LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Istorija koju niste učili u školi

Ići dole 
AutorPoruka
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Istorija koju niste učili u školi Empty
PočaljiNaslov: Istorija koju niste učili u školi   Istorija koju niste učili u školi Icon_minitime15/9/2013, 8:36 pm

Karađorđe je voleo da bije


O Karađorđu Petroviću, voždu Prvog srpskog ustanka, često se govori. Slave se pobede i herojstvo, ali o njegovom ličnom životu ljudi znaju veoma malo. Iza junaka koji je poveo srpski narod u borbu sa vekovnim neprijateljima krije se priča o čoveku čiji je život od rane mladosti bio težak, ispunjen siromaštvom, smrću i ličnom nesrećom. Veoma rano je bio primoran da nauči da preseče, donese tešku odluku i sprovede je, čineći pri tom šta god je potrebno.

Đorđe Petrović je rođen u veoma siromašnoj porodici. Otac mu je bio toliko siromašan da nije mogao da plaća porez, već je to umesto njega činilo selo. Kao dečak je radio u nadnici kod imućnijih Srba i Turaka. Život mladića, kakvih je porobljena Srbija bila prepuna, promenio se oko Božića 1796. godine, nekoliko dana pošto se oženio. Turčin je zanoćio u njegovoj kući i poželeo da iskoristi pravo prve bračne noći sa tek venčanom Karađorđevom nevestom. Đorđe ga je bez razmišljanja ubio. Bežeći od turske odmazde, zaputio se sa porodicom i grupom seljana prema Savi kako bi prebegli u Austrougrasku. Negde uz put, otac Petar se pobunio, uplašen od odlaska u nepoznato. Nagovarao je ljude da se vrate u selo, iako je to značilo sigurnu smrt za njegovog sina. Kada nikog nije uspeo da ubedi, sam je krenuo nazad preteći da će Turke iz potere dovesti do zbega. Majka Marica je tada rekla sinu: “Đorđe, aram ti mleko moje koje si ti podojio iz ove sise, ako onoga psa ne ubiješ. Ubite ga da ne javlja Turcima za nas. Bolje da on jedan pogine, no 30 duša da padne u robstvo”.

Đorđe je nanišanio, opalio iz puške i pogodio oca u leđa. Jedan od momaka ga je potom dotukao. Otac nije bio jedini član bliske porodice koga je Karađorđe ubio. Godine 1806. seljaci iz Topole požalili su se voždu da je njegov brat Marinko silovao nekoliko devojaka. Karađorđa je uhvatio nekontrolisan napad besa. Nije mogao da podnese da njegov rođeni brat ne poštuje zakone koje je teškom mukom nametao u zaostaloj Srbiji. Otišao je kući, pretukao brata i obesio ga iznad kućnog praga. Potom je sestrama danima branio da Marinka skinu i dostojno sahrane.


Istorija koju niste učili u školi 954195.jpg?9d7bd4" border="0" alt=""/>
Na Oplencu, nedaleko od Topole gde se nalazilo Karađorđevo imanje, danas se nalazi crkva Svetog Đorđa i mauzolej Karađorđevića.

U sukobima sa protivnicima Karađorđe je bio odlučan i nemilosrdan, što je prvi osetio knez Teodosije Marićević. Teodosije se na početku ustanka pominjao kao jedan od mogućih vođa, ali je on odbio da na sebe preuzme tu ulogu, jer se plašio da će ustanak brzo propasti. Posle prvih pobeda, Teodosije se pokajao. Na skupovima je dovodio u pitanje voždove odluke očigledno želeći da preuzme njegovo mesto. Sukob je kulminirao na skupštini knezova i vojvoda. Teodosije je potegao pušku, ali je Krađorđe bio brži i poslao mu kuršum u grudi.

Istorija koju niste učili u školi Slika-28
Odluka o podizanju ustanka donesena je u Marićevića jaruzi, na imanju Teodosija Marićevića, koga je Karađorđe ubio nekoliko meseci kasnije.

Savremenici pišu da je vožd često zapadao u jarost i batinama rešavao sporove sa političkim protivnicima i vojvodama koje bi se kukavički ponele u bici. Tešku Karađorđevu ruku osetile su vojvode Luka Lazarević i Mladen Milovanović. Pop Luka, zapovednik Loznice, poneo se kao kukavica u jednoj bici i dozvolio Turcima da duboko prodru u zapadnu Srbiju. Kada je Karađorđe pobedio Turke, istukao je nesrećnog Luku toliko da je ovaj jedva preživeo. Drugom prilikom, od batina je stradao kasniji predsednik ustaničke vlade, Mladen Milovanović. Zbog njegove svađe sa drugim vojvodama, pali su srpski položaji na Čegru 1809. godine. Vojvoda Stevan Sinđelić vinuo se na nebo herojski pucajući u skladište municije kada su turski vojnici pohrlili u utvrđenje. Glave stotina palih srpskih junaka Turci su uzidali u zidine Ćele-kule u Nišu. Kada je vojvoda Mladen izašao pred Karađorđa, ovaj je toliko pobesneo da ga je pretukao i potom pucao u njega dok je ležao na zemlji. Mladen je preživeo, ali je ostao impotentan što mu je još teže palo, jer je voleo žene i bio okružen brojnim mladim Srpkinjama i Turkinjama.

Istorija koju niste učili u školi Slika-37
Turci su lobanje srpskih boraca sa Čegra ugradili u Ćele-kulu u Nišu. Glavnog krivca za poraz, vojvodu Mladena Milovanovića, Karađorđe je pretukao i pucao u njega, posle čega je ovaj ostao impotentan.

Batine su se pokazale kao koristan metod da se vojvode potčine Karađorđevoj vlasti i ne pomisle na kukavičluk. Ali otpor prema voždu u mnogima je tinjao. Vojvode su želele moć i vlast. U teškoj borbi sa opozicijom, Karađorđe je posustao kada je najmanje smeo. Godine 1813. nadmoćna turska vojska je sa tri strane napala Srbiju. Iscrpljen dugogodišnjim ratovanjem i borbom sa najbližim saradnicima, Karađorđe je zapao u tešku depresiju. Dok su turske vojske probijale srpske položaje, vožd nije želeo da dođe na front, iako je njegovo prisustvo mnogo značilo srpskim borcima. Psihički slomljen, vožd je napustio Srbiju i prešao preko Dunava, dok su Turci napredovali ka Beogradu.

Istorija koju niste učili u školi Slika-58
Za vreme turskog napada 1813. godine Karađorđe je bio psihički slomljen, pa je ostao u Topoli gde je podigao utvrđenje i crkvu na svom imanju.

Smucajući se po tuđini, veliki junak je svuda dočekivan tapšanjem po ramenu, ali niko nije bio spreman da obeća konkretnu pomoć u borbi sa Turcima. Nad Evropom se nadvijala senka Napoleona i njegove nepobedive armije i niko, pa ni pravoslavna Rusija, nije bio spreman da pomogne hrabrim ustanicima. Karađorđa su vratile u život tek vesti da se narod ponovo digao protiv Turaka pod vođstvom Miloša Obrenovića. Vožd se vratio u Srbiju s namerom da se još jednom stavi na čelo boraca za slobodu, ali ga je kum Vujica Vulićević ubio po Miloševom naređenju.

Istorija koju niste učili u školi Slika-49
Crkvu Pokajnicu podigao je Vujica Vulićević kao simbol pokajanja zbog ubistva kuma.

Školske knjige o većini ovih događaja ćute. Autori su možda mislili da bi ova priča umanjila slavu čuvenog ratnika. Greše. Karađorđe je bio prek i često surov čovek, ali takvo je bilo vreme u kome je živeo, i baš takav je bio potreban Srbiji nakon vekovnog ropstva. Crni Đorđe od čijeg imena će Turci drhtati, koga će saborci obožavati i plašiti ga se. Nesreća i smrt su ga od mladosti pratili, mnogima je smrt i sam doneo. Srbiji je doneo toliko željenu slobodu.


wannabe

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Istorija koju niste učili u školi Empty
PočaljiNaslov: Re: Istorija koju niste učili u školi   Istorija koju niste učili u školi Icon_minitime15/9/2013, 8:37 pm

Hajduk Veljko i Čučuk Stana – ljubavna priča na srpski način


Među srpskim vojvodama i junacima Prvog srpskog ustanka često su izbijali sporovi oko moći, novca i žena. Plahi i žestoki, dovoljno hrabri da preko oštrice sablje na megdan izazovu ogromno tursko carstvo, zaselo na četiri kontinenta, bili su ljudi od boja, a ne razgovora. Jedina titula oko koje se nisu sporili bilo je ime najvećeg junaka. Hajduk Veljko Petrović, zmaj od Krajine, odlazio je u boj uz pratnju muzikanata, pravio haos u turskim redovima i potom se vraćao sviračima da bi u društvu lepih devojaka nastavio sa pićem i veseljem. Legenda kaže da ga je jednom Karađorđe zapitao kako misli da se suprotstavi Turcima, zabrinut njihovom brojnošću na bojnom polju. Veljko mu je odgovorio: “Odjahaću tamo i jebaću im mater!” Veljko je bio prek, nikad nije hajao za disciplinu, često je ulazio u sukob sa nadređenima, ali hrabrosti tako glasovite da je svaki guslar znao po nekoliko pesama o čuvenom hajduku. Devojkama je gorelo u grudima kad bi se pojavio na konju Kušlju, odeven u raskošnu odeću i opasan pozlaćenim oružjem.


Istorija koju niste učili u školi Slika-1
Hajduk Veljko je bio poput junaka iz legendi, neumeren, nezasit, uvek željan bitke, pića i žena

Negde tokom 1809. godine Veljko je boravio na Poreču, adi na Dunavu blizu Đerdapa, utvrđenju na kom je vladao zakon jatagana i kubure. Vojvoda Milenko Stojković ovde je imao harem lepotica, pa su mu drugi viđeniji ustanici bili česti gosti u danima primirja. Vreme je najviše provodio sa vojvodom Dobrnjcem i Hajduk Veljkom u kocki i piću. Jednog dana kroz kapiju tvrđave je ujahala Čučuk Stana, obučena kao muškarac, držeći se u sedlu poput najveštijeg jahača. Zaputila se pravo prema najpoznatijem megdandžiji i sa prezirom rekla:

“Zar tvoji momci ne znaju Turke ubijati nego devojačke darove krasti?”

Iznenađenom Hajduk Veljku neko tada objasni da su njegovi momci sakupljajući porez opljačkali i darove koje je Stanin otac, Radovan Plještić sa planine Deli Jovan, spremio za miraz svojim kćerima. Veljko je naredio da se darovi odmah vrate i pri tom je i sam bogato darivao, a potom rekao:

“Sad sam te ja darovao, sad si moja!”

Čuveni junak, čovek koji je imao hiljade žena, već dugo oženjen, u četrdesetim godinama, zavoleo je petnaestogodišnju devojčicu na prvi pogled. Stana je bila sitne, krhke građe, pa je zato i dobila nadimak Čučuk. Imala je dve sestre, dok joj se brat rodio mnogo kasnije zbog čega je otac dugo terao da nosi mušku odeću. O lepoti Čučuk Stane narodni pesnik je ispevao stihove:

“Vitka stasa k’o plavetna jela,

Belo lice k’o u gorske vile,

Košute je rosom zadojile,

Hajduk Veljka lepotom zanela,

Na njoj šušte carigradske svile,

Zveče nize ispod grla bjela,

Vrane kike splela na uvojke,

Tesan jelek pritegnuo dojke…”

Da bi se oženio Stanom, Veljko je potplatio sveštenike, a prvoj ženi poklonio veliko imanje u Jagodini. Sledeće četiri godine Veljko i Stana su delili postelju, sedlo i kuburu. Broj žena koje su legle u postelju Hajduk Veljka verovatno je blizak broju turskih glava koje je posekao, ali mu je Stana uvek bila najmilija. U boj su jahali zajedno, jednake hrabrosti. Stana je ratujući sa Turcima zadobila čak četiri rane. U trenucima odmora dvorila je Veljka u odajama njegove kule Baba Fanke u Negotinu. Veljko je pevao sa sviračima i pio rakiju koju mu je Stana donosila ne obazirući se na đulad koja su proletala kroz zidove drvene kule. Čovek čiju je hrabrost Vuk Karadžić poredio sa Ahilovom našao je ženu sebi ravnu.

Bajka nije dugo potrajala. Godine 1813. nastupili su crni dani za Srbiju. Vojvoda Krajinski, Hajduk Veljko, hrabro se borio sa nadmoćnim Turcima povlačeći se sa vojskom do negotinske tvrđave. Tu je stao i odlučio da neće odstupiti ni korak dalje. Čučuk Stanu je poslao sa ženama i nejakim u zbeg na Poreč, ali se ona vratila posle nekoliko dana, da bude uz svog muža. Tri hiljade srpskih vojnika branilo je utvrđeni grad od 16,000 Turaka. Situacija je svakim danom postajala sve teža, nestajalo je hrane i municije. Veljko je naredio da se sve metalne stvari pretope u puščanu tanad. Naposletku, topove je punio metalnim novcem – talirima. Kad se smrači, Veljko i Stana su izjahivali sa najhrabrijim momcima i udarali na turski tabor unoseći strah i pometnju. Posle dvadesetak dana odbrane, jednog jutra dok je obilazio utvrđenje, Veljka je pogodilo tursko đule u pleća. Uspeo je samo da kaže “Drž’!” i vinuo se u legendu. U legendu su otišle i njegove čuvene reči:

“Glavu dajem, Krajinu ne dajem!”


Istorija koju niste učili u školi Slika-2
Turci su govorili da nijedna sablja ne može poseći Hajduk Veljka. Bogovi ga nisu zaštitili od topovskog đuleta. Junak je stradao kako dolikuje, sa mačem u ruci

Priča dalje kazuje da je neutešna Stana nastavila da ratuje sa Veljkovim drugovima, prkoseći nadmoćnoj turskoj vojsci i sveteći muža. Povukla se tek kada joj je to naredio Veljkov brat Milutin i odjahala preko Dunava. Njen dalji život nije bio ništa manje zanimljiv. Žena najslavnijeg srpskog junaka nije mogla izabrati bilo koga za novog muža. Njeno srce je uspeo da osvoji Grk, Georgakis Nikolau Olimpios, kod nas poznat kao kapetan Jorgić. Borac u srpskom ustanku, borbu protiv Turaka nastavio je kao član tajnog zavereničkog grčkog društva, Heterija, koje je pokušavalo da organizuje opšti ustanak protiv Turaka. Veliku pomoć je imao u lepoj ženi Stani koja je sedlo i kuburu zamenila balskim haljinama, naučila nekoliko jezika, i na dvorovima radila za stvar svog novog muža. Život ove neobične žene krije još mnoge začuđujuće i neverovatne priče, ali o njima nekom drugom prilikom… Za sada, reći ću još samo da je Stana umrla u Atini 1849. godine, godinama posle junačke pogibije drugog muža, kao majka dva sina i kćerke. Leži u neobeleženom grobu, negde ispod senki Akropolja.


wannabe

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Istorija koju niste učili u školi Empty
PočaljiNaslov: Re: Istorija koju niste učili u školi   Istorija koju niste učili u školi Icon_minitime15/9/2013, 8:37 pm

Svi su plakali osim oca


Prvi novembar 1912. godine u Beogradu osvanuo je tmuran. Grad je bio neobično bučan. Oduševljenje je sijalo na licima Beograđana koji su u rukama drzali “Politiku”, “Štampu”, “Večernje novosti”. Prva armija nezadrživo napreduje, Turci su slomljeni na Kumanovu, vojska iz Crne Gore je pod Skadrom, još malo pa će pasti i Bitolj. Konačno pobeda, posle toliko dugih vekova ropstva! Pobeda! Sloboda! Osmesi, zagrljaji, nada i koja tiha molitva za pale, preko čijih mrtvih tela je srpska vojska ponela baklju slobode ka jugu. Tišina je okruživala samo u crno zavijenu kolonu starica, koje su u crkvama palile sveće za pale sinove. Tišina je teško počivala i na jednom – u crno odevenom – skupu na jednom beogradskom groblju.

Izdaleka, neko bi pomislio da najvažniji ljudi Srbije na ovom mestu tišine i spokoja većaju o sudbini zemlje. Svi su bili tu: ministri, akademici, univerzitetski profesori… Samo su njihova smrknuta lica otkrivala da ih je okupilo nešto mnogo bolnije od problema koji su nicali pred mladom i poletnom Srbijom. Tu je Stojan Novaković, akademik i ministar, prvak naprednjaka, predsednik vlade u teškim danima aneksione krize. Nedaleko od njega stoji Kosta Kumanudi, demokrata, visoki službenik ministarstva inostranih poslova. Sa njim je prijatelj i stranački kolega, Voja Marinković, za koga se govori da će u narednom sazivu vlade sigurno postati ministar. Mnogi drugi naučnici i politički moćnici stoje podalje od centra ovog crnog skupa, pognute glave, spuštenih šešira, bez snage da pogledaju ka otovrenom grobu oko koga su se svi okupili.


Istorija koju niste učili u školi Slika-23
Otac je telo mrtvog sina doneo u Beograd čim se bitka završila. Dok je putovao vozom, iz ruku nije mogao da ispusti kameru od koje se Vladeta nije odvajao i koju je sa sobom poneo i u svoju poslednju bitku. Kamera je preživela, junak nije

Iznad samog groba, cipela blatnjavih od vlažne zemlje, princ srpskog pesništva Milan Rakić – i sam potomak ministra i akademika – stoji, sa suzama u očima jedva pridržava svoju ženu Milicu. A Milica jedva stoji na nogama. Lepotica čija elegancija nije ostala neprimećena na švedskom i italijanskom dvoru, žena koju je Milan Jovanović Stojimirović opisao rečima “lepa kao san i otmena kao kneginja”, suzdržava se da glasno ne zajeca, samo zbog brata koji kao nemi kip stoji pokraj nje. Ljubomir Kovačević, profesor Velike škole, sekretar Srpske kraljevske akademije, rodbinskim i prijateljskim vezama povezan sa najmoćnijim ljudima Srbije, danas sahranjuje sina. Nekoliko tihih reči na uvo bilo koga od njegovih uticajnih prijatelja bila bi dovoljna da sin Vladeta rat provede u pozadini, daleko od boja i smrti. Umesto toga, nekoliko reči čekalo je da bude izgovoreno na ovom nemom skupu, iznad otvorenog kovčega sa telom sina izrešetanog turskim rafalom prvog dana Kumanovske bitke. Kad je stari profesor progovorio, svi su zaplakali osim njega.

“Sine,
idi mirno, jer si svoj dug otadžbini ispunio.
Sine,
ja ne plačem, ja se ponosim tobom, jer ti si bio sa vitezovima koji su posle vekova stradanja došli da svojom smrću spasu živote miliona drugih. Idi spokojno pred presto Večnoga i kaži radosno Lazaru i Dušanu, kaži svim kosovskim mučenicima da je Kosovo osvećeno!”


Istorija koju niste učili u školi YrVc2
Monumentalni spomenik podignut u čast srpskih junaka većim delom su srušili Bugari u Drugom svetskom ratu. Ruinirani ostaci postoje i danas, veličanstveni iako tek senka originalne građevine

“Politika” je sutradan objavila posmrtni govor Ljube Kovačevića nad telom sina. Cela Srbija je zaplakala. Očevo oko je ostalo suvo. Imao je pet kćeri i jednog sina, čiji je život poput junaka grčke tragedije položio na oltar otadžbine. Ranjeno srce starog profesora još jednom se slomilo kad mu je godinu dana kasnije umrla kći, Vidosava Vida Kovačević – mlada, a već veoma cenjena slikarka. Sestra nije mogla da prežali gubitak brata, od tuge je izdahnula 11. septembra 1913. godine. Ljubomir Kovačević je i ovo izdržao. Živeo je još pet godina, do drugog decembra 1918. godine. Umro je dan nakon što je kralj Aleksandar Karađorđević proglasio ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u jedinstvenu kraljevinu. Duša velikog naučnika i patriote konačno je spokojno mogla da napusti ovaj svet.


Istorija koju niste učili u školi Slika-32
Ljubomir Kovačević je bio čuveni istoričar, profesor Velike škole i sekretar Srpske kraljevske akademije

wannabe

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Istorija koju niste učili u školi Empty
PočaljiNaslov: Re: Istorija koju niste učili u školi   Istorija koju niste učili u školi Icon_minitime21/9/2013, 11:41 am

Prijateljstvo, rat i igra sudbine



Tri mlada oficira vojske Kraljevine Jugoslavije krišom su 15. marta 1941. godine prešli jugoslovensko-grčku granicu preko planinskog venca iznad Đevđelije. Na samoj granici u zemlju su zabili svoje oficirske sablje i ostavili kratko pismo za kneza namesnika Pavla Karađorđevića:

“Vaše kraljevsko visočanstvo,

Izdaju koju spremate narod će suditi. Mi smo za nju saznali i zato napuštamo Kraljevu gardu kojom Vi komandujete. Odlazimo u Grčku da se stavimo na raspoloženje prijateljima za borbu protiv zajedničkih neprijatelja. Ako Vas narod zbog ove izdaje pozove na odgovornost, mi ćemo se vratiti u zemlju da se, kao i naši očevi, borimo protiv neprijatelja slobode.

Poručnici: Sava Konvalinka, Momčilo Smiljanić i Zvonimir Vučković”

Tek stasali mladići, klasni drugovi sa Vojne akademije, saznali su da će knez Pavle potpisati pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu. Pritisnuta sa svih strana, Kraljevina se nalazila u bezizlaznom položaju. Knez Pavle je između neminovnog stradanja s jedne, i napuštanja demokratije i starih saveznika nemoćnih da pomognu s druge strane – izabrao sporazum sa nacističkom Nemačkom. Hladni, suzdržani knez nije razumeo mentalitet i želje svojih podanika, posebno Srba. Dok je u zemlji tinjalo potmulo nezadovoljstvo, tri mlada gardijska oficira odlučila su da stave svoju čast ispred zakletve monarhu i prebegnu u Grčku. Dočekani su sa oduševljenjem Grka, teško pritisnutih italijanskom ofanzivom na severu. Ipak, pre nego što su stigli da odu na front, u Atinu su stigle vesti da je srpski narod ustao protiv saveza sa Nemačkom i Italijom i zbacio kneza Pavla. Dok se na ulicama Atine slavio herojski potez jugoslovenskog naroda, trojica oficira su se zaputila nazad u svoju zemlju. Stigli su u Beograd u danu kada su nemački bombarderi posejali smrt po srpskim gradovima. Tri pobratima stegli su jedan drugom ruke, kratko se zagrili i zaputili se u svoje jedinice, da svojim životom brane otadžbinu. Nisu ni sanjali da su tog šestog aprila poslednji put sva trojica stajali zajedno.


Istorija koju niste učili u školi Slika-13
Šestog aprila 1941. Beograd je krvario iz mnogo rana. Prestonica je postala grad duhova i pustih ulica prekrivenih leševima. Vojska je odmarširala u susret neprijatelju. Otpor je trajao samo 12 dana

Sava Konvalinka je bio Slovenac, rođen u Dolenjskim Teplicama. Momčilo je bio Srbin, iz ugledne porodice Smiljanić, rođen u selu Ravni podno Zlatibora. Zvonimir Vučković je bio sin Hrvata i Srpkinje, rođen u Bijeljini. Otac mu je rano preminuo, pa se majka udala za Srbina, oficira Aleksandra Vučkovića iz Vranja. Zvonko je očuha veoma voleo, pa je kao znak zahvalnosti uzeo njegovo prezime. Iako različitog porekla i nacionalnosti, tri mladića su postala nerazdvojna u Nižoj školi Vojne akademije. Nazivali su jedan drugog pobratimom, a Zvonko se zabavljao sa ćerkom Momčilovog brata. Sva trojica su odrasli uz priče o herojstvu srpske vojske u Prvom svetskom ratu, zadojeni patriotizmom i osećajem časti.

Nesrećni Aprilski rat nije potrajao dugo. Za 12 dana vojska sila Osovine je pregazila Jugoslaviju i preko 270,000 oficira i vojnika, mahom Srba, našlo se u zarobljeništvu. Igrom sudbine sva tri pobratima izbegla su nemačke logore. Neko vreme su se krili kod rodbine. Kada su stigle vesti da se organizuju pokreti otpora protiv okupatora, spremno su se odazvali. Sudbina ih je smestila na različite strane. Sava Konvalinka i Momčilo Smiljanić priključili su se partizanima, dok je Zvonimir Vučković otišao na Ravnu goru, kod Draže Mihailovića.


Istorija koju niste učili u školi Slika-32
Tri pobratima nekoliko dana pred beg u Grčku

Prvi meseci ustanka doneli su nenadani uspeh. Oslobođena je velika teritorija, omeđena Drinom na zapadu, rekom Uvac na jugu i velikim gradovima centralne Srbije na istoku, dok se na severu pružala sve do predgrađa Beograda. Borci ideološki suprotstavljenih pokreta otpora ponekad su sarađivali, a češće se tolerisali i sa podozrenjem gledali jedni na druge. Sa početkom nemačke ofanzive započeli su i međusobni sukobi, koji su uskoro prerasli u građanski rat. Srbiju je zadesila katastrofa. U okupiranoj zemlji, rasparčanoj i izmučenoj, narod se podelio i teško zakrvio. Na obroncima Gojne gore iznad Užičke Požege ponovo su se sreli pobratimi Momčilo Smiljanić i Zvonko Vučković. Posle ogorčene borbe, jedan od komandanata je saznao da protivničkom jedinicom komanduje njegov pobratim i pozvao ga da se sastanu i razgovaraju. Sreli su se na mostu na ničijoj zemlji. Ovako se Zvonko Vučković seća susreta:

“Desetak naoružanih mladića, među njima i Momčilo koji je ostale nadvisio za glavu, prilazili su mostu. Potrčah mu u susret bez Ljubiše, koji je skamenjen ostao na mestu. Razdvajajući grupu partizana žurio sam Momčilu u susret. Sačekao me na sredini drvenog mosta podbočenih ruku, kao da me prvi put u životu vidi. Kad htedoh da ga zagrlim, on oštro odmače glavu. Kao ukopan stajao sam pred njim. Iako se fizički nije promenio ni za dlaku, ja sam se u neverici pitao da li je to zaista moj drug Momčilo. Čuo sam samo prvih desetak reči koje je sa visine izbacio:

‘Zdravo, druže. Za koga se boriš? Za kapital, za Engleze, za kralja, za zlato i đubre kao što ste svi vi sa Ravne gore?’

Ne sećam se koliko je još govorio i šta je rekao. To više nije bilo važno. Verovatno me Ljubiša poveo za ruku, jer bih se teško dovukao do naših.”

Dva pobratima su se razišla na uskom mostu na Gojnoj gori, činilo se – zauvek. Sudbina je imala druge planove. Krajem novembra, u danima sloma slobodne teritorije, Momčilo Smiljanić je sa svojim partizanskim odredom branio visoravan Crnokosu iznad Kosjerića od napredovanja Nemaca. Herojski se borio protiv nadmoćnog neprijatelja i kao Tanasko Rajić do poslednjeg trenutka ostao uz svoje topove. Teško ranjen u glavu, bez jednog oka, poslednjim atomima snage uspeo je da se sakrije u obližnjem potoku kada je svaki otpor slomljen. Pod okriljem noći dovukao se do obližnjeg sela. Seljaci su ga odneli kod rodbine koja ga je krila neko vreme.


Istorija koju niste učili u školi DxSYY
Na slici desno stoji Zvonimir Vučković, poručnik u Kraljevoj Gardi vojske Kraljevine Jugoslavije. Godine 1942. proglašen za vojvodu takovskog. Levo od njega je pukovnik Draža Mihailović

Nastupili su dani straha. Partizani su potpuno razbijeni i povukli su se u Rašku. Četnici su se sakrili kod jataka po selima. Nemci su češljali sela i tražili skrivene borce. Kazna za svakog partizana koga bi pronašli bila je smrt, kao i za one koji su ga krili. Momčilovi rođaci se u strahu obraćaju Zvonku Vučkoviću da im pomogne i sakrije pobratima. Zvonko se sa pukovnikom Dražom Mihailovićem nalazio u selu Lunjevica kod Gornjeg Milanovca. Prihvatio je da pomogne drugu i organizovao da ga ranjenog prebace kod njega.

Do ove tačke, verzija sudbine Momčila Smiljanića, koju će godinama kasnije pričati Zvonko Vučković, istovetna je onoj koju je zapisao Momčilov saborac iz redova partizana Ratko Martinović. Vučković piše da tek što je Momčilo stigao, bez oka, sa zagnojenom ranom i u teškoj groznici, čuli su se glasovi da nailazi nemačka patrola. Zvonko je brže-bolje pobratima sakrio kod rođaka i sa ostalim četnicima pobegao u planinu. Kada se vratio posle sedam dana skrivanja, rođak ga je dočekao ćutnjom. Jedva je priznao da je naišla nemačka patrola i primorala ga da izda Momčila, koga su odveli u Milanovac i ubili. Vučković beleži da je za izdaju bila zaslužna grupa oficira iz štaba pukovnika Mihailovića. Oni nisu želeli da kriju partizana, a sa podozrenjem su gledali i na Vučkovića zbog njegovog hrvatskog porekla. Zvonko je bio očajan i teško je podneo smrt prijatelja.

Druga verzija je znatno drugačija. Smiljanićev saborac Martinović navodi da Zvonko nikad nije ni želeo da pomogne Momčilu, već ga je samo namamio da mu se preda i potom ga zverski ubio pred ostalim četnicima. Potom ga je, navodno, ostavio da trune u jednom potoku i danima branio da ga rodbina sahrani.

Istina je zauvek ostala pokopana sa telom nesrećnog Momčila Smiljanića. Možda neka naznaka može da bude činjenica da je Zvonko ostao u dobrim odnosima sa delom Momčilove rodbine i potom oženio njegovu blisku rođaku, sa kojom je u braku proveo duge godine.

Dva preživela pobratima, Zvonko Vučković i Sava Konvalinka, nastavili su sa ratom na sukobljenim stranama. Partizani su pobedili, a Vučković je bio među retkim četničkim komandantima koji su uspeli da se izvuku preko granice. Proveo je život u emigraciji, zauvek odvojen od svoje domovine. Sava Konvalinka je učestvovao u pobedi, postao general i decenijama živeo u Beogradu. Nikada se više nije sreo sa svojim pobratimom, niti mu oprostio što je stao na stranu ideoloških protivnika. Doživeli su duboku starost i igrom sudbine umrli u samo nekoliko dana razlike, 2004. godine. Tri pobratima konačno su se opet srela, u tišini smrti.


wannabe

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Istorija koju niste učili u školi Empty
PočaljiNaslov: Re: Istorija koju niste učili u školi   Istorija koju niste učili u školi Icon_minitime10/10/2013, 9:31 pm

Velika žrtva srpske princeze



Kosovo. Teško da postoji reč u jeziku nekog naroda koja budi tako mučna i teška osećanja kao što to ova reč za Srbe čini. Sve je počelo pre više od šest vekova kada su se na valovitom Gazimestanu sudarile srpska i turska vojska i krvlju zalile božurima posutu travu. Kada se noć spustila na krvavo polje poslednja šačica srpske vojske stajala je na njemu. Po shvatanjima srednjeg veka to je značilo pobedu, ali teško da je postojala bolnija pobeda od ove.

Vođa vojske, najmoćniji među srpskim plemićima, knez Lazar Hrebeljanović bio je mrtav, a sa njim i cvet srpske mladosti. I turski sultan je ostao mrtav na bojnom polju sa hiljadama svojih ratnika, ali nepregledna masa Turaka navirala je iz Anadolije. Kneževa udovica, kneginja Milica, preuzela je upravljanje zemljom sa svojim sinom Stefanom Lazarevićem. Prvi zadatak novih vladara bio je da obezbede mir sa Turcima. Srbija je postala vazalna kneževina, obavezna da novom sultanu Bajazitu pruži vojnu pomoć kada ovaj to zatraži. Kao garant mira Srbija je morala da podnese još jednu tešku žrtvu. Najmlađa ćerka kneza Lazara, Olivera, morala je da postane žena čoveka koji joj je ubio oca.


Istorija koju niste učili u školi Slika-228
Knez Lazar sa porodicom

Sultanov dvor se nalazio u Jedrenu, antičkom Hadrijanapolju, u blizini današnje bugarsko-turske granice. Predanje kaže da je narod laticama ruža posuo put pod nogama petnaestogodišnje princeze, poslednje žrtve Kosovskog boja, kad je u pratnji brata odlazila iz Kruševca. Knežević Stefan je klekao pred sultana, pognuo glavu pred očevim ubicom, zakleo mu se na vernost i predao ruku svoje mlade sestre. Olivera je postala jedna od četiri zvanične supruge sultana Bajazita, pored stotina drugih žena u njegovom haremu. Ipak, lepa princeza osvojila je srce svoga muža. Sultan je izuzetno voleo i cenio mladu princezu koja je na očevom dvoru stekla odlično obrazovanje. Olivera je svoj položaj koristila da pomogne svom narodu, pa je Srbija bila u najboljem položaju od svih balkanskih vazalnih država. Bajazit je neobično zavoleo i Oliverinog brata Stefana, prema kome je zbog njegovog junaštva i iskrenosti gajio skoro očinski odnos.

Godine 1402. sa istoka su stigli novi osvajači. Veliki mongolski kan Tamerlan sa nepreglednom vojskom udario je na istočne granice turskog carstva. Bajazit je odjahao da mu se suprotstavi. U bici kod Angore Turci su do nogu potučeni, a sultan zarobljen.

U zarobljeništvo je i pao čitav harem sa Oliverom. Stefan Lazarević je ispunio svoju zakletvu i borio se rame uz rame sa sultanom. Sa svojim vitezovima je iskazao veliko junaštvo i na kraju uspeo da probije put do slobode. Legenda kaže da su ubrzo do mladog kneza stigle teške vesti. Tamerlan je Bajazita zatvorio u metalni kavez, postavio ga u dvoranu gde je slavio sa svojim velikašima, a Olivera i druge žene iz harema služile su pobednike golih grudi. Lud od bola i razočaranja sultan se ubio udarivši glavom o rešetke kaveza. Stefan se odmah okrenuo nazad i hrabro ujahao u Tamerlanov logor. Bez straha je ušao pred velikog osvajača i zatražio da mu preda sestru. Zadivljen hrabrošću mladog viteza i junaštvom koje je pokazao u bici, Tamerlan mu je dopustio da odvede sestru i obezbedio mu slobodan povratak u Srbiju.


Istorija koju niste učili u školi Slika-141
Sultan Bajazit je veoma zavoleo svoju mladu ženu

Olivera je postala udovica sa 27 godina. Odlučila je da se više ne udaje. Nastavila je da živi na dvoru svoga brata pod kojim je Srbija još jednom procvetala. Stefan je od vizantijskog cara dobio visoku titulu despota, a ugarski kralj mu je poklonio Beograd na upravu. Despot Stefan Lazarević je umro 1427. godine. Noć pre nego što je vladar ispustio dušu, Beograd je bio pogođen zemljotresom koji je oštetio i Oliverinu kuću. Bilo je to zlokobno predskazanje vladareve smrti. Sutradan, narod se okupio ispred kuće da uteši princezu koja je posle muža izgubila i brata.


Istorija koju niste učili u školi 2xC6U
Despot Stefan Lazarević je bio vitez čuven u čitavoj Evropi, jedan od vitezova Reda Zmaja

Ostatak svog života Olivera je provela živeći na dvoru svog sestrića despota Đurađa Brankovića i povremeno odlazeći u Dubrovnik kod svoje sestre Jelene Balšić Kosače. Poslednji put se pominje u sestrinom testamentu napisanom 1444. godine. Veruje se da je umrla nekoliko godina potom. Sahranjena je na nepoznatom mestu. Iako joj je grob izgubljen u magli prošlosti srpski narod nije zaboravio žrtvu mlade princeze koja se hrabro žrtvovala za dobro svoga naroda.

wannabe

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Istorija koju niste učili u školi Empty
PočaljiNaslov: Re: Istorija koju niste učili u školi   Istorija koju niste učili u školi Icon_minitime12/11/2013, 10:17 pm

Nesrećna ljubav maršala Tita



Josip Broz Tito je imao dve velike strasti. Lov i žene. Kažu da u lovu nije bio preterano dobar i da su lovočuvari često morali da nateraju nakoliko fazana da mu istrče pred karabin kako bi ustrelio kojeg. U drugoj vrsti lova je bio mnogo uspešniji. Voleo je žene i one su volele njega. Teško je i pretpostaviti broj nepozantih devojaka i svetskih diva koje su prodefilovale kroz njegov krevet. Ipak, dve žene su u Titovom životu ostavile dubok trag. Pored druge supruge Jovanke, najvažnija žena u Titovom životu bila je Davorjanka Paunović Zdenka.

Upoznali su se u predvečerje rata. Tito je bio prvi čovek Komunističke partije Jugoslavije, privlačan čovek, blizu pedesete godine. Mlada i lepa studentkinja francuskog, više puta prekorevana od partijskih drugova zbog modernog i izazovnog oblačenja, brzo se zaljubila u moćnog i misterioznog partijskog vođu. Avantura je prerasla u ljubav i Zdenka, kako ju je Tito nazvao, nije se više odvajala od njega.


Istorija koju niste učili u školi Slika-15
Mlada i lepa Davorjanka bila je skoro 30 godina mlađa od Tita kad su se upoznali

Ubrzo je stigao rat. Zdenka je pratila Tita na svakom koraku, kao njegova lična sekretarica. Jednom prilikom se poverila Cani Babović: “Moj pisaći i polni stroj moraju biti stalno u stanju pripravnosti. Ni za jedan ni za drugi Tito nema određeno vreme. Nekada sam neke naredbe kucala izašavši iz kolone i držeći mašinu na krilu. Jednom prilikom za vreme našeg odnosa neprijatelj je bio veoma blizu mesta gde smo se mi nalazili. Čula se jaka paljba koja se približavala. Ja sam bila jako uplašeno i Tita upozoravala, međutim, on je i dalje radio svoj posao. Njega to nije nimalo ometalo u njegovoj pohoti niti je hteo da prekine, sve dok nije doživeo vrhunac.” Iako već zašao u pedesete, Tito je bio nezasit ljubavnik.

Franc Leskošek je jednom prilikom ispričao sledeću anegdotu: “Na čelu slovenačke delegacije jednog popodneva došao sam na zakazani sastanak kod Tita. Stražar ispred Titovih vrata rekao mi je: “Možete da uđete, Tito vas očekuje”. Kad smo ušli u sobu u njoj nije bilo nikoga. Iz susedne prostorije čuli su se uzdasi i krici praćeni jakom škripom kreveta. Krici su postajali sve glasniji, a škripa kreveta sve jača. Izgledalo je da će se krevet raspasti, a osoba u jaucima izdahnuti. Rekao sam drugovima da izađemo napolje da se malo prošetamo, jer ko zna kad će se ovo završiti. Posle jednočasovne šetnje, kad smo ušli u sobu, Tita smo zatekli za radnim stolom, krepkog i dobrog raspoloženja. Pogledao je u časovnik i rekao: Ne smeta što ste zakasnili, ja sam završio neke važne i neodložne poslove.”

Prve godine rata bili su dani sreće za ljubav Tita i Zdenke. Međutim, ubrzo su počele svađe, strasne koliko i njihova ljubav. Zdenka je grmela kao nemačke ofanzive. Jednom prilikom, sav pokunjen, Tito je za savet upitao starog partizana Đura Vujevića. “Reci, druže Đuro, što da radim s njom?” Đuro je odgovorio bez mnogo premišljanja: “Ja bih je streljao, druže Stari…” Svađe su se ipak smirivale i strast i ljubav bi pobedili. Titovi najbliži saradnici nisu voleli Zdenku. Bila je sujetna, zajedljiva, volela je da naređuje. Kad je njen uticaj toliko porastao da je počela da se meša u neke važne odluke, odlučeno je da se sazove sastanak najužeg partijskog rukovodstva sa samo jednom tačkom dnevnog reda: rešiti problem Zdenke.


Istorija koju niste učili u školi Slika-23
Iako ispunjenim strahom i borbom, dani rata su bili vreme sreće za ljubav Tita i Zdenke

Na sastanku, Tito i Zdenka su kritikovani zbog kršenja inače oštrih partijskih normi. Tito je samo mogao da kaže: “Radite šta hoćete, ja ne mogu bez nje…” Odlučeno je da se sekretaru partije progleda kroz prste ako obećaju da će se venčati posle rata, što njima nije bilo teško da učine.
Kraj rata je umesto spokoja i mirnog zajedničkog života doneo crne dane. Umorna od marševa po bosanskim gudurama, iscrpljena zimom i glađu, Zdenka je obolela od tuberkuloze. Nakratko odlazi u Rusiju na lečenje, ali se ubrzo vraća da bude pored svog Tita. Bolest joj se povratila i ubrzo je umrla, 1946. godine. Ne obaveštavajući nikog, Tito je naredio da je sahrane u krugu Belog dvora koji je uzeo za rezidenciju. Želeo je da mu ljubljena Zdenka zauvek ostane blizu…


Istorija koju niste učili u školi Slika-3
I danas Zdenkin grob leži u bašti Belog dvora, gde je Tito naredio da je polože kako bi mu uvek bila blizu

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Istorija koju niste učili u školi Empty
PočaljiNaslov: Re: Istorija koju niste učili u školi   Istorija koju niste učili u školi Icon_minitime12/12/2013, 11:56 am

Zaboravljena srpska heroina

Ispred brkatog narednika, koji je u Beogradu upisivao dobrovoljce za Prvi balkanski rat, stalo je seljačko momče od nekih dvadesetak godina i promuklim glasom reklo: “Hoću pušku!” Narednik ga je upisao sa ostalim dobrovoljcima i Milun ubrzo odlazi u boj protiv Turaka. Stigao je prekasno da učestvuje u pobedonosnim bitkama. Turci su bezglavo bežali ka jugu. Posle više od četiri veka stara Srbija i Makedonija konačno su ponovo bili srpski. Priliku da oseti pakao rata Milun je dobio ubrzo. Bugarska je napala srpske položaje na Bregalnici. Poraženi su za nekoliko dana, ali i to je bilo dovoljno Milunu da se prokaže. Dobio je prvi čin i komandu nad desetinom koju je hrabro vodio u bitku. Poslednjeg dana borbe, u jednom jurišu, Milun je ranjen u grudi. Stari doktor zaprepastio se kad je hrabrom vojniku otkopčao šinjel i košulju kako bi mu sanirao ranu. Milun je bio Milunka.

Tako je počela legendarna priča o Milunki Savić, hrabroj seljančici iz sela Koprivnice u Raškoj. Niko se nije podsmevao ovoj hrabroj devojci kada je njena tajna otkrivena. Nadređeni su probali da je otpuste iz vojske, ali čim je Milunka zapretila da će se odmetnuti u hajduke, dopustili su joj da ostane, dali čin kaplara i medalju za hrabrost. Milunka je kasnije pričala da je često razmišljala kako bi više volela da pogine, nego da bude ranjena. Ako je već rane, nek’ bude u ruku, nogu, pa i glavu, samo ne u grudi. Sudbina je htela da se njena tajna otkrije, ali je uporna Milunka ostala sa srpskim ratnicima.


Istorija koju niste učili u školi Slika-119
Mlada Milunka, prerušena u muškarca, hrabro je otišla u balkanske ratove da se bori za slobodu Srba

Mir posle Drugog balkanskog rata nije potrajao dugo. Pucnji Gavrila Principa u Sarajevu zapalili su već odavno spremno evropsko bure baruta, buknuo je Prvi svetski rat. Krila austrougarskog orla nadvila su se nad Srbiju. Vojska je mobilisana, ali Milunku niko nije pozvao da brani otadžbinu. Zaputila se pravo u Kragujevac, u Štab Vrhovne komande. Stala je pred vojvodu Radomira Putnika i hrabro rekla: “Ja sam kaplar srpske vojske i hoću svoj ratni raspored, gospodine vojvodo!” Stari ratnik ju je pogledao, i pomirljivo rekao: “Dobro. Budi bolničarka, šteta je da pogineš tako mlada.” “Neću da budem bolničarka, hoću pušku!” Čitav dan je Milunka čekala pred vratima Štaba. Komandanti za nju verovatno ne bi imali razumevanja da je na savetovanju nije podržao major Voja Tankosić, čuveni četnički vojvoda iz bojeva sa Turcima po Makedoniji. Kada je vojvoda Putnik rekao da mu dosađuje jedna budalasta devojka koja želi da ide u rat, Voja Tankosić mu je odgovorio: “Ako je ta devojka Milunka Savić, trebalo bi je primiti u neku dobrovoljačku jedinicu. Ona se već proslavila u ratu sa Bugarima. Neustrašiva je, brza, okretna, snalažljiva, lukava kao vidra…” Odlučeno je da se Milunka priključi njegovoj dobrovoljačkoj jedinici.

Milunka je na ramena okačila redenike, bombe obesila o pojas i zakoračila u legendu. Sa srpskom vojskom je preživela Cer i Kolubaru, strahote albanske golgote i proboj Solunskog fronta. Govorila je da se samo jednom uplašila. Kada je posle Cerske bitke neprijatelj oteran preko Drine, komandant puka je zapitao vojnike čije grudi zaslužuju medalju? Puk je kao grom odgovorio: “Kaplar Milunka Savić!” Na grudima joj je zablistala Karađorđeva zvezda sa mačevima, a noge su joj zaklecale jedini put u životu. Do kraja rata Milunka je dobila preko dvadeset odlikovanja. Jedina je žena na svetu koja je odlikovana francuskim ordenom Ratnim krstom sa palmama. Kada je posle rata dojahala pred kuću svojih roditelja na grudima su joj blistale medalje Miloša Obilića, dve francuske Legije časti, engleski Orden Svetog Majkla, ruski Svetog Đorđa Pobedonosca… Iz rata je ponela devet rana i bezbroj priča koje je često pričala svojim kćerima i unicima. Najpoznatija je ona kada je u bici na Gorniku 1916. godine sama zarobila 23 bugarska vojnika! Njeni potomci sa ponosom čuvaju slike mlade Milunke u društvu velikana vremena: Arčibalda Rajsa (Rudolph Archibald Reiss), admirala Geprata (Émile Paul Aimable Guépratte), generala Franša D’Eperea (Louis Félix Marie François Franchet d’Espèrey).


Istorija koju niste učili u školi Qdtzk
Milunka Savić sa odlikovanjima na grudima, 1916. godine

Život posle rata Milunka je provela mirno. Nije tražila nikakve povlastice i pomoć od države, branila je svoju otadžbinu, a za to je jedina plata ponos i čast. Iz kratkotrajnog braka u Mostaru dobila je ćerku Milenu. Sa mužem se ubrzo razišla, pa je usvojila još tri devojčice. Živela je tiho, radila kao švalja, kuvarica i čistačica. Umrla je kao starica, u 84. godini, u malom stanu u naselju Braće Jerković. Kao sećanje na ovu hrabru ženu ostao je samo spomenik u Jošaničkoj banji i ime ulice na Voždovcu gde je dugo godina živela. “Dosta je to”, verovatno bi rekla ova skromna žena. Jer sve sto je uradila za Srbiju uradila je zbog časti i patriotizma, ne zbog slave.


Istorija koju niste učili u školi Slika-312
Milunka je posleratne dane provela mirno, uz svoju porodicu, četiri ćerke i mnogobrojne unuke. Ratni drugovi je nikad nisu zaboravili i na njihovim skupovima ponosno je nosila svoja najvrednija odlikovanja

wannabe

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Istorija koju niste učili u školi Empty
PočaljiNaslov: Re: Istorija koju niste učili u školi   Istorija koju niste učili u školi Icon_minitime20/1/2014, 9:33 pm

Da se nikad ne zaboravi



Prošlost piše mnoge priče. Većina stoji zapisana na belim stranicama knjiga, uredno složenih na dugim policama biblioteke. Tu su da ih pročitaju oni u kojima gori strast za prošlošću. Većini ljudi one ostaju nepoznate, jer svako ima svoju strast, svoja interesovanja. Dobro je da je tako. Čitati ih pod pritiskom moranja bilo bi pogrešno, jer ih samo onaj ko to zaista želi može shvatiti i naučiti nešto iz njih.
Postoji, međutim, i jedna posebna vrsta priča. Priče koje su utkane u dušu jednog naroda. Iako ispričane pre mnogo godina, one i dalje oblikuju duh naroda i određuju mu sudbinu. Svi smo mi deca svojih očeva i dedova, i na teretu svojih pleća nosimo kako vrline i grehe sopstvenih prošlih dana, tako i njihovih. Zato treba da ih znamo, i nosimo sa ponosom ili sramotom, kakvim se već kome učine.

Čerčil (Winston Churchill) je rekao da Srbi proizvode više istorije nego što mogu da podnesu. Možda je u pravu, pošto izgleda da je kapacitet iscrpljen, više se niko ničega ne seća. U moru zaborava većine nestalo je i sećanje na dane Albanske golgote, u zimu 1915. na 1916. godinu. Zaboravljeno je nešto što ne sme da se zaboravi. Nemam hrabrosti da pišem o danima kad se od smrti nije bežalo već se očekivala kao spas. Zato ću navesti nekoliko redova iz knjige Dragiše Vasića, člana Srpske kraljevske akademije, koji je kao dvadesetogodišnji mladić preživeo ovaj pakao. Prešao je gudure albanskih planina i stigao do malog pristaništa na koje su pristizale senke nekadašnjih ljudi.


Istorija koju niste učili u školi Slika-146
Mrtvi nikada nisu izbrojani, ni tela sahranjena. Hiljade su ostale da svojim leševima obeleže put smrti srpske vojske. Neki istoričari navode da je stradalo oko 250,000 odraslih ljudi i 40,000 dece. Neki kažu i mnogo više

“Bilo je to u januaru i februaru 1916. Tih kišnih dana, prepunih tuge, mi smo sa službom na malom pristaništu i na jednoj bolnoj dužnosti da ispraćamo svoje drugove za Ostrvo smrti. Svakodnevno, mrtve i polumrtve čete i bataljoni pritiskahu pristanište, očekujući lađe za prenos na strašno ostrvo. Svi hoće što pre odmor, makar i večan; svi zahtevaju da se odmah ukrcaju. Oh kako se živo sećam jedne takve noći!
- Stoj! … Stanite, braćo! … Nema mesta! Nema mesta! Druga će lađa doći za vas.

Ali ove uzvike niko ne razume i lesa polumrtvih navaljuje ka mostu. Sa nekoliko zdravih vojnika raširenih ruku, promukla glasa, popuštamo pred udruženim samrtničkim potiskom ka mostu, gde pristaju remorkeri. U noći, pod mlazevima kiše i reflektora koji osvetljava sa krstarice “D’Estre”, ova tiskanja mračnih fantoma u surim i izgorelim šinjelima, praćena iznemoglim, umirućim žagorom, odaju sliku meteža u paklu. Na mostu, što se pod navalom talasa nemirnog mora ugiba, kao da će svakog trenutka biti zdrobljen, stoji komandant francuske krstarice okrenut moru koje huči i sa maramom na očima jeca…

Na onom tesnom prostoru pred pristaništem, lesa je pala po zemlji čim se uverila da je lađa otišla. Rekao bi čovek da se nalazi na razbojištu posle jedne očajne bitke. Slabi jauci ne čuju se od huke mora i polegli ljudi liče na leševe. Poneka glava uspravlja se malaksalo i gleda u pravcu odakle druga lađa treba da dođe. Na moru potpun mrak.

- Vojniče, ustani; legao si na samom putu.


Istorija koju niste učili u školi Slika-237
Na put su krenule čitave porodice, hiljade izbeglica pratile su vojsku koja odstupa. Samo su malobrojni stigli do toliko željenog mora

Neko reče:
- Mrtav je, maločas je izdahnuo.
I dva zdrava vojnika podižu leš i odnose ga u stranu.

Jedan bolesnik domile do ovog leša i podvuče glavu pod pocepani šinjel mrtvaca… drugi, treći, četvrti uradiše to isto. I najupornije odvraćanje ne pomože ništa. Neko prebaci jedno zgužvano šatorsko krilo preko njih. Dežurni oficir krstarice “Morije” povuče nas pažljivo u stranu, pokaza rukom jednu drugu gomilu i tiho pita:

- Šta ovo znači? Svi se okupljaju oko leša.

Pored jedne male vatre koja se gasi, uz ruševinu starog kamenog zida, leže dva mrtva vojnika s rukama u nedrima. Posle jednog sata narednik pokaza na onu petoricu pokrivenu zgužvanim šatorskim krilom i reče:

- Svi su mrtvi…


Istorija koju niste učili u školi Slika-328
Kada su ostaci vojske i narodnog zbega stigli na Krf umesto vojnika, saveznički lekari zatekli su izbledele senke nekadašnjih ljudi

- Eno lađe!
I lesa polumrtvih zanjiha se ponovo. Novi jauci nade začuše se i ponovo očajnim potiskom lesa krenu napred. Dežurni oficir trubom komandova krstarici:

- Reflektor levo!

Snopovi pljusnuše na uzvišicu desno od pristaništa i stotine lakših bolesnika uskomeša se, pa krenuše ka mostu.

Kada remorker priđe, narednik viknu:

- Prvo mrtve.

Uzbuđen, siđe sa remorkera i objasni naređenje koje beše dobio: u levi čamac mrtve, u desni one kojima nema spasa, a u sam remorker one za koje ima nade da će se oporaviti.

Kroz tisak, s najvećom mukom, probijahu se nosači mrtvih. One što imaju prvenstvo, opuštenih nogu i glava spuštaju u dugački čamac koji zapljuskuje penušava, prljava voda. Poređani jedan uz drugog, sa približenim glavama i raširenim rukama, obuhvataju se uzajamno, oni izgledaju kao da se grle i pozdravljaju. Među njima jedan konjički narednik Odbrane Beograda izvi glavu, podiže je, baci jedan strašan i krvav pogled okolo, pa ponovo klonu i izdahnu. Njega behu doneli kao leš, a on je još bio živ.

U desnom čamcu nosači ređaju teške bolesnike, koje donose u šatorskim krilima ili šinjelima, ali se lesa probija i bez reda uskače u njega i remorker. Jezivi jauci zgaženih mešaju se sa ludačkom bukom talasa. Na ivici mosta, pored prepunog čamca, jedan stari bradati vojnik trećeg poziva drži u naručju svoga sina, izbeglicu, čiji je nosić tanak kao igla i preklinje za jedno malo mesto. Mališan, zaogrnut parčadima šinjela, u vatri i uoči same smrti, gleda nesvesno u oca i brzo diše.

Sa dna desnog čamca jedan težak bolesnik očajno zahteva da ga iznesu. On se upinje da viče i promuklo kaže:

- Ja znam za koga je određen ovaj čamac; ja znam; sve će nas baciti u more. A zatim počinje da peva pesmu o mladoj devojci…”

(iz knjige Dragiše Vasića: “Karakter i mentalitet jednog pokolenja”)

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Istorija koju niste učili u školi Empty
PočaljiNaslov: Re: Istorija koju niste učili u školi   Istorija koju niste učili u školi Icon_minitime24/2/2014, 9:54 pm

Istorija koju niste učili u školi: Kapija srpske slobode




Stazom smrti i neopisive patnje srpski vojnici su napustili domovinu u zimu 1915 godine. Na toploti grčkog i afričkog sunca život se vratio u izmučena tela, ruke su dovoljno ojačale da podignu pušku, da zamahnu bajonetom. Nahranjeni i obučeni, ponovo su se našli na frontu, željni bitke, željni domovine.

U septembru 1916. pred srpskim vojnicima je stajao ogroman izazov. Ogroman kao planina. I to ne bilo koja, već 2,525 metara visoka planina Nidža, na granici Grčke i okupirane Srbije. Srpski rovovi su bili ukopani nekoliko stotina metara ispod vrha, zaklonjeni senkom planine, sa stalnim pogledom na preteće cevi bugarskih topova. Na planinskom vrhu se uzdizao “Borisov grad”, utvrđenje sačinjeno od nepreglednih redova rovova, mitraljeskih gnezda i skrivenih haubica. Bugari su ga nazvali po svom caru, jer su smatrali da je neosvojiv. Za Srbe, pogleda stalno uprtog u nebo, strašni planinski vrh Kajmakčalan bio je “Kapija slobode”. Na tim stenama je počinjala Srbija, na tim padinama okićenim bodljikavom žicom bio je prag domovine.


Istorija koju niste učili u školi Slika-15
Ostaci bugarskog utvrđenja još uvek se mogu videti na planinskom vrhu

Vrhovna komanda je naredila juriš 12. septembra. Osamnaest dugih dana Kajmakčalan nije bio deo ovog sveta, njegovi visoki vrhovi spustili su se u srce pakla. Nebrojeno puta srpski vojnici su jurišali, telima punili rovove, golim rukama kidali bodljikavu žicu i ostajali da vise razapeti na njoj, pokošeni mitraljeskim rafalom. Vojnici su pričali da je na vrhu vladao toliki haos da se teško razaznavalo ko se sa kim bije. Zato su skidali bajonete sa pušaka, uzimali ih u golu ruku, a drugom bi držali šlem na glavi, jer je on bio sve što ih je razlikovalo od bugarskih vojnika.


Istorija koju niste učili u školi Slika-24
Osmatračnica srpske Vrhovne komande sa Kajmakčalana je posle rata rastavljana i volovskim kolima prenesena u park ispred Narodne skupštine gde je ponovo sastavljena da bude mesto sećanja i ponosa. Ovde i danas stoji, iako malo ko za to zna

Konačno, 30. septembra vetar je oterao maglu sa planiskog vrha. Bio je niži za četiri metara, raznesen granatama srpske artiljerije. Utvrđenje je bilo u ruševinama. Na centru se vijorila srpska zastava. Okolni vrhovi su još bili posednuti Bugarima, koji su gađali srpske položaje, nadajući se da će ponovo preoteti vrh. Uzalud. Nije bilo te zemaljske vojske koja je sa tog hladnog kamena mogla oterati srpske vojnike. Seljaci iz daleke Šumadije, sa obala Drine, sa zlatnih ravnica kraj Skoplja… svi su u suzama ljubili zemlju kada bi se konačno uspentrali na vrh. Odatle nije bilo nazad, samo napred, ka svojoj kući, ženama, deci…


Istorija koju niste učili u školi Slika-34
U borbama na Kajmakčalanu pao je i čuveni vojvoda Vuk, heroj srpske borbe za slobodu. Domovina mu se odužila spomenikom u parku na Topličinom vencu u Beogradu

U narednim danima čitava planina je pala u srpske ruke. Bugari su bežali u haosu, ostavljajući za sobom artiljeriju, namirnice, prazne rovove. Pao je i Bitolj, prvi oslobođeni grad u Srbiji. Prva stopa zemlje bila je slobodna. Tela mrtvih vojnika su pokupljena i smeštena u kosturnici na vrhu planine. Tamo gde im je i mesto. Na Kapiji slobode koju su svojim životom otvorili.

Posle rata na Kajmakčalanu je podignuta mala kapela i spomen obeležje srpskim herojima. U kapeli je smešten ćup u koji je položeno srce Arčibalda Rajsa (Archibald Reiss). Švajcarac je zavoleo Srbe kao sopstveni narod, divio se herojima Kajmakčalana sa kojima je delio dobro i zlo i ostavio u amanet da mu srce zauvek leži sa njima. Želja mu nije ispunjena, jer su tokom Drugog svetskog rata Bugari srce ukrali, odneli ga i bacili nezano gde.


Istorija koju niste učili u školi Slika-45
U maloj kapeli i dalje se nalazi ćup u kome je ležalo srce Arčibalda Rajsa

Spomen obeležje danas je oštećeno, ruinirano. Sa kapele je ukradeno Pupinovo zvono, dar velikog naučnika Mihajla Pupina. Ista ona trava koja prekriva još uvek neraščišćene ostatke topova, šlemove i zarđale bajonete osvaja i ovo mesto sećanja. Srpske vojnike polako svi zaboravljaju, čak i oni koji nikad ne bi smeli, njihovi rođeni potomci, njihova Srbija za koju su dali život. Ali, čak i ako se to desi, ako ove heroje svi zaborave, jedan spomenik će pamtiti i zauvek stajati. Gordi i visoki Kajmakčalan, Kapija srpske slobode.

Spomen obeležje na Kapiji srpske slobode danas je zapušteno, ruinirano, zaboravljeno

wannabe

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Istorija koju niste učili u školi Empty
PočaljiNaslov: Re: Istorija koju niste učili u školi   Istorija koju niste učili u školi Icon_minitime5/4/2015, 8:56 pm

Istorija koju niste učili u školi: Sarajevski atentat



Postoji istorija koja se uči u školi, ona koju ćete naći u knjigama ili na internetu, zatim ona najtananija zadiranja u pojedinosti koje razrađuju istoričari u naučnim radovima. Ali ovo što ću vam ispričati ne može se doznati ni u školi, ni iz knjiga, sa interneta ili iz naučnih radova. Zato što pripovest na svom kraju ima ličnu priču koju ne bih saznao da nisam unuk jednog od učesnika.

Priča počinje na Balkanu. Godina je 1878. Tursko carstvo propada. Međunarodna zajednica priznaje nezavisnu Kraljevinu Srbiju i tu počinju nevolje. Južnoslovenski narodi očekuju da će propast Turske doneti slobodu, a nadu da će iz Kraljevine Srbije (i Majke Rusije) poteći spas gasi odluka da Austrougarska preuzme Bosnu. Malena Srbija odjednom dobija supersilu za komšiju. Kao kada bismo se danas graničili s Amerikom, na primer.

Nezadovoljni pasivnošću vladara Srbije, zaverenici pod vođstvom Dragutina Dimitrijevića – Apisa, svrgavaju s vlasti Obrenoviće i postavljaju kralja Petra I Karađorđevića na presto. Srbija više nije nejaki turski vazal, već značajna i snažna država, s tom nesrećom da su joj komšije vladari polovine Evrope, Austrougari.

Dokaz snage i žilavosti mlade Kraljevine dolazi u vidu Carinskog rata protiv Austrije, poznatijeg i kao Svinjski rat. Naime, Austrija je pokušala da oslabi ekonomiju Srbije i uvela je niz zabrana za uvoz iz Srbije. Kao poljoprivredna zemlja koja je zavisila od tržišta Austrougarske, računali su da će Srbija brzo pokleknuti. Međutim, brzom akcijom i saradnjom države i trgovaca, umesto propasti dogodio se prosperitet. Otvorena su nova tržišta, uspostavljen priliv novca kojim je sagrađena značajna saobraćajna infrastruktura, i uopšte, zemlja je ojačala. Stoga je Kraljevina Srbija hrabro ušla u protest protiv Austrougarske aneksije Bosne. Naravno, supersila je ispunila svoju volju, ušli su u Bosnu, a Srbija je prećutno prihvatila taj potez. Izbila su i dva Balkanska rata iz kojih je Srbija izašla kao pobednik.

E, sad.

U Bosni, za to vreme, narod je pokušao da se prilagodi novom carstvu. Međutim, bilo je i onih koji nisu želeli da zaborave nade i snove o ujedinjenju. Sloveni su u celoj Austrougarskoj imali isti onaj potlačeni status koji su podnosili i za vreme Turaka. Bili su i dalje – raja. Koliko duboko je sezao prezir Austrougarske spram svih Slovena, govori i činjenica da su ženu Franca Ferdinanda (Franz Ferdinand von Osterreich-Este), austrijskog nadvojvode i prestolonaslednika, Sofiju Hotek (Sophie Maria Josephine Alba Chotek von Chotkova und Wongin), vojvotkinju od Hoenburga, tretirali kao nižerazredno biće.


Istorija koju niste učili u školi Franc2
Franc, Sofija i troje dece, Sofija, Maksimilijan, Ernst

A Franc je bio zaljubljen i ludo je voleo Sofiju. Pod pritiskom oca i majke, te gotovo svetske političke javnosti, Franc je bio prisiljen da pristane na morganatski brak. To je značilo da Sofija nikada neće deliti njegov položaj i čin, nikada uživati poštovanje, a njihova deca nikada neće moći da naslede bilo šta u okviru carstva osim majčine titule. Čak nije smela s njim da se pojavljuje na bilo kakvim zvaničnim skupovima i državničkim funkcijama. Osim! U zakonu je postojala rupa. Bilo im je dopušteno da se zajedno pojave jedino u prilikama kada bi Franc nastupao kao vojno lice.


Istorija koju niste učili u školi Franc
Nadvojvoda i vojvotkinja, tik pred atentat

I zato je Ferdinand zahtevao da ide u Sarajevo. Znalo se da je atmosfera zategnuta, da će biti nevolje. Neki istoričari čak smatraju da je Austrija bila obaveštena o predstojećem atentatu. Ipak, za Ferdinanda i Sofiju to je bila retka prilika da se zajedno pojave u javnosti, da se voze u istom automobilu. I nadvojvoda je pristao, znajući ili sluteći opasnosti.

Eh, nema više takvih ljubavnih priča, zar ne?

Uz podršku tajnog društva “Crna ruka”, u Bosni su počeli da se okupljaju studenti spremni na radikalnu akciju. U najvećoj tajnosti odabrani članovi dobili su obuku, oružje, pištolje, bombe i drugu opremu. Od 10 mladića revolucionarnog (danas bi se reklo – terorističkog) pokreta “Mlada Bosna”, dvojica su bili moji preci Veljko i Vaso Čubrilović. Ne bi bilo prvi put da braća zajedno vode bitku, ali s obzirom na tajnost društva i opreznost (kao i iskustvo) srpskih oficira koji su učestvovali u zaveri, braća su prvi put doznala da su zajedno kada su se već našli među odabranima za atentat. Dakle, od 10 ludaka koji su namerili da ubiju nadvojvodu (to vam je kao da danas neko pokuša da organizuje ubistvo Baraka Obame), dvojica su mi preci.

No, da se vratim na to šta se dogodilo na sam dan atentata, Vidovdan, 28. juna 1914.

Uz mnogo grešaka, propusta policije i čudnih odluka, kolona od šest vozila prošla je pored prvog revolucionara. Nosio je bombu, ali nije stigao da je pripremi, kolona je prošla pored njega. Drugi na redu bio je moj pradeda Vaso Čubrilović, naoružan pištoljem i bombom, ali ni on nije pucao. U 10:10h kolima je prišao Čabrinović i bacio granatu koja se odbila i eksplodirala na ulici, ranivši dvadesetak okupljenih građana. Mladić je popio cijanid i bacio se u reku, ali cijanid je bio izlapeo, pa je samo povratio, a reka… eh, reka jedva da je duboka 10 centimetara. Uhapšen je, vozila su projurila, pa nijedan drugi revolucionar nije imao priliku da deluje. Činilo se da je katastrofa izbegnuta.

Ipak, zbrka se nastavila. Franc i Sofija saslušali su pozdrav gradonačelnika Sarajeva, ali nisu želeli da idu u obilazak po planu, već da posete bolnicu i ranjene. O promeni plana vozač nije bio obavešten. Prošavši most, zakočio je i pokušao da ubaci u rikverc, što je dalo dovoljno vremena Gavrilu Principu da priđe i ubije Franca i Sofiju. Kasnije je Princip izjavio da je želeo da ubije guvernera Bosne, generala Poćoreka, a ne Sofiju.

“Sofija! Sofija! Nemoj umreti! Živi zbog naše dece!”, povikao je smrtno ranjeni nadvojvoda. Umrla je na putu do bolnice, a Franc 10 minuta posle nje.


Istorija koju niste učili u školi Franc3
Ovako je, za potrebe štampe, izgledala ilustracija atentata

Mnogo godina kasnije, kao uvaženog akademika, bivšeg ministra poljoprivrede i šumarstva, te istaknutog istoričara, Vasu Čubrilovića pitao je u polutami sobe jednog popodneva moj otac: “Zašto nisi pucao? Ili bar bacio bombu? Bio si naoružan, a kola su prošla ispred tebe.”

Vasin odgovor bio je: “Vojvotkinja je bila tako lepa i ljupka. Nisam mogao da pucam, još manje da bacim bombu. Bilo mi je žao Sofije.”

Eh, ne da nema više romantičnih priča kao što su Ferdinandova i Sofijina, već nema ni takvih džentlmena kao što je bio Vaso.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Istorija koju niste učili u školi Empty
PočaljiNaslov: Re: Istorija koju niste učili u školi   Istorija koju niste učili u školi Icon_minitime29/1/2016, 10:10 am

Manje-više sve je to poznato. Mada, današnji klinci krećući na ekskurzije u Grčku, ponekim pitanjima, odaju utisak da je "Istorija" šutnuta iz nastavnog programa. Sećam se, prošle godine me je jedan dečko pred ekskurziju pitao: "šta je Zejtinlik?" Istorija koju niste učili u školi Icon_crazy

U sklopu kompleksa Zejtinlik se nalaze groblja poginulih boraca na Solunskom frontu. To je, naravno, vojničko groblje.

Svako ko poseti Grčku, trebao bi makar jednom da ode tamo.
Vojnička groblja: srpsko groblje (oko 7 500 vojnika), rusko groblje (oko 500 vojnika), italijansko groblje (oko3 500 vojnika), englesko groblje (1350), francusko groblje (oko 8 000 vojnika).

Groblja su odvojena, zasebna i svako je napravljeno u arhitektonskom stilu karakterističnom za kulture iz kojih dolaze. Srpsko groblje je urađeno u srpsko-vizantijskom stilu. To mesto je svetinja, kao što je za Grke Termopilski klanac. Čudna vrsta tuge i ponosa te obuzme kada kreneš stazom od glavnog ulaza (sa natpisom "Srpsko vojničko groblje") pa idući na dalje pored aleje krstova.

Istorija koju niste učili u školi 7965598

Istorija koju niste učili u školi Zejt_mauz

Gotovo svaki natpis, a ima ih više, te pogodi kao strela. Neću biti lenj, kao što obično jesam, pa ću navesti još neke podatke jer me je sramota da to budem u ovom slučaju.

Unutrašnji deo kapele je koreografisan natpisima bukvalno svih jedinica koje su vojevale na Solunskom frontu i glavnih borbenih poprišta na njemu. Natpisi su oivičeni ornamentikom u stilu moravske škole. Na ogromnom stolu, u sredini kripte, smešteni su pokloni pojedinaca i ustanova, među kojima se izdvajaju [url=fotografije poginulih, grumeni zemlje doneti iz njihovog rodnog kraja, ceduljice sa porukama, krstovi, crkvene knjige iz Hilandara]fotografije poginulih, grumeni zemlje doneti iz njihovog rodnog kraja, ceduljice sa porukama, krstovi, crkvene knjige iz Hilandara[/url]….U posebno izrađenoj staklenoj urni nalzi se zemlja uzeta ispod spomenika Neznanom junaku na Avali, koju su doneli članovi udruženja nosilaca Albanske spomenice.

U kapeli se svojom pojavom ističe veliki polijelej sačinjenih od ispaljenih topvskih čaura na Solunskom frontu čija masa prelazi 200 kg. Ispod platoa na kom je smeštena kapela nalazi se kripta. Iznad ulaza u kriptu su smešteni ,u kamenom grčkom krstu, stihovi Vojislava Ilića mlađeg:

Ispred vrata domovinskih

U pobednome svome hodu

Izgiboše ispopinski

Za jedinstvo i slobodu

Njina dela slaviće se

Do poslednjih sudnjih dana,

Slava jatu besmrtnika!

Mir pepelu velikana






Od ulaza u kriptu, do same kripte vode prostorije na čijim se zidovima nalaze imena poguniluh vojnika. Srbija je, po okončanju Prvog svetskog rata, uredila groblje i to je jedan od svetlijih primera koji se nisu često ponavljali u našoj istoriji. Istorija koju niste učili u školi Icon_e_geek



Istorija koju niste učili u školi 777px-Serbian_Cenotaph_Zeitenlik_10

U Vojnom muzeju u Beogradu je svojevremeno radio major, čovek znao po mestu rođenja tvog pradede ili čukundede da ti kaže u kojoj je diviziji služio tvoj predak, kom sazivu i gde ga je vodio njegov ratni put. Poznavao je do tančina podatke o mobilizaciji i popunjavanju jedinica, sazivima (prvopozivci ,drugopozivci,trećepozivci),kao i kretanja naših snaga tokom prvog svetskog rata.

Takvi su to bili ljudi, spremni da izdrže sve, do granice samouništenja. Povlačio se narod zajedno sa vojskom, ne želeći da se preda i potpiše kapitulaciju. Bolesni Kralj Petar je išao zajedno sa svojim vojnicima.

Nemačaka i Austro-Ugarska komanda je mislila da su Srbi razbijeni, uništeni, nestali u albanskim planinama gde su trpeli nezapamćenu glad i zimu, kao i kuršume iz zasede od strane albanskih brđana.

Gađali su iznemogle i gladne ljude. Bili su do te mere gladni da su jeli meso uginulih konja. Životinje su umirale ali su oni išli dalje. Preživeli su smešteni na ostrvu Vido, gde su oni koji nisu ostavili svoje kosti u albanskim gudurama poslati na lečenje, a mnogi su postradali čekajući savezničke barke da ih prevezu do bolnice. Oni koji su umirali na ostrvu od bolesti i iznemoglosti su bacani u more o čemu govori pesma "Plava grobnica" od Milutina Bojića.



Na Zejtinliku, mir pokojnika jedino ponekad prekine zvuk čuvene pesme "Tamo daleko", nastale u tom periodu . Na pređašnjem klipu se vidi opšti narodni zbeg koji je išao uporedo sa povlačenjem vojske. Mogu se uočiti i brodovi koji su prevozili nesrećnike do Vida - ostrva smrti.


Već 1916. godine, su se oporavljeni od užasa našli u prvim borbenim redovima. Nemci i Bugari su bili zaprepašteni videvši Srbe preko puta sebe!

Srbi su jurušali i uzbrdo, željni osvete i povratka u Srbiju. neprijatelji su ih nazivali "vampirima”. Pričali su uspaničeno: "Mrtvi su ustali da se svete!". Nisu mogli da shvate - srpska vojska je po njima izbrisana iz mape ljudstva kojim raspolažu saveznici, otkud oni... i opet se bore?!?!?!??!


Istorija koju niste učili u školi Vojvoda_Zivojin_Misic

Vojvoda Živojin Mišić

Istorija koju niste učili u školi Petar_bojovic

Vojvoda Petar Bojović

Istorija koju niste učili u školi Stepast

Vojvoda Stepa Stepanović

Istorija koju niste učili u školi Vojnik

Srbin!

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Istorija koju niste učili u školi Empty
PočaljiNaslov: Re: Istorija koju niste učili u školi   Istorija koju niste učili u školi Icon_minitime13/2/2017, 2:29 pm

УСТАШКИ ЂУРЂЕВДАНСКИ УРАНАК







Дана 6. маја 1942, усташка полиција Независне Државе Хрватске приредила је у Сарајеву Србима ‘’усташки ђурђевдански уранак: бесплатан превоз на теферич‘’ – у Јасеновац. На трамвајској а уједно и жељезничкој прузи поред Миљацке – на Обали од Башчаршије и ‘‘Градске вијећнице’‘ (послератне Библиотеке и Архива) па све до Електроцентрале – била је наиме постављена дуга композиција теретних вагона, за транспорт затвореника до Јасеновца. (Пошто су трамвајске шине биле исте ширине као и жељезничка ускотрачна пруга, воз из Брода могао је ући у град, обићи га кругом од Башчаршије и онда се обалом поред Миљацке вратити у жељезничку станицу, па за Мостар, или натраг за Брод.)
Извели су нас из затворских ћелија и околних касарни ујутро око четири сата, пред само свануће: на уранак, али не Ђурђевдански – мада је тада у возу певана, чак и спевана, тужна сарајевска песма Ћурђевдан је коју ће, између многих, и Горан Бреговић дивно обрадити*.
Ту композицију теретних вагона вукле су или гурале три локомотиве. А ка њој су силазиле, да буду укрцане, колоне затвореника из Јајце-касарне на брду изнад Бембаше и Невјестине махале, из Градског затвора иза Градске Вијећнице код Баш-чаршије, из затвора Беледије, Ћемалуше, Централног затвора (’‘Судског’‘, аустроугарског), из касарне Војводе Степе (до НДХ, касарне испод Бистрика, на Тргу 6. новембра, чији је назив обележавао дан уласка српске војске у Сарајево, 1918). Но неких пет стотина метара пошто је кренуо, воз се зауставио да би и предњи део композиције примио затворенике из касарне Краља Петра Првог, у Новом Сарајеву. (Године 1941, та је служила као сабиралиште за Јевреје и њихове породице, одакле су их транспортовали на стратишта, па смо ми преживели логораши покушавали да од ЈНА добијемо дозволу да то означимо неком спомен-плочом. Нажалост, наш бојажљив предлог команда ‘‘ослободилачке’‘ армије грубо је одбила. После 1945. то је, наиме, постала Пешадијска школа и Касарна Маршала Тита!)
Тако се у тој композицији теретних вагона 6. маја 1942. нашло окo три хиљаде затвореника: младих људи ‘‘војно способних’‘ – али и ‘‘добрих’‘, нажалост, и за Јасеновац. Међу њима, а то ћу сазнати у Сарајеву тек после рата, било је и угледних домаћина похапшених заједно са синовима: Мандрапа, Кошараца, Мостарица, Ковачевића, Ћоровића, Коњевића, Стојановића, Вapaгићa, Суботића, Пaндyрeвић, Рубинића, свих из сарајевског српског кварта Пируше, па Јовановића, Илића, Богдановића са Ковача, на прилазу Јајце-касарни. Али било је и муслимана, затворених јер су се заузимали за Србе или изјаснили као Срби: млади мостарски правници, дипломци београдског факултета, као Адил Гребо, Исмет Пашић, Шефкија Капић, Мугдим Мехмедагић, па и књижевник Зија Диздаревић – сви из Беледије, ћелије број 4, истог броја као и моја у Градском затвору. Мостарски муслимани су затворени и што су били против Споразума Цветковић-Мачек, којим је 1939. Мостар прикључен Бановини Хрватској. То ће их ‘‘србовање’‘ све коштати главе.
На теретним вагонима у које су нас укрцавали, памтим, још су биле ћирилицом и латиницом исписане старе ознаке ‘‘ЈДЖ’‘ (Југословенске државне железнице) и натпис ‘‘седам коња (или) четрдесет војника’‘ – колико, за нужду, може највише да стане у један вагон. Нас су међутим трпали и по две стотине у један! А ваздуха само кроз четири мала, решеткаста отвора, високо под кровом у угловима вагона. Додуше ти вагони су, као ‘‘четврта класа’‘ воза, били намењени сељацима који су ишли ‘‘на пазар’‘, али смо и ми ђаци често њима путовали, ‘‘на излет’‘. Тада су ‘‘шибер-врата’‘ на средини, на обема странама стајала широм отворена.
Није било клупа, седело се на поду, али је по пет-шест нас седело у њиховом отвору, на ивици вагона, певајући и ‘‘тамбурајући ногама’‘ док је ‘‘ћира’‘ ишао тако лагано да смо понекад могли искочити из њега, убрати понеку шљиву поред пруге, и вратити се на места. А на Ђурђевдан 1942, не знајући за Јасеновац – као нажалост ни многи други Срби ни тада ни потом, у разним Југославијама – мислећи да се растајемо од завичаја само привремено, сабијени у вагон да би нас транспортовали за Немачку као заробљенике, поред још отворених врата смо запевали:
‘‘С оне стране Јајца, гајтан трава расте
По њој пасу овце, чувало их момче.
Младо момче плаче, још тужније пјева
Свака туђа земља, туга је голема!’‘

‘‘А Ђурђев-дан је!’‘ запевали смо, да охрабримо и ободримо сапутнике паралисане од страха и неизвесности. Али, пред сам полазак воза, усташе нагло и с треском затворише наша шибер-врата и чусмо их како на њих стављају ланце и полугу, закатанчивши их: ‘‘Е, сад пјевајте колико вам је воља!’‘ Нађосмо се збијени, без ваздуха и у мраку. Није било ни воде. Све потребе, и оне несавладиве, редовне, јутарње, које у оној трци и гурњави јутрос нико није стигао да обави у затворској ћелији, у ‘‘шкаф’‘, обављане су стојећи, јер смо били тако сабијени да нико није могао ни да се окрене, ни руку да покрене, а камоли да се раскопча или да седне. Дечаци су најпре плакали, а онда падали у несвест. Заправо, не може се рећи да су ‘‘падали’‘, пошто су и онесвешћени стајали усправно, стиснути између осталих. И тако пуна два дана, до Брода, где смо стигли тек увече, 7. маја.
Ту је била прелазна станица: вагони нормалног колосека били су притерани напоредо уз наше, уског, те је требало прећи у њих. Чујемо како се отварају врата на вагонима наше композиције и вику: ‘‘Испадај, брзо!’‘ И, ударце! Отворише се, најзад, врата и на нашем вагону. И ту ће се догодити нешто што ће се поновити и кад будемо излазили из вагона широког колосека, у станици Јасеновац. Искачемо, а иза нас и поред нас падају беживотна људска тела, као кладе! Нисмо ни знали да су мртви док су стајали не могавши да падну, смождени, сломљени, удављени нама и једни другима! А онда су нас у транспорт за Јасеновац из по два мала сарајевска вагона сабијали у један јасеновачки, нормални. Исти мрак, иста збијеност, исти недостатак ваздуха као и од Сарајева до Брoда. Зато смо станицу Јасеновац, чекајући да се отворе врата на средини вагона, дочекали као крај мука и спас!
Али кад у станици отворише врата, пред вагонима угледасмо усташе. Било је то 8. маја 1942. на Марков-дан. Питају: ‘‘Јесте ли добро путовали? Има ли ко да је гладан или жедан?’‘ Јави се, једва жив, плачним гласом, један дечак од шеснаестак година. Усташа наређује, пре него је командовано излажење у строј: ‘‘Пустите га на врата!’‘ А онда оштро виче дечаку: ‘‘Зини!’‘, па му набацује шљунак и грумење земље и наређује да их хвата устима: ‘‘Ово ће вам бити четничка гибира!’‘ (следовање). Тако, док није наређено: ‘‘Испадај!’‘, и покрет. Са станице ка главном, пријемном логору (делу огромног система логора названих скупним именом ‘‘Јасеновац’‘), посрћемо трком, под ударцима кундака. Ко остане на ногама живеће – до логора. Ко падне, дотуку га – кундацима, или метком.
А пред пријемним логором изненађење које се дешавало ретко којем транспорту, али нама 8. маја 1942, на Марков-дан, ипак јесте. Чекају Немци! Организација Тот, радна служба Рајха. Прихватају ‘‘тотовци’‘ свеж транспорт – раније допремљени логораши будући већ исцрпљени и на самрти. У Јасеновцу се наиме умире од изнурености, глади, жеђи, болести, пошто људи кад уђу у логор не добијају ни храну, ни воду, спавају под ведрим небом на киши и мразу, на земљи испод које вода ‘‘вришти’‘ под ногама. На тих неколико квадратних километара мочварне ледине поред логораши раде, док могу, искључиво ‘‘гробарске послове’‘. Додуше, у близини су и бараке, али само за занатлије – свеједно да ли су они Срби, Јевреји, Муслимани или Хрвати! Ти ‘‘повлашћеници’‘ живе и раде под кровом, редовно добијају храну, њихови производи и услуге будући неопходни усташком гарнизону и домобранима. Међу њима и стручњацима налази се и доктор Зец, па и неки сарајевски Јевреји, вешти мајстори.
То је значајан чинилац чувеног ‘‘Пробоја’‘, априла 1945, о којем, из посебних идеолошких разлога, ни дан данас, па ни на РТВ Београд, званични ‘‘историчари’‘ не откривају пуну и праву истину. Јер Пробој из Јасеновца извршили су занатлије, пошто су само они имали снаге да га предузму. Схватали су да им је то једини спас, сазнавши преко свога тајно монтираног и скривеног радија за наредбу да буду поубијани, као једини преживели сведоци Јасеновца. (Делове за тај радио набавили су кад су под стражом слати у Загреб по материјал за свој посао.) Они су били спремни да сведоче о Јасеновцу, пред јавношћу нашом и светском. Али то није одговарало Брозу, те су истражне комисије чекале све до данас, ваљда да сви сведоци поумиру.
Тако је од нас око три хиљаде – колико је кренуло из Сарајева (срачунато на основу броја вагона композиције) до самог логора стигло око две хиљаде: сваки трећи је успут страдао, као и при свим транспортима и колонама за Јасеновац. Немци ‘‘тотовци’‘ нас постројавају у неколико редова на великом ‘‘зборишту’‘ испред улаза у главни, пријемни логор, у строј дуг око двеста метара. Стојимо у ставу ‘‘мирно’‘ (’‘позор!’‘ на усташком). Иза сваког реда, нама иза леђа, иду задригли ‘‘тотовци’‘ и тешком чизмом ударају сваког постројеног логораша под колено. Ко поклекне или падне, не сме да устане. Ко остане на ногама, мора трком на другу страну – међу одабране, снажне, способне за тешке радове у Немачкој (а заправо Норвешкој, северно од Поларног круга). Они који су поклекнули и седе на земљи, иду у логор, осуђени на лагано али сигурно умирање – осим ако баш тих дана не буде ‘‘наступ’‘, када ће их усташе поубијати маљем или ножем.



"Логорска историја Срба" - одломак

Жарко Видовић

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Istorija koju niste učili u školi Empty
PočaljiNaslov: Re: Istorija koju niste učili u školi   Istorija koju niste učili u školi Icon_minitime17/7/2018, 11:10 am

Istoričar Vidović otkrio
Đurđevdan je nastao u logoru Jasenovac



Čuvene stihove prvi put zapevao zarobljenik u vozu koji je 6. maja 1942. prevozio zatočenike iz Sarajeva u Jasenovac na masovno streljanje
„Đurđevdan“ je nastao u logoru



BEOGRAD - Proleće na moje rame sleće...
Ove stihove je prvi put zapevao izmučeni zarobljenik u vagonu na putu za logor Jasenovac. Voz smrti je baš na Đurđevdan, šestog maja, 1942. godine, prevozio zatočenike iz Sarajeva u Jasenovac. Ležali su iznemogli po vagonima, bez hrane i vode, puni straha i neizvesnosti. U opštem beznađu, začuo se bariton koji je smelo, iz srca, zapevao početak pesme „Đurđevdan”.

Ovako je u tekstu „Logorska istorija Srba” profesor dr Žarko Vidović, istaknuti filozof i istoričar, opisao događaj kojem je prisustvovao.

- Izveli su nas iz ćelija i okolnih kasarni ujutro oko četiri sata, pred samo svanuće, na uranak, ali ne đurđevdanski, mada je tada u vozu pevana, čak i spevana, tužna sarajevska pesma „Đurđevdan”, a koju je, između mnogih, i Goran Bregović divno obradio - opisuje Vidović.

On tvrdi da je mladić koji je pevao bio član sarajevske Sloge i da je pesmom pokušao da pokaže svoj ponos i prkos i da ulije malo živosti među klonule ljude.

Istoričar Vidović pretpostavlja da su zbog stihova koji su se orili ustaše zatvorile prozore na vagonima, a zatvorenici su ostali bez vazduha zbijeni jedni do drugih.

- Od tri hiljade, koliko ih je krenulo iz Sarajeva, u Jasenovac je stiglo dve hiljade duša, a samo dve stotine je preživelo torturu - objasnio je Vidović.

Tekst pesme

Proljeće na moje

rame slijeće

đurđevak zeleni

đurđevak zeleni

svima osim meni

Drumovi odoše,

a ja osta

nema zvijezde Danice

nema zvijezde Danice

moje saputnice

Ej, kome sada

moja draga

na đurđevak miriše

na đurđevak miriše

meni nikad više

E, evo zore,

evo zore

Bogu da se pomolim

evo zore, evo zore

ej, Đurđevdan je,

a ja nisam

s onom koju volim

Njeno ime

neka se spominje

svakog drugog dana

svakog drugog dana

osim Đurđevdana


kurir

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Istorija koju niste učili u školi Empty
PočaljiNaslov: Re: Istorija koju niste učili u školi   Istorija koju niste učili u školi Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Istorija koju niste učili u školi
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Krug svesti i mudrosti- piše se u temama ispod naslovne :: Istorija-
Skoči na: