Proza - Page 3 Perno-Girl-w.-red-hair

Kafa bez šećera



Samo relativno mali broj srećnika počinje i permanentno radi do smrti na istraživanju misterije stvarnosti , uvećavajući, poboljšavajući i menjajući svoje razumevanje sebe, sveta, ljubavi i istine…
Dobar dan. Kako ste? Sedite..jeste za kafu? pitao je uz osmeh.
Dobar dan, dobro sam, hvala.
Zašto ste došli? Boli li Vas šta?
Boli.
Šta Vas boli?
Srce.
Srce?
Da.
Ali, došli ste kod stomatologa.
Mmm…Znam. Zbog njega me i boli srce.
Ah, razumem. Kako Vas boli?
Probada…
Nasstala je kraća tišina. Svaki susret je bio drugačiji i nikada nije znala šta je čeka.Takodje nikada nije znala ni to dali će biti sledećeg susreta. Posle svakog je mislila-verovatno se nikada više nećemo videti. To je začudo nije plašilo. On je prekinuo tišinu pitanjem:
Otkrij mi tajnu, o čemu razmišljaš?
Ne mogu.
Zašto ?
Pa to su intimni razgovori izmedju mog velikog i malog Ja.
Šta kaže veliko Ja?
Pec…
Dobro, onda
Kada Vas to srce probada?
S vremena na vreme, iznenada kao iglom, nikada kada sam u blizini onoga zbog koga me probada.. Distanca je ono što mi stvara tegobe doktore..
Gde Vas tačno to probada?
Uhm, evo ovde, uzela je njegovu ruku i stavila je na svoje grudi.
Širi li se taj bol ili je lokalizovan? pitao je jutarnjom bojom glasa, dok je prelazio prstima preko njenog stomaka do vrha brade i tu zastao.
Mhmm…
Ne znam kako to mhmm da upišem u anamnezu, možete li biti konkretniji?
Širi se…
Kako?
Kao plima i oseka. Nadodje, pa se povuče..
Da, baš tako? Hm, plima i oseka. Interesantno poredjenje .. Uzdahnuo je, podigao obrve i rekao tužno: Kako bi lepo bilo otputovati negde složićete se..?
Pesak?
Aha.
More..?
Da..
SUTRA?
Nasmejao se slatko, nagnuo prema njoj i rekao: Ja bih SADA…
Pa šta ćemo onda sada?
Nekako je osećala da to more nikada neće okupati svojim talasima baš njih dvoje zajedno, ali, uživala je razmišljajući o tome sada. I to je nešto.
Sada ćemo valjda da uradimo i popravimo ono što možemo, idem na stolicu ako nemate ništa protiv-ustala je i pogledala ga sa šeretskim smeškom na usnama.
Stani, a kafa? Uzviknuo je, kao da se trgao naglo iz dremeža. Hoćeš da ti naručim kafu?
Ne, hvala. Uzeću od tebe malo.
Ali , znaš da ja pijem bez šećera.
Znam, rekla je ,uzela gutljaj, navalila se opet udobno u naslon fotelje i zapalila još jednu cigaretu. Gledala ga je, preko stola kroz oblak plavičastog dima. To je nešto što bih mogla da radim satima, da te gledam i da mi ne bude dosadno-pomislila je u sebi.
Ja sam se zaljubio, rekao je maznim glasom.
Nisi.
Jesam.
Niiisiii…
Jeesaaam-šaptao je već , još maznije.
Nisi, samo ti se čini. Ovaj trenutak je lep,rekla je i pogledala da nežno u oči, ti to možeš da osetiš,baš kao i ja…Dok mu se obraćala, vučena nekom magnetskom silom, ustala je opet i primicala mu se polako, kao žedna,ali oprezna životinja šumskom izvoru . Polako, korak po korak, ne dozvoljavajući da je žeđ za vodom navede u trk i dovede nepažnjom u opasnost. Opkoračila ga je, sela mu u krila,zatvorila oči i čvrsto zagrlila. Mmm, kako je to dobro… Slušala je kako diše i taj zvuk joj se činio poznat. Kao da je oduvek bio tu.
Hajde sada, hoću da probam kako je kada ti popravlja zub stomatolog sa kojim si u kvazivezi.
Nasmejao se i rekao : izvolite, put do stolice znate, sedite i opustite se, ja ću doći za Vama ubrzo, moram samo da se presvučem.
Kada imamo decu koju odgajamo svet nam izgledaa drugačije nego kada ih nemamo.Kada smo bogati taj isti svet nam izleda drugačije nego kada smo siromašni. Dok joj je sestra stavljala preko bluze zaštitu od prskanja, razledala je ordinaciju. Bila je ista kao i pre dok je dolazila.
Medjutim ona je bila ta koja se promenila. Iznutra se promenila pa joj se činilo kao da su se neke stvari u spoljašnjem svetu promenile ili da ih jednostavno vidi po prvi put u životu. Posle dužeg odsustvovanja vratile su joj se boje i mirisi. Bila je tako zadovoljna i zahvalna zbog toga. Imala je utisak da se probudila posle zimskog sna u pećini punoj mraka i shvatila da je ekstremno glupo spavati, kada je napolju tako lep dan.Ona koja je volela da spava postala je ona kojoj je žao da zaspi. Nije želela ništa da prespava. Možda jer je bila svesna da se u životu uvek radi o momentima. O momentima koji ti mogu ulepšati, promeniti ili upropastiti puno toga, o momentima koji se kakvi god da jesu, nikada više neće vratiti. Nevezano za to da li se radilo o zvuku, tišini, slici, osećanju, dogadjaju, mraku ili danu. Bilo joj je žao da spava. Sva je treperila kao zapeta struna. Možda zbog toga što joj par sati sna dnevno ipak nisu bili dovoljni ili zato što je situacija za nju bila nesvakidašnja, nedoživljena, pa zato i posebna. Dolazila je kao pacijent mesecima u tu ordinaciju koju je pronašla na netu, jedne subotnje večeri kada ju je zaboleo zub. Zašto se opredelila baš za tu ordinaciju mislila je da zna. Zato što je bila blizu njene kuće i zato što je on bio jedini koji je rekao zabrinutim,sanjivim glasom ako Vas boli toliko da ne možete da izdržite,dodjite odmah…Nije došla odmah, pila je nešto protiv bolova u medjuvremenu i došla sledećeg radnog dana.
Ko Vas je preporučio? Pitao je kada ju je prvi put video.
Niko, odgovorila je .
Kako niko? Pa tako lepo, našla sam Vas preko neta.
Nasmejao se. Ono što je odmah primetila je da je imao prijatan glas i nežne ruke. I dobro je radio to što je radio. Ništa je nije bolelo.To je bilo dovoljno da odluči da ne menja ordinaciju. Da ju je neko tada pitao kako izgleda taj stomatolog kod koga odlazi, rekla bi da nema pojma.
To mu nikako nije bilo jasno i hteo je uporno da sazna u više navrata kako je moguće da neko nekog uopšte ne primećuje mesecima i onda se najednom desi takva promena…
Kako je moguće da meni klecaju kolena kada dodješ, ispadaju instrumenti , a ti me ne primećuješ niti vidiš sve to i zašto?
Da, bila sam neispunjena zato što sam živela, a nisam se osećala živom..Nisam bila vesela. Bila sam samo umorna od borbe da nemoguće učinim mogućem. Bio je to lep izazov kome nisam mogla da se oduprem. Mogu ja to, mislila sam. Deset najlepših godina potrošila na to da upoznam nekoga i tek onda shvatila da to nikad neću moći. Da sam provela toliko vreme sa nekim ko mi je bio I ostao potpuno stran. Deset godina smišljala šta bih ja mogla još da uradim da stvar bude bolja nego što jeste I da se pomerimo sa mrtve tačke. Ali, mrtva tačka je bila mrtva trka trkača olovnih nogu. Deset godina, ej.. Sada sam srećna. Verovatno ću opet biti nesrećna za par dana ili par meseci iz ovog ili onog razloga. Ali nema veze, SADA sam srećna. Ne zbog njega, nego zbog svakog novog dana.
Bežala sam od same pomisli da imam pravo,treba I mogu biti srećna sa nekim drugim. Imala sam kaktus u mozgu I klin u točku.
Gledala sam samo u jednom pravcu I nadala se promenama. Živela sam od te nade koja nije imala nikakvih dodirnih tačaka sa realnošću, jako dugo. I doživela veliko razočarenje. Jer sam rešila da se izborim I ostanem do kraja života, a morala sam da odem . I nisam htela nikada više da budem tužna. Pa čak I po cenu da nikada više ne budem srećna. Čovek može da izbegne tugu koja može doći na kraju. Može, ali samo ako se odrekne sreće na početku-a to bi bilo tako glupo-jer bi nam se svima duša na kraju bez onoga što joj pripada po prirodi stvari, pretvorila u kamen… Moja duša želi da bude mirisni cvet, a ne kamen. Makar to bilo I na tri dana. Vredi probati.
Interesantno je da ljudi koji odgovaraju jedni drugima, ili su slični, imaju utisak da se poznaju čitavu večnost. E to je ono nešto, što nikako nema veze sa vremenom, ili možda ipak ima ali samo onda kada je vreme u funkciji večnosti…i u funkciji osećanja bez kojih nam i sati i godine padaju kao najgora kazna , a da nismo toga ni svesni…sećala se razgovora koji je vodila sa nekim…
Evo, možemo da krenemo, prekinuo ju je njegov glas u razmišljanju. Otvorite usta molim…Tako, evo sisaljke, pružio je ruku preko nje da dohvati to što mu treba i dodirnuo je kao sasvim slučajno rukom, pridržite ovde. Odlično… Uključio je zujalicu..
Molim te ne gledaj me tako, ne znam šta radim-zatvori oči.
Zatvorila je oči, i gricnula ga za prst kojim je nešto hteo da namesti.
I ne smej se, dodao je opet.
Prestala je da se smeje i naslonila desni lakat na njegovo krilo.
Uh, ala krvariš.
Mhm…
Ne pričaj, moraš biti mirna.
Ahaa.
Ne pričaj, molim te, rekao je tiho, ali ipak tonom koji je nadjačao zujalicu.
Opet je otvorila oči, vratila lakat u sopstveno krilo gde mu je i mesto i pogledala ga značajno.
Za-uo voiš kafu beu šećeua?
Pokušavam da zaustavim krvarenje iz desni i nerviram se što mi ne ide. O čemu ti razmišljaš? O kafi bez šećera.?
Aha.
Ne mogu da ti zaustavim krvarenje, šta da radim sa tobom?
Otkud ja znam, ti si doktor, ne ja, smisli nešto..A zašto voliš kafu bez…
Najednom je skinuo zelenu zaštitnu masku koja mu je prekrivala pola lica i poljubio je.
Odmakao se i pre nego što je vratio masku na lice rekao je nežno i mogla se zakleti sa puno ljubavi :
Zato što jedino tako mogu da osetim i uživam u punom ukusu kafe. Shvataš? Ne želim ništa drugo što bi taj doživljaj moglo da mi pokvari.
Bio je to čarobni momenat jedne potpuno sulude situacije. Nije htela ni da pomisli našta liči u tom trenutku. Usta su joj izgledala kao magareća od tupfera ispod, sisaljka koja je radila svoj posao je pravila zvuk koji nikako nije mogao podsećati na …pokušavala je da smisli nešto romantično-žubor vode, na primer, a krv koja joj se slivala na jezik nervirala je dodatno-sve do tog momenta koji je trajao sekund ili dva samo,a pamtiće ga zauvek…
Evo, gotovo.Slušaj, ako te neko pita ko ti je ovo radio, nemoj slučajno da kažeš da sam to bio ja. U životu nisam uradio nešto gore…
Napravila je ozbiljan izraz lica dok je ustajala sa stolice i prilazila ogledalu:
Jako sam razočarana Vašom dozom profesionalnosti koju ste pokazali, a o kvalitetu ne bih da sudim. Što se dužine intervencije tiče, mogli ste da mi prčkate po ustima do sutra, nekako mi je prijalo i brzo prošlo. No, da li bi ste bili tako ljubazni da mi ispostavite račun i možda predložite nekog Vašeg kolegu kod koga bih ubuduće mogla da idem, jer nekako smatram da bi to možda tako bilo ipak pametnije?Sa Vama ću rado piti ubuduće samo kafu, ako treba i bez šećera…
Slušaj ti…nedostajala si…ne ideš nigde više sada kada si tu…zagrlio je oko struka , privukao uz sebe i pre nego je završio rečenicu, ljubili su se kao da nikad do sada nisu… i nikada više neće …dok je nogom tiho zatvarao vrata začudjenoj sestri ispred nosa…
Još je uspela kao kroz maglu da čuje njen glas kako nekom objašnjava: Zauzet je, ima malih komplikacija sa pacijentom…
izvor:crnaperla