Proza

PISMO
PRIJATELJU
(dva
dana pred smrt)

Dolazi jesen, pa zima... sa maglama, sa kišama, s
mećavama. To je njihova obavezna pratnja. A kad stignu, zateći će kod mene:
bolest, siromaštinu, brige. To je opet moja obavezna pratnja... Možeš misliti
kako će to biti zanimljiv prizor kad se obje pratnje uhvate za ruke i zaigraju
oko mene vrzino kolo... A dva sina treba poslati na studije. Drva treba nabaviti
za nas troje koji ostajemo ovdje. I dužan sam. I uopšte, cijelog života ne
uspjeh da odgonetnem tu, za mene nerješivu, zagonetku: kako, na pošten način, ne
štedeći trud i dajući uvjek kvalitetan učinak, zaraditi dovoljno za život. Od
svih mnogobrojnih puteva koji vode ostvarenju tog cilja, ja sam, izgleda,
izabrao onaj jedini pogrešni... Ne znam imaš li kakve mogućnosti da mi
pomogneš... u nevolji sam pa rekoh: da ti se požalim. Jer, čovjek se žali
prijatelju.





Aleksandar
Leso Ivanović

Postoje zakoni jaci od propisanih...to su veliki znali jos dok su bili djeca..jutro..kao neka velika beba, sama, nezasticena, bez ideje sta bih radila danas, sta bih radila sjutra, a u modrom uglu vec je bilo jutro..i kisa...jutarnji sati, crkveno zvono koje sa tako bolnom ceznjom govori o svitanju..moram da odem..NESTO SI REKLA?..lepet leptirovih krilaca, diskretno zasustase novcanice..MOGLI BI SE MI PONOVO VIDJETI MALA..i te nule, jedinice, lica s novcanica, lica koja su dodirivala te novcanice, i jos mnogo toga, zasustase u toj sobi u tom trenu tog jutra..."onda ce te mali to kostati duplo"...OKEY...boljih uspomena iz tih godina nema...
OTICI, OTPUTOVATI, PROBUDITI SE NEGDJE DALEKO, JEDNOG VEDROG SUNCANOG JUTRA, I OSJETITI DA SI POCEO ZIVOT ISPOCETKA...DA JE PROSLOST NESTALA KAO DIM, SRESTI LJUBAV SVOG ZIVOTA, ILI NEKOG SLICNOG NJEMU, NEKOG...NEKOG KO BI ME LJUBIO, KAO DIJETE, NIJEMO I KAO ZVIJER...I KAO ZVIJER....

......Palim prvu cigaretu,brišem oči umorne od sna...Sanjala sam tebe...Gledam svoj lik u ogledalu...povlačim dim,vidim da starim prerano.....Uključujem radio...ništa novo,osim datuma...Palim drugu cigaretu...guši me...Brišem oči umorne od sna,sanjala sam istinu...ne voliš me više...Oblačim jaknu i bježim van....Tužna je ulica,nikoga nema a snijeg veje,briše tragove...Hladno je...Gledam svoj lik na staklima izloga,vidim čudan izraz,sjetan.....Cujem lavež gladnih pasa...čujem jauk zvona...budi se grad...Pijem prvu jutarnju kafu...ne smijem se konobaru koji priča viceve....Ne gledam frajere koji me "šmekaju"...ne slušam muziku koju puštaju...Cutim...Mislim o tebi,mislim o nama...stavljam tačku na sve što je bilo,ali me proganjaju sjećanja....svako jutro je isto,jako i bolno,razdire me...
"Je li slobodno?",pitaju me...Klimam glavom i vraćam se svojo tišini...Ćutim
"Tužna je"-govore...."Zašto?"-pitaju...
"Ne,samo sam umorna od sna,sanjala sam istinu"...kažem im...Smiju se...ne razumiju...
Preturam džepove,plaćam,odlazim......Snijeg mi upada u oči umorne od sna..hodam brže...budim se,primjećujem ljude,dan je....Zaključavam sjećanja u tamnicu srca i idem dalje...Motam se po gradu,dan odmiče....bojim se noći,bježim od sna,bježim od pogleda,bježim od dodira...Poželim da se vinem put visina nebeskih i da tamo,gore visoko sagorim kao meteor,jer bojim se sna,bojim se istine,bojim se tvoga lika koji me proganja svake noći.....

(Napisala moja sestra Amela)

MAESTROV DODIR-Majra Velč




Bila je prašnjava i ružna, i aukcionar je mislio da prosto ne vrijedi,
gubiti vrijeme na staru vijolinu, ali ju je ipak podigao sa smješkom.
"Koliko nudite dobri ljudi"-viknuo je.
"Ko će početi da licitira"?
"Jedan dolar, zatim dva.Samo dva"?
"Dva dolara ,a ko će ponuditi tri"?

"Tri dolara, prvi put;tri dolara drugi put;
ide za tri...ali ne...
Iz neke prostorije otpozadi došao je sjedokosi čovjek i poklonijo se.
Onda je pošto je obrisao prašinu sa stare violine, i zategao opuštene strune zasvirao jednostavnu i prijatnu melodiju
kao kad andjeo pjeva božićnu pjesmu.

Muzika je prestala, a aukcionar je tihim i mirnim glasom pitao:"Koliko nudite za ovu staru violinu"?
I držao ju je sa naklonom.
"Hiljadu dolara""ko daje dvije hiljade"?"dvije hiljade ko nudi tri"?...
"Tri hiljade prvi put, tri hiljade drugi put""prodato je, rekao je."
Ljudi su se veselili, ali su neki viknuli: "ne shvatamo baš najbolje šta je promjenilo njenu vrijednost"?
Brzo je stigao odgovor:"dodir maestrove ruke".

I čovjek neurednog života uprljan grijehom, jeftino se nudi gomili koja ne razmišlja.
Isto kao ta stara violina.
Tanjir potaža, čaša vina, jedna igra i on nastavlja put.
Odlazi jednom, i odlazi drugi put, odlazi i za malo da ode.
Ali dolazi Gospod i glupa gomila nikada ne može u potunosti da shvati vrijednost duše i promjenu koju je izazvao
dodir Gospodove Ruke.

.............

Tako se desi, slučajno,da neki Stranac prođe kroz nas život.
U ruci u svetiljka kojom, na tren, obasja naše postojanje.
Zadrži se u našoj blizini neko vreme, ostavi trag, a onda krene dalje.
Kao da je zastao slučajno, u prolazu, i sam u potrazi za nečijom svetiljkom..

...Stranac neočekivano produži svojim putem,a nas zaboli mrak.
Žmirkamo zbunjeno i preplašeno unutrašnjim čulima tumaramo po emocionalnoj pomračini, trazeći put do sopstvene Duše.
Uzalud mislima grebemo po maglovitom sećanju u potrazi za davno zakopanim tajnama Srca.
A ono pulsira sve jače kako ronimo dublje u mračne ponore Duše,i osećamo kako nas bride pukotine davnih godina smeštene u pamćenju Srca - tog najranjivijeg dela tela..
Iako znamo da je Stranac odavno nestao u pomračini usahle nam želje,u očima nam još uvek blješti ona svetlost kojom nas je obasjao..
Panično,poput plime,nadolazi surova misao kako će proći mnogo,nemerljivo mnogo vremena pre nego što neko novo svetlo uspe da osvetli one tamne vilajete u nama,zatrpane prašinom izmrvljenih strahova.
I u tom trenutku,tako prepoznatljivom,postajemo svesni kako zavodljivi sjaj mečecine polako počinje da nam curi iz očiju..
Nemilosrdno se rađa misao da će se one vremenom,ponovo polako navići na dobro poznati mrak.
Hvata nas beznađe od pomisli da se novo svetlo možda nikada više neće ni pojaviti..
Stranci putuju, dolaze i odlaze..
Samo naša Duša i mi ostajemo zauvek zajedno.
Uporno,kako nam je to valjda i genetski usađeno,pokušavamo da dosegnemo harmoniju sopstvenog življenja.
U potrazi za njom, često se desi da nam se jedan delić Srca otkine i samostalno nastavi put ka neobeleženoj, nekoj drugoj koordinati.
I taj nas otkinuti deo dugo tišti, i uglavnom prezdravimo, ne znajući ni sami kako..
Ali,postoje neke stvari neprevodive u reči, koje, zapravo, nikada u potpunosti i ne prebolimo..

Nikada?
Možda prejaka reč..
"Nikad ne reci nikad"...zasvetli, kažu - obično, kada se najmanje nadaš.
Svetlost uvek postoji,možda samo često i predugo žmurimo,pa smo se navikli na tamu..?
Istina je da se sve više plašimo tog "podnošenja mraka", kada već znamo šta svetlost znači.

A možda..
Uz malo sreće...biće opet svetla mnogih svetiljki : fenjera, lampiona, mirisnih sveća, treperavih svetala svitaca u polju i hladnog isijavanja dalekih Zvezda..
Možda će još biti romantičnih noći sa Zvezdama padalicama i Mesecom koji će zaigrati u očima......
Tvojim, Njegovim, Njenim, Nečijim ..
I što je najbitnije, potrebno je setiti se nečega veoma važnog..
U celoj ovoj rasomonskoj dilemi pitanja Srca i Duše, često zaboravljamo na svetlost sopstvenog sjaja.
Nečije, tuđe svetlo je potrebno da prihvatimo samo kao dopunu sopstvenom sjaju.
Jer..,opasno je dati nekom toliku moć,da može da nas obasjava..
Ali je uzaludno, znam..
Kao da se stvarima, koje se tiču Duše i Srca može upravljati...
JA ne mogu

(nepoznati autor)

٠•●♥●•٠·˙ Dve semenke ležale jedna do druge u plodnoj prolećnoj zemlji.
Prva semenka kaže: “Želim narasti!
Želim pustiti korenje duboko u zemlju pod sobom i mladice kroz zemljinu koru iznad sebe…
Želim razviti svoje nežne pupoljke da najavljuju dolazak proljeća…
Želim osećati toplinu sunca na licu i blagoslov jutarnje rose na sv...ojim laticama»
I tako je ova semenka narasla.
Druga je semenka rekla:
“Bojim se.
Pustim li korenje u zemlju pod sobom, ne znam šta će me dočekati u mraku.
A probijem li se kroz tvrdu zemlju iznad sebe, mogu oštetiti svoje osetljive mladice…
Šta ako pustim svojim pupoljcima da se rastvore, a puž ih pokuša pojesti?
Da se rascvetam, dete bi me možda iščupalo iz tla.
Ne.
Mnogo je bolje čekati dok ne bude sigurno.”
I tako je druga semenka čekala.

Kokoš koja je čeprkala po ranoproljetnoj zemlji tražeći hranu, pronašla je semenku što je čekala i odmah je pojela.

One, koji odbijaju da rizikuju i da rastu…proguta život....

•●♥●•٠·˙ Još jednom okrećem se za sobom
Još jednom dobro ću oči da otvorim
Da vidim šta sam stvorila, i šta za sobom ostavljam
Na početku jednog kraja, uvek ostane vremena
Koliko god brzo teklo, i bolno bilo uvek ostane ta trunka vremena
...Da shvatiš koliko teško je svojih snova se odreći
Srela sam te jednom ,sasvim slučajno
Srela te jednom, zavolela večno
I nisam znala, nisam ni slutila da je bilo zabranjeno
Ono što drugome uzmeš, da vratiš moraš
U početku je slatko,ali na kraju ukus je više nego gorak
Zato, ja ti kažem idi, neka vetrovi te odnesu
Zato, ja te molim idi, neka mi bude teško
Veruj mi u sve što ti govorim, tačno je
Veruj mi u sve,samo nemoj u ono što ću ti reći poslednje
Da te ne volim, ne veruj ne, ali moram ti reći tako lakše je
Povređenoj Duši da drugoj nanosi bol
Kada odeš tamo gde očekivan si i dobrodošao
Kada odeš, ja ću malo stajati i čekati da prođe
Onda su polako ,koracima lopova u jedan sokak skrenuti
U jedan sokak kojim gaze veseli
Malo ću tuđe sreće i tuđeg smeha ukrasti
U tom sokaku kojim tuđi svatovi prolaze
U tom sokaku ja ću stajati
Možda ću se tebi, malo lažno nadati
Možda ću te u nekom momentu, među svojim videti
Možda, ali ću se brzo u svoju stvarnost vratiti
Ako nekad u kasnim satima noći hladnih čujes krike
Ako te iz slatkih snova probude nečije suze
Nemoj se plašiti, nisu to zalutale Duše
To u jednom sokaku, kojim gaze veseli
To u jednom sokaku, gde raduju se i vesele se
Snovi moji izgubljeni krvare...

Listala je i rukicom veliki tamno plavi album i kažiprstom prelazila preko slika.
Kosa bi joj na momente padala preko očiju, ali ona ju je vešto terala u stranu.
Ljuljala je noge,često okretala glavu i gledala me.. odmeravala.
Tražila je odgovore u slikama, odgovore na pitanja koja nije želela postaviti, jer je znala d...a to sama mora shvatiti...
- A tata, kad je ovo slikano ?
- Nešto malo pre tvog rođenja, srećo.
- A ovo?
- Eh, tu je tata imao dvadesetak godina.
- A ovo?
- Vidi tata kako je stric Mija bio mlad, ko mu je ova beba u rukama.
- Pa to si ti anđele.
- To je slikano na dan tvoga rođenja.
- A tata ko je ovo ?
- Ne znam.
- Pa kako ne znaš, evo je i ovde.
- Ko je ovo tata?
- Ne znam medu tatin.
- Evo vas i ovde.
- 'ajde tata reci mi, ko je ovo?
- To je.. to je tvoja mama.
- Mama !?
- Da..Bože... kako je prelepa.
- Jeste srećo.
- Tata, lićim li ja bar malo na mamu ?
- Možda malo.
- A joj, ja bi volela da budem kao mama, kako je samo lepa.
- Veruj princezo moja, da ne želiš .
- Pa zašto?
- A tata... šta je bilo šestog januara?
- Odkud ti to?
- Pa, na kraju albuma ima tekst pesme koju si ti pisao.
- A ništa bitno, zlato moje.
- A tata... Gde je mama sada, hoću li je ja ikada videti?
- Ne znam ljubavi, ne znam zaista.
- A što ona nije sa nama.
- Svi moji drugovi imaju mamu, zašto je ja nemam?
- A vidi medu, postoje trenuci u životu kada starije osobe se jednostavno dogovore da je za oboje bolje da počnu ići različitim putevima.
- Pa, zašto baš ti i mama?
- Tako je Bog hteo.
- A tatice.. Zar ti nisi govorio da se za neke stvari vredi boriti čitav život?
- Jesam živote.
- Pa, što se nisi borio za mamu?
- Jesam malena, al' nekad jednostavno odustati moraš.
- Ali tata, ti ne odustaješ..
- Tad jesam.
- I zbog toga ja nemam mamu.
- Ne možeš srećo tako gledati na život.
- Dobro.. A tata vidi ovu sliku, ko se ovo krije iza papira?
- To smo ja i mama.
- Heh, kako ste samo simpatični, pa što se krijete?
- Tad smo se bojali da nam svet ne oduzme jedno drugo, pa smo se krili od ostalih.
- I kad su vas našli?
- Kad smo prestali da živimo kao zajedno.
- Tata, a hoće li mama ikada doći kod nas?
- Možda, malena moja.
- Zna li ona da ja postojim ?
- Pa, naravno ludice, ona te je rodila.
- Volela bih da je vidim, da je zagrlim..
- Volela bi da me mazi i češka po kosi.
- Volela bi da nas troje igramo žmurke sa čitavim svetom.
- Da budemo tim.
- Možda jednog dana živote, nikad se ne zna.
- Tata.. Hoću da mi obećaš.
- Šta, medena moja?
- Da ćemo jednoga dana, kada mama dođe mi živeti zajedno.
- A kako znaš da će mama ikada doći?
- Znam.
- Pa, kako?
- Doći će kad je stignu sećanja.
- Kao što i tebe tata.
- Jednom kad je kao tebe pesma rasplače koja peva o mami, tada će doći.
- A kako znaš da tatu pesma rasplače?
- Pa tata, čak i kada spavaš, ti govoriš mamino ime.
Muk....mrtvilo...
Jedino su njene okice pričale jezikom nevinosti.
Ukočio sam se.
Stegao se!
Molio Boga suzu da ne pustim!
Ne znam da li mi je bilo teže na ratištu ili sada pred mojim malim zlatom.
Nisam joj rekao ništa...
Ćutao sam ostatak dana.

Sačekao sam noć da zaspim i izgovorim mamino ime...

Draga moja, beskraj; posteno me rasplakala ova prica, ne mogu suze da zaustavim. Prava prica zivota. Lepo napisana.
A onda procitam "A onda on umre." Skamenila sam se, i suze mi poteku, i sada ih brisem; u prici sam spoznala tu bolnu istinu prolaznosti zivota, bez srece, bez ljubavi.
Jedno je voleti nekoga, a drugo je i ziveti sa njim. Dugo nisam znala sta to znaci, mozda zbog toga su te iskrene suze. Eto, priznala sam samoj sebi, mozda ne bih nikada, a znala zam to duboko u sebi.

Nadam se da ce poruka stici na pravo mesto, samo da ne zaluta.

__________________

Trideset godina su Harold i Adrijana ziveli u braku.
Poslednjih petnaest godina Haroldu je smetalo sto Adrijana nocu hrce.
Jedne noci, Adrijana je prestala da dise.
Harold je pozeleo da je ponovo cuje.

Tako je puno stvari koje bih htela da ti kažem,
kojima bih da te zavedem i razoružam,
pa da me ima, u tvojim mislima,
željama, snovima, rečima, u svemu tvom.
Jesam, sebična sam, al' ne brini,
...to je samo u početku,
dok ne postanemo jedno,
bez obzira na daljinu,
ljude, svađe ili bilo šta
što može da nas razdvaja.
A ipak,
mislim da može ta moja sebičnost
da ti nedostaje, jednog dana.
Ma, samo ti kaži, oživeću je ja lako.
Ionako si uvek govorio
da sam sebična u vezi tebe.
Znaš šta ?
Mislim da i ja ne znam baš
da se nosim sa silovitošću
nekih svojih osećanja,...
Ljubomore, na primer.
Ma, naučiću,
treba mi malo vremena samo,
i tvoje nežnosti,
kad žestina popusti.
Treba mi dosta nežnosti,
ali i silovitosti, koliko bar,
da mi začini dan... ili noć.
Ipak ja volim tu stranu kod tebe,...
To je ono što ume da me parališe
i preda tebi toliko,
da ne ostane više ništa iza...
Ovi su počeci tako uzbudljivi,
da mi je, ponekad žao
što sva ova misterija
- meni tvoja i tebi moja-
nestaje polako sa svakim slovom
koje otkucavam na tastaturi.
Možda, treba zauvek
da ostanemo stranci jedno drugom,
ne bismo li tako sačuvali
bajkovitost ovog trena
i viđali se sa uvek novim uzbudjenjem.
Bili bismo kao ljubavnici
nikad otkriveni, a uvek novi, sveži
i potrebni jedno drugom.
Ljubavnici koji imaju svoj kafe,
svoje filmove, svog psa- skitnicu,
svoje parče zajedničkog neba
i kad su na dva različita kraja sveta.
Ovim početkom mogli bi
da stvorimo takav mali,
sopstveni svet,
u koji bi se sklanjali
kad se naoblači
i stane sve oko nas.
Mesto, gde su svi dodiri magični
kao prvi put
i gde sve miriše na more
i toplu kožu...
A znaš da,
kad smo se upoznali,
nisam baš znala
šta ću sa tobom,
ni gde da te smestim.
Posmatrala sam te,
kao neko čudo
koje mi se lagano
uvlači pod kožu,
misleći da nećeš daleko.
Pustila sam da stvari
idu svojim tokom i...
Eto, sad već moram
da ti stvorim nekakav krov,
kako bih sprečila da mi dalje
vršljaš svud po Duši,
kako i kad poželiš.
Hoću da te ušuškam negde,
odakle ćeš moći sve da vidiš,
u svemu da uživaš,
a da te pri tom ne vuče
ono gde ne treba da zaviriš.
Pitam se,
želiš li i hoćeš li da obuzdaš
svoju radoznalost,
ili pretiš da mi prekršiš
sve granice...
Hoćeš li mi biti dobar gost...
Mili moj..

Rat je zavrsen
i niko nije pobedio,
ipak,
potpisao sam dobrovoljnu predaju,
diplomatija ce obaviti ostalo.

Necu vise da se borim,
digao sam ruke od svega.

Pusti me da pokupim svoje mrtve !
Optimizam mi je izdahnuo na rukama,
vucem za noge nadu,
prikupljam raskomadana osecanja,
teglim na ledjima ljubomoru od cije tezine
mi klecaju kolena.

Pusti me da pokupim svoje mrtve
i sahranim kako dolikuje,
jer posle svega nailazi oluja
koja grabi sve sto stigne,
necu da joj sve to padne u ruke !

Tebi je naravno kao i uvek sve jedno,
nisi ostavila nista iza sebe sem
otiska svog tela u postelji
u kojoj smo se borili na zivot i smrt,
a sutra ces i onako promeniti posteljinu.

Citam price i razmisljam da nikada nisam umela da pricam o patnji, bolu, tuzi, ma koliko je imala i osecala, nesto jace me uvek okrene zivotu, sreci, besmisleno mi je svoj zivot meriti i procenjivati time koliko patnje se mora podneti da bi bili srecni, poznajem i bol i tugu, i to veoma dobro, ali jos vise zelim upoznati zadovoljstvo, srecu, prijateljstvo, i kada to procenim onda saznajem da ovaj dar, zivot, ne sme uludo da se potrosi i da nista nije vrednije od toga.

Vise energije bih nesebicno potrosila na druge, na prirodu, na sebe ali u pozitivnom smislu, darujes druge, darujes sebe, jedno obicno - dobro jutro - koje ti upute znaci mnogo vise, jer vec na pocetku dana si dobio neciju zelju da ti jutro i dan budu lepi, uzvratis li pozdrav dobijas osmeh, pa zar ima nesto lepse od toga, ne placas, ne osiromasis a postanes bogatiji, lepsi, jer nijedna kozmetika nema to, zadovoljstvo sobom, to neces naci ni u jednoj kremi, maski ili losionu, to se ne kupuje novcem, to se uci, a ucimo od svih koji nas i vole i mrze, jer i od neprijatelja naucimo kako da postanemo jaci, da se izborimo za sebe.

Poslednji minuti na smrt osuđenog - Aleksandar Simović (1968, Prizren -
1999, Priština)


Koliko li samo smrt daje snage životu? Ne
želim više da čekam, želim samo da strah i bol nestanu na ivici sečiva
koje će sila teže bez samilosti povući na moj vrat, nešto više izduženi
nego obično.
Ima li nekog ko bi poželeo ono što sam ja danas, živ još
za dva metra putanje sečiva do moje glave. Gledam komešanje slobodnih
po slovu zakona ljudskog: čekaju da im svojom smrću učinim živote
vrednijim i ulijem životnu radost. Zar ja, koji posedujem samo poslednji
trenutak, dug koliko sunčev odbljesak na ivici giljotine?
Završio
sam ispovest svih grehova svojih i ne sećam se više jesam li poljubio
krst mučenički. Sada klečim i čekam, jer ostalo je samo nekoliko
trenutaka, koji me napuštaju u istom, jednoličnom ritmu života na koji
sam navikao.
Muči me samo još jedno pitanje. Hoće li mi se oči ponovo
otvoriti ako ih sada sklopim i hoću li sa poslednjim zrakom svetlosti
što padne u moje zenice videti gospođu u prvom redu koja je preblizu
gubilištu? Hoću li videti kako joj moja krv prlja belu svečanu haljinu?

Napomena uz tekst: Pesnik, novinar i prevodilac u organizaciji
Media action international, Aca 1999. godine, smatrajući da nema
neprijatelja, ostaje u Prištini. Dobija i pretnje zbog svojih novinskih
priloga. Kada je silom odveden 21. avgusta iz centra Prištine, bio je u
društvu prijatelja Albanaca, pio je kafu u bašti kafića. Na listu papira
ostala je na stolu ova zabeleška, koju je sačuvao jedan od prisutnih
Albanaca. Deo lobanje i nekoliko njegovih kostiju pronađeno je kasnije u
šumi kod Obrinja (Glogovac).

Hulio Kortasar:"Školice"

‎"Dodirujem ti usta, prstom dodirujem
rub tvojih usana i ocrtavam ih kao da izlaze iz moje ruke, kao da se
tvoja usta prvi put malko otvaraju, dovoljno je da zažmurim pa da se sve
raspline i sve ponovo pocne. Svaki put stvaram usta koja poželim, usta
koja moja ruka bira i crta na tvom licu, a koja se, pukom
slucajnošcu,... koju ne nastojim da shvatim, podudaraju baš sa ustima
što se smeše ispod ovih koja ti crta moja ruka.Gledaš me, gledaš me
izbliza, sve bliže me gledaš, zatim se igramo kiklopa, gledamo se iz sve
vece blizine a oci postaju sve vece, približavaju se i pretapaju,
kiklopi se gledaju i zbunjeno dišu, a usta se srecu, bore se u toplom,
grickaju se usnama, jedva prislanjaju jezik o zube, igraju se po odajama
gde težak vazduh struji donoseci znani miris i tišinu. Tada moje ruke
uranjaju u tvoju kosu, lagano miluju dubinu tvoje kose dok se ljubimo
kao da su nam usta puna cveca ili riba, živih pokreta, tamnih miomirisa.
Ako se ujedamo, ta bol je slatka, ako se davimo u kratkom ali
stravicnom i istovremenom uzimanju daha, ta trenutna smrt je lepa. I
samo je jedan sok iz usta i samo je jedan ukus zrelog voca, i ja osecam
kako pored mene treperiš kao mesec na vodi.

HOMO HOMINI LUPUS


Bella je spustila
violinu. Iznad brežuljaka oivičenih jutarnjom maglom spuštale su se
zrake sunca. Crvenilo je teralo iskrice mraka preko neba. Bella pomiluje
vrat violine i dahne u gole grudi drhtavije nego uztreptala žica.
Baršun njene kože je uzlepršao zapljusnut notama njene strasti. Kroz
skupljene trepavice videla je njegov lik zaostao u izgraviranim
uspomenama. Prstima je mazila nategnute žice i iz njih je izlazio miris
muzike njegovih šaputanja koji se za uvek usadio u njene usne. Preko
stomaka joj se spuštala kapljica znoja vrela kao dis, nota koja je
provalila rupu u njenom sećanju. Kroz sobu oblepljenu uspomenama plovila
je magla, žuta kao jesenji miris hrastovih grana natopljenih umirenjem
flore. Violina je ispuštala zvuke koje je pokupila u prašini ispod
kreveta po kojoj su kapala zrna noćnih kapi sna. Bella rastrese kosu
bacajući je oko sebe i ponovo podigne violinu. Gudalom je probušila
ćutnju iznad žica i iz uzbuđenih grudi isterala snop nota. U sobi je
kapala muzika iz sećanja violine i lepila se za požutelu tavanicu.
Napokon je prevukla gudalo preko žica. Sobu je ispunila strast muzike
njenoga stomaka koji je isijavao usijane note zavezane u njenim notnim
zapisima poljupcima mladića kestenjastih očiju. Bella je izdisala muziku
iz violine sećajući se njegovih pogleda koje je imao samo on,
poznavalac vođenja ljubavi pogledom dubokim kao vrisak Orke. Trake
izbistrene muzike suzama sećanja u Bellinim očima kloparale su kroz vene
sećanja u jedan dan. U jedan trenutak života za koji se pripremaš
celoga života i nakon kojega živiš sve živote u trenutku sećanja. Taj
dan je kao rastanje cveta. Bezlično provaljivanje listova kroz rosu sve
dok u maglama jutarnjeg crvenila ne eksplodira cvet lepši od lepote koju
je ljudski um slab da oseti u potpunoj lepoti. A bilo je to, bilo je
to,,.

....Subotnje poslepodne. Vreme za pripremu koncertnog
muziciranja u palati pravde, gde je neko odlučio da viku ~ Kriv je !~
Pretvori u tonsku obradu Vivaldija. Hodajući kroz barice po kojima je
još uvek kapljala kiša, Bella je rotirala muziku po sebi. Iz pupčanog
zapisa, gde je držala sve važne informacije, isterivala je Ravela i
lovila ga kroz vene u oznojane prste.- Ge- mol, pauza, de, zabaciću šal
neka leprša oko mene. Šta ako me opet niko ne bude slušao?- Govorila je
ne primećujući da šljacka sandalama kroz barice vode. Tek kada je jedan
mikron hladnoće dodirnuo njen živac, stresla se. – Jao, pukla mi je
čarapa, niz noge mi struji hladnoća. I, iiiiii! O, joj. Pa ja sam obukla
pogrešan kostim. Nisam trbala obući crno. Možda neko primeti da sam
ukrpila čipkanu košulju.- Govorila je sebi u bradu dok se provlačila
isred ulaza u « Palatu pravde.»
Ogromna količina ljudi gurala se
prema ulazu šareneći se pričama i odelima odabranim za baš taj momenat.
Izlazak ženske toalete u svet odabranih, visoke mode i poznavanja muzike
što je nalagao stalež đžed seta, ulazio je na posebna vrata, gde su
nekada ulazile sudije da presude sirotinji za zločin siromaštva. Bella
uzdahne i dahom uznemiri punđu ulepljenu lakom gospođe ispred sebe. Dama
se okrene i vrati joj uzdah preko karmina:
- Zar ne vidiš
glupačo da sam ispred tebe?-
Bellin pleksus se sunovrati u grč
želudca i jedva izusti:
- Izvinite.- Da nebi ulazila u dublju
intrigu, ona kucne u kutiju sa Stradivarijusom, osmehne se i uđe u
dvoranu. Njeno misaono pregledanje odeće se ponovo uzpostavilo kao
barijera od ozbiljnog razmišljnja. Tu tehniku ju je naučio jedan svetski
muzičar koji je tako izbegavao tremu.
- Dobro mi je zategnuta
haljina,- šaputala je kroz galamu ljudi Bella u titraj straha od nastupa
pred ljudima koji će pažljivo preslušati sve njene moguće greške.
Osetila je da joj se telo grči i da joj je na čipki popuštaju konci.
- Jednom će mi od treme popucati svi konci na odeći, i ostaću pred
publikom naga. Šaputala je Bella sedajući na stolicu ispred malog
orkestra koji joj se kiselo smeškao.
- Već sve viđeno.- Razmišljala
je ovlaš gledajući u bezlična lica u publici prazna kao nikada oslikana
platna.
Prve redove je ispunila elitra koja je poreko noći iz
budoara narodnih pevaljki prešla u foaje ozbiljne muzike, ozbiljno
udebljavši novčanike, ozbiljnom nesrećom smrtnika. I večeras ću svirati u
poluotvorene uši, poludremljivih konzumenata koji su sva čula okrenuli u
pravcu zvuka impresije naroda njihovom bogatom odećom. No, ja ću ponovo
svirati tebi.- Šapnula je Bella otvarajući kutiju sa Sradivarijusom.
Nežno je pomazila fini vrat violine i još jednom, pred zamračenje
pogledala u publiku. I dok je mislila da ni jedan lik neće naći kojem bi
se moglo svirati da razume i oseti, njeno levo oko se zalepi za pogled
čoveka koji je sedeo sa strane, potpuno odsutan, potpuno svoj, potpuno
predan taktu muzike koji je u Belli galopirao kroz nabujale vene..
Ispravljen, sa šarmom poznavaoca asocijacija, dubine šapata duše, gotovo
da je lebdeo iznad spuštenih glava koje su u zanosu blebetale uvertiru
koncerta. Neprimetan za svet, blesnuo je kao nada, kao fascinantna
poplava osećaja, u Bellinim očima. Video je da ga vidi. Nije se pomerao a
osetila je da je gleda u dubinu u jezgro atoma njene poljane zvezdanih
zapisa gde je nukleus upisao muziku . Samo jedan pogled i on je bio u
periski njene duše kao biser koji će svakoga časa procvetati i sa
kamenog cveta otresti milione tonova. Bella je osetila kako popuštaju
konci na njenoj čipki. Vivaldi je bujao u njoj i natapao zvuke koje je
premeštao u rezonatorsku kutiju Stradivarijusa.
- Ah!- Uzviknula
je Bella osetivši da joj po Sradivarijusu kaplju kapi znoja sa njenog
vrata na kojem je besnio požar čovekovog pogleda iz srednjeg reda.
-Večeras ću imati slušaoca.- Rekla je klavijaturisti koji je
listao po notama i prevrtao očima. Klavijaturista baci pogled po dvorani
napravi grimasu lica i ponovo se vrati listanju nota. Napokon dirigent
da znak za početak koncerta. Publika je potonula u tamu. Bella je
blesnula na svetlosti reflektora. Kroz njenu tamnu toaletu belasala se
njena koža mirisna i nategnuta zvukom probuđenog Vivaldija. Bella je
spustila gudalo na Stradivarijusa. Klavijaturista je postavljao prste na
dirke klavira. Dama sa punđom je postavila frizuru između publike i
gledaoca. A on. On je sedeo prav i nestvaran u srednjem redu publike,
negde po strani. Izdvojen marginom izlaska iz sebe, iz mase publike i
priljubljen uz čulo Beline muzike koja je bujala i odbacivala laticu po
laticu tela. Njena duša je cvetala..Sedeo je nestvaran, potpuno stran,
osvetljen jednom zrakicom svetlosti koja ga je obasjavala kroz probušenu
tkaninu na kulisi. Bela mu uputi još jedan pogled i strese se. Na mestu
gde je sedeo, bilo je samo večernje odelo zastrto tamom a on, on je bio
u njoj. U dubini njenih čula. Prepoznavala je njegov gen kako
prelistava po žicama njene duše. Na Stradivarijusu je prvi put osetila
deset prstiju leve ruke.
I konačno je počelo. Svirala je kao
nikada do tad. Osetila je poplavu muzike. Reči, asocijacija. Vulkan
erupciju, zanos. Nekoliko puta je ostavljala klevirsku pratnju iza sebe i
pogled iznenađenog klavijaturiste. Vivaldi je dobio novi buke zvuka
koji je cvetao prolećem izbacujući miris iz rascvetalih pupoljaka
Bellinog osmeha a Stradivarijus je svirao izbacujući sve majstore koji
su zamočili gen znoja u njegove žice. Bella je osetila kako joj kroz
popucalu crnu čipku kaplje znoj i kako je sva orošena kao livada u
prolećno cvetanje. Osetila je da joj kroz tamu dvorane neznanac udahuje
note nastale u njenim kostima, u njenim žilama i da guta svaki treptaj
iz njenih kapilara. Prevlačila je gudalom preko Stradivarijusa i svirala
na istrumentu duše čoveka u srednjem redu. Njeno telo je postalo
muzika. Osetila je note u stomaku. Kost je njena svirala Vivaldija,
besprekorno. Baršun njegovog gutanja komada njene čipke koja je pucala i
odavala njene orošene znojem, grudi. Setila se sekvence njenoga čestoga
sna, kako leti sedeći na stolici kroz čudne predele. Toga trenutka se
tako i osećala. Letela je kroz začarani svet muzike. Klavijaturista je
doterivao note na kraj muziciranja smirujući ih u partiturama i gušeći
im ton u rezonatorskoj kutiji klavira. Bella je poslednje note izlučila
iz kože, iz grudi iz kolena drhtavih kao mišići srne, i spustila gudalo.
U
sali tajac. Žena sa punđom i pedigreom novonastale bogatašice, gužvala
je palomu natopljenu suzama. I onda prolom aplauza. Cela dvorana na
nogama.
- Bravo! Bravo! –Gromoglasni aplauz i povici.

Bellla je zbunjeno sedela na stolici sa koje je kapao njen znoj. Osetila
je da joj kroz rasparanu čipku provaljuju pogledi muzičara i da se
njihovo muzičko divljenje zaustavlja na belini njenih grudi, ali nije
reagovala. Njeno čulo mirisa, njen upijač asocijacija je bio upravljen
ka njemu. Ka čoveku u srednjem redu, bademastih očiju. Interesovala ju
je njegova impresija. I na trenutak ga je videla. I dalje je nepomično
sedeo na istom mestu, zakriljen ljudima koji su joj aplaudirali. Sedeo
je nagnut na jednu stranu, potpuno izbačen iz sebe u nju, u dubinu njene
periske iz koje je izlazila muzika Vivaldija. Nije aplaudirao samo se
blago ljuljao na stolici kako da je u sebe pokupio sve vibracije
Bellinog koncerta. Ličio je na trudnicu koja se zaljubila u svoj plod i
odbija da se porodi.
Muzičari su skupljli svoje istrumente. Dame su
spremale svoje viđene toalete. Prodavci karata su brojali zaradu, a on
je išao prema njoj sa noge na nogu ispružene desne ruke u kojoj joj je
nudio celoga sebe. Išao je polako, kao da šeta između nota njenog
Sradivarijusa i Vivaldija kojega je tako erotično odsvirala da je sa
zidova još uvek kapljala muzika. Prošao je između klavijaturiste i
klavira. Prošetao je između čelistice i čela i stao pred Bellu. Njegov
osmeh je oprljio njene usne. Njegov pogled je postao zelen sa jasno
ucrtanim njenim likom.
- La primavera.- Šapnuo je toliko milo da
ga je htela dodirnuti da se uveri da postoji.
- Molim.- Zbunjeno
je rekla Bella sakrivajući Stradivarijusom belinu grudi koja se nazirala
ispod rašivene čipke.
- Hvala vam što ste mi omogućili da vašom
interpretacijom na trenutak postanem bog. Hvala van što sam u jednom
momentu postao takt ispod vašega pazuha gde je nastalo proleće
Vivaldija. Ponovo sam se rodio u vašem polju cveća. U vašem polju
večnoga proleća.-
I dok se nije snašla, on joj je uzeo ruku i prineo
je usnama. Iz očiju mu je videla divljnje koje se usadilo u nju kao
klica na biće sećanja koje će nositi kroz ceo život. Mirisao je na stepu
i nešto erogeno, slobodno. Čula je u njegovom osmehu slobodu a niz vene
je osetila njegovo slobodno širenje.
Muzičari su izlazili iz
dvorane, neko je pozivao na piće, a Bella je stajala pred njim nemoćna
da se pomeri.
- Jeli vam se sviđao Vivaldi večeras?-

Upitala je tek da prekine tišinu.
- Svideli ste mi se vi.-
Rekao
je da prekine tišinu, i nastavio:
- Uhvatili ste moć stvaralačkog
razlaganja nota. To mogu samo bogovi. Oni tako pričaju među sobom. Vi
imate moć da muzicirate iz unutrašnjeg stanja želatinske mase nota koja
satvara organizam muzike.-
Šaputao je čovek kestenjastih očiju (
koje su naglo postale zelene), i kojem se nije mogla odrediti starost.
- Hvala. Ovo su velike reči za jednog umetnika.- Odgovorila je Bella
osećajući da joj obrazi gore od rumenila.
- Vi ni naslutiti ne
možete koliko ste me fascinirali. Svaki vaš pokret, uzdah, treptaj tela.
Vi ste se u meni nastanili kao muzika koja svira kroz kosti organa
prišivenih taktom za naše disanje.-
Bella se malo zanese i on je
uhvati za ruku. U tome nežnom dodiru, ona prepozna prste stranca koje je
sanjala i koji je podižu iznad sveta. Ponovo je doživljavala astralno
telo, kovitlanja iznad zemlje kroz vreme i prostor. Stradivarijus u
koferu je prepoznao zatalasenje njenih emocija i zabrujio žicama na
kojima je još uvek iskričio njen gen.
- Izvinite, morate izaći
da se sala spremi.-
Prekinuo ih je glas čistačice u sivom mantilu
koja je znatiželjno nišanila okom sa razmazanom šminkom, preko drške
metle. Oboje su klimnuli glavom i krenuli ka izlazu. Na vratima je stala
i okrenula mu lice.
- Kako se zovete?- Upitala je ne želeći da ga
izgubi u metežu ljudi.
- Stepski Vuk.-
Odgovorio je levim okom
joj mazeći obraz, a desnim uplašeno gledajući u senke prolaznika
oslikanih u izlozima. Trgla se, ali ne na njegovo ime, ili način
pretstavljnja, već na tugu i oprez u njegovom pogledu dok je promatrao
prolaznike.
- Zar vam je to ime?- Sramežljivo je upitala,
osećajući da se neznanac gubi u metežu prolaznika.
Pogledao ju je
tužno. Onako kao što bi pogledao čovek koji se odvojio od sveta i
posmatra ga sa distance proučavanja i ne poverenja. Šapnuo je jedva
micajući usnama:
- Da.- I dok se Bella nije snašla, popravio je
revere na kaputu i rekao:
- Zbogom.-
Bella se stresla. Osećala
je da ne sme da mu dozvoli da ode. U dubini tkiva je znala da, ako ga
pusti da ode, nikada više neće sresti. I odvažno ga je uhvatila za ruku.
- Molim vas, da me otpretite jedan deo puta jer sam jako umorna i
slaba.-
On je pogleda, ali opet samo jednom okom dok je onim drugim
uplašenim ne poverljivo gledao u ljude. Hodali su tek stotinak metara,
kada je Stepski Vuk stao, ispustio Bellinu ruku i uzdahnuo:
- Ma
ne mogu ja to.- I već je bio krenuo kada ga ona uhvati i povuče blizu
svoga lica.
- Zagrli me.- Nežno je prošaputala i on je pogleda
onako kako je umeo u dubinu duše. Otvorila je usta i uzdahnula. Progutao
je njen dah kao da ga ušmrkava u dubinu svoga pamćenja. Ljubio ju je
onim unutrašnjim poljupcem. Gubila je dah. Stradivarijus u kutiji je
počeo da struji. I kada je pomislila da će je tako ljubiti za uvek,
graja ulice dođe do njegovog sluha i on se strese. Snažno ju je zagrlio i
poljubio uduvavajući svoj dah u dubinu njenog nukleusa.
-
Zbogom.- Prošaputao je odlučno i pošao niz ulicu uvlačeći lice u revere
kaputa.
- Ali Vuče, ne ostavlaj me sada kada sam te jedva
našla.-
Stao je. Čulo se njegovo tiho uzdisanje. Konačno je
prošaputao:
- Ne bi išlo Bella. Ja sam Stepski Vuk. Kada drugi
vuci otkriju ko sam sigurno će napasti, ne samo mene nego i tebe. Napast
će te dok ti ne oderu kožu. Ili dok me ti zbog progonstva ne zamrziš.
Ovako je bolje. Pusti da te volim na svoj, stepski način. Ne zaboravi
ljubavi; ~ homo homini lupus!~ I dok se ona nije snašla njega je
progutala noć. Dugo je stajala na istom mestu. Na tami noći, Stepski Vuk
kao da je otvotio vrata i otišao u drugi, svoj svet samoće,
ostavljajući je u metežu prolaznika.

Dugo ga je Bella
tražila na koncertima na kojima je svirala samo njemu. Stepski Vuk se
nikada više nije pojavio. No ona je svirala iz zatruđenog nukleusa
pogleda njegovih očiju koje su u nju upisale note. Svirala je iz
drhtavih kolena, iz kože, iz beline grudi koje su se nazirale ispod
rašivene čipke. Po nekada joj se činilo da ga vidi kako stoji na
mesečini iznad grada i sluša. Videla ga je gde juri po stepama neba
između zvezda koje su iskrile u suzama njenih očiju zamagljenima od
sećanja. I Stradivarijus je plakao sa Bellom posipajući slušaoce
somotnom belinom Vukovog daha i zatruđenog večnog proleća.

Vetrovi
su kidali stranice kalendara i zabadali ih u suve grane drveća. Violina
je gubila sjaj. Bella je svirala zabacujući dugačku crnu kosu niz
pleća. Svirala je samo njemu osećajući da je prati i sluša prignuvši uho
vetrovima sa istoka...
Bella je svirala zabacujući sedu kosu niz
pleća, svirala je njemu, Stepskome Vuku, kožom, molitvom, čežnjom,
dahom, izdahivajući se cela u vetar da je ljubi, da je ljubi njen Vuk.
Svirala je iz moždane utrobe muzičkih zapisa sve do onoga dana kada
se Stradivarijus nije umorio od sećanja i pao poraženo u kutiju. Te noći
je Bella zasvirala prvi put bez violine. Svirala je okom, dahom kojim
ju je zatrudneo Stepski Vuk. Svirala je belinom kože, tkivom razuma,
rezonancom ljubavnih šaputanja. Svirala je sve dok se na nebu nije
razgrnula stepa meteora i pred nju iskočio Stepski Vuk pa je poveo u
dubinu svoje samoće u dah muzike i izdah zvezda i iznad svega što
čovekovo oko može razumeti.

Ovu priču sam zapisao, ne znajući
šta činim. ( Sada je kasno da se kajem).


Književnik
BORIS
Staparac

EMIL CIORAN

Automat


Dišem zbog predrasuda. Posmatram ideje kako se grče, dok se pustoš samoj sebi smeši... Sa nestankom znoja u prostoru, i život prestaje; pri najmanjem prostaštvu, oživljava: jedan trenutak je dovoljan.
Kad čovek obrati pažnju na sopstveno postojanje, oseća se poput začaranog ludaka koji bi da prepadne svoje ludilo, da ga imenuje. Navika ublažava naše čuđenje što postojimo: tu smo, i teraj dalje, imamo svoje mesto u ludnici postojanja.
Budući konformista, ja živim, pokušavam da živim, tako što oponašam druge, poštujući pravila igre, užasavaljući se originalnosti. Rezignacija automata: pretvaraš se da si strastan, a potajno se smeješ tome; priklanjaš se konvencijama samo zato da bi ih mogao krišom gaziti; uveden si u sve protokole, a prebivališta u vremenu nemaš; čuvaš obraz onda kada bi ga neophodno valjalo izgubiti...
Onaj ko sve prezire valjalo bi da izgleda savršeno dostojanstveno, a da i druge i sebe podstiče na greh: tako će uspešnije odigrati ulogu lažno živog čoveka. Zašto bismo glumili svoje propadanje, kad možemo izigravati blagostanje. Paklu nedostaju maniri: on je poput mučnog prizora iskrenog i neveštog čoveka, ili planete bez smisla za otmenost.
Prihvatam život iz pristojnosti: neprestana pobuna, kao i uzvišeni čin samoubistva, dolaze iz lošeg ukusa. Sa dvadeset godina čovek grmi protiv smeća i neba što se iznad tog smeća širi; zatim se zamara. Tragičan stav prema stvarima dolikuje samo produženom, smešnom pubertetu; potrebno je, međutim, proći kroz bezbrojna iskušenja, da bi se došlo do komedijantske ravnodušnosti.
Onaj ko bi se otrgao od svih važećih načela, a ne bi imao glumačkog dara, pokazao bi se kao gola i čista nesreća, kao savršeno unesrećeno biće. Nema potrebe za stvaranjem takvog modela otvorenosti: život je snošljiv zavisno od stepena mistifikacije koja se u nj unosi. Takav bi model vodio u naprasnu smrt društva, pošto "slast" zajedničkog življenja počiva na nemogućnosti davanja maha svim našim zadnjim mislima. Podnosimo jedni druge zato što smo svi mi varalice. Onaj ko bi odbio da lažee video bi kako mu zemlja beži ispod nogu: mi smo prinuđeni da lažemo. Svaki je moralni heroj ili detinjast, ili neuspešan, ili neizvoran; prava je izvornost u sramu podvaljivanja, u uljudnosti javnog laskanja i potajnog opanjkavanja. Kad bi naši bližnji saznali ono što o njima mislimo, tada bi ljubav, prijateljstvo i odanost zauvek bili izbrisani iz svih rečnika; a kad bismo imali hrabrosti da se izravno suočimo sa sumnjom u sebe, niko od nas ne bi bio u stanju da izusti "ja" a da se ne postidi. Sve što je živo, od troglodita do skeptika, učestvuje u maskaradi. Pošto se jedino po tom poštovanju spoljašnjih gestova i manira razlikujemo od strvina, to utvrđivanje suštine bića i stvari jeste pogubno za nas; biće bolje budemo li se držali ništavila, koje je prijatnije: građeni smo tako da možemo da podnesemo tek određenu dozu istine...
Duboko u sebe pohranimo uverenje koje je iznad svih drugih uverenja: život nema smisla, on ga ne može imati. Ako bi nas kakvo neočekivano otkriće uverilo u suprotno, morali bismo se bez oklevanja poubijati. Kad bi nestalo vazduha, disali bismo još izvesno vreme; ali kad bi nam uskratili radovanje zbog uzaludnosti, mi bismo se istog časa ugušili...

– Možda me ne voliš.
– Volim te.
– Kako znaš?
– Ne znam. Osećam to. Opažam.
– Kako možeš da budeš tako siguran da to što opažaš jeste da me voliš a ne
nešto drugo?
– Volim te jer si drukčija od svih žena koje sam upoznao. Volim te kao što
nikad nisam voleo nikog i kako nikada više neću moći da volim. Dao bih život
za tebe, dao bih da mi oderu kožu, dopustio da igraju klikera s mojim očima.
Da me bace u more gasa. Volim te. Volim svaki nabor na tvome telu. Dovoljno
mi je da te pogledam u oči pa da budem srećan. U tvojim zenicama vidim
sebe, smanjenog.
Ona uznemireno pomiče glavu.
– Stvarno misliš to što govoriš? Oh, Raule, kada bih znala da me zaista voliš,
da mogu da ti verujem, da ne obmanjuje{ nesvesno sebe pa samim tim i
mene... Stvarno me voliš?
– Stvarno. Volim te onako kako niko nikada nikog nije mogao da voli. Voleo
bih te sve i da me odbijaš, i da ne želiš ni da me vidiš. U tom slučaju bih te
voleo tiho, potajno. čekao bih da izadješ s posla samo da bih te video izdaleka.
Kako je moguće da sumnjaš da te volim?
– A kako da ne sumnjam? Kakav dokaz, stvarno, imam da me voliš? Kažež da
me voliš, to da. Ali to su samo reči, a reči su konvencija. Ja znam da tebe
mnogo volim. Ali kako mogu da budem sigurna da ti voliš mene?
– Gledajući me u oči. Ne možeš u njima da pročitaš da te istinski volim?
Misliš da bih mogao da te prevarim? Sad si me razočarala.
– Sad sam te razočarala? Koliko me voliš ako je tako malo dovoljno da se
razočaraš u mene? I još uvek me pitaš zašto sumnjam u tvoju ljubav?
Čovek je posmatra i uzima njene ruke.
– Volim te. Čuješ li me dobro? V o l i m te.
– Oh, “volim te”, “volim te”... Mnogo je lako reći “volim te”.
– A šta bi ti da učinim? Da ti to dokažem samoubistvom?
– Ne budi melodramatičan. Nimalo mi se ne dopada takav ton. Odmah gubiš
strpljenje. Kad bi me istinski voleo, ne bi ga gubio tako lako.

– Ne gubim ja ništa. Samo te pitam jedno: čime bih ti dokazao da te volim?
– Ne treba to ja da ti kažem. To mora da izadje iz tebe. Stvari nisu jednostavne
kao što izgledaju – pravi pauzu. Posmatra Raula uzdižući. – A možda bi ipak
trebalo da ti verujem.
– Pa naravno da treba da mi veruješ!
– Ali zašto bih? Kakvu garanciju imam da me ne varaš ili, čak da, iako si
ubedjen da me voliš, u suštini suštine, nesvesno, ti mene ne voliš istinski?
Može lako biti da grešiš. Ne verujem da to činiš da bi me obmanuo. Mislim da
kad kažeš da me voliš, tako i misliš. Ali šta ako grešiš? A šta ako to što osećaš
prema meni nije ljubav nego odanost ili nešto u tom stilu? Kako znaš da je to
stvarno ljubav?
– Sad me već zbunjuješ.
– Izvini.
– Jedino što znam jeste da te volim a ti me zbunjuješ pitanjima. Dosadna si.
– Možda me ne voliš.


Kim Monzo - Poverenje

Letnja noć. Hodam lagano ulicom centra grada i u daljini čujem glasove. Petak se povukao pred još jednom subotom. Bratela na haljini je skliznula preko ramena. U ruci nosim mali, narandžasti novčanik.

Raskrsnica. Obično nudi četiri pravca. Obično znamo gde smo se zaputili i biramo željeni pravac i smer. Na ulici, da. A u životu? Da li znamo gde smo se zaputili? Da li znamo gde vodi svaki pravac? Poneko od nas izabere mogućnost koju mnogi zovu i linija manjeg otpora. Ne znaš gde ćeš, dopustiš da te saobraćajac usmeri. Ideš pravcem koji je otvoren. Ne čekaš neko novo zeleno svetlo. Posle, kada shvatiš da si stigao na pogrešno mesto, da si u slepoj ulici mnogo je lakše. Imaš izgovor. Nisam ja kriva, tamo su me usmerili.

Na mojoj raskrsnici, po prvi put, nema saobraćajca. Nema ga više. Ne želim ga, okrećem glavu od njega. Neke odluke, jednostavno, čovek mora doneti sam.

A treba imati snage za takvu odluku. Treba shvatiti da je život jedna velika saobraćajnica, onoliko velikog grada koliko smo odabrali ili smo u stanju da preživimo. Ako živite u velikom gradu, koliko puta vam se desilo da u prolazu konstatujete: „Ovde sam prošla prvi put u životu.” Ja često imam običaj da to glasno izgovorim u onim ulicama koje su, čak i veoma blizu mesta gde živim. Pa se pitam, u koliko malom životu ja živim? Mi svi. Koliko je tih ulica u koje nikada nismo ušli. Nije nas put naneo ili smo sami odbili da krenemo u tom pravcu. Šta ću tamo? Tamo nema ništa. A kako možemo znati da tamo nema ništa?

Ipak, ponekad je neminovno izabrati pravac. Krenuti ulicom kojom nikada do tada nismo išli. Bez osvetljenja i putokaza. Krenuti u mrak. Bez oružja. Samo sa beskrajnom otvorenošću i poverenjem u ljude. Sa dobrim željama i srcem koje ume da voli i da daje. Da za uzvrat ne traži ništa, ali da očekuje.

Iz mračnog ulaza izlazi čovek. Deluje nesigurno. Staje ispred mene. Pružam ruku. Prihvata je. Koračamo. Osećam njegovu ruku i stisak. Popusti, pa stegne opet. Gledam mu lice. Pokušavam da otkrijem o čemu razmišlja. Ne mogu. Sve što izgovori uklapa se u njegov izabrani pravac. Pukotina na asfaltu. Ja intuitivno znam da je tu, on ne zna. Saplete se. Poklekne. Stisak se pojača. Vidim prve emocije na njegovom licu, očima. Ne govori o njima. Ponovo je siguran na nogama. Pušta mi ruku.

Razdire me želja da postavim pitanje. Ne smem. Zvučalo bi banalno. U toj noći, u tom gradu, te subote. Upalila bih reflektor i uperila mu u lice. To ne smem da uradim. Znam šta bi se desilo. Ruku bi prineo očima i rekao: „Ugasi to. Smeta mi.” Smeta mu svetlo. Bilo šta što bi moglo da ocrta na njegovom licu osećanja.

Input – black – output. Input vidiš, output je kontrolisan. Beskorisno. Crna kutija. Nikada ne znaš šta je unutra. Šta se dešava. To krije. Samo kada poklekne pred novom rupom na putu, kad se oklizne.

I onda shvatiš jednu stvar. Najlakše je izmaći tlo pod nogama. Tada će se otvoriti, jer druge neće biti. Ili će otići, u želji da sačuva dostojanstvo. Ni jedno, ni drugo nije dobro.

Nepoznati autor

Sreli su se sasvim slučajno, između nekih čudnih redova u kojima su prepoznali jedno drugo.
On je bio Mali Princ, ona je bila sreća.
Zajedno su bili čudo.
On je obećavao da će biti jak za oboje, umeo je da prepozna svako njeno osećanje kroz samo jednu reč; bio je tako drugačiji od drugih, tako savršen.

Ona je počela da veruje da zaslužuje bajku o kojoj celog života sanja, počela je da se smeje vetru i da grli oblake. Pravila je planove, maštala, sanjala. Redovno. Bila je iskrena do bola, kao i uvek. Sanjala je za oboje, prepričavala mu snove, čekala jutro samo da bi znala da se bezbedno vratio kući..

On je slao poruke samo da bi joj rekao da misli na nju. Umeo je da razgovara samo jednom rečju. Pisao je čudno, ali je i stavljao srca. Ljubio je bez uzvičnika, savetovao je pametno.

Ali je i voleo kišu i jesenji vetar, a ona se toga boji. Jedan takav joj ga je i odneo...
Konačno je i on bio iskren. Bacio je u vodu sve čudo o kom je toliko pisao. Završio je dvema rečima.

A ona nije imala snage da nastavi.. Rekla je nešto što nije mislila. Pritisla je jedan taster. Zažmurila.

Rekla je:''Mogu ja sama.'' I otišla. Ne znajući da će put koji tek počinje biti užasno dug...


izvor
Net

Boris Steparac



Kroz plesnu dvoranu sa karijatidama od baobaba sa kojih su se spuštale tanke niti paučine skrivajući im golotinju, prođe tišina. Na muzičkim instrumentima su stale note prosute sa izgužvanih notnih svesaka. Muškarci su stajali kao senke karijatida ob baobaba a žene su ispod stola gužvale balske haljine. Neko pomeri stolicu i zvukom paranja okovanog drveta o mermer procepa tišinu i u nju spusti tihi šapat jedne dame:
- Don Žuan.-
Preko plesne dvorane je išao čovek u crnom odelu, u crnom kaputu, sa crnim šeširom i belom ešarpom oko vrata. Njegov korak je išao u ritmu tanga a u stopu su ga pratili pogledi okupljenih ljudi. Išao je sporo, otmeno podignute glave, nasmejanog lica sakrivenog pod obodom šešira. Hodao je ne stvarajući zvuk koraka, iza njega su samo na svećama osvetljenom mermeru ostajale stope u odrazu svetla.
Dame su gužvale maramice, a on je išao pravo prema muzici koja je pokušavala da pokupi rasute note po izgužvanim notnim sveskama listajući ih gudalima.
Konačno je došao do kelnera i sa poslužavnika uzeo dve čaše šampanjca, malo se naklonuo i okrenuo se muzici.
- Hm,- pročistio je grlo vođa orkestra, pa nastavio : - Dobro veče Don Žuan.-
- Svirajte za Elizabetu.- Rekao je baršunastim baritonom koji je u svojoj lepoti imao prizvuk rascepljene suze.
- Molim.- Odgovorio je šef orkestra i dao početnu intonaciju lupkajući gudalom o stalak sa notama na kojem su se one poslagale u ime BINGE. Muzika je ispunila dvoranu. Sa violina je curila milina zvuka a Don Žuan je stajao mirno kao vojnik koji salutira. Stajao i držao dve čaše šampanjca u rukama visoko iznad glave. Niko se nije pomerao, a čuli su se zvuci koraka. Karijatide su duvale kroz paučinu u upaljene sveće i stvarale senke dvoje plesača koji su lakog koraka prelatili preko plesnog podijuma. Don Žuan je stajao mirno, čulo se kucanje njegovog krvotoka. Violinisti su sa gudala svlačili note i ostavljali ih na žicama punim nežnosti. Muškarci su stajali mirno, a dame su gužvale maramice. Muzika je trajala i kada su zgasnule sveće i kada je ostao samo da svetluca plesni par na podijumu kojega je iz paučine isteralo duvanje karijatida od baobaba. Muzika je trajala i kada su se muzičari umoreni spuštali na stolice i odlagali istrumente. Stala je kada je Don Žuan prineo čašu usnama i kada je zabacio glavu i provalio reči kroz suze:
- Za Elizabetu.-
- Za Elizabetu!- Odgovorili su mu muškarci podižući visoko čaše.
Don Žuan otpije gutljaj i smrvi čašu u ruci.
- Za Elizabetu.- Podigao je drugu čašu.
- Za Elizabetu.- Odgovorile su dame podižući ka tavanici poduprtu karijatidama, plačne glasove.
Don Žuan otpije jedan gutljaj i smrvi i drugu čašu u ruci. Dok su violinisti skupljali rasute note po notnim sveskama, dah tišine ponovo prevuče gudala preko violina i kroz zastale krvotoke prisutnih nagrne u potoci muzike uobličeni u Binžeovu « Za Elizabetu. «
Don Žuan se okrenuo na petama i otmeno podignute glave krenuo prema izlazu ne obazirući se što su po plesnim koracima koje su za sobom ostavili plesači izduvani iz paučine od karijatida, kapale suze. Tek kada je otvorio vrata i izašao neko popali sveće i dame odahnuše puderišući natekle podočnjake.
Mladi Makarije se nasmeši i ozbiljnim glasom upita damu sa one strane stola koja je zakriljivala oči izveženom maramicom:
- Recite mi molim vas šta se to dogodilo?-
Dama ga pogleda ali samo desnim okom, i stavila nežnu ručicu na grudi koje su poskakivale od nekog unutrašnjeg jecaja i pretile da svakoga časa rasparaju svojom veličinom šuškavi žoržet.
- Zar postoji neko ko ne zna za Don Juana?- I uvređena mladićevim ne poznavanjem priče o Donu Žuanu, podigne visoko nosić i okrene glavu u stranu.
Makarije polako ustade i izbegavajući prezrive poglede dama koje su čule njegovo pitanje, izađe na ulicu, dok su pauci vredno preli mreže oko golih karijatida, video je leđa Don Juana koji se polako udaljavao i potrči za njim.
- Jeste li vi zaista Don Žuan?-
Upitao ga je mladić inkognito ga zagledajući. Don Juan se okrene, pogleda mladićevo lice obasjanom mesečinom i šapne baršunastim baritonom zamrsivši mesečinu u njegovu kosu.
- Da. Tako me zovu.-
- I jeli istina da je Don Juan ljubio mnogo žena?-
Pitao je mladić prstima prolazeći kroz zamršenu kosu.
- Tako kažu.- Ozbiljno je odgovarao Don Žuan zagledajući u dlan sa kojega je kapljala krv.
- I ja bih voleo da budem Don Žuan i da ljubim mnogo žena.-
Nesigurno je šapnuo Makarije. Don Žuan ga odmeri, nasmeši se i poverljivo ga zagrli.
- To se ne postiže učenjem, sa tim se rodiš. Da bi ti shvatio šta ti govorim dođi da budeš moj gost i da ti ispričam priču o sebi. Možeš to shvatiti i kao učenje Don Žuana.-
Išli su ćuteći sve dok ne stigoše pred neku zamračenu kuću. Don Žuan otvori vrata i propusti gosta da prvi uđe. Makarije se nađe u velikoj prostoriji osvetljenu sa mnoštvom sveća, u kojoj je muzika tiša od kapanja voska sa sveća dolazila sa prozora na čija su okna dobovale zvezde purpurnim sjajem. Mladić napravi korak ali kada shvati da hoda po milionima osušenih latica ruža, stade. Nakrenio je glavu i bled u licu pogledao u Don Žuana. On je stajao korak iza njega, bez šešira, bez crnog kaputa, bez crnog sakoa, samo sa belom ešarpom na golom starom telu. I vide Makarije starca tužnog lica i bi mu žao. Don Žuan se osmehne i osmehom osuši suzu u mladićevom oku pa ga uhvati za ruku i dovede do jedne stolice na kojoj je bila vezana plava traka.
- Sedi ovde prijatelju moj. Vidiš sve stvari u ovoj kući sam obeležio. Ono što ima plavu traku, ona nije dirala. To smeš dodirnuti. U one stope koje su označene možeš stati jer tamo nije stala.-
Makarije ga je slušao kao kroz eho jer reč ONA na način kako ju je izgovorio Don Žuan plakala mu je u grudima.
- Vi prijatelju sigurno ne znate da Elizabeta na hebrejskom znači
« Bog se na ovo zakunio».-
Makarije se presavije preko kolena. Ona suza u dubini duše se raspadala na note kada je Don žuan rekao ELIZABETA i iz njih je isticala melodija za Nju za Elizabetu.
- Ovde sam je ljubio,- šapne Don Žuan vriskom razlomljene tuge a Makarije jekne kada vide kako se na Žuanove reči podižu latice osušenih ruža i spajaju u cvetove.
- Ovde sam sa njom u krilu pisao stihove.- Pokaza starac Žuan na sobu u kojoj su rotirale crvene ruže, ali ga Makarije nije čuo od hiljadu violina koje su provlačile svoja gudala kroz rupe na staklima koje su progorele zvezde.
- Tu sam sa njenih usana pio vino.- Reče starac Žuan i pokaže mu na čaše na kojima je još uvek bio njen karmin i koja su stajale poslagane na polici.
Makarije vide na staklu njene usne kako šapuču poeziju koju niko nije zapisao i kako mu se one utiskuju u dlanove kao miris ljubavnog znoja koji odzvanja dodirom meke kože.
- Ovde smo plesali i vodili ljubav zakopani jedno u drugo pogledom.-
Govorio je Žuan prosipajući iz očiju pogled zaljubljene žene koji mu se nastanio u zenicama milinom.
I Makarije ustade sa stolicu pa naglo padne na kolena. Miris žene u beloj prozirnoj haljini je ispunio njegovo biće. Gledao je kako se starac pretvara u mladića i njegovo osušeno telo puni mišićima. Gledao je kako ga gudala violina guraju ka njoj i kako ga ona čeka u raširene ruke. Ljubila ga je strasno nežno prelazeći preko njegovog tela zamotanog u belu ešarpu. Ljubila ga je grudima, bokovima, prstima. Milovala ga je trepavicama, belinom puti promočene kroz prozirnu svilu. Don Žuan ju je nosio na usnama duvajući u njena krila dah ljubavnih stihova. Elizabeta je ulazila u njega damarom srca propalivši strašću seten njegove kože, a on je bio u njoj dubinom uzdaha koji je u rezonatorskoj kutiji njegove duše doneo njen san. Volela ga je stihovima koji su podizali vetar u njegovom krvotoku..., koji je podizao oluju u njegovim ćutanjima..., koji je pokretao orkane u njegovim pokretima, mirnim kao titraj oka.
Makarije oseti kako mu se sa stisnutih usana iskrada pitanje i kako Don okreće glavu i vraća mu odgovor.
- Kada čovek krene na put on ne zna gde ide. Svako krene u svoje već pripremljene stope. Don Juan se razlikuje od drugih po muzici sa kojom se rodi. On mora naći stih svoga stiha. Melodiju koju peva njegova reč. On mora naći po cenu da ljubi sve žene, usne svojih usana, krvotok svojih vena. Ariju svoje muzike. On mora naći oči svojim bojama i violine gudalima koje mu u tišini samoće probadaju telo kao vatrene strele. Don Žuan se ne boji smrti, on se stravično boji da ne bude ljubljen da ne bude mažen i ne bira da dođe do daha svoga uzdaha. Zapamti prijatelju moj. Don Žuan ne ratuje za nekoga ili nešto! On ratuje za ljubav, za stih, poetiku duše. On ratuje za trepavice i oči, za šapat i prste u kosi. Spreman da pogine i umre i bude iskasapljen za svoju ljubav. Don Žuan se rađa za ljubav, živi za nju i umire u njoj, pevajući i kada pati, i kada voli! Zato je ŽUAN. Samo jedno još ponesi kao učenje Don Žuana sa sobom. On je spreman pasti pred hiljadu žena i zamrsiti kosu mnogih lepotica, sve dok ne nađe onu za koju se rodio i za koju je nastao i koja je njegov stih i njegova koža i koja je njegov krvotok i vena. To treži i dok ne nađe on se ne smiruje.-
Na trenutak je prestala muzika i uvele latice cveća su popadale po podu. Na čas je pred Makarija stao starac sa belom ešarpom oko vrata i reče:
- Kada je nađe prestaje biti i Don i Juan i bude samo ona a ona bude on. Vidi, ona je na čas morala otići, ali za taj trenutak večnosti, koji sam je ljubio ja još uvek sviram samo za Elizabetu. –
I Uze Don Žuan violinu i gudalom izgura Makarija na ulicu u noć u tamu u kojoj se čula muzika duše Don Žuana ''SAMO ZA ELIZABETU.''

( I sada čujem, kada vetrovi jeseni otresaju latice ruža, čujem muziku Bižea i Samo za Elizabetu, u dubini grudi, u dubini moga pamćenja budućnosti...)

'Prije je patila zato što se još ljubav nije pojavila u vidokrugu njezina života, a taj nedostatak svjetlosti činio je još neudobnijim loše puteve kojima ju je otisnula nevolja vremena. Sad kada je voljela, uklanjala je jedna za drugim svoja poslednja oklijevanja, s prostodušnošću promrzlog putnika koji na suncu svlači nakvašenu odjeću, i stajala je preda mnom naga kao što to nikada nijedna žena nije bila. A možda nije mogla, pošto je krajnje odjednom istrošila sve svoje užase i opiranja protiv muškaraca, pružiti svojoj prvoj ljubavi ništa do čarobnu slast ploda koji se jednako nudi ustima i nožu. Takva strast pristaje na sve, a zadovoljava se sa malim: bilo je dovoljno da uđem u njenu sobu pa da Sofijino lice odmah poprimi onaj smireni izraz kakav se ima u krevetu. Dok sam je dodirivao, imao sam dojam da se sva krv u njenim žilama pretvara u med. Najbolji med s vremenom se užegne: nisam slutio da ću stostruko platiti svaku svoju grešku i da će mi pomirenost s kojom ih je Sofija prihvaćala biti posebno uračunata. Ljubav je stavila Sofiju u moje ruke kao rukavicu od tkanine istodobno mekane i čvrste; kada bih je ostavio, događalo mi se da je kojih pola sata kasnije nađem na istom mestu poput napuštena predmeta.''

M. Jursenar - Oproštajni udarac

Možda me ne voliš.
– Volim te.
– Kako znaš?
– Ne znam. Osećam to. Opažam.
– Kako možeš da budeš tako siguran da to što opažaš jeste da me voliš a ne
nešto drugo?
– Volim te jer si drukčija od svih žena koje sam upoznao. Volim te kao što
nikad nisam voleo nikog i kako nikada više neću moći da volim. Dao bih život
za tebe, dao bih da mi oderu kožu, dopustio da igraju klikera s mojim očima.
Da me bace u more gasa. Volim te. Volim svaki nabor na tvome telu. Dovoljno
mi je da te pogledam u oči pa da budem srećan. U tvojim zenicama vidim
sebe, smanjenog.
Ona uznemireno pomiče glavu.
– Stvarno misliš to što govoriš? Oh, Raule, kada bih znala da me zaista voliš,
da mogu da ti verujem, da ne obmanjuje{ nesvesno sebe pa samim tim i
mene... Stvarno me voliš?
– Stvarno. Volim te onako kako niko nikada nikog nije mogao da voli. Voleo
bih te sve i da me odbijaš, i da ne želiš ni da me vidiš. U tom slučaju bih te
voleo tiho, potajno. čekao bih da izadješ s posla samo da bih te video izdaleka.
Kako je moguće da sumnjaš da te volim?
– A kako da ne sumnjam? Kakav dokaz, stvarno, imam da me voliš? Kažež da
me voliš, to da. Ali to su samo reči, a reči su konvencija. Ja znam da tebe
mnogo volim. Ali kako mogu da budem sigurna da ti voliš mene?
– Gledajući me u oči. Ne možeš u njima da pročitaš da te istinski volim?
Misliš da bih mogao da te prevarim? Sad si me razočarala.
– Sad sam te razočarala? Koliko me voliš ako je tako malo dovoljno da se
razočaraš u mene? I još uvek me pitaš zašto sumnjam u tvoju ljubav?
Čovek je posmatra i uzima njene ruke.
– Volim te. Čuješ li me dobro? V o l i m te.
– Oh, “volim te”, “volim te”... Mnogo je lako reći “volim te”.
– A šta bi ti da učinim? Da ti to dokažem samoubistvom?
– Ne budi melodramatičan. Nimalo mi se ne dopada takav ton. Odmah gubiš
strpljenje. Kad bi me istinski voleo, ne bi ga gubio tako lako.

– Ne gubim ja ništa. Samo te pitam jedno: čime bih ti dokazao da te volim?
– Ne treba to ja da ti kažem. To mora da izadje iz tebe. Stvari nisu jednostavne
kao što izgledaju – pravi pauzu. Posmatra Raula uzdižući. – A možda bi ipak
trebalo da ti verujem.
– Pa naravno da treba da mi veruješ!
– Ali zašto bih? Kakvu garanciju imam da me ne varaš ili, čak da, iako si
ubedjen da me voliš, u suštini suštine, nesvesno, ti mene ne voliš istinski?
Može lako biti da grešiš. Ne verujem da to činiš da bi me obmanuo. Mislim da
kad kažeš da me voliš, tako i misliš. Ali šta ako grešiš? A šta ako to što osećaš
prema meni nije ljubav nego odanost ili nešto u tom stilu? Kako znaš da je to
stvarno ljubav?
– Sad me već zbunjuješ.
– Izvini.
– Jedino što znam jeste da te volim a ti me zbunjuješ pitanjima. Dosadna si.
– Možda me ne voliš.


Kim Monzo - Poverenje

.."Shvatila sam da je potpuno iscedjena i poslednja kap svetlosti iz moje krvi.
Postala sam svesna istine.
A istina je bila da je za mene bolje da budem prostitutka nego obmanuta svetica.
Jer sve su zene obmanute.
Muskarci su ti koji ih obmanjuju,a potom kaznjavaju zbog obmane.
Muskarci su ti koji ih guraju do samog dna,apotom kaznjavaju jer su pale.Oni ih uvlace u brak,a onda kaznjavaju udarcima i psovkama,pretvarajuci ih u poslugu koja im je stalno na raspolaganju.Najmanje obmanute zene upravo su prostitutke.A najtezu kaznu zene podnose upravo u ime braka i ljubavi"...
*********
..."Dok sam zurila u njega,shvatila sam da ga mrzim onoliko koliko samo zena moze mrzeti muskarca,a robogospodara.I znala sam po njegovim ocima da me se boji onoliko koliko se muskarac moze bojati zene,a gospodar roba"...

Nanual el Saadaui-Zena u nultoj tacki

Da li si ti već slepa? Za ne možeš da vidiš svet, nebo, drveće i cveće?"
"Mogu,"odgovorila sam gledajući oko sebe,"sve je još uvek potpuno jasno"..

"Pa ako ti je vid i dalje tako dobar, zašto se ponašaš tako očajnički, kao da si već oslepila? Zašto da te nada napusti? Pretpostavimo da ćeš oslepiti u drugoj polovini života. Ako počneš da gubiš nadu sad, dok još uvek možeš da vidiš sasvim pristojno, ceo tvoj život biće upropašćen beznadjem i bolešću! Da ne govorimo o činjenici da li ćeš oslepiti ili ne. Možda ćeš umreti pre nego što oslepiš: u tom slučaju desiće se da si provela nedelje, mesece i godine u beskorisnoj brizi, dok ti je sve vreme vid bio bistar i normalan izuzev nekoliko dosadnih crnih grudvica. Kakvo gubljenje vremena - brinuti o dogadjajina koji se još nisu odigrali! Budućnost? Da li zaista znaš šta je budućnost? Dogadjaji koji još nisu stigli da se odigraju!Zašto da kvariš zadovoljstvo u životu onim što ne postoji?Tvoje sadašnje stanje nije tako loše. Uživaj u životu, tako će ti šanse za oporavak biti mnogo bolje. Depresija će ti samo ubrzati razarajući proces u očima.Živi u sadašnjosti, i zapamti: čim prestane tvoje duhovno slepilo, tvoje telesne oči će povratiti svoje funkcije.

O, kako su istinite bile reči ovog svetog glasa! U trenutku najdubljeg očajanja osetila sam da crne mrlje u mojim očima pokazuju moju unutrašnju tamu, moje duhovno slepilo. Ali kako, pobogu, izlečiti duhovno slepilo? Jer to je bilo središte mog problema, činjenica da sam se osećala potpino slepa suočena s tajnama života i smrti. Bila sam okružena tamom, jer sam osećala smrt svuda i nisam mogla da shvatim smisao života.Žudela sam da postanem "videća", bila je to moja najveća želja - ali kako?

A glas je odgovorio: "Traži i naći ćeš; zakucaj i otvoriće ti se!"



Elizabet Hejč - Inicijacija

BROJ DEVET

Kad te prati baksuzluk, onda te prati do smrti. Moj stari je govorio da se, kojim slučajem, u jednoj vreći nalazi sto pičaka, a samo jedan k***c on bi, uz sreću koju ima, potrefio baš na k***c. Od njega sam oporučno naslijedio bolesti, sklonost ka alkoholu i sreću. Moj mlađi brat je naslijedio kuću i auto. Opet oporučno. Zabrinjava me jedino što sam od staroga naslijedio i talent za matematiku.
Tako sam jedno jutro krivo izračunao udaljenost do Majine kuće. Smatrao sam da ću stići točno u devet sati. A devet je moj fatalni broj.
Iako ne vjerujem u numerologiju, astrologiju i slična sranja, devetka je obilježila čitav moj život.
S devet sam godina prvi put imao u rukama jeftini erotski časopis. Oduševio sam se sa sisama gole crnkinje, a sablaznilo me je crno kućište između njezinih nogu. Imala je više dlaka po međunožju nego moj djed na glavi. Isprva sam mislio da se radi o uredničkoj cenzuri; da je netko crnim flomasterom nacrtao trokut kako se ne bi vidjela p***a. Kad se malo bolje prisjetim tog vremena, picu sam zamišljao kao golobrado lice širom otvorenih usta. No, što zna jedan devetogodišnjak?
Moj je prvi seks trajao devet sati uz devet polusatnih pauza. Božica nije imala devet godina, već šesnaest. Ja trinaest, iako sam joj lagao da imam petnaest. Popušila je priču, ali nije htjela više ništa drugo. Hodali smo skupa do njezine osamnaeste godine. Za rođendan sam joj poklonio srebrni prsten i triper. Sjećam se da sam prsten kupio u jednom jeftinom dućanu, a triper dobio, za istu cijenu, od jedne maloljetne kurve. Božica se poslije udala za siromašnog Turčina i rodila mu petoro djece. Još uvijek ne znam da li se zbog rađanja, ili zbog tripera, udebljala tridesetak kilograma. Uglavnom, više nije bila ona ista, iako je jednako čudno ispuštala zvukove dok je svršavala.
Devet sam godina išao u osmogodišnju školu. Šesti sam razred ponavljao, mada ni sad ne znam jesu li algoritmi morske alge ili grčke tragedije. Pa ipak ponavljanje razreda ima i svojih velikih prednosti. Na primjer, bio sam deveti po visini u sedmom A, što je za razliku od šestog razreda, kada sam bio pretposljednji (iza mene je bila neka kržljava djevojčica), moj najveći uspjeh u kompletnom obrazovanju. Kako sam nekim čudom uspio završiti i srednju školu, kompleks «velikana» nije me napuštao ni za vrijeme ferija.
Već kad sam se ponadao da me prošao baksuzluk, opet se pojavio taj famozni devet; devet sam godina tražio posao, a onda kad sam ga našao trajao je samo devet dana. Bio je to krasan posao; rad pomoćnog konobara u obližnjem kafiću, stotinjak metara od mog stana. Problem je bio u tome što sam sebi sam bio najbolji gost. Ujutro u devet već sam bio toliko pijan da su mi gosti donosili piće za stol. Oko podneva bih zaspao, za šankom ili stolom, i budio se pred kraj radnog vremena. Na obračunu sam imao manjak koji još nije zabilježen u povijesti hrvatskog ugostiteljstva. U tih devet radnih dana ne samo što nisam ništa zaradio nego sam godinama otplaćivao dug koji sam napravio kao da sam podigao dva stambena kredita.
Trebalo mi je devet minuta da napumpam curu koja je rodila nakon devet mjeseci i dodatnih devet sekundi da sutkinja odredi kako moram plaćati alimentaciju do njegove punoljetnosti. A da se barem mogu sjetiti tog nesretnog događaja možda mi i ne bi bilo krivo za alimentaciju! Ovako se naprosto dogodilo mojih žutih devet minuta - u totalno pijanom stanju; kad više nisam u stanju razmišljati ni kao biciklist a kamoli vozač kamiona, pa da kažem, evo postoji ručna kočnica ili barem rikverc, ili rezervna guma. Da stvar bude gora, ja još pojma nemam ni kad sam, kako i s kim napravio sudar, ali zato osamnaest godina, svaki mjesec do petnaestog, šaljem trećinu plaće zbog j****o glupih rečenica koje moram trpjeti: "isti ti, vidiš da ima ogroman nos na tebe", ili "mali je pljunut na tebe, ne rađa se svaki dan ovako ružno dijete".
Devet, devet, devet… uvijek se spotaknem na tih jebenih devet.
No, da se ja vratim na početak svoje tužne priče; oduvijek sam znao da Majin muž ide na posao točno u devet sati.
Zašto sam onda, jebi ga, morao doći devet minuta ranije…?
Sad će mi opet trebati devet tjedana da iziđem iz bolnice kako bi mi zacijelila polomljena rebra. Jer me budala iscipelarila devet puta po tijelu.

R. Roklicer ''Priče za psihijatriju''