je moj otac
pao i slomio vrat –

(Padao je sneg. Voz je prolazio ravnicom poput snežno belog muslina u čađavoj petrolejci. Otpremani na front, vojnici su, obešeni sa prozora, mahali šlemovima stadu divljih konja koje se trkalo sa vozom. Natovaren kamion zaglavljen u snegu, deca koja cepaju drva u dvorištu i bezvoljan glas žene koja grli čoveka na terasi kule i kaže: „Moraš da kreneš”. Jednom rečju, običan zimski dan.)

Sledećeg dana čovek je pao sa kule i slomio vrat,
u uobičajeno vreme, žena je uporno kucala na vrata

u jednoj ruci fenjer, u drugoj kišobran
a među zubima rukopis njegove poezije, da ga ne pokvasi.

Strah, skriven u vetru, njušio je ženu.