Jela Spiridonović Savić

JELA SPIRIDONOVIĆ SAVIĆ
(1890-1974)

Jela Spiridonović-Savić, pesnikinja i prozni pisac, rođena je u Šapcu, 11. januara 1890. godine, u uglednoj lekarskoj porodici, od oca Mihaila i majke Olge. Njeni preci, po očevoj liniji, bili su Grci iz Atine. Tačnije, oko 1830. godine, njenog dedu Janju Sklepasa, tada desetogodisnjeg decaka, zajedno sa grupom njegovih vrsnjaka — oteli su Turci. Posto se sudbina sa njim gorko poigrala, posle mnogo suza, lutanja i strahovanja, put ga je doveo pred konak Kneza Milosa i Knjeginje Ljubice u Kragujevac. Tu je, mudroscu, miloscu i dobrotom Knezovom receno da "Grce" postane "Srpce", pa je od Janje Sklepasa postao Jovan Spiridonovic. Ime Jovan nije nikada uz njega priraslo, pa je celog veka ostao janja, a u prezimenu je sacuvana uspomena na oca Spiridona. Godine 1840, sa diplomom majstora, na kratko je skoknuo do Atine, tek toliko da ga zelja za rodnim krajem mine. U Beogradu se ozenio Jelenom, sa kojom ce izroditi petoro dece — dve kceri i tri sina. Posle smrti 1888. godine, ostavio je imovinu vrednu vise hiljada dukata i ime dostojno postovanja i ugleda. Na mermernoj ploci, postavljenoj u auli Narodnog pozorista u Beogradu, urezano je njegovo ime kao velikog priloznika.

Jelin otac, Mihailo Spiridonovic, rodjen je 1848. godine, bio je najmladji sin Jelene i Janje. Posle zavrsetka Velike skole u Beogradu i diplome filozofa, doktorirao je medicini u Becu, oko 1880. godine. Po povratku u zemlju, bio je postavljen za okruznog fizikusa u Sapcu, gde ce ostati do smrti, nepinih 30 godina. Po spremnosti da se bolesnicima uvek nadje u nevolji, nazvali su ga "sirotinjska majka", ali ga to nije sprecavalo da sa puno entuzijazma ucestvuje u kulturnoj izgradnji Sapca. Pisao je brojne radove iz kulturne istorije, higijene zivljenja i medicine, a bavio se i knjizevnim radom, pisuci pripovetke. Umro je u Sapcu 1908. godine.

Uz roditelje Olgu i Mihaila, Jela je rasla kao srecno dete, okruzena ljubavlju i paznjom. Osnovnu skolu i Gimnaziju zavrsila je u rodnom Sapcu 1906. godine, a potom je dobila vrhunsko obrazovanje na francuskom koledzu u Trstu, da bi studije filozofije nastavila u Becu, Njujorku i Milanu.

Udala se za inzenjera Vladislava Savica (1873—1957), zagovornika socijalistickih ideja i osnivaca Socijalisticke stranke Srbije, 1903. godine. Studirao je politehniku u Cirihu, Parizu i Londonu, tecno govorio pet stranih jezika i bio specificna i visestruko angazovana licnost ondasnje Srbije. Kao inzenjer, radio je na podizanju elektrana (Leskovac) i trasiranju pruga (Kavkaz); bio je stalni dopisnik Ruskog slova, londonskog Dejli telegrafa, milanskog Korijere dela sera i francuskog Eko de Pari; kao novinar ili politicar boravio je u Rusiji, Londonu, Njujorku, Becu, Minhenu i Trstu; bavio se publicistikom, prevodilastvom, naucnim i knjizevnim radom (pisao je romane i drame).

Jela je bila aktivan clan medjunarodnog Pen kluba u predratnom periodu, a posle rata i clan Drustva knjizevnika Srbije.

Oglasila se prvi put 1919. godine zbirkom pesama Sa uskih staza, koja je posvecena prolecu, budjenju erotskih strasti i zudnji za beskrajem. Vreme o kome peva je tesko, poratno. Obdarena retkim senzibilitetom i filozofskim umom, okrenula se od ove teskobe misticnom prostranstvu:

I ponesi me,
ponesi tako, u sjajnom
dugom putu
tvoga zlaćanog zraka,
o, Sunce,
Svetlosti moćne
vodi me
iz Carstva mraka.

Sunce

Usledio je lirsko-epski spev Pergamenti, koji je objavljen 1923. godine i koji, kao svaki ep, ima svoju pricu. Monah Stratonik, trazeci leka svojoj nesanici i strahovima pronalazi prevodi pergamente pisane srpsko-slovenskim jezikom, rukom raba bozjeg Rastka, najmladjeg Nemanjinog sina, u monastvu nazvanog Sava. Kovceg sa pergamentima Stratonik je pronasao u pepelu Manastira Sv. Simeona, koji su Turci zapalili 1814. godine, zbog Hadzi-Prodanove bune. Sa zgarista manastira, djak Jeronim, brat Pajsije i predani Stratonik, "nose tri svetinje nadjene u pepelu: pergamente, kandilo i ikonu".

Pergamente je, 1927. godine, na italijanski preveo Umberto Urbani, sa opseznim predgovorom Franceska Babudrija. Poeziju Jele Spiridonovic-Savic Babudri dozivljava kao intimni konflikt ljudskog duha koji je "stvoren jacinom emocija i snagom volje da se dosegne bezgranicno." Njena poezija je savrsena sprega umetnosti i filozofije. Babudri istice epizodu u kojoj monah Sava, utemeljitelj srpske crkve, u Manastiru Vatopedu 1194. godine, jedne noci otvara vrata zalutalom i ranjenom Barbarosinom vojniku. U ocima umiruceg Sava prepoznaje princa Gilberta i sa njegovih usana cita poslednju ispovest. Iz tronutog monaha Save pokuljase stihovane misli:

No jednog dana kroz vekova osam,
ja narode vidim, međ njima Britone,
plavi, isti takvi kao i ja što sam,
dolaze da dele s vama čase bone...

najbolju će decu britanskih sinova
progutati bliskog Helesponta vali
Tvom narodu Život počeće tad s nova,
vaskrsnuće opet stari Ideali.

Pesnicka zbirka Vecite teznje objavljena je 1926. godine, sa predgovorom Jovana Ducica: "... Jela Spiridonovic-Stana se odvaja sadrzinom od svih mladjih, cak i najboljih... Ja volim njenu religioznu i duboku inspiraciju... Put ove pesnikinje nije zavrsen. Ja verujem da ce on biti sirok, i pun iznenadjenja." Ono sto je zamerao mladjima — slobodan stih, razvucenost i verbalizam, Jeli nije pripisivao kao manu.

Prema oceni studioznog analiticara Radomira Konstantinovica, pesma Žena iz ove zbirke, po svojoj stilskoj jednostavnosti i simbolici, spada u red najznacajnijih Jelenih ostvarenja:

Žene,
sve one nose krvavi krst,
crveni krst
materinstva.
Sve one nose plamenu zvezdu
sa Istoka.
Zato su njihove
oči čudno duboke:
krst udubljuju.
Zato su njihove oči
pune svetlosti:
zvezde odblesu.
Al oko usana
lebdi im nešto detinje,
što se ne buni
na krst
i ne čudi se
zvezdi.

U 1939. godini objavljene su Jeline pesme Jesenje melodije i prozno delo.

Zbirka pesama Jesenje melodije podeljena je u sest celina: Za mile mog srca, Pesnikov kalendar, Ka svetlosti, Cvetovi na vetru, Pesme paganske i Minijature. Jedina siroka i samilosna dusa za svakog je nasla mesta: za tihe i blede usedelice, monahe u uskim celijama, lutalice po dugackim putevima, hrabre mornare...

Miodrag Pavlovic, u svojoj Antologiji srpskog pesnistva (XIII—XX veka), nasao je mesta za Jelinu pesmu Februar iz ove zbirke, uz sledecu napomenu u predgovoru: "Na osnovu nasih antologicarskih lektira smatramo da treba za istoriju knjizevnosti  jos citati Jelu Spiridonovic-Savic...".

U Pripovetkama, Jelin pesnicki senzibilitet je nadjacao proznog pisca. Sve njene price zapravo su pesme u prozi, a likovi sa bogatim unutrasnjim zivotom i nabojem deluju sentimentalno.

Poslednja u nizu, u nesrecno ratno vreme, 1944. godine, objavljena je knjiga eseja Susreti. Izasla je u izdanju Srpske knjizevne zadruge, na cijem celu je za vreme rata bio tada vec vremesni knjizevnik Svetislav Stefanovic koji je novembra 1944. godine, u oslobodjenom Beogradu, streljan kao izdajnik. Godinu dana kasnije Komesarska uprava, na celu sa Djurom Gavelom, objavila je izvestaj Srpska knjizevna zadruga pod okupacijom, u kome je njen rad okarakterisan kao "nedostojan, nerodoljubiv, izdajnicki". U izvestaju, na listi honorara primljenih od Srpske knjizevne zadruge, medju 54 imena autora, naslo se i ime Jele Spiridonovic-Savic. Danas vise nije od znacaja sto su na spisku, izmedju ostalih, bila i imena Sime Pandurovica, Todora Manojlovica, Desanke Maksimovic... Bilo kako bilo, glas Jele Spiridonovic-Savic je utihnulo. Neshvacena, skrajnuta i zaboravljena, okrenula se proslosti i imaginaciji.

Susreti su, zapravo, pretezno predanja koja je Jela, trideset godina, drzala na Kolarcevom narodnom univerzitetu u Beogradu: Religiozno osecanje i sadasnjica (1930), Rekvijem pesniku Rilkeu (1938), Fransi Zam, Isidora Sekulic, Geteov put ka svetlosti(1932), Tragika Nicea (1934), Desanka Maksimovic (1933), Fra Andjeliko (1934) i Znacaj unutrasnjeg zivota za razvoj licnosti (1935).

Predgovor knjizi eseja Susreti napisao je Todor Manojlovic, koji je istakao: "Sakupljeni eseji i prikazi gdje Jele Spiridonovic-Savic sacinjavaju jednu idejnu celinu vrlo osobenog, licnog obelezja i karaktera... jednu ispovest najprisinijeg verovanja, ubedjenja, pod vidom znalackih, najsolidnije dokumentovanih estetickih, kulturno-istorijskih i religiozno-filozofskih studija".

Ostala su dela u rukopisu, neobjavljena, koja se danas cuvaju Medjuopstinskom istorijskom arhivu u Sapcu: pesme Nemanjici (1941), poema Dnevnik pesnika lutalice (1942), bajke Izmedju sna i jave (1943), eseji Susreti II (1946), Pripovetke II (1949), opaske Prah s leptirovih krila (1950) i roman Zapisi pravednog Ilije (1954). Zasluzuju li da ugledaju svetlost dana?

Jela Spiridonovic-Savic je umrla u Beogradu, septembra meseca 1974. godine.


Branko Šašić
ZNAMENITI
ŠAPČANI I PODRINCI

SANJALICA

Ti stojiš na rubu života
kao na rubu šume
ogromni beli cvet;

i sjajem očiju tvojih
prodireš kroz sve magle
u čarobnog Svetla svet.

Ti čuješ Pesmu Sunca
i šarene cvetne korale
u kraljevsko — plavi dan;

i muziku svih zvezda,
magijsku Tajnu noći,
i ptice ti Let je znan.

Gorom te čekaju srne,
leptiri venac ti prave,
laste na ruke lete;

puti te daleki zdrave
jer ti si njihov ceo:
pesnik i veliko dete.

A promičeš ko vetar
kraj naših ulica, kuća:
usamljen, blizak i stran,

i nosiš naš zajednički život
ko zvezdanu zastavu sjajnu
dignutu u neba San.

I dok zanesen ideš
cvet zaborava niče,
gde tvoja noga kroči,

a večno cvetaju plava mora
tamo... iza zelenih gora
azurno za tvoje oči

te bezdane... bezdane oči.

S JESENI

Moje su ruže čekale gosta,
što nikada došao nije
i sad je svaka prignula glavu
te sa stidom bol svoj krije;

a zadnja lasta,
što prolete jugu
i poslednje Snove nam uze...

da Kaplje, što drhte na tananu listu,
znam ruže...
naše su suze.

FEBRUAR

Sam u snegu.
Zavejane sve su šume
i svi puti.
Sve okolo bela priča,
koja ćuti.

Al kad ovih snežnih brda sa obronka
viđah svetlost,
tada hitah ljud'ma dole.
Neki od njih, zvuke moje harmonike,
kažu: vole.

Provedemo zajedno noći.
Potom žurim jutrom dalje.
Sa iskrajka, moj im glas još 'Zbogom' šalje.

Nekad, kad sam već daleko,
tad se moja pesma često njima vraća.
Neki od njih rođena su moja braća.

Poznamo se i u zimskom polumraku
po nekome nevidimom tajnom Znaku.

Sam u snegu.
Zavejane sve su šume
i svi put.
Sve okolo bela priča, koja ćuti.

RASTKO NEMANJIĆ

II
Ne ko državnika umnog il prelata,
s palicom u ruci, silnog i u moći,
no kao velikog i ljubljenog brata,
što zvezdanim srebrom sija nam u noći.

Ne što od mramora zida katedrale,
da budućnost ime Nemanjića znade,
no onaj, što noći goreti mu znale,
boreć se s Nemirom teškim duše mlade.

Volim Te kad žudan visokog si Leta
al neukim krilon poletela tića.
Ja priklanjam glavu ispred Lika sveta
ali krvlju volim Rastka Nemanjića,

što u miru sluti, gde Nečujno zove,
u ćeliji trpi, al... i sneva Snove.

POCERJU

Svakog proleća
vidim tvoje voćnjake u cvetu.
O behari snežni,
nekad ste ko beli leptiri u letu
sletali na moje raspletene kose.

Je l' Pocerje voćno
da l' i sada vetri krunice ti nose
na Mladosti čela?
Gde je, gde je ona raskrsnica bela
kud proleće ode?

Raskošni voćnjaci moji belocvetni
gde su oni dani kada besmo sretni...
Kud detinjstva ode svih Snova i Bezmerje,
ti ćeš možda znati zeleno Pocerje...

I u snima čujem kako vetar niše
tvoje bele krune,
kako tanko trepte ko srebrne strune
i iz njih se tad izvija draga stara melodija:

— Ti naše si negdašnje dete
mi te još jedini znamo,
i iza šuma, reka, isto te čekamo,
kao nekad davno,
da behare bele laki vetri nose
i zaveju tvoje bolove i kose...

PERGAMENTI (odlomci)
(Našao i preveo brat u Hristu Stratonik)

našem Isusu Hristu.
U manastiru Vatopedu
Godine 1194. u Gospodu

Gospode, sedam godina je prošlo,
sedam godina dugi,
a ja ne prođoh
kao drugi
u svoj Tvojoj Slavi
još mi se ne javi Ti
Gospode... (...)

I onda jedne noći
u svetoj samoći
čuh tihi Glas,
ko golub beo,
mekani ceo
ko paperje bele ptice:
"Pokri tvoje lice
i zaboravi sebe.
Ako budeš uvek
čekao Spas za tebe,
i kružio uvek
oko tvoga Ja
ko soko oko kule,
a ti zbaci crnu rizu,
eno,
gradovi su blizu
a ti znaš put…

Ne misli, Mili, da sam krut,
no treba da vidiš
u tmini svetli prst,
i saznaš:
da nositi Krst
znači veliku Slavu. (.........)

Zaboravi na sebe
i spas sopstvene duše,
i dok narodi se u neznanju
i crnoj mržnji guše,
i jedan drugog goni,
i jedan drugog ruši.
Ti u tvojoj ćeliji uskoj
piši proste
večne reči,
što od duše idu duši...

Vekovi će proći
i ljudi će novi doći
i reći:

"Koliko vremena već prohuja"
a voleće uvek ko i stari
samo proste, iskrene stvari:
miris cveća,
poj slavuja,

Ti budi
ta iskrena prosta Reč,
pa u mesto brige
za dušu svoju
i večna neba,
ti čini
što drugome treba:
leči gde boli,
i voli.

To ti je moje
celo zaveštanje.
U ljubavi je najdublje Znanje."

I ja sedim u ćeliji uskoj
i pišem s dana na dan
dok mi Lepota
prozore pljuska,
ja sam kao malena zlatna ljuska
a život je sav ko San.

I pisaću tako dan po dan,
slagaću atom na atom,
da li ću ikad postići
da sagradim Ti veliki dom,
ogromnu katedralu?

Ti vidiš, Bože,
sposobnost mi malu
a veliku Ljubav moju. (...)

Ali u samoći
ja čujem pesmu drugu:
"Od ciglo jedne linije
i od ciglo jedne boje"
a za njima
oči Tvoje
stoje
i gledaju me blago.

"Nije u bojama varljivim
no u Jezgru moja slava,
boje su San, sine,
a Ja Java...."

Ja u tišini živim u ćeliji uskoj
a napolju prolazi Vek
sa suzama,
bolom i plačem…
i jure braća moja mlada
sa kopljima i mačem.

A ja za drugi šum ne znam
do kad prevrnem tiho list
i ko neispisan kad je on,
nek bi mi život bio čist...

Okrom slova u Slavu Tvoju
da ne poznam nikad drugu boju
šarenog duginog kruga. (...)

Jutros dok pisah
u Slavu Tvoju
brat Roman uđe
u ćeliju moju
i reče:
"U Hristu brate,
za tebe život ko reka teče,
mirno ti jutro,
mirno ti veče.

A mene sažiže plot
ta da sam poslednji skot,
ne bi mi teže bilo;
ko ogromno žeženo krilo
sve plameni me pale,
gde su te Milosti
sad da me žale.

Evo ti ovih nekoliko reči:
O kad bi to samo
moglo da izleči
to mučenje
to kidanje ploti:

Fatalan

TI si Bič
kojim večni šiba
polovinu čovečanstva...

ti kula si na brdu gore,
kojoj pristupaju samo
oči u Ekstazi,
ti Ambis dubok jesi
u koji se slazi
s osmehom na usnama.

Ti si Svetlost,
Bol
i Tama.

Ali ti nisi samo Bič,
no i Služba,

kako je topla
i slatka družba
s tobom...

Ko sagleda samo
tvoje meke oči
zna da se i tvoja krv toči
u pehar tako rado,
i nosi u ruci
ko vino mlado
i moli pruža:

"Pij,
pij do dna iz ove čaše..."

O nije tragedija
to što si Bič
no baš ta predana Služba
da je družba
s tobom
tako slatka i meka (....)

Ti zlatni si ključ
Kapije zatvorene;
ti srebrna struna
na harfi što jeca;
belokosni čardak
u dubokoj gori
kome kolenima se hodi.

A tvoja ruka vodi
i ubija
u isti mah.

Ti si gubljenje,
stapanje,
poslednji dah...

Kolenima se tebi hodi
i prilazi
s očima u Ekstazi...

I tad postaješ
abonosni čvrst
teški i crni
Krst.

A duše pod Tvojom vlašću
mole, preklinju sve:
„O raspni,
raspni me...!"(......)

Sinoć naučnik iz Aleksandrije
prođe kroz naš mir,
i kao gosta primi ga
naš skromni manastir.

Nemasmo jestiva mnoga
ni mirisnih vina grčkih,
da gosta pojim,
te ga počastih, Gospode,
ja grešnim duhom svojim.

Stidim se toga čina.

Celu noć provedosmo
pretresajuć
Plotina i Avgustina.

Ti znaš, Gospode,
moje znanje,
i siromašno sve imanje.

O, kako sam samo smeo
ambiciji dati se ceo
da izgledam učen pred njime.

A Skrušenost moje je ime.

Da, Skrušenost moje je ime,
a noćas ja sam smeo
da se pokažem ceo
u svojoj nadutosti.

Šta vredi
Samoća moja,
molitve,
bdenja,
posti,
kad izgubim prostotu duše svoje.
O Gospode,
a oči su duhovne moje
Blagoslov Tvoga Vida.

Obraz mi rujan sav od stida
zbog nadmenosti moje (.......)

No Apostol lepo veli:
"I napinje i nadima znanje
i gura dušu tako
u ponor, očajanje..."
Ono uliva kult sebe

i zatvara srce u kulu
bele slonove kosti
cenjenje sebe,
služenje sebi,
služba je bez Milosti.
Sotonska reč je
Ja znam,
i znanje sve imam...

U noći dok žižak
na stolu mi tinja,
i ja slažem reč po reč,
i kičicu kvasim u zlato novo,
i krasim prvo slovo,
iz dubine moje opet
ko da čujem Večnog Glas:

"Ko, Mili, Spasa hoće
ne jede slatko voće
divljenja i priznanja,
bližnjih svojih...

No nag on stoji
na bregu
ko zimski jablan na snegu
sam...
i čeka.

Ostavi sve
i naći ćeš sve.

Zaboravi čula, sujete pir,
i u dušu
sać će ti mir..."

Moj žižak se polako gasi,
al iznutra
Svetlost se pali.
O, Gospode,
kako si milostiv, velik,
a ja mali... (....)

Izađoh u vrt,
uz kiparis visok nazreh
da crna senka stoji,
ah, to je brat Sergije,
što noću zvezde broji.

Brat Sergije je Milost
našega Manastira,
on je srebrna žica
na kojoj Gospod svira
svoje najlepše Pesme.
On ne spava skoro nikad,
najteže postove posti,
ko pergament mu je lice,
ispale jabučne kosti,
al sav je u Milosti.
Blaženi brat Sergije.

I ja mu priđoh:
"Bog nek je s Tobom,
u zvezdanoj noći, brate!"

"Bog s Tobom, u Hristu brate,
Neka te Milosti prate
Najvišeg vazda..."

Ti uvek zvezde gledaš,
pa zar se ne bojiš brate
da ne izgubiš očnjega vida?

Ne, više se ne bojim.
Gospod je srušio zida
između Njega i mene,
ni mrke sve koprene
slepila spoljašnjeg vida,
sad kad više nema zida,
ne bi mi sakriti mogle
Svetlost veliku moju.

A za tu Svetlost
ja nemam reči,
kičica nema boju
zato udubljujem dušu svoju
gore u zvezde.

Između njih i mene
postoji čudna veza:
one su ko zlatan vetar,
a ja ko tanka breza
koja se povija.

One su svirača ruke
na nevidljivoj harfi
a ja melodija...

I svaka od njih sija
i gleda u srce moje,
tamo gde sveće stoje...

Bezbroj, bezbroj sveća,
a svaka se od njih seća
da je nekad gore bila,
a sad je svaka od njih
sklopila zlatna krila,
i čeka...

Čeka Čas,
veliki Čas,
za sve nas :
Kad se duša tela oslobađa
i u Večno rađa.

AUTOPORTRET 1933

Malo umorna; tihi bol u oku.
Sve je San bilo. Sve bez ostvarenja.
Sve šarene samo fantazije krilo,
pa ipak sve je tako divno bilo.

http://www.poezijasustine.rs/jelena-spiridonovic-savic