LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Јован Дучић "Благо цара Радована"

Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 5:20 am

Јован Дучић

БЛАГО ЦАРА РАДОВАНА

О СРЕЋИ
(глава I)


Свака је филозофија тужна. Ако говорите дуже о срећи, ви ћете се напослетку осећати помало несрећним. Нема ниједне велике истине човекове о којој се сме до краја мислити без опасности за своју мисао: ни о религији, ни о љубави, ни о смрти. Све што је дубоко, изгледа на дну тамно и невесело; и ни у један се понор не даје дуго гледати без вртоглавице и ужаса. Колико више размишљате о животу, све се више отварају његове заседе и показују његова беспућа. Зато ако пуно говорите о несрећама у животу, најзад више не видите живот него несреће. – Одиста, човек живи целог века у небројним опасностима, али ипак се догађа да велики број људи проживе цео живот не дочекавши никакве нарочите несреће. Чак многим људима протече живот као лепа река Аретуза, која је најпре имала свој извор у Пелопонезу, а затим несметано пронела своје слатке воде кроз цело море до Сицилије, да исто тако слатка избије онамо из новог извора. Ужаси живота постану једним делом наше судбине само ако су у њих нарочито удубљујемо. – Има блаженог света који не верује у зло, а има и других људи који нису никад веровали ни у несрећу; међутим, ни једни ни други ниси тим изгубили више него они који су сва зла премерили и све несреће пребројали. Напротив, многе несреће не бисмо можда ни избегли да смо на њих дуго мислили, као што је случај да човек добије баш ону болест на коју највише мисли. – Многи се људи туже да им прође цео век тражећи животу његов смисао, који, ако уопште постоји, и није другде него у самом тражењу. Ко смисао живота није тражио, тај није живео; али ко га је тражио, тај никад није био довољно срећан.

Срећа, дакле, није идеја него илузија, пошто срећа није ствар разума, него ствар уображења. Зато човек верује да је срећан и кад није срећан. Али и несрећа је тако исто утопија као и срећа, јер на стотину несрећа има извесно половину измишљених и уображених. Зато се може говорити само о том шта може бити предмет среће или несреће, али се не даје говорити о томе ко је срећан, а ко несрећан. Ко мисли да је срећан, он је одиста срећан. Немогуће би неком било доказати да није срећан само формулама или доктринама о срећи. Међутим, измишљена срећа или уображена несрећа, то су ипак потпуне стварности: јер могу трајати целог живота, и јер је сваки човек уверен у оно што осећа и кад није уверен у оно што мисли.

Најмање су срећни они људи који би имали све разлоге да буду срећни. Има људи који су господари златних рудника, а не осећају се срећним; а има људи који се не осећају несрећним ни после каквог случаја који би други сматрали катастрофом људског живота. Значи да је срећа једна ствар мишљења, и да сама за себе ништа не представља. Срећа, то је ипак само једна фикција. А ако срећа постоји, онда је она само у жељама, јер је жеља покрет и акција, значи једини живот и једина права радост. – Неоспорно, има и људи који не умеју бити срећни ни са ма каквим врлинама, или ма коликим богатством. Има и људи рођених за несрећу, као што су други рођени за музику. Треба имати некакав таленат за срећу, као што треба имати пуно душе да се буде истински несрећан. Мали људи могу бити срећни, али мали људи не умеју бити несрећни.

Богатсво није главни услов за срећу, ма колико изгледало да јесте. На лепим сребрним монетама Фокеје и Митилене, стајали су рељефи богиње Афродите и песникиње Сапфе, као да је тиме речено да изнад среће у богатсву, стоји ненадмашна срећа у љубави и лепоти. Али лепота и љубав, то су среће које нису довољне бедном човеку, јер је он уплашен и престрављен животом откад је почео да ходи по сунцу. Зато је увек и мислио да је злато једини извор сигурности за његов живот. – Извор сигурности, али не и среће. У природи је човека да кад мисли, он мисли само упоређујући, и не постоји мисао друкчије него према аналогији. А материјално богатство је баш нешто што се најлакше упоређује са другим богатствима, али и које у тим поређењима само губи. Зато материјално богатство не може никад бити пуном срећом. Само срећа усамљена, недељива, неупоредива, и срећа која стоји по страни свих других човекових благодети, то је срећа свих срећа, средишни нерв наше љубави за живот, права човекова илузија о судбини. Таква недељива срећа јесу геније, храброст, част. Недељива и неупоредива срећа јесте само слава.

Све су велике среће случајне, и нема човека који је измислио једну срећу. Није тачно речено да је сваки човек ковач своје среће; тачно је, напротив, да је човек увек сам ковач своје несреће. Јер од хиљаду несрећа има само једна која нас сналази од Бога, а то је смрт, иако смрт није несрећа, или бар не највећа. Све друге беде су дело човеково, чак и сама његова болест. Зато ако су среће случајне, несреће нису случајне. За сваку нашу несрећу крива је или наша лакоумност, или наша гордељивост, или наша глупост, или наш порок. И за физичке болести су криве само наше духовне болести, нездраве и порочне мисли. За несреће новчане, крива је или наша лакоумност или наша сензуалност. Чак и човек који је прегажен на улици може најпре да криви себе а тек онда да криви другог. – Зато човек кроз цео живот чини себи самом више зла него добра. Што успемо нашом памећу, покваримо нашом ћуди; а што успемо нашом добротом, упропастимо нашим пороцима; и, најзад, што постигнемо својом мудрошћу, изгубимо нашим темпераментом. Јер има нешто јаче и пресудније од свих наших сила, а то су наше слабости. – И антички свет је знао за непријатељство човека према себи самом. Лукреције, велики песник говори на једном месту о нередима у души човека, којих набраја пет: охолост, разврат, раздражљивост, раскош, леност. Одиста, сва мудрост човекова треба да служи само томе да сам себи не прави зло. Треба се чувати више себе него свих својих злотвора. Човек који за своје несреће криви другог, већ тим показује да је или малоуман или кривоуман, чак и рђав. Наука о томе како треба мислити, логика, и наука како треба бити добар, морал, и нису стварно ништа друго него учење како да човек сам себи не искива несреће и не ствара непријатеље.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 5:24 am

О СРЕЋИ
(глава II)

Одувек су људи сматрали да су среће, велике и несразмерне човеку, божанског порекла, а да су и велике несреће само казне Провиђења. Једино су мале среће сматране за дело човеково, а и мале несреће су сматране само човековим сопственим погрешкама. Јер у дну сваког великог случаја лежи једно чудо, а ниједно право чудо није умео човек да пропише самом себи. – Ни несрећа не иде на сваког човека, као што болест не иде на сваку крв. Затим, мада је врло мало људи истински срећних, исто је тако мало људи који се сматрају истински несрећним. Изгледало би као да се цео живот и не састоји једино од срећа и несрећа, него као да по средини има још једно нарочито стање које човек подиже и изнад свих срећа и изнад свих несрећа. Јер је несумњиво: нема ниједне велике среће без једне велике обмане.

Оријенталци иду за судбином, а западњаци за идеалом. Али је сваки човек, без разлике, уверен да не може избећи својој судбини, било да њу приписује само случају, као фаталисте, или вољи божјој, као људи који верују у Провиђење. Сваки човек може да увиди како треба да се одрекне хиљаду малих срећа па да дође до једне велике среће. Као да је срце човеково створено за један велики ударац; јер, неоспорно, има само једна велика срећа у животу. Сваки човек може наћи један једини свој дан када је одиста осетио највишу срећу коју је човек икад може доживети. – За велике духове и за велике душе нема среће без величине; али нема ни величине без свог сопственог дела. Права велика срећа то је успех сопственог дела. Свака велика срећа без нашег дела, то је само велико чудо, и то божје а не човеково. Је ли икад било силнијег крика обичне људске среће него крик Ксенофонтових војника: море! море! Али нарочито је ли било потпунијег усклика једне више среће него узвик Колумбових морнара: земља! земља!

Злато и таленат не могу се сматрати срећама у човековом животу: јер је злато често било повод за несреће многих богаташа, за извор многих њихових порока, и за узрок многих њихових злочина; а и човеку је његов таленат често учинио толико зла колико и добра. Чак је било неколико великих талената у историји који су били права несрећа за човечанство. Свакако, човек носи све своје у себи, што је било још и римска идеја. Катон је оставио поносним стоицима ову сјајну и горду изреку: “Оно што немаш, зајми самом себи.”

Човек и не зна шта је права срећа ни права несрећа. Свако о срећи има различно мишљење, према добима живота, према својој култури, или према свом сталежу; а несреће су опет толико неизбројне да ниједан човек није у стању да их замисли све уједно. Човек зна само за дубину и горчину несреће коју је сам доживео као и за тежину болести коју је сам преболео, али нико не зна несреће ни болести које други подносе. Дарвин је говорио да човек не би имао ниједан дан задовољства кад би знао шта је смрт, толико би идеја смрти била поражавајући ужас за људску памет и срце. Могло би се рећи и да човек не би имао ниједан дан среће кад би знао за све несреће какве постоје око њега и од којих пате други људи. За мене је највећа слика несреће један човек истовремено стар, болестан и сиромашан. Старост и болест и сиротиња, уједињене, то су неоспорно највећа и коначна катастрофа једне људске судбине. Нико не би могао класификовати све несреће. Има здравих људи који су несрећни због болести својих ближњих; а затим људи одиста вечно убогих и вечно запостављених, и људи који слабо или никако не остваре у животу оно што хоће. Има и огромни број света који целог живота раде само за друге, било за туђинце или за своје, и то раде више него што имају и снаге и здравља. Постоје најзад, и жртве својих сопствених порока: претеране амбиције, огорчене сујете, крволочне зависти, безумне љубоморе, одвратне ћуди, и нарави сваком досадне. Две овакве несреће у животу једног човека, то је већ читав пакао на земљи. Жена има да и поред свег овог евентуалног зла, поднесе још и тиранију мужа; и, још теже, тиранију деце, чак кад су та деца и најмудрија и најлепша. Све књиге на свету требало би да буду књиге утехе, толико има несрећних на земљи. Осим стварних несрећника, постоје и несрећници само по темпераменту; а то су меланхолици, који су многобројни. Стари су говорили да је меланхолија особина великих духова. Аристотел каже да су Сократ, Платон и Лизандар били меланхолици.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 5:26 am

О СРЕЋИ
(глава III)


Ми смо истински добри кад смо истински срећни. Несрећа квари срца и руши карактере. Ретко је било људи који су одолели отровима несреће и продужили да воле друге људе. Нарочито онај коме су други учинили несрећу, омрзне и недужне. Могу да не постану човекомрсцима само они несретници који своје беде не сматрају кривицом других људи, него само вољом божјом, што опет значи кривицом својом сопственом. Сиротиња је највећа несрећа зато што отрује човека таквим мржњама; а једна велика напаст човекова, то је што у несрећи добије рђаво мишљење о људима и погуби пријатеље. - Неоспорно, нико не може поверовати да је он сам узрок својој беди, а да су сви други заслужили добра која имају. И у средњем веку су сиромаси веровали у својим убогим предграђима да су им богаташи слали епидемије, што значи да ни у те побожне векове нису људи веровали да свако зло долази с неба. Само се у сасвим примитивном добу и на истоку блажено веровало да је неко богат само зато што је рођен под срећном звездом, и да заслужује пажњу и уважење само зато што је на њега изливена божја милост пре него на неког другог. У нашем добу се верује да је богаташ своју срећу отео од сиромаха, и да је зато срећа једних направљена од несреће других. Човек по једној слабости и сујети, све своје среће приписује само себи, а своје несреће приписује само другом: али што свако сматра као нарочиту неправду према себи, то је да се радује срећама других људи. У Риму се понављају сваком новоизабраном папи старе речи: нон видебис аннос Петри, што има стварно овај пакосни смисао: нећеш живети двадесет и пет година. Мали људи не знају да треба бити великодушан не само према несрећнима него и према срећнима. Извор несреће човекове лежи у његовом егоизму: у том што хоће да увек други ради за њега. Бегање од рада и напора, то је највећи мотив борбе у људском друштву. Не мучити се сам, а зарадити богатство; и постићи велико богатство, да би тиме постигао највећу сигурност; и то пре свега сигурност да ни доцније неће морати правити напор, пошто је напор највећа горчина људске судбине! Мржња међу људима је увек последица ове борбе ко ће кога потчинити, како би један радио а други уживао од туђих напора. – У овој исконској борби изграде се црте карактера друкчије код богатих, а друкчије код сиромаха. Богаташ је племенит из сујете и из страха, а сиромах је добар из побожности и из частољубља. Богаташ је духовно храбрији, а сиромах је храбрији физички. Богаташ нема интензивних радости као сиромах, јер живи без великих очекивања и снова; нема изненађења, живи без довољно идеализма, често блазиран и пасиван. Богаташ је первезнији, а сиромах чеднији, јер перверзија долази од пресићености и лености, а чедност долази од рада који је велики морализатор живота. Има сиромаха заљубљених у поштење и већма него други у злато, а многи чак изгледају манијаци частољубља. Поштењу се уче богаташи од сиромаха, јер се само на сиромаху да видети како поштење и срећа стоје независно од злата. Завист је особина убогих, а сплетка великог стила је особина богаташа. Ружне речи и груби начини су сиромашног порекла, али дубоке злоће и мрачне освете су богаташке. Сиромах је убог и у свима средствима борбе, као у свачем другом. – Највећу равнотежу карактера и највише витешке врлине давали су људи из славних историјских породица. Марко Брут и Катон Утички носили су имена двојице великих предака из краљевског и републиканскох доба. Скоро сви велики људи царства били су потомци великих предака. Аристотел је дао о племству ову дефиницију: племство значи наследство богатства и честитости.

Људи могу да несебично воле, али ретко несебично мрзе. Свака мржња је страх или завист. Мржња је најчешће страх, јер човек не мрзи него само оног кога се боји. Човек одиста храбар не мрзи него презире. У осећању мржње има унижења за нас саме, а у презирању има поноса и уверења да смо бољи и виши од оног кога презиремо, и да можемо без њега, и да смемо против њега. Никад мржња не долази из разлике уверења, ни из разлике моралних принципа. Прави виши човек не мрзи чак ни оног кога се боји. Мрзети веће од себе, то је осећање слуге према господару, а не господара према слузи; а мрзети слабије од себе, то је болест или пометеност. Мржња је, као и губа, болест убогих.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 5:28 am

О СРЕЋИ
(глава IV)

По средини, између отровне мржње и хладног презирања, има антипатија. Она је мирна, равнодушна, неизмењива. Она је, као и симпатија, ствар пре свега физичка; нема везе са разумом, а врло мало и са укусом. Антипатија је мрачна и инстинктивна мржња, а не разумна; и зато је јача од нас, и нико јој не може одолети. Кад такво осећање постоји између два човека онда су посреди или дубока расна мржња, или неопходна разлика свих елемената у карактеру; она је онда неодољива и свирепа као нетрпељивост између две зоолошке расе, можда и јаче. Најдубља непријатељства долазе од антипатије, која је несвесна и зато бесавесна. Нетрпељивост је у природи, и то не само у природи људи, него и у природи биљака, чак и у природи камења. Видео сам у Египту да су стари скулптори метали своје ствари од алабастера у нише од ћерпића, јер је алабастер брзо пропадао ако је био у ниши од камена. А зна се да има извесног цвећа које се не може ставити поред једног извесног другог цвећа јер оба брзо угину. – Много мање има у животу разумних мржња, него мржња инстиктивних. Људи добри и културни боре се да никад не дају маха овим нагонским силама; а рђави и малодушни људи, напротив, робују највише овим инстинктивним мржњама, постајући неваљалци у ситним пороцима, или јунаци у крупним злочинима. Има људи који живе због тих инстинктивних антипатија у крвавом непријатељству са другим људима, и када су духовно и морално упућени на заједницу са њима. Анализирајте сваку своју мржњу, па ћете је уништити самим тим што сте јој погледали право у очи.

Ми смо увек неправедни када мислимо и говоримо о другим људима, јер једне улепшавамо нашим симпатијама, а друге поружњамо нашом антипатијом, а обе су подједноко инстинктивне и слепе. Најбеднији је човек који живи у мржњама на друге људе; тај се први исече ножевима које је сам изоштрио. Мржње расту као пролетање воде. Нико не може задржати поплаву мржње ако човек пусти на вољу не само машти, него и најмудријем размишљању о човеку којег мрзи. Људство је мрзело вековима и у име саме религије, (која увек проповеда само љубав), и о којој се највише говорило и најдубље размишљало. Император Вителије говорио је да ништа не мирише на сунцу као леш непријатеља. Овакве мржње су биле ретке код старих Грка. Платон је говорио: ”Љубав умирује људе и стишава буре на мору; љубав успављује ветрове.” – Мудрац нема мржња. Наше мржње шкоде нама више него нашем противнику. Говорите рђаво о неком човеку пола сата, и ви сте после тога несрећни и отровани; а говорите пола сата о њему добро, и кад то не заслужује, и ви постанете мирни и блажени, чак и поносни на лепоту својих осећања, или бар на лепоту својих речи. Један услов среће, то је сугерисати себи љубав према непријатељу. Човек, истина, не може претворити своју према неком у своју љубав, али је може ублажити. Ако вам је неко учинио зло, сачувати се да га не омрзнете, јер ће вас мржња стати још једног новог губитка и новог неспокојства, и од непријатеља тренутног и случајног можете направити злотвора сталног и убеђеног. Укрстите мачеве и побијте се, али не из мржње према непријатељу, него из поштовања према себи. Љубав за непријатеља, то је врлина велика колико и само частољубље. Ако је она и против природе, спасоносна је, јер не даје мржњи да нам одузме очи, и да нас поведе још у веће зло. Кад буду људи више размишљали о својим мржњама, онда ће увидети да се и правим путевима може ићи ка срећи, и да свака тријумфална кола не морају ићи преко прегажених. Живот нас учи да су људи много мање рђави него што се мисли, али да су и много глупљи него што је могуће и уобразити. Ако човек својим непријатељима опрашта само њихову глупост, тим је опростио највећи део њихове злоће. Нема непријатељства разумног и племенитог, него само глупог и ружног. Људи који мрзе, то су најпре глупаци , а затим кукавице, али никад хероји.

Ужасан је случај што има много људи који не могу бити потпуно срећни, ни осећати се великим, без истовремено и нечије несреће. Та мрачна потреба човекове мржње према другом, била је ушла чак и у царске церемоније. Тит, за време прославе свог оца цара Веспазијана, бацио је зверовима у циркусу три хиљаде Јевреја за ручак. Тацит прича да се деветнаест хиљада људи поубијало међу собом на језеру Фуцину кличући Цезару: моритури те салутант, и примајући пљесак публике.

То нагонско тражење забаве и задовољства у несрећи и крви других, види се и из старих верских обреда. Херодот прича како су краљеви у Скитији, после годишњице своје смрти, добијали као посмртне жртве педесет младих коња и педесет пробраних робова, поубијаних около њихог гроба. Хомер опева људске жртве које је Ахил на гробу принео другу Патроклу, убивши неколико тројанских младића. Људи су, дакле, дотле ишли да су веровали како ни њихови мртви не могу бити мирни без несреће других људи.

Има тренутака када се човек више плаши живота него смрти. То је најгрозније осећање које се може имати. То је врхунац очајања са којег се пада или у смрт или у злочин. Али ово значи и да треба више храбрости за живот, него што је треба за смрт. Знам да су религиозне кризе за побожног човека поразни моменти, када човек пада у прашину и рида. Али је још страшнија криза једног карактера, у којој се човек осети непоуздан у самог себе. Не веровати више у Бога, у којег се дотле веровало свим срцем, то је одиста ужас; али не веровати више у себе, то је још болније: јер то искључује и Бога и човека у нашој судбини.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 5:32 am

О СРЕЋИ
(глава V)

Срећа, то је осећање да човек има што му је најпотребније. Неки су мудраци сматрали срећом само суфицит човековог благостања. Човекова срећа, међутим не може никад бити потпуна ако и сваки свој прохтев узме за потребу; а то је баш најчешћи случај. Сваки успех и сваки добитак значи радост, али ни срећа није у сталним успесима, него само у остварењу једне централне намере. Зато није чудо што је скромност сматрана за срећу већ откад људи постоје. Симпатични писац Абе-Прево је говорио да му је довољно за срећан живот један врт, једна крава и две кокоши. Слично су говорили и стари Грци: да је Диоген срећнији од Александра, јер му овај силник нити може што дати, нити шта одузети.

Умереност, која је ишла до самоодрицања, била је златна врлина за грчке мудраце. Атински беседник Фокион одбио је да прими дарове свог обожаваоца Александра, и осећао се ипак срећнији него његов друг са трибуне, Демад, који их је редовно примао. Сократ је предавао бесплатно своју науку, чак и богаташима као што су били његови ученици Алкибијад и Критија, а одбио је македонском краљу Архелају да живи на његовом двору, изговарајући се да не може примити доброчинство осим оно које и сам може другом учинити. Римљани су чак сматрали да човек врши превару, ако од неког прими услугу коју му није у стању вратити. – Безусловно, највећи је део среће у самоодрицању. Када би људи разумели колико мало треба да се буде срећан, избегли би тиме најгорче дане у животу. Несрећа је што нико не мери срећу према себи и својим потребама, него према другом, и то према најсрећнијем. Манија свих људи је да усвајају туђа мерила и за свој сопствени живот. Права срећа човекова биће ако постигне своје ослобођење од других људи; а ослободити се, то је најпре одвојити своју судбину од пресије туђих примера, дајући свом животу печат своје сопствене природе и својих укуса. Тада бисмо разумели да срећа за Петра не мора бити што и срећа за Павла.

Сваки човек има у свом животу много планова, али нема него један циљ. Ко размисли тај ће лако тај циљ наћи, јер је он у нашој страсти и нашој вољи врло изражен, иако често замагљен и неразговетан. Тај циљ, то је сва судбина човекова на свету. Као човек који се из дома кренуо у град, тако се човек из ништавила кренуо у живот за својим циљем сасвим јасним. Тим циљем стварно почиње човеков живот и њиме свршава, скоро у прецизан сат. Док год циљ није остварен, човек постоји, јер је сав у сили и акцији; а кад је најзад циљ постигнут, човек престаје бити сила и акција, и постаје сам непотребан, чак често и штетан свом делу. Велики човек чак и умире у такве дане. Циљ и судбина су неразлучни, и обоје су божанског порекла. Ретко је кад човеков циљ зао; могу бити зла само средства. Човек који јасно разазна куд хоће, све његове унутарње силе исти час крену истим правцем, и многим таквим људима моћне воље не може се ништа одупрети. Само по сугестији туђој или по поремећености инстинкта, човек губи тај смисао циља или побрка права средства за његово остварење.

Иначе, постоји један апсолутни однос између оног што хоћемо и оног што можемо. Нико не пожели оборити лава, као Херакле; нити трчати као тркач са Маратона, ни постати император, као Наполеон; ни свирати као Паганини. Свако зна унапред колики терет може дићи, и колико стопа далеко може скочити, јер постоји један динамични однос између нас и циља. Нико, осим поремећени духови, не жели апсурдуме. Човек који види циљ најјасније, тај је човек најсилнији. Хомо униус идеае, јесте најјачи човек, јер је сав сконцентрисан, неодољив, непобедан. То су често велики завојевачи, али такви су и велики артисти, обоје деца сунца и славе. Једно лице у Ибзеновој драми каже да има људи који нешто хоће толиком силом да им се ништа не може одупрети; а за мене то нешто јесте циљ циљева, који је централна сила у човеку. Великим људима њихови велики циљеви никад не изгледају немогућни, и они их одиста постижу са истом лакоћом са којом и мали људи постижу своје мале циљеве.

Једна од великих срећа човекових била би у том да брзо уочи циљ, и одмах нађе и сигурне путеве у тврђаву где га очекује све благо цара Радована. А несрећни су они који не уоче свој прави циљ, или промаше права средства. Даровити Бенжамен Констан, писац и политичар, говорио је за себе да је сва његова катастрофа била у том што никад није знао шта хоће. Велика је несрећа другог опет у томе што никад није знао шта може. Највећи број људи не знају шта хоће, а велики број људи не знају колико могу. Најређи је случај човека који зна и шта хоће и колико може.

Живот је једна неизмерна логика и хармонија, а пошто су природа и живот једно исто, не постоје ни у животу апсурдуми и аномалије. Све је на свету везано једно за друго, па су везане и срећа и несрећа у људској судбини. Кад из корпе румених трешања што се не да извући само једна трешња, а да се прстом не закачи и извуче одједном више њих, тако иду и среће и несреће увек у серијама – трешње здраве и трешње отроване стављене заједно у једној кобној корпи. Сваки је човек по неколико пута у животу добијао осећање коначне пропасти, као да га је изневерило тло под ногама, крма на броду, узде на бесним коњима. Али се сваки уверио у то да је после серије срећа долазила серија несрећа, и обрнуто. У самим моментима очајања, човек не мисли да поред његове несреће скоро, укорак иде и срећа. Среће и несреће, то су бели и црни коњи који трче у истом правцу, блиско и напоредо, тако да час промакну бели поред црних, а час црни поред белих. Тако иде целог живота, који је сав саздан од такве утакмице белог и црног. Зато човек истовремено преживљује срећу и несрећу, и онда кад за то и не зна. Нема апсолутне несреће и апсолутне среће, и зато их обе истовремено проживљујемо.

Због овог је, и у највећој беди, могућа утеха и охрабрење. Ако си сиромах, теши се што си млад; ако си болестан, теши се што си частан и поштован; ако си ружан теши се што си уман; ако си изгубио новац, теши се што ниси изгубио здравље и част. Ово је начин да се све несреће умање и презру. Али и у великој срећи треба све несреће поновити у памети, како би се очеличили за дане кад једном црни коњи измакну испред белих. Треба овде рећи; ако сам мудар, нисам млад и леп; ако сам богат, нисам здрав; а ако сам и мудар и здрав, нисам богат. Постоји дакле начин да се човек никад у невољи не осети изгубљен, као и у срећи претерано горд. – Неоспорно, човек, и кад мисли да је коначно пропао не зна да има још један неоткривен златан рудник у свом животу. Нико нема права да буде очајник; очајање није никакво уверење, него физичка немоћ, болест или најчешће глупост. Несрећа нам изгледа много мања кад о њој чутимо него кад о њој говоримо. Говорећи о несрећи она само постоје све дубља и све црња. Ко о њој говори сто пута, он је тим само повећао за сто пута. Ћутање је најбољи лек против несреће; оно је и најдостојанственији човеков отпор и одмазда судбини.

Често је смешно шта многи људи називају срећом. Уосталом, сваки то чини више по туђем мерилу него по сопственом осећању. Мецена је имао генија да буде велики беседник, али се задовољио да буде само богат куртизан; међутим Сенека је био исто тако богат, али се сматрао срећан само што је био филозоф. Катон је био велики богаташ, али није уживао у раскоши него у врлини за коју је уосталом, и умро. – Многи људи нису живот сматрали главном срећом. Епиктет прича како је Веспазијан поручио једном сенатору стоику да ће га убити ако оде тај дан у сенат и буде тамо беседио. Овај му је одговорио да ће ипак отићи тај дан у сенат и говорити, додавши: “Твоје је да ме убијеш, а моје је да умрем без страха.” Стоицизам је доктрина филозофа Зенона, али је, као осећање, та доктрина Сократова. Овај божанствени човек, осуђен на смрт, рекао је пре пресуде за своје тужитеље глумце и софисте: - “Анит и Мелит ме могу убити, али ми не могу нашкодити.”

Две су праве и највеће човекове несреће; немати здравља и немати пријатеља. Међутим, и из једног и другог има излаза: човек или прездрави или умре, а са пријатељима или се измири или добије нове пријатеље. Част је најтеже понова задобити ако се једном изгуби. Зато су сви други губици само лични, а овај погађа породицу и земљу; а ако је посреди велики човек, она погађа и његову идеју. Сократа су после пресуде хтели да откупе ученици, или да му помогну да побегне, али је он радије испио отров, говорећи своје последње побожне речи: ‘’Треба жртвовати једног петла Ескулапу.’’Другим речима: смрт је оздрављење.

Што је најчудније: млади се људи осећају несрећнијим него старији. Младићко је очајање нагло и огорчено јер не знају колико после првих пораза остаје у животу још нових путева среће и победе; зато је и највише самоубистава међу младима. Младим људима је тешко бити срећан и засићен, јер је њихов живот претерано богатији у жељама него у средствима. Чак када врше и самоубиства, они то чешће чине из неразумне сујете и романтичке параде него из очајања, јер је очајање и тако неразумљиво код младих и здравих. Млади не знају шта имају и зато потцењују живот. Шекспир ставља у уста младог Ромеа ове речи:” Обесите вашу филозофију ако она не може да направи једну Јулију, и премести један град с неког места на друго место...” Код многих људи је идеја о животу већа него живот. Свакако, прости духови све упросте, а интелигентни све компликују; истина је по среди и за средње.


____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 5:33 am

О СРЕЋИ
(глава V, наставак)

Храброст је један велики услов среће; без храбрости се не може бити срећан. За сваку акцију треба храброст, и што човек има више храбрости, утолико је шира и потпунија његова акција. Храбар човек подноси мирно своје болове, и сличан је само великом мудрацу. Храброст се огледа најпре у мерама човековим према самом себи: неенергичан човек и кукавица пре би осудио Рим на пожар, и цео један народ на смрт, него себи причинио какав тежак случај. - Човек који није храбар не може бити ни поштен, јер за поштење су потребне жртве какве кукавица не уме да поднесе; и потребна је великодушност, коју он не може ни разумети. Кукавиштво је чак и крволочно: највећи тирани и убице били су плашљивци. Само је херој храбар, а само је разбојник плачqив; јер је херој духовно чист, а злочинац духовно поремећен. - Храброст се не огледа само у крупним питањима части и опстанка, него и у врло ситним односима, и где се год тражи несебићност и доброта. Тврдице су обично велики плашљивци. Тврдице нису тврди само у питању новца, него и у питању пријатељства и доброте. Они су ситничари и завидљивци; и као што тешко неком пруже златну монету, исто су тако уздржљиви и да другим учине услугу, макар и речју. Човек тврдица, то је инкарнација не само једног порока, него је то збир неколико порока, од којих је његова шкртост само њихова највиднија манифестација.

За цео наш унутрашњи живот треба да постоји нешто што је ван покрета и промене, нешто стално, и речено, и централно. Живот се не да друкчије замислити него као затворен круг, ни човек друкчије него као средишна тачка у том кругу. Али и у самом човеку има опет један круг унутрашњег збивања са нечим усред тога круга које је централно: било једно централно осећање, или централна страст или централни дога|ај, или централна навика. А то централно у нама, то је човекова целокупна природа и повест; и ко то нема, он је неодређен, без личности, луталица. Он се губи у хиљаду противуречних мисли и осећања и догађаја, као човек без карактера, без намере, без мисије. Храбри људи имају ту централну силу изванредно изражену, и зато увек погађају пут којим иду; кукавице увек иду странпутицом.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 5:36 am

О СРЕЋИ
(глава VI)

Сваки човек има онолико памети колико је потребно да буде срећан, чак и да своју срећу сам оствари. Већ је Декарт говорио да је од свега на свету памет још најправилније подељена међу људима, јер се, вели, људи разликују више по њиховом памћењу и углађености, него по њиховом здравом разуму. Није нормално да се буде несрећан. Док је човек млад увек је довољно леп, а кад остари увек је искуством довољно паметан. Није зато нормално, него сасвим ретко, ни да се буде ружан ни глуп. – Несумњиво, људству највише несреће праве глупаци. Највећа је беда што глупак не зна да је глуп, као што ни рђав не зна колико је рђав; а свет би можда био спасен кад би глупаци знали каква су несрећа за човечанство. Глупост је несумњиво у основи сваког порока и злочина. Требаће најзад глупог лечити клинички као опасног болесника. Велика је несрећа друштва и државе што пороци долазе одозго, а глупост одоздо. Од рђавих се можемо одбранити, али глупак је једини злочинац који нас унапред обезоружава. Кад је Атина престала бити Сократова и Периклова, и постала Атина демагога и простака, град Клеона, Пизандра и Клеофана, онда је Платон проповедао култ интелектуализма као спасење друштва, а Аристотел култ племства као спасење друштва. Али су простаци и глупаци већ били узели маха, и руља је конфузно посматрала пропаст државе и катастрофу мудрости. – Савременици старог Катона су, напротив, сматрали претерано филозофисање у Грчкој као главне узроке њене пропасти. Један од разлога што је војнички Рим увек мрзео филозофију, било је то црно искуство Грчке. У другом веку пре наше ере, римски је сенат наредио да се изгоре књиге краља Хуме, зато што су сенатори били нашли да у њима има филозофије. Исти сенат је мало доцније протерао филозофе из Рима, сматрајући филозофију за перверзију, донесену са стране; а Каракала је протерао филозофе из Александрије, новог филозофског средишта, да ту перверзију коначно истреби. Та мржња на атинску мудрост трајала је вековима. У шестом веку хришћанском, Јустинијан је укинуо указом предавање филозофије у Атини, и конфисковао велика имања филозофа платониста, који су затим побегли у Персију.

Има људи који целог живота не рекну ниједну глупост, али их ураде хиљаду; а има људи који све што рекну, празно је, а све што ураде, мудро је. Човек лењ воли да говори, а човек од акције воли да ћути, и не даје речима никакву цену. Реч је непријатљ замаха и полета. Довољно је да једну своју намеру двапут неком изговорите, па да она одмах за половину ослаби. Велике снаге су ћутљиве у човеку, као и у природи. Наполеон је, углавном, био ћуталица.

Више човеку загорчавају живот несреће којих се боји да не дођу, него оне које су већ дошле и од којих већ пати. Од свих несрећа човек се највише плаши сиротиње која је, међутим, најмање човеково зло. Ми целог живота нешто чекамо, а надати се, то је помало очајавати. Зато су стари мудраци проповедали, као услов среће ништа не чекати. Један од твораца стоицизма Стилпон, учитељ Зенонов, говорио је да је највеше добро бити индиферентан и неосетљив. Суммум бонум анимус импатиес, каже Сенека.

Еванђеље проповеда да треба волети непријатеља колико и пријатеља; а хришћанска теорија о мучеништву учи да човеково издржавање неправде јесте најбољи доказ његове љубави за правду. Грци су већ истицали да је казна један део правде, и презирали су бол, чак и најразумwњивији. Римљани су подносили праведну казну с мање достојанства него неправду: прави кривци су умирали кукавички, а праведници боговски. Сенека је био у изгнанству на Корзици, и оданде слао писма другима у Рим, тешећи их за оно за што је требало да они теше њега. И победилац краља македонског Персеја, славни П. Емилијан, којем су баш у месецу његовог тријумфа умрла два сина, сам држи погребни говор тешећи Римљане за оно исто за што су они њега оплакивали. Али ипак нико није знао страдати као хришћанин, којег је сама вера учила да је страдање на овом свету једино искупљење за онај свет.

Има људи који могу да несрећу трпе целог живота, и да се не осећају несрећним, као што други подлегну под првим несрећама. Највише страдају сујетни и рђави, а добри и искрени лако подносе бол. Страдање је ствар физичка и ствар темперамента; али је страдање и ствар духовна: питање смисла о животу и срећи. Треба се већ из детињства учити шта је срећа и несрећа, као што се учи шта је дан и ноћ, јер се из великих примера у историји види да има у срећама сићушности, а у несрећама величине. Антички мудраци су се бавили многим изворима људског страдања. Епикур је говорио да је извор наше људске несреће у две ствари: у страху од смрти и у страху од Бога. И зато је покушао да докаже да се ни смрти ни Бога не треба бојати, пошто не постоји ни смрт ни Бог друкчије него у човековом мрачном уображењу. Према овом, присуство божје мудрости није било ни потребно при стварању космоса. А пошто не постоји судија, не постоји, учаше, Епикур, ни страшни суд, тај отров људске мисли и живота на овом свету. Стоици су исто овако били слабо религиозни, јер нису веровали у бесмртност душе, нити у ма какву врсту живота с ону страну смрти. – Платон је говорио да се бол не да избећи, али се страдање да сузбити, говорећи свако својој беди: “Догодине нећу мислити на тебе, јер те више неће бити.“ Платон додаје да то исто треба рећи и свакој радости. Истина, ово води стању у којем не би било ни праве среће, ни праве несреће; али у томе баш и јесте, мисли Платон, циљ мудрости: укинути сувишак и једног и другог.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 5:38 am

О СРЕЋИ
(глава VII)

Велики успех у животу имају ћуталице. Они уливају поверење људима с којима раде, јер многи људи у ћутању другог виде и своју сигурност. Човек може да нашкоди другом човеку или промишљеним рђавим делом или непромишљеном речју; а ћуталица се сматра бар као човек који не шкоди својом неопрезном речју. Затим ћуталица не тражи ни од другог човека бриљантну конверзацију, нити нарочиту расипност духа, и зато је он за друге одморан, због чега изгледа и добар. Људи који много говоре, шкоде и себи и другом; кад су и најсјајнији козери, они су сами ипак прва жртва тог свог талента. Јер им једни завиде на том духу; други их омрзну зато што су од те њихове духовитости остали заслепљени и ошамућени; а трећи се чак боје те духовитости да их најзад не погоди и не посече. Ово је савим разумљиво. Јер одиста, људи духовити не могу изгледати много блиставо ако само говоре о идејама и стварима; напротив, духовитост се храни највише отровом личних мржња, више него и медом личних љубави. - Ћуталица, и кад је неинтелигентан, не изгледа глуп, јер изгледа бар замишљен; а простом свету изгледа и мислилац. Јер ако ћуталица не каже мудрости, не каже ни глупости или их бар не каже у великом броју. - Ћуталица изгледа и човек и позитиван и реалан. Блистави људи који вас подигну својом духовитошћу у висине, ни сами не изгледају другом да су на земљи, него увек у облацима, значи изнад свакидашњих човекових мисли и брига, и изван реалности од којих је живот углавном сачињен. Због тога просечним људима такав човек постане досадан, или изгледа и опасан. Људи се боје човека који ћути, али презиру човека који много говори. Човек који ћути изгледа увек завереник и мизантроп, али човек који много говори, изгледа ветрогоња. И пошто људи не цене него оног кога се боје, поштовање иде за ћуталицу. Јер, безусловно, има мудрих ћутања који вреде више него и најмудрије речи. – Људи зато воле да се забављају с човеком који лепо говори, али воле да раде само с човеком који уме да лепо ћути. Проверите у свом животу да ли су вам више добра донеле ваше најблиставије речи, или кад сте у извесном моменту прибегли ћутању.

Никад човек не може да каже онолико мудрости колико може да прећути лудости, чак и глупости. Једино ћутање може да прикрије код човека страсти које су најнасртљивије и најштетније: сујету, лакомост, мрзовољу, осетљивост, мизантропију. Једино ћутање може да сачува човека од последица које могу да му нанесу тренутна и несмотрена расположења; и нагле и непромишљене импулсије. Човек који пусти увек један размак у времену између питања које му се постави, и одговора који треба да дадне, једини је који може размишљено да каже шта хоће. Он је већ тим одмерио колико једна минута може да садржи памети и глупости, доброте и злоће. Само такав уздржљив човек избегне највећи број несрећа, несрећа које долазе од наше неспособности да увек будемо присебни, и да никад не будемо глупи. – И ученици Питагоре су морали ћутати. Духовити Атињани су се дивили и такозваној лаконској краткоћи изражавања, којом су се служили људи из Спарте. Католички ред калуђера кармелита имају тако исто пропис да говоре само четвртком. Кад би сви људи и жене говорили само четвртком, на свету би било много мање глупости и много мање зла; јер човек другом човеку увек више шкоди речима него делом. – Неке животиње кушају једно друго само тим што приближе ноздрве, и што се омиришу, одлазећи свако на своју страну, а да имају способност говора, растргле би једна другу. У речима увек има више лажи него истине, и више злоће него љубави; јер људи најчешће не знају ни сами шта кажу, ни зашто су нешто рекли. Реч доводи до више неспоразума, него што би било неспоразума да речи уопште не постоје.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 5:40 am

О СРЕЋИ
(глава VIII)

Међутим, људи одиста нису могли у свом горком животу изменити много самим мудровањем. Ни грчка мудрост није била свемоћна, као ни вера хришћанска, која је још дубља. Зато су у античко доба људи употребљавали за своја олакшања и друга средства него филозофију. Употребљавали су утеху као лек за тугу; чак су узимали и неке траве и неке сокове. Још стари Хомер помиње некакав сок непентис против туге. Али је ипак све код њих било везано за филозофију, као данас код нас за физику и хемију. Цицерон говори како је филозофија била класификовала болове у разне категорије, и затим сврстала категорије утеха према сваком болу посебно. Сва је мудрост античка већ тад била отишла у практичне уџбенике. Филозоф Митаикос написао је систем о начину кувања, а славни филозоф Демокрит писао је о војној тактици. И песник Софокле је писао уџбеник о режији позоришта, као што је филозоф Симон написао књигу о лечењу коња. Нарочито су уџбеници о утехи били многобројни. Филозоф Кантор платониста, био је славан због једне златне књиге која је садржавала цело дотадање мудровање о томе како треба људе с успехом тешити. Постојала је и класа људи који су били лекари душа, а на својим вратима имали су написано своје специјално знање, као наши лекари за лечење очију или кожних болести, или наши лекари за зубе. Тако су сви утешитељи примили слепце, рањаве, кљасте убоге, престареле, и робове. Одиста, никакав лек није био толико чувен колико су биле мудре речи; а и данас се, очевидно, људи враћају тим разним аутосугестијама и психоанализи. – Грчка религија је била физика, грчка уметност је била филозофија, а грчка мудрост је била хигијена духа. Било је у свима временима писаца који су били утешитељи, и не може се спорити да су песници највећи утешитељи несрећних и самотних. Данте је у свом прогонству читао две књиге од којих је прва била ‘’О утехи’’ од Боетија, римског писца из В века, који је то дело написао док је и сам био у заточењу у Павији. Друга је његова лектира била познато дело Цицероново ’’О пријатељству’’. Обе су ове књиге биле за велику утеху Дантеу, као што су биле истовремено и од великог утицаја на његово филозофско опредељење. - Стари Грци су говорили да бог Ескулап лечи тело, а да песник Платон лечи душе.

Стара је идеја да човек не може знати да ли је срећан све до дана смрти, јер нико не зна како може завршити свој век, а позната је и Ксенофонтова прича о Крезу и Солону која се на ово односи. Већ у старом Хесиоду се види, вечна човекова потреба да дефинише живот, и да разазна што је заправо срећа на свету. Нарочито је било ово омиљено учење у Сократово доба. Људска судбина је одувек била главна основа људског страха, и никог нема који се не боји живота колико и смрти. Судбину или Моире, Хесиод зове “ћеркама ноћи”, значи нешто неразумљиво и мрачно; Питагора је зове мером и принципом ствари; а само је Платон зове провиђењем и добротом божијом, као што је доцније звало и хришћанство. О принципима среће говорило се од времена Питагоре и Сократа, па све до киника и хедониста, и до доба епикурејаца и стика. Један од великих случајева грчког морала био је то што је свака од ових филозофских школа проповедала да се принципи морала морају доказивати личним примером. Одиста, примерима личним су свје принципе доказали Сократ и Фокион, као доцније Христос и мученици. Сократова срећа, то је био живот у чистоти, а чистота је у самоодрицању. Сократ је и по рођењу и по животу био пухи сиромах; за свих својих седамдесет и једну годину није изишао из зидова Атине да види други свет, или бар другу покрајину. Ово је сасвим противно од других филозофа, од којих су многи допирали до у најдаље крајеве азијске и афричке. Сократ је највећи пример античког самоодрицања.

Диоген из Лаерте, биограф многих мудраца, говори да је Анистен из Кирене, оснивач школе киника, корачао дневно четрдесет стадиона од Пиреја до Атине да чује свог учитеља Сократа. Да сте га срели тад на једној улици атинској, ви бисте по његовом спољашњем изгледу имали тачно мишљење о том каквим се парадоксима и онда говорило о судбини човековој. Антистен је био обучен у бедан огртач, и босоног, никад необријан и неошишан, с празном торбом на рамену, с тојагом у руци. –“Атињани,” говорио је он. “Вратите човеку његову слободу да живи по законима природе, јер је то једина срећа. Ставите поштење изнад свега; презрите уживања како не бисте зависили ни од кога и ни од чега. Човек без потреба, то је бог. Не треба ништа учити; знати читати, то је одрећи се природе и циља; човек који размишља, то је покварена животиња. Човек је довољан сам себи, и не дугује ништа друштву. Не постоји породица, ни друштво, ни држава.” – У истом тренутку док је ово Анистен говорио, искрснуо би на улицу и легендарни филозоф Диоген из Синопе, славан са свога бурета. То је бивши ковач лажног новца и банкар, истеран из његовог града. И он је босоног, нечист, и физички одвратан. Тражи по улицама атинским да му дадну да једе, сам узевши за пример псето; он грди и каља оног ко му ту помоћ ускрати. Често преспи кишну зимску ноћ у капији Зевсовога храма, који и данас постоји, гладан и полузамрзао. Проси од статуа, туче се са децом на улици, свађа се са шкртим женама. Као и његов учитељ Антистен, и Диоген говори гомили насред улице: -“Атињани, знате ли шта је несрећа за човека? Несрећа, то је носити терет непотребних ствари: имање, углађеност, умереност, науку, јер су то највећи непријатељи човекови. Највећма треба презрети богатство, а затим лепоту, господско порекло, и славу. Религију и све законе измислили су политичари, стварајући државу само за своју корист. Највећа злоупотреба, коју треба искористити, то су брак и имање. У природи је све заједничко: имање, жене и деца. Богови располажу свим, а мудрац је пријатељ богова; и зато мудрацима све припада.“ - И Џон Лок је доцније веровао да је постојало стање природе у погледу развитка човековом. Русо је говорио да није, и да је Бог већ одмах дао човеку разум како би познао његову вољу. – Анистен и Диоген, то је реакција на учење Аристипа, који је, напротив, проповедао да је срећа само у уживању, због чега се и наука његова зове хедонизам. Према њему, треба слушати инстинкте јер је телесно уживање највеће уживање. Нема уживања добрих и рђавих; свако је уживање добро по себи говораше Аристип.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 5:41 am

О СРЕЋИ
(глава IX)

Стоици су истицали две своје познате максиме: мудрац је срећан и све припада мудром, - истичући тип мудраца као пример свима људима. Али сва стоичка мудрост и сва срећа јесте у идеји о дужности. Највеће добро јесте част; част нам нико не може отети, а све друго није наше. Стоик сматра да кад изгубимо имање и породицу, ми смо их само варали Богу; а једино наше имање, то је врлина, част за коју треба живети и умрети. Стоицизам је морал без Бога, и не признаје бесмртност душе, нити верује да ишта друго треба чекати од Бога. Бог стоика је Провиђење, душа света, Јупитер који је Бог-Све, који није персоналан ни моралан, него фаталност хладна и немилосрдна. Стоици су били човекољубиви; и Епиктет говори о љубави према непријатељу, као да је одиста хришћанин. Али ово је стварно једна религија господе, сујетне на свој понос и идеал, који су били далеки и неприступачни гомили, и нико није ишао да ту доктрину шири и неуким намеће. Чак и Епиктет, који је био роб, пише о малим људима: “Ко је икад мислио да се забавља с магаретом, и да с њим пасе траву.“ Стоицизам је био филозофија само за филозофе и обраћала се само памети, противно од хришћанства, које се обраћало нечем вишем: срцу, и зато је победило. Стоицизам је хладан и прек, сводећи целу мудрост на чување достојанства. Стоици су проповедали самоубиство као средсво да се изиђе из живота неукаљан. Плутарх каже да је љубав за живот срамна болест. Он са презирањем говори о последњем македонском краљу Персеју који, побеђен од Римљана, није хтео да изврши самоубиство. Цео стоицизам тврди једино да је срећа човекова само у части човековој, али ништа више.

Сократ говори у “Критону”: прво, не чини неправду ни у којем смислу; друго, не чини неправду ни оном који ти је неправду учинио; и, најзад, треће, никад не враћај зло за зло. Има огромне разлике између ових потпуно хришћанских идеја и несебичног частољубља стоичког. Уосталом, стоици су говорили о частољубљу и о дужности као о једном добру, али не као о човековој обавези. Сколастика Томе Аквинског дели врлине и пороке, али и она не зна за дужност. Први је Кант направио теорију о дужности, као идеју о притиску разума на вољу. То је његов славни категорички императив. Кант је морал ставио изнад религије; он је од дужности направио нешто силније од свега: вољу која заповеда и која изискује да јој се све покорава као закону природе. Та дужност, то је Бог; а тај морал, то је религија. Из морала излази Бог, пошто сам морал тражи да Бог постоји. Ово је Кантов доказ и да Бог одиста постоји. За Канта је дужност – Бог средиште људског живота; али Бог постоји и у природи као творац највишег добра, а то је као творац хармоније врлине и среће. Тако је, према овом филозофу, морал и теодисеја једно исто. – Извесно, антички мудраци који су толико говорили о добру и о врлини, никад не би лако разумели овакву нашу идеју о дужности. Они нису Бога доказивали, јер нису били теолози; али немачка филозофија осамнаестог века, која је стварно била толико теолошка направила је на овај начин религију непотребном, ставивши морал изнад догме.

Епикурова идеја о срећи, то је идеја да је људска срећа само у уживању. Задовољити треба све жеље велике и мале, истовремено; јер, како епикурејци говораху, ако једна жеља није задовољена, то је довољно да душа тугује. Међутим, они су говорили и да постоји једна јерархија уживања, пошто има уживања која треба избећи како бисмо избегли несрећу, а има болова које треба примити да бисмо тако дошли до једне више среће. Физичка задовољства постају уживањима само ако дају истовремено и духовну срећу, јер су свагда душевна уживања виша. Највећа уживања јесу врлина и частољубље. Важна врлина за Епикура, то је избегавање властољубља, пошто је највећа срећа у животу мир без узбурканости, такозвана атараксија. Епикур проповеда умереност, јер ко има комадић јечменог хлеба и воде, раван је Јупитеру. – Па ипак, сама реч уживање, избачена као принцип живота, направила је неспоразум у питању Епикурове науке. Тај сјајни Атињанин је мислио само на уживања духовна и душевна, а после се под епикурејством подразумевало само вулгарно уживање у физичким сластима. Епикурејци, то је значило свет паразита који проповедају доктрину сладострасника. Међутим, ово је скроз погрешно. Сам Епикур је изгледао не само најобичнији човек у Атини, него и најсиромашнији човек у његовом селу Гаргети, близу Атине. Зна се да је живео хранећи се само хлебом и сиром. Зачудо, епикурејство одиста није избацило никаквог великог човека, нити икакав велики покрет или пример. Истина, Касије је био епикурејац, чак и велики песник Лукреције. Али је ипак стоицизам била једина доктрина која је задахнула највеће лепоте римског карактера и римске мудрости. Ни данас обични духови не разликују два разна појма које су стари Грци имали у теорији о уживању; једно је Аристипова хедонија, блаженство ниске врсте, а сасвим је друго Епикурова атараксија, идеја о узвишеној мирноћи духа и савести.

Углавном, античко грчко доба је стављало за идеал свету тип мудраца, као што је за Римљанина био модел херој-грађанин. Тај мудрац је имао све главне врлине човекове, нарочито мудрости и скромност, а то је био Сократ. Доцније је хришћанство поставило човеку за идеал самог Христа, а то значи мученика, или љубав према ближњем. Као Сократ, тако и Христос, има све врлине човекове, али с том разликом што Христос није, као Сократ, затворен у себе, и добар ради себе, ни активан само ради усавршавања своје сопствене личности, него Христос живи и ствара ради другог, само у љубави за остале људе. Оваква хришћанска љубав човека за човека, презирање егоизма, чак и у његовој најсавршенијој форми, (као што је грчки мудрац, који је стварно пасиван), и ово бегање од сваког ограничења на личној срећи, створило је идеју о свеобимној љубави човечанској, у којој затим сваки човек плива као у сјајном и топлом мору. Хришћанство је тако прокламовало да човек није вук другом човеку, како су говорили неки мудраци, а о чему је и филозоф Хобс дао читаву теорију, него да је, напротив, човек човеку пријатељ, и да изнад свију људи стоји Бог који је пријатељ целог људског рода. Направивши Христа представником свих врлина, хришћанска религија га је на тај начин поставила главним условом саме вере. Ово није био случај ни са Мојсијем, ни са Мухамедом, јер ни један од њих не заузима у свом учењу овакво место. Они су пророци и доносиоци верског учења, али нису инкарнације тог учења. Довољно је било паганском грчком човеку ићи за његовим Сократом, а Римљанину за Сципионом па да буду мудраци и хероји у кругу других људи; али ко иде за Христовим идеалом, тај је узвишен и пред лицем његовог Бога. Христос, то је љубав за ближњег колико и за себе самог, љубав за непријатеља, претпостављање царства небеског сваком царству земаљском; а то значи ставити врлину изнад сваког уживања. Истина, Христос је ишао да дадне један нови морал, а не нову религију. Тек његови ученици оснажују тај морал направивши га религијом. Христос је зато морао остати средиште и оличени принцип новог учења.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 5:44 am

О СРЕЋИ
(глава X)

Има и једна човекова срећа која долази од његове религије. Човек се Бога боји већма него што га воли, и све га мање воли уколико га се већма боји. Али ипак је побожан човек у свом животу богатији него човек безверан: јер побожност, то је ипак имати на броју једно осећање више, а не мање. Идеја о Богу јесте неизмерно пространство, појам о свеобимном и тоталном, какву никаква друга фикција не може дати; а слика о Богу је лепота, чак уметнички ненадмашна. Наш појам о Богу, то је најсавршенији од свих појмова који је људство могло имати: снага, разум, доброта, правда, милосрђе; а све ово под разним именима, и у разним сликама. Одрећи се оваквог идеала, значило би осиромашити живот и умањити себе. Негирати опстанак божји, то је или духовна или морална поремећеност, или перверзија какве филозофске школе. – У ствари, има само једна религија, као што постоји само један Бог према нашем смислу о космосу. Али има људи без религиозног смисла као што су други без слуха. Други су религиозни доктринарци, баш зато што нису довољно религиозни. – Све су религије свете јер у свима њима људи траже узор и идеал за свој поштен живот и усавршење на земљи. Ни у једној од главних религија данашњег света нема разлика у идеји о добру, него у сну о добру, и у речима којима је то казано. Епикур је божанство негирао као и сви материјалисти, а Волтер се бацио на Бога само да би погодио језуите. – Три инстинкта ми се чине усађена у човеку од првог дана: љубав, лепота и вера. Питање је који је овде инстинкт један од другог старији: да ли је лепота, или вера, или љубав. И да ли је уметност претходила религији, или је религија родила уметност.

Бог као регулатор свемира, не даје се замислити него само као апсолутан регулатор и свега најситнијег у свемиру, па и човекове воље и духа. Без таквог духовног божанства не даје се замислити свет, а без моралног божанства не даје се замислити човек. Али ни једно ни друго се не да негирати. Може се рећи само да не постоји ништа, и према томе да не постоји ни човек; али да постоји и свет и човек, а да не постоји Бог, то је апсурдум. Сказаљка на часовнику иде према сунцу, а човек иде према божанству, онаквом какво је кад био замислио. Свеједно и како је човек замишљао и сликао Бога, он није престајао да замишља, и затим није престајао да га слика.

Срећа која долази из религије била је каткад велики извор блаженства човековог. Човек који верује у духовно и морално божанство, испунио је све просторе нечим што га нигде више не оставља самог, и он затим није нигде напуштен слепом случају ни беспомоћно остављен непријатељу. Он има штит дарован од божанства, као што га је имао и Ахил. Хришћанин је вековима ишао на губилиште шапћући молитву, или певајући побожну песму, често сматрајући своје мучеништво као широка врата кроз која се улази у блаженство и у вечност. Од првог мученика наше цркве, Христа, цела је вера основана на примеру пожртвовања и херојства, у чему је и била њена снага и победа. Зато нема ниједне среће ни данас међу срећама човековим тако истински дубоке као што је ова религиозна срећа која се постиже у разговору с Богом, у погађању његове воље, и у служби његове намере: јер Бог, и да није стварност, он је најсавршенија човекова идеја о стварности. Верујем у Бога, у љубав, у пријатељство, у отаџбину, у поштење. Да не верујем истовремено у све то, не бих имао разлога веровати ни у једно од тога посебно.

Људи пате и због туђих несрећа, више можда и од својих сопствених. Ово је велика беда човекова. Патимо од несрећа патриотских и социјалних, и породичних, и пријатељских, чак и историских. Свашта од овог баца по мању или већу сенку на наш живот, нагриза наш оклоп, подрива наш зид. Зато, ма колико човек организовао своју судбину, несреће су неизбежне јер су неизбројне, и јер су оне ван наше моћи и домашаја. Зато су грчки киници препоручивали неосетљивост, која је чак и противна људској природи, колико је и несагласна са идејом о пуној срећи. Није било филозофије која није препоручивала пасивност према извесним несрећама, пасивност без које би живот био готово пакао; а религије су нас упућивале на вољу божју, пред коју је бедни човечји дух излазио увек с усхићеном надом.

Има несрећа расних, то јест оних које иду са породицама појединих раса. Постојале су такве расне погрешке старих Римљана, као што постоје расне погрешке младих Американаца. Неко је тачно прецизирао погрешке карактера старих Римљана: охолост, зверски егоизам, обожавање бруталне силе, неморалност јавна и приватна. А и савремени амерички песник Витмен овако је оштро забележио погрешке свога великог народа: похлепност, ексцентричност, фриволност, одсуство моралне савести, ексцеси индивидуализма, (као, уосталом, и код њега самог). Србин има природну тенденцију да све своје велике људе или поубија или унизи, и да их затим опева у свом десетерцу као хероје своје нације, и најзад прогласи светитељима своје цркве. Ово су расне несреће које тешко мењамо у себи сами својом снагом, или у свом друштву ма каквом културом. Имају, дакле, и наслеђене беде као што постоје и наслеђене среће. Пишући о свом тасту Агриколи, који је био гувернер Британије, Тацит је писао за британски народ, претке данашњих Енглеза, да имају прекомерно дугачке руке, због чега их је он уврстио у германске народе. Од тог времена је затим прошло још десет столећа а народ је тог острва још стајао ван свог учешћа у историји културе, што је одиста врло чудно. Нарочито је тужно што је за ових других десет векова његове повести, сачувао скоро исте мане и врлине које је имао кроз цео свој живот. Французи су се од времена Кловиса до данас стално мењали својом културом и углађеношћу, али су основне расне црте остале чисте: оштар ратнички дух и свирепа љубав за слободу и тло; нарочита љубав за жену и њено место у животу; конзерватизам у свему своме лично; смисао за меру и поредак, већма него и за прогрес и модернизам.

Свакако, највећи творац човекове несреће, то је сам човек. Пребројте, ако можете, све несреће које је човек измислио да упропасти или загорча живот другом човеку. Једни су људи били несрећни што су били црнци међу белцима, други што су били протестанти међу католицима, трећи хришћани међу муслиманима, или монархисти међу републиканцима, или, најчешће, што су били физички слаби међу физички снажним. Ни куге нису толико помориле људство, колико његове сопствене предрасуде и његова урођена потреба да чини зло и да руши. Хиљаде извора били су увек отворени за човекову несрећу, од којих су једна пресушивала само зато да би се затим друга отварала.

Исто тако су многобројне среће и несреће које се измењују у току и једног посебног човечјег живота. Постоје среће док сте син и среће док сте отац; и постоје среће младости и среће старости; и постоје среће духа и среће тела. Тако исто су различите и несреће. Једна од највећих несрећа, то је што многи људи осећају да су залутали у животу као што други залутају у шуми или у великом граду. Човек не зна кад помери један пут, треба да брзо иде на други; међутим, човек је конзервативна животиња, и увек све промене врши противно својој вољи. Декарт је говорио како човек који залута у шуми, треба да увек продужи да иде увек у истом правцу, и тако ће најзад изаћи из шуме опет на прави пут. Али тако није и у животу: јер живот, напротив, тражи еластичност и промену. Само врло јаки духови продиру непроменљивом имплусијом у истом правцу. Човек мора да верује у многоструки живот на овом свету, и да треба живот стално почињати изнова. Не мењати свагда или никако, главни смер живота, али мењати његове форме, а његове самовоље потчињавати својој вољи. Многи велики човек није ни сањао у младости што ће постати кроз даље године. Христип и Клеант су били познати најпре са утакмица на јавним играма, а тек затим у филозофији; као што је и Платон био најпре атлет у Коринту и у Сикиону, а тек доцније највећи мудрац свог времена; и, најзад, зна се да је и сам Питагора почео свој јавни живот добијајући најпре награде у Олимпијским играма у Елиди. - Свакако, више је жртава међу људима који нису мењали своје путеве, него међу онима који су их мењали. Живот је кула на брегу са које хиљаду прозора гледају на хиљаду страна видика. Једна огромна количина храбрости долази човеку од само ове идеје: да увек има још један пут ка срећи а не само онај којим је дотле безуспешно ишао да је постигне. Богиња Јунона, која је много грешила, постајала је поново чедна кад год се окупала у слатком извору Канатосу.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 5:45 am

О СРЕЋИ
(глава XI)

Један стари римски писац каже: срећа рђавих људи јесте беда за племените. То је истина. Случај што неваљали људи имају среће колико и најбољи људи, збуњује човека и одводи га у атеизам. Међутим, племенити људи имају друкчије среће него рђави људи. Најгори човек може бити срећан у новцу, и у здрављу, и у деци, али не може бити срећан у душевној лепоти ни у слави међу другим људима. Племенити људи имају славу и кад немају срећу; а слава је највећа срећа. Један човек је славан у својој околини само тим ако је пример поштења, као што је Александар био славан војсковођа, или Платон славан због мудрости. Не треба рђавим завидети за њихову срећу, него добрим за њихову славу. Срећа може да човека поквари и кад је најбољи; и да га сатре бригама, јер је мора стално чувати; и може да му донесе непријатеље и болест, јер постане неумерен у говору или у уживањима. Али слава је срећа која нема потребе да је човек чува, јер она, напротив, чува човека. Човек који нема никакве славе у животу, ни духовне, ни грађанске, ни херојске, ни моралне, то је човек рођен под проклетом звездом. Јер сваки човек може бити велики ако хоће: ако не као генерал, а оно као војник; ако не као изванредан господар, а оно као изванредан слуга. Наша величина дакле зависи од нас; а величина је срећа већ тим што је величина.

Смрт није несрећа, него само једна човекова предрасуда: зато је предрасуда, што је смрт за једног убица, а за другог спаситељ. У оба случаја она је већа од живота. И у оба случаја, она није несрећа за оног који одлази него само за оне које оставља. Цела идеја о смрти поникла је из те чемерне истине. Стварно, или постоји само смрт или постоји само живот; истовремено смрт и живот не могу бити за наш ум друго него два појма који један другог искључују. Смрт у животу или живот у смрти, то је апсурдум. Али свакако, смрт није несрећа. Нема мирнијег израза него што је на лицу мртвог човека; и ништа толико не противуречи нашим сузама, колико то спокојство оног за кога сузе проливамо. Ништа индиферентније него што је ледени осмех човека чији одлазак други људи сматрају његовом катастрофом. О смрти не постоји једно уверење него једна фикција.

Али оно што нас везује за живот, и што не даје да се ишчупамо из њега, то је један циљ који нам увек изгледа непостигнут. Тај циљ се увек идентификује са животом и опстанком, који фактично и јесу његове форме. Не ходити по сунцу, и сурвати се у болесничку постељу, али живети! И изгубити моћ да се даље држи у руци перо, мач или длето али бар моћи мислити! И ослепети као Милтон, и оглувети, као Бетовен, али знати да иза те црне завесе постоји покрет и акција, и моћи још и сам стварати! И најзад пасти, као огромни сунцокрет, тек онда кад нема више снаге да се и даље гледа за сунцем! Живот сам по себи не може друкчије бити предмет ума; јер акција, то је једина његова садржина. Акција или нарација, то је срећа или несрећа.

Многе су религије и филозофије проповедале мржњу на живот. Писци, као Ниче, окомили су се били на хришћанство како је оно омаловажило живот на овом свету говорећи искључиво о другом свету, за који, међутим, нико не зна ништа. Али Ниче је овде био неправедан. И пре хришћанства је живот сматран за ташт, и то не само у Индији него и у Европи. Сократ, Лукреције, Вергилије, Овидије, Хорације, Сенека, сви су веровали у ништавило живота, и говорили да је част још једино што вреди у животу, и, најзад, препоручивали самоубиство. Самоубиство из достојанства, постојало је чак у и у старој Грчкој. Зар се Анаксагора није био замотао у плашт и легао да себе умори глађу, и Демостен је попио свој отров; а обојица су ово учинили из осећања угроженог достојанства, које је сматрано вишим од живота. Најбоље оправдање за хришћанство од ових прекора јесте баш у том факту што, напротив, није оно никад проповедало самоубиство, него је сматрало да човек који погине вољно од неправде најбоље доказује љубав за идеалом. Један француски филозоф, Монтењ рекао је: филозофисати, то је учити се како треба умрети. Али Монтењ је песимиста старински, а не хришћански; ученик Плутарха, а не ученик еванђеља. – Хришћанство је чак одлучнији противник самоубиства и мржње на живот него иједна друга религија или друга мудрост. Оно је чак пријатељ на овом свету, јер га је сматрало као предсобље другог живота и као припрема за вечну срећу. Чак римски писци који су били непријатељи хришћанства, као Целзије, или као сам Лукијан, истовремено су нападали и хришћанство, као смешну и одвратну доктрину, и живот као најбеднију таштину.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 5:47 am

О СРЕЋИ
(глава XII)

Човек и не зна да се смрти већма гнуша него што је се плаши. Смрт је већма ружна и одвратна него што је ужасна и језива. Она нагрди човеково тело и унакази његов израз лица, претворивши најлепшу човекову амфору у бесформну и гадну масу. А то није страшно колико је одвратно. Човек би се могао да ужасава идеје нестанка, али он ту идеју не може имати, јер такве врсте идеја и не постоје за наш ум; постоји само идеја о нечем што стварно и постоји. Једино чега би се могао човек плашити пред помишљу на смрт, то је страдање физичко које обично претходи где се кида између живота и смрти. Али није свагда случај ни да се физички страда у моментима доласка смрти. Несумњиво, када би људи могли да пређу из тешког живота у савршену апатију смрти, без гнушања за оно шта после тога настаје за његово тело, смрт би изгубила половину од своје ружноће; а кад би се и умирало без физичког бола, можда би смрт великом делу људи била потпуно равнодушна. Према томе, није страшна смрт као човеков нестанак из живота, него је страшна само по ономе што смрт прати. Зато је смрт гадна а не страшна. Све што се може рећи о смрти, то је да је прелаз из живота у смрт страшнији него сама смрт. Стога се не треба бојати саме смрти. А колико се људи већма смрти гнушају него што је се плаше, то се видело одувек по томе како су мртвог посипали цвећем и мирисом, пратили песмом и музиком, облачили у свечана одела, и полагали у раскошне саркофаге, увек само зато да смрт учине мање гадном. Грци су стога за гробне споменике узимали веселе фигуре, разне вајане животиње, лепо израђене вазе и писали љупке или веселе епиграфе у камен. “Овде лежи Горгија, киник, који више не кашље и не пљује”, писало је весело на једном грчком гробу. А не знам који је оно краљ из Магнезије имао на гробу потпуно голу младу жену. Ово је најбоља одмазда према смрти. Уосталом, није страшна смрт него болест. Најбољи доказ, што се о смрти још може шалити, али се о болести не може шалити.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 5:49 am

О СРЕЋИ
(глава XIII)

Ниједна једнобожачка религија није сматрала да је срећа у богатству. То је зато да блесак злата не би заслепио човечји ум; и зато да би умањила урођену грамзивост човекову за ленствовањем; и, затим, да сузбије пороке које би богаташ могао направити принципима живота; и, најзад, да отупи завист сиромаха према богаташу, која је узрок толиких злочина. Али је ипак срећа која долази од богатства свакако већа него срећа која долази од сиромаштва. Богатство је, неоспорно, половина људске среће на земљи. Највећи степен среће то је независност, а богатство је ипак човеку пут да дође до своје слободе. Човек богат, то је човек независтан бар од људи. А ово је, несумњиво, највише благо на земљи. Истина, друга половина среће на земљи далеко је од тога да се може купити златом. Алкибијад је био срећан што је био најлепши Атињанин, и врло учен ђак Сократов, и врло храбар, али је био и богат. Сократ је био срећан иако је био убог; а био је срећан што га је делфијско пророчиште у храму Аполона прогласило најумнијим Грком, и, затим, што је био храбар војник и племенит човек. Алкибијад је, дакле, био потпунији у свом богатству него Сократ, али није био потпунији у својој срећи. Има људи који су сретни и са само једном од горњих срећа, али апсолутне среће, и разумљиве за сваког другог човека, нема без богатства, зато што оно једино значи савршено ослобођење човека од другог човека. Без богатства нема слободе, него само борбе. Истина, и убоги Сократ се сматрао независним, а то најзад и посведочио својом смрћу. Песник Петрарка каже да је увек мрзео богатство, али не зато што га није желео, него само због брига и муке које су неминовни пратиоци богатства. Овако мисли и Леонардо. Петрарка не каже да су и пратиоци сиромаштва још црње бриге и муке. За здраве и храбре и умне богатство није потребно у тој мери; али цео свет није ни здрав, ни храбар, ни уман. Чак и здравље и памет купују се или одржавају новцем, нарочито у нашем времену. Божанска Сапфа пева: “У мојој кући ни меда, ни муве на меду.”

Среће су многобројне, и ретко има човека који нема у животу бар једну срећу, чак и онда кад мисли да је потпуно несрећан. Истина, има срећа људских за које једни људи знају а други не знају.Тако за бескућнике не постоји срећа љубави за породицу и за децу, а за човека прикованог за огњиште не постоји апсолутна слобода и фантастични живот бескућни. Херој не зна за власт злата богатог краља Лидије, али ни богати Крез није знао за херојство Ајанта, или песничку славу Пиндарову. - Чак би човек који не даје животу ништа, тражио од живота све. И зачудо, ни један човек не уме да одмери срећу коју има, него само срећу коју нема. Најсрећнији је онај човек који уме да се удуби онолико у своју срећу, као што се други удубе у своју несрећу. И да не преспава цели ноћ мислећи на своју срећу, као што би урадио да му се догодила несрећа; и да онако исто због среће држи у рукама главу, и да узверено гледа у предмете око себе, и расејано чује све што се око њега говори, као што се избезуми човек коме су потонуле галије. И, најзад, да ту срећу сам улепшава својим мислима, и проширује својом екстазом. – Мислим чак да треба и многе своје среће намерно измишљати. Уображавати их; сликати их на песку или по зидовима; певати им, или разговарати о њима с камењем по путу. Велика је погрешка човекова, чак и беда, у том што мисли да је несрећа дубља него срећа, и што не уме да се евентуалном срећом храбри, колико се евентуалном несрећом обесхрабрује. Страх, то је животињски осећај у човека; потпун се човек не плаши ничега осим срамоте и кукавиштва. Никад нисам разумео губитке које доноси само време. Кад сам изгубио младост, већ је било дошло песничко име, и ја сам мирно прешао из једне среће у другу.

Има пуно срећа расејаних улицом куда сте и данас прошли. Ниједна туђа срећа није без и помало среће и за нас друге. Има убогих људи који су срећни само зато што могу да живе у граду богатих, гледајући с уживањем блиставе фасаде њихових кућа, богате вртове пуне боје и мириса, њихова сјајна кола и лепе и бесне коње, осветљене велике тргове и музику. Туђа раскош, то је блаженство и за очи убогих. Уживати у лепим улицама и богатсву које њима тече, изазива више радост него завист, ма шта се о томе мислило. С великом радошћу се живи у раскошном граду, не због својих палата него и због ту|их. Има небројено више света који би се задовољио и мршавим ручком и беднијим станом, само да живи у Паризу, него што би био блажен да живи беговски у каквом анадолском месту. Зато је једна велика мудрост: од ту|их срећа правити и срећу за себе. То је једини начин да наша лична срећа остане потпунија и виша. – Исто је то и у стварима људских невоља: ко подели туђу невољу, тад и његова морална срећа повишује све своје бедеме у ненадмашне твр|аве. А несрећан човек, видећи како други деле његову беду има задовољење које постане скоро читава срећа. Два сина Диагорина су били победиоци на Олимпијским играма, и гомила је пронела њиховог оца кроз светину која му је довикивала: “Умри Диагора, јер ваљда не можеш постати и Бог, а смо ти још то остаје!” Диагора је умро од радости. – Највиши степен човековог учешћа, то је у стварима отаџбине, јер је отаџбина збир свих других љубави и осећања. Микеланђелу је било шездесет и две године кад је у Сикстинској капели почео младићком снагом да слика Страшни суд, величанствено дело ренесансе. Али је тај уметник толико био ожалошћен догађајима у животу своје отаџбине да је месецима остајао не видевши никог, и носећи на устима стихове које је био урезао под својом статуом Ноћи: да је слатко спавати, а још слађе бити од камена, док светом владају зло и срамота. Одиста, овакве среће и несреће, које нису личне, постоје у небројено много примера. Неке су мудре, а неке и луде. Једна мајка, стара римска матрона, угледавши сина да јој се враћа здрав и читав из страшне битке на Кани, пала је мртва од радости. Али папа Леон X, сазнавши да су страначке императорске трупе заузеле њему противнички Милано, пао је мртав од среће. Човек је, извесно, по инстинкту егоиста; и можда није пријатељ другога човека него само по историјској навици. Али ипак без везивања своје судбине за ту|е среће и несреће, он је непотпун и ситан. Замислите два огромна духа као што су били Макијавели и Микелан|ело док се бораху истог дана на шанчевима, бранећи оружјем своју Фиренцу против папе и императора.

Чак и у ведрој старој Грчкој било је песимиста који уопште нису веровали у срећу. Теогнис, мудрац из Мегаре, каже: да је од свих добара, највећа срећа за човека не родити се, и никад не видети сунце; али ако је човек већ рођен, да треба што пре проћи кроз врата Плутонова и починути дубоко сахрањен под земљом. Истина, ова песимистичка доктрина није никад узела маха у ведрој грчкој идеји о животу. Међутим и Софокле, у хору једне своје трагедије, каже да је боље умрети него живети, вероватно под утицајем Теогниса који је живео не више него столеће раније. Али је можда у човековом духу и онда, као и данас, пролазио по неки црн облак који је затварао видик среће. Осећање несреће је безусловно ствар органска и ствар културе човекове. Врло здрави реагирају физички, а слаби су увек готови на тугу. Несреће се дубље осећају и у земљама ниског и суморног неба, него у другим земљама где је небо високо, и где по свима стварима лежи сунчево злато. Некултуран човек налази своје среће онде где их други не налазе. Тамерлан је био подигао код Дамаска пирамиду од шездесет хиљада људских глава, и био извесно за себе срећан, а за друге славан.

Слава, то је једина човекова срећа која није спокојна и која је наскупље плаћена. У својој десетој сатири Јувенал приповеда умереност, која је била и римска мудрост. Описује Ксеркса после његовог пораза код Саламине, самог на једном броду, и окруженог само лешевима који пливају по води. И описује Александра којем је свемир био тесан, али који се морао задовољити најзад једним уским саркофагом. И тирана Марија, којег су претеране жеље отерале у изгнанство и тамницу, и у баруштине Минтурне, и да најзад просјачи парче хлеба у Картаги. Ни Ханибалу није била довољна Африка од Атланског океана до Нила, јер је сматрао да његова слава није довољна ако у Риму не забоде своју заставу усред Субуре. А завршио је бедно живеши од милосрђа једног тирана у Витини. Затим, каже Јувенал, због своје високе речитости су погинули Демостен и Цицерон. Први је попио отров; а другом су одсекли руку и главу. Јувенал додаје да никад крв обичног трибуна и малог човека није попрскала говорницу на римском форуму него само крв славних великана. Одиста, велики људи били су срећа за човечанство, али су били стварно највећи несрећници. Највећи део историјских имена првог степена свшавали су како свршавају само злочинци, и скоро није било великога човека који није био и велики несрећник.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 5:50 am

О СРЕЋИ
(глава XIV)

Зло и несрећа не долазе од Бога, него од човека. Све беде међу људима то су несреће које учини човек самом себи, или ураде људи један другоме. У природи нема срећа и несрећа, него има само смрт и живот. Човек је највећа штеточина на земљи. Све велике ствари изграђују само велики људи, а људске гомиле само руше; мали људи све сравњују са земљом. Колики је човек рушилац по инстинкту, то су свагда показивали ратови. Шта је све урадио у Риму Аларик само за три дана боравка, и Генсерик за четрнаест дана, бар ако је веровати хришћанским писцима. Али шта су тек порадили хришћани, војници војводе Бурбонског, за време папе Григорија ВИИ, у том истом хришћанском Риму; а шта уопште по осталим градовима направише хришћани у борби против паганства. Нема ни једне религије која није безбожно рушила, као што нема ни једног човека који у свом животу нема неколико ситних злочина. Велики људи су нетрпељиви међу собом, јер су суревњиви, али мали људи су неисцрпни у својим злоћама према бољим од себе. Мали људи се увек шегаче са великим људима, а велики људи се често шегаче са крупним стварима. Један од твораца ренесансе, просвећени папа Леон X, платио је стотину златних цекина за један епиграм да напакости неком човеку којег је мрзео; а на Капитолу је овенчао једног шкрабала да се подсмехне ловорима какве је некад примио и Петрарка. Кад се узме колико на свету има лудака, затим глупака, затим подлаца, и најзад безличних и безбојних људи, човек изгуби љубав за животом у таквом отрованом ваздуху. Толики број наказних учини да нам овај свет одиста изгледа најгори од свих светова; а додајте одмах и да свему томе не може бити никад конца ни краја. Оглашена је природом борба између контраста на свету: борба злих против добрих, безумних против паметних, дивљих против питомих. Хришћанство је имало чудну идеју да измири две противуречености: како истовремено постоји и Бог који је свемоћан, и зло које сатире људе. Да би оправдало Бога, тврдило је да зло постоји на свету само зато да би се могли ставити на искушење и добри и зли људи, како би затим награда постојала за једне, а казна за друге. Ово је можда једино тумачење хришћанско које није успело да унесе нимало светлости у један свој крупни проблем.

Човек има више храбростри према другом, него према себи. Да није тога, не би било зла на свету. Савршенство човека састојало би се у томе да буде већма строг према себи, неголи чак и праведан према другом. Ја знам пуно људи који су били врло праведни према другом, али нису били строги према себи, и зато су били увек лабави у стварима добра. Они су били више дилетанти, него артисти добра. Њихова праведност је увек пропадала, ако није била у питању туђа личност него његова сопствена, јер праведност према себи зависи од строгости према себи, као што праведност према другом зависи само од наше доброте. Праведност је једно краљевско осећање, и човек показује праведност често више ласкајући себи, него волећи другог. Најбољи људи су они који су према себи најстрожи, и који опросте другом и оно што никад не би опростили самом себи.

Сви људи имају исте мане, али немају исте врлине; у томе је и сва разлика између великих и малих људи. Људе треба судити по њиховим врлинама, а не по њиховим манама; међутим, по врлинама нас оцењују само наши пријатељи, а наши непријатељи нас оцењују само по нашим манама. Стварно, сваки човек је био готов да буде разбојник по својим инстинктима, али сваки човек није био по инстинктима готов да буде добар: зато што за доброту треба више мудрости него инстинкта, и што у природи не постоји злоћа и доброта него само борба за живот између јачих и слабијих.

Све се плаћа, кажу људи. Тако говоре и они којима се никад ништа није платило. Али се ипак све плаћа; а кад не би било ове истине, онда бисмо умрли од страха на овој земљи. Идеја о награди за добре и о казни за рђаве, није уопште постојала у првим вековима грчкога политеизма, него је тек доцније секта орфиста унела идеју о божанству које и пресуђује људе према њиховим делима. Чак ни јеврејска синагога није с почетка била изградила ту идеју одговорности него тек нешто мало пре појаве хришћанства; али хришћанству извесно припада признање да је ту идеју о награди и казни подигло до правог и основног смисла о дужности на земљи.

Од свега што је човек посејао, ништа није рађало брже него мржња. Народ се брже фанатизује него васпита. Користољубље је увек недељиво од мржње; из користољубља се људи одричу отаџбине, породице и вере. Швајцарске трупе бориле су се једне у служби француског краља Луја XИИ, а друге у служби града Милана, и оне су се међусобно подавиле у једној страшној битки, само за туђ новац. Фанатизам је остатак варварства, а са културом требало би да човек иде само за хладним осведочењем; међутим, на жалост, изгледа баш напротив, да је фанатизам једно слепило нашег инстинкта, које неће моћи ништа искоренити. Што је најжалосније, људи се фанатизују у мржњи, али се не фанатизују у љубави. Једини лек противу овог инстинкта била је вера хришћанска, која је прва фанатизовала људе у љубави. Свака мржња је сугестија самог себе, и зато човек мудрац може себе фанатизовати у љубави, противно и својим инстинктима, који су иначе увек склони само на мржњу. Фанатизовати се у добру, то значи постати човек истински побожан.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 5:51 am

O SREĆI
(glava XV)

Zlo i nesreća ne dolaze od Boga, nego od čoveka. Sve bede među ljudima to su nesreće koje učini čovek samom sebi, ili urade ljudi jedan drugome. U prirodi nema sreća i nesreća, nego ima samo smrt i život. Čovek je najveća štetočina na zemlji. Sve velike stvari izgrađuju samo veliki ljudi, a ljudske gomile samo ruše; mali ljudi sve sravnjuju sa zemljom. Koliki je čovek rušilac po instinktu, to su svagda pokazivali ratovi. Šta je sve uradio u Rimu Alarik samo za tri dana boravka, i Genserik za četrnaest dana, bar ako je verovati hrišćanskim piscima. Ali šta su tek poradili hrišćani, vojnici vojvode Burbonskog, za vreme pape Grigorija VII, u tom istom hrišćanskom Rimu; a šta uopšte po ostalim gradovima napraviše hrišćani u borbi protiv paganstva. Nema ni jedne religije koja nije bezbožno rušila, kao što nema ni jednog čoveka koji u svom životu nema nekoliko sitnih zločina. Veliki ljudi su netrpeljivi među sobom, jer su surevnjivi, ali mali ljudi su neiscrpni u svojim zloćama prema boljim od sebe. Mali ljudi se uvek šegače sa velikim ljudima, a veliki ljudi se često šegače sa krupnim stvarima. Jedan od tvoraca renesanse, prosvećeni papa Leon X, platio je stotinu zlatnih cekina za jedan epigram da napakosti nekom čoveku kojeg je mrzeo; a na Kapitolu je ovenčao jednog škrabala da se podsmehne lovorima kakve je nekad primio i Petrarka. Kad se uzme koliko na svetu ima ludaka, zatim glupaka, zatim podlaca, i najzad bezličnih i bezbojnih ljudi, čovek izgubi ljubav za životom u takvom otrovanom vazduhu. Toliki broj nakaznih učini da nam ovaj svet odista izgleda najgori od svih svetova; a dodajte odmah i da svemu tome ne može biti nikad konca ni kraja. Oglašena je prirodom borba između kontrasta na svetu: borba zlih protiv dobrih, bezumnih protiv pametnih, divljih protiv pitomih. Hrišćanstvo je imalo čudnu ideju da izmiri dve protivurečenosti: kako istovremeno postoji i Bog koji je svemoćan, i zlo koje satire ljude. Da bi opravdalo Boga, tvrdilo je da zlo postoji na svetu samo zato da bi se mogli staviti na iskušenje i dobri i zli ljudi, kako bi zatim nagrada postojala za jedne, a kazna za druge. Ovo je možda jedino tumačenje hrišćansko koje nije uspelo da unese nimalo svetlosti u jedan svoj krupni problem. Čovek ima više hrabrostri prema drugom, nego prema sebi. Da nije toga, ne bi bilo zla na svetu. Savršenstvo čoveka sastojalo bi se u tome da bude većma strog prema sebi, negoli čak i pravedan prema drugom. Ja znam puno ljudi koji su bili vrlo pravedni prema drugom, ali nisu bili strogi prema sebi, i zato su bili uvek labavi u stvarima dobra. Oni su bili više diletanti, nego artisti dobra. Njihova pravednost je uvek propadala, ako nije bila u pitanju tuđa ličnost nego njegova sopstvena, jer pravednost prema sebi zavisi od strogosti prema sebi, kao što pravednost prema drugom zavisi samo od naše dobrote. Pravednost je jedno kraljevsko osećanje, i čovek pokazuje pravednost često više laskajući sebi, nego voleći drugog. Najbolji ljudi su oni koji su prema sebi najstroži, i koji oproste drugom i ono što nikad ne bi oprostili samom sebi. Svi ljudi imaju iste mane, ali nemaju iste vrline; u tome je i sva razlika između velikih i malih ljudi. Ljude treba suditi po njihovim vrlinama, a ne po njihovim manama; međutim, po vrlinama nas ocenjuju samo naši prijatelji, a naši neprijatelji nas ocenjuju samo po našim manama. Stvarno, svaki čovek je bio gotov da bude razbojnik po svojim instinktima, ali svaki čovek nije bio po instinktima gotov da bude dobar: zato što za dobrotu treba više mudrosti nego instinkta, i što u prirodi ne postoji zloća i dobrota nego samo borba za život između jačih i slabijih. Sve se plaća, kažu ljudi. Tako govore i oni kojima se nikad ništa nije platilo. Ali se ipak sve plaća; a kad ne bi bilo ove istine, onda bismo umrli od straha na ovoj zemlji. Ideja o nagradi za dobre i o kazni za rđave, nije uopšte postojala u prvim vekovima grčkoga politeizma, nego je tek docnije sekta orfista unela ideju o božanstvu koje i presuđuje ljude prema njihovim delima. Čak ni jevrejska sinagoga nije s početka bila izgradila tu ideju odgovornosti nego tek nešto malo pre pojave hrišćanstva; ali hrišćanstvu izvesno pripada priznanje da je tu ideju o nagradi i kazni podiglo do pravog i osnovnog smisla o dužnosti na zemlji. Od svega što je čovek posejao, ništa nije rađalo brže nego mržnja. Narod se brže fanatizuje nego vaspita. Koristoljublje je uvek nedeljivo od mržnje; iz koristoljublja se ljudi odriču otadžbine, porodice i vere. Švajcarske trupe borile su se jedne u službi francuskog kralja Luja XII, a druge u službi grada Milana, i one su se međusobno podavile u jednoj strašnoj bitki, samo za tuđ novac. Fanatizam je ostatak varvarstva, a sa kulturom trebalo bi da čovek ide samo za hladnim osvedočenjem; međutim, na žalost, izgleda baš naprotiv, da je fanatizam jedno slepilo našeg instinkta, koje neće moći ništa iskoreniti. Što je najžalosnije, ljudi se fanatizuju u mržnji, ali se ne fanatizuju u ljubavi. Jedini lek protivu ovog instinkta bila je vera hrišćanska, koja je prva fanatizovala ljude u ljubavi. Svaka mržnja je sugestija samog sebe, i zato čovek mudrac može sebe fanatizovati u ljubavi, protivno i svojim instinktima, koji su inače uvek skloni samo na mržnju. Fanatizovati se u dobru, to znači postati čovek istinski pobožan.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 6:00 am

O SREĆI
(glava XVI)

Smrt je u svetu neizmerno više raširena nego život, i smrt izgleda skoro normalno stanje egzistencije. Život postoji na površini zemlje; samo male oaze života stoje, očajno se otimajući da ne uginu. A svugde je drugde smrt i ćutanje. Bifon, po Epikuru, kaže da nismo svesni smrtikad ona dođe. To je tačno, ali smo svesni pre nego dođe da će odista doći, i svesni smo da nas posle toga više neće biti. A to je ono što je užasno. Jer jedno je smrt za stvari u prirodi, a drugo za ljudsku dušu. Herojstvo pred smrću je paradoks, koji se ne daje ničim objasniti; jer nije logično hteti slavno umreti, nego hteti živeti u slavi. Mržnja i ljubav su u jednom pogledu nedeljive: čovek nikad ne mrzi drugoga nego iz ljubavi prema sebi, a često se događa i obratno. Svako bi čak možda mirno umro kad bi znao da posle nas neće više ni za druge postojati sunce, žena, muzika, prijateljstvo i vino. Naročito nepravda, koju čovek oseća na svom prolasku kroz život, hodeći zatvorenih očiju za sve glavne probleme oko sebe, odvodi ljude u ateizam. Najzad takav nasilni čovekov odlazak u smrt, koja je od svega najodvratnija ljudskom umu i srcu, to je ono što otvara između božanstva i ljudstva onaj jaz, koji će biti sve dublji, ukoliko čovek bude duhovniji i duševniji. Stalnim porastom kulture, čovek će u svojim očima postajati sve veći, a ovu će božansku nepravdu ipak razumevati sve manje. Čovek kulturom postaje sve viši tvorac, i time se sve većma približuje tvorcu sveta; zato će ideja o smrti biti uvek najveća protivnica ideje o bogu. Čovek nikad nije razumeo Boga koji kazni i dobre koliko i rđave; i koji često ne kazni ni rđave nego samo najbolje; i koji satire najkorisnije, mesto najštetnije; i najveće kao i najmanje; i Boga osvetnika, kakvog se um ljudski užasavao otkad misli na njega. Nikakva mudrost nije bila u stanju da rasturi te mračne čovekove sumnje. Čovek se pokoravao božanstvu koje nikad nije do kraja razumeo. Čovek ima neumitni nagon za život pred kojim sve drugo iščezava, i nikakva mudrost nije u stanju da premaši snagu toga instinkta. Mudrost, to je, uosgalom, vrlina nesrećnika i staraca. Marko Aurelije kaže ove gorke reči: „Naskoro ćeš sve zaboraviti, i naskoro će te svi zaboraviti". Ali šta se postiže ovom mudrošću, koja, ukoliko je dublja, utoliko je za čoveka većma poraz i uniženje? Ovaj latinski mudrac nas teši govoreći nam zatim kako je vreme proždralo mnogo mudrih Hrisipa, Sokrata i Epikteta, i da zato svako treba da ima na umu da će vreme i njega proždrati tako isto. Ali ništa ne dodaje našem spokojstvu ovakvo tumačenje života! Nagon za život ostaje ipak najveće čovekovo dobro, i on će uvek ratovati protiv prevlasti tog užasnog saznanja o svom ništavilu. Kažu da je Demokrit imao na usnama večiti osmeh, a da je Heraklit bio plačevan; ali ko bi znao reči da nije taj osmeh bio tužniji od te plačevnosti. Zar nije taj isti Demokrit govorio: „Svet je samo promena, a život je samo jedno mišljenje"; a Heraklit je tvrdio da sve protiče, i da svi dani sliče jedan drugom. Na takav pesimizam o životu, mogao se odista jedan od ovih mudraca zaplakati, a drugi podsmehnuti, jer bi to opet izašlo na jedno isto. Instinkt za život, to je samo instinkt za sreću, ijedno od drugog su nerazdvojni. Egipćani su izbegavali reč smrt, koja je najružnija čovekova reč; i smrt su nazivali uvek drukčijim imenima: velika promena, gospodar života, ulazak u odmor, probuđenje u svetlosti. Odista, ni sve religije nisu stvarno drugo nego čovekova borba protiv ideje o smrti. Međutim, za Platona je smrt veća nego život, pošto kaže najednom mestu da život treba da bude samo razmišljanje o smrti. Pesnik je čovek večite mladosti. Ima bednih ljudi za koje nema ništa ni novo ni čudno. Izmalena su bili starkelje, a u starosti su dečurlija. Kad bi pesniku izgledalo sve sgaro i svršeno, on ne bi stvarao. Treba verovati da nije ništa stvoreno, ili tek da je svet juče začet, pa hteti i sam stvarati. Samo je mladost još stvaralačka. Ma u kojim godinama, ako čovek još stvara, on je mladić. Kao novorođeno dete, i novo delo je produkt samo čoveka mladog i moćnog. Skeptici nisu ni srećni, ni nesrećni; to su ljudi van života i protiv života. Velika nesreća čovekova jeste što život počinje mladošću, a svršava starošću; jer bi život bio neizmerno savršeniji da, naprotiv, počinje starošću, a svršava mladošću. Čovek ovako stoji osuđen da prisustvuje svom postupnom umiranju, i za dugi niz godina misli na smrt s užasom, i najzad plati svirepo onaj prosečno vrlo mali broj godina prave mladosti. Ne znamo da smo mladi kad smo mladi. Uče nas u mladosti da budemo skromni i mudri; da rano ležemo i rano ustajemo: da ne gledamo tuđe žene, i ne poželimo tuđe dobro; da opraštamo neprijatelju, i da sve činimo za prijatelja. Ali nas niko ne uči da smo mladi kad smo mladi, i da je mladost jedna veličina i slava. Zagorčavamo mladost strahom od starijih, neprestanim radom za karijeru, mučnim životom u vojnoj službi, što upropasti najlepše godine te mladalačke veličine i mladalačke slave. Mi saznamo šta je mladost tek onda kad nas je napustila. - Čovek svaku stvar meri prema sebi, prema svojim srećama i nesrećama, čak i ceo život okolo sebe; i zato izgleda da svet odista ima po-greške koje zbunjuju i ogorčuju protiv Boga. Španski kralj Alfonso X, koji je nazvan Mudrim, govorio je da je Bog pogrešio što, stvarajući svet, nije imao njega pored sebe, jer bi mu bio mnogo koristio.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 6:01 am

O SREĆI
(glava XVII)

Svakom zdravom čoveku je ipak moguće da bude srećan. Osećanja nesreće, to je, najčešće, samo jedno duševno stanje (mnogo puta tuđa sugestija), najčešće stvar temperamenta, ponekad i samo stvar lične predrasude o životu. Sreća, to je utopija zdravih; ali nesreća, to je fantazija bolesnih. Filozofija će zato, kao i sve religije, uvek propovedati da je blagodet jedino u skromnom životu, a to znači u samoodricanju. Odista, pokušajte da se nečeg odrečete, i videće-te koliko odjednom osetite vere u sebe. Odrecite se zatim još nečeg, i videćete kako se najednom počnete osećati moćnijim od svih neprijatelja; a odrecite se, najzad nečeg što je bilo vaše najveće i centralno zadovoljstvo, i vi ćete se konačno osetiti silnijim i od samog života. Pokažite samom sebi da možete živeti sa vrlo malo društvenih veza, i biti srećan i s polovinu ili trećinu svog imanja, i da se možete osećati snažnim i samo s dvojicom prijatelja, mesto bezbrojnih poznanstava, i da možete spokojno stanovati u predgrađu, mesto u središtu velikog grada, čak i u selu, mesto u varoši. Odrecite se, na kraju krajeva, i svojih neprijatelja, kao da ne postoje, jer i oni predstavljaju jedan teret, bespotreban, na vašim kolima. Naročito uverite sami sebe kako je sasvim mogućno sve materijalne sreće zameniti moralnim i duhovnim, da sujetu možemo zameniti ponosom, a samoljublje zameniti častoljubljem. Stari su Atinjani počinjali svoju jutarnju molitvu ovim rečima: „Orosi, orosi, mili Zevse, polja atinjanska i ravnice..." A imperator Marko Aurelije, navodeći blago reči ove molitve, dodaje sa svoje strane, da ili se ne treba moliti Bogu, ili ga treba odista moliti ovako nevino i predano.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 6:03 am

O LJUBAVI
(glava I)

Ljubavnici su najveći utopisti, a ljubav je najveća utopija. U ljubavi se oseća više nego što treba, pati više nego što se misli, sanja više nego što se živi, i kaže i ono u šta ni sami ne verujemo. U ljubavi nema ničeg razumnog. Ljubav je jedno duševno stanje bez ravnoteže i bez razabiranja. Zato su antički Grci smatrali ljubav bolešću, a zaljubljene bolesnicima. Ni zakletva zaljubljenih nije za njih imala sudsku vrednost. „Dobro pazi, sine moj, da nikad svoj razum ne žrtvuješ za ljubav jedne žene," kaže Kreont u „Antigoni". A Plutarh, govoreći o Antoniju i Kleopatri, pet vekova posle takvog Sofoklovog pesimizma, kaže o ljubavi: „Duša zaljubljenog čoveka živi u tuđem telu". Dugo se verovalo da ljubav pomućuje zdrav razum, i podiže egoizam do slepila. O ljubavi se ne može ni govoriti pametan, jer ljubav nije stvar pameti nego osećanja; a zato što je ljubav istinska samo kad je slepa, ona ne podleže nikakvim merama razuma. Žena se zato može samo voleti ili ne voleti, ali se ne daje razumeti; najbolji dokaz, što se najmanje poznaju dvoje koji se najvećma vole. Mi zapravo počinjemo ne razumevati ženu tek otkad počnemo da je volimo, Naročiti razlog što se o ljubavi ne može pravilno misliti, to je što se o njoj odveć razmišlja. Preterano razmišljanje o nečem skrene misao na bespuće, naročito u stvarima osećanja. U ljubavi se naročito ispituje svaka pojedinost, svaki pokret, svaka reč, pogled, aluzija. Zaljubljen čovek je mistik koji živi od priviđenja, koji veruje u čudesa, koji ne veruje niono što je očevidno, koji se bori s fantomima, koji izmisli najveći deo svojih sreća i nesreća, i, najzad, koji izgradi planove bez srazmera i bez logike, sasvim protivno svemu kako bi radio da nije zaljubljen. A koliko zaljubljeni žive u opsesijama i u poluludilu, vidi se tek kad se takvi zaljubljenici najzad ohlade, i otrezne, i povrate sebi. Zaljubljeni se danas očajno vole, kao što sutra mogu da se očajno omrznu; a oni se omrznu bez stvarnog povoda, kao što su se zavoleli bez stvarnog razloga. U ljubavi čovek traži sudbinu u gatkama, hrabri se rečima, ne veruje svojim očima ni ušima. Žena je stvar spola i srca, a ne osvedočenja i filozofije. Ako od nje napravite predmet misli, onda je ona izgubljena za vaša osećanja. Često i sve ideje koje imamo o nekoj ženi, dolaze samo od dobrog ili lošeg iskustva sa nekom sasvim drugom i drukčijom ženom. Najgore govore o ženi oni koji su bili najsrećniji u ljubavima; nesrećnici su uvek kratki u svojim refleksijama o ženi. Pisci i nepisci, ljudi dubokoumni i ljudi maloumni, sve govore o ženama sa uopštavanjem; ali ženu najvećma napadaju baš ljudi koji su najmuževniji i fizički najstrasniji. 0 ženi govore lepo i pristojno samo ljudi po krvi hladni i za ženu ravnodušni. Jedino onaj pisac koji ženu ne bi napao u šumi, neće je napasti ni u knjizi. Srećom što i žena voli samo napadača, koji hoće da napadne kako bi je oteo, i da je otme kako bi je zaposeo. - Izvesno, jedno o ženi misli mladi, a drugo stari; i jedno bogati, a drugo ubogi; i jedno lepi a drugo ružni; i, najzad, jedno zdravi, a drugo bolesni. U ljubavi, kao i u religiji, sve počiva na osećanju i na verovanju u neverovatno. Zaljubljen čovek misli da uvek voli prvi put, iako je pre toga sto puta voleo; a događa se čak da veruje kako je odista samo ovaj put istinski voleo. - Zbog ovog nelogičnog i nerazumnog, ima u ljubavi toliko nesrećnika.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 6:04 am

O LJUBAVI
(glava II)

Srećom samo što je ljubav jedini slučaj gde se u nesreću srlja svojevoljno. Martirologija ljubavi je bezgranična; to su scalae demoniae, koje ljubavnicima izgledaju kraljevske stepenice, U ljubavi ne stradaju samo ljudi koji su mekog srca, nego, naprotiv, najvećma stradaju baš oni koji mesto srca unose svoju grubu sebičnost, svirepu želju da osvoje, i potrebu da despotski zavladaju. Ljudi koji u ljubav unose odveć srca, manje stradaju, jer srce sve pozlaćuje, i ne vidi ništa što nije dobro. Egoisti su u ljubavi prirodno osuđeni na muke, jer je ovde ljubav za ženu svedena na najmanju meru, a brutalna ljubav za sebe postala nepomirljiva. Nikome se ne robuje mračnije koliko samom sebi jer naša sebičnost, to je tamnica pod zemljom na kojoj nema prozora. - Stradaju u ljubavi i ljudi od velike mašte, jer ako mašta zida zlatne tvrđave na oblacima, ona otvara i crne ponore, i onde gde nema ponora. Ljubav je najčešće jedno veliko maštanje, jer smo izmislili sve vrline kod žene koju volimo, i uobrazili da su sve sreće mogućne, i zaključili da su sve prepone sitne i neznatne. Čovek koji voli sve žene, nije zaljubljen u ženskost koliko je u ženskost zaljubljen čovek koji voli jednu jedinu ženu. Da čovek odista voli postojano samo jednu jedinu ženu, potrebna je mašta koja ide u priviđenje i prelazi u ludilo. - Tako su pesnici, kao ljudi od mašte, uvek bili veliki stradalnici u ljubavi. Srećom što u ljubavi pesnici nisu i fanatici, jer nikad ne vole samo jednu lepotu, niti se zato ograničavaju na samo jednu ženu. Zato pesnik nije nikad žrtva žena kao što su mnogi drugi ljudi. Pesnikova je ljubav sveobimna, a u toj sveobimnoj ljubavi je žena samo najsavršenije umetničko delo. Najsavršenije, ali ne jedino. Zato ne-ma pesnika samoubica. Oni su se čak branili od ženske isključivosti i ljubavne tiranije često vrlo oporo i bezdušno. Ovidije i Bajron bili su najveći cinici u ljubavi. Ovidije, ljubavnik lepe Korine, savetuje: „Nemoj se ustezati da ženi sve obećaš; zaklinji se svim bogovima da uvek govoriš istinu; igraj se ženama nemilosrdno; varaj varalice!... Veći deo njih pripada perfidnoj rasi, zato pusti neka se uhvate same u svoje mreže". Bajron je bio očaran kad mu je gospođa de Stal rekla da on nema prava na ljubav, jer nema srca ni sposobnosti za lepu strast, i da je takav bio celog života. ABajron ovde dodaje: „Ja sam odista bio očaran kad sam sve ovo saznao, jer nisam o tome imao ni pojma". Žene su se uvek pesnicima krvavo svetile. Kao što divljaci najzad poubijaju svoje kraljeve, tako i žene na kraju dotuku one kojima su najpre robovale... Odista, u ljubavi su pesnici pretenciozni, oholi, teško zadovoljni, i, na kraju krajeva, vrlo dosadni. Ali su pesnici u ljubavi iskreniji nego svi drugi ljudi. Anakreon kaže: „Ako možeš da prebrojiš lišće u šumi, ili pesak u moru, onda ćeš moći prebrojati i moje ljubavi. Najpre ćeš ih nabrojati samo u Atini dvadeset, i još po vrhu petnaest. U Korintu, celu vojsku; jer u Korintu ima najviše lepih žena u celoj Ahaji. I nabrojaćeš dve hiljade u Lezbosu, u Joniji, u Kariji, i na Rodosu. Reći ćeš: zar si toliko voleo? Ali nisi još prebrojao one u Siriji, u Kanabosu i one na Kritu, gde ognjeni Eros vlada nad gradovima. I najzad, sve one u Gadesu, u Baktrijani, i u Indiji". Na drugom mestu kaže isti pesnik: „Teško je ne ljubiti, ali teško i ljubiti, a najstrašnije ljubiti uzaludno. Ni poroci, ni vrline, ni genije, ne koriste u ljubavi, nego samo zlato. Proklet bio ko ga je izmisli! Zbog njega se omrznu rođena braća i roditelji, i biju krvave bitke. A što je najgore, zbog njega stradamo svi mi koji ljubimo"... I na trećem mestu: „A sad šta mi služi moj štit. Ne mogu se njim odbraniti, pošto se moja bitka bije u meni". - Pesnik Gete je voleo Katarinetu, Frederiku, Šarlotu, Lili, Kristijanu, Ulriku, Marijanu... Sličan je slučaj sa svim pesnicima. Uostalom, to je zato što su pesnik i ljubav nerazdvojni celog života, a što nije slučaj s drugim ljudima. Ljubav je glavni izvor inspiracije i akcije pesnikove, jer je ljubav i glavni motiv njegovog života. Sve što znamo o ljubavi, znamo od pesnika. Da nije bilo pesnika, o ljubavi bi se znalo manje nego o mržnji.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 6:05 am

O LJUBAVI
(glava III)

Ljubav je osećanje koje je rezultat svih drugih osećanja, zbir svih mogućnosti čovekovih, najviših i najčistijih. Ljubav je najveći izvor snage za iluziju, i najdublji dokaz moći za akciju. Ljubav je svedočanstvo zdravog spola i dubokog morala: jer za ljubav treba imati pre svega mnogo fizičke sile i neizmerno mnogo dobrote. Znači, mogućnosti za utapanje u drugom biću i drugoj sudbini; pregorenja za iluziju i vere u ideal; radosti da se živi dvostrukim i mnogostrukim životom; i najzad, potrebe da se iziđe iz sebe u nešto šire i veće i opštije. Čovek koji ljubi ženu, viši je od čoveka koji ne ljubi, jer ljubav za ženu je već dokument moći za iluziju i za požrtvovanje, dokaz čovekoljublja, jedno suvereno osećanje protivno samoživosti i isključivosti. Čovek koji ne voli žene, ne voli ni ljude. Voleti, to je sveobimno osećanje. Ljubitelji žena, to su ljudi već izraženi u jednoj humanoj crti, koja je čak vrlo duboka. „Ja sam stvorena da ljubim, a nisam stvorena da mrzim", kaže Antigona u drami Sofoklovoj. Ljubav je dokaz inteligencije, jer čovek bez ideja i prostak bez vaspitanja, ne mogu biti zaljubljeni, pošto je ljubav najveća mudrost i najfinija duševnost. Ljubav je zato uvek bila privilegija najviših duša, ako ne i najvećih duhova. Sveta Tereza govori đavolu da je nesrećan zato što ne ume da voli, a sveti Frančesko je pravio žene od snega. U hrišćanskom svetu su bili zaljubljeni sveci, ali u paganskom svetu su bili zaljubljeni i bogovi. Čak i boginja Rea, majka Zevsova, volela je jednog frigijskog mladića, lepog Atisa. Njen jedan sin, Pluton, umirao je od ljubavi za Persefonom, ćerkom Demetre, a drugi sin, Zevs, posejao je ljubavnim neredima sve grčke puteve kud je prošao. I svi drugi grčki bogovi su bili zaljubljeni; ljubav je za antički svet bila božanskog porekla. Nema u grčkom životu fatalnih ljubavi ni fatalnih žena. Bog Eros je slikan kao golišav dečko, a postajući docnije latinski Amor, isto je tako po izgledu bio samo đavolast i bezazlen. Pesnik Teokrit ima pesmu u kojoj je Erosa ujela pčela, i on se tuži Afroditi kako je tako mala pčela mogla napraviti toliko veliku ranu. A boginja mu odgovara: „I ti si malen, a kakve teške rane zadaješ". Neizmerna je nesreća za ljudsko srce što su pogubljene ljubavne pesme antičkih grčkih liričara, jer već sama božanstvena Sapfa pokazuje kakvom se izvanrednom istančanošću govorilo o ljubavi, i koliko su u ljubavi grčkoj strast krvi i finoća izraza bile podjednako dubrke. Gubitkom tih knjiga stare erotike, antičko grčko srce je za nas ostalo tajnom, baš u onom u čemu je bilo najintimnije kazivano. Ima pisaca koji veruju da antički narodi nisu znali nego za ljubav fizičku. Nije tačno. Oni samo nisu znali za našu hrišćansku mortifikaciju, ili za našu romantičarsku ekstazu ljubavnu; ali to ne znaju ni današnji severni Amerikanci, a sutra to više neće možda znati ni evropski čovek. Svakako iz grčkog eposa i iz atinske tragedije vidi se da su Grci poznavali i ljubav-dužnost kakvu je docnije slikao Kornej, i ljubav-straet, kakvu je zatim pevao Rasin. -Istina je da su rimski pesnici bili u ljubavi neverni i pohotljivi, i na jeziku cinici i sadisti, i odveć malo zauzet duševnom lepotom svojih žena. Pa ipak Ovidije je bio galantan, kao kakav pesnik iz Versaja. Propercije, najstrasniji pesnik rimskog doba, strada što ga njegova Cintija vara; i peva istoj Cintiji kako će nekad poneti ljudi njegovu posmrtnu urnu od crnog oniksa, punu mirisa iz Sirije, a na njegovom grobu čitati ove reči: „Onaj koji, sad, počiva ovde. - Bio je nekada rob ljubavi samo jedne". I Teokrit, koji najednom mestu kaže: „Nesretni su oni koji ljube", peva na drugom mestu: „Zdravstvujte, vi koji ljubite. Onaj koji mrzi, mrtav je. Ljubite da vas ljube. Jer Bog kazni po pravdi". -Ovde su kod grčkog liričara čovekoljublje i ljubav jedno isto; a neosporno, to osećanje i jeste nedeljivo.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 6:06 am

O LJUBAVI
(glava IV)

Žena u koju smo zaljubljeni, kao i sama ljubav, nije nešto što postoji van nas, nego je nešto što postoji u nama, i što je deo nas samih. Mi nekog ljubimo ne zato što tu ljubav zaslužuje potpunije i isključivije nego iko drugi, nego što smo mi na tu ličnost prosuli jedno svoje sunce koje ga je ozarilo i izdvojilo od sveg drugog naokolo po zemlji. Mi ljubimo, jer je naša duša prepuna nežnosti, i naše telo prepuno strasti; dokaz, što to isto biće ne bismo voleli u starosti, kad već naša zamorena duša nema dovoljno nežnosti, ni zamoreno telo dovoljno strasti. - Mladost k ljubav, to je sve što ima život. To su dve nerazlučne sreće koje posle sebe ostave pustoš i pomrčinu. Ostatak života čovek proživi samo od uspomena na svoju mladost i na svoju ljubav; i čovek bi sve docnije sreće i trijumfe dao za nekadašnju obest mladosti i nekadašnje fantazije ljubavi, Nema nijednog ostarelog kralja koji ne bi pristao da bude običan mlad poručnik. Čovek bez mladosti, to je sasvim drugo biće nego što je taj isti čovek bio mladićem, skoro bez veze sa nekadašnjim sobom. To je sad jedna setna egzistencija koja je duhovno i moralno ili bolja ili gora, ali izvesno sasvim drukčija nego nekad. Ne žalim ništa na svetu nego što u mladosti nisam znao da sam mlad, i da mi je to saznanje moglo dati osećanje superiornosti nad milionima najmoćnijih i najbogatijih ljudi. Nisam znao da sam nekada bio imperator Kine i car Indije! Nije čovek znao zašto ga nekad žene gledahu kao pijavice, ni da su ga tad ljudi mrzeli jer nisu imali širinu njegovih grudi i snagu njegovih mišica. - Zato je najčarobnija sudbina u istoriji čoveka bio život Aleksandrov, koji je osvojio najveće carstvo na svetu, i zatim umro, ne znajući ni za jedan poraz, poraz koji bi inače doživio da nije umro mladićem. Ovako je umro s uverenjem da niko nije jači od njega; i s pravom je verovao za sebe da je Bog, kao što ga je uveravao i Amonov sveštenik u Egiptu. Jer odista, ni grčki homerski bog nije imao ničeg više od njega: lepotu mladića, silu i besmrtnost. Ljubav je čak i herojstvo jer traži žrtve. Ako se pitamo da li smo ljubljeni u zamenu, i u istoj meri, ljubav je time prebrojana i taksirana kao moneta i roba. Zato slepa ljubav, to je jedina ljubav. Za ljubav treba nevinosti, koliko i za religiju. Samo slepe oči ljubavi nađu najveće puteve sudbine, kao što se samo zatvorenih očiju vidi lice božje u svojoj čistoti i veličini. Ko nije religiozan, ne može biti ni istinski zaljubljen; i zato je u naše doba tako malo zaljubljenih. - Ima prirodno zaljubljenih kao što ima prirodno religioznih; a ima ih koji ne mogu biti ni prirodno zaljubljeni ni prirodno religiozni. Ljubav nije samo privilegija jednog našeg životnog doba, nego i privilegija jedne naročite vrete duhova; jer ima sveta za koje je ljubav nerazumljiva i otužna, a za koje je i vera samo jedna samoobmana i perverzija. Ljubav je, najzad, i najviši produkt kulture. Kod primitivnih ljudi ne postoji ljubav nego prohtev, ni san nego požuda. Što je veća kultura jednog naroda, utoliko je ljubav dublja, jer je komplikovanija i fatalnija. Žena nije više ženka nego ličnost, znači mnogostruka lepota: umetničko delo, duša i duh. Zbog ovog je osećanje ljubavi tesno vezano za nečiju inteligenciju i dobrotu. Biti zaljubljen, verovati u ljubav kao u nebo, to je živeti u najveđoj čistoti i krajnjoj sili dobrote. Ljubav je najveći stepen svega što nosi nekoristoljubivo srce, najveće pregnuće, totalno samoodricanje, život u drugom biću i za drugu ličnost usađenu u zenit jednog doba našeg života. - Zato je apsurdum i nesreća sumnjati u nešto što volimo, pa je apsurdum sumnjati i u ženu ako je volimo. Ljubav u sumnjama, to je najveća beda i najčemerniji paradoks božji, čak i nepremostiva fatalnost za ljude od srca i ponosa. Jer, najčešće, koliko je ljubav veća, utoliko je i sumnja veća. Međutim, za punu sreću u ljubavi, treba biti nesebičan, i prema sebi krajnje neosetljiv: ljubav isključuje samoljublje, i ne poveruje ni u ono što je očevidno. Ideal i nije u stvarima nego iznad njih. Teško srcu koje uzima san o sreći kao sliku sreće koja je mogućna. Nema sređe koja se ne daje porušiti u prašinu, ako je samo više tumačimo nego što je osećamo.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 6:07 am

O LJUBAVI
(glava V)

Nijedan veliki čovek nije poznavao ženu. Svaki je pisac opisuje kako je sam zamišlja i sam izgradi, a ne kakva je žena u stvari. Filozofi nisu o ženama dovoljno pisali, jer nisu s njima živeli koliko sa filozofijom, jer su ih stvari srca uvek manje zanimale nego stvari uma. Nema dobrih knjiga o ženi. Dok smo mladi, mi žene volimo i zbog njih stradamo, a ne opisujemo ih naučno; a kad ostarimo, one nas više ne interesuju ni kao predmet razmišljanja. - Žena je bez principa i bez merila; bez jednog stalnog i uravnoteženog stanja; često bolesna i poluluda; svagda nesgalna i prevrtljiva. Sve ovo, i kad je mnogo bolja od nas. Zato bi veliki čovek trebao da se kloni ljubavi, ne zbog momenata tragičnih, nego momenata smešnih, u koje neminovno pada pored žene. Ljubav je ozbiljna i sveta stvar, ali su zaljubljenici - začudo - uvek smešni za sve ostale ljude. Dovoljno je da vam neko ispovedi da je zaljubljen, pa da mu u vašim očima padne cena. Ima žena koje nose sobom pravi duh razaranja, i potrebu da sve stvari degradiraju, i sve duhove nivelišu; a to je ono što superiorni ljudi ne mogu ženi da oproste. U probleme svih vrednosti žena ulazi s lakoumnošću i perverznom obešću, da nesvesno obori cenu svačega; genija, ljubavi, umetnosti, morala, razlike među ljudima, razlike među ženama, među principima, među dobrim primerima. Ne postoji za nju merilo opšte nego lično. Žena ne zna šta je to opšti život, ni opšta sreća, ni opšti ideal; sve meri po sebi i prema svojim potrebama. A ženske potrebe su, nesumnjivo, daleko od tih velikih kriterijuma za sreću. Ona je bez divljenja pred velikim, bez gnušenja pred malim. Sve će vrednosti priznati, ali i sve pasivno primiti. Ne uviđa da su velike ideje potrebne za život, jer ona vidi život u malim srećama i malim nesrećama, u šarenilu i u strastima. Još su manje potrebni superiorni ljudi za njene sreće, koje ne treba da budu velike nego samo šarolike i radosne, uzbudljive i promenljive. Ljubavi velikih ljudi su zato bile mahom ili komedije, ili tragedije, ali najčešće komedije. Veliki čovek svaki proces srca podigne neizbežno do procesa uma; i tako filtrirajući kroz mozak stvari sna i mašte, one postanu bezlične ili čak sasvim izblede. Postoji ludilo ljubavi, a ne postoji mudrost ljubavi. Zato su ljubavi velikih ljudi pune protivurečnosti, kobnog i smešnog. Obični ljudi za takve sukobe ne znaju, niti prave ljubavne nesreće doživljuju. Istinske ljubavne nesreće su isključiva i tužna privilegija samo odabranih duhova i velikih srca. - Bekon kaže da veliki ljudi nisu bili veliki ljubavnici, jer je ljubav za njih odveć malena stvar. Ovo nije tačno; nego baš naprotiv. Svi veliki ljudi su bili zaljubljeni celog života; i to ne samo pesnici, nego i državnici, i velike vojskovođe, čak i veliki vladari: Perikle, Cezar, Napoleon. Jedan veliki čovekje rekao da se na sve bregove penjao, ali da je breg ljubavi najviši. Za Dantea i Petrarku, ljubav je identična sa Beatričom i Laurom; a i ljubav je Beatriče isto što i ljubav Laure. To je žena donna della salute - Čak je i sasvim obično da veliki ljudi duguju najviše svojim ljubavnicama. Sjajni pisac Turgenjev je govorio gospođi Tolstoj kako je prestao da piše otkad je prestao da bude zaljubljen. A ako su i Talijani onoli-ko madona naslikali, to nije zato što su bili preterano pobožni, nego što su bili zaljubljeni, i što je u Italiji bilo puno madona. - Čovek kad je istinski zaljubljen on je istinski pobožan, i meni je ovakva ljubav bila najrazumljivija. Dante svoju Beatriču pravi čak simbolom teologije koja je za njega bila nauka o Sreći, kao što je filozofiju smatrao naukom o Blaženstvu. Istina je samo da veliki ljudi nisu ludovali za ženom nego za ljubavlju. Nije ljubav za njih nešto maleno, kao što je mislio Bekon, nego je žena odveć malena prema ljubavi, koja je neizmerna. Za velike ljude nema ničeg ni malog ni prolaznog, i njima je zato potrebna ljubav samo u jednom okviru beskonačnog i večitog. Zatim, njima je potrebna ljubav u stalnoj groznici i u usijanju, u vrtoglavici u vrtlogu - zato što je ljubav vatra u kojoj oni sve svoje iskuju. Zato su oni često i izneveravali svoje žene, i onda kad su ostajali očajno verni svojoj ljubavi. Za velike ljude nije ljubav odmor, kao za obične ljude, nego otrov, i potreba da se živi u stalnoj iluziji mladosti i akcije. Za mnoge velike ljude žena je bila čak pojam vrlo dalek od ljubavi. Jer veliki čovek teže uvidi ženine vrline, nego što oseti pogreške njenog spola. - Kad je slavna gospođa de Stal bila u Nemačkoj, toliko je mnogo govorila da je mirnom Šileru za mesec dana upropastila nerve, i on se, kažu, zato osećao kao posle kakve duge bolesti; a hladni Gete je bežao i zatvarao se kod svoje kuće, strahujući šta će ona docnije napisati od onog što je on tad s njom razgovarao. - Uopšte, veliki čovek se boji žene većma nego običan čovek; veliki čovek se boji lukavstva i nestalnosti, usađene u ženski spol, a ništa kao lakoumna žena ne može postati kobnim za njegovo delo. Veliki čovek stavlja svoje delo iznad svega drugog, a naročito iznad žene, što je izvesno srećan slučaj, ali što mu žena nikad ne oprašta. Niko o ženama ne misli gore nego baš čovek koji već neku ženu bezumno voli; svi su zaljubljeni ljudi mračni pesimisti, ubeđeni skeptici, koji veruju da su proganjani i uhođeni, i da koračaju između stalnih zamki i busija. Nisu od ovog oslobođeni ni veliki ljudi. - Možda samo pravi artisti nađu u ljubavima naknade za izgubljeni mir. Jer ono što otpate kao obični ljudi, ljubav im naknadi kao tvorcima, jer je ona najveća inspiracija za stvaranje. Svakako, između žene i velikog čoveka postoji prirodni antagonizam, zbog čega su veliki ljudi ili izbegavali superiornije žene, ili imali s njima samo nesrećne doživljaje.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 6:07 am

O LJUBAVI
(glava VI)

Ni žena se lako ne veže za superiornog čoveka, koji je po prirodi samotnik često vrlo sujetan, skoro uvek mnogo ćudljiv, u više prilika i neurastenik; i, zatim veliki čovek većma voli principe nego stvari, i većma ideje o ljudima nego ljude. Velikog čoveka zbunjuje i zaglupljuje veliko društvo, koje, naprotiv, ženu razdragava, i zbog kojeg jedino ona čini i dobro i zlo. Veliki čovek luduje za onim za čim se više niko ne otima: za mudrošću i za slavom posle smrti. A žena je po prirodi epikurejac, sva od ovog sveta, zadovoljna brzima uspesima, a na slavu posle smrti nikad i ne misli. Ženu veliki čovek zanima samo iz početka, jer to laska njenoj sujeti meću drugim ženama, jer žena voli sve što blista. Ali obožavati, ne znači i ljubiti. Ljubav je sama sebi dovoljna; i ljubavi nije potrebna nikakva druga slava nego njena sopstvena. Je vous admire jusqu’ ne pas vous aimer, kaže jedno lice u nekoj sgaroj komediji. - Uostalom, žena ne zna da poštuje, nego da voli. Žene ne traže ni da vi njih poštujete, nego da ih volite. Poštovanje za njih znači odsustvo svake ljubavi, nešto hladno i iz glave, a ne nešto proosećano i iz duše. One veruju da nekog treba najpre voleti, kako bi ga zatim istinski poštovale, a ljudi misle obratno. Žene misle: gde je mnogo poštovanja, tu je malo ljubavi. Žene imaju stalnu potrebu da budu voljene, i kad one same ne vole, i zato se često predaju i ljudima koji su im inače fizički nemili. Obične žene vole obične ljude, a samo neobične žene vole ljude sa neobičnim odlikama. Ni ove žene ne vole ljude koji odista najviše vrede, nego one koji su najviše na glasu. Sve žene vole bogataše jer je žena uvek siromah. Pametnih se boje; darovite smatraju za polumahnite. Izvesno, pesnici su od svih ljudi oni koji najvećma žive u opsesijama ljubavi, i koji imaju najviše ljubavnica, ali su njihove ljubavi bile za njih često samo igre mašte i intrige srca. Retko je koji mogao bezmernost svoje ljubavi da koncentriše samo na jednu ženu. Rafaelo je jedini od njih umro ugušen u zagrljaju svoje ljubavnice. Međutim, Edgar Po je dao ipak svoju teoriju o reinkarnaciji jedne jedine ljubavi u čovekovom postupnom nizu ženu i ljubavi. U hiljadi žena koje smo voleli, mi uvek volimo samo jednu. Ima izvesnih patriota zbog kojih nam omrzne otadžbina, i sveštenika zbog kojih nam omrzne crkva i vera, i vojskovođa zbog kojih nam omrzne vojska i herojstvo, i žena zbog kojih nam omrzne ljubav. Španjolke i Talijanke zagorče čoveku život ljubomorom. Grkinja svojom sebičnošću, Ruskinja svojim ludim prohtevima. Nemica što brzo odeblja, i Srpkinja što nikad ne sazre. Francuskinja je danas najpotpunija žena u njenoj ljubavi za čoveka. Ona od prirode ima, i sobom donosi čoveku: konverzaciju, graciju, zabavnost, iskrenost, intelektualnost, moralni interes, utehu, ljubav, hrabrost, ženskost, rasnost. I kad nema polovinu ovog, ostaje ipak druga polovina koja je čini superiornijom od svih drugih savremenih žena. Francuskinja je jedina žena koja može da bude učena bez straha da postaie muškobanja. Ona je čoveku najbolja ljubavnica i drug i saradnik, i kad nije supruga. Ona je jedina koja ima ideju o čoveku s kim razgovara. Za sve druge žene čovek vredi samo onoliko koliko on znači za nju i njene namere.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 6:08 am

O LJUBAVI
(glava VII)

Ima odista jedno doba u ljudskom životu, kad sve podseća na ljubav; sunčan dan, tamna noć, bura i tišina, novac i muzika, cveće i heroizam, mek divan, oblak u nebu, mušica u vazduhu. Tako žena postane središte svih drugih pokreta srca, misao misli, cilj ciljeva. Sreća vredi samo koliko je sreća za njih dvoje. Sirotinja je strašna samo zato što taj čovek ne može da tu ženu napravi kraljicom, ili ona njega imperatorom. Religija vredi utoliko ukoliko Bog pomaže njihove sastanke, i ostvaruje njihove planove. Dvorac na bregu vredi samo ako je prikladan za njih dvoje. Stari prijatelj, ukoliko je njihov protektor; a novi prijatelj ukoliko je bezopasan. Smrt postoji ukoliko spasava od nesrećne ljubavi i učini kraj jednom očajnom razočarenju... Svegledamo kroz ono što volimo: pejzaž, kuću, put, knjigu, ideju. Ništa u ljubavi nema više cenu samo za sebe, i sve je mereno na jedan način. Zaljubljenici mogu da žive na vrh planine na jednom stablu, u dnu šume u jednoj pećini, nasred mora na jednoj dasci. Zato je ljubav najisključivije osećanje koliko je i naj-potpuniji život. Ljubav sve ispuni i zameni. Rađanje ljubavi u duši, to je više i lepše nego rađanje sunca na okeanu. Žene počnu da ljube samo onda kad su voljene, ili bar kad misle da su već voljene. Inicijativa ljubavi uvek dolazi od čoveka. Žena hoće više da bude voljena, nego da sama voli; i više da je žele, nego da je vole. Ona ne smo da prva ne voli, nego prva i ne bira. Čovek joj se može naoko i da dopada, ali je retko da ga prva zavoli. Nikad u ljubavi žena ne ulazi inspiracijom kao čovek; kad god se krene u ljubav, ona je zavedena, obmanuta ili pervetirana. Ona se ne daje nego se podaje. Žena ide više za ljubavlju čovekovom, nego za svojom prirodom. Žena može da se zanese za bogatašem ili artistom, za vojnikom ili sportistom, za lepim ili umnim, ali se najzad dadne, često za ceo život, sasvim drukčijem čoveku nego kakvog je zamišljala i želela. Ona uvek podlegne jačem, a ne lepšem i umnijem, ni boljem i milijem. Retko koja žena visi o ruci čoveka koji je bio odista čovek njenog ukusa. Nije tome uzrok društveni položaj, zbog čega žena ne bira muža, nego muž ženu; nego što je u prirodi žene da željno podnosi nasilje i da ga rado očekuje, slučaj koji je možda dublji i od same ljubavi. Padajući pred jakim, a ne pred dobrim i lepim, žena ne razume duh nego volju, ni lepotu nego nameru. Čovek je po prirodi nasilnik, a žena po prirodi ide na susret nasilju. Prava žena nikad ne poljubi prva; pravi tip žene sve čeka od čoveka; prvu reč, prvi poljubac, prvu žrtvu, prvi primer. Retko kad žena prva kida sa nesrećnom ljubavlju; ali jednom odvojena, prva zaboravlja, ili se prva baci kamenom na prošlost. - Svakako, zaljubljena je žena uvek žrtva; zaljubljen čovek je uvek pobedilac, ili bar nije žrtva. Jedna velika i nesrećna ljubav u životu jedne žene od srca može da joj društveni i intimni život učini nemogućim za ceo vek. Žena to instinktivno oseća. Zato se žena često lako daje, ali se lako ne zaljubljuje. Žena veruje da se sačuvala od čoveka samo kad zna da se nije zaljubila; zato je i mnogo manje zaljubljenih žena na svetu nego što iko misli. Braneći od ljubavi, žena misli da se odbranila i od čoveka. Žena dobro zna da je slaba samo kad voli. Nikad žena i čovek ne vole jedno drugo istom merom; kao da je prirodi bilo stalo samo da deponuje negde izvesnu sumu strasti bez obzira da li će biti pravilno podeljena na njih dvoje, različne po duhu, po duši, po temperamentu, po volji. Ima, uostalom jedan veliki broj ljudi koji apsolutno i ne znaju za osećanje ljubavi, i to kroz ceo njihov život; a ima ih koji imaju smisla za ljubav, ali joj ne daju nikakvu osobitu cenu. Ne stavljajući ljubav iznad svih drugih faktora života, i žena je ovde za takve ljude samo onoliko važna koliko je ona njihov ortak u nekom poslu, ili jatak u pljački. - Čovek nikad ne zna kad ga žena voli. On uvek traži da to sazna po spoljnim znacima, koje, međutim, žena namerno izvrće, jer je intriga njenog spola uvek glavni deo njene ljubavi. Naprasitost i nasilje čovekovo je njegova ogromna beda, naročito prema finoći i mirnoći žene koja sve saznaje intuicijom i urođenom gipkošću. Ovakvom grubošću ljudi pokvare sebi gotove trijumfe. Ljudi ne znaju koliko žena često voli, i onda kad najmanje izgleda zaljubljena; i koliko često svirepo strada, i onda kad izgleda najvećma rasejana; i dok sedeći pored kakvog drugog čoveka, izgleda mračni izdajnik. Žena se pretvara i laže, i kad ljubi i kad ne ljubi. Hipokrizija ženina, stvar njenog spola, i sredstvo njenog života, postane tako često i njenom nesrećom. Ona se prva otruje otrovima koje je drugom iskuvala, i poseče nožima koje je sama izoštrila. Čovek, uopšte, ne poznaje žene, jer je bez intuicije, glomazan, samovoljan, odveć pritisnut poslom, i odveć zauzet drugim ljudima. Zatim, čovek uvek voli da veruje u utiske laskave za njegovu sujetu; i on ljubav ne analizira, jer se oseća jačim od žene, znajući da će zapovedati, verujući čak da će i vladati. Žena, naprotiv, zna da će joj se zapovedati, i odmah se stavlja u položaj odbrane prema tiranskom instinktu čovekovom. Žena brzo prozre čoveka, naročito dobro uoči njegove slabe i zle strane; čak je i ne interesuju vrline kojim on zrači među drugim ljudima. Žena gleda u čoveku protivnika i tirana, onda kad ga najvećma voli; zato nikad ne gubi iz vida njegove slabosti, kojima se u toj borbi ona služi većma nego svojom snagom. To je lako jer se čovek brzo pokaže ceo, naročito kao drugar. Žena se, naprotiv, uvek krije, i nema potrebe za drugarsku intimnost: ove su stvari čak glavni slučajevi njegovog spola. - Čovek o ženi zna samo ono što je sam izmislio, i u što je sam on verovao. Odista, u odnosima između čoveka i žene, žena je svagda superiornija. Herodot priča da u Egiptu ljudi tkaju platno kod kuće, a da su žene trgovci u čaršiji. Diodor iz Sicilije kaže da su u Egiptu ljudi potpuno robovi žena.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 6:09 am

O LJUBAVI
(glava VIII)

Govoriti o ljubavi, to je već pomalo voleti. Nikad žena ne govori o ljubavi s nekim koji joj se ne sviđa kao čovek, i kojeg nikad ne bi mogla voleti ili poželeti. Ima momenata kad prva lepa diskusija o ljubavi s jednom ženom, ne znači prvi lep kozerski uspeh, nego već prvi ljubavni korak. Za mladu ženu je svaki minut jedan gorak gubitak, ako nije u vezi s ljubavlju. Žene, stvarno, nikad nisu indiferentne prema čoveku. Već s prvim pogledom, ona jednoga čoveka ili mrzi, ili voli, ali nije nikad prema njemu ravnodušna. Ako ravnodušnost uopšte postoji, onda je ona osećanje čoveko-vo, ali nikad ženino. Žena je u ovom pogledu slična detetu, koje se na prvim susretu baca u naručje jednom čoveku, a od drugog čoveka se usteže, skoro s očevidnom mržnjom, znači opet bez svakog znaka indiferentnosti. Ima mladih žena koje kažu da su s nekim mladim čovekom samo prijatelji. Velika prijateljstva, to su ovde već male ljubavi. Nikad žena nije prijatelj s čovekom koji nije mužjak, i kojem se ne divi kao spolu. Može jedan čovek biti i mudrac, i pesnik, i vojskovođa, ali pre svega mora biti nosilac svog spola. Može žena s uživanjem opštiti s čovekom za kojeg zna da ima lažnu nogu, ali ne može bez odvrat-nosti opštiti s čovekom za kojeg zna da nema spola. Čovek i žena, dok su mladi, ne mogu biti samo prijatelji i svako-dnevni drugovi, na način na koji je to mladić s mladićem, ili mlada žena s drugom mladom ženom. Može se dogoditi i protivno, i to samo ako se jedno drugom nimalo fizički ne sviđaju; ali je u tom slučaju posredi više antipatija, negoli ravnodušnost. Žena će o ljubavi govoriti sa Alkibijadom, a o filozofiji s lepim Lisidom, ali sa starim i ružnim Sokratom neće razgovarati ni o ljubavi, ni o filozofiji. - Čak se žena s čovekom i ne sprijatelji bez nekog svog intimnog motiva; u najviše takvih slučajeva prijateljstva ona ipak misli da je taj čovek voli. Čim čovek bude takvoj ženi pokazao malo veću pažnju nego drugim ženama, ona u tom događaju vidi većma ljubav nego obično prijateljstvo. Uvek između čoveka i žene ima jedna intriga spola. Znam žena koje su s jednim čovekom održavale veze savršeno idealno, ali su uvek znale, ili bar pretpostavljale, da ih taj čovek bar želi telesno. Takvo osećanje čovekovo, uostalom, ako je diskretno, ne vređa ni najčistiju ženu. Ona, čak i bez ikakve naročite namere, oseća ovde potrebu da mu bude najbolja prijateljica, kao što bi mu druga koja žena bila gotova ljubavnica. Svaki dodir mladih jeste na osnovi čulnoj, i onda kad im najmanje tako izgleda. Najveći čovek joj je rav-nodušan, ako ma čim pokaže potpunu čulnu ravnodušnost prema njoj. Nezainteresovanost, da; ali ravnodušnost, ne! Žena ne shvaća platonska stanja duha i tela; jer mladost ima sve svoje zakone u krvi. Žena je najpre spol, pa onda čovečje biće. Ali i čovek tako isto. Žene se nikad ne pokazuju cele onima koji su preterano strogi u moralu. Žene su potpuno otvorene samo prema onima za koje unapred znaju da sve praštaju. Zato i manje rđave žene, često čak i potpuno dobre žene jure za rđavim ljudima. U nekim evropskim zemljama žene luduju za tenorima iz opereta, ili za artistima iz ateljea, u drugim za oficirima, ali svugde za bogatašima. Artisti predstavljaju život u fantaziji i razuzdanosti moralnoj; oficiri predstavljaju mladost, zdravlje, lepotu i redovan položaj; a bankari su spasioci žena raspikućv i kockara. Oficirova peruška i mač, to su ostaci starog viteštva, koje danas pripada samo njima; njegova lepa pojava može da zameni nedostatak učenosti; malo bolje vaspitanje, da zameni porodično ime. Oficir ima puno od pauna, a to je ravno onom što žena traži od svakog čoveka. Oficir se izdire na ljude i konje, a žena se divi njegovoj sili zapovednika od kojeg imaju strah ljudi i životinje. Oni su tirani svojim ženama; a one ih trpe, ali im se osvećuju brže nego i drugim ljudima. Svakako, dugmeta oficirske uniforme većma sjaju u očima mlade žene nego najduhovitije izreke čoveka u smešnom fraku koji pored ovog izgleda rugobno i pogrebno tužan. - Ima, najzad, žena koje se zaljube i u čoveka koji ima lepšu ženu nego što jeona. Zatim, ima ih koje se zaljube u nekog čoveka samo zato što je on muž žene koju ona mrzi. I, najzad, ima ih koje se lako zaljube u neprijatelja svog muža. Ovo su sve stranputice i apsurdumi ljubavi kakvi ne postoje u stvarima mržnje. Svakako, žene instinktivno preziru čoveka koji nije bio u stanju da oplodi ženu. Ima žena kod kojih pitanje ljubavi ne ulazi u njeno opšte mišljenje o životu; na jedan način misli žena o ljubavi, a o svemu drugom misli na sasvim drugi način; zato su mnoge žene u stvarima ljubavi savršeno rđave, a u drugom svemu savršeno ispravne. Mnogo češće nego kod čoveka, fizički nemoralna žena može biti na celoj liniji do krajnje mere moralna, ali potpuno verna svom čoveku, a u svakom drugom pogledu razvratna: raspikuća, kockar, zao jezik, loša ćud. Znam dama iz najviših društvenih sfera, punih blagorodstva, čak i naivnosti, ali čije su ljubavne istorije bile pune rugobe. Jer spolni razvrat češće je više stvar naivnih nego perfidnih. Ljubavne vratolomije mogu biti i lepe kad se u njih metne ono što ih čini razumljivim: poezija, san, iluzija, prijateljstvo. Međutim, u najviše slučajeva žena pada iz razloga kojima se ne razaznaje ni pravi pokretač. Svakako najkorektnija prema društvu može biti najgora prema ljubavi i porodici, i mnoga čovekova razočarenja dolaze otud. - Očevidno je da se svaki čovek čudi ako nije voljen. To je apsurdum. Ima ljudi na koje ni muva neće da padne.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 6:11 am

О ЉУБАВИ
(глава IX)

Љубав најмање постоји у великом друштву. Љубав је уживање, а велико друштво има хиљаду других начина да ужива. Велико друштво са титулама се везује и у браку према титулама, а богаташи се везују браковима према богатству. На стотину аристократских и богаташких бракова нема данас него један у којем би главни мотив била љубав; чак се у тим сферама о љубави говори као о једном нижем и несавременом осећању. Зато је љубав, као морал и као религија, луксуз сиротиње. Жене падају у великом друштву за положаје, везе, наките, чак и за обичан новац, којег никад немају довољно у својим утакмицама; а у малом друштву се жене дају за љубав и за страст. Никад нам новац нису тражиле сиромашне пријатељице, него увек жене много богатије од нас. Богаташи купују жене из свог круга, исплаћујући њихове рачуне и спасавајући их од дугова; сироте жене нису ни узете у обзир јер је у господским љубавима више сујете према себи него нежности према жени. На Истоку су жене за новац најлакомије; али је то разумљиво, пошто су на Истоку до јуче продавали жене на пазару као воће, брашно и камиле. Сад више људи не продају жене, али се оне саме износе на пазар. На Истоку је љубав у нашем смислу скоро непознато осећање, пошто је сведена само на телесно и нервно стање; а није чак ни страсна ни помамна, него напротив убога и хладна, јер се онамо жена човека више боји него што га воли. У Француској је, више него и у једној европској земљи, љубав постигла целу своју обимност, зато што је Францускиња и духовно и душевно најпробуђенија жена, а Француз најоданији прија-тељ ако не жене, а оно Францускиње. У Паризу је прошле године било тридесет хиљада самоубистава, већином љубавних, а на Истоку нико не би разумео да је уопште могуће самоубиство из љубави. Стари су Грци говорили да је љубав једно „полудело пријатељство", али на Истоку љубав није ни лудило ни пријатељство. Уосталом, човек који не поштује жену, не поштује ни љубав за жену. Има на Истоку, можда више него игде, пуно жена које не падају; али оне које падну, падну за новац. У многим великим градовима на Истоку је једини господар беј-трговац, за којег раде сви остали. Зато се онамо све купује, а, што је најгоре, онамо се и све продаје.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 6:12 am

O LJUBAVI
(glava X)

Čovek i žena su ne samo dva različna, nego i dva potpuno neprijateljska spola. Dokaz, što se sve među njima rešava borbom. Prvi dodir čoveka i žene, to je već jedna mala boj-na čarka. On prvu pobedu dobija bitkom kojom se otpočinju ostale bitke, tog večnog stogodišnjeg rata. Čovek lako osvaja ženu kad nije u nju zaljubljen, ali kad njoj izgleda da jeste; u ovome je, istina, teško prevariti žensku intuiciju, ali zato ipak često one same sebe obmanu. Žena, uostalom, ne voli ljubav koju uviđa nego koju nagađa. - Zaljubljen čovek je slab; on postaje svirep i sebičan, analitik i sitni-čar. On sumnja jer hoće da sve sazna, čak i ono čega nema. Kad je najveće sumnjalo, on poveruje da je postao vidovit. Zaljubljen čovek muči ženu da bi sebi olakšao, često ide prema ženi do neprijateljstva, i čak do zločina. Žena svoju ljubav nosi s puno slasti i tuge, a čovek sa zloćom i strahom. Čudno je da se u svojoj ljubavi čovek boji i ljudi kojih se inače nigde drugde ne bi bojao. Niko mu nije bezopasan; na svima mestima, busije i neprijatelji. Ima vrlo malo sveta srećnog u ljubavi. Ljubav napravi više nesrećnih nego srećnih, i više bede nego radosti. Najveći deo sveta kad najvećma voli najvećma je ljubomoran, i zato je nespokojan i često potpuno nesrećan; jer nema sreće bez spokojstva. Ali kad čovek ne voli, on je nesrećan, jer je nepotpun. Ljubomora je najbrutalniji izraz ljubavi fizičke; uostalom, samo su seksualci ljubomorni a jedini sentimentalci ne znaju za ljubomoru. Sentimentalac može da u ženu sumnja, ali on sumnja bez gneva i bez krajnosti; a seksu-alac ženu voli krvnički i može da je omrzne ubilački, a ponaša se prema njoj razbojnički. U samom pogledu seksualca pred ženom ima puno zverskog i nasilničkog. U ljubomori i očajanju seksualac se osvećuje i muči, a sentimentalac sam strada mučeći sebe; seksualac ubija ženu, a sentimentalac ubija sebe. Čovek koji voli samo kroz spol, baca se u slepilo posle prvog znaka sumnje, i tad je njegova jedina strast mrzeti, mučiti druge, osvetiti se. - Nema sreće u ljubavi; najmanje ima sreće čovek koji ima najviše uspeha. Ljubav je najveće nespokojstvo i nasilje nad sobom i nad drugim. Nema leka ljubomori; i najbolji ljuddi najveći mudraci su skloni ljubomori, jer je ona stvar temperamenta, a ne stvar uma. Katul, kao kakav najspiritualniji pesnik našeg vremena, kaže u jednoj pesmi. „Ljubim i mrzim! Kako je to moguće, pitaćeš. -Ne znam. Ali to osećam, i zato stradam." Ovo je ljubomoran pesnik. U ljubomori je Alfred de Mise pio i plakao, a Bajron je varao i žene u koje je verovao, a tukao one u koje je sumnjao. - Ljubomoran čovek stvarno izmisli najveći deo svojih razloga za nesreću i svoju i ženinu. Kao glad, ni ljubav nema očiju; ali ljubomora nema pameti. Čovek koji že-nu muči ljubomorom, veruje da se naplaćuje za bol koji mu je ona zadala, a niko ga ne može uveriti da se vara u svojoj sum-nji. Ljubomora je zato jedan oblik ludila. Najbolji dokaz, što čovek nije ljubomoran samo na današnjicu, nego je ljubomoran i na prošlost te iste žene. Ljudi koji su pre prošli kroz njen život - kakva vojska samih džinova!... Kad taj nesrećnik ugasi noćnu svetiljku u svojoj sobk, daleki neprijatelji ostanu još naslikani na zidovima i po plafonu! Ova ljubomora na prošlost jeste najsvirepija, jer je to nešto bespovratno i nemerljivo. To je bezdan u koju se ne sme pogledati; i to su protivnici koji se ne daju domašiti. Za današnjeg protivni-ka verujemo još da ćemo ga i pobediti, ali za negdašnjeg, ne-ma mača koji će da ga savlada. Za današnjeg protivnika pove-rujemo i da ćemo ga nadmudriti, ali za bivšeg protivnika ve-rujemo uvek da je bio u čelik obučen pobedilac. Ovo je za ljubomornog čoveka borba s duhovima, koja odvodi u ludilo i porugu. Međutim, ima ljubavi i brakova koji su zauvek otrovani na ovaj način. Imao sam jednog prijatelja koji je ceo život živeo od mržnje, a umro od ljubavi. Ako smo ljubomorni u mladosti, ni starost ne donosi le-ka. Ljubomora starca je poznata kao strašna. Kod mladih je ljubomora posledica preteranog spola, a kod starih je ljubomora bolest starosti i strah od jačeg. Čovek, uopšte, kad posgane ljubomoran, poveruje da vidi više nego svi drugi ljudi. Ima razlike između ljubomore čovekove i ljubomore že-nine. Kod čoveka je ljubomora obično duševna i fizička, a kod žene je ljubomora obično duševno stanje. Žena u svoju ljubav i u svoj brak stavlja više ljubomore prema drugim že-nama, svojim protivnicama, nego ljubavi i nežnosti za čoveka. Nežnost, koja boravi u svakom čoveku još od deteta, u že-ni se izgubi čim se oseti spolom. Između ljubomore čoveko-ve i ženine, ima i ta razlika što ljubomorna žena izneveri muža, a ljubomoran čovek nema oči na ženi, nego na protiv-niku; i ne želi da se osveti ženi, koliko drugom čoveku. Lek od ljubomore ne postoji, ali postoji lečenje. U ljuba-vi treba od žene uzeti samo ono što je ona u stanju dati: mladost, lepotu, strast, fine reči, lepe navike. Sva pića i mađije, ali ne herojske zavete ni hrišćanska pokajanja! Žena je estetički i fizički osećaj, a ne moralni. Međutim, ljubavnici su stroži i svirepiji moralisti nego i muževi. Nepomućena sreća u ljubavi, to je ne tražiti od žene vernost. One su stvarno vernije nego što mi verujemo; i vernije su kad im se to ne traži nego kad im se to iziskuje. Dovoljno je zaljubljenom čoveku, koji ima naklonosti za ljubomoru, da vidi ženu da se smeje od svega srca, pa da ne poveruje u njenu ljubav. U stvari, ljubav je jedno sumorno oseća-nje. „Ne tražim da budeš mudra, nego budi lepa i budi tu-žna", - kaže pesnik Bodler. Znao sam mnogo ljudi koji su voleli samo žene sposobne za plač, jer je plač prirodnije vezan za stvar ljubavi: pošto je ljubav uvek trzanje, nemir, patnja. Smeh od svog srca, nije stvar zaljubljenih, niti smejači izgledaju sposobniji za duboke stvari. Jedno osećanje, to je odista uvek jedan slučaj svesti. I ljubav je, kao slučaj savesti, osećanje hermetično i ponosito. Zaljubljen čovek zato sebi izgleda kao obučen u zlato, i daje sebi izgled svečan i veličanstven. I golub kad se udvara golubici, toliko se pući i nadima, da sam sebi izgleda velik kao carski orao, ili težak koliko albatros.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 6:14 am

O LJUBAVI
(glava XI)

Jedni u ljubav meću samo dobrotu, a drugi samo mržnju. Međutim, najveći broj ljudi ne unose u ljubav ni dobrotu ni mržnju, i za njih je žena celog života najmanje predmet duhovnog i duševnog zanimanja. Ljudi do pedesete godine misle na poslove, namere, dužnosti i veze, a od pedesete već manje gledaju na put pred sobom nego na put koji su ostavili za sobom; od šezdesete veliki broj ljudi ne misle ni na bu-dućnost, ni na prošlost, nego na smrt. Ali ima i ljudi koji, naprotiv, stavljaju u ženu ceo i duhovni i duševni i fizički život, i postave ženu u centar svih SVOJIH poslova i dužnosti i veza i namera. Ovakvi su svi Francuzi. Što je najčudnije, nigde državni zakoni nisu bili svirepiji nego francuski prema brakolomnoj ženi: u naše vreme francu-ski zakon je oslobađao muža koji ubije ženu uhvaćenu u pre-vari; međutim, nijedna literatura na svetu nije od preljube napravila više slučaj srca, niti je igde čedna devojka i neporočna supruga imala manje svojih istoričara i panegiričara. Žene preljubnice, to su jedine junakinje u francuskoj književnosti, kao što su nekad bile mučenice jedine junakinje u hrišćanskoj hagiografiji. Iz francuske književnosti je svaka lakoumna žena mogla na taj način da izvuče sve komplikovane zakone preljube i neverstva prema mužu u ko-rist ljubavnika; čak je u francuskom romanu uvek opisivana preljubnica lepše nego muž i sjajnije nego i ljubavnik. Ali francuski zakonodavac osuđuje na smrt junakinju ljubavi zbog preljube, koju su, međutim, njegovi pesnici i romansije-ri digli do apoteoze. - Slovenska književnost nije dosada dala primer divljenja za preljubnicu. Najveća slovenska žena preljubnica, to je Ana Karenjina, ali je i nju pesnik opisao u jednoj višoj logici srca: ona je iz ljubavi pala u porok, i iz poroka pravo u smrt. Međutim, i ona je naličila na sve žene koje pođu za srcem: kad je onako mlada prvi put videla Vronskog, kojem je bilo tad dvadeset i šest godina, ona je, na povratku doma, najednom opazila kako njen muž, Aleksandar Aleksandrović, kome je bilo četrdeset i dve godine, ima ne-srazmerno krupne uši. - Srpske rapsodije su bile nemilosrdne prema nevernoj ženi. Ovo se vidi iz pesama o ženi vojvode Momčila, i o ženi bana Strahinjića, i najzad o že-ni bana Milutina. Ima tri vrste ljubomornih ljudi: prvi, koji veruju da su sve žene nevaljale, pa zato je nevaljala i njegova žena; drugi, koji veruju da su sve ostale žene verne a samo njegova neverna; i, najzad, treći, koji veruju da su sve druge žene propale, a samo njegova stoji kao nezauzimljiva tvrđava. Prva dvojica su po prirodi plašljdžvi i sumnjalice, a poslednji su ili vrlo hladni prema ljubavi, ili vrlo lakoumni u moralu, ili, naposletku, odveć sigurni u svoju ličnu neodoljivost, Najveći deo ljudi nisu ljubomorni na ženu samo zato što su odveć oholi na sebe; oni veruju da ni drugi njihovoj ženi ne daju višu cenu nego što je daju oni sami. Oni često ne poka-zuju svoju ljubomoru što smatraju. da će žena biti bez smelosti da pođe ka grehu, ako joj njen čovek pokaže daje se nimalo ne plaši. Najveći deo ljudi nisu ljubomorni zato što su odveć zaposleni; a ima ljudi koji su toliko iskreno nemarni za svoju sopstvenu ženu, jer i sami jure za tuđim ženama. Zbog svega ovog, ljubomora je jedino merilo kojim se daje dobro izmeriti i čovekova pamet, i njegov karakter, i njegovo moralno osećanje. Najmanje ima ljudi koji veruju da je žena sama sebi dovoljna kada dođe pitanje da brani njenu časnost. Čovek, naprotiv, uspeo je da izmisli i pripiše ženi sve odlike karaktera koje ona u stvari nema, čak koje su više čovekove nego ženine. Tako čovek misli da je žena slaba i zbunjena, a ona je izvanredno gipka, smela, dosledna, i uvek zna šta hoće i koliko može. U pogledu spolnom, žena je neizmerno manje uz-budljiva i sposobna da samu sebe savlađuje; a kad padne, to nije često ni zbog velike ljubavi, ni zbog silne strasti, ni zbog urođenog nemorala, nego iz momentalnog prohteva i amoraliteta koji je stvarno usađen u seksu. Međutim, ako mnogi ljudi nisu ljubomorni, to je najvećma zato što veruju da ni drugi ne daju veću vrednost njihovoj ženi nego oni sami koji su se već i odviše na nju navikli; kao što se opet najveći broj žena baci drugom čoveku u naručje kako bi sa-me sebe uverile da im neko daje više cene nego što joj daju u njenoj kući. Najtragičniji slučaj večnog nesporazuma iz-među čoveka i žene u ljubavi, koji poznajem, to je slučaj jed-nog poljskog plemića iz mog društva na strani, kad je bdijući noću, očajan pored mrtvačkog odra svoje mlade žene, do-ao na pomisao da izmeni s njom prsten, a zatim u ženinom lrstenu našao jasno urezano ime i reči jednog njegovog prijatelja, na kojeg je već i dotle ponekad sumnjao da je mot gao biti njen ljubavnik. Najsvirepiji u ljubavi, to su Latini, i to najpre Talijani i Španjolci. Poznat je slučaj nekog talijanskog senjera koji je zbog ljubomore na nekom balu iste večeri izveo iz dvorane svoju ženu u grad, iz grada u predgrađe, iz predgrađa u polje, i odande u jednu daleku provinciju, gde se zatim s njom zajedno zatvorio u kuću za ceo život, da ni jedno ni drugo više nikad ne vide ljudsko društvo. Ljubomorni Španjolci su imali prava da svoje žene zatvaraju u manastir, za večna vremena, kao uzidane. Rus ne ubija nevernu ženu nego obesi samog sebe; a Srbin je ljubomoran samo kad je neprosvećen. Turci su ljubomorni kao gorile, a Arapi kao kobre. Nemci od ljubomore naprave pitanje kako bi imali priliku da se s nekim potuku, i jedno drugom odseku uši i noseve. Englez nije ljubomoran jer poštuje ženu, gledajući u njoj sestru i majku, a ne samo ljubavnicu. Amerikanac nije ljubomoran, jer većma ceni svoje vreme i svoje zdravlje nego svoju ženu. Grk nije ljubomoran, jer smatra da je od svega na svetu najlakše naknaditi gubitak žene; a nije ljubomoran ni zato što on mirno izneveri drugog, i pre nego bi iko imao vre-mena da njemu podvali. Ljubomora je nesumnjivo jedno osećanje koje je izvor naj-strašnijih nepravdi i najprostačkijih nastupa. Ko je bio ljubomoran lako može uvideti koliko ima u tom osećanju vulgarnog i nedostojnog prema tuđoj ličnosti. Ali može da uvidi i koliko ljubomora manje sačuva ženu nego što je odaleči od kuće i uputi u neverstvo, čak i sa čovekom na kog bi možda bez tog jedva i pomišljala. - Plemenit i hrabar čovek smatra nevernu ženu većma nesrećnom nego nevaljalom; a za sebe smatra da nema prava da sudi drugog čoveka za ono što bi on isto njemu učinio u sličnom slučaju. Zato je ljubomora jedno stanje potpunog ludila, pošto se u njemu i čo-vek dotle najispravniji okrene protiv svih zakona i religioznog morala i pravnog smisla. Stoga bi ljubomorne pre-stupnike trebalo najpre uputiti u ludnicu mesto u tamnicu. - Jeste li primetili da ljudi nisu ubijali svoje žene uhvaćene da se daju za novac, nego uvek one koje su se davale iz du-boke i iskrene ljubavi; a ovo najbolje svedoči da je ljubomoran čovek ne samo bez smisla za moral i pravičnost, nego i bez poštovanja za iskrenu ljubav, u ime čije toboh diže ruku. Zato je ljubomoran čovek moralni idiot, a ljubomorna žena je gora i opasnija od preljubnice.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 6:15 am

O LJUBAVI
(glava XII)

Ima žena koje u čoveku vole samo čoveka, a druge u čoveku vole samo ljubav; međutim ima ih koje vole i samo uspeh. Žena koja u čoveku voli samo njegovu ličnost, ostaje očajno vezana za njega. Ovo su najčešće velike mučenice ljubavi. Međutim, za žene koje u čoveku vole samo ljubav, i to kao intrigu i strast, čovekova ličnost je sporedna, a ljubav prema njemu lako zamenljiva ljubavlju prema drugom čoveku. Ali je i neosporno, da je žena koja u čoveku traži samo svoj uspeh, od svih najopasnija, jer je sebična i proždrljiva, zaboravljajući samo svoju sujetu i maštu; ona sve pred sobom gazi, i ništa ozbiljno ne uzima. Ovo je zao paun, opasan za lude od srca, bez porodice i bez morala, egoist, koja sve vidi kroz se-be i za sebe. Nema vremena da opazi da li ste obučeni u belo ili crno, a ulovi svaku reči i aluziju ako se odnosi na njenu ličnost. Gledajući u vaše oči, ona ogleda sebe: naročito, ne tumači vas, niti vas prosuđuje. Voleće i čoveka nižeg od vas, ako se pokaže pred svetom kao njen obožavalac veći nego što ste vi. Žena koja voli uspehe, ne voli ljubav, jer je ljubav okiva i zarobljuje; ali i obratno: žena koja voli ljubav, ne voli uspehe, jer joj te male sreće smetaju višim srećama. Samo žena koja voli čoveka u čoveku, useli se cela u njegovu ličnost, kao vojska u neku tvrđavu. Ovo je Andromaha, koja smatra ljubav i dužnost za jedno isto. To su žene s puno majčine nege i sestrinske nežnosti, najređi prijatelji čovekovi, žene arhanđeli. Vrlo je retka ljubav dužnost, ona izgleda čak paradoks. Kornej je od te ljubavi pravio velike tragedije. Ona odista postoji, ali ne u velikom društvu, u kojem je puno iskušenja i zamki. Najpoštenija žena misli da je žrtva ako je poštena. Moralan muž se zaljubio u svoje poštenje, a žena u svoje mučeništvo, i to je onda ostrvo sunca u okeanu mraka. - Prva žena je bila bludnica, kao što je prvi čovek bio razbojnik. Žena u iskonsko doba je išla za čovekom iz šume u šumu, a danas ide za njim iz salona u salon, kao što je i čovek nekad čekao iza stene drugog čoveka da ga ubije, a danas ga čeka u banci ili u politici, da ga prevari. - Prvi znak ljubavi jedne žene, to je kad želi da se osami i izdvoji od sveta. Žena koja odmah ne napusti svoje dotadašnje navike, vara i sebe i čoveka o svojoj ljubavi. Jedan dokaz ženine ljubavi, to je kult svakog vašeg momenta, svake vaše navike, svakog vašeg pred-meta. Istinski zaljubljena žena postaje fetišisg. Ona, kao svraka, čuva sve što je čovek imao u rukama: njegov cvetić, sliku, olovku, dugme, cigaretu, neupaljenu ili upola ispušenu. Ona u svemu vidi njega, i sve pobožno prinosi k usnama. Ovo su žene koje o ljubavi više sanjaju nego misle, ali se ovo događa i najdubljim ženama kad odista duboko zavole. I čovek tako isto čuva ženine čiode, pantljike, sličice, ukosnice. Čedni i čisti u svojoj ljubavi, postaju tako fetišisti, koji izgledaju jedini zaljubljenici na svetu. Kult svih malih momenata i stvarčica, to je ljubav naivna i nevina. To je Eros slikan kao dete. To je velika stvar rečena malim jezikom. U ljubavi je žena uvek dete ili divljak; a kao dete i di-vljak, ni ona nema pamćenje za svoje emocije. Ona je u stanju da bude najravnodušnija prema čoveku kojeg je nekad bezumno volela, i čak da se s njim dalje ophodi bez ikakve veze s njenom prošlošću. I da mirno sve poreče, i da hladno sve unizi. Prošlost za ženu ne postoji. Pazite dobro kako žena ponekad govori pred novim čovekom o svojoj prošlosti s ponižavanjem; i kako o svom bivšem ljubavniku iz prošlo-sti govori bez srdžbe i bez žaljenja; i bez potrebe da se ičeg seća. 0 nečem što je pre nazivala svetinjom, i ključem svoje sudbine, ona može da govori i u sasvim profanom momentu. Žena ne priznaje prošlost, a još je manje žali; ona grabi od svakog momenta sve što može ugrabiti. Ali ako ne misli na prošlost, ne misli ni na budućnost: žena živi samo i potpuno u sadašnjici. Dok žena voli, ona ne zna za druge opasnosti nego da bude napuštena ali i prvi znak da prestaje voleti jedna ljubavnica, to je kad dobije strah od javnosti. Izgubljena hrabrost, to je već izgubljena ljubav. - Ako vas žena napušta prva, to nije što je uvređena vašim rečima ili delom, nego što je posredi drugi čovek. Retko se koja žena, i posle najveće poruge, odvoji od čoveka dok se prethodno nije najpre pobrinula da ne ostane sama. Najsvirepije osećanje ženino jeste osećanje usamljenosti. Čim ljubav počinje da pričinjava bol, ona od dobrotvora postaje krvnik. Nesrećna je ljubav razdvojenih ljubavnika, jer ništa ne daje, a sve oduzima. Opasna je ljubav kad čovek ne razume ni ženine reči, ni njena fakta, jer je tu posredi ženina bolest. Ljubavni metafizičar se izgubi u ovim kliničkim slučajevima, i postaje mistik koji ne veruje svojim očima. Žene su češće bolesne nego rđave; niko ne zna koliko su one često neodgovorne za mnoga zla koja čine. Zato ili ljubite slepo, ili bežite od žena. Homer je slavio junaka Eneju koji je umeo da beži. Žena oprašta čoveku sve pogreške prema njoj, ali ne oprašta ni najbolju stvar učinjenu zbog druge žene. Čovekov se ceo karakter poznaje po njegovom odnosu prema novcu i ženidbi. Kroz ženu možete da često upoznate do kraja i muža. Ne treba verovati kad se tuže jedno na drugo, jer su se oni skoro uvek tražili i uvek našli; retko kad da nisu muž i žena slični po bitnoj crti svoje dobrote ili zloće, ili po zajedničkoj strasti za novac, ili kao žrtve jedne iste sujete. Čak kad je žena najvećma zaljubljena u ljubavnika, ipak je vezana za muža, većma nego što može i sama da veruje. Bolje je verovati u svašta nego ne verovati ni u šta. Tako ni čovekova sumnja u ženu ne vodi ničem. Žena, odisga, nije moralno niža od čoveka, nego samo moralno drukčija. Najopasnije je hvatati ženu u laži. Posle prve takve scene, ona se toliko uzme na um da vi ubuduće nećete moći lako razaznati njenu laž, od njene istine. Kao što gusenice imaju boju lisga na kojem leže, ili kao što polip dobije boju predmeta za koji se uhvati, i žena tad dadne sebi izgled kakav joj treba. Čovek može samo jednom uhvatiti ženu u laži; ali posle toga ona postane toliko oprezna, da se zatim napravi gospodarem i sebe i onog koji je lovi u lažima. Njena nova laž je posle takvog slučaja uvek suptilnija od čovekovog sgarog iskustva. Vi ćete ženu samo uhvatiti kako laže, ali će ona vas uhvatiti u sredstvima kojim se ovde služite; a to je mnogo dublje. Zato ko hoće da upozna ženu, treba da je pre svega pusgi da se pokazuje kakva jeste, i da veruje da je ne žbirite, i najzad, da ne sumnja nikad kako vam je milija ona nego istina o njoj. Ženu nije moguće meriti prema jednom principu, nego samo prema drugim ženama. Žena je goli instinkt, a tu sva merila razuma unapred propadaju. Međutim, žena ipak nije lišena snage da postane često i uzvišenom i velikom; ali kad je god postala i uzvišenom i velikom, to je uvek bilo što je jurila za svojim prohtevima više nego za ičijim principima. Žena je istinitija prema sebi nego čovek, jer čovek ide za onim što je naučio, a žena ide za onim što oseća. Čovek uvek uradi što mora, a žena uvek uradi što hoće. Za sve lepote na svetu, i božanske i umetničke, čovek ima ushićenje koje se pretvara u religiozno osećanje. Jedino naše osećanje za žensku lepotu se pretvara samo u duhovni nered i fizičko stradanje. Zbog ovog se ide u prestup i zločin, pošto u takvom duhovnom stanju kradu i ljudi koji nikad nisu krali, i ubijaju i oni koji nisu rođeni zločinci. -Ima ženskih lepota koje gledamo, a ima ih koje udišemo. Žena u koju smo zaljubljeni prestaje biti za nas obično ljudsko biće, nego ili postane beli anđeo ili crni sotona. Prema tome, žena izgleda ili našom velikom srećom ili velikom bedom; zavisi od ogledala u koje smo je uhvatili. Neosporno, žena ima u sebi jedno morbidno osećanje, koje je delimično ludilo: žena uvek mora da ima nekog koga će mučiti, bilo muža ili ljubavnika. To mučenje je mnogo puta žestoko, a mnogo puta u sitnim merama; žena nas muči onda kad voli i onda kad ne voli. Zbog toga kad je žena i najvećma napadnuta, čak i nepravedno, ona neće da razuverava dokazima nego samo maglovitim rečima. Ona iskreno veruje daje čovek voli samo onda kad zbog nje pati, i kad u nju stalno sumnja. Za nju spokojan čovek izgleda ravnodušan i leden.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 6:17 am

O LJUBAVI
(glava XIII)

Ljubav kod antičkih Grka nije bila samo jedna čovekova strast, nego i jedna naučna doktrina. I pre i posle Platona, o ljubavi su pisane učene knjige. Već Hesoid kaže daje ljubav najstarije božanstvo, duša i tvorac sveta; zato i nije čudno što su stari Grci dizali oltare ljubavi. Samo se ljubavi i ženi može pripisati stvaranje starog grčkog društva. Ono što u životu grubi čovek naziva dobrim i rđavim, žena zove lepim i ružnim, i često je razlika samo u rečima. Stari Grci su govorili da ljubav odvodi države u sreću, a sveštene tebanske legije u slavu. - Kod žene je urođen instinkt protiv grubosti i divljaštva. Žene su unele više blagosti i uglađenosti među ljude, nego svi moralisti ovog sveta. Žena je nenadmašni artista u hiljadu dnevnih slučajeva, pored kojih čovek prođe neopaženo, i onda kada se zove Rafael ili Luj XIV. - Žena ne zna za drugi moral nego estetički, ali ona ipak nije zato manje moralna nego čovek. Grčke hetere bile su u mnogom pogledu više žene nego slavne rimske matrone, bar prema onome kako je o tim matronama pisao Juvenal. - Žene razneže srca, izgrade jezik duševnosti, profine načine, i dignu ljubav i lepotu do religije i mudrosti. I duboki Lukrecije, u svom spevu, govori o ljubavi u Rimu slično kao i Juvenal, pisac satira. On ta-kođer vidi ljubav jedino u fizičkom zadovoljstvu, i skupo plaćenu gubitkom vremena i novca, snage i samoljublja. Protiv te nesreće preporučuje samo bežanje od žena. Propercije, koji je umro u tridesetoj godini, naprotiv, voli i robovati ženama nego biti slobodan među ljudima. Samo se treba - kažu - čuvati ćudi svoje ljubavnice; ne govoriti joj sa visine ni ćutati pored nje; ni praviti neprijatno lice kad joj služimo; ni prečuti nijednu njenu reč. Jer je ljubav, kaže, najveće blago. Zato kad je Propercije u naručju svoje Cintije, sve vode Paktola teku pod njegovim krovom; i Crveno more nosi ispred njegovih nogu sve svoje bisere; i on prezire sve tronove, i odbija sve darove Alkinosa. Ne zna se, odista, ni za jednu ženu tog vremena daje bila za nekog Rimljanina ono što je bila Hipereta za geometra Euklida, i Leontija za filozofa Epikura, ili što je bila Areanasa za mudraca Platona, i Herpilisa za naučnika Aristotela. Oseća se i u najdubljim delima grčkim prisustvo ljubavnice u životu njihovih pisaca. Čak i Sokrat je imao jednu ćerku sa kurtizanom Lagiskom, a ko zna i koliko je njena inspiracija bila moćna u njegovim delima. Zna se da je svako ljudsko delo nerazdvojno od čovekove ljubavi i mržnje u životu. Zar bi Taso bio onakav pesnik da nije bilo sestara Duke od Ferare. Zar bi Rasin onako poznavao ljubav i protivurečnosti srca, strast za avanturu i intrigu spola, bez njegovog svakodnevnog opštenja sa dvorskim dama-ma u Versaju, gde su se smenjivale slavna la Valijer sa slav-nom de Montespan. - Sve je začeto u ljubavi i spolu, kao i dete. Ništa se ne daje odvojiti od opšteg principa plođenja. Žena je zato najviše podstrek ljudskog ogvaranja. Ona stoji u zenitu naše misli i akcije; i njoj se duguju sve lepote i veličine ljudskog genija. Ono što je snaga čovekova u sadržini, ženina je snaga u formi. Čovek nju oplodi telesno, a ona njega oplodi duhovno. - Veliki stilisti su bili veliki ljubavnici. Oni svoju prefinjenost, sjaj izraza, meru i neposrednost, duguju samo svojim ljubavima i ženama. Jedan državnik, Kavur, rekao je: kako onaj koji ne zna da govori sa ženama, ne zna da govori ni sa parlamentom. Znači, da za ve-like gomile, kao i za žene, treba isti ljupki i zavodnički jezikljubavnika. Svakako, retkojeko bio velikipisac, a da nije imao izvanredne ljubavnice. Možda bi užasi ljubavi bili manji kada bismo mogli voleti samo one koje bismo hteli. Odista, strašno je i pomisliti da ni naše mržnje ni naše ljubavi ne zavise od naše slobod-ne volje. Mi smo na taj način robovi nečeg dubljeg i mođnijeg u nama, nego što je sva naša pamet, i sva naša energija. Car ljubavi koji je baš u tom fatalnom, jeste istovremeno, i zbog istog razloga, najveća kob ljubavi. - Ja ipak istinski verujem, da mi, u dnu svih naših bespuća srca i mašte, nosimo u sebi tip žene koja odgovara ravno onome što mi u ljubavi traži-mo. Nikad, ili neizmerno retko, nađu ljudi ovašgoćenoto osećanje, ali taj iluzorni tip žene postoji u nama, nerazgovetno ali aktivno. Ako volimo kroz život deset žena, mi smo u svakoj od njih voleli jedan deo baš te iluzorne žene. Ne možemo je sresti inkarniranu u celini, ali ona počiva u našoj krvi, ili peče kao iskra zarivena u naše tkivo. To je razlika između strasti za ženu i ljubavi za ženu. Orfej je sišao u Had iz ljubavi za nimfom Euridikom, rano umrlom, i bogovi su mu tamo pokazali njenu senku, ali ga bogovi vratiše natrag, jer se preko njihove volje na nju okrenuo. - Sve što pesnik kaže u pesmi ženi koju ljubi, to je uvek rečeno pod mađijom te ilu-zorne i naslućene i daleke žene, u čijem zračenju žive sve druge žene, i sijaju sve stvari na zemlji. To je Danteova idealna „žena spasenja", i Petrarkina „žena obučena u sunce."

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 6:18 am

O LJUBAVI
(glava XIV)

Ksenofont je, naprotiv, govorio da je ljubav stvar slo-bodne volje, jer kad bi lepota imala suverenu snagu, ona bi bila lepa za svakog. Vatra, veli, oprži svakog, jer je u prirodi vatra da oprži; međutim, u jednu se lepotu zaljube jedni, ali drugi pored nje prođu ravnodušni. Prema tome ljubav zavisi od volje i mi volimo samo onog kog hoćemo. Ni brat se ne zaljubi u sestru, ni otac u ćerku, jer oni to neće, što znači da ljubav zavisi od volje. A baš ako i hoće, strah od suda itamnice uguši njihovu poročnu ljubav; što opet znači da se ljubav da ugušiti. Prema svemu tome, ljubav zavisi od naše slobodne volje. - Tako kaže Ksenofont kroz usta svoga Arasposa. Ali njegov Kir odgovara ovo: ako ljubav zavisi od naše slobodne volje, zašto ne prestanu da vole oni koji bi hteli da prestanu; naprotiv, plaču od bola, i robuju ljubavi, čak i oni ponosni ljudi koji inače smatraju ropstvo za najveće zlo; i rado se lišavaju zbog ljubavi nečeg čega se inače nikad nisu hteli odreći; i noee svoju ljubav kao bolest ili okov; i žive u strahu da ne izgube samo onog kog vole. - Araspos odvraća da su takvi zaljubljenici plašljivci: žele da umru, ali se ne ubijaju. To su sladostrasnici jer vas prava ljubav ne prisiljava da ljubite. Pošteni ljudi, kad vole zlato, dobre konje, lepe žene, mogu živeti i bez njih, a žive bez njih radije nego da ih nepravedno zadobiju. Znači da je ljubav zavisna od volje. - Kir odvraća: Vatra opeče kad se u nju dirne, ali ljubav oprži i izdaleka... Kada bi naša takva slobodna volja bila, kao što govori Ksenofont, jača od naše ljubavi, onda bi najmračniji in-stinkt čovekov bio sveden na sitnu meru naše logike i našeg koristoljublja. Svi veliki putevi ljubavi bili bi tako osvetljeni kao amerikanske ulice, i svako bi znao kojim će pravcem otići, i kojim se pravcem vratiti. Uostalom, Kse-nofont je i sam docnije pokazao u sudbini njegovog junaka Arasposa, zaljubljenog u lepu i čednu Panteju, da ljubav odista nije stvar slobodne volje. - Mi smo svi robovi jedne sile strašnije nego što je i mržnja, i koja sa civilizacijom postaje samo zamršenija i kobnija. A zato što je ljubav jedna fatalna i natčovečanska sila, ljudi su ljubavi priznali njeno božansko poreklo. Pesnici su ljubavi dali još i više: oni je smatraju kao naročito Božanstvo, koje postoji van čoveka, i iznad čoveka. Ona je sila bezmerno moćnija od nas, kao, uostalom, svaka sila prirode. Ali ta moć dejstvuje kroz čoveka: čas gradeći a čas rušeći. Ovo Božanstvo, naj-viši princip čovekovog stvaranja, i princip plođenja ljudske fele, prožima ljudsku misao u obliku svetlosti, uzrujava ljudsku krv u obliku toplote, i razgranjava ljudski um kao božanski sok koji podiže šume u pustinji i oplođuje živa bića na dnu mora. Ljubav i smrt, to su jedina dva principa raširena na svakom deliću sveta. Ljubav je prolazila kroz istoriju u raznim svojim formama: strast, uživanje, nežnost, san, galanterija. Strast i uživanje su antička osećanja ljubavi; zato je poznato da su u Rimu bili pesnici ljubavi samo Propercije i Tibul, kao što su u Grčkoj bili Anakreon i Sapfa, a svi su ostali pesnici pevali o ljubavi samo kao o zadovoljstvu. Tako su i Horacije i Ovidije i Katul pevali samo ljubavna uživanja a ne ljubavni bol. Međutim, ljubav je bol, a sve drugo nije ljubav. Ima nežnosti u pesmama Tibula, i ima sna u pesmama Katula, ali su obojica daleko od pravog smisla za ljubav kao zajedno sublimno i kosmičko osećanje. - Srednji vek je bio puno antički, naročito latinski, ali je bio naročito hrišćanski, znači nešto novo. Zato je i ljubav u njemu dobila nove oblike i nove načine u izražavanju. Tako su ljubav Dantea i ljubav Petrarke sasvim nova i dotle nepoznata osećanja za ženu. Istina, sa renesansom prestaje ovakva hrišćanska vizija o ženi, i ponova nailaze prilivi paganstva. Dolaze Ronsar i ostali pesnici njegovog doba kad preovlađuje o ljubavi Platonova ide-ja: da su čovek i žena jedna celina razdvojena u dve polovine koje jedna drugu traže u svim formama čežnje i nežnosti. Stendal greši što u stvarima ljubavi stavlja Italiju iz-nad Francuske. Prva je Francuska imala svoje vitezove cavaliere servante koji su bez ikakvih sebičnih namera išli zbog žena u najopasnije avanture, i to prema naročitom zakoniku jednog tribunala ljubavi koji je zasedao u Provansi. Vera je bila digla ljubav za ženu do izvanredne čistote, i zbog toga je ljubav otišla zatim i do viteštva, kao nikad dotle. Trubadursko doba je, u pogledu ljubavi za ženu, bilo nešto što se dotle nije videlo, i što se možda nikad više neće videti. Tek docnije je ljubav u Francuskoj dobila svoj pogrdni karakter, prestajući da postoji kao duhovni zakon, a pretvarajući se samo u fizički impuls; a to je bilo baš kad su onamo prodavale talijanske knjige Bokača i zatim Aretina. Tek je romantizam, koji je odista jedno katoličko osećanje, vratio ljubavi njene uzvišene i spiritualne akcente.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 6:19 am

O LJUBAVI
(glava XV)

Cela borba žene sa čovekom jeste u tome što žena hođe samo da sačuva svoj lični integritet; ako je dobra, da ostane dobra; ako je rđava, da ostane rđava, ako vas ne voli, da vas odaleči ili iskoristi; a ako vas voli, da vam se dadne i da se za vas žrtvuje. I kad je najbolja žena hoće da bude slobodna, da ima u džepu ključ jednog tajnog hodnika za koji zna eamo ona jedina, i koji iz tvrđave vodi u slobodno polje. Žena ne postaje toliko ogorčena kad je lišena slobode, koliko kad joj tu potlačenost čovek naročito pokazuje. Više nego i čovek, žena voli da ostane samo ono što jeste. I onda kad žena zaželi da ima kakav nov i drukčiji život, to ne znači da je želela da imadne i drukčiju prirodu. Žena uvek veruje daje po duhu i ponašanju najbolja onakva kakva je odista. Više nego čovek za sebe, žena tvrdo veruje da bez svojih poroka ne bi mogla imati ni dana zadovoljstva i da bi je veliki broj vrlina samo osiromašio, kao što alkoholik veruje da bi umro bez svoje čaše, i kockar bez svoje kocke. Žene se drže instinktivno svojih najgorih navika sa istom upornošću s kojom se drže ljudi svojih najboljih načela. Čovek se zaljubi gledajući ženu, a žena se najčešće zaljubi slušajući čoveka. Prema tome bi čovek bio više te-lesan, a žena više duhovna. Međutim, čovek ne osvaja ženu dubinom svojih reči, koliko načinom svog govora, bojom svoga glasa, zavođačkim elementima svoje konverzacije. Ali se ipak samo kroz telo ide u dušu; nema ljubavi koja nije spolna. Ljubav koja nije spolna, može postojatisamo među nedovoljno spolnim i fizički slabim, ali ne među naročito čednim i naročito idealnim. Žene su izvanredno svirepe u svojoj osveti. Istina, one se ne vide takve u istoriji jer su bile uvek vrlo vešte da se sakriju za leđa svojih ljudi; čak ni žene koje su bile vladarke nisu ostale poznate kao tirani ni krvoloci. I tip kraljice Marije Mediči je vrlo redak u istoriji. Žena se nikad nije svetila mačem nego jezikom, što je ona uvek smatrala za sigurnije. I kada ljudi najmanje osećaju ko ih podiže i obara u njihovoj karijeri, često to dolazi od žena. Naročito žena upropašćuje druge žene, i kad ni ove ne pogađaju za-pravo otkuda ih bije grom. Još će žena oprostiti čoveku i najteže poroke, ali žena ne prašta drugoj ženi ni njene najveće vrline. - Moglo bi se reći odista da mržnje ostaju uvek među pripadnicima istog spola: prevaren čovek ubija ljubavnika a ne ženu koja ga je prevarila, kao što bi nreva-rena žena pošla da se osveti njegovoj ljubavnici a ne njemu. Najsvirepija osveta jedne žene prema čoveku bila je, po mom mišljenju, osveta žene Kvinta, brata Ciceronovog, koji je poginuo istih dana kad i Ciceron. Cezar Avgust je docnije predao ubicu ženi Kvintovoj da mu ona sama sudi za ubistvo njenog muža, a ona ga je osudila da sam sebi seče parče po parče sopstvenog tela i da se njim hrani. Ljubomora je jedna slepa sumnja, nalik na životinje za koje se zna da žive bez očiju. Srećom što su ljubomorni samo ljudi strasni i fizički snažni; ali njih retko kad žene varaju, nego oni prvi izneveravaju žene. Oni su toliko zauzeti svojim uspesima i neuspesima na drugoj strani, da ne strahuju kako će i sami biti prevareni. Oni jedino strahuju kako neće dovoljno prevariti ceo drugi svet. Istina je i da ovakvi ljudi, koji nemaju vremena da sumnjaju u svoju ženu, uvek skupo plaćaju kod svoje kuće ono što su sami učinili drugom. Svi veliki Don Žuani bili su prevareni mnogo više puta nego što su oni prevarili druge. U najvišem broju slučajeva, ljubomoran čovek, to je onaj koji veruje da je žena jača od njega, i da joj on nije dovoljan. Stoga je ljubomora samo jedan strah, a ljubomoran čovek je kukavica. Međutim, ljubomora je otrovala život nebrojnim velikim ljudima. Kod silnog čoveka je svaka osobina dovedena do vrhunca, pa i ljubav; i nije bilo mogućno da i ljubomore ne odgovaraju takvim ljubavima. Šekspira je prevarila njegova žena s jednim njegovim prijateljem, a taj pesnik je zatim svoju nesreću opevao u svojim sonetima i u jednoj drami, kao što je docnije i Molijer takve svoje nesreće ispričao u svojim komedijama. Međutim, ruski pesnik Puškin je izazvao svog protivnika na dvoboj i poginuo. Gete je bio violentan u ljubomori i mirno patio; ali ljubomorni Bajron je šamarao svoje ljubavnice i bacao ih niz stepenice. Neosporno da su i ljubomore velikih ljudi bile često izvorima njihove veličine, jer su u svojim patnjama davali ljubavi mesto koje zaslužuje. Istina, veliki umetnici su najviše stradali zbog njihove vatrene mašte koja je svaki bol probudila i razvijala u beskonačnost. Moglo bi se reći da je često bila prava profanacija za samu ljubav što su najveći ljudi često voleli najmanje žene, katkad i najgore žene. Među najpobožnijim i besmrtnim madonama najvećih slikara, kojima se divimo po crkvama i galerijama, ima njihovih ljubavnica i žena koje su bile bez pameti i najokorelije izdajice, kao žena sjajnog slikara Andreje del Sarto; a i najdublji stihovi o ljubavi bili su ispevani ženama koje su bile često potpuno ravnodušne prema pesništvu, ili do kraja cinične prema pesniku. Svi su veliki umetnici, i u slici i u pesmi, većma slikali svoje snove nego svoje istine. Da nije bilo tako, svet bi odista izgledao mnogo manje lep nego što izgleda.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 6:20 am

O LJUBAVI
(glava XVI)

Fizička ljubav se smatra za uniženje, i za ženu i za čoveka. Naročito je hrišćanstvo utvrdilo svet u ovoj predrasudi, i time često pravilo od najzdravijih i najmoćnijih ljudi mučenike i manijake, čak i prestupnike i zločince. Fizička ljubav, naprotiv, jeste jedina ljubav iskrena, spontana, bogodana, duboka, nerazumna, nadrazumna. Ona nije samo pijanstvo našeg tela, nego i neizmerni izvor svih drugih lepota, i duševnih i duhovnih. Gde nema najpre fizičke ljubavi, nema ni duševne; a ako ima fizičke, ima i svega drugog. Samo za bolesne i rđave ne važi ovaj zakon; za bolesne jer su slabi telesno, a za rđave jer su slabi duševno. Prvi se ne mogu predati fizički, a drugi nemaju sposobnost za simpatiju. Zato samo zdravi mogu da se potpuno predaju, a to znači da fizičko zdravlje i fizička ljubav sadrže i sve izvore nežnosti i dobrote. Čak je vrlo jasno da telo i duh podjednakom snagom izazivaju simpatiju ili antipatiju: mi se i sa ljudima najpre sprijateljimo fizički, ili najpre jedan drugom postanemo fizički nemogućni. A najbolji dokaz daje fizička ljubav glavna osnova svake ljubavi prema ženi, to je što nema ljubavi gde nema spola. Ne voli se pre puberteta, kao što se ne voli ni posle ugašenog spola, u starosti ili u bolesti. Najveća slast života za snažne i neporočne ljude, to je zdrava fizička ljubav. Čovekovom duhu ostaje samo da fizičkoj ljubavi napravi dekor, a čovekovoj duši ostaje da sve obojadiše i pozlati, i oplemeni, i opeva. Nikad se ljubav ne zadrži samo na fizičkom uživanju, osim kod žena glupih i kod ljudi vulgarnih. Nikad ne postoji perverzija kod ljudi zdravih i fizički silnih. Sve su poroke izmislili slabi i degenerisani ljudi.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 6:21 am

O LJUBAVI
(glava XVII)

Tri stvari uvek idu zajedno: mladost, lepota, ljubav. Ljubav ne samo u mladosti, ali se samo u mladosti i ljubavi proživljuje i lepota. Nema ljubavi bez lepote; jer je čovek zaljubljen samo u lepotu, bilo stvarnu ili uobraženu, bilo telesnu ili duhovnu. Ljubav je velikodušna, i samo stoga ljudi kažu da je slepa. Ona nikad nije slepa a ne bi videla nečije nedostatke i nekoje prepone; ali je plemenita i duševna, jer ipak sve smatra manjim od ljubavi. Ljubav je, kao i vladalac, najviša kad najvećma prašta. - Ljubav je iskrena jedino ako se nalazi sva u predmetu koji ljubi, a ne u principima koji su izvan ljubavi. Ovakvo dizanje ljubavi iznad svih principa baš i jeste taj neizmerni i suvereni trijumf duše nad duhom. Možda svugde treba ići za pameću osim u ljubavi; najluđe ljubavi su bile mnogo puta izvorima najviših dela i najlepše slave. Bilo je ljubavi koje su izvesnim ljudima iz osnove preinačavale karakter i um, oplemenivši ljude bezdušne, učinivši pobožnim ljude bezbožne, i napravivši herojima ljude obeshrabrene. Samo velike ljubavi su inspirisale velike akcije. Prava ljubav je jedan ceo niz velikih slučajeva, čak i u životu običnog malog čoveka. Još i više; samo kroz ljubav može i obični čovek da bude dignut do velikog čoveka, i da pigmej pođe ukorak sa gigantom. Samo se u ljubavi i u smrti ljudi mogu da izjednače, i da poslednji stigne prvog.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 6:22 am

О ЖЕНИ
(глава I)

За човека су божанства једна веза између њега и космоса, а за жену су божанства само једна веза између ње и човека. Жена никад није друкчије сматрала своју религију, као што ни религије нису биле милосрдне за жену. Чак су многе религије потпуно презирале жену: будизам, хришћанство и муслиманство. Жена кад верује у религији, она верује, као примитиван човек, са свим ознакама сујевере. За њу је Бог једино страшило, обучено у бело; и кад се моли, она врача. Жена не разуме хришћанство, нити је икад постала хришћанком по уверењу и по разумевању догме, ни по инспирацији за љубав према ближњем и бедном. Жена је опак епикурејац, који презире сиротињу, и има инстинктивно гађење за сиромаха. По целом свом смислу за живот, жена је свагда безверна колико и неверна. Она више верује у магије него у молитве. Она не разуме да је Бог једна идеја о добром и о светом, једно душевно осведочење, и да је Бог творац и регулатор живота, без којег се не даје разумети ни свет ни живот. Она се Бога само боји, и сва њена ридања су изрази празноверја. Жена не зна шта је то практиковање вере ван култа и молитве, шта је конкретна вера мимо вербалну веру: милосрђе и доброчинство. Поред толиких примера женског милосрђа, она је ипак себична и недарежљива. Колико жена прођу улицом поред просјака не пруживши им милостињу, само зато што их мрзи да скину рукавицу, и да отворе новчаник. И кад учине какво милосрђе, то је опет њихова враџбина и рачунаље на неку замишљену награду или успех. Најчешће милостињу дају на улици младе жене журећи на љубавни састанак. Побожна жена је неизмерно скрушенија него човек, јер верује да је прогони једно око од којег се не даје ништа сакрити. Али се мање боји и Бога него злих језика. Жене почињу бивати дубоко милосрдне тек кад су и саме дубоко несрећне; у срећи су бездушне и пустоглаве, сасвим обратно од човека који је добар само кад је срећан. Једна је велика несрећа што жена не зна шта је живот. Шта је одиста живот према женској идеји? Жена је добра само кад воли; али кад воли, она је виша од човека. Свакако, жена никад није наивна, а људи чак и жену фриволну зову наивном. Код жене је урођено да вара на мало и на велико, свесно и несвесно, намерно и ненамерно, а врло често и без икакве зле намере, и чак сасвим често из најбоље намере: у највише случајева, само да би се већма допала. Али једна жена само онолико вреди колико воли, а она вара и кад највећма воли. Има жена које никад не кажу лаж, али никад не кажу целу истину. Млада жена има све искуство старије жене, и сву радозналост и лежерност девојчице. У младој жени од двадесет и пет година почиње највећа страст за уживањем, која се затим не смирује до њене пуне пропасти. Пронаћи добру жену, то је тешко као пронаћи у свом врту извор петролеума. Али лукавство женино није увек злоћа. Знам лукавих жена које су биле добре, а знам искрених које су биле неваљале. Лукавство је доказ слабости и страха, већма него злоће и злонамере. Жена воли човека док јој верује. И онда кад га не воли, она тражи да јој ипак верује. Не воли се бранити ни кад је крива; и хоће да има илузију да је држите за добру и кад то није. Кад је не држите за добру, она верује да је више не држите ни за лепу. А њој није довољно ни да изгледа лепа, него хоће да буде једина лепа. Кад жена треба да се почне бранити, она се не брани, него престане да воли и почиње да мрзи. Зато, не објашњавај се, него или узми или остави. Дубоко је увређена кад је праве кривом, а није крива; а још је више увређена ако јој кажу да је крива када то одиста јесте. Жена нема осећања одговорности као ни дете; и она се брани сузама, а не разуверавањем. Али и кад моли за опроштење, то не значи да признаје кривицу, него избегава грубе сцене.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 6:22 am

О ЖЕНИ
(глава II)

Ако жена има храбрости пред животом, колико човек има пред смрћу, то је што има непоколебиво веће поуздање у своју гипкост, него човек у своју снагу. Нарочито верује у своју моћ претварања и лажи. Лаж је њено обично оружје и обично уточиште, чак и најбољих међу женама. Претварање и лаж су једини излаз из небројених њених сукоба са свим тиранима; родитељима, мужем, светом, идејама. Лажју она прикрива своје незнање, које је огромно, и себичност, која је неизмерна, и леност, која је беспримерна, и пороке, који су често незајажљиви. Зато она пролази кроз живот тријумфално, увек праћена већма својом легендом него својом истином, никад довољно позната свом друштву, најмање разумљива онима који јој стоје најближе, а остајући за човека који је воли само мит и надреалност. Људи никад не могу да разликују женину лаж од женине истине. Али ипак људи осећају лажљивца, и кад не могу да се одбране од лажи. Брак се најчешће састоји од једног лажова и једног насилника. Жене кад лажу, оне увек лажу на крупно и тотално; и кад имају да сакрију ситницу, жене негирају и све друго што је с том ситницом у вези, и то брзо, одлучно и коначно. Није нигде била, није никог видела, није ништа чула; не познаје уопште особу за коју је везују зли језици; није било ничег... А пошто тако пориче све тотално и све коначно, зато се лако и не заплиће и има увек став одважан. А пошто не лаже увек да нашкоди, она не узима лаж за средство како би другим учинила зло, него само да себи учини добро. Жена зна да има неких истина које могу да све упропасте, ако се рекну само из љубави за истином; и зато се она служи лажју, не пребацујући себи да је лажов, верујући чак да добар циљ увек вреди колико и добар принцип. Она зна да је лаж спасавала често и саму истину у критичким моментима. Свети Августин је рекао: "Лагати, лагати поштено и побожно..." Али је то светац рекао много доцније него што су ту идеју жене већ биле усвојиле за главно начело свог опстанка. Ако хоћете да вас жена воли, треба јој дати прилике да вас сто пута слаже, и да увек изгледа као да то не видите. Жена је толико гипка и прилагодљива, да, после два сусрета са неким човеком, тачно зна какву он жену воли. И већ од тог момента она престаје да буде онаква кава јесте, и каква ће и даље за себе остати; а даје себи све оне одлике по којима мисли да ће се највише допасти. Тако се она направи друкчијом него што је у ствари, да убрзо наличи већма на наш модел, него на своју природу. Она се толико брзо обрне у самој себи, да просечан човек не може ни да је прати у том невероватном њеном обрту. Она тим само постаје загонетнија за гломазни дух човеков, који не уме да је посматра у том њеном намештању како би од оне каква јесте, постала наједном онаква каква није. Жена је и иначе увек једно биће за себе и за цео свет, а друго за човека којег воли. Најчудније је можда и то што се свакој заљубљеној жени чини да мора изгледати друкчија него што јесте; и да буде окићена драгуљима и врлинама какве нема, а не само оним какве има; и да себи измишља чак и друго порекло, и друкчије друштвене везе; а све то увек према укусу човека којег хоће да опсени. А она хоће до опсени и из простодушног и често најбољег разлога: да би задобила човека којег воли. Тај пут од истине, која је у њеној природи, до лажи, која је само у њеној памети, она превали у небројним ситним преварама. Један талијански писац каже да и девојче које има најлепшу боју лица и усана, метне мало руменила полазећи на какав бал. Лаж због допадања, то је главна лаж жениног спола. Та је лаж међутим често невинија него све искрености човекове. Жене не могу да не варају и кад су најзаљубљеније. Кад је жена изговорила највећу лаж, изгледала је себи највећа. Лаж даје жени осећање супериорности над човековим умом и талентом, и нарочито, даје јој осећање сигурности пред урсфеним бруталностима човековим. Жена се не служи лажју да нападне, него да се одбрани. Никад не питајте жену да вам каже нешто од своје прошлости. Ниједна не воли да има прошлост, нити јој даје какву цену; а ако вам крије прошлост, то није зато да њу сачува за себе, него да вас не изгуби. Ако хоће да прећути прошлост, то је и зато што је жена према прошлости одиста равнодушна, јер жена по природи није романтик. Жена не подноси спомен. Она бездушно све крије јер не жели да има очи ни на чему што није у вези са чоеком којег воли у том тренутку. Жена живи с дана на дан.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 6:23 am

О ЖЕНИ
(глава III)

Знам људе који верују да је љубав само за беспослене и за месечаре; и друге које су остарели, а никад нису били заљубљени, и треће који су сматрали за недовољно поштовања своје мушкости да своју љубав кажу или покажу. Само људи велике углађености и артисти у животу направе од љубави неисцрпни извор своје радости или своје туге. Лирски песник говори о својој љубави озбиљно као о створењу света. И данас је више на земљи самоубистава због пропале љубави, него због пропалог имања или пропале части. Просечни човек увек воли више жену него љубав. Код жене је сасвим обратно: ретко је којој жени довољан само човек, и која не чезне да буде и вољена. Истина, много се на свету мање мисли о љубави него што изгледа. Љубав на свету одржавају само жене и песници. Свакако, од свих ваших људи, женама су песници најближи, јер и они живе у сталном узбуђењу и имају пуно женског и детињастог. Сањалице и мистици, песници свагда налазе да реални живот није довољно велик ни довољно леп, и они граде да би га доградили, и стварају да би га довршили. Њихове су љубави несталне, али раскошне. Жена је благодарна човеку и који је не воли, али који има изгледа да је воли; не тражи у човеку херојство него пажњу; верује и у лажи ако су деликатне и нежне, и ужива и у малој срећи, ако је ништа не мути. Човек воли љубавбол, а жена воли љубаврадост. За жену је љубав блистава сасвим довољна. Жена може отићи и у лудило и у самоубиство, ако је стално трујете речима о дубини љубави и лепоти суза; али по свом инстинкту детета и епикурејца, она мрзи сваку дубину и има ужас од великих суза. Жене које воле љубавбол, то су обично жене које су природом одређене мајке. Оне се не боје бола; оне носе месецима дете под појасом, готове да се нагрде носећи га, и да му жртвују живот рађајући га, и упропасте младост одгајајући га. Жене које не трепе никакав бол у љубави, то су оне које не воле ни децу, ни материнство. Зато девојка која унапред показује да не жели децу, неће никад бити ни добра жена, ни добра мајка, ни добра другарка, него будућа распикућа и опасан полиандар, која воли свет већма него кућу, себе него икаквог човека; то је пустолов којој ће муж служити само за пратњу и подвођење. Знао сам, напротив, девојака које су у петнаестој години желеле да се удају, само да што пре постану мајкама, и које су унапред имале у глави план да имадну своје десеторо деце, и већ тако унапред одредиле и имена за свих десеторо. Први знак да једна жена одиста љуби, то је кад се у њој јави неодољива и болна жеља да добије дете од човека којег воли.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 6:26 am

О ЖЕНИ
(глава IV)

Неко је рекао да човек не ради него кад је радостан, и да многи инсекти певају кад раде. Али се и не љуби него само у радости. Тужни духови и меланхолици су често мислиоци и хероји, али ретко љубавници. Жене воле само весељаке које их засмејавају и изненађују. Жена мрзи човека који је смешан, али ужива у човеку који јој све друго направи смешним. Жена је носилац радости, и не цени него оно што зрачи и раздрагава. Више за жену вреди један добар каламбур него најдубља Њутнова истина. За њу више вреди човек духовит него дубок, а више блистав него духовит. Жена воли лежерне људе јер јој они праштају њене лежерности и радозналости; и воли порочне, јер се жене дају за порок а не за врлину. Њих плаши врлина колико и ум, јер ум човеков жена сматра за лукавство и за свирепо оружје према жени. Воли безначајна ћеретала, јер је задовољна с малим бројем идеја; обожава анегдоте, лудује за варошким сплеткама, ужива у уличним хроникама. Има људи који су по салонима примани с највећим урнебесом, јер су носиоци вести које се казују на ухо, и које други не знају или не воле. Не само религија, него је и поезија одувек била опак судија за жене. Песници су о женама увек рђаво говорили. Певали су само оној коју су волели, или за којом су лудовали. Песник има за жену двоје; има једно мишљење и има једно осећање, а то мишљење и осећање ретко кад наличе једно на друго. Кад песник није жену волео или мрзео, он је се увек бојао. Шта су за песника принципи љубави? То су најчешће каприци маште као и његове песме. Гете у седамдесетој години волео је девојку од седамнаест година, и просио је најзад за жену. Бодлер је живео са женом мулаткињом, у којој није било више од осамдесет центиметара висине. Жена песника Милтона, који је певао рај и анђеле, напустила га је због његове ружне ћуди према њој. Нема скоро ниједног великог песника којег жена није или преварила или злостављала: од Шекспира до Игоа, и од Молијера до Пушкина. Латински песник Лукреције, који није мањи од Вергилија, и који је извесно дубљи, има ужас од жене. За њега постоји само физичка љубав, као и за многе римске песнике. Али је, каже, и та љубав скупо плаћена новцем, губитком снаге и самољубља; и зато је, по његовом мишљењу, једино спасење побећи до љубави. А може се, каже, побећи од љубави ако се не измишљају својој љубавници врлине које опа стварно нема. Међутим, вели Лукреције, несрећа је што заљубљени сматрају за злато све што је жуто. Они и разроку жену сматрају за супарницу плавооке Минерве; и мутаву жену сматрају само као жену опрезку на речима; и претерано мршаву, сматрају за витку срну; и жену оштроконфу, држе само за жену темпераментну; и жену пијаницу, сматрају за богињу Цереру, љубавницу Бахусову. Све жене нису створене за љубав. За љубав је жена која има духа да све разуме, и фриволности да све жели да сазна. Жена је перверзна духовно, а човек телесно. Има жена које доживе духовно већи број порочних ствари, него што их иједан потпуно раскалашаан човек доживи материјално. Човекје неморалан док не почне да љуби, а жена престаје бити морално невином од часа кад јој оде памет за неким човеком. Платонска љубав је само љубав човекова. Свака је жена досадна осим оне коју волимо. Међутим, жени није досадан него само онај човек који јој се не диви, или који је не жели, или који се не диви макар њеном укусу, или се не интересује бар њеним псетом. Жена је азијски сатрап код којег успевају најплоднија ласкања само ако су прикладно изречена; она ту пази на речи, а не на мисли. И кад зна да јој лажу она воли те лепе речи лажи већма него дивљење које јој се прећуткује. Многи верују у интуицију жене, а та интуиција извесно и постоји. Свакако, за мене, интуиција жене није исто што и интуиција уметника: јер је интуиција жене стерилна, а интуиција уметникова је творачка. Интуиција жене је болесна видовитост, а не конструктивна сила

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 6:26 am

О ЖЕНИ
(глава V)

Физичка лепота човекова је једина велика срећа његова, и међу људима, а не само међу женама. Између четири велика својства која један Антињанин мора да има, Платон на прово место ставља телесну лепоту. Херодот каже да су становници Хегесте као бога прославили Филипа из Кротоне, јер је био божански леп; а Паусанија каже да су у Еги, у Ахаји, постављали најлепшег младића за свештеника у Зевсовом храму. Бити ружан, то је одиста бити нечовечан, и од природе обележен и искључен. Ружноћа поражава, сеје обесхрабрење, убија радост, носи несрећу. Вековима се мисли да је Сократ био ружан; међутим, Епиктет каже да су били лепи и Сократ и Диоген, и да су обојица били чак чувени по својој лепоти. Ксенофонт је био леп као Аполеон. Стендал, који је једне вечери седео у позоришној ложи у Милану са Бајроном, каже да је био залуђен физичком лепотом тог енглеског песника. Међутим, зна се да је Хорације био човечуљак са великим трбухом. Малени стасом су били Бајрон, Толстој, Китс, Балзак, а СентБев и Стендал су били и ружни. Лепотице не чезну за лепим људима, као ни богате за богаташима. Лепе људе воле жене које нису лепе, као што за богатим чезне фукара. Истина је да лепота човекова осваја одједном, а карактер и дух човеков освајају полагано, јер се карактер и дух не обраћају женином животу физичком него моралном. Велики човек, то је за жену величина која замара, дубина која плаши, , педантност која одбија, принцип који гађа у главу. За жену више вреде две радости, него једна срећа, а више вреди срећа него слава. Најлепше жене пођу обично за људе без лепоте, а често чак воле и ружне љубавнике. Много пута жена не воли човека ни чијој се лепоти највише диви; јер свака жена инстинктивно осећа да је физич ка лепота женско оружје, а она то своје оружје не воли да види у рукама мужа или љубавника. Жена не иде ни за човеком који ју је занео својом лепотом или својом духовитошћу, него за човеком који има нешто што она нарочито тражи. У највише случајева жена тражи осећање сигурности. Жена никад не види једног човека у целини, него увек у детаљу; да лепо пева, или лепо игра, или лепо свира, или се лепо облачи, или се лепо понаша; или најзад, да има успеха у друштву или успеха код жена. Салонска дама броји човеку класе, године службе, паре и зубе; интелектуалка му броји мисли и дела; церебрална жена не броји му ни подвиге ни тријумфе. Церебралне жене су обично порочне и то на хладно. То је мушкобања која нема ни женске нежности, ни мушке доброте, и сасвим је неспособна за љубав. Виша интелигенција жене је увек злодејна за човека од срца. Таква жена је наоружана до зуба. Ако је човек духовно мањи од ње, она сече; ако је човек силнији, она се мачује. Никад се код жене са већом интелигенцијом нису успеле да развију више особине срца. Лепе жене су мање склоне пороку него ружне. Лепотица се задовољава дивљењем и обожавањем своје околине, а ружна тражи уточиште у првом љубавнику који је буде сматрао да није ружна. Зато су ружне жене већма заузете напором да се допадну, него лепе, којима то успева и без напора. Први човек који такву ружну жену нађе да је лепа, и који јој то покаже постаје њен неодољив господар. Да би се допале људима, ружне жене постају музичарке, списатељице, сликарке, филантропи, а сада чак и парламентарци. Жена воли већма лепоту него врлину; али жена воли само своју лепоту. Туђа лепота јој изазива злу крв, као туђ новац и туђ накит. Људи су, напротив, у том погледу виши од жена, јер су у стању да се диве и човеку лепшем и умнијем и богатијем од себе. Једино што људи не опраштају другом човеку, то је кад има лепшу жену него што је њихова. Један човек увек изгледа другом човеку недостојан лепе жене; и људи често јуришају на лепотицу само да је отму човеку којег редовно сматрају смешним поред ње, и онда када тај човек није нимало смешан. Лепотице имају скоро увек ружне гласове, као лабудови и паунови, који су најлепше али и најглупље и најсујетније птице. Нарочито жене немају никад лепо ухо као човек. Лепа шкољка уха је привилегија човека и велики накит човекове главе, а ништа човека не може да направи вулгарним и смешним као ружне уши. Очи показују памет, а усне показују душевност; зато очи знају да лажу, а само усне показују искреност. Видео сам у једној римској галерији како све бисте славних беседника са форума имају уста жива као у детета или сочна као у девојке; види се да је лепота пребивала над тим прегибима и да је сјај узвишене речи оставио на њима траг за сва времена. Сви људи који лепо говоре, имају лепа уста. Осетљивост и осећајност човекова лежи само на уснама и око усана, а не у очима, пошто се увек човек пази да очима не прокаже своју праву мисао. Зачудо, људи су најмање у историји прослављали лепоту женине руке. Маргарита де Валоа, чијој су се краљевској руци једног дана дивили, рекла је скромно и збуњено како има већ четрнаест дана да је није опрала.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 6:27 am

О ЖЕНИ
(глава VI)

Лепота физичка, то је неоспорно једна племенита човекова врлина. Уосталом, телесна лепота је само спољни израз виших унутрашњих човекових лепота, јер лепота није никад била особина зликоваца и неваљалих жена; и, неоспорно, увек поред физичких лепота у истом човеку борави још неколико било душевних или духовних квалитета првог реда. Природа је увек изграђивала своје право мајсторско дело с пуном љубављу и издашношћу, и никад није била тврдица ни у погледу других особина тог привилегованог лица. Било је, истина, и безумних жена међу лепотицама, као и лепих људи међу глупацима. Али је то био свагда редак случај; јер су увек имали поред лепоте или благородно срце без пуно памети, или већу памет без много срца. Ако лепотице обично сврше живот у катастрофама и скандалима, често и ружним или глупим, то је зато што постану жртве туђих страсти и туђих сујета. Ако су лепотице често необразоване, то је што је неговање њине лепоте било за њих важније од неге њиховог духа. Свакако, лепота није нигде усамљена. Ахил је био најлепши младић у Грчкој, али и највећи херој; а Софокле је био најлепши младић, али и највећи песник. Хипатија из Александрије је била лепотица која је имала троструку ореолу: лепоте, врлине, и учености; она је била и велики астроном и филозоф свог времена. Помпадур је била најлепша жена, али и велики дипломат и државник. Лепота је племство и благодет коју је Бог спустио на нарочито изабрапе међу људима; лепота је и благос ловена, јер она као сунце изазива живот, носи здравље, и инспирише религиозно осећање. Као што су антички Грци сва своја божанства правили лепим, и хришћани су најзад сликали лепим све највеће личности своје цркве: Богородицу, Христа, светог Ђорђа и све архангеле. Уосталом, стари Грци су веровали да ружан човек не може бити ни добар. Најлепша је жена у љубави она за коју кажемо да је лепа а не знамо зашто. Љубавнице Луја XИВ, највећег љубавника међу свим краљевима, нису биле лепе, него само жене од духа и од срца. Госпођица Лавалијер је била чак врло маленог стаса, богкњава, смеђих очију, великих уста, зуба не баш најлепших; а корачала је ружно, јер је била хрома. Такву је описује њен познаник Биси Рабитен, рођак славне госпође де Севиње. Али Ргбитен затим додаје да је Лавалијер имала поглед страстан и уман, речи пуне духа и блеска, и да је била искрена и душевна, врло верна и сва предана, и, најзад, да је била учена. И Меколе у својој историји говори да су љубавнице енглеског краља Џемса ИИ, савременика Луја XИВ, биле веома ружне, скоро ругобе: Ана Хајт, а још накарадније Арабела Черчил и Катарина Сидле. Било је сличних укуса и међу филозофима. Декарт је први пут волео једну разроку девојку, и отад је за цео живот имао слабост и симпатију за разроке жене. Песник Бодлер је био заљубљен у наказе. Има одиста најлепших очију које не умеју погледати и најлепших усана које се не знају осмехнути. Обе ове велике и неопредељиве лепоте су нематеријалне, јер су искључиво душевне. Леп поглед и леп осмех немају чак ништа заједничког са бојом очију или формом уста. Шпа њолка уме да погледа, а Францускиња уме да се осмехне. Осмех, то је зора и свитање тела, највећи догађај и најлепши израз душевног у материји. Има очију које се смеју, и очију које говоре, и очију које ћуте; а има очију које изгледају да увек нешто ослушкују и чекају. Најлепше очи има словенска жена, јер увек изгледају зачуђене.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 6:29 am

О ЖЕНИ
(глава VII)

Платонска љубав је само љубав човекова, а не женина. Уосталом, идеална љубав и није у инстинкту, него само љубав физичка. Љубав идеална је продукт вере и културе, и одржава се насиљем над собом. Жена нема осећања пожртвовања за друге него само за себе, јер се не уме ослободити себе, као ни дете ни дивљак, ни изићи из хиљаду малих срећа и несрећа од којих је направила свој шарен и смешан живот. Она је вернија својим прохтевима него вашим најсјајнијим идејама. Поћи ће за вама, али не за вашим принципом. Жена није узела ништа од наше цивилизације и религије; повила се само за нашим намерама, и пошла за јаким човеком.Она се никад не гади пропале жене као што се ми гадимо пропалог човека; напротив, тражи њено друштво; и кад јој не завиди, она је извињује. Жена у Египту и на Леванту и данас је онаква кава је била откад тамо постоји. Незнање женино иде до глупости. Оне нису у стању да сачекају ни одговор на питање које вам саме поставе. Немају ни за што правог интереса, а најмање за уметност. Све жена узима за забаву, и све мери по својим нервима. Али ако жена нема довољно воље за ученост, она то надокнађује спонтаношћу својих прохтева, и природношћу својих суђења; а кад жена има укуса, он је увек урођен и отмен. Има један извесни укус који је често ствар њеног спола. Жена има већма укуса за ствари него за идеје, али њен укус надмашује у многом погледу средњу културу човекову. Жена није творац, али је велики асимилатор. Увек је у историји жена постала углађена пре него човек, а она је то и данас. Чедност није у природи, и зато је нема ни у љубави; јер је љубав само чиста и прекаљена природа. Где је много љубави, ту је мало чедности; а можда и обратно: много чедности значи мало љубави. У Паризу се много лудује од љубави, и мало говори о чедности. Љубав и морал нису рсфени заједно, нити се возе истим колима: једно је ствар божја, а друго је проналазак човеков. Чедност су пропагирали хришћански апостоли да би њом сиромашним женама дали начина да постану боље од богатих, и да тако чедна девојка постане достојном сваког богаташа. Морал је насиље, нарочито морал сексуални; а кад није, онда је хипокризија. Треба имати навике морала као навике извесних јела и пића. Жене су моралне више по своме темпераменту него по свом уверењу. Има жена које не могу поднети покварене речи, као што не могу поднети рђави ваздух, или укварено јело. Оне су тад чедне и без нарочите воље, или без нарочите намере, или често чак и противно својој вољи. Има затим таквих жена које би се понекад осветиле мужу, или љубавнику, за какву увреду, црним издајством, али, и поред своје воље, овакве жене не ни замислити другог човека на његовом месту. Морал је код многих жена ствар урођеног укуса, а не васпитања; ствар физичка, као што је код других неморал; јер морал није у глави, него у крви и у стомаку, као ствар органска. Они који су морални друкчије, слаби су или лажни. Зато је речено: Светац који није потпуно светац, онда је ђаво; а ђаво, који није сасвим ђаво, он је светац. Има жена морално коректних, не из љубави за човека и за морал, него само зато што су по карактеру пасивне, или што љубави не дају никакву цену. Друге су опет моралне из удобности за себе, или из одвратности за јавну бруку. А треће су моралне из крајњег непознавања порока. Свакако, физички морал обично није у природи ни у укусу женином колико је у укусу човековом; доказ, што је жена у стању да се целом свету покаже гола, кад би знала да би је цео свет ј нашао лепом као богињом. Уосталом, оне не пристају да разголићују себе, и да носе своје голе груди као на послужавнику. С временом је жена постала и детеубица. Врлина је за многе жене накит да се већма допадну; оне кокетирају врлином пред људима, и полемишу врлином пред другим женама. Многе су младе жене поносне на своју врлину, али је врло мало остарелих жена које се своје врлине сећају с претераним поносом.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 6:31 am

О ЖЕНИ
(глава VIII)

Морална контрола жене над самом собом, врло је променљива. Друкчије се жена осећа морално снажном пре вечере, него после вечере; под маском и у домину, него у обичном оделу; друкчије и недељом, него у редовне дане; друкчије у мраку, него у светлости; друкчије у гужви, него у мирном салону; друкчије у иностранству, него у отаџбини; и најзад, друкчије на води, него на копну; на северу, него на југу; пре подне, него после подне. Жена се тешко одупре једној прилици, и кад би се одупрла једном човеку, мада и најчистија жена има свог фаталног човека, који треба само да се појави па да победи. Телесни порок је природна последица друштва, а не природе, јер је сељак чеднији од грађанина. У многим земљама сељак спава у кући заједно са свом осталом чељади, и чак са својим животињама, и никад се он и његова жена не свуку потпуно голи. Он до смрти не види своју жену друкчије него обучену, а можда би га био страх или стид да је види без одела. Порок се развија у љубавној доколици и голотињи; порок је умногом ствар маште колико и темперамента. Свакако, порокје ствар богатих и беспослених. Морал је за човека ствар идејна, а за жену естетичка. Одиста, на моралним законима је сарађивало осећање лепоте и осећање хармоније више него осећање доброте. Свет је моралан из многих разлога, а неморалан је само из једног узрока. Морал је често једна укорењена навика духовна, особина физичка, сујета породична, рачун лични. Али свакако је морал физичка особи на колико и неморал. Нико није успео да измени жену како би је од рђаве направио добром, али ретко ко није успео да жену измени ако је хтео да од добре направи рђаву. Жена није ни боља, ни гора, а можда ни друкчија него човек. Погрешно је само веровати да је жена по природи чедна, и зато по крви сталоженија и отпорнија, или по природи плашљивија него људи. Она је вероватно морално инфериорнија, а духовно само различнија. Жена је за нас једно пијанство крви кад смо млади, или болест дегенерације кад смо стари. Жена је једна дивљач у кући. Она остаје увек вернија себи него вама или моралном принципу; живи увек по својој природи већма него по туђим прописима, значи сасвим обратно од човека. Жену треба узети за оно што јесте, и не покушавати да је изграђујемо боље него што је Бог направио; а ако се жена узме за онакву каква је одиста, онда може још донети човеку неизмерно пуно радости. Има жена које су верне и кад не воле; а има жена које су једном човеку неверне и кад су у њега истииски заљубљене. То су аномалије али које су ипак истине, чак врло обичне. Жене које су верне и кад не воле, верне су човеку зато што нису по природи склоне пороку. А друге су жене неверне човеку, само зато што су одвећ верне себи самима. Човек одиста мора изневерити себе, ако је, противно природи, веран неком другом. Жена постаје неверна најчешће кад је то најмање мислила, а често и кад то није ни желела. Не падају само порочне и покварене, него често и савршено чисте, и по природи верне. Жена пада из разних узрока; из љубави, из досаде, из страсти физичке, из сујете, из слабости воље, из интереса материјалног, из романтике, из маније, из перверзије, из освете. Значи, најмање десет различитих повода, који се никако не дају назвати само поквареношћу физичком, како се неверна жена обично окривљује. Жена која падне у порок, уопште није толико развратна колико је слаба. Кад људи ово увиде, сматраће такву жену више за несрећну него за рђаву. Али на десет жена има можда само једна која није склона да падне бар због једног од десет поменутих мотива. Жена се често брани од порока срчаније и поштеније него човек, јер зна да је не контролише само једно лице него цело друштво, и породица, и религија, и историја, и све остало што су људи подигли против жене. Има међу женама више хероја него што их има међу људима, али су људи целу историју приграбили за себе, и за приче о себи. Међутим, ми смо хероји у бојној ватри, а жене у хладној свакидашњици; ми смо храбри пред смрћу, а оне пред животом; ми пред другим човеком, а оне пред целом судбином. Жена која је лепа, има за цео дуги низ година своје младости да се очајнички брани од људи лепих, снажних, богатих, титулисаних, упливних, моћних, славних; и чак, што је најтеже, да се брани и од људи искрено у њих заљубљених. Да се брани и од оног којег и сама воли!... Нико не зна колико треба имати моралне снаге, или колику љубав за другог човека, па одолети свима замкама које ми људи бацамо пред жене. Жена воли своје дете и кад је рђаво и ружно; и она љуби уста мужа, и кад је по цео дан на та уста говорио лажи и погрде. Она иде за човеком и кад је развратник, и помаже га и кад је распикућа. Она прима у наручја и човека кога нико више не же ли да прими у кућу; и пружа му своја уста, и кад му нико не би пружио своју руку. Жену не може да преиначи никакав човек, али може да је мења средина. Жене у Андалузији, са очима које изгледа да пију крв као пијавице, само су спол и ништа друго. Жене у старој Кастиљи су мистици. Францускиња је у свему жена Французова; смела, позитивна, духовита, каћиперка, с пуно свиле и пудера, и перја, и кармина. Францускиња се даје најдуховитијем; Талијанка тражи сентименталност и паре; Рускиња се даје за парадокс и лудост; Енглескиња се даје џентлмену који је дискретан и перверзан, и који се пуно смеје; Српкиња се даје ономе ко је превари; Немица се даје музиканту и коњанику; Шпањолка се даје и сад своме исповеднику. Платон каже да жене имају исте способности као и човек, али само у мањем броју. Уосталом, Платон није волео жене, ни онда кад је лепо говорио о Ксантипи. Он у једном свом делу не зна да ли треба жену ставити међу људе или међу животиње, због претеране раздражљивости њеног спола. Истина, жену су волели и они људи који су о њој и најгоре мислили. Да је Данте мислио на своју сопствену жену, не би испевао Беатричу; и да је Шекспир мислио на своју жену, не би направио Дездемону онако плавом, ни Отела онако црним. Човекова беда није само у том што жену мери по себи, место да је мери према другим женама, него што јој изискује само врлине какве има најбољи човек; не дозвољава јој ни пороке које има и човек најмање порочан. Човек у жени никад не види човекове величине, него само човекове погрешке. Жену је ретко ко испитивао према оном шта она вреди сама за себе, него увек шта вреди у односу према човеку. Зато је жена и у литератури дуго стајала у другом плану.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" Icon_minitime23/8/2013, 6:36 am

О ЖЕНИ
(глава IX)

Ништа не упропасти љубав колико човекова претерана доброта. Да вас жена воли женски, морате с њом поступати мушки. Треба бити тиранин, али добар, онакав каквог је Ренан тражио за господара државе. Жена треба да види јачи спол од свог, јер не воли мученика у љубави, чак ни добротвора, него завереника и разбојника. Жена вас највише воли кад има да она прашта вама, а не ви њој. Пред великом добротом човека, жена губи сполни осећај на којем је код ње много сазидано; а само снага човекове воље, изазива снагу њеног спола. Не варају несрећне жене, оне чији су људи пијанице, грубијани, распикуће. Највећма варају оне жене које би требале бити највећма срећне и највећма благодарне. Јуре за другим људима баш оне жене којима је муж дао све раскоши у кући, и све почасти на улици; и верујући да је срећа у суфициту, оне тај суфицит траже у другом човеку. Жене истински несрећне с мужем, због његових мана карактера, или његове болести, или сиромаштва, обично не траже другде ни минимум среће, ни да се негде наплате, или негде освете. Бол и беда направе све путеве магловитим и ноге тешким. Најсрећније жене су одиста најгоре. Жена је у срећи раскалашна, колико је у несрећи велика. Никад не би требало потпуно усрећити жену, која је свагда дете или дивљак, јер хоће да се преједе и препије, и да поразбија сама своје играчке. Зато жене најгорих људи нису браколомнице, и често пролазе под добре. Али жене лепих људи, богатих, радосних, и срећних, напротив, јуре за максимумом, и немају друго у глави него радост и вратоломије. Чудно је да баш бирају обично љубавнике и мање лепе, и мање умне, и мање младе, и мање угледне него муж. Најмање неверстава ураде из праве нужде, а највише од обести и од пијанства среће. Жена је по природи створење зло, сујетно и болесно. Једино што жена има велико, то је моћ да нам понекад дадне илузију како је сасвим друкчија него што јесте. Женин смисао о моралу и човекољубљу, то је оно што у палеографији зову јеврејском интерпретацијом текстова. Често сте могли видети жену поред саркофага њеног човека којег није волела, или којег је и варала. Она туда показује бол који наличи на једно немо беснило. Не треба заборавити да су људи комедијаши у радости и у свечаним моментима, а жена је комедијаш у моментима туге. Само што жена има и толико урсфеног духа да се не прикаже, и да издржи ту глуму до краја. Не може постојати интимност и искреност међу човеком и женом, јер нису истоветни по природи, ни једнаки у правима пред природом. Жена по инстинкту нема онолику потребу за интимност, као човек. Мора се донекле изневерити своја сопствена душа и природа, пак да се буде веран другом. Жена зато, по својој природи, није пријатељ другој жени. Оне се здруже, само кад је у питању неки човек, или мржња према некој трећој жени. Ми немамо ни у митологији, ни у историји, ни у античкој драми, примера љубави другарке за другарку, а имамо опевану љубав Ахила за Патрокла, Полидеука за Кастора, Ореста за Пилада. Многи су велики људи поступали према жени тако различно као да нису били људи исте расе, чак ни истог времена. Цицерон се развенчао са Теренцијом што га није волела, а Јулије Цезар са својом женом Помпејом, само зато што се о њој рђаво говорило; али за мудрог и великог Катона кажу да је своју жену Марцију позајмио свом пријатељу Хортензију, као што је чувени Мецена сматрао за част једног доброг куртизана, што је Август живео с његовом женом. А међутим, ово су све били људи истог доба и истог друштва. Има и код најзаљубљеније жене једно место у души, које хоће да се свети оном којег воли: једна мрачна клица неверства и злоће коју ни самој себи не би умела ни смела да призна. Човек заљубљен одмах мисли како своју срећу да подели, а жена мисли како да своју срећу удвостручи. Жени није довољно да добије највише од човекове среће, него да што више отме од човекове слободе. Јер јој је сношљивија њена беда него човекова слобода, пошто је човекова слобода, одиста, извор свих жениних неправда и несрећа. По неспоразуму који излази из сполних разлика, и по неједнакости која долази из социјалних супротности, човек и жена су непомирљиви једно према другом. То иде често непријатељство несвесно, у мржње прекривене, у сукобе уситњене али постојане. У браку жена тражи све што јој се допада, и узме све што може отети. Човек исто тако граби за себе све женино. Нигде егоизам људски није тако опор као у односу човека и жене, који ратују једно против другог ни сами не знајући докле иде то огорчење. Људи се боре са женама у љућој борби него с ветровима, животињама и морем.

____________________________________________
Све тече