LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Strahovi

Ići dole 
AutorPoruka
neven

neven

Muški
Broj poruka : 3
Godina : 59
Location : Indjija - Novi Slankamen
Datum upisa : 09.07.2013

Strahovi Empty
PočaljiNaslov: IVONA   Strahovi Icon_minitime29/7/2013, 2:10 pm

IVONA

Secam se samo da je bila
nevina i tanka,
i da joj je kosa bila
topla, kao crna svila
u nedrima golim..

I da je u nama, pre uranka
zamirisao bagrem beo...
(M.Crnjanski)

Tu sam noc koracao svojim mislima..
Svojom ruznom facom, sprdao se lepim facama cetvorici drugara, Davoru, Anti, Milenku i Aci. Oni su muvali, zavodili i udvarali se, lepoj makedonki. Ivona je to leto dolutala u goste na letni raspust, iz daleke Makedonije, do sestre Branke, moje drugarice.
Blistava noc je darivala senke nasim licima.
Igralo se uz muziku, leprsavo, zaneseno, zavodnicki, igralo se u basti, polupraznog restorana. Sedeli smo ispod starog kestena, pevala se jedna ljubavna, lagana, i srce je pevusilo, nezno, u Ivoninom oku.

Ja sam zmirkao.
Gledao je...
Cuteci sedeo...
Pio sam jeftin, dobar, badelov konjak.
Popio bih i litru, a ne casu-dve, samo da me Ivona pogleda.
Samo da me pogleda...

Pevali su tamburasi pesmu, - Tomislava Ivcica - Cekaj me, Silvija..A meni se srce otrglo iz grudi, pa je radosno zaigralo na porubu njenih usana, na vrhovima Ivininih trepavica, u senkama ulicnih lampi, u belini izduzenog Ivoninog vrata. Zastao je moj pogled, na belini Ivoninog vrata i poljubio ga.

I dalje se igralo i pevalo, leprsano i zaneseno, zavodnicki uz muziku.
A oni ...? Sva cetvorica, nekako stisli se oko Ivone, toliko zverski, prozdrljivo, mucno.
Ja nastavih da pijem i dosipam, prkosno i pijano, slusao sam njihovo hvalisanje, dok je moj pogled slikao zelju vecu od svih , mojih dela..
Zeleo sam Ivonu.

Skrivao sam oziljak.. Uvek sam skrivao, crven, ruzan oziljak, sklanjajuci ga senkama. Tek ponekad ga dodirnem da me podseti, meni ruznom, da svoje ruzno mesto ne delim.. Ivona je sedela, stisnuta i gusena, kao da su se, Aco i Ante, Davor i Milenko, takmicili, ne da je osvoje, vec da je slome.
Svaki njihov poziv za ples, sa smeskom je Ivona odbijala.Ljubomoran, jer nisam lepsi, i nisam bolji pa da sedim do Ivone, zagrljen Ivonom, da Ivonu udahnem, da udahnem Ivonin miris.
Cutao sam..

Ivona...
Kao griva vranceva, crna, u trku leprsava, razigrana daskom vetra.Kosom kao ram lepe slike, ukrasa za dva divna oka, dva izvora u noci.Kupala je moj pogled, dojila moje srce, sa igrom senki, sa svim ljubavnim i tuznim pesmama, ispevanih o njenoj lepoti. Ivonin osmeh, biseran, tako meden, kao trn punih usana, duboko je prodirao u nedodirljivost mog srca, pa sam pozeleo da je ugrizem.

Al' samo sam sedeo cuteci...
Odbijala je svaki Acin pokusaj.
I mene ce odbiti..
Poluprazna casa, opet je bila puna,
dosipavalo se i pilo se...
...Samo sam ja pio..

Pokrenula se Ivona kao zvezdano nebo u nasim ocima. Lagano je ustala, nasmejana, pozdravila se sa, sa Acom, pozdravila sa Davorom, sa Milenkom i sa Antom.
- Laku noc, muvatori.
- Laku noc ... bilo je sa vama lepo... Al' - Sad imam vaznija posla, do vas, zelim lepse od vas, i zelim vise. Da ovo vece pamtim, dok zivim. Da osluskujem njegovo srce, dok u moje ulazi, Da drhti ovo
vece, i da cvili biserna grana dok me miluje...

A ja se uvukoh u porub svoje pijane kosulje, milujuci svoj crven oziljak, koji kao da je pod mojim prstima procvetao jos ruzniji... Podjoh rukom ka casi badelovoj, ka flasi, a njena ruka, otela mi tu kap, od
ociju, od pijanih usana... Zastadoh neodlucan, blesav... razmisljao sam - bar jos samo jedan zestok
gutljaj, za onako, pa cu priznati, pijan cu reci... - " vidim leptira, Ivona , uzlece sarenih krila, iz sarenih mojih snova ... - Cutao sam, jer mi je otezao jezik. Moje misli mudre, vise nisu bile, mudre.
Cerekao sam se izgubljenoj tacki, sarenom leptiru na mojoj casi, i njenoj ruci...
"Aaaa, koja sam ja budala, brate, - ni jednu subotu trezan da docekam,i uvek bez devojke, i sigurnih svojih koraka, sa par konjaka i jednom flasom... moj je zivot pijan.

- Pijan si Nevene, - podjimo kuci, prosetajmo, ili zaplesimo... nemoj alkoholom, svoju tugu, tugom dolivati, - ti si lek za dusu.

Zvezdano nebo se nakrivilo.
Saren mesec se zaigrao pred mojim ocima, a svici zaplesali uz cantri muziku, Ja sam, pljuskajuci se hladnom vodom terao pijanstvo, hraneci pluca blazom svezinom leta. Uzdisao sam i izdisao, svoju muku, i bistrio misli, pa odlucih...?

Siguran sam da je mene Ivona povela ka podijumu...

Ivona me pridrzavala u laganom plesu, i sledecem, i sledecem,... a moj um se polako bistrio na podijumu za ples. Privukao sam je, u zagrljaj, ususkala se, uz samo moje razigrano srce, udisala neznost mojih uzdaha, a ja sam strepeo za taj trenutak... i nezno cutao..
U meni se pojavio nestasni decak, nemiran i neozbiljan, kao da sam prosao ispod duge, pa ne umem odsanjati svoje snove, vec ih samo dodirnem svojom dusom, bezbrizno i radosno...
Prstima sam prelazio u ritmu pesme po rubovima Ivoninih ramena, Ivonine kose. A dok smo odlazili, u setnju, rubovi njene suknjice otkrivali su taj mali delic neznosti, igrama senki, i crna noc se zavukla u crne kose divne ciganke, koja se radosno smejala salama, svog cigana.....

Rukometno igraliste je bilo slomljeno ulicnim svetlima, svetlima okolnih zgrada, pa je noc je lezala slomljena, u krosnjama, i pesmama nocnih ptica, nasim saptom, zagrljajem... Ivonom
Ivona je bila tako topla, a ja sam toliko drhtao... Prisla je blize, posve blizo, previse blizo Ivona je prisla, oborila me na klupu i legla.
Legla je Ivona na mene ... nezno, posve nezno,i lagano me pritisla na dole, na klupu. . Njeni prsti nasli su se u mojoj raskosuranoj kosi, njeni dodiri na mojoj trepavici, njen poljubac na mom oziljku... Nije bilo reci, samo kratak divan dodir, njenih neznih toplih prstica, mekoce njenih usana u pesmama dodira. Ljubila
me lepotom Ivona, da moje oziljke duse zaceli.
Dok su krosnje ljubomorno cvilele, jedna je polomljena grana tugom saptala naslonjena na zaridjali komad zice..

Kad Srce Progovori..
Suza Se Skotrlja..
Niz Obraz...

Bog je stvorio to savrsenstvo - Zene u Ivoni. Stvorio je Andjela, a u njenom oku, biser proslosti, igru sadasnjosti, a u buducnosti, sagledan izvor ceznje i ja tu,sa pozudom zveri...
Sta to radim...?
AH...!
Trepereo sam, gledajuci zvezdano nebo, nemocan odupreti se, topio sam Ivonine oci, strasno, pozudno, zverski. Tragao za svojom zeljom nepresusenog postojanja, tu na klupi, na kojoj sam jos juce sedeo na utakmici... zaplesala je radost, pesma i zelja za Ivoninim usanama...
Bila je moja vlasnica, bio sam njen rob...

IVONA ...!!!!!!
Vrisak se prolomio nocu.
- Tko si Ivona...?
- Kako si usla,u moje snove? Zasto si sputala moje ime...?
- Zasto, ne pustis da potonem i ove noci, udavim se u mojoj nedovrsenoj pesmi, u zeljama i snovima, u gorkoj fantaziji junastva i bogatstva, slave i smrti. Smrti o kojoj sanjam... Ubijas me Ivona, slatko i nezno, a ja ne zelim da se, branim.

Na igralistu, na betonu, izmedju dve stative, skriveni pletenom mrezom, poceli
smo uzimati ono najlepse jedno od drugog.
Ljubav..
Pogledom na njene grudi, slusao sam govor vekova, njeznim dodorom, vetar mi je sapnuo sitno milo zadovoljstvo i radost, sto ih ljubim... Pustio sam pogled da putuje njenom lepotom, ne brze, niti silovito, da istrazuje i miluje, da pamti i sanja, njenu blagost. Desio se tako prvi poljubac, pa svi poljubci za prvim
poljubcem su bili drugaciji, zesci, smeliji, uzviseniji...
- Neka traje ljubav, - spatala je zanesena.
Saptala je bezobrazne reci, a klizila je vekovima... pricao sam Ivoni da ljubav sanjam, a o zeni pisem... da vidim sebe na asfaltu, lezim bespomocan, sa pogldeom na nju, na zenu..
- Jasi prince moj,- bile su njene reci - jasi svoju Veneru, u meni je blago i snaga, strast,i milion slika, i kosmar zelja, i tvoje pozude, a ti skamenjen i zatecen tu pred pojavom njenom...
Tog trena utonuh, i zaveslah, mirisom procvetalih lipa, opojnim daskom leta, u najlepsoj ladji, zatecen vlastiotm slaboscu, pucanjem svojih krvnih zila, jednim velikim uzdahom, koji se prolomio vriskom...

A mesec je provirio, otkrivajuci dva naga tela na igralistu, izmedju dve stative, skrivene pletenom mrezom...

- Te godine napisao sam jednu ljubavnu pesmu, i otputovao u bogastvo osecanja...
- Video sam boje vremena, i sprijateljio se s bojama reci i cutnje.
- Od sveg spoznah da su najlepse njezne reci i price od nasih sanja.
- Tih dana slusao sam zimu kako mi se uvlaci u kosti, a o Ljubavi jos uvek sanjam, dok o Zeni pisem.
- I danas sebe gledam na asfaltu, lezim bespomocan, pogledom na Ivonu...
Nazad na vrh Ići dole
neven

neven

Muški
Broj poruka : 3
Godina : 59
Location : Indjija - Novi Slankamen
Datum upisa : 09.07.2013

Strahovi Empty
PočaljiNaslov: Strahovi   Strahovi Icon_minitime29/7/2013, 2:14 pm

Strahovi

                                                                                                                    Strahovi..!
Golim rukama zadavio bih vreme koje neumorno tece, I zadavio bih ljudsku glupost I sebicnost. Ubio bih pohlepu, I u svemu preteranost I ovisnost.          Sva pravila I sve zakone proterao bih van svog srca, van svojih dozivljaja.   Ostali bi samo ovi moji snovi, moja masta. Sacuvao bih jednostavnost I zrnce ljubavi, I mnogo igara, i u zivotu mnogo radosti. . .
I napisao bih svoju pricu.
Svi dozivljeni trenuci su grube, istinite, laskave I lazljive price.                                        Mastovito dopadljive I emotivne price, njezno se slapom pricanja slivaju u srca, kao dar da se iz tih prica dozivljava, uci I sanja neki novi zivot.Nisam nikad bio dovoljno hrabar, a ni danas nisam hrabar da radim velika dela, vec su sasvim mala, obicna dela, obicne price, hranila moj ego.        
Mnoge price sam citao, I doziveo, osecao I proziveo.                                  
Price pisane I pricane su nosile predznak buducih, sadasnjih I proslih desavanja. . . Pitanja I strahova.
Voleo sam zvezdano nebo, velicinu I vrelinu sunca. Voleo sam hladnu I tesku zimu, vruce I sparno leto,  a najvise sam voleo rascvetano I raspevano prolece taj zubor vremena I boja u srcu.
Znojnim prstima drzao sam svoju izgubljenu I zbunjenu dusu, I saptao dusi o svojoj izgubljenosti, da nisam dobar, da nema svrhe da takav beskoristan, toliko nemocan se saplicem o zivot. Vristao sam na ono sto nemam, a izgubio sam to sto sam imao… Viknuo sam na Boga.        
Opsovao sam…otvorio usta I zatvorio oci, napunio pluca vazduhom, spreman da podjem putem nebeskih zora, da se okupam rajskim proljecem i bisernim izvorom nadahnuca.                                                                                                                                                                                                                           Vreme je proticalo kao svetlost kroz malenu rupicu u mrklom mraku moje duse. Dotakao sam dno drzeci cev hladnu i zversku kao sudbinu smrti na okidacu…Kroz malenu rupicu, svetlost  je postala veca, postala je svetlija, razlila se toplinom, I ljubavi, I mojom dusom, te zakotrljala suzom putem jecanja I mrvila mi srce. Svi su putevi, laksi, strmiji, oni duzi, oni kraci sudbinski vezani, za neki od puteva nasih proslih zivota, kao izbor nas samih u koji cemo utkati novi put nekom buducem  zivotu.. A ja, verovao sam da su svi moji koraci bili samo koracanje neuspehom I zeljama I da sam se najvise igrao u snovima. . . citajuci. Ubiti sebe, je neuspeh, nije najveci promasaj ali svako pucanje u prazno, pa I ovo moje je neuspeh…                                                                                                   Svetlost kroz rupicu tame u mojoj dusi, postala je svetlija, veca I lepsa, Ispunila je moju misao, nadahnula srce I hladom mirnim spustila je paklenu cev na sto I naterala me da progledam, da vidim. Sve prelepe boje bile su boje moga srca, boje mojih zelja I boje moje maste I snova.                                                                                                              Svetlost se igrala menjajuci sliku po sliku. . .slagajuci slikom proslost, kupajuci slikovito sadasnjost. Video sam predivne dogadjaje I pejzaze.                                                                Svoj zivot koji sam morao ziveti. Osecao sam kako okovi pucaju, kako oklop moje tame se rastapa rastace u svetlost, i da dusa u mojim prstima drhti od uzbudjenja. Moja malena dusa se zaigrala u radosti I u pobedi…
Svetlost…veca i mocna, njezna i sjajna okupa me ljubavi. U svemu videh ljubav,  kako koraca sobom, i po coskovima, i siri se blistava u blistavi krug te me njezno uzima I uspavljuje.                                                                                                                                                                                                                 Da li sanjam, jesam li usnio, a niotkuda pojavise se vrata,I ja ih kljucem skrivenih zelja otkljucah I vidjeh, ponizno klecim I molim tvorca zivota za jos jednu sansu da savladam strahove, da savladam slutnje, da savladam strepnje I da verujem u dobro … Svetlost  se bojala lepotom mojih misli i dozivljaja I tom lepotom iz nicega se sirom otvorise vrata, a na vratima, Zena izuzetne lepote.                                                                                                                       Prorocnica zivota, kako su je zvali. Zavodljiva,  sarmantna, i putena, s licem Andjela, bila je u belom, za ruku je drzala devojcicu, devojcicu krupnih ociju I dugih trepavica. Moju devojcicu, moju radost…
Zaigralo malo moje mocno srce sto mi zivot daje, razigralo se zaplesalo igrom u svetlosti, igrom senki po coskovima. Udahno sam miris nove nade, prihvacajuci zivot kao teret puta kojim moram proci. Jos uvek sam klecao, ali vec nemocan da se oduprem radosti, radosti postojanja, radosti  nove prilike i nove nade. Ushocen pruzio sam ruke ka devojcici. Njene dugacke trepavice su zatreperile. U njenim ocima zatalosala je beskonacnost mojih snova. Devojcica mi je bila sve. Moja radost. Bunar neiscrpnih zelja, bila je moj mocan, tezak i novi zivot.
Seti se svojih prvih koraka, seti se svojih nemira…oluja … seti se svog besa I nemoci, mrznje koja se zacne u delovima tvojeg srca, seti se ljubavi koju ti darivam. Koju ti godinama darivam, mocnu I slavnu. Kao sad sto je osecas I vidis.
Seti se…
Prorocica:  Majka nasih zivota, bila je zena, bila je sudbina za koju smo se vezali davno pre rodjena, bila je gospodarica I cuvar nasih dusa, hranila nas novim nadama I mogucnostima.                                                                                                                                                                                                                 Izrazitno zgodna, lepo vajanih nogu sudbina je nosla kracu plavkastu haljinu, koja je otkrivala svu lepotu zene. Sav zivot skrivao se u njenim plavim ocima. Hitrim koracima prisla je mojoj razigranoj dusi I vratila je smirenu na mesto njenog puta tu do mog srca, kao da mi sapce uspavanku umirila mi srce te sam usnio cudnovat san.
Seti se:                                                                                                                                                                                                                                                 Pricala mi prorocnica.                                                                                                                                                                                                                   Svrha zivota jeste zivot sa smislom.                                                                                                                                                                                                     Ja ti dajem smisao I zivot, a ti trazi svrhu svog zivota…ja samo zelim da se bavis mislima koje njeguju vrline.                                                                                                               Marljivost, samilost, skromnost, strpljenje, postenje, i hrabrost… nabrajala je, - jer zivot pun vrlina je zivot s smislom.
Prolazila je prorocnica kao misao, kroz moja secanja i osecanja i darivala je nove boje i potrebe da ostvarim svoje snove kroz  muku I nepravdu, svojom skromnoscu, svojim postenjem I svojim radom, strpljivo cekajuci svetlo na svom sudbinskom putu zivota. Primetio sam kao devojcicu drzim za ruku, I svojim ocima celivam radostan njenu njeznost I njenu radost.     Ja sam tek zaceta tvoja, i ja … moj oce budim te iz losih misli I jos losijih dela, na ovom putu mene ces ljubiti I nemir moj, nauci ces da prastas I da stvaras… da mislis…jer… ?                                                                                                                                             Misli stvaraju dela.                                                                                                                                                                                                                             Dela formiraju navike.                                                                                                                                                                                                                   Navike grade krakter.                                                                                                                                                                                                                       Karakter oblikuje sudbina.
Izgovarala je  devojcica reci kao da ih recituje… a ja sam sve dublje tonuo u miran san nemajuci vise potrebe da u sebi ubijem sebe.
-      Danas:   -       Pronasao sam ono sto zaista volim da radim.                              
-      Danas:   -       Ne zalim za svojom prosloscu, izvukao sam pouku iz nje.  
-      Danas:   -       Zivim jednostavno I mocno.
-      Danas:   -       Zivim u bogastvu svoje maste, a ne u bogastvu svojih uspomena.

                                                                                 (neven  2012)
Nazad na vrh Ići dole
neven

neven

Muški
Broj poruka : 3
Godina : 59
Location : Indjija - Novi Slankamen
Datum upisa : 09.07.2013

Strahovi Empty
PočaljiNaslov: Branka    Strahovi Icon_minitime29/7/2013, 2:17 pm

Branka..!

Branka..!

Pomalo usnula spustila je Branka glavu na mekan bolnicki jastuk I sklopila oci I duboko uzdahnula parajuci bolesnu tisinu ustajalog bolnickog mirisa.Sutjeli smo.Ja ne znajuci sto joj reci.Ona mene ne zeleci nista pitati.Nije Branka bila lepa devojka. Uvek mrsava I sutljiva I njezna.Kad je setala isla je lakim leprsavim korakom, a kad bi potrcala bila bi lahor dodira tisine I leprsave crne kose koju je vesto vezala u repic.Nije se Branka cesto smesila, I ako je njen osmeh bio mio I radostan, I tad bi bljesnuli kao biseri njeni zubi u mek zvizduk divljenja novom danu.

-Zavrsio je poslednji dopodnevni cas nase stare gimnazije, koja kao da se tuzna nakrenula zbog starosti I takva, sva u raspadanju davala je vecnost u smehu I zvizducima uvek novim generacijam djaka.-Pozvan sam kod direktora Milana Tutuka: - Poslije kraceg obaveznog predavanja,- da se moram popraviti, uozbiljiti u ucenju I ponasanju, I par ispricanih viceva radi opustanja: - rece tuzno: - -Nevene, zvali su iz bolnice:-Branka zeli da te vidi:Plakao je, direktor Tutuk je plakao,- kako ce lepo to da zvuci kad ispricam drustvu, pomislio sam. Zacudjen gledao sam u tu tocku, ne mnogo zainteresovan…-I….Pitao sam.Sta..I.. Ti si njoj na usnama, kad je svesna I kad je u komi,- tvoje ime sapuce.Odnesi joj malo radosti, budi bar ovaj put covek: - rece direktor.

Sta da ja radim?Sta ja znam ?Zbog cega ja ?

-Samo budi kraj nje:-Sutra ne dolazi na casove, odmori I preksutra. – Budi kraj nje.Skrivao je pogled, I suze. Skrivao je direktor, kao svi ocevi,- tugu.Prkosno! Zeleo sam da ga odbijem..

Ostavi stvari ovde, u mojoj kancelariji: - I gubi se seronjo, I da znas za one neopravdane sate jos cemo razgovarati.

-Vise od godinu dana Branka je bolesna. A zadnji meseci ni hemoterapije joj nisu pomagale. Danas je amo senka, odzvanjale su direktove reci sumornim I praznim bolnickim hodnicima, dok sam trazio razlog da nestanem.Bez reci su me pustili u njenu sobu. Eh, bas veselo pomislio sam.Stajao sam, I gledao je:Uzasnut.!Zgrcio mi se stomak.Gde je ona devojka kojoj sam kosu cupkao, koju sam zadirkivao virkajuci pod suknicu--Video sam samo samo pokrivac I glavicu bez kose. Osecao sam uzasan smarad lekova. Muka mi je. Zeleo sam otici.-Video sam njene mutne oci.Gledale me tuzno I dozivale.A, ja, sramio se sebe I vlastite gadljivosti. Primila me za ruku I gledala, dugo, dugo, dugo me gledala.

-Molim te Nevene..-Ne daj…Da umrem.

Uzasnuto sam svatio da se bas to moze desiti.Oteo se moj uzdah. – Poceo sam lagano pricati, da nema sanse, da ja to necu dati.“Ma ni slucajno, Branka, necu ja to dati”. Pricao sam kako to nema smisla I ostale gluposti. Reci su se utapale jedna u drugu, jedna za drugom, bez veze,-totalno bez veze.Nisam primetio da je zatvorila oci I usnula.Nastavio sam drzati je za ruku. Nastavio sam pricati,- satima pricati. Izmosljao price, obecavao. Molio je. Kunio se u ljubav, u svetlost, u svoje oci.A ona usnula:A ja sretan, - Ja cu je izleciti ako doktori to ne mogu, ako neznaju. Izmisljao sam pricu o nekom novom leku, dok je njena ruka snila u mojoj ruci.Branka je spavala, nekim svojim mirnim andjeoskim snom. Jos mi je samo rekla, a ja njoj obecao: - Necu ja umreti Nevene, ne dok se ti secas, uspomenom svojom na mene.- Ziveti cu radosna bas kao sto i jesam.- Nevene, Nevene radosno je bilo gledati te..

Nisam plakao, nisam majke mi. Sestre kazu da su me nasle glavom naslonjenom na njene grudi, Da je njena ruka drzala moju. Da sam potom dugo mrtvu je gledao I samo ponavljao. –Vidite smeska se!Da su me jedva od Branke odvojili. Da sam bez reci izasao…Da sam istrcao.

-Uleteo sam u prvi kafic, I poceo sam piti konjak za konjakom, onaj “Badelov”. Jos I danas mu osecam oporan ukus u ustima. Promenio sam drugi kafic, I nastavio sa konjakom. Tako sve do kuce, ceo dan I noc. Na skolskom igralistu sam povracao I plakao. Vrteo se svet oko mene, ja se vrteo oko sveta. E, TUGO.

Uzdahnula je tri puta Branka I umrla. Ko da je nesto puklo u njoj. Cuo sam kako ispusta vazduh. Znao sam otisla je. Slusao sam je kako se smeje, dodirnula mi srce I usne I otisla.Branka…

- Tog dana upoznah, smrt, I kasnije cemo se mnogo puta susretati, rukovati I diviti jedno-drugom, oboje prizeljkujuci jedno-drugo.- Tog dana, sa nepunih 16 godina je moje prvo pijanstvo.- Tog dana postao sam zreliji, I nedugo po tom napustih svoj dom.- Sahrani nisam prisustovao, niti celu nedelju isao u skolu.- Nikad nisam zaboravio.
(neven)
Свиђа ми сеДодај ком
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Strahovi Empty
PočaljiNaslov: Re: Strahovi   Strahovi Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Strahovi
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Naša autorska dela- piše se i čita u temama ispod naslovne :: Proza-
Skoči na: