LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Јован Дучић "Благо цара Радована"

Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Icon_minitime23/8/2013, 6:44 am

O PRIJATELJSTVU
(glava II)

Odista, samoća nije nego za ljude izabrane. Velikim duhovima ništa ne može da zameni njihovo sopstveno društvo sa sobom; veliki duhovi su najvećma usamljeni kad su u društvu drugih i različnijih ljudi nego što su oni sami. I Montenj, veliki samotnik, verovao je da za samoću treba biti sposoban, čak i spreman. On je verovao da odista nema ničeg većeg nego pripadati sebi. - Ima dubokih dosada kojih se sećamo kroz ceo život kao kakve neprohodne zemlje ili velikog grada. Ali kao što čovek živi u večnoj dosadi, tako isto on živi i u večnom strahu. Čovek se ne boji samo opasnosti koja postoji, nego još više opasnosti koju sluti; boji se i mogućeg i nemogućeg. Uobražene opasnosti su najdublje, i uobraženi neprijatelji su najkrvoločniji. Čovek je najstrašljivija životinja, jer se boji i najslabije druge životinje, boji se čak i insekta. Ima ljudi koji se boje i duhova, a ima ih koji se boje i praznog prostora. Oduvek se čovek naročito bojao čoveka. Posle dosade, možda je taj strah bio jedan od prvih motiva prijateljstva. Strah od neprijatelja u primitivnom društvu bio je ogroman, jer onda nisu još postojali zakoni ni organizovana državna sila da brani našu ličnost. - Ali ma koliko da su svi mudraci propovedali prijateljstvo, nisu manje propovedali i beganje od rulje. Seneka je govorio da se nikad čovek ne vraća onako miran kući kao što je miran iz nje izašao. On tvrdi da ne treba ići u mnogobrojno društvo, jer nam u njemu sve propoveda porok; a što više veza pravimo, višim se opasnostima izlažemo. Međutim, rimski mudrac misli da treba begati ne samo od rulje, nego i od samoće, naročito ako je čovek u siajanju ili u strahu, jer onda pravi planove štetne i po eebe i po drugog, zato što uzmu nesmetano maha zločinačke strasti. A pošto je Seneka uviđao da je i najpametniji čovek pun urođenih pogrešaka i poroka, preporučuje svom Luciliju da izabere nekog čoveka koji mu se licem i duhom najvećma svidi, i da zatim njega u životu imitira. Preporučuje mu Katona, ako mu ne izgleda odveć strog; ili Lelija, jer je njegov moral umereniji. Još je i Epikur govorio da čovek treba da bude većma nego ikad sam sa sobom kad je primoran da bude sa gomilom. A Bekon kaže: Magna civitas, magna solitudo. Međutim, ove istine nikad neće zadobiti odviše mesta u našem životu u kojem čovek i ne oseća nego samo dosadu u strah. Ma koliko čovek znao daje uzak krug njegovih pravih prijatelja, on će se ipak družiti sa što više sveta. Čovek traži prijatelje kroz ceo život, i onda kad to čini i bez dobrog plana i bez dobrog načina. Ovo je često i razlog najvećih nesreća, jer padamo na lažne prijatelje koji su opasniji od neprijatelja, zato što nose masku na licu i nož u rukavu. Ja sam uvek bio siguran da se moji neprijatelji plaše mene većma nego što se ja njih plašim. Ali me se nisu plašili lažni prijatelji. Njih sam se užasavao, jer sam stajao pred njima bez štita, i jer su znali svagda gde se nalaze moji ključevi. Ko se oslobodio dosade i straha, postajao je pitom i plemenit. Možda se ovo odnosi čak i na životinje, koje bi ponovno podivljale i pobesnele čim bi se odvojile od čovekovog društva. Ima dokaza da su po kolonijama dalekih krajeva i ljudi, napušteni sebi, od dosade i straha ponovo pali u divljaštvo, čak postali ljudožderi. Zato prva dva motiva prijateljstva (dosada i sgrah), postoje možda i za najniže fele koliko i za' samog čoveka. Ali postoje i uzvišeniji motivi prijateljstva koji važe samo za prosvećene ljude: zajednica osećanja, zajednica ideja, zajednica interesa. Proverite sva svoja prijateljstva, pa ćete se uveriti da svako od njih mora da bude osnovano na jednom od ovih načela. Prijateljstvo na zajednici osećanja, bilo je veza između vojnika slavne tebanske legije, koji su se udruživali zakletvom heroju Jolaisu da će svi umreti samo sa ranom na grudima, kao što je i on poginuo. Takva je veza bila i između dve sjajne antičke ličnosti Epaminonde i Pelopide, koji su se borili u bitki sjedinjujući svoje štitove. Takvo je osećanje bilo i prijateljstvo nekog Lucija za Bruta, kad je u bitki na Filipinima izašao pred vojnike Marka Antonija, koji su tražili Bruta, i predao se neprijatelju govoreći da je on taj koga traže. A kad je istom ovom Luciju Marko Antonije posle toga poklonio život, zbog te velikodušnosti se Lucije zatim vezao i za Marka Antonija prijateljstvom koje je trajalo do kraja njegovog čistog života. Meni su isto tako lepi i primeri robova, koji su se, iz prijateljstva za svoje gospodare, ubijali na njihovom grobu. Osim slučaja na grobu Epaminonde, poznata je smrt Erosa, roba Marka Antonija, koji je ubio sebe ne pristavši da ubije svog gospodara kada mu je ovaj to tražio u momentu očajanja. Aleksandar se borio gologlav u bitki na Graniku, i mladi kralj bi bio poginuo u jednom okršaju da ga svojim štitom nije zaklonio njegov najveći prijatelj Klint, onaj kojeg je docnije Aleksandar u pijanstvu probio mačem. Među najlepše primere istorijskog prijateljstva spadaju izvesno primeri dvojice srpskih vitezova, Miloševih pobratima, koji su otišli s Milošem da sva trojica zajedno poginu u turskom taboru, i to za čast Miloševog imena. Ovakav primer ne postoji ni u Ilijadi.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Icon_minitime23/8/2013, 6:45 am

O PRIJATELJSTVU
(glava III)

Svi pesnici su pevali prijateljstvo. Horacije peva da se ništa ne da uporediti sa dobrim prijateljstvom. Terencije peva da se ne može srećom nazvati ništa što se ne daje po-deliti s prijateljem; a Katul oplakujući smrt jednog prijatelja, peva da njegov drug u grob odnosi i njegovu dušu. – I stari filozofi su prijateljstvo proslavili većma nego ljubav. Jedan od njih naziva ljubav samo prijateljstvom koje je poludelo. Homer je slavio prijatelja Ahila i Patrokla. Hesiod kaže da kad plaćamo prijatelja, treba ga platiti pošteno. Evripid kaže da u bolu treba nesrećndau prijatelj kao bolesniku lekar, I ovde u Aleksandriji, gde pišem ove redove, postojalo je za vreme Kleopatre njeno društvo Nesravnjenih, društvo za uživanje, ali je postojalo i njeno društvo Sinapotanumen, što znači društvo onih koji treba da zajedno umru. Prvi je Pitagora napravio od prijateljstva jednu filozofsku i moralnu doktrinu. On je prvi postavio formulu da je naš prijatelj naše drugo ja. Prema pitagoristima, sve je zajedničko među prijateljima, čak i opasnost za život ili imanje jednog od njih, jer je prijateljstvo više i od ličnog života. Prijateljstvom se vezuju ne samo dva čoveka među sobom, nego i celo čovečanstvo, i sva druga bića. Pitagora kaže da naročito milosrđe i nauka približuju ljude; i da dobro zakonodavstvo načini od njih jedno jedino telo; i da sama priroda prikazuje kako su dva stranca među sobom slična kao dva brata; i, najzad, da se brakom ulazi u vezu po samoj suštini nerazlučno. Pitagoristi čak ni životinje ne isključuju iz veza prijateljstva. Priroda i ljudski zakoni su podjednake osnove prijateljstva. Ovo sveopšte prijateljstvo postaje konačno svetom intimnošću između ljudi iste vere; još i više: ono ujedinjuje sve rase i sve narode, čak i sve fele. Ova doktrina je ušla najzad u grčko društvo, državu, činovništvo, vojsku, koji su se svi smatrali vezani međusobno prijateljstvom a ne kompromisom. Epamionda je i sam bio pitagorista, učenik Lisisa koje se pripisuju poznati „Zlatni sgihovi", inače, po svemu izgledu, delo Pitagorino. - Zaista, tebanska legija je bila prožeta ovim duhom. Ni docnija filantropija nije mogla otići dalje od ove doktrine. Za nas je interesantno i da je u to antičko doba, kad su se ljudi delili na slobodne i na robove, postojala ovakva jedna filozofska škola, koja je bila protivna toj klasnoj podeli na slobodne i na robove, ne deleći ljude drukčije nego prema njihovim vrlinama i zaslugama. Pitagora je bio prvi Grk koji je rekao da više vredi dobar stranac nego rđav Grk; a u njegovim misterijama su učestvovali s podjednakim pravom varvari kao i Grci. Ovaj kosmopolitizam je bio produkt grčkog genija koji jedino nije znao za drukčije granice među ljudima nego kulturne, smatrajući da na slobodu ima pravo samo prosvećen čovek, a neprosvećen da je prirodom označen rob. Platon i Aristotel su imali predrasude svog vremena u pogledu jednakosti među ljudima; a već Sokrat, njihov učitelj, bio je dao moral koji nije stavljen na razliku klase nego kao nauku o sreći za sve ljude. Ali i Platon govori o pravdi i Aristotel govori o vrlini i o zasluzi.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Icon_minitime23/8/2013, 6:46 am

O PRIJATELJSTVU
(glava IV)

Nemoguće je govoriti o prijateljstvu bez sećanja šta su o tom govorili antički pisci. Uvek sam voleo već ovde pomenuti lepu reč koju je kazao Monteskje: da nove pisce čita publika, a da stare pisce čitaju autori. Odista, nije bilo nijednog antičkog mudraca koji i o prijateljstvu nije govorio duže ili kraće: i Epiktet i Seneka, kao, mnogo pre njih, Teognis iz Megare, Platon i Aristotel i Epikur i Zenon iz Atine. Ciceron je napisao o prijateljstvu jedno slavno delo koje svi i danas s ljubavlju čitamo. Naročito su stoici pisali o prijateljstvu vrlo toplo. Možda u tom niko nije bio tako neposredan i toliko intiman kao Seneka. On kaže kako traži prijatelja zato da bi znao za koga će poginuti, i s kim poći u izgnanstvo, i kome spasti život po cenu sopstvenog života. On kaže da pravo prijateljstvo ne može oboriti ni strah ni lično koristoljublje; jer pravo prijateljstvo umire s čovekom, a pravi čovek umire za prijateljstvo. Seneka poznaje mnogo ljudi koji imaju dovoljan broj prijatelja, ali ipak nema među tim ljudima pravog prijateljstva. Ovo se, kaže, nikad ne događa kod ljudi koje vezuje strast poštenja, i koje kreće isga sila volje, jer je između njih sve zajedničko, nesreće više nego i sreće. Od Seneke je ona izvan redna i sjajna izreka: „Živi s ljudima kao da te Bog gleda, a govori s Bogom, kao da te ljudi slušaju". Ali ma koliko da su stoici verovali u prijateljstvo, koliko i pitagoristi, ipak su dropovedali da stoik može opstati i bez prijatelja. Kad stoik ne nađe prijatelja, to nije gubitak bez kojeg se ne može ići i dalje putem vrline; pošto stoik ne treba da svoju sređu vezuje ni za što spoljašnje, pa, sledstveno, ni za drugog dobrog čoveka. Oni su govorili da je stoik sam sebi dovoljan, pošto je mudrost uvek dovoljna sama sebi. Rimski mudrac daje veliku cenu onom prijateljstvu koje ima veliki pisac za nekog drugog čoveka. On veruje daje prijateljstvo velikih pisaca spaslo mnoge ljude od zaborava. Epikur je govorio kako pre nego što budemo mislili šta ćemo jesti i piti, treba da se zapitamo s kim ćemo biti za stolom da jedemo i pijemo; jer ako jedemo meso bez prisustva prijatelja, onda živimo kao lav i kurjak. Ali jedno opšte mesto stare grčke mudrosti o prijateljstvu, jeste da ne treba uzeti zlog čoveka sebi za prijatelja. Teognis kaže da takvom čoveku, ako ne učiniš samo jednu uslugu, on će zaboraviti sve druge usluge koje si mu učinio; zato treba od njega bežati kao od opasnog pristaništa. Uostalom, svi mudraci grčki, bez razlike, ponavljaju kako treba uzeti samo najboljeg čoveka sebi za prijatelja, i slušati njegove savete, i dobro se čuvati da se čovek s njim ne posvađa zbog sitnice. Koliko su ti mudraci cenili prijateljstvo, najviše se vidi po tom kako su mislili da je ono retko na svetu. Isti pomenuti filozof iz Megare je verovao, da, kad bi sa celog sveta pokupili dobre ljude, ne bi njima ispunili ni samo jednu lađu; kao što je i ubogi Epiktet govorio kako na svetu ima svega toliko dobrih ljudi koliko Nil ima ušća. Zaista, nikad ovakav pesimizam neće biti preteran. Dovoljno je pomenuti da je i sam najveći teoretičar prijateljstva, i tvorac antičke filantropije, filozof Pitagora, i pored svojih prijatelja, umro od gladi, u Metapontu, u hramu Muza.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Icon_minitime23/8/2013, 6:47 am

O PRIJATELJSTVU
(glava V)

Jedan od najvećih zločina starog veka bio je zločin Aleksandrov, kad je u Persiji pijan bacio koplje, i ubio svog najboljeg prijatelja Klita, koji mu je u bitki na Graniku spasao život. Mladi kralj je nosio kroz istoriju mržnju celog sveta za ovo grozno ubistvo, što najbolje pokazuje i koliko je kult prijateljstva bio raširen u svetu grčkom i rimskom. Po svemu izgleda da su čak i škole smatrale jednim svojim važnim predmetom opširna predavanja tih doktrina o prijateljstvu. Nije ni čudo kad se zna da je prijateljstvo, već doktrinirano, tumačio i jedan od najstarijih rapsoda, Hesiod, i daje ono zauzimalo jedan važan deo najdubljeg razmišljanja u knjigama i svih filozofa. Ovaj stari pisac je kratak i hladan govoreći o prijateljstvu. Prijatelja, kaže, ne treba smatrati bratom, ali mu nikad ne treba prvi učiniti nepravdu. Ne treba ni prijatelju oprostiti uvredu, nego mu je čak vratiti dvostruko; ali ako se on docnije pokaje, valja primiti pruženu ruku. Treba biti prijatelj samo dobrih. Već i Hesiod polazi od tačke da prijateljstvo ne postoji među sličnim ljudima, nego među različnim.

Ovo je mišljenje docnije postalo i osnovom malog ali lepog Platonovog dela o Lisidu. Sokrat je, istina, u ovoj Platonovoj knjizi dosta nerazgovetan i nešto neodlučan, pitajući se stalno stalno da li se vole prijateljski samo ljudi koji su po karakteru slični, ili, baš naprotiv, ljudi koji su po karakteru različiti. Posle jedne neverovatne igre sofizma, Sokrat ne daje ovde precizan odgovor, nego najzad napušta učenike s kojima je o prijateljstvu diskutovao kroz celu tu knjigu. Svakako, Sokrat stavlja prijateljstvo iznad Darijevog blaga. Citira i jednog pesnika koji kaže koliko je srećan onaj kojem su i deca prijatelji, i jednokopitni konji, i lovački psi, i gost tuđinac. Isti mudrac još pravi i aluziju na filozofa Empedokla koji je govorio da u prirodi postoje dva principa: privlačenje i odbijanje, ljubav ili razdor, i da zato Bog voli sličnog sličnom.

Samo je Pitagorina teorija o prijateljstvu otvorila put Hristovoj teoriji o jednakosti i milosrđu. Ali kao u svemu velikom, tako su i u teoriji o prijateljstvu grčki tragičari bili najpotpuniji! Sofokle i Euripid govore skoro kao Hrišćani o ljubavi među ljudima, o jednakosti i o zbližavanju. Aristotel je u svom delu „Etika Nikomahova", posveće-nom Nikomahu, sinu svoje druge žene, koji se i sam bavio filozofijom, dao i svoju sopstvenu teoriju o prijateljstvu, koja je slavna. Aristotel je poznat kao pesimist u pitanju osećanja prijateljstva, mada znamo da je Aristotel podigao oltar u spomen na svog prijatelja Hernija. Poznate su njegove česte reči: „Dragi moji prijatelji, znajte da ne postoji prijatelj na svetu". ali u svojoj knjizi priznaje da je čovek po instinktu „društvena životinja", koja ne može bez društva ostalih ljudi. Postoje dakle zakoni koji vezuju čoveka za čoveka, i po kojima zatim postoji i društvo. Prema tome, rat nije instinktivan među ljudima, nego druželjublje. Prijateljstvo ima tri motiva: prijatno, dobro, korisno. Zato ima i tri vrste prijateljstva: iz druželjublja, iz dobroljublja i iz koristoljublja. Ovo poslednje je osećanje najniže vrste, egoistično, prolazno, i sadrži isto toliko mržnje koliko i ljubavi, zbog čega ne može biti ni predmetom etike. Zatim, kao i Hesiod i kao Sokrat, i on postavlja pitanje da li se međusobno vole slični i srodni, ili neslični i nesrodni. Ali Aristotel ovde najzad zatvara liniju govoreći da je potrebna sličnost meću prijateljima, jer je u pitanju snaga nagoćske ljubavi, a ne samo moć razmišljanja. Čak prijateljstvo, kaže, ima snagu da niveliše, izjednačuje, pravi sličnim i srodnim. Zato je prijateljstvo i osnov svake pravde, najveći zakon društva, jedina mogućnost da živi svet u zajednici. To imaju na umu i zakonodavci, koji u pitanju prava stavljaju prijateljstvo i iznad pravde. - Ima i prijateljstvo prema sebi, koje je ili rđavo ili dobro. Ono je dobro samo kad čovek u sebi voli ono što je najviše: a to je razum. Sve drugo su samo mračne impulsije sebičnosti. Tako je mislio Aristotel. - Etika, to je nauka o prijateljstvu. Odista, svi ljudski zakoni ujedno sačinjavaju jedan veliki zakonik srca i prijateljstva.

Začudo, francuska filozofija nema uzbudljivih stranica o prijateljstvu. Paskal misli da u srcu ljudskom nema urođene plemenitosti. Sve je među ljudima samo požuda fizička i oholost. Nema ljubavi, nego koristoljublja; nema ni čistog milosrđa koje nije proračunato. Nema ni herojstva bez sujete. Svi se ljudi mrze po instinktu: čovek je čoveku kurjak, kao što su govorili i starinski ljudi. - Ni Larošfuko nema plemenitijih reči o prirodi čovekovoj. Egoizam je, kaže, jedini pokretač naše akcije i rasuđivanja. U nama se smenjuju samo strasti; jedna ugine a druga se rodi; ali su sve podjednako sebične. Vara se ko kaže da se u nama bore srca i razum, nego se bore samo strasti jedna s drugom. Sve vrline su slučajne: sva naša razmišljanja su proizvod naše dobre ili zle sudine. Isti čovek je sposoban za svako zlo i za svako dobro; ali uvek iz egoizma. Jedini je od Francuza bio dobri stari Montenj učenik Seneke u antičkim idejama o prijateljstvu. On stavlja prijateljstvo i iznad krvnog srodstva. Montenj hvali svog oca, i zatim svoga brata koji je bio protestant, ne pominjući nigde svoju majku koja je bila pokrštena Jevrejka; kao da se oseća nešto proživljeno gorko na svom sopstvenom ognjištu. On smatra da krvno srodstvo još ne znači prijateljstvo. Članovi porodice mogu biti sasvim različni među sobom, jedni čestiti, a drugi nevaljali, jedni umni, a drugi glupaci. Zato je samo prijateljstvo, kaže Montenj, odista najviše osećanje čovekovo. Plutarh nije voleo svog brata, kao što ni Aristid pre njega nije voleo svoju sopstvenu decu. U braku ima trgovine, ali u prijateljstvu nema. Kažu da su se prijatelji tražili i pre nego što su se videli očima, i veruje da su se najzad našli samo milošću božjom: sasvim kao što su verovali i starogrčki mudraci. - Montenj, neprijatelj društva i veliki samotnik, pominje jedan dirljiv slučaj antičkog prijateljstva koji uostalom znamo iz Plutarhove biografije o Tiberiju Grahu. Kad su posle osude Graha pohvatali i njegove prijatelje, tad senatori najpre ispitaše Kaja Blosija šta je on bio u stanju da učini za svog prijatelja Graha. - Sve, odgovori Blosije. - Zar i da zapališ hramove? -On mi to ne bi nikad naredio. - Ali da ti je naredio? - Ja bih zapalio hramove. Montenj dodaje ovde svoja fina opaža-nja, govoreći da su ova dva čoveka, Grah i Blosije, bili više tipični prijatelji nego tipični patrioti; i više lični prijatelji jedan drugom, nego prijatelji svoje otadžbine. Pra-vo prijateljstvo je dakle iznad razuma i dublje od razuma. Sva ostala razmišljanja Montenjeva o prijateljstvu, odista, nisu njegova nego antička.

Dante je slavio u „Božanstvenoj komediji" idealno prijateljstvo među ljudima. U knjizi „Novi život" kaže Dante da niko nije tako intiman prijatelj kao što su sin i otac jedan prema drugom. Dante je imao, koliko se zna, dva prijatelja: u mladosti je to bio čuveni pesnik Gvido Kavalkanti, a u njegovoj zrelosti i starosti Čino de Pistoja. Zbog svoje naročito teške ćudi, verovatno, Dante nije mogao da lako prijateljuje s ljudima. Zbog svoje preterane oholosti Dante je izazivao samo opaka neprijateljstva. Čak je tužno pomenuti da i prema pesniku Kavalkantiju, drugu njegovih najlepših mladih dana, nije Dante zadržao stav prijateljstva čim su došle među njima u pitanje razlike dveju njihovih političkih grupa u tadašnjoj Firenci. Kao član vlade svoje republike, Dante je potpisao akt izgnanstva protiv svog prijatelja Kavalkantija, a drugom prilikom nije pristao da mu olakša pomilovanje i povratak u otadžbinu. Ovo je ljaga na karakteru božanstvenog talijanskog pesnika, koji je ovde bio samo sin svog vremena. - Bajron i Šeli se nisu slagali kao prijatelji, ali su se voleli ili bar tražili. Gete i Šiler bili su tako isto različni po karakteru, ali je njihovo prijateljstvo ostalo kao najlepši dokument idejnog prijateljstva, i jedan naročiti ponos nemačke rase.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Icon_minitime23/8/2013, 6:49 am

O PRIJATELJSTVU
(glava VI)

Ciceronova knjiga o prijateljstvu je delo pisano u njegovoj šezdeset i trećoj godini, za vreme velike žalosti, posle smrti njegove kćeri, znači u dane kad su prijatelji najpotrebniji. Od latinskih pisaca on je najveći teoretičar prijateljstva; njegova mala knjiga je i danas školska lektira. Istina, ovo slavno latinsko delo je više plemenito nego originalno. Uostalom, i ako najbriljantniji pisac svog vremena, Ciceron je i sam priznavao za svoje mnogobrojne knjige da su u njima misli tuđe, a njegove su samo reči, kojih, kako kaže, ima u izobilju. Naročito je bio pod uticajem Grka, bilo kad ih imitira, bilo kad ih pobija. Grčke filozofe pobija naročito kad tvrdi daje na svetu dobar samo mudrac, idealni tip grčke filozofije koji ima sve vrline. Ciceron kaže da odista niko nije postigao mudrost onakvu kakvu su Grci zamišljali. Ovaj obožavalac Platona kaže da su mnogi ljudi bili savršeno dobri i kad nisu bili mudraci, citirajući jednog Fabricija, jednog Korunkanija i Manija Kurija, rimske velikane. Ko je god plemenit, pravedan, neporočan i postojan, on je i dobar kad i nije mudrac. Kao takav, on je sposoban i za prijateljstvo; jer prijateljstvo postoji samo među časnim ljudima. - Prijateljstvo je jače od srodničkih veza jer porodično srodstvo može postojati bez ljubavi, a prijateljstvo ne može. Prijateljstvo je, kaže ovaj mudrac, vezano za sve čovekove sreće i nesreće. Koliko je prijateljstvo skupo, vidi se po tome koliko je retko: mi poznajemo stotine ljudi ali od njih izaberemo svega dvojicu-trojicu za svoje prijatelje. Prijateljstvo je, prema Ciceronu, harmonija ljudskog i božanskog. Ništa uzvišenije nego govoriti s nekim slobodno kao sa samim sobom, i koji se raduje svakoj našoj sreći, i koji podnosi kao i mi sve naše nesreće. ali su jedno prijateljstva obična i svakidašnja, a drugo ona koja se pominju kao primer među ljudima. Najviše dobro koje dolazi od prijateljstva, nastavlja Ciceron, to je što ne daje duhovima da padnu ili oslabe; samo tako siromah postane bogatim, slab jakim, čak i mrtav postane živim. Mržnja razori kuće i države, a to najbolje dokazuje potrebu prijateljstva. Prijateljstvo ima svoje granice gde treba da prestane; a to je ako prijatelj zatraži od prijatelja kakvu lošu uslugu, Tako su tražili Temistokle i Koriolan od svojih prijatelja da se s njima bore protiv otadžbine; a kad ovi to nisu hteli, obojica su izvršili samoubistva. Prijateljstvb traži usluge, ali samo usluge moralne.

Ovde Ciceron ustaje i protiv grčkog utilitarizma u prijateljstvu, znači protiv teorija Epikurovih i teorija filozofv iz Abdera i Kirene. Ovi su Grci govorili da prijateljstvo samo jedan motiv čovekovog egoizma. Ciceron pobija ove tri grčke teze. Prvo, Grci kažu da treba prijatelja voleti koliko samog sebe, a Ciceron odbija ovo govoreći da u stvarima svog prijatelja treba postupiti energičnije nego i u svojim sopstvenim; militi, preklinjati, napadati. Znači sve što bi bilo inače sramno činiti za samog sebe, ali što je najčasnije kad se to uradi za korist svog prijatelja. Drugo, Grci kažu: vrati prijatelju koliko ti je dao. Ciceron se indignira ovim računanjem i prebrojavanjem; i traži da budemo bolji u srcu nego i tačni u računu. Treće, Grci kažu: voli prijatelja koliko god on voli sebe samog. I ovo Ciceron odbija kao apsurdum. Mnogi su ljudi često preterano skromni i skrušeni po prirodi, ili nemaju pouzdanje u sebe, ili nemaju vere u svoju sreću, zbog čega ih treba voleti i više nego što oni vole sebe same. Jedino tako ćemo ih ohrabriti i podići. - Isto ovako Ciceron pobija Grke kad kažu da treba nekoga voleti kao da ćemo ga sutra mrzeti. Ovo je za Cicerona još jedan apsurdum; jer vas niko neće voleti ako bude verovao da ga vi sutra možete mrzeti. Čak treba, misli Ciceron, podnositi i rđav izbor svojih prijatelja, pre nego pomišljati na priliku za neprijateljstvo. Svako zna koliko ima koza i ovaca, ali ne zna koliko ima prijatelja; jer mi biramo prijatelja po srcu pre nego po iskustvu. Prijatelj koji vas ne nrezire ni kad se on popne na viši položaj nego što je vaš, i koji vas ne ostavi ni kad ste u najgoroj nesreći, takvi su ljudi, po Ciceronu, najboljeg ljudskog soja, i skoro božanskog porekla. Najviši znak prijateljstva, to je biti ravan i nižem od sebe, kao Scipion što je bio prema svom bratu. Samo spuštajući sebe, misli rimski mudrac, podižemo druge.

Istina, slavni Scipion je govorio da teško čije prijateljstvo traje do poslednjeg dana života; jer ili ono najzad ne donosi koristi bilo jednom ili drugom; ili se najzad dva prijatelja podele u razne političke stranke; ili se njihove ćudi vremenom sasvim promene, bilo zbog izvesnih doživljenih sreća i nesreća, bilo zbog njihove starosti. Prava kuga za prijateljstvo, to su novac i slava. Najveća neprijateljstva su postala baš među najboljim prijateljima. - Ciceron je govorio da je samo ljubav i izvor prijateljstva, a nikako korist ili strah. Ljubav, kaže on, postoji i među životinjama, jer za jedno izvesno doba i one imaju veliku ljubav za svoj mali porod. Kod čoveka je ljubav tako velika da se zbliži i sa onim koje nikad pre nije ni video. Čak volimo i ljude koji se već nalaze u dubini istorije: volimo Fabricija i Manija, a mrzimo Tarkvinija Superba i Spurija Kasija. Rim se borio za prevlast sa dva neprijatelja, sa Pirom i sa Hanibalom; ali Rim prvog nije mrzeo jer je Pir bio pošten, ali je Hanibala mrzeo, jer je bio svirep. Znači, da su izvori prijateljstva uvek u idealu; i moć poštenja je toliko velika da volimo poštenje i kod nepoznatog, čak i kod neprijatelja, a kamoli kod nama bliskih. Treba staviti prijateljstvo iznad svih ljudskih sreća, i smatrati ga kao najveći dar bogova. Ovo je Ciceronova doktrina o prijateljstvu, odista više blistava nego originalna.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Icon_minitime23/8/2013, 6:50 am

O PRIJATELJSTVU
(glava VII)

Obični ljudi ne žive među sobom na bazi prijateljstva nego na osnovi kompromisa. Svako traži većma da nađe ortaka u svojoj sudbini, nego prijatelja. Ima čak i ljudi savršeno nesposobnih za prijateljstvo, danas više možda nego ikad. Oni su članovi kluba, partije, redakcije i akademije, često iz razloga svih drugih pre nego iz razloga prijateljstva; i takav čovek naziva prijateljima ljude koji mu nisu ni bliski ni po idejama ni po osećanjima. Emerson se blaženo hvali da su njegovi prijatelji sami došli k njemu, mada ih on nije tražio, što znači da mu ih je sam Bog poslao - a ovo je već stara teorija o prijateljstvu, pošto su još grčki rapsodi isticali posredovanje božije u stvarima prijateljstva. Emerson misli da se prijatelji sretnu tek pošto je božanstvo provalilo zid koji po prirodi stoji izmfu dva čoveka, s pogledom na njihov lični karakter, njihove odnose, njihova doba i spol.

Ne treba prijatelja ceniti po pravdi, nego po srcu. Čim vas neko sudi po pravdi, on je manji vaš prijatelj nego vaš prikriveni neprijatelj. Čoveka najiskrenije volimo kad ga volimo zajedno sa njegovim nedosgacima, čak kad ga volimo baš zbog njegovih nedostataka. Ne voli se savršenstvo u čoveku nego u Bogu; u čoveku se voli samo svoj sopstveni duh i svoja sopstvena priroda. Zato je prijateljstvo mračno i nerasudno, kao i ljubav; a ljubav je izvesno mračnija i nerasudnija nego i sama mržnja. Ko prijatelja tumači i analizira, taj ga ne voli. Svakako, ne verujemo da će nas neko voleti zato što smo bolji od njega. Samo čovek bez ljubavi izmislio je onu poznatu reč da treba voleti većma istinu nego prijatelja Platona, iako se ova izreka pripisuje Aristotelu. Ja mislim, naprotiv, da treba više voleti prijatelja Platona nego i istinu. Srećom što se tako i događa u svima prijateljstvima velikog stila. Uostalom, ipak se na svetu više živi na osnovu prijateljstva nego na osnovi pojedinih istina.

Osim prijateljstva što dolazi iz zajednice osećanja i zajednice ideja, ima i prijateljstvo iz zajednice interesa. Mnogi su tvrdili da je ovo prijateljstvo među ljudima jedino koje postoji, ali taj pesimizam nije tačan. Zajednica interesa ne može se ni nazvati imenom prijateljstva. Uostalom, kako bi neko bio prijatelj iz interesa? Kad god dvojica dele neki dobitak, čak ako su i rođena braća, uvek veruju da podela nije pravilna, i da drugi nema pravo na onoliko koliko mu je pripalo. Ima, istina, i ortaka koji su dobro raspoloženi u zajedničkoj sreći i međusobnoj deobi; ali to je kad obojica poveruju da samo oni jedan drugom donose sreću, i da ne bi bili srećni kada ne bi bili zajedno. Međutim, u slučajevima neuspeha, ta sujevera može da obratno dejstvuje, i porodi osećanje da su nesrećni samo zato što je jedan od njih nosilac nesreće za drugog. Neosporno, dakle, daje prijateljstvo iz interesa ne samo nižeg roda nego i sumnjive sudbine. Izvesno je samo da u ma kojem ljudskom sporazumu čovek uvek misli kako više daje nego što prima.

Pravo prijateljstvo, ono koje ide do heroizma, postoji samo među mladim ljudima. Samo se u mladosti izdašno i svesrdno dele sreće i nesreće, zadovoljstva i porazi. Mladost, to je jedino kraljevsko osećanje. U starosti niko nije bogat, ni onaj čiji su podrumi puni zlata; svaki starac je po prirodi siromah i pun siromašnih sklonosti i poroka. U njega nema uslova za hrabre veze prijateljstva. U starca nikakvo drugo osećanje nije silno osim strah od smrti i užas od boga. Nema u njegovom životu šta da se deli, ili zajednički osvaja, ili zajednički uživa. Ima samo mnogo da se zajednički oplakuje i zajednički mrzi. Jer stvarno, u starosti se ne živi više ni za šta, i ne uživa se ni u čemu. Starci se sastaju da se samo mere u svojim bedama, i da ženski ogovaraju mlađe od sebe, ili bar zadovoljnije od sebe. Starci lagano dobiju sve ženske poroke: sujetu, zavist, nestrpljivost, egoizam, mračni strah od gubitka, mrzovolju, zagrižljivost.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Icon_minitime23/8/2013, 6:51 am

O PRIJATELJSTVU
(glava VIII)

Čoveka većma uvredi ono što ste o njemu rđavo rekli, nego ikakvo zlo koje ste mu učinili. Lakše se izmire ljudi zavađeni posle bitke ili neprijatnih dela, nego posle reči u kojima je bilo uvreda. Rđavo delo je nestalo onoga časa kad se preko njega prešlo, jer se rđavo delo može popraviti dobrim delom; ali se ružne reči ne mogu ispraviti lepim rečima. Ljudi ironični bili su često ljudi puni duha; njima su se uvek divili više nego što su ih voleli. Ironija, međutim, pogađa većma onoga čije je ona oružje nego i samu žrtvu. Odista, ne treba govoriti zlo ni o najgorim ljudima, Iza gorkih reči ostaju gorka usta. Kad govorite o lepom gradu, o cveću, i o lepoj ženi, vi postajete radosni; a govoreći o rđavom čoveku, vi postanete tužni. Ko se dotakne prljavog predmeta, on uprlja svoje telo, a ko se dotakne prljavog čoveka on uprlja svoju dušu. - Ako čovek kaže nepovoljno mišljenje o nekom pred petoricom drugih ljudi, može biti uveren da je jedan od njih unapred prijatelj napadnutog, a drugi jedan unapred instinktivni neprijatelj samog napadača. U najčešćem slučaju, sva petorica su više na strani tog rđavog čoveka, nego na strani ovog zlog jezika. Treba biti oprezan čak i kad je reč o prijatelju, da mu se našom preteranom hvalom više ne škodi nego koristi; ali o neprijatelju, ako ne treba reći dobro, treba ćutati razumno. Više nam škode u životu rđavi jezici, nego rđava srca. Nikad jedan rđav čovek nije u stanju da učini ljudima onoliko zla koliko jedan zao jezik: jer ružne reči ostanu kada se ogovarač zaboravi. Uostalom, jezik strasti je uvek neprijatan, i jezik mržnje je svakom odvratan. - Pokušajte samo jedan dan govoriti lepo o svim ljudima, a o zlim ne govoriti ni rđavo ni dobro i videđete svoj ogromni unutrašnji mir. Ni o tiranima ne govorite rđavo, jer je neko rekao: ako nam velikaši ne čine zlo, to je dovoljno da ih već zato smatramo svojim dobrotvorima. Naše lepe reči su, odista, najkraći put ka uspehu u životu. Ima jedna stara grčka anegdota koju jedan rimski istoričar priča kao istinu. Nekog Androkla, kojeg su bili bacili lavu u arenu, nije lav hteo da rastrgne i pojede, zato što je prepoznao u njemu čoveka koji mu je u Africi nekad izvadio trn iz noge; zato mu je sad lav prišao kao starom znancu, i pomilovao ga svojom šapom. Treba neprijatelja zadužiti ma čim bilo. I ono što u ljudima postoji zversko, ne može se ukrotiti nikakvim poklonom, koliko se to može ukrotiti lepom rečju. Uostalom, nikad čovek prema čoveku nije pravedan: ni kad voli ni kad mrzi.

Volter je bio ciničan napadač na svoje protivnike. Za Žana Frerona je napisao kako ga je ujela zmija i da je od toga crkla zmija a ne Freron. Bestidno se borio protiv Mamontela i Rusoa. Jedan drugi satiričar toga doba slao je jednom velikom gospodinu svaki dan za doručak po jedan otrovni epigram, i kažu da je trideseti dan nesrećni velikaš umro od srčane kapi. Najgore je, što napadanje rečima, kao i sve drugo u čemu se ponekad uspe, postane najzad navika, i svrši kao zanimanje. Mnogi su pravednici, bar svaki treći, bili žrtve tih otrovnih reči. Aristofan, koji je žučno napadao Sokrata u svojim komedijama, smatra se da je bio jedan od neprijatelja koji je dao povod da se Sokrat osumnjiči i optuži, i da najzad dođe do njegove smrti, koja je najveća tuga starog veka. Pored političara Anita i glumca Melita, veliki pesnik Aristofan je u svojoj komediji „Oblaci" bio na taj način Juda najplemenitijeg čoveka antičke povesti.

Kao što ima idealnih ljubavi meću zaljubljenim, ima i dubokih idejnih prijateljstava. Tako su pitagoristi obožavali svog učitelja Pitagoru, da su ga smatrali bogom, i kleli se njegovim imenom. Učenici Sokratovi su docnije ostavili primere slične ovima, i kakve svet više nije video, najmanje među hrišćanskim apostolima koji su skoro izreda izneverili Hrista. Pogibija Sokratova je, naprotiv, toliko bila porazila njegove učenike, da je Platon napustio zemlju i nije se vratio u Atinu nego tek posle dvadeset godina stranstvovanja; a bilo je drugih Sokratovih učenika koji su se razbegli da se više nikad ne vrate. Verovatno da ovakve ljubavi i odanosti među ljudima nije bilo nigde do te mere nežnosti. Zamislite i to da su ovo bili sve izreda ljudi koji su posle sebe ostavili velika imena. To su filozofi Platon, Antisten, Ksenofont; zatim govornici i naučnici Aristid, Eshin, Euklid iz Megare; i vojskovođa Alkibijad, i državnik Perikle, i pesnik Euripid.

Najvećma se vole oni ljudi koji imaju iste vrline, a najvećma se mrze oni koji imaju iste mane. Prijateljstvo se zadobija pažnjom većma nego ikakvim herojskim dokazima. Treba voleti bez obzira da li smo odmah voljeni u zamenu. Naročito paziti da se izbegnu s obe strane obaveze drukčije nego moralne. I uvek dati našem prijatelju prednost u zaslugama tog prijateljstva, a nikad ga ne staviti u podređen položaj, u kojem bi se osećao dužnikom. - Vrlo je lepo, i često pouzdano, prijateljstvo izmeću ljudi raznog životnog doba. U takvu ljubav mlađi stavlja puno nevinog poštovanja, a stariji stavlja pomalo roditeljske blagosti i potrebu da zaštićuje. Tako je bilo legendarno prijateljstvo između učenika Alkibijada i učitelja Sokrata. Takvim je prijateljem i Ksenofont smatrao Sokrata kad ga je pitao za savet da li da putuje u Persiju, gde je ovaj filozof docnije bio šef poznatih Deset hiljada. - Prijateljstvo u Tebi je bilo idealno. Međutim, prijateljstvo, kakvo nam crta stara atinska akademija, nosi mnogo puta dvosmislice ili znake sramne perverzije. Herodot govori o takvom prijateljstvu između slavnih tiranoubica Harmodija i Aristogitona; a sam pesnik Eshil govori o Ahilu, koji je bio najlepši Grk, kao o bestidnom prijatelju Patrokla. Međutim, u čuvenom procesu Demostenovog protivnika Eshina protiv Timarha, koji je strašan primer atinske kletve, govori se, naprotiv, o prijateljstvu ovih trojanskih heroja kao o naročitom primeru idealnog prijateljstva.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Icon_minitime23/8/2013, 6:53 am

O PRIJATELJSTVU
(glava IX)

Između čoveka i žene postoji osećanje prijateljstva samo dok su mladi; a oni su prijatelji u mladosti samo ako su fizički ravnodušni jedno prema drugom. Ima u tom prijateljstvu nečeg uvredljivog za oboje, mada to ne bi nikad jedno drugom ni priznali; jer ta ravnodušnost jednog prema drugom dolazi od razlike temperamenta, ali za njih bi izgledalo da je tome uzrok nedopadanje i razlika ukusv. Između starijeg čoveka i starije žene ne pravi se nikakvo prijateljstvo. On je njoj nepotreban, a ona njemu odvratna.

Bilo je rasa koje su naročito proslavljale prijateljstvo. Grci su u Tebi svetkovali praznike prijateljstva, a Srbi su se u svojim crkvama venčavali pobratimstvom. I starogrčki i srpski eposi ističu prijateljstvo i pobratimstvo sa ushićenjem. Za prijateljstvo su sposobne samo mlade rase kao što su za prijateljstvo sposobni samo mladi ljudi; jer prijateljstvo, to je jedna forma herojstva. Zato su i Grci i Srbi ispevali svoje nenadmašne epose u vekovima kada su bili mladi. Kod starih rasa sve je odmereno obzirima, kao kod staraca, i regulisano konvencijama. Stare rase su bez spontanosti i topline, koje su glavna stvar mladićkog prijateljstva. - Isto tako nisu za prijateljstvo sposobne rase koje nemaju hrabrosti. Živeo sam među narodima u kojima nisam video drugih prijateljstava nego porodičnih i poslovnih. Francuz je dobar prijatelj i častan neprijatelj. Italijan je nesiguran i kao prijatelj i kao neprijatelj. Grk je više ljubazan drug nego pouzdan prijatelj. Srbin je izrađeniji kao tip prijatelja nego kao tip neprijatelja; on za ličnog neprijatelja smatra čak i čoveka s drugog kraja sveta, samo ako ne deli njegovo mišljenje. Španjolac je više familijaran nego društven; većma voli rođaka po krvi, nego prijatelja po uverenju; i uvek čeka više od svoje ženidbe, nego od svoje nacije. Bugarin mrzi čoveka svoga plemena, i ne zna za prijateljstvo idejno sa strancima; zna samo za odnose klike i za zavereničke veze. Osećanje prijateljstva se naročito stavlja visoko u zemljama viteštva kao što su Francuska i Poljska i Mađarska. Nemci su jedini narod na svetu koji osnivaju društva sa kokardama i zastavama da bi njihovi članovi izazvali među sobom veštačke mržnje, i išli na dvoboje, da jedan drugom seku uši i nosove.

Trebalo bi u narodu podići ljubav prijateljstva do paradoksa, i druželjublje do religije, jer bi to bio najsigurniji uslov za sreću. Međutim, ljudi često zbog jedne žene upropaste čast svog imena i izvršuju samoubistvo, i onda kad je nisu voleli, ili kad su je čak i mrzeli, a danas nema ni u najkulturnijim društvima primera da se za prijateljstvo prinose žrtve kakve se prinose za ženu. Samo još u Japanu je harikiri možda nešto što naliči na idealno žrtvovanje sebe za drugoga. Prijateljstvo mora ponovo da postane predmet škole. Pogledajte samo u svom ličnom životu koliko smo malo sreće postigli ako tu nije bilo učešća naših prijatelja, a koliko smo nevolja pretrpeli samo u njihovom odsustvu.

Nisu ni sva prijateljstva logična ni razgovetna. Znam vrlo moralnih ljudi koji su voleli razvratne prijatelje, i vrlo slavnih ljudi koji su iskreno voleli ništavne ličnosti. Ovo su instinktivne ljubavi, stvari krvi i rase. Svakako, preterano čest dodir dvaju ljudi izazove uvek nagle i žestoke obrte u osećanjima koji postoje između njih. Dobro je izbegavati čest susret sa neprijateljem, ali i sa prIjateljem. A za usluge bolje se ponekad obratiti neprijatelju nego prijatelju. Ima slučajeva gde smo od neprijatelja napravili prijatelja samo tim što smo mu dali prihike da nas obaveže. Čovek prirodno voli onog kome je učinio dobro, jer onda u tom drugom čoveku ima nešto i od njegovog dela i od njegove lepote. Pošto je neprijatelj učinio dobro, on je sam sebe uverio o osećanjima kakva nije znao da ima kod sebe, a dobio je i poverenje da ćemo posle toga primiti njegovo prijateljstvo i prestati mrzeti.

Ima slučajeva kada se prijateljima dosadi da vam i dalje budu prijatelji, i počnu lagano da skreću ka neprijateljstvu; ali ima i slučajeva kad se neprijateljima dosadi da se i dalje zamaraju progoneći vas neprestano, i tada počnu da skreću frontu vaših prijatelja. Jer sve ostari pa ostari i osećanje ljubavi. Ali, izvesno, još lakše ostari tegobno osećanje mržnje. Najmanje ostare prijateljstva koja ne zamaraju, i neprijateljstva koja ne koštaju truda ili novca. Nije teško od neprijatelja napraviti prijatelja ako se dobro iskoristi ovakav momenat krize u njegovim osećanjima. Hortenzije i Ciceron su bili najpre ogorčeni neprijatelji, ali docnije najbolji prijatelji. Teško je, i možda nemoguće, ovo postići samo ako je posredi fizička antipatija, ili uvreda rečima, koju ljudi nikad ne zaboravljaju. Obične mržnje inače pocrkaju same od sebe. Kažu da postoje neki insekti u vazduhu koji za vreme velikih vrućina sami sebe pojedu, i tako uginu. Takav je slučaj i sa mržnjama koje su vrlo raznolike. Dovoljno bi bilo mržnje klasifikovati, i videlo bi se koliko u njima ima nerazumnog i slučajnog.

Prijatelji su obično ljudi slični po znanju, uverenju, moralu, ali i po položaju i po ugledu. Nije nikad sigurno prijateljstvo između bogatog i ubogog, ni prijateljstvo između obrazovanog i neobrazovanog. Naročito nije sigurno prijateljstvo između čoveka otmenog i uglađenog ukusa i čoveka grubog i prostog. U stvarima prijateljstva, presudniji je ukus negoli novac i učenost. Najveća je nesreća kad čovek mora staviti na probu svoje prijatelje. Treba imati snage i ne tražiti ih baš onda kad nam najvećma trebaju. Niko ne voli nesrećne, i svako izbegava uboge. Mladi idu samo za srećnim, a starci beže samo od nesrećnih.

Ima i ljudi po prirodi lišenih svakog osećanja prijateljstva, kao što ima ljudi bez sluha za muziku ili bez glasa za pevanje. Takav čovek nema nijednog prijatelja. Tim imenom zove samo ljude iz grupe, iz stranke, iz kluba, iz lože. Ne razlikuje ljude iz grupe od ljudi istih osećaja i ideja. Takav čovek nema potrebe za druge veze, niti zna da ih ima. Korektan je iz ljubavi za konvencije; velikodušan je iz koketerije prema sebi; ljubazan je iz obzira za svoju reputaciju. Ničeg od sebe ne daje nikome, ni najbližem do sebe. Ovo je čovek takozvani dobro vaspitan, i koji je najdosadniji stvor na zemlji. Bez personalnosti i bez uverenja, on je raširen svugde, naročito u politici. Sposoban je da bude krijumčar i jatak, i zato je uvek tražen i uvek potreban velikašima. Savremeno društvo u kojem su interesi toliko izukrštani, skoro potpuno isključuju prijateljstva na osnovi uverenja i ličnog afiniteta, i sve većma izgrađuje tip cinika po osećanjima i snoba po idejama. Ima takvih ljudi koji više pripadaju nekoj grupi negoli i porodici i otadžbini.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Icon_minitime23/8/2013, 6:55 am

O PRIJATELJSTVU
(glava X)

Glupost je najveći neprijatelj zbližavanja među ljudima; glupost je neumitni faktor neprijateljstva jer je izvor svih nesporazuma i zabluda. Glupak ne veruje da uošpte mudrost postoji. Jer čemu služi mudrost? Sreći? Pa zašto se onda nije svojom mudrošću koristio Sokrat, nego ga je njegova mudrost odvela na gubilište. Sokrat je dopustio, iako najmudriji, da ga pobede protivnici, koji nisu bili mudraci. Kao najpametniji Atinjanin, trebalo je Sokrat da imadne i najviše novaca i najmoćnije prijatelje, i čak da bude kralj Atine. A on to nije bio. Glupaci tako ne veruju da ima ljudi koji se trude, i koji umiru, ne da pobede oni, nego da pobedi jedna ideja. Glupak se ne odvaja od sebe, kao ni rđav čovek. Uvek se nađu dva glupaka da se jedan drugom dive, i uvek se nađu glupa žena i glup čovek da se poljube u usta. Glupak se naslanja na glupaka, kao slepac na slepca.

Istinski umni i duboki ljudi nemaju mržnje niti podništavaju druge. Mržnja je stvar nepotpunog uma, koliko i nepotpune glave. Prva osobina primitivnog čoveka, to je da se boji svega što ne razume; a na prvom mestu se boji pameti. Glup čovek ne može mirno da sasluša pametnu reč, jer ga ona ošine kao bič po očima. Glup čovek smatra pametnog čoveka kao svoju karikaturu. Zato je on po prirodi i po svom geniju netolerantan, pošto je netolerancija stvar gluposti, a ne mudrosti. I životinje, ako umeju misliti (a kažu da je slon čak religiozna životinja), onda izvesno o nama misle gore nego mi o njima. Glupaci nisu dobri ljudi, i ne treba sebi o njima praviti mnogo iluzija. - Prost čovek se brani lukavstvom, kao što se kulturan čovek brani pameću. Lukavstvo, to je pamet nepametnih, i lukavstvo je perverzija razuma. Lukavstvo je inteligencija neinteligentnih i snaga nemoćnih. Lukavstvo je pamet podlih. Opreznost je kod dobrih ono što je lukavstvo kod rđavih. A pošto je lukavstvo jedino čime se glupak brani, on veruje da je čovek koji je pametniji od njega, samo lukaviji od njega; i da se ovaj ne služi mudrošću nego samo izoštrenim lukavstvom. Prostak smatra daje veliko lukavstvo jedina velika pamet, strahovito i smrtonosno oružje protiv svakog slabijeg. On ne može ni da zamisli da prava pamet znači samo kristalizovanu dobrotu i duboko čovekoljublje. - Mi odista ne razumemo ničiju prirodu drukčije nego samo kroz svoju prirodu. Prvi ljudi su verovali da jaki treba da upravlja, i da ima pravo da jede slabog; a svi prvi ljudski zakoni su bili građeni samo prema obrascu prirode. Tek mnogo docnije, došli su zakoni morala i pravde.

Najveći nemoral, to je glupost. Više bede dolazi od gluposti, koja je izvor nesporazuma, nego od sveg urođenog zla na svetu. Kao bolestan što smeta zdravim, tako i glupak smeta umnim. Kao bolestan što ide lekaru, trebalo bi i glupak da ide učitelju. Glupost je zaraznija od svih bolesti. Od lupeža nas brani i sused i država, ali niko nas ne brani od glupaka i neznalice, koji ništa ne priznaje, i koji svemu smeta. Biće najveći od zlatnch vekova onaj vek kad ljudi budu bacali vezanog u tamnicu na dve nedelje čoveka koji je kazao dve glupave misli.

Nije nažalost što rđavi i glupi ljudi ipak dobro žive; žalost je samo kad glupi i zli ljudi otmu mesto pametnim i čestitim. Državni i društveni sistem je rđav kad od dobrih ljudi napravi rđave, a to je kad vrlina izgubi svoju cenu među ljudima, i kad među dobrim ljudima nije srazmerna njihova vrlina sa njihovom snagom volje.

Tirani sve prostituišu i upropaste. Nije zlo samo u samovolji rđavih nego u slabosti dobrih. Ne zna se šta je kobnije i odvratnije: samovolja i nasilje tirana, ili kukavištvo njihovih naroda.

Velika je beda čovekova što ni pamet ni vrlina ne silaze s oca na sina, ali je još veća beda što ni pamet ni vrlina nisu onoliko zarazne koliko glupost i porok. Sin čestitog Fokiona i sin plemenitog Katona bili su savršeno razvratni, a sin Geteov bio je potpuno blesast. Bokačo kaže da je Danteova sestra udata za Leona Pođi imala sina Andreju koji je imao isto lice kao Dante, njegov stas i kretanje, čak i bio malo poguren kao Dante, a bio je potpuno nepismen.

Najveći ljudi imaju i najžešće neprijatelje. Jedan od najvećih slučajeva neprijateljstva među velikim ljudima, koji je meni poznat, to je neprijateljstvo besednika Eshina prema besedniku Demostenu. Pročitajte parnicu Eshina protiv Timarha, prijatelja Demostenovog suparnika u slavi. Samo još možda Tacit u svojim analima navodi sličnih primera podlosti i podvale, kao što su ove Eshinove; i samo možda pokoji takav primer sadrže još protokoli nekadašnje hrišćanske inkvizicije. Istina, intriga je stara kao zemlja. Čak i plemeniti Plinije podmeće Aristotelu da je on sa Antipartom otrovao Aleksandra, zbog čega je Karakala, bojeći se filozofije, spalio docnije sve filozofske knjige u Aleksandriji i isterao filozofe iz Rima. Leonardo da Vinči je vođen na sud posle jedne anonimne optužbe da je imao sramnih odnosa sa mladićem Jakopom Saltarelijem, i bio zatim proglašen nevin. Rasina su bili optužili da je otrovao svoju ljubavnicu, Dante je bio sudski osuđen za korupciju i izdajstvo.

Nije rđavom čoveku dovoljno da otme vaš položaj nego da vas istovremeno uprlja i uništi; niti mu je dovoljno da sedne na vašu stolicu, nego da sedne na vašu grobnu ploču. To su najvećma iskusili najviši ljudi. Zato sve svete i velike stvari imaju tužnu istoriju.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Icon_minitime23/8/2013, 6:56 am

O PRIJATELJSTVU
(glava XI)

Naš neprijatelj, to još nije naš najopasniji protivnik, jer često od neprijatelja napravimo docnije dobrog prijatelja. Neprijatelji, to su često samo naši prerušeni prijatelji, koje od nas deli samo kakav nesporazum ili predrasuda. Polovina vaših neprijatelja mrze vas samo zato što misle da ih vi prezirete, i rade vam zlo za leđima, misleći da biste to njima i vi učinili čim biste mogli. - Ali lažni prijatelj, to je najgori i najopasniji čovek u našoj okolini. Neprijatelj nas gleda često samo kroz jednu svoju zabludu koje se docnije može da odrekne, i da je se najzad i sam stidi; ali nas lažni prijatelj gleda kroz svoju prirodu koja je potpuno suprotna našoj prirodi, i kroz svoje interese koji su savršeno nepromenljivi sa našim dobrom i našim mirom. I ako taj čovek nije otvoren neprijatelj, to je što nas se boji većma nego onaj prvi, a zato i većma mrzi nego onaj prvi. On je podmukliji i opasniji, jer nam lakše pronađe u čemu smo slabi, i služi se u borbi većma našom slabošću i našom pogreškom nego svojom snagom. Koliko god je često lako od neprijatelja napraviti vernog druga, od lažnog prijatelja je nemoguće ikad napraviti iskrenog prijatelja. Ima ljudi koji nisu imali ništa drugo nego ugledne prijatelje, i kojima je to za života bilo dovoljno. To nije samo prvi uspeh u životu, nego celo jedno ogromno imanje. Istina je da čovek ne deli s prijateljem samo njegova ostala prijateljstva, nego i neprijateljstva i omraze; ali ukoliko sebi tim može da zagorči dane, toliko olakša prijatelju. A pošto su sreće i nesreće zajedničke među pravim prijateljima, one se lako snose jer su zajedničke; jer podeljena nesreća je za polovinu manja. Retko koji čovek nije nesrećan ako je sam nasuprot jednom moćnom neprijatelju. Ali je često i kakav kukavica gotov da se bije s gomilom ako ima pored sebe samo jednog čoveka koji mu je duboko odan. Hrabrost je stvar vaspitanja koliko je i stvar urođena. Poznavao sam veliki broj ljudi čiju su hrabrost drugi inspirisali svojim primerom ili svojim razmišljanjem. Monteskje je govorio da je zaljubljen u prijateljstvo. On se ponosio govoreći da je do kraja života sačuvao sve svoje prijatelje osim jednog. Veliki uslov prijateljstva, to je ne tražiti blagodarnost za učinjene usluge. Stoga su antički pisci i istakli reč: sve je zajedničko među prijateljima. Jer blagodarnost bi bila smetnja zajedničkoj sudbini među prijateljima; u prirodi čovekovoj leži da blagodarnost ne odvodi u ljubav nego u potajnu mržnju. Blagodarnost je osećanje inferiornosti prema drugom. Mali dug pravi dužnika, a veliki dug pravi neprijatelja, a svaki dug napravi nezadovoljnika. Pitagoristi su, prema propisima svog učitelja, imali sva imanja ujedinjena u zajednici u kojoj su bili svi članovi ravnopravni, zato što je jednakost u osećanjima i jednakost u imanju među prijateljima, smatrana zakonom zajedničkog života. Sam Pitagora je sebe smatrao ravnim ostalim prijateljima. On ih je učio, kad su bili zdravi, a negovao ih, kad su bili bolesni; on ih je tešio, kad su bili tužni, i čak im pevao neke magijske pesme. - Posle Pitagore, Aristotel je dao ovu definiciju prijateljstva: „Ista duša koja živi u dva razna tela". Međutim, nijedan od ova dva filozofa ne traži da se ličnost čovekova, koja je izvor veličine i najvećeg dela, potpuno izgubi u drugom čoveku ili u gomili jednakih. Na jednom mestu savetuje Pitagora da čovek nauči sebe što izaziva zavist drugih ljudi. Život sopstvenih, ovde znači život odvojen od svih drugih života. - Bilo je velikih usamljenika među ljudima, žalosnih ljudi koji nikad nisu našli sebi prijatelja. Bekon je govorio o ljudskom društvu kao o čovečjoj pustinji. Pesnik Petrarka, proteran iz Italije, otišao je u Voklizu, i onde napisao očajne stranice o svojoj samoći bez prijatelja i bez ljubavi. - Ali je bilo zato drugih ljudi koji su se proslavili svojim prijateljstvima koliko i svojim delima. Među piscima novijeg doba poznato je nežno prijateljstvo između dva velika nemačka pesnika, Getea I Šilera, koji su ostavili bogatu prepisku od dvadeset godina njihovog dopisivanja. Kad se Gete sa Šilerom sprijateljio, govorio je daje naišlo proleće, i u njegovoj duši sve proklijalo i propevalo; a posle Šilerove smrti Gete je očajno govorio kako je sahranio s njim i polovinu samog sebe. Na to prijateljstvo nalik je bila samo ljubav između dva anglosaksonska pisca Emersona i Karlajla, koji su se dopisivali punih četrdeset godina i najzad imali izgled da drže pero u ruci samo jedan za drugog. Ovo se ne može reći za dvojicu glavnih pisaca renesanse. Servantes je oštro napadao neke bizarnosti i preteranosti u komedijama Lope de Vega, i otud njihovo neprijateljstvo i krvava bitka epigramima. Ipak je jedno nepobitno: nema prijateljstva bez srodnosti među dušama. Prijateljstvo se ne da izmisliti. Jedno su lepe veze, a drugo su intimna prijateljstva. Naša su prijateljstva malobrojna, isključiva, samoživa, ljubomorna. Ne vezuju se ljudi samo zajednicom osećanja i ideja, nego i zajednicom ukusa i navika. Naš prijatelj je naš pomoćnik u svima namerama i naš pratilac u svim našim kretanjima. Simpatija među ljudima je fizička, i zato je presudna i preka. Ali otud dolazi blaženstvo i duše i tela posle jednog sata provedenog s iskrenim prijateljem. To je najveća radost čulv i misli; produženje i povećanje sebe; svoj eho i svoj odblesak; svoje drugo ja, koje opija i ohrabruje za sve mogućno i nemogućno. Bilo je velikih osvajača koji su mrzeli sve ljudske zakone i čitave narode, ali su voleli svoje prijatelje. - Pisma Plinija Mlađeg puna su izvanredno nežnog prijateljstva prema njegovim drugovima koji su bili ljudi prvog reda, počinjući od imperatora Trajana, do pisca Tacita, i dramatičara Marcijala i pamfletiste Svetonija.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Icon_minitime23/8/2013, 6:57 am

O PRIJATELJSTVU
(glava XII)

Mi nemamo sreću da sebi biramo neprijatelja ni prijatelja. Neprijatelji nas sami pronađu i prvi napadnu, a prijatelji uvek dođu slučajno. Ljudi se zbliže ili razilaze po sudbini i po afinitetu, većma po temperamentu nego po duhu, i većma po interesu nego po moralu. - Ljubav nema svog izvora ni svog razloga, a mržnja dolazi iz izvora i zbog razloga koji su skoro uvek potpuno jasni. Postoji mržnja rasna među ljudima dvaju raznih plemena; i postoji mržnja načelna između ljudi dveju raznih političkih stranaka; a postojala je oduvek i postojaće zasvagda i mržnja religiozna između ljudi dveju raznih vera. Mrze se često ljudi dveju raznih pokrajina jedne iste zemlje, i ljudi dveju raznih porodičnih tradicija. Ima čak i jedna instinktivna mržnja u čoveku malog stasa prema čoveku visokog stasa. Sve razlike među ljudima izazivaju na netrpeljivost ili na mržnju. - Najbolji prijatelji, to su oni u čijem društvu možemo da ćutimo a da se ipak osećamo dobro kao i da se najsrdačnije razgovaramo. S neprijateljem se može razgovarati, ali se ne može ćutati. Tako je ćutanje jedna mera prijateljstva. Svi su veliki pesnici bili apostoli prijateljstva. Ako je izuzetak bio Dante pr.ema prijatelju pesniku Kavalkantiju, možda je ovde razlog u tome što je Dante politički bio gvelf, a Kavalkanti gibelin. Zatim, Dante je bio političar i državnik, član republikanske florentinske vlade; a političari, dolazeći na vlas, prvo iznevere ljude koje su dotle voleli svim srcem. - Međutim, slučaj Šekspirov je možda najlepši od sviju. Ovaj božanski pesnik je proslavio prijateljstvo većma nego iko i pre i posle njega. Za Šekspira je prijateljstvo jedno sveobimno osećanje pred kojim se gubi sve drugo; to je za njega osećanje koje ide u samoodricanje, u odanost na smrt i na život. Šekspir, koji je prema rečima njegovog prvog biografa Rau, bio u privatnom životu neizmerno nežan i plemenit, uneo je i u svoje drame taj kult prijateljstva na način sasvim antički. Odista, pored svakog protagoniste kakve Šekspirove drame ima uvek jedan veran prijatelj; pored Otela ima Kasije, pored Hamleta ima Horacije, pored Romea ima Merkucije; čak i pored Helene ima prijateljica Hermija, pored Beatriče ima prijateljica Hero, pored Pauline ima Hermiona. - Poznato je da je u drami „Dva plemića iz Verone" opisan lični život Šekspira kao muža. Izmeću dvojice prijatelja, Valentina i Proteja, ima žena koju obojica bezumno vole, ali ljubav prema prijatelju pobeđuje ljubav prema ženi, i drama završava jednim moralnim trijumfom. Međutim, Šekspir je ovde opisao svoj slučaj protivno od onog što se dogodilo u istini: jer je Šekspirov prijatelj većma voleo Šekspirovu ženu nego Šekspira, zbog čega je nesrećnog pesnika žena prevarila a prijatelj izneverio. Šekspir je ovaj slučaj bolno opevao i u svojim slavnim sonetima, dvadeset devetom i trideset drugom. I u pomenutoj drami i u pomenutim pesmama, njegova doživljena tuga naišla je na lične akcente kakvi se možda ne vide više ni u kakvom drugom Šekspirovom delu. - Istina je i to da su biografi već skoro četiri veka uzalud istraživali stvarnije veze između spomenute drame i porodične nesreće Šekspirove. Uostalom, nije to ni potrebno. Nijedan veliki pesnik nije napisao ništa što nije izvučeno iz njegovog najintimnijeg života. Pesnici su toliko usamljeni na svetu da i ne vide ništa nego ono što su sami otpatili, niti opevaju drugo nego što su sami najpre oplakali; a tek posle toga ostali ljudi nalaze kako su pesnici izrazili na božanski način i ono što je svaki od malih ljudi istinski proživeo i u svom ličnom životu. - Jedan od najsjajnijih tipova pravog prijateljstva, to je Šekspirovo venecijansko lice Antonio, koji daje jevrejskom zelenašu Šajloku kilograme sopstvenog tela da bi njegov prijatelj Besanijo bio srećan u ljubavi sa ženom koju voli.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Icon_minitime23/8/2013, 6:58 am

O PRIJATELJSTVU
(glava XIII)

Razliku između ljubavi i prijateljstva antički vajari su vajali prema dva različita mita. Kupidon, alegorično božanstvo ljubavi, slikan je sa vezanim očima, jer je ljubav stvar nerazumna i slepa. Ali prijateljstvo je slikano mnogo svečanije jer je ono bilo uvek razumno osećanje, i blagodetno za čoveka. Statue prijateljstva bile su rađene gologlave, sa otvorenim grudima, i sa rukom na srcu. Tako je bilo kod Grka. Ali su i Rimljani slikali svog Amora kao što su Grci slikali svog Erosa. Prijateljstvo su Rimljani slikali kao božanstvo, na čijem su čelu bile napisane reči: „I leti i zimi". Na resama njegove tunike je bilo napisano: „Smrt i život". Najzad, to isto božanstvo prijateljstva pokazivalo je desnom rukom na svoje otvorene grudi, na mesto gde je srce, a tu su stajale napisane reči: „Izbliza i izdaleka". - Uopšte, Rimljani nisu nimalo izostajali iza Grka u obožavanju prijateljstva. Bilo je čak viših herojskih prijateljstava meću Rimljanima nego i ono nekoliko prijateljstava koja su nam kao primer ostala iz starog grčkog sveta. Interesantno je ovde navesti ideje dvojice rimskih pisaca: jednoga imperatora ijednog roba, obojica klasični stoici. Marko Aurelije govori o prijateljstvu bez rezerve i sa krajnjim optimizmom. On veruje da se srce čovekovo najvećma razveseli kad vidi superiornost svojih prijatelja: aktivnost jednog, opreznost drugog, darežljivost trećeg, zatim sve ostale vrline četvrtog i, najzad, vrline svih drugih. Ovaj dar filozof smatra za najveću sreću čovekovu diviti se vrlinama drugih, i ti svojih prijatelja i sugrađana, kojima, kaže on, treba uvek stajati blizu. - Međutim, rob Epiktet smatra daje teško imati prijatelja. Kad ga je jedan mlad čovek pitao bolesnog da li bi pristao da bude prenesen u kuću jednog prijatelja i da se tu leči, ovaj mu je odgovorio: „A gde biste vi našli prijatelja filozofu?" Epiktet je verovao da se samo slični duhovi mogu sprijateljiti, i da naš prijatelj treba da bude naše drugo ja. Stoga je Diogen bio prijatelj filozofa Antistena, a filozof Kratec prijatelj filozofa Diogena. - Epiktet misli da su ljudi u svemu promenljivi, pa i u prijateljstvu. Mali kučići se igraju kao da nema veće ljubavi od njihove; ali čim padne među njih komadić mesa, oni se ostrve jedno na drugo. Isto je tako i s ljudima, čak i sa ocem i sinom zbog komada zemlje, ili zbog lepe žene. Uopšte, među ljudima dolazi na prvo mesto lični interes. Čovek udara na najrođenije, ako mu smetaju; i obara kipove božanstva, i zapali njihove hramove, ako mu ne koriste, ili ako neće da mu pomažu. Aleksandar je zapalio hram Asklepijev, po smrti jednog prijatelja kojegje voleo. Stavite se, kaže filozof Epiktet, na jedne terazije, i lični će interes brzo pretegnuti: tako je Peloponeski građanski rat između Atine i Sparte izbio zbog ličnog interesa; tako i rat Tebanaca sa ovima obema državama; i rat Velikog Kralja sa celom Grčkom; i rat Makedonaca najpre sa Grčkom i zatim sa Persijom; i najzad, savremeni rat između Rimljana i Geta... Lepa žena Helena pada među dobre prijatelje Parisa i Menelaja, i buknu strašni desetogodišnji trojanski rat. Ni prijateljstvo, kaže dalje ovaj mudrac, nije drugo nego izraz egoizma. - Međutim, kao pravi stoik, Epiktet ovde dodaje ipak da čovek, sastavljen od duše i tela, uvek stavlja napred ono što je više po esenciji, a to je duša. I zato su interesi duše prvi interesi čovekovi. A ovoje, pre svega, mir, ili „apatija" (večna vedrina). Tako i ono što hrišćanstvo zove nebeskim blagom, a drugi zemaljskom taštinom, prema Epiktetu izlazi iz same ovakve logike. Antički filozofi, koji su, svi podjednako, obožavali prijateljstvo, i pisali o njemu kao o naročitom božanstvu, bili su saglasni kad su god govorili i o neprijateljstvu. Niko u staro doba nije imao milosti za neprijatelja, kao što su to imali hrišćani, čak ni obične trpeljivosti za protivnika. Sam pesnik Euripid, u stihovima svoje drame „Bahantkinje", kaže da je najveća mudrost i najveći dar bogova ljudima, kad mogu da pobednički stave svoju tešku ruku na glavu neprijatelja. Uostalom, snažan muškarac i srčan čovek po instinktu pribegava svojoj fizičkoj superiornosgi. Uostalom, čovek se odista mora obeležiti u svom društvu ne samo svojom pameću i moralnom nego i fizičkom snagom. Jedna velika satisfakcija čovekova, to je kad se neprijatelji plaše njegove reči i pera, ali i njegovog mača. Mir s ljudima, ali mir posle bitke, to je kao čitava slava posle pobede. A mir bez borbe, to je nemoć i letargija. U naše doba su bili Bizmark i Klemanso, jedan veliki političar a drugi veliki besednik, ljudi poznati kao najstrašniji duelisti. Klemanso je imao najsigurniji pištolj u Francuskoj, a političar Deruled se smatrao slavnim što ga u dvoboju nije bio u sganju Klemanso da pogodi. Ima jedna nerasudna ali i duboka satisfakcija u tom, biti fizički jači od svojih protivnika, i biti uveren da ga neprijatelj ne može gaziti nogama ako ga najpre ne ubije. Odisga, mora da je strah ljudi malenih stasom i slabih muskulima, najveći užas na zemlji. Pa ipak samo u naše doba ima ljudi koji ne znaju da plivaju na vodi ni da vladaju oružjem na zemlji.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Icon_minitime23/8/2013, 6:58 am

O PRIJATELJSTVU
(glava XIV)

Dosada, smrtonosno osećanje čovekovo, nije ipak ista stvar za mudraca što i za nemudraca. Kod mudraca je dosada čisto duhovna, a kod drugog je čisto fizička; prvom treba lek duhovni, a drugom posao fizički, da tu dosadu rasteraju. Filozof Džon Lok većma je voleo i prisustvo deteta, nego potpunu samoću. - Ljudi su rođeni nezadovoljnici; i svako nalazi da je život nepotpun, kad i ne bi umeo da kaže zašto tako misli. Ovakvo mračno nezadovoljstvo na zemlji nemamo jedino u mladosti, kad su i sve radosti i sve tuge podjednako nerasudne, i kad se živi više u bunilu krvi nego u svetlost uma, ali sva ostala naša doba prožeta su takvim očajanjem. - Inače, samo su ograničeni ljudi zadovoljni sobom i svojom sudbinom. To zadovoljstvo glupaka i vetrogonja povećava još većma gorčinu života onih koji stvarima života daju preteranu cenu. Najbolji ljudi bili su po prirodi neveseli i žalosni. Prostak nalazi za sebe sve kvalitete antičkog savršenstva: jači od Kiklopa, brži od Boreja, bogatiji od Midasa, moćniji od Pelopsa, i rečitiji od Adrasta. Međutim, sjajni pisac Stendal je govorio za sebe da se sam čudi kako ga pored njegovog rđavog karaktera iko voli, a filozof Ruso je verovao da ga ceo svet mrzi. Ko ima potrebu za prijateljstvom? Svakako ne svi ljudi. Prijateljstvo traže veseli i dobri ljudi, a rđavi ljudi i razbojnici (oni iz šume, i oni iz salona), traže samo jatake i ortake. Zavidljivci ne znaju za prijateljstvo; a tvrdice su nesposobne da drugom dadnu imalo od svoje duše, kao što ne daju nimalo od svog novca. Nikad nas ni novac ne usreći, koliko nas usreći obična ljubaznost drugih ljudi. Ima bezbrojno sreća koje idu ulicama i tržištima. Topao pogled i ljubak osmeh naših poznanika, usrećava i ohrabruje više nego materijalna pomoć. Stari mudraci smatrali su jedan grad samo naseljem iskrenih prijatelja, koji su zajednički povezani u bezbrojnim srećama i nesrećama; čak i sama država, to je, stvarno, samo jedna velika institucija prijateljstva. Zato je prijateljstvo bilo doktrina i nauka; čak i jedan kult, pošto su Grci prijateljstvu dizali oltare. - Postoji prijateljstvo i prema gomili, a prvi izraz ovog prijateljstva jeste dobar društveni ton. Gde nema dobrog društvenog tona, tu ne postoji društvo nego rulja; i ne postoji ni prijateljstvo, nego zluradost i zla namer. a U prostačkih naroda nema dobrog tona, jer je njegova mržnja razuzdana i neukroćena. Antički narodi imali su više društvenog tona nego i moderni. Poznata je visoka kurtoazija starih Persijanaca i delikatnost starih Grka. Još stari Herodot kaže na više mesta, kako ne može nešto da napiše iz obzira dobrog tona prema čitaocu. Na primer, ne može da napiše zašto umetnici u Egiptu slikaju Pana sa čelom koze i nogama jarca, i zašto u Egiptu žrtvuju svinjče, za vreme punog meseca, božanstvima Mesecu i Bahu, a ne u druge dane; i neće isti pisac da opširnije govori ni o svečanostima boginje Izide. Međutim, u naše vreme, moguće je sve staviti na hartiju, čak i ono za što se inače ljudi izbace iz društva na ulicu. Kao da radost nije dvostruka gadost kad se napiše. Rđavi ljudi beže od prijatelja, jer, po instinktu, beže od istine; a prijateljetvo je jedna krupna istina zato što je gola iskrenost. Rđav čovek beži od prijatelja, jer se pred njim oseća providan i bez maske; i ne usuđuje se govoržti prijateljskim jezikom u kojem se sve brzo prokaže; i sve lako oseti. Za rđave ljude je iskrenost što je i svetlost za noćne grabljivice; zato rđavi ljudi vole pomrčinu i laž, konfuziju i zamršenost. Nevaljalci č.ak imaju instinktivni otpor i za religiju, jer osećaju da je ona jedina jača od njihovog noža i otrova. Zlikovac razume božanstvo samo kao njegovog pomagača u svima nedelima, inače ga ne razume i ne trpi. Neron je išao u Delfe da ispita Apolona, ali, primivši neprijatne odgovore, on je u tom istom hramu podavio ljude, i bacio njihova tela u svešteni ponor. Jedan tužilac, za vreme francuske revolucije, nije spavao ni dan ni noć samo da bi što više optuženih posalo na gubilište i da bi nabavio što više lažnih svedoka. Taj isti čovek, koji se zvao Fukije Tenvilj, uspeo je da u Konsieržeriji, gde je nekad Luj XIV rekao „Država, to sam ja", udesi da i Mariju Antoanetu pošalje jednog dana na giljotinu. Kažu, međutim, da je taj čovek imao istog tog dana ikonicu Bogorodice obešenu o vratu, jer je bio duboko pobožan i verovao da mu u svemu ovom Bog pomaže. Poznato je i da se razbojnik na drumu, koji gađa prolaznike, najpre prekrsti da ne bi promašio. Jedan srpski razbojnik, požarevački hajduk Josovac, pošto je pljačkao noću seosku crkvu, celivao je ikonu, i na tas ostavio dva dinara. A jedan prijatelj mi je pričao u Madridu kako se nekakav čovek satima skrušeno molio Bogu u crkvi, ali izlazeći iz crkve, opazi nedaleko od vrata jedan srebrni svećnjak koji brzo dograbi i sakrije pod svoj ogrtač, dok ga stražari nisu uhvatili na ulici. - Rđavi ljudi mrze i umetnost i filozofiju, jer obe idu za istim, i jer su čiste. Rđav čovek nije nikad bio prijatelj mudrosti i muza, i to sasvim prirodno jer ni njega mudrost i suze ne vole.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Icon_minitime23/8/2013, 6:59 am

O PRIJATELJSTVU
(glava XV)

Ni žena nije veliki privrženik prijateljstva. Dostojanstvo i čast, u našem muškom smislu, ne postoji za ženu. Sve je kod nje u sujeti, koju je lakše uvrediti nego čovekovo častoljublje. A pošto je žena uvek i svugde u lažnom položaju, jer je uvek podređena tuđoj volji, ona je ogorčena i protivu društva, i ni jednom ni drugom nije iskren prijatelj. Za čoveka je vezana spolom i životnim potrebama, a za ženu se ne veže ničim. Umna gospođa de Lamber je gozorila da prijateljstvo između dve žene uopšte i ne postoji, i izazvala je bila zbog ove tvrdnje jednu naučnu polemiku, kroz celo njeno stoleće, kad su navođeni primeri Alkestide i Eronine, a u bibliji prijateljstvo mlade Rute za svekrvu Noemi. Svakako, ne znam ni ja za herojska prijateljstva među ženama mog društva i mog vremena. Čovek se za čoveka žrtvuje posvednevno, i životom i imanjem; a međutim, imamo primera među ženama, i onim ženama koje slobodno raspolažu ogromnim novcem, da nikad ne pomognu svoje prijateljice ni za onoliko koliko potroše za svoje najniže obesti. Neki ljudi dolaze među sobom u sukobe i neprijateljstva, iz istih onih uzroka iz kojih se drugi ljudi zbliže. Ovde su razlozi različni: duhovni, što znači protivni pogledi na život; i moralni, što znači protivni principi prema ljudima; i, zatim, razlozi temperamenta, što znači duboki motivi krvi i atavizma; i, najzad, razlozi koji ističu iz čisto materijalnog egoizma. A makar što ima toliko puno razloga u čovekovoj prirodi da se s drugim ljudima združuje, ima ipak ljudi koji se nikad ne oprijatelje i ne združe ni s kim. Ima drugih ljudi koji se ni s kim ne sukobe kroz ceo život, ni sa onim koji su mu po celoj prirodi protivnici. Ali ima i sjajnih karaktera koji po čisgoti svoje krvi, i lepoti svojih načela, izgledaju kao da namerno traže na jednoj strani kako bi sav ološ imali protivu sebe, da bi moćnije i ponosnije uživali na drugom mestu u lepoti svog prijateljstva i svoje akcije. Ovi su ljudi redovno žrtve života, jer se najzad uvere u onom što je najtragičnije: da rđavih ljudi ima uvek više nego što se misli, a pravih prijatelja uvek manje nego što i sami verujemo. Nesreća je što čovek nema uroćeni instinkt da unapred pozna ko ga voli a ko ga ne voli. Izvesna divljačka plemena prepoznaju po stopi na pesku da li je tim putem prošao prijatelj ili neprijatelj, prema plemenima njemu prijateljskim i neprijateljskim, a međutim, najumniji čovek među nama ne može da prepozna neprijatelja ni po izrazu lica, ni po smislu njegovih reči. Zato na jednom mestu kaže Platon da životinje imaju urođeni instinkt prijateljstva i neprijateljstva. Sokrat govori Glaukonu: - „Možeš lako videti takav instinkt kod psa, a to je jedna visoka osobina te životinje". - Glaukon: „Kakav instinkt?" Sokrat: - „Da laje na one koje ne poznaje, iako mu nisu učinili nikakvo zlo; a da se udvara onima koje poznaje, iako mu nisu učinili nikakvo dobro. Zar se nisi divio ovakvom instinktu u psa?" Ima prijateljstva vrlo čistih i iskrenih, ali koja ipak nisu intimna. Sloveni su najintimniji prijatelji jer su najduševniji ljudi. Ruska intimnost je produkt sredine i klime. U Rusiji su noći bezmerne i dani kratki, stepe neprohodne, šume neprolazne, reke neprebrodive. Pred takvim fenomenima u prirodi, ljudi se skupljaju u zajednice, u duge večerinke i posela, gde se pribiju jedno uz drugo da bi bili veseli, i okupe se u zajednički rad da bi odoleli vetrovima i prostorima. Nigde nema takvog druželjublja, a zato nema nigde ni te dobrote i ljubavi čoveka za čoveka. Sve pogreške ruskog čoveka, socijalne i političke, dolaze iz njegove duboke potrebe za evanđeoskom ljubavlju, koja, uostalom, inspiriše i dela svih njegovih najvećih mislilaca.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Icon_minitime23/8/2013, 7:00 am

O PRIJATELJSTVU
(glava XVI)

Prijateljstvo se zove ljubav između čoveka i čoveka. Ali postoji i prijateljstvo čoveka prema gomili, državi, ideji, životinjama. Tako isto postoji i neprijateljstvo prema svima ovim predmetima. Ima ljudi koji po svom instinktu beže od gomile, a to su mizantropi koji su svagde egoisti, i tvrdice, koji su svagda kukavice. Ima i ljudi rođenih protivnika svake organizovane zajednice, i redovnih odnosa među ljudima, i oni nagonski postaju protivnici i države koja je najveća forma te zajednice. Zatim postoje i ljudi koji su rođeni neprijatelji svake ideologije, i koji nikad ne umeju biti religiozni jer je religija najveća ideologija. Zato nisu ni socijalni ni nacionalni. Najzad, ima ljudi koji ne vole životinje, i ne mogu čak ni da ih trpe u svojoj blizini. Znači: ljubav i mržnja, obe su uvek sveobimne i apsolutne. Odista, kad bi se prijateljstvo odnosilo samo na ljude, život bi bio gorak, teskoban, i pun razočarenja; ali srećom što ima ljudi koji vole ideje, sa istom strašću kao što drugi vole ljude i žene. Zatim, srećom, što ima i ljudi koji uživaju u lepim stvarima, koliko drugi uživaju u idejama i ljudima. Oni tim stvarima okite svoju kuću, i obogate svoj život, nalazeći često njihovo društvo za potpuno dovoljno. Naročito je velika sreća onih ljudi koji znaju da vole lepe i plemenite životinje. - Šopenhauer je govorio da je omrznuo ljude otkad je poznao životinje. Ali je, nesumnjivo, ipak prijateljstvo čovek za čoveka najdublja veza i najlepše osećanje. Zato su stari atinski mudraci govorili da prijatelj treba da pazi i prisluškuje čak po ulicama gradskim šta svet govori o njegovim prijateljima, da bi neopreznog prijatelja učinio pažljivim ako mu preti opasnost; i da među prijateljima nema obzira materijalne vrste, jer prijatelji ne mogu pozajmiti ništa jedan drugom zato što je među njima sve zajedničko. - Istina, Grci su i ovde postavljali svoju poznatu ljubav za meru u svačem, govoreći da i prijatelja treba samo toliko voleti kao da ćeš ga sutra mrzeti, a treba ga mrzeti kao da ćemo ga sutra voleti. - Ovo nije smetalo da Grci dadnu puno primera idealnog prijateljstva. Poznato je zaveštanje jednog ubogog Korinćanina dvojici svojih prijatelja koji su bili bogati: „Zaveštavam svom prijatelju Aretiju da hrani moju majku dok je živa, a prijatelju Hariskenu da uda moju ćerku, pošto joj dadne najbolji miraz koji mogne; a koji od njih dvojice mojih prijatelja preživi drugoga, neka nasledi i njegovo imanje". Ovakva grčka zaveštanja, tako čudna za nas danas, smatrana su onda kao logična i sveštena stvar prijateljstva. I mnogi rimski bogataši, veliki i mali, ostavljali su svoja imanja većma prijateljima nego rodbini, a čak vrlo često i samom Cezaru. Ima ljudi koji ne mogu ni da silno vole, ni da silno mrze; to su onda opasni sitničari i ubeđeni cinici. A pošto i za otvorenu ljubav kao i za otvorenu mržnju, treba hrabrosti, znači da čovekova nesposobnost da nekog voli ili da nekog mrzi, dolazi samo iz kukavištva. Rimski tiranin Sula je govorio za sebe da niko nije od njega bio ni bolji prijatelj za svoje prijatelje, ni strašniji prema svojim neprijateljima; a te reči je dao tiranin da se napišu i u njegovom grobu. Ali Sula se ovde varao u ljudskoj prirodi: čovek je ili stvoren da voli, ili stvoren da mrzi, ali nikad nije stvoren za oboje. Sula, razvratnik i krvolok i raspikuća, samo je znao da mrzi, i uspeo je da postigne žalosnu slavu najvećeg od svih rimskih tirana. Jer tiranin ne ubija samo ljude, nego i ljudska dela i ljudske ideale. Sula je najpre oborio zakone, kako bi zatim mogao da poubija ljude. Glupaci su po pravilu lukavi, a umni su po pravilu naivni i lakoverni. Glup čovek se boji drugog čoveka, i uvek ga meri smo po tome koliko njemu samom može biti opasan ili koristan; a uman čovek meri drugog čoveka nezavisno od sebe, i samo po principima, gledajući u njemu opštu čovekovu prirodu većma nego pojedinačnu ličnost, uvek ljudstvo više nego čoveka. Stoga i veliki ljudi ne poznaju male ljude, grešeći u pojedinostima, naročito u odnosu prema sebi samom. Takve zablude se ne događaju plićim i nižim ljudima, jer ovi sve dobro mere pošto mere jedino u odnosu prema sebi. Mali čovek živi u svojoj gluposti bezbrižno i spokojno, kao svileni crv u svojoj sjajnoj čauri. Samo veliki ljudi imaju velika razočarenja; i najčešće su nesrećni zato što principe života svagda stavljaju iznad slučajnosti života. Ima čitavih rasa u kojima nema primera prijateljstva. Kod primitivnih ljudi postoje izvesni obredi prijateljstva, koji su daleko od naše ideje o prijateljstvu. Takvo je bilo gostoljublje kod starih Jevreja, ili danas gostoljublje kod Beduina. Gostoljubivost je, uostalom, crta nekulturnih naroda; kulturni narodi su po prirodi isključivi u pogledu porodice i države. Za nekulturne narode nikad stranac nije smatran za neprijatelja, osim ako je naoružan, a za kulturne je narode stranac neprijatelj ili prijatelj bez ikakve veze da li je naoružan. Evropski narodi ne znaju za gostoprimstvo, ili bar za gostoljublje. Španci se hvale svojim gostoljubljem, ali su njine kuće zatvorene za svakog osim za najbliže rođake, i nikakav stranac ne zna kakav izgleda španski tanjir i viljuška. Stari su Jevreji bili gostoljubivi, ali samo među sobom; čak ni ljude iz Samarije nisu primali u svoju kuću i u svoje društvo ljudi iz Galileja. Marija iz Magdale, prosuvši ulje na glavu Hristovu, razbila je zatim bočicu, a to je bio znak da je gostoljublje i prijateljstvo dobilo time svoj krajnji izraz. Među plemenima kud i danas prolaze karavani, gostoprimstvo je samo društveni propis i skoro verski obred. - Gde ima straha, nema prijateljstva. Strah je osobina divljaka i životinja jer oni nemaju preziranje smrti, nego imaju samo slepilo i za smrt i za život. Sve vrline, pa i hrabrost, jesu plod civilizacije.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Icon_minitime23/8/2013, 7:02 am

О МЛАДОСТИ И СТАРОСТИ
(глава I)

Нико није сујетан на своју младост, нити се осећа да је пресрећан зато што је млад; а свако је, напротив, и несрећан и очајан кад је стар. Рекло би се по томе да су среће, неразговетне, а само несреће очевидне. Међутим, ствар је у томе што не знамо у младости шта је беда стараца, као што добро знамо у старим данима шта је било блаженство младости. Зато људи сматрају старост својом несрећом, а жене је чак сматрају и својом срамотом. Младост, то је богатство и краљевање; то је чар телесне лепоте и духовне свежине; лепота физичке снаге; бесконачност надања; раскош у плановима од којих је сваки огроман и безмеран, и од којих сваки изгледа вероватан и кад је немoгућ. Младост, то су радости пречесте и пренагле; сви извори оптимизма отворени; а сан стављен изнад истине, и љубав изнад живота. То су намере од којих су увек половина херојских а половина разбојничких. Младић, то је завереник; а млада жена, то је усташ. Сваки је оквир узак, и свака се река даје прескочити. Свака идеја је престарела, и сваки је ауторитет насиље. Сви су људи супарници, и све су несреће само љубавне. Сваки је закон тираније, а свака је утопија идеја. -То је младост. Али тај живот у парадоксу, и таква обест у илузији, учини да се затим све ствари почну да с годинама поступно смањују, и да најзад човек падне у очајање тим веће уколико је младост била потпунија и сан о животу разузданији. Највећи део људи који су били несрећне младости, напу сте живот с уверењем да су само они били несрећни, али да срећа ипак постоји. Међутим, највећи део врло срећниху животу сврше верујући, напротив, да је живот комедија, а људи комедијаши. Старост је одиста најружнија ствар на свету. Старост није само последње доба људског живота, него старост значи болест. Стар човек, то је дегенерик, а старост је наказа. Старци су толико сметња да је било народа у којем су старце у извесно доба старости каменовали, као вешце и вампире. Наше доба је праведније. Уосталом, данас се нико и не признаје старим. Мерило за младост и старост сада је мање принцип физички него принцип духовни. - Најзад, и срећом, старост је болест само глупих људи и ружних жена. За умне људе и за лепе жене не постоји старост. Уман не сме остарети, а лепа жена не може да остари. Ум и лепота се само мењају, али с временом не пропадају. Ко је једном био одиста млад, тај не може постати одиста стар, као што човек који је одиста паметан, не може постати глуп. Може човек пропасти боловањем, али то може и кад је млад. Тако је филозоф Ксенофонт живео стотину година, а Питагора скоро исто толико. И божанствени Платон је живео врло дуго, јер је навршио девет пута девет година, што значи множење броја који су онда сматрали најсавршенијим; а навршивиши осамдесет иједну годину, тај мудрац је умро на сам рођендан. Због овог се случај Платонов сматрао као савршенство и живота и смрти. Чак и песник Софокле је живео деведесет година, и написао стотину и двадесет трагедија, од којих су нам сачуване свега седам. Племените ствари не старе него само промене изглед, често чак и на лепше. Лепота има све сезоне као и природа, али нема сезону пропасти, као што је нема ни природа. Злато не стари, јер је племенит метал; и пентелијски мрамор не стари, јер је племенит минерал; а Платон не стари, јер је племенит дух, као што ни Лелије не стари, јер је племенито срце. У старости се прокажу на лицу карактер и душа човекова, као што се прокажу рељефи једног брега тек у зиму кад изгуби шуму и потпуно оголи. Има лица која са старошћу добију нешто светитељско или мудрачко, друга мученичко и болесничко, а трећа животињско и зверско. Знам рђавих људи и рђавих жена којима се у младости није распознавао на лицу њихов карактер, јер је младост свагда и у свему једна неизмерна лепота. Али та су иста лица добила у старости изглед одвратан и ужасавајући, црте злочесте, поглед крвнички. Тако и ћуд и сва осећања добијају у старости само њихов отворен и очит израз. Умни и благородни људи постају дивни старци с којима је радост долазила у додир. Неко остари као злато и мрамор, а неко остари као ципела. Простак кад остари, постане ругоба. Зато старост, као огледало прокаже шта је човек био унутрашње целог свог века, и онда док је маска младости могла још да прикрива сву наказност која је стајала иза ње. Треба имати много мудрости, па знати остарети без ружноће, без пакости и без туге - три кобне ствари које иду заједно. Има чак начин да се никад не остари: мењати земље, жене и књиге; или мењати бар једно од то троје. Треба бити нарочито у друштву млађих од себе. Старци често говоре о болести и смрти, најчешће о несаници и о рђавој дигестији; а млађи говоре о женама, о борбама, и о вечно новим плановима и намерама, о свему што за старце одавна више не постоји. Старце у њиховој породици подмлађују деца, али старца самотника може само да подмлађује друштво. Несрећа је сачекати старе године с младићким навикама, за које се нема више снаге, и на које се више нема права. Треба зато израна измишљати једну страст за старост, макар то била нека наука или каква манија. Свакако, дружење са старцима својих година, то је дружење с болесницима. Човек остари слушајући старце, а разболи се слушајући болеснике. Истина, ни године не изражавају тачно човеково доба. Постојале су на свету младост и старост и пре него што су људи свој живот пребројавали, а вероватно да је такав живот био срећнији. Уосталом, неко је право рекао: да нема бројева, не бисмо знали колико нам је година. Јер младост и ста рост не значе исто код свих људи; има много њих који нису знали ни за детињство, ни за младост, било због свог темперамента, било због проживљених горчина. Зато људи нису истог доба ни онда кад су истих година. Има младих стараца као што има пуно старих и младића. Човек се не осећа старцем до год му живе родитељи. Затим, друкчије се осећа старцем човек педесетих година који има и деце, а друкчије човек истих педесетих година који нема деце. Осећање старости често стога не постоји у човеку ни кад наиђу дубоке године, ни кад тело почиње да коначно малаксава. Има људи који по једној унутрашњој сили неће да буду стари, као што други не признају да су болесни. А овакви нису одиста никад ни стари него само немоћни, ни болесни него само ослабели. Савремени културни човек све мање признаје старост, јер свој живот мери више духовним мерилом него физичким способностима. Зато данашњом Европом управљају старци већма него што су управљали и старим Римом.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Icon_minitime23/8/2013, 7:03 am

О МЛАДОСТИ И СТАРОСТИ
(глава II)

Први знак блиске старости, то је кад човек постане сумњало. Од чега кад почиње да губи снагу за све, почиње да губи поверење у све и сваког; јер је физичка снага извор свих илузија. У старости сви људи изгледају непријатељи, јер су јачи, а све жене рђаве, јер су равнодушне. - За младост треба имати снагу крви и обест спола. Малокрвни људи су малодушни, а бесполни људи су зли и меланхолични. Они не знају да воле ни да се радују, јер сва љубав и сва радост долазе од спола. Филозофија неког човека о животу, то је само прича о снази његовог инстинкта. Здравље и спол, то је младост, а докле то двоје траје, нема говора о старости. Снага једног и другог се види код обичног човека у говору, а код писца у колориту његовог стила. Русо је обожавао писца Абе Превоа, али кад је први пут с њим разговарао, нашао је да Абе Прево нема блиставе боје у говору као некад у писању, извесно само зато што је писац романа „Манон Леско" био тада већ остарео. Редак је старац који се зацерека од свег срца, чак и над најсмешнијим случајевима. Знак старости, то је кад се нема воље за шалу, ни снаге за смех. Рекли би даје томе узрок или преживљене беда, или мудрост живота, значи једно стање кад се не види више ничег смешног. Не, него је томе узрок старост која не види више ничег веселог. Један писац осамнаестог века, паметни Дикло, каже негде: „У старим годинама мислите да сте мудрији него пре, а ви сте само тужнији него пре". Одиста, туга старости је најгорча туга људског века. Ретко јој умакне и најхладнији и најмудрији човек, јер она не долази од каквог нарочитог стања духа, него од пропасти спола. Снажни људи нису никад тужни. У дубљим годинама је таква туга учинила многим људима да пре времена остаре, чак и да пре времена умру. Таљеран који је био најхладнији човек на свету, био је после своје осамдесете године очајнички тужан а његова синовица описивала горке појединости тог случаја. Нарочито је поступно умирање његових пријатеља, једног за другим, бацало Таљерана у праву болест. И сам Виктор Иго, мономан и деспот, постао је, већ од педесете године, неиздржљив тиранин своје околине, неплеменит и егоист, чак и велики хипокрит и тврдица. Најзад је пао у такву тугу, даје тај пeсник, иначе најсујетнији човек на свету, тражио тестаментом да га сахране у чамовом мртвачком сандуку као највећег сиромаха; и као избезумљени очајник, понављао речи „земља ме зове", и умро најзад сваком досадан. Овој се тузи нису могли отети ни многи други. Зар се Паскал није бојао смрти и имао отуд ужасне вртоглавице? И Шатобријан и Пјер Лоти су имали смрт непрестано у памети. Петрарка, док је био још и далеко од старости, говорио је да треба умрети пре него дође туга старости. У четрдесетој се чак био одрекао и жена. Међутим, живео је и после тога још тридесет година, непрестано у чистоти спола, која, извесно, није могла утицати срећно на његову животну радост. Знам само да је Петрарка написао четири књиге сатире против свог лекара који га је лечио од акримоније жучи. Умро је спокојно јер је умро побожно. Таљеран је, међутим, тек на самртничкој постељи дао свештенику написмено покајање за своје безверје, али и то на неколико минута пре него је издахнуо. Велики дипломат је, кажу, на том чудном акту потписао цело своје име, као некад на протоколу Бечког конгреса. А Волтер, у оваквом истом часу преварио је свештеника, не дајући му обећано писмено покајање. него, напротив, тражећи горопадно да га пусти да мирно умре. Није ипак умро у миру, али је умро у злоћи, свом елементу. Ретко кад је крај живота био овако најбољи израз садржине целог једног човековог века. Једни људи наличе у старости на своје дедове а други на своје бабе. Човек који није био у младости срчан и мужеван, у старости постане бабускера, нарочито по свом духу и по својој ружној ћуди. Старост човекова одиста почиње онде где свршава човеково одушезљење. Човек који не може да затрепери, одушевљен за неку идеју или неку личност, стар је и мртав. Има оваквих стараца и међу младићима. Младост, то је, пре свега, света ватра. Само онда кад се та ватра потпуно угаси, треба лећи и умрети. - У старости човек престаје да воли. Сент-Бев у старости говораше: „Волим још цвеће, али га више не берем". Чудна и тако проницљива психолошка истина о бедном старцу. Човек који воли жене, никад не остари; а човек који тражи друштво младића, никад не тугује. Треба увек тражити женско друштво, ако и не женску љубав. Уосталом, жене нису строге према годинама човековим; јер оне траже мужевност више него младост, а мужевност траје несравњиво дуже него младост. Ми људи женску лепоту не видимо ван женске младости, чак и ван њене прве младости, верујући да нема женске лепоте без женске свежине; али жена је, напротив, увек; склона да више види лепоту човекову у сили његове мужевности, чак и у свежини његове душе, више него у свежини његовог тела. Зато има Дон Жуана педесетих година, који отму жене и младим Аполонима. Жена која је одиста млада, не броји човекове године. Жена броји човеку године тек када себи почне да броји месеце, значи од тридесете њене године. - Има славних стара ца који су били славни као љубавници: Руј Гомез, Арнаулфо и краљ Митродат. Песник Гете је био заљубљен у својој осамдесетој, и просио девојку која није имала ни двадесет, а његов владар је био готов да за тај брак од дадне мираз песниковој невести. Шатобријана је у његовој шездесетој волела млада жена лепотица. - Спол је убојит, велики војници су били изреда велики женскароши. Кад је Јулије Цезар први пут видео Клеопатру, њој је било двадесет година, а њему педесет и две; а кад је доцније Антоније познао исту Клеопатру, њој је било двадесет и седам, а њему четрдесет и две. Лепој египатској царици било је четрдесет кад је умрла, а до краја живота волела је већ остарелог Антонија. Чак најраспусније жене имају каткад фанатизма у љубави, за какав нису знале ни најпоштеније. Старац је већ по себи трагична личност; а смешан је само кад је заљубљен. Кад је млад човек заљубљен, он се сматра у љубави непобедив; али ако човек љуби у позне дане, осеђа се слаб и бедан. У младости је љубав само радост и борба, а у позније дане, болест пропадања, страх од самоће, потреба утехе и тражење неге, макар и у речима. У старијим годинама се заљубљени људи боје борбе с противником, не воле тешке успехе, плаше се и горих од себе. Затим свугде такав човек види лаж женску, јер је сам свугде у лажном положају. Стари љубавници и остарели мужеви, највећа су беда за млада женска срца, већма него и за њино тело. У младости љубав подиже човека, а у старости га унижава пред самим собом, више него пред другим. У младости је љубав извор за акцију, а у старости је љубав непријатељ сваке акције, а извор сваког кукавиштва. Филозоф из Мегаре, стари Теогнис, каже: „Млада жена је барка која не иде за крмом, и која нигде не утврди свој ленгер; а ноћу иде често да тражи и друго пристаниште". И сам старац, губећи снагу, губи и веру у себе. Леп је пример случај шпанског краља Карлоса V, који не могавши освојити Мец, прекида опсаду с речима да га је напустила срећа која не воли старце. У љубави између човека и жене постоји борба сполова, и непријатељство понекад крвничко; а та борба сполова, то је највећа драж љубави. Међутим, у старости је љубав само једна игра духа, и само једна опсесија болесне маште. У старости је осећање за жену пуно злоће и зависти на младост. Зато су љубоморе старих љубавника свирепије него љубоморе младих осветника. Млад убија себе, а стар убија жену, макар у малим дозама. Не треба ипак жену напуштати до краја физичке моћи, чак ни доцније; али не треба се ни заљубљивати после четрдесете. Позна љубав је или врло зла за жену, или врло фатална за човека, и може да све упропасти и све наружи. Међутим, има нешто по чему су старији љубавници виши од млађих. Млад човек не воли љубав него жену, а мање и жену него жене; старији је увек вернији и поузданији. Човек од двадесет и пет година мења земље, одела, собе, коње и жене; а човек у четрдесетој ређе путује, не иде далеко, нити се задржава дуго, ређе мења и одела, и већма бира жену. Код младића навике и укуси нису утврђени, а код другог јесу. Затим, старији умеју лепше да говоре, више да кажу, брже да заволе, моћније да завладају. Често су пажљивији према осетљивости жене, лакше разумеју њен карактер, и издашнији су у речима и жртвама; и, најзад, они већ имају друштвени положај или славу. - Треба до педесете мислити на жену, до шездесете на филозофију, а до седамдесете на кухињу; али никад не мислити на старост и смрт. Треба увек веровати да ћемо доживети године које одиста желимо јер је то једини начин да остаримо без огорчења на живот. Многе људе старост из основа измени: од мудрих направи глупе, а од добрих направи свирепе. Знам за један пример који је типичан. Фламиније, који је освојио Грчку и учинио крај њеној независности, био је најплеменитији победилац, али његова жеђ за славом у старости се претворила у свирепост. Несрећни Ханибал, исто тако стар, проживљавајући своје последње дане као прибеглица и гост Прустије, краља Витиније, удавио је себе да не падне у руке Фламинију који је ишао да га тражи. Осим тога, Фламиније је у старости постао и огорчени непријатељ Катона. Старост је злоћа више него доброта.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Icon_minitime23/8/2013, 7:04 am

О МЛАДОСТИ И СТАРОСТИ
(глава III)

Ништа теже него определити где престаје младост. Ни суптилни стари Атињани нису били у стању да то реше, Мимнерм, песник љубави и туге, жели да умре кад буде престао да љуби. Он каже да смо у старости одвратни младим људима и презрени од младих жена, и да старост изједначи ружне и лепе. Зевс је, вели, дао Титону вечну несрећу, јер му је дао старост која је страшнија и од смрти. Зато овај песник жели да умре без боловања и без горких сумња, и да му смрт дође кад буде навршио шездесет година. Али Солон, песник и највећи законодавац, атински, исправља Мимнерма, говорећи да не треба умрети у шездесетој него тек у осамдесетој. -Свакако, цела уметност грчка је била прослава младића двадесетих година. То је Ефеб, толико славан. Ни бог рата, Арес, није био знатно старији. Аполон је био прави ефеб. Дионсије, пијаница, био је нешто старији, Лаи је био млад, пошто је био и бог плеса. Младост су славили стари Грци у свим родовима уметности. Убојити песник Тиртерј пева снагу и лепоту младости у овој дирљивој песми: „Све доликује човеку док се као ратник кити племенитим цветом младости. Људи обожавају младића после његове смрти, а жене га воле док је у животу. Он је леп и кад падне у првим бојним редовима. „Доцније, у Демостеново доба, изгледа је усвојено да педесет година значи већ старост. Старце сматрају за мудрије него друге људе. У неким принципима пред атинском скупштином, деловођа прозива присутне: „Ко је од вас прешао педесет година, нека се јави за реч". Есхин, беседник и противник Демостенов, овде додаје: „Старци, благодарећи свом искуству, врло су опрезни". - Чак и закони грчки сматрали су човека од педесет година старцем. Код Римљана, напротив, тек шездесета година беше почетак старости. За године сенаторске сматрали су доба од тридесете до шездесете. Стари Катон се оженио био по други пут младом девојком кад му је било преко шездесет, а савременици су му то уписивали међу његове погрешке. Међутим, ако су шездесете године биле почетак старости за римске сенаторе нису и за римске вој сковође. Краљ Сервије Тулије разрешава војне обавезе људе који су напунили четрдесет седму, а Аугуст разрешава и оне који су напунили четрдесет пету; али само шефовима војске и државе никад нису узимане у обзир њихове године. Мени је познат само један противан пример, а то је случај императора Пертинакса, којег је војска мрзела, јер је био старац. Епаминонда је живео мирно као тебански племић све до четрдесете године када је постао тебанским војсковођом. И Јулије Цезар је тек после четрдесете стао на чело војске која ће затим створити велико римско царство. Још и много других и највећих војсковођа били су већ старци кад су стајали на врхунцу своје акције; а у недавном великом европском рату сви главни команданти зараћених народа били су људи дубоке старости. Сасвим, дакле, противно од Помпеја, који је у двадесет трећој години живота командовао великим војскама; и противно од Александра Великог, који је у тим годинама био већ покорио највеће царство на земљи. - Тешко је ипак утврдити шта је младост и шта старост, јер једно о том мисле млади, а друго стари. Александар је лепо рекао да не броји своје године него своја дела. То је одиста једино како не могу да одговоре ситни људи, који све раскивају у ситни новац. Геније, који је лепота виша и од младости, нема својих година. Геније ствара до последњег даха. Тасо је завршио свој славни епос кад му је било тридесет година; и Леонардо је насликао Благовест кад му је био седамнаест, али је Микеланђело почео да слика Сикстинску капелу у својој шездесет другој. - Наравно да су најсрећнији они који заслуже своју славу већ у првој половини живота, а другу половину проведу свесни своје величине, као Ханибал и као његов противник. Али је и овде, као и другде, срећа људска потпуно неједнака. Платон је, после другог учења и путовања, тек у четрдесетој години почео да учи друге и да сам пише књиге; а затим је говорио и писао још целих других четрдесет година. Одиста, најмање је старост сметала људском генију и његовом стварању; зато се старости не морају плашити даровити људи, него само недаровити плашљивци. За духове који су светлили међу људима, скоро никад није било сумрака. Гете је писао још у осамдесетој; и Тицијан је у осамдесетој још сликао бодрих очију. А има и случајева дасу многи други велики људи почели своје највеће ствари тек кад је већ била протутњила нерасудна младост. Зато нико не зна шта носи у себи до последњег даха. Природа је у свему оставила себи право на последњу реч. Ако је и по здрављу, оно није везано за године младости, него а бољи и гори састав телесни и духовни. Ако је и по сили мисли, она није привилегија само младих; чак је и често привилегија старих. Ни човек тридесете године није свагда физички издржљивији него човек шездесете године. Зато су младост и старост релативне. Данас у европском друштву границе живота су доста помакнуте; човек у шездесетој сматра се човеком у најбољим годинама. Антички свет не би у то веровао: а ни савремени сељаци то не могу разумети. Живот античког човека је био скученији него наш, и забаве врло малобројне; а савремени сељак мери животну енергију човекову само по телесној снази, према томе за какав је физички рад неко способан. Међутим, данашњи старци могу да се проводе са женама, као и младићи; и да данашњим средствима за превоз путују унакрст светом, без икаквог физичког напора; и, најзад, да са данашњим друштвеним наравима дозвољавају себи све што дозвољавају себи и њихови синови. Старац здрав, то је данас несрећник само за половину; једино старац болестан и убог представља највећу мизерију на земљи. У ствари, на овог последњег се највише и мисли кад је реч о несрећи која се зове старост. Човек о несрећи и не говори друкчије него имајући увек очи на најцрњем случају. Осећа се зато код античких писаца више ужаса од старости него код писаца модерних. Данте има два мишљења у погледу старости. У његовом делу „Гозба" каже да младост почиње од двадесет пете и траје до четрдесет пете. А Данте је ово писао кад је и сам имао свега четрдесет година. Међутим, Данте овде сматра како само младост траје до четрдесете, али да живот траје до седамдесете. Тако почињући „Божанску комедију", већ у првом стиху Пакла (који је део умногом његова лична биографија), пева како се нашао у тамној шуми кад је био у средини људског живота. А њему је било одиста тридесет и пет година кад је почео тај свој велики епос; а за ову тамну шуму знамо даје значила његово изгнање из отаџбине Фиренце, и затим лутања по целој Италији. Према томе, Данте је очевидно сматрао људским животом седамдесет. година. Уосталом, ово и јесте најтачнија идеја о човековим годинама живота. - Истина, Катон филозоф, пре него што је извршио самоубиство, говорио је својој околини да му нико неће моћи приговорити како прерано умре; а тим је хтео рећи даје већ био проживео прави људски век, и да оно друго и не вреди даље проживети. А било му је тада свега четрдесет и осам година. Слично је говорио о беспотребности даљег живота и Сократ за себе, ученику Критону, пре него је испио отров; али је Сократ умро у седамдесет и првој. У свом „Панегирику" каже Плиније како дели живот на три етапе: на прву и другу младост, и најзад на старост; додајући да две прве периоде припадају цезару; а последње доба живота по римским законима припада сваком грађанину да сам њиме слободно располаже. Ово можда значи да старосг почиње после шездесете сенаторске године. И Сенека овако каже: „У педесетој нас не зову под заставу, а у шездесетој не заседамо више у сенату". - Хришћани су, извесно, морали имати римску идеју о младости и старости. И Петрарка је канда имао Дантеово уверење да младост траје свега до четрдесет и пете. Јер одричући се жене већ у четрдесетој, Петрарка каже како ово одрицање сматра за једну од својих највиших срећа, и Богу благодари што га је у пуној снази ослободио тако ниског ропства, за које вели да га је увек ужасавало. Таквим је речима говорио о жени љубавник божанске Лауре кад је већ стајао пред вратима старости, и пошто је већ био први и највиши хришћански песник љубави за жену! - Заиста, велика је срећа човекова што у доцнијој несрећи може понекад да с подништавањем говори о бившим срећама. Петрарка чак говори и против младости, хвалећи старост; на једном месту каже да га је младост тиранисала, али да га је једино старост ослободила. Овде има пуно опште истине. Младост је толико пуно неизвесности пред животом неспокојства, узрујаности, заслепљености, и погрешака, да би многи људи лако прежалили младе године када њихова старост не би била скопчана с другим бедама. - Болест старости је страх од сиротиње; али безбрижност према сиротињи, то је опет болест младости.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Icon_minitime23/8/2013, 7:06 am

О МЛАДОСТИ И СТАРОСТИ
(глава IV)

Много пута меримо младост и старост према себи лично; нарочито према томе колико смо наших познаника надживели. Али смрт није никаква мера. Умире се не само од старости, него и од болести. Смрт од старости је једина нормална, али се од старости ретко умире; а смрт од болести, која је чешћа и најчешћа, увек је смрт пре времена. У првој падамо у смрт због исцрпљене моћи, а у другој падамо и кад смо у највећој снази. - Али се догађа и да тело изнемогне док је дух и даље у највишој снази; као што се догађа и обратно: да дух посрне и кад је тело још гигантски снажно. Ми смо ето зато преживели наше пријатеље у животу, као што смо их могли преживети у бродолому или у земљотресу, значи независно од наше младости и наше старости. Као срећа, и смрт је слепа. Обе је, и срећу и смрт, човек сликао на начин да покаже како су ове две највише истине судбине неразумљиве: Срећу је сликао везаних очију, а Смрт без очију. Чак ни човекова воља за акцију није никаква мера за младост. Било је много људи који су завршили своју способност за акцију баш у годинама кад је други отпочињу. Морална снага човекова не зависи од физичке снаге, и то је највећа наша срећа. Многи људи, тек излазећи из младости, осећали су потребу за највећом афирмацијом своје личности: у четрдесетој су почели своју акцију и Платон, и свети Августин, и Мухамед. Атински генерал Фокион није престајао да се бије на челу војске чак и у својој осамдесетој. - А воља и акција, то је једини живот. Свакако, воља за акцију је толико исто живот колико и сполна снага, то је једино мерило простих људи. Не ни само простих људи, јер овде као и у свему чове ковом, жена стојећи у средишту свих срећа и несрећа, постала је и главним мерилом човековог века на земљи. Не знам ни за једног филозофа који је о својој старости писао с више мелан^олије негр римски стоик Сенека. Он је на свом сеоском имању први пут сазнао даје остарио, говорећи како га на селу све опомиње на његсву старост. Једног дана, чувар његове сеоске куће уверава Сенеку да су трошкови око поправке летњиковца били потребни, јер је кућа веома оронула. А Сенека се наједном горко сети да је ту кућу он свм зидао; значи да и зидови његових година већ падају... Платани на том имању изгледаху Сенеки нешто занемарени; и њихово лишће опада али се више не обнавља. Чувар га тад уверава како је пазио да платане што боље очува, али узалуд, јер су престарели. А Сенека се сети да је те платане он сам некад посадио... Најзад, Сенека спазиједног старца, потпуну рушевину, како седи пред овом истом његовом кућом. - „Ко је довео из мртвих овог овамо?" пита се Сенека. - „Зар ме не познајете?" рече старац. „Ја сам Фелиције, којем сте ви некад доносили играчке, и ја сам син вашег негдашњег чувара Филосита; а био сам ваше љубимче..." - Али срећом, Сенека је стоик, који ударце прима мирно и поносно, и који затим иде даље. Стога тај мудрац овде додаје како је старост доба и многих задовољстава, као што је то уосталом тврдио и Цицерон. Не мора се, вели, старац бојати смрти већма него младић. говори о неком Пакувију, развратнику, и пијандури који даваше да га свако ве^е мећу у мртвачки сандук, и да му уз музику кличу исте речи: „Он је живео! Он је живео!" - Сенека препоручује и озбиљним људима да ово исто чине. Треба, каже Сенека, мислити свако јутро како је ово последњи дан живота, а себи вечером поновити речи: „Ја сам умро! Ја сам умро!" - Кад се и сутрадан човек пробуди поново жив, треба да весело кликне: „Задобих још један дан!" Само тако ће, мислио је овај мудрац, човек осетити шта је одиста и задобио сваким новим даном. - Чини ми се да су ипак Римљани гледали на смрт с много више страха неголи стари Грци, нарочито судећи по ламентацијама које су биле исписане на гробним споменицима. Штавише, у Риму се никад ни за кога није рекло: „Умро је," него: „Живео је." да не би спомињали страхоту смрти. Путовање, то је данас велика утеха огромног броја сгараца. Данас путује свако ко има здравља и новца, а путују стари као и млади. Сретао сам по Египту и по Сирији на дромедарима војске стараца и баба из свих крајева света; а наћи ћете их такве исте по свим океанима, и по највишим бреговима наше планете. За овакав случај се одиста никад пре није знало. Људи су човека некад сматрали старцем и пре времена. Чак и за време Луја XIV, сви Молијерови љубавници имали су увек или двадесетину година, или још мање, а њихови родитељи су сматрани старима, иако су били стално за родитеље узимани људи од четрдесет година. Истина, ш у античко време, ни у хришћанско доба, нису старци никад дао данас толико пазили да спољашње лепо изгледају, и да имају младићко држање, да спортом одрже стас, и да негом сачувају зубе и косу. Виктор Иго је умро кад је имао преко осамдесет година, а умро је са свим зубима и целом косом. Антички старци одиста нису могли бити лепи, јер су били најчешће ћелави и редовно крезуbи; нити су могли имати херојски став према млађима, кајош ватрено оружје није било постојало, а кад се старачком мишицом није могао старац борити равноправно и са младићем. Зато је старац био онда у свему бедник. - Римљани су се зато већ у извесно доба живота сасвим повлачили из града, и ишли да живе на селу: Сципион у Латерну, Цицерон у Тускулум, Хорације и Мецена у Тибур, Диоклецијан у Салон, Плиније Млађи на језеро Комо. Само старост је могла натерати и шпанског императора Карлоса V да се повуче и сврши као пустињак у манастиру Светог Јуста, пошто је пре тога за његову младалачку мегаломанију проливана крв пуних педесет година. Мислим свакако да нема два несрећнија примера стараца него што су два највећа владара латинске крви: Август и Луј XIV. Заисга, ко се буде сећао њихове старости, неће се никад плашити смрти ако дође и пре времена. Пун је веселости према животу духовити епитаф Симонида, античког грчког песника, неком бонвивану: „Он је добро јео, добро пио, и пуно се наговорио рђавог о људима: овде почива Тимокреон из Родоса." Али су ипак његови земљаци редовно сликали старост само црним бојама, и то већма грчки филозофи него и грчки песници. Од латинских писаца нико с више ужаса не описује старост него Јувенал у својој десетој сатири. Старац је за њега наказа, јер има ружну кожу, висеће образе, дубоке бразде. Сви су младићи међу собом различити, такмичећи се у лепоти лица, снази и гипкости стаса: а само су старци у својој беди сви једнаки. Дрхти им глас и удови, немају косе, увек су морског носа као деца, и не могу без зуба да мирно једу свој хлеб. Не знају више одавна за љубав, и цела ноћ женског миловања не би старца оживела. Али ни то није све. У театру не чује гласове; једва ако чује и трубе. Мора човек да заурла да би га старац чуо. Један је изгубио вид и завиди чак и ћопавом. Све их боли, и на све се туже. Други људи им мећу храну у уста, која држе отворена, као тић ластавице. И што још је горе од свега, каже даље Јувенал, то је што изгубе и памет. Старац се стога не сећа више ни имена својих робова, ни човека с ким је синоћ вечерао, ни деце коју је сам родио и одгојио. И кад старац најзад направи свој тестамент не оставља ништа својој деци, него све самој Фиали, блудници, која је годинама живела у проститутској кући, и која је старог залудела својим отровним дахом. - Најзад, Јувенал додаје да чак ни старац који успе да сачува своју снагу, није срећнији од других стараца: јер колико се тај бедник напати сахрањујуђи жену, и децу, и пријатеље, и познанике. Цела старост прође у црнини и у сталном оплакивању других. Чак и Хомеров Нестор, краљ из Пила, који је живео колико и врана, најзад кука питајући богове какво им је зло учинио да му дадну тако дуг век. А ни тројанском краљу Пријаму није служио његов дуги век него да најзад види своју Троју у рушевинама. Његова жена краљица, преживевши и њега, онако свирепа, почела је да лаје као кучка. - Тако говори Јувенал. Али додајемо овде - за нашу утеху - да су од времена Сенеке и Јувенала, промениле у нашим очима свој изглед и смрт и старост.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Icon_minitime23/8/2013, 7:08 am

О МЛАДОСТИ И СТАРОСТИ
(глава IV, наставак)

Данас се људи мање плаше смрти него икад пре у историји. У витешком средњем веку су ратници облачили и себе и коња у тешки челик, а данас се људи боре отворених груди пред највећим машинама смрти, и пред отровним гасовима, и лете хиљаде метара високо у ваздуху, и спуштају се у велике морске дубине. Чак се излажу смрти самовољно, у интересу науке, и чак у спорту, и по леденим поларним пределима, и по огњеним земљама екватора. Никад смрт није изгледала сићушнији проблем него данас када је живот постао тако крупан задатак. - Исто се овако од времена Сенеке и Јувенала изменило и питање старости. Могло би се рећи да човек остари само ако то сам хоће. Има данас људи који по великим градовима проживе цео дуги човечји век, и не осећајући да су стари. С огромним напретком цивилизације, смрт је изгубила господарство које је некад имала над људским духом. Одиста, треба себи створити не само средства за живот него и идеју о животу. Хришћанство нас учи како шему у величини умрети, али нас само античка уметност учи како ћемо живети у лепоти и спокојству; нарочити грчка уметност, пошто је цела била упућена да у човеку развије осећање спокојства на земљи. - Пример песника Гетеа је био нарочито занимљив. Гете није могао да види у Италији прерафаелитске слике, ни византијске мозаике, ни готске орнаменте, а, међутим, био је сав залуђен античким узвишеним и смиреним делима у мрамору, или грчким утицајем у делима ренесансе. Он је затим и целог живота бежао од свега суморног и јеЈзивог које је хришћанство унело у цивилизацију, а нарочито се није одвајао од Хомера. Мирноћа и лепота Гетеове страсти није долазила од његових господских министарских средстава за живот, него од његових идеја о животу. Он је радо истицао у животу и питање дужности, као услов човековог опстанка, и веровао да живот тражи од човека своја права. Али је био узвишен изнад свих насиља друштва, стављајући себе увек изнад њега, не загорчавајући себи дане ситницама, и гледајући стално у највишу тачку; а само је тим Гете и сачувао вечну младост и олимпијски мир. Чак је у шездесетој години био искрено заљубљен у младу Мину, верујући даје то можда први пут што воли; а после седамдесете је просио руку мале Улрике, верујући да ће бити срећан муж. Иако је био писац песме о Фаусту, која је горка прича о усамљености генија, и писца неколико других врло тужних књига, Гете је ипак своју љубав за живот увек стављао изнад свог осведочења о животу. Проширио је свој живот и своје духовне страсти до крајње мере могућности. Гете је био срећан јер је био храбар; и живео је колико и Платон, јер је веровао што и Платон. Две су ствари одржале Гетеа вечно младим: антички идеал и љубав за жене, два најчистија извора човекове радости. Међутим, можда идеја о старости долази увек већма од темперамента него од уверења. Гете је иначе био човек хладан, организован, педантан, саможив, али и без претеране сујете. Био је дворски човек, али у једном малом двору, и друштвен човек у једном малом друштву. Такав није био елучај Леонарда да Винчија, највећег човека модерног доба, и који је Гетеу у многом погледу могао бити најближи. Леонардо је био претерано славољубив, волео забаве, лудовао за свечаностима, а грамзио за раскоши. И он је био дворанин код кнеза Лодовика Мора, велики љубавник, сјајан козер, духовити иронист, рођен чаробник. Као млад, заносио је својом физичком лепотом, отменошћу држања, племенитошћу срца, свеобимном ученошћу. Нико му није био раван. На обали морској у Пјомбину слуша море, проучавајући по којим се физичким законима валови разбијају о обалу, као што је према свом сопственом законику удешавао акустику по ломбардским црквама. На Лодовиковом двору свира у неку сребрну лиру коју је сам измислио, а по северној Италији копа канале према својим новим системима; подиже тврђаве према својим плановима, а по тврђавама излива топове како их је сам замислио. Истовремено кад по црквама слика најлепше Христа који су дотле сликани, проналази машину за летење. Зато је старост оваквом човеку изгледала највећа анатема богова. Када је из Милана отишао да окуша нову срећу у Риму, онамо је затекао Рафаела којем је било тридесет година, и Микеланђела којем је било четрдесет, док је Леонарду било шездесет. Рафаело је био божански леп, богат и љубак, и говорило се да је у њему уједињен Платон и Христос; а Микеланђело је био ружан и непријатељ Леонарда, јер гаје ематрао непатриотом, улизицом богаташв, грамзивим за туђ новац. Зато је Леонардо, како Васари прича, пред смрт пао у верску екстазу, причестио се и изјављивао горка покајања за своје научне мисли; а тестаментом је наредио три велике мисе и деведесет малих црквених служби, с пуно попова и огромним бројем калуђера. Све се ово догађало Леонарду у годинама живота у којим је олимпијски Гете осећао себе најсвежијим, и почињао скоро нову књижевну акцију, и заљубљивао се у жене. Леонардо је умео све, али није знао како треба остарети. За сујетне људе старост је најсвирепије искушење.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Icon_minitime23/8/2013, 7:10 am

О МЛАДОСТИ И СТАРОСТИ
(глава V)

Једна од најстрашнијих несрећа стараца, то је осећање усамљености. Старац је човек који више нема пријатеља. Стари пријатељи су га делом изневерили или напустили, а делом охладнели; други су отпутовали другде, трећи су помрли, четврти прешли међу непријатеље. Мало ко има интереса да тражи пријатељство старца, чак и кад може да поднесе његову старост; а свет подноси старца само ако је духовит или богат. Ни његова деца нису очарана кад га непрестано имају поред себе; чак друштво старца утиче лоше на васпитање животне радости међу младима. Старац је самац; а ако није творац, он постаје очајником већ пре својих шездесет година. Свакако, већ од педесете године човек више мисли на смрт него на живот. Стари људи воле младост, али не воле младе људе. Младић, то је за старца онај који му је отео све што је до јуче било само његово. Чак и кад је младић његов син, он га воли више инстинктом него разумом. Старац осећа да се поред младића његова несрећа сматра поругом; овај гаје осиромашио, отео му жену, а сутра ће му отети и паре и кућу. - Затим, млад човек је скоро увек његов противник у сваком мишљењу. Млад човек истиче нове идеје, и стар човек истиче само старо искуство. Један увек гледа напред, а други натраг. Зато нове идеје долазе од младих људи, а све предрасуде долазе од стараца. Млади политичари се боре међу собом увек за нешто што ће тек постати; а стари политичари се свађају расправљајући само старе рачуне и стара злопамћења. Туга старости код жене превазилази сваку трагедију човекову. Жена суди своју младост само по својој лепоти. Само док је лепа, сматра да је и млада; а лепом се сматра само до тридесете године. Већ одатле почиње очајање и борба с правим фантомима старости. Избегава млађе жене од себе, и дружи се с ружним другарицама, с ужасом слуша речи о годинама; не верује више у своју моћ над човеком ако се само појави и мало млађа жена, ма колико иначе била у свему инфериорнија. Безумно тражи новац да надокнади губитак младости, купујући све што мисли да може да прикрије пропадањњене лепоте: распикућске наките и тоалете. Она не верује да лепота жене није у лепоти и прецизности црта, него у љупкости духа и отмености душе. Ни свежина тела, ни чар погледа, ни духовне ни моралне одлике, ни доброта и нежност, ништа од тога не престаје с младошћу. Али све узалуд, јер то жени није довољно. Жена хоће брза и бесна освајања која може учинити само врло млада жена. Јер ретко која жена хоће да освоји духом још мање душом, најмање добротом. Зато нема кобније судбине него што је судбина једне лепотице. Док је млада и лепа, свије окружују и сви је освајају, а чим поверује да је престала бити неодољива, почне да верује и да је постала одвратна и излишна. Госпођа Рекам је најлепша жена свога времена, каже да је осетила како је престала бити лепом чим се деца у Савоји нису више окретала за њом. Међутим, било је много славних лепотица и у дубоким годинама старости. Брантом их помиње много, чак и неке велике даме из свог доба које је и лично познавао. Грофицу Валантиноа видео је кад јој је било седамдесет година, и била је још савршена лепота; а био је у њу заљубљен и један велики краљ. Маркиза де Ротлен, мајка књегиње де Конде, имала је у дубокој старости најлепше очи у Француској, и заносила је младе људе. Госпођа маршала де Омон, очаравала је свет до краја свог дугог живота. Госпођа де Мареј, баба жене Дофенове, била је у стотој години права и свежа као у педесетој. Госпођа де Намур и госпођа адмирала де Бријон су у дубокој старости правиле велике љубавне фуроре. Брантом налази и међу античким женама сличних случајева. Персијски цар Артаксеркс II Мнемон је од свих жена највише волео бившу љубавницу свога брата Кира Млађега, која се звала Аспасија, и била стара али лепа. И Дарије, син овог Артаксеркса, исто тако био је заљубљен у исту ову бабу лепотицу, и тражио од оца да му уз половину царства дадне и ову Аспасију. Сви антички писци су помињали даје и лепа Јелена, у време кад су Ахајци разорили Троју због ње, била већ оседела жена; а ово није чудо кад се зна да је опсада Троје трајала пуних десет година. Па ипак треба љубав у старости сматрати за перверзију. Млад муж још има права да верује како ће сачувати своју жену и кад је млађа од њега, али је старац сигуран да младу жену неће сачувати. Истина, било је и мужева често срећних и са женама старијим од себе. Мухамеду је било двадесет и пет година кад се оженио удовицом Хатиџом, која је била од њега старија за пуних петнаест година; а Луј XIV је узео за жену госпођу де Ментенон кад је њему било четрдесет и пет, а њој четрдесет и осам. Истина, арапски пророк Мухамед, кад се по други пут оженио, узео је Ајшу, девојку од четрнаест година. Осећање старости је за жену, обратно од човека, једно осећање горке срамоте и дубоке беде. „Знате ли да мрзим живот, и да сам очајна што сам толико живела, а да ме не теши ни то што сам се уопште родила" пише свом пријатељу Хорасу Валпулу госпођа де Дефан, у старим годинама кад је најзад била издала њена позната отпорност према старости. Док је жена млада, она се боји само лепше од себе и богатије од себе; али доцније се боји и почиње да мрзи сваку жену од себе млађу. Због овог се догоди и да жена у извесним годинама престаје више да тражи пријатељице, а то је најзад доведе до очајања. Жена не сме остарети, ни због мужа, ни због друштва. Човек остари, али не поружња; а жена поружња и пре него што остари. Једино што може спасити жену у старости, то је племенитост и култура, које значе вечну младост. Једно је извесно: старци су порочнији него што су били као млади људи; а то значи, између осталог, да је физичка слабост још и извор порока. Младост уме да се ограничи, јер је инстинкт мера самом себи; а код стараца је љубав једна перверзија која не зна за меру јер живи у опсесијама. Римски императори били су најразвратнији у старијим годинама. -Прождрљивост је нарочито болест сгарости. Две ствари о којима се под старост највише говори, то је новац и кухиња. Сви су старци зато по правилу тврдице на новцу и незасити у јелу. И једно и друго им загорчи последње дане: пре времена их умањи и у очима других, и најзад их однесе на онај свет и пре него што би нестали иначе. - Нарочито је сујета један порок старости. Код младих је амбиција један нормалан израз самоуверења, а код стараца је сујета једна слабост према себи и нетрпељивост према другом. Човек остари само кад остаре све његове страсти. А ово је врло ретко код културних људи. Емерсон је добро запазио да има извесних мисли које нас увек затекну још младе, а неке нас чак и одржавају младим; једна је од таквих мисли љубав према општој и вечној лепоти. Свакако, млади не умеју да мере добре стране старости, јер нису кроз њу прошли; и они су често одвећ оштри према старима, јер је младост истовремено једно лудило, чак и једно беснило. У младости је све ненормално, распусно и неуравнотежено; све у служби спола, који је бруталан и нечовечан; све у амбицијама, које су претеране и зато нездраве; све у намерама у којима се не разазнаје никаква памет искуства, јер те памети млади људи и немају. Често немају ни осећање благородства које за добру половину долази само из школе живота. - Ако су неки примитивни народи старце каменовали, то је знак да је младост одувек била незахвална за живот и хлеб које су им дали други. Доцније су били неблагодарни и за идеје које су попримали од својих претходника, као готове путеве у планини, и готове мостове на води, а од којих ће идеја, и они сами, са мало изузетака, живети и до краја живота. нетрпељивост младости према старости је први знак моралног безумља код једне генерације. Јер највише су дела направили људи кад већ нису били млади; млади генији су били увек изванредно ретки, да би их на прсте избројали. Чак су ретки уопште и људи који су истински млади. Ако младић од двадесет година има морбидну филозофију живота, и непотпун инстинкт за акцију, онда је он готов старкеља. А ако младић почне да обара пре него што је ишта сам створио, и почиње да мрзи пре него је ишта дубоко заволео, онда је он ближи неваљалом старцу него здравом младићу. Главна одлика младости, то је самопрегорење. Истински млад човек хоће увек да умре за оно што воли, и нема времена да мрзи. Има људи који нису, уосталом, умели да буду ни млади ни стари. Среће и врлине су одиста подељене према деценијама живота. Ако младић има особине старца (сујете, мржње, огорчења, ћуд), онда то није млад човек, него стар намћор. Нарочито није млад човек онај који не воли славу, макар какве врсте. Први знак младости, то је хтети бити чувен и славан: љубљен од жена и обожаван од људи. Хероју Ахилу је било остављено да бира или дуг живот без славе, или кратак живот са славом, и он је изабрао ово друго. Најгорча је старост у којој је идеја о смрти непрестано у глави човековој. Међутим, има пуно људи који су својом мудрошћу успели да никад не мисле о смрти због чега смрт није за њих ни била страшна, а чак није ни постојала; али најве-ћи број људи у старости мисле на смрт са већим размишљањем него што су у младости мислили на женидбу. Гистав Флобер је говорио како сваки дан мора да напише неколико страница да не би умро у страху од смрти и старости; али је Жорж Клемансо у седамдесетим годинама не само тек постао славним писцем, него ишао у Индију и онамо ловио тигрове. - Одиста, старост није невесела, а може бити и радосна, ако је не помућује болест или не трује овакво стално опомињање на смрт. Ово последње постаје болешћу старца, збо чега не могу ни да разумеју колико оно што се изгуби животом, надоканђује смрћу. Религије, које су најдубље му дрости, често су говориле усхићено о животу, али никад нису говориле о смрти с ужасом или с понижавањем.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Icon_minitime23/8/2013, 7:11 am

О МЛАДОСТИ И СТАРОСТИ
(глава VI)

Људи нас увек плаше нашим годинама, и кад смо млади и кад смо стари: кад смо млади, да смо недозрели за велика дела, а кад смо стари, да смо постали неспособни за велике намере. Зато није случајно што се у добром друштву не сме говорити о годинама живота. И најмлађи желе да су млађи него што су; и најстарији избегавају да броје своје године јер је то најжалосније од свега човековог рачунања. Утврђивање нечијих година више је пакост него каква потреба за сазнањем. Кад питају неког колико му је година, то је исто толико безумно као да га питају колико је њему килограма; јер ни године ни килограми не значе ништа за човекову духовну и моралну снагу, а она се једина може узимати у обзир. За лепоту и господственост једне жене године исто тако мало значе. Жена нема ни онолико година колико осећа да их има, него онолико колико други осећају њене године. Још тачније речено: жена има само онолико година колико то изгледа човеку који је воли. Данте је почео своју „Божанствену комедију" у тридесет и петој години, а завршио у педесет и шестој, после чега је и умро. Његови непријатељи су били издали за њим потерницу, а република је била донела закон да се Данте убије и спали где буде ухваћен. Да Данте није тако живео век који му је био потребан, не би имао ни оних двадесет година живота колико је употребио да сврши своју велику хришћанску поему, без које би космос био умањен. Године, дакле, треба да броје само ситни људи. Велики људи немају времена да броје године које су прошле, него године које им још остају да остваре своје крупне намере. Према томе не вреди број година друкчије него само у односу са човековим стварањем. Најлепша је година педесета. За нормални дух и тело, ovo доба човеково превазилази ведрином и снагом чак и младалачке године које, за несрећу, имају четири главна порока: узрујаност од неразумних жеља, напон лудих прохтева, слепило страсти, нетрпељивост и непомирљивост. У педесетој години човек се припрема за старост која почиње од шездесете, одакле затим многи иду брзо низбрдо, или наскоро сасвим нестану. А старац, то је само човек од седамдесете. После седамдесете често није више ни старац, ни човек, него биљка или минерал. Само изузетни, и од природе привилеговани људи, могу без велике беде подносити године које су с ону страну седамдесете. Неколико великих грчких мудраца прелазили су седамдесету, и долазили чак и до стотините, али се не помиње у каквом стању. Међутим, цензор Кантон се истакао највише у старости, а Цицерон каже да у Риму нико у то време није био нит силнији нит паметнији од старог Катона. Свакако, једно је старост, а друго је сеншгаост. Старост је дубоко доба живота, а сенилност данас значи физичка оронулост и духовно рушење. О оваквим је старцима говорио Јувенал. Али има, нарочито данас, и такозвана зелена старост, када човек живи и ствара младићки до краја живота, и умре непрестано активан на важном послу научном или држав ном. Паметни Французи кажу: age oui; vieux, non - А има и преране сенилности кад је човек пре четрдесете слаб као крпа, и сув као прут. Грци су под именом старца увек сматрали оронулог човека, а не човека који се непрестано бори и који непрестано ствара. Тако један грчки филозоф оплакује праву старост овим језивим речима: да је живот као наш газда куће, којем кад најзад не можемо више да плаћамо кирију коју тражи, он нам укине воду, па ватру, и затим извали врата и прозоре док најзад и нас не избаци на улицу. Старци су обично врло храбри људи. То је за добру половину стога што старци најбоље познају праву вредност стварима за које се људи жртвују, али и зато што су у последњим годинама сви људи равнодушни према смрти. Чини ми се најсликовитији пример оваквог старца-хероја, млетачки дужд Енрико Дандоло, који је заузео половину некадашњег источног римског царства за Венецију. Био је слепац, а имао осамдесет година кад су га изабрали за дужда, а деведесет и осам кад је као командант венецијанске флоте заузео Цариград. У часу кад је војска требало да изађе на обалу, и чим је мост био бачен, стари и слепи дужд је први с мачем у руци јурнуо напред. Има много сличних примера и у римском добу. У српској историји, која је цела само један животопис великих хероја, опевају се старци хајдуци, као Старина Новак и Мијат харамбаша, и као што се и у косовској епопеји опева велики јунак старац Југ Богдан, величанствена иако, на жалост, недовољно изграђена личност. Има једно жалосно доба у нашем животу кад човек већ осети да познаје више мртвих него живих. И још горе: кад више мисли на мртве него на живе. И што је најгоре: има и такво доба кад се човек не може да одбрани од успомена на такве покојнике, и кад га они подсећају сваком приликом којом прође, за сваким столом где седне, у сваком послу који ради, у свим намерама које имадне. Они га прогоне по кући, на врх планине, насред мора. Човек је истински престао да живи свој живот тек кад наиђе оваква периода борбе са прошлошћу која све надвиси и надгласи, и где садашњица изгледа нешто уско и беспредметно.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Icon_minitime23/8/2013, 7:12 am

О МЛАДОСТИ И СТАРОСТИ
(глава VII)

Песници су нарочито били очајници у старости. То је зато што су песници вечито заљубљени, и што њихова љубав не престаје ни у старости. Жене су у животу песниковом стављене у средиште свих срећа и несрећа; или, боље рећи, љубав стоји-у песниковој судбини као извор свих величина и свих катастрофа. А са старошћу пропада и љубав; нити више волимо, нити нас више воле. Међутим, само потреба за љубављу остаје исто онако моћна као и увек пре; чак су можда љубав и новац две магије које никог не напусте до краја живота. - Песник увек већма жели да га жене воле, него да га људи обожавају. Ако је који песник био одвећ лаком на славу међу људима, то одиста није био велики песншс, ни уопште прави песник. А који човек није лудовао за женама, није извесно ни мудровао међу људима. Ламартин, иначе толико увек умерен у љубави, осећао се бедан кад није више дејствовао на жене, чак ни својим духом који му је, међутим, био остао млад до краја живота, Стога се јадао што није имао срећу да умре на време. А на време, то је овде значило умрети кад се мре у загрљају заљубљене жене. Други велики писац, Стендал, који ни у младости није био вољен због свог великог трбуха и својих кратких ногу, имао је прави ужас од старости. Једног дана, гледајући у Риму залазак сунца са степеница Св. Петра-ин-Монторио, наједном се сетио да је ушао у педесету годину, и тад је осетио бол као да га је погодила нека велика несрећа. Песници су у старости жалили љубав већма него и краљеви; јер жене бар нису никад и ничим показивале старим краљевима да су као старци мање љубљени него њихови најмлађи дворани. Уосталом, код извесних краљева су биле њихове љубави већма личне сујете него истинска обожавања за жене. Они су увек највећма обожавали сами себе, а извесно најмање женине љубави или женске супериорности. Највећи љубавник међу краљевима је био Луј XIV, а свако зна како су бедно завршиле све његове љубавнице. Он је плакао у младости из љубави за сулуду Марију Манчини, али није плакао у старости из љубави за побожну госпођу де Ментнон. Овај краљ је и сам у својим мемоарима говорио да, као жели избећи неприлике што долазе од љубави, треба да нарочито пази на две ствари: прво да жртвује љубави само онолико времена колико му остане од његових озбиљних послова, а друго, да дајући жени своје срце, никад јој не дадне и своју памет. Извесно, овај краљ, велики љубитељ песникв, није овде мислио на песнике него на краљеве. Песник ствара само у љубави, и само кад изгуби памет нађе велике путеве страсти и сна, из којих у њега све потиче. Највећи несрећници у старости, то су некадашњи Дон Жуани. Има људи који од жене направе централни проблем живота, а то онда постане страшћу која се изметне у занимање и задатак. Трчати за женама узима време, измори мисао, изломи ноге; а писати писма и одговарати, очекивати састанке и тамо одлазити, то је цела једна крупна и замршена администрација, која често превазиђе снагу*извесних људи. Има несрећникв који су такав посао схватили озбиљније и брижљивије него што своју дужност схвати чиновник, свештенж и војник. Имају разне периоде ове љубавне маније, према разним добима живота: до двадесете године, идеализам за жене; од двадесете до тридесете, само страст; од тридесете до четрдесете, духовна и физичка навика; од четрдесете до педесете, сујета и самољубље; а од педесет до шездесете, манија и опсесија. Ако се Дон Жуан није пожурио да збрине старост, оставивши жену пре него што она напусти њега, онда је његова трагедија кобнија од свих других.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Icon_minitime23/8/2013, 7:13 am

О МЛАДОСТИ И СТАРОСТИ
(глава VIII)

Цицерон, који је био једини од античких мудраца, који је оставио своје мисли о старости, написао је своје мало дело да теши себе и свог друга Атика, јер су обојица били почели да старе. За старост каже да је тежа него брег Етна. Али додаје да су сва доба живота тако исто тегобна ако човек не зна да их искористи у части и срећи; јер човек не може наћи зло у том што се потчињава законима природе ако тражи срећу у врлшама. Ко је мудрац мора да иде за тим законима, иначе човек улази у борбу с природом, као што то раде гиганти. - Људи осеђају у старости да их напуштају уживања и пријатељи; али то се догађа и у младости ако су људи лоше ћуди и по души незадовољни животом. Само онај који живи за врлине, задобија кроз сва доба и уживања и пријатеље. За старост кажу и да носи болести и да нас она примиче смрти. Нарочито, она нас одалечује од посла. Али каквог посла? пита Цицерон. Свакако не од умног рада. На броду телесне радове раде млади и снажни, али на крми седи и старац, јер је увек снажан умом. А ово је важније: јер мудрост управља а тело само служи. Катон је одустао од ратовања које је била његова каријера, али је затим до краја живота заповедао сенату како да ради. Није служио више земљи мачем и кољем него саветима, опрезношћу и беседама. Да старост нема ова добра, не би постојао ни сенат; а у Спарти су ову прву државну службу поверавали старцима, који су били понос државе. — Цицерон наставља говорећи да није тачно ни то што кажу да се у старости губи памћење. Напротив, грчки филозофи су радили до последњег дана, а сабински старци су увек на послу при пољским пословима: орању, сејању, жетви, јер се без њих ништа не уради. Солон се хвали и стиховима својом старошћу, учећи сваки дан као да ће вечно живети. Многе су ствари у старости уцвелиле човека који је дуго живео. Али нас и у младости исто тако уцвели оно што је тужно. Не треба, каже даље Цицерон, одвећ ценити шагу младића, ни више него снагу бика, него уживати у оном што имамо. Непромишљеност младих људи уништавала је понекад и државе, а старци су их затим поново васкрсавали. Цецилије каже да старци који дуго живе, постану терет за други свет. Али Цицерон мисли, напротив, да свако тражи поуку од старих људи, а то значи да је старост увек активна и увек корисна. Сви племенити и умни старци су били окружени младим људима. Људска слабост, каже даље Цицерон, долази од људских порока, а не од људских година. Хомер пева Нестора с чијих је старачких уста још текао мед речитости и мудрости. Да је под Тројом било и десетак мудрих Нестора брже би била побеђена. Персијски цар Кир је у старости још себе сматрао младићем, а Катон је за себе говорио да ни у сенату ни на трибуни није осећао старост иако је имао осамдесет и четири године. Атлет Милон је у стадију трчао носећи вола на плећима, али нико не може поредити његову снагу са снагом Питагоре. Старци не треба да жале младост већма него што младићи жале детињство. Детињство је доба ватре, слабости, младост доба бујности, али старост је доба озбиљности. Велики прекор који чине старости, то је што се она мора одрећи сладострасти. Али треба, напротив, благословити старост која нас најзад спасе те тегобе младалачке што нас баца у све претераности. Издајства, револуције, подлости, браколомство, злочини, долазе од наше жеље за уживањима. Цицерон овде наводи мисли Архитаса из Тарента који одриче тако разузданим духовима да могу уопште бити способни за озбиљно размишљање. Старост ужива у стварима духа, а те су ствари највишег рода међу свима стварима. Старац у селу ужива у клијању и плођењу свог семена, и та старост земљорадника је најблажа од евих старости. - Наравно, каже даље Цицерон, да се не можемо поносити старошћу него само делима свог дугог живота. Ипак су Спартанци поштовали старце због старости. У Атини је један старац ушао у театар, а како се нико није дизао да му уступи своје место, то су учинили амбасадори из Спарте који су се ту нашли тог дана, и којим је публика атинска за ту пажњу живо пљескала. И међу римским аугурима се на скупштини даје прва реч најстаријем, што вреди више, вели Цицерон, него све сласти младалачке. - Ни пороци стараца не долазе од њиховог темперамента. Старци верују да су напуштени, презрени, изиграни, и због тог су увређени; али такав није случај умних стараца. Живот старца је краћи него живот младића; али зато млади људи више болују и теже се излече него старци. Уосталом, човечји живот је уопште тако кратак, да га не вреди премеравати, каже Цицерон. Млад умире с болом и ужасом, а старост се гаси неосетно, што значи једно добро. Нарочито не треба жалити оног који умре да би затим ушао у бесмртност. Овако је писао Цицерон да би себе тешио. Нарочито се храбрио бесмртношћу душе, у коју су веровали и Сократ и Ксенофонт. Он завршује са жељом за све људе да дочекају старост како би и сами увидели колико су његове тврдње основане. Треба овде додати да сам Цицерон није доживео праву старост, јер је удаљен тек што је био прешао шездесету. А здрав човек, и нарочито мудрац, у шездесетој години није старац него једва на прагу старости. Само болесни људи и људи мале памети у шездесетој не само да остаре него и облесаве. Плашљивци чак и не остаре него помру пре времена од страха. Хероји ако не погину, обично доживе дубоку старост. Старост је дакле, једва привилегија храбрих и мудрих, а то иде на њену велику част и понос. Несумњиво, старост је човекова несрећа; али је то и једина од свих несрећа коју сваки човек сам себи жели, и за коју моли Бога, и због које и ради. Нема никог ко не би желео да остари, и чак да доживи врло дубоку старост. Нема ни старца који икад искрено зажели да умре. Нико није извршио самоубиство само зато што је остарио. Има и стараца који најзад постану и задовољни својом судбином, и који, с извесним поносом за себе, жале своје другове из детињства што су попадали путем живота, не дочекавши њихове године. Има и људи који су остварили своје планове тек у својој старости, и зато се осећају блаженим што су успели да доживе било славу каквог свог јавног рада, било неку срећу своје породице. Старост, дакле, није несрећа. Несрећна је старост једино кад човек и самог себе преживи; а то је кад више не ствара, нити више учествује у животу.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Icon_minitime23/8/2013, 7:14 am

О МЛАДОСТИ И СТАРОСТИ
(глава IX)

Спартанци су заслужнијим људима у њиховој старости давали почаст доживотних сенатора, да суде младим људима о њиховој храбрости; а Ксенофонт овде каже даје Ликург на тај начин направио од старости нешто часније него што је и младићка храброст. Уосталом, у свим културним народима се одаје почаст људима седих власи. Платон у својој књизи „O држави" тражи нарочито поштовање за старце. У српском народу млади људи поздрављају старце скидајући капу, а жене их поздрављају устајући с места; најзад, у нашој сељачкој задрузи је најстарији домаћин био господар и судија. - Неоспорно, има пуно стараца који су без икаквих заслуга, или који су чак били и штетни за друштво; али просечно, сваки старац је заслужан за породицу, а према томе и за друштво. За време француске револуције одредио је био СенЖист, учени^ Платона, да се старцима дадне „ешарпа старости", нека врста легије части за заслуге према потомству. -Одиста, старац је фактор развитка, прстен у ланцу напретка, стуб цркве и државе. Зато је непоштовање стараца била особина само варварских народа и дивљачких племена; а све што се иде даље у цивилизацију, старци постају уваженијим, местимице и светитељском фигуром. Његово је искуство равно учености; његов дух и неукаљан живот је раван херојству; а његова верност принцшшма заједнице и отаџбине равна је величини и заслугама историјске личности. Потомци живе не само од легенди својих предака, него и од оног што су ти преци открили по рудницима, подигли у зградама, саградили у путевима, оставили у готовом новцу, завештали у науци и уметности. Старац је предак, али и добротвор; а нације живе најпре од славе и заслуга предака који су остарели стварајући за оне који долазе, па тек онда од заслуга оних који су дошли после њих. Зевс је сликан као отац богова и људи, и Хронос као отац света; а хришћански Бог је сликан као старац, јер је истовремено и творац људи и творац космоса, значи Хронос и Зевс уједно. Блага и дубока хришћанска религија је у лицу самог божанства обожавала старце. Мудрац не може пасти у очајање због старости, јер је мудрац млад докле год мудрује, значи докле год мисли. А мудрац мисли до краја свог века, јер никад не може исцрпсти своје предмете размишљања. Чак што је неко дуже мислио, све је већма откривао такве предмете. Мудрац је у сталној вези са енергијом живота и са људима; и није ни у старости напуштен, него је, напротив, тражен и вољен зато што је мудрац. Човек само у старости дође до извесних идеја и осведочења, на које никад у заслепљености младалачке страсти не би могао доћи. Зато је старост и један фактор духовног усавршавања човековог. Најзад, у хаосу личних сујета, и у сукобу људских интереса, старац је елеменат мира и помирења. Стога је старост и један велики елеменат поретка и хармоније.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Nepopravljivi Sanjar

Nepopravljivi Sanjar

Muški
Broj poruka : 2429
Godina : 43
Location : Rusija
Datum upisa : 22.10.2011

Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Icon_minitime23/8/2013, 7:15 am

O PESNIKU
(glava I)

Nauka sve vidi u evoluciji, a pesnik u večnosti: znači u vremenu koje se ne da opredeliti ničim, pa ni etapama. Nauka vidi stvaranje i razvijanja, a pesnik razgrađivanje i rušenje. Nauka vidi trijumf života u novom listu koji izbija sa stare grane, a pesnik vidi uvelu granu u novom listu. Za nauku je sve radost u obnavljanju, a za pesnika je sve u drami raspadanja. Nauka sve vidi u zatočenju hladnih prirodnih zakona, a pesnik sve humanizira: iznad svega stavlja senzibilitet ljudski. On sve meri po sudbini čovekovoj koja je prolazana, i zato neizmerno tragična. Za nauku je čovek deo sveta, a za pesnika je svet deo čoveka. Praveći od sudbine svemira svoju sudbinu ljudsku, i obratno, život tim postaje samo jedno crno more tuge i čemera, izliveno na sve stvari i sva bića. Ovaj slučaj čini tragičnost pesnika koji je prvi da to oseti i opazi. Svi su veliki pesnici bili tužni: Sofokle, Šekspir, Dante i Gete: i svi veliki muzičari, kao Betoven i Šopen; i svi veliki filozofi, kao Heraklit i Platon. Lepota i tuga su bile svagda rođene sestre. čak i u staroj Grčkoj nije bila umetnost bez puno tuge. Bakhilid, jedan njen pesnik, kaže da su najočajnije pesme svagda najlepše pesme. Za pesnika sve je lepo, ali i sve tašto. Sve je najlepše što je stvoreno, ali sve je jače od čoveka.- Zato su svi pesnici tužni u svojoj filozofiji. Sva su pesnička dela melanholična, i najbolje delo je u isto vreme i najtužnije. Sve na svetu je u vezi sa čovekom, jer sve postoji samo utoliko ukoliko postoji za čoveka i njegovu sudbinu. A sudbina je tužna. - Nauka meri duhom koji je ograničen, a pesnik meri dušom kojoj se ne znaju granice, i koja je u vezi sa dušom stvari. Zato nauka samo konstatuje, a pesnik sudi; nauka o svetu misli, a pesnik o svetu oseća. Zbog toga se nikada nauka i poezija neće izmiriti, kao ni voda i vatra. Nauka i kad misli da nešto tumači, ona samo klasifikuje fenomene. Zato se naučne istine često potiru među sobom, ali velike istine, koje su kazali pesnici, ništa nije demantovalo. Bekon je smatrao zakone Galileja kao proste dosetke, ali nijedan pesnik nikad nije mogao verovati da mračni determinizam, izražen u Edipu, ne odgovara najvećem zakonu opšteg života. Zato jedini koji tumači, to je pesnik koji svem i traži krajnji smisao, i koji oseća događaje oko sebe u njinom bar jednom - možda i jedinom - odnosu: u odnosu prema čoveku. Zato je pesnik od svih drugih ljudi smatran najbližim božanstvu. Platon stavlja u usta Sokrata - u jednom dijalogu učitelja sa rapsodom Jonom,-svoju definiciju poezije: pesnik je nešto lako, krilato i sveto-tumač božanstva. Odista, imaju samo dva tvorca u svemiru: Bog i pesnik. Prvi sve počne, a drugi sve dovrši. Tajna pesnikovog stvaranja, isto je tako duboka i neobjašnjiva kao i tajna božjeg stvaranja. Ne zna se kako je postalo pesničko delo, kao što se ne zna kako je postao kosmos. Od toga kako se jedno delo začne u umu pesnika, i kako ono dođe do savršenstva izraza, to ne može ni sam pesnik sebi da objasni. Tome je često povod namanja sitnica, a celo građenje događa se u jednom mutnom duševnom stanju koje zbunjuje i samog tvorca, i kojem filozofi ne umeju da nađu pravo ime. Zato pisci raznih estetika izgledaju pesniku obični kalsifikatori gotovih slučajeva, onakvi kakvi su botaničari i zoolozi. Velika tajna u kojoj je začeto i ostvareno jedno umetničko delo, tako ostaje za sve i zauvek mračna. Da jedan čovek bude Šekspir, a da to ne bude drugi čovek iz društva tog pesnika, niti ijedan drugi čovek njegovog vremena, taj slučaj ostaje tajna možda naročite konstrukcije jednog organizma. Zato je pesnik potpuno drugačiji slučaj nego posebice drugi ljudi; a, izvesno, njegovo delo nije jedini dokaz za ovo tvrđenje. Čovek nije pesnik zato što stvara delo. On je samo viši od drugih ljudi zato što je jedini on njihova esencija; a govori kroz pesme, jer se sve veliko među ljudima izrazilo pevanjem. Veliki proroci govore jezikom velikih pesnika. Čak mnoge ptice i insekti, kada rade i stvaraju, oni pevaju.-I ona toliko puta gorka nelagodnost, koju pesnik oseća u dodiru sa drugim ljudima, čak i najboljim, i njegov napor da se prilagođava sredini koja je sva u kompromisima, dokazuje da je on večiti stranac i među najbližima. Jedino mesto na kojem se on sreta s drugim, a to je sublimna tačka ljudskog života: ideal. Na svakom drugom mestu, on je odrođen.

____________________________________________
Све тече
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Јован Дучић "Благо цара Радована"   Јован Дучић "Благо цара Радована" - Page 2 Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Јован Дучић "Благо цара Радована"
Nazad na vrh 
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Krug svesti i mudrosti- piše se u temama ispod naslovne :: Pouke mudrosti-
Skoči na: