Љубица Милетић

Ljubica Miletić rođena je 1948. godine u Beogradu. Gimnaziju je završila u Splitu. Diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu. Urednik je u izdavačkom preduzeću "Prosveta".

Njene pesme uvrštene su u mnoge antologije i prevodjene na rusinski, slovački, turski, rumunski, poljski, engleski, italijanski, bugarski, portugalski, grčki, ruski i slovenački.

Nagrade: "Lazar Vučković" i "Risto Ratković" zatim nagrada Udruženja književnika Srbije "Milan Rakić". Na pesničkom pričešću u Gračanici dodeljen joj je 2004. god. "Kondir Kosovke devojke".


NOVA KUĆA

To nije kuća iz mog sna
Od tračkog mermera
Boje zore

Ta kuća nema istočna vrata
Ni ustreptalo srce
Ni vidik - pružen u polje

To nije kuća mojih predaka
Bela i prostrana
S pogačom i vinom u putiru

To je kuća brojeva propisa
I zabrana - kuća nemira
Kuća bez ukućana

U slepoj ulici od ničeg zidana

To je kuća opsene
I varljive nade da je prava
Možda bolja od kuće iz mog sna.

PRETEČA

Znao si sveti da će loza
Da zasvetli
Da će ime od iskoni
U reč preći

Da će mnogi na strah svikli
U po dana u po noći
Tebe zvati da svedočiš
I prekineš silu zala

Mrtvo zrno u hleb nikne
Posle žetve
a tebi je večnost dala
Da se vineš u visine

JESEJEVA LOZA

Mi smo ta vita loza. to zrno svetlosti.
Što kroz vekove sja.
Mi smo to seme drevno. na visini sazrelo.
Voljom Gospodnjom.
Mi smo taj stub beli. ispisan očevim pismom.
Ilinskim.
Mi smo sjaj vekova. daljina vremena.
I uspon nesavladiv zlu.
Mi smo čuvari vremena. osmog Jesejevog sina.
I njegovog hrama večnog.
Mi smo to što smo. i vi to znate.
Hordo Zlog.

ORANJE

Opet vetar kroz lobanju poje
Tropar duši koja ne hte muku.
Seljak ore. Izorava kosti,
Možda svoje, možda svetog Luku.

Ore seljak. Izorao pretka.
Možda kneza, možda nekog sebra.
Ikonica trula čelo glave leži,
Zamrljana para sa onoga sveta.

Stade seljak iznad drama srebra.
Gleda slova nevešte kovnice.
Gleda njivu što je možda groblje.
Vidi sebe, a ne vidi lice.

Opet vetar kroz lobanju poje
Tropar duši koja ne hte muku.
Seljak vraća zemlju gde je bila:
Svojom rukom prepokriva ruku!

PEČAT

Ta glad pružena do neba
Ta glad otvorenih pora
Ta glad bez gospodara

Ta glad u šumi iz mora
Ta glad skitača
Ta glad od gladi jača

U biću stišana vreba
Glad peta i glad sedma
Glad uvek spremna i živa

Glad zaključanih soba
Glad zasićena
Opet o gladi sniva

BEZGLASNA ZVONA

Vidiš onaj sjaj na preseku neba i noći:
Tu su ustali duhovi i raduju se
Svojoj samoći.

Ispisuju magična slova na papiru
Od pustog svoda. Lutaju duše prostorom,
A kroz njih kaplje voda.

Rosna od umova živih, davno nestalih maga,
Njihove jasne misli i sjajnog,
Besmrtnog traga.

Lutaju pesme mrtvih i grade oreol zemlje
Između prizemne bare i večno iste mene.

U ritmu koji nikad ne staje
Sveopšta slava se glasa, doziva verne
Na obred, dok se more umova talasa.

Pevaju jednu pesmu kroz vreme, bez kraja
i konca. Vidiš da i nas zovu,
Ja čujem bezglasna zvona.

TAKO JE BILO GOSPODINE

Gospodine, nas su noževima, jataganima
U poljima, na zabranima. Nas su ognjem
I uzlima. U Carigradu, u Pešti...
Nas su železnim iglama u oko. Srpom u kičmu.
Nas su inovernim krstom. Sačmom. Nas su
Gospodine, vezali, menjali, prodavali, rezali...
Nas su konjima odvodili, mutnim virovima prinosili
Nas su zavodili svilom i zlatom. Nas su
Bogatom psovkom kad nismo hteli
Biti robom.
A mi smo ti, Gospodine, crkve zidali
Decu krstili, pesme pevali, mi smo ti
Krvav hleb sejali. U plećku gledali
I molili dalekog Boga da nas ne odrine.
Da nas uznese do sebe u visine. Da nam
U vid svetlost spusti! Da ni mrtve, pod krstom,
Ne napusti. Mi smo ti, Gospodine, između zvezda
Put tražili dok smo ovo ubogo tle
Umesto vodom, krvlju svojom pojili!

Mi smo ti, Gospodine, iz praha na noge stal
Slomljenih rebara konje pojahali.
Ranjenom rukom stegove nosili. I ponekad,
Samo ponekad, posle svih bojeva
Na leđima mrtvih, poneku čašu vina ispili
Mi smo ti uvek isti bili. Vekovima u slami
I slavi! Vekovima ni krivi ni pravi!
Sami sebi poslednju sveću palili.
I nismo kleli što je Bogom dano,
Samo smo ime branili, velmoško.

A bilo je i da smo bosi na ledu, goli na suncu
Kamen o vratu nosili i kad nismo morali.
I stajali, stajali uspravni
Dok su nas slanom ribom varali i uskraćivali
Vodu. Tada smo plovili u mrak.
Iz njega opet u borbu za ono što smo sanjali.
I opet su nas varali. I kleli.
A mi smo uzaludno date udove drvenim menjali
I nismo stenjali, čvrsti u veri.
Samo smo pevali dok smo umirali.
I evo, i danas pevamo. Mi ti se, Gospodine,
Teško menjamo. I oni to znaju.
Nas prosto ni vekovi ne slamaju, kod nas ti
Lažna znanja kratko traju jer su nam kosti
Pune olova, i noževa, i glave pune korova
Što iznad njih pitomo raste.
Mi ti i pored svega sa krovova ne diramo
Gnezda koja nam sviju, došavši iz daleka,
Divlje laste.

I pamti ovo, Gospodine, ovo vekovne rane
Iz mene govore... Ovo mrtvi iz mojih usta
O sebi i precima, nečuno zbore.
Ako neko negde pomene ovu zemlju,
Hoću da sve znaš...

POSLE POLA VEKA (1941—1991)

Krst, tamjan, vino i hleb...
Blagoslovi, oče —
Gasne vek.
Molitva nad jamom,
Mrtvima tek.
Pomiluj, Bože —
Čili vek.
Godine u rupi
Tvrdog kamena,
Iznele odozdo
Kost bez imena.
Sahrani, opoj
Oče, nas
I pokri zemljom
U sličan čas.

LITURGIJA U JASENOVCU

Moj narod ima podzemne gradove,
Podzemnu braću
Na podzemnim poljima,
Podzemne crkve, samo do temelja,
Podzemne škole sa učiteljima,
Podzemni Talmud,
Podzemna Žitija,
Podzemlje puno dečjeg vriska...

Moj narod ima podzemnu prestonicu
Vezanih u smrti Srba, Jevreja...
Jednim nožem poklanih
Rabina, đakona,
Kaluđera i arhijereja...

Moj narod nad njima drži opelo
U obe prestonice,
I gore i dole,
I dok se isti na isto spremaju,
Moj otac za upokojene
Svetu Liturgiju
Tiho poje...

STAZA

Ovuda su prošli trgovci sezamom,
Jeretični bogumili
I neki čudno obučeni starci

Noseći knjige pod pazuhom.

Ovuda je išao jantarni put
Skamenjenu smolu noseći na jug.

Pronosili su biber i svilu
Dobro opasani i siti,
Drugačijih crta ljudi.

Ovde su zastajale pratnje.
Careva i ponekog kneza.
Timarili se arapski ati.

Vario čaj od sleza.

U hanovima je bilo svega:
I zlata, i mrva, i loja
Propovednika mirne ćudi

I u rize skrivenih Lojola!

Nekada su ovuda prošli
I Avari, i Goti i Skiti,
Ostaše drumovi prazni

Vekovnih putnika siti.