LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

  Zanimljivosti - Istorija

Ići dole 
AutorPoruka
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Zanimljivosti - Istorija Empty
PočaljiNaslov: Zanimljivosti - Istorija    Zanimljivosti - Istorija Icon_minitime20/1/2014, 9:26 pm

Штраус у српској ношњи



 Zanimljivosti - Istorija R8jZN



„Најмузикалнија глава 19. века”, како је Вагнер називао Јохана Штрауса Млађег, с оркестром којим је дириговао, кренула је 1847. године на велику турнеју која га је, преко Новог Сада, Земуна и Београда, водила у Румунију и Русију и утврдила му славу једног од највећих светских уметника.

Штраус је у Београду извео и композиције „Александрова четворка” (кадрил посвећен кнезу Александру Карађорђевићу), „Словенску спеванију” и „Србски марш”. После концерта, у „Србским новинама” од 10. октобра 1847, појавио се текст: „Ком Србину неће срце од милине заиграти кад чује песме, које наше просте сељанке певају, художествено изведене, којима се сада први синови у Европи славе?”



Остаје упамћено да је Штраус цео концерт дириговао обучен у србску народну ношњу коју му је, за ту прилику, извезла супруга домаћина код ког је становао. Поводом његовог „Србског кадрила” посвећеног „младим Србкињама”, Аристид Николић (1820-1874) испеваће оду захвалности: „Хвала т’ Немче што виспреним умом / Србске песме у музику слажеш / Изводећи игре благородне / Беч се с њима а и даљни Париз / Наслаждава на пиру весели / Јошт кад б’ реко одкуд ти та мисо?”



Јохан Штраус Млађи, на врхунцу славе, написао је србску оперету „Јабука” и њоме на најсвечанији начин у Бечу обележио педесет година уметничког рада, 12. октобра 1894. године.

Штраус у једном писму каже: „У ‘Јабуци’ користим истинске србске народне мотиве” (Штраус мисли на „Србске народне песме” Корнелија Станковића, штампане у Бечу 1859.) Та оперета у којој се бесмртни творац тог жанра бави нашим људима и обичајима, код нас до јануара 2007. године никада није изведена. После толиких година, напокон је доживела премијеру 13. јануара 2007. у Новом Саду, на стошездесетогодишњицу гостовања Штрауса у „србској Атини”.

У оперети Јабука (1894.), радња се одиграва у јужној Угарској, у србским крајевима како стоји у либрету, и описује народне обичаје Срба и прати двојицу племића, Мирка и Васу из Градинца.


преузето са нета

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Zanimljivosti - Istorija Empty
PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti - Istorija    Zanimljivosti - Istorija Icon_minitime20/1/2014, 9:27 pm

Пуцањ у Христа



 Zanimljivosti - Istorija CCIbP


Траг од куршума на фресци Христа Сведржитеља


Приликом дочека Нове 1945. године, Марко Месић, командант Југословенског батаљона који је дошао из ССР на предлог Коминтерне примљен је у КПЈ. Приликом шенлучења у знак оданости партији, Месић - из састава 369. усташке пуковније под Стаљинградом - ушао је у цркву Свети Андреј поред Краљевог Двора на Дедињу и пуцао Исусу Христу у чело. Ова рана на челу фреске Исуса Христа може се видети и данас 60 година после, на куполи цркве.

Марко Месић (братанац Стјепана Месића) је био заробљен са још 360 усташа подно Стаљинграда, НКВД их је "преваспитао" и све их укључио у новоформирани југословенски батаљон који се касније нашао у Београду. Занимљиво је да је приликом доделе Титовог одликовања Месићу том пријему присуствовао и Едвард Кардељ који је политичком комесару батаљона Ђури Лончаревићу рекао да се "у Београду накупило много усташа и ми то морамо рашчистити".

Иначе, поред одликовања Јосипа Броза, Месић је раније добио и одликовања од Хитлера, Мусолинија, Анте Павелића и НКВД-а.

Из историје затварања храмова у Русији

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Zanimljivosti - Istorija Empty
PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti - Istorija    Zanimljivosti - Istorija Icon_minitime23/1/2014, 8:32 pm

Српско - руски марш



Николај Николајевич Рајевски је два пута долазио у Србију. О првом боравку 1867. године недовољно се зна с обзиром на значај онога што је учинио. Приликом другог доласка 1876. године, он је на Моравском ратишту учинио највише што је могао, и тада је ушао у легенду. А Петра Иљича Чајковског вероватно да су та и друге легенде из овог рата највише и подстицале да 1876. године компонује свој "Српско-руски марш"



 Zanimljivosti - Istorija CABbq


Петар Иљич Чајковски: Опчинила га је српска
народна песма "Сунце јарко не сијаш једнако"

МАРШ РУСКИХ ДОБРОВОЉАЦА

Пише: Мелодију која је на првом извођењу руској публици, пуној свесловенских осећања, нагнала сузе на очи, Чајковски је назвао "Српско-руски марш". Ко и како је ову композицију прекрстио, додајући јој назив под којим је данас позната - "Словенски марш"!

По мишљењу А. Буђаковског, најбољи марш Чајковског, бравурозно-помпезног карактера, јесте марш посвећен ослобођењу Срба од турског ига. Испрва је композитор намеравао да напише симфонијску фантазију. За њу му је, изгледа, недостајало довољно прихватљивих српских народних мелодија. Зато је за своју композицију одабрао мелодију руске химне и неколико српских народних песама, хотећи да на тај начин изрази солидарност свога народа са малим словенским народом који се бори за ослобођење.

Ако се погледа биографија славног композитора, онда у њој није лако пронаћи идеје за општесловенска стремљења. Напротив, чак и у музичким лексиконима, Петар Иљич Чајковски (1840-1893) означен је као "највећи композитор западњачки оријентисане руске школе". Најчешће се наглашава како је у његовој уметности дошло до споја елемената руске националне традиције, немачког романтизма и савремене италијанске и француске музике.

И поред изражене музичке даровитости, још у најранијем детињству, Петра Иљича су послали у Правну школу у Петроград у којој су се образовали чиновници. У то доба он је већ учио клавир и певао је у црквеном хору, али учитељи нису још у њему препознали изразит музички таленат. Вероватно је због тога морао сам да се куражи изјавивши, наводно, једном приликом: "Кроз десет година ја ћу бити велики композитор."

Могуће је да је био незадовољан и тиме што је са деветнаест година постао чиновник у Министарству финансија. После четири године одлучио је да напусти државну службу како би се 1863. године уписао на тек основани Петроградски конзерваторијум. Ту је учио композицију код Антона Рубинштајна, који је познавао Јоханеса Брамса баш из времена кад је овај компоновао дела према српским народним мелодијама, и поготово ћемо истаћи да је у Бечу упознао Вука Караџића.

+ + +

За свој "Српско-руски марш", Чајковски је користио мелодију руске химне, и три српске народне песме: "Сунце јарко, не сијаш једнако", "Праг је ово милог Срба" и "Јер пушчани прах" (други део песме "Радо иде Србин у војнике"). Мелодије је нашао у збирци Корнелија Станковића "Српске народне мелодије", штампаној у Бечу 1862. године, за шта је српски композитор, царским указом, одликован руским Орденом светог Станислава".

Гете учи словенску антитезу

Иако је мање познато, за продор српских народних песама у европску музику опет је велику заслугу имао Вук Караџић. На страну то што му је примат за откриће те поезије преузео Алберто Фортис, који је знатно пре Вука објавио четири српске народне песме, међу којима и "Хасанагиницу", и све то у свом путопису по Далмацији. Истини за вољу, тек доцније, пошто је "Хасанагиницу" превео нико мањи него Гете, само његово име осигуравало је тој песми популарност и преко границе немачког језичког подручја. Али и Фортисово откриће и Гетеов превод остали би без оноликог значаја и одјека да се није огласио Вук са својим збиркама српских народних песама.

Паралелно са огромним интересовањем за превођење песама из Вукових збирки текле су и мистификације настале на основама српске народне поезије, а све то заједно чинило је много, како на популаризацији српске поезије, која је стављана уз раме са Хомеровом, тако и на упознавању народа, без отаџбине и слободе, чији је дух изнедрио такве врхунске узлете.

Поред Гетеа, и после њега, преводили су их и препевавали многи, па и највећи песници какви су у то доба били Пушкин, Шевченко, Мицкијевич, али популарисали и својим чувеним мистификацијама књижевници међу којима су били Шарл Нодје и Проспер Мериме, на пример.

Могло би се још штошта казати у прилог утицају српских народних песама на европску уметничку поезију, али, за пример, поменимо како је "словенску антитезу" употребљавао Гете и, под његовим утицајем, још читав низ немачких песника. Исто тако је и неримовани петосложни стих, назван "српски трохеј", постао саставни део немачке метрике, који су употребљавали најзначајнији немачки песници тога времена.

Најинтензивнија фаза прихватања српских народних песама у европској музици започела је тек седамдесетих година и трајала до почетка двадесетог века. Само у току једне деценије појављује се седам композитора са својим српским песмама: Дворжак, Јаначек, Тјерио, Брамс, Хеншел, Рубинштајн и Червињски. Тај развој се наставио осамдесетих година у делима четворице композитора: Брамса, Х. фон Херцогенберга, Хубера и Чајковског, у следећих петнаест година објављене су песме још седморице композитора, и то: Аулина, Бема, Бунгерта, Хермана, Регера, Сука и Винтербергера.

Овај преглед продора српских народних песама у европској књижевности, а онда и у музику, сматрамо неопходним да би се могло разумети како је то Брамс, на пример, могао да компонује осам својих дела према српским народним мелодијама, или, како је Чајковског опчинила српска народна песма "Сунце јарко не сијаш једнако", па да је зато употреби у своме делу.

наставља се

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Zanimljivosti - Istorija Empty
PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti - Istorija    Zanimljivosti - Istorija Icon_minitime23/1/2014, 8:33 pm

-2-

Српска фантазија



Али, следом догађаја, издвојићемо 1867. годину. Догађаји који су се збили те године имали су велик значај за Русију и за сав словенски свет. С пролећа је припремана велика етнографска изложба, организован је општесловенски конгрес, вођена је и велика дипломатска активност, а у Петроград и Москву стигле су најзначајније личности из словенских земаља. У Петрограду је приређен концерт на коме је, у духу опште замисли, требало да буду изведена дела са искључиво словенском тематиком.

Историјски концерт, значајан по много чему, одржан је 12. маја 1867. у Петрограду у сали Думе, под вођством Балакирјева... Између осталих дела изведена је и "Српска фантазија" Николаја Римског Корсакова. Ово дело је на захтев публике поново изведено. Корсаковљева "Српска фантазија" била је једно од првих дела младог двадесет трогодишњег композитора. У концертној сезони 1867/68. ово дело је изведено још два пута у Москви.



 Zanimljivosti - Istorija LdG79


Добошар и трубач српске војске: "Српско-руски марш"
био је једно од омиљених дела П.И.Чајковског, који се
тешко одлучивао да јавно диригује, али би тада, обавезно
у програм уврстио и ову композицију

Од тог догађаја па до прихватања Чајковског да напише свој "Српско-руски марш" прошло је девет година. Како и када се определио да компонује ово дело, објаснио је његов пријатељ и биограф Н. Д. Кашкин. Он је истицао како је рат Србије с Турском изазвао у руском друштву необичан размах симпатија према поробљеном српском народу. Непосредан повод било је то што је Николај Рубинштајн, рођени брат Антона Рубинштајна, замислио да организује концерт у корист Словенског добротворног комитета, који је у Србију слао руске добровољце и помагао рањенима у рату. Чајковски је у потпуности делио расположење руског друштва, па је на Рубинштајнов предлог радо прихватио да напише дело специјално за тај концерт и "са великим жаром се прихватио посла."

Петар Иљич је најрадије стварао на пољском имању, у кући својих пријатеља. Не зна се тачно кад је започео рад на том свом делу. Међутим, о таквим стваралачким стремљењима узбудљиво искрену исповест оставио је Константин Паустовски:

"Чајковском се допадала та дрвена кућа. У собама се осећао слаб мирис терпентина и белог каранфила. Каранфил је богато цветао на пољани под тремом. Чупав, осушен, он чак није ни личио на цвеће, већ је подсећао на праменове паперја које се залепило за стабљике. (...) У овој кући је најједноставнија музичка тема звучала као симфонија. (...) Кућа се налазила на брежуљку. Шуме су се спуштале наниже, у распевано пространство, тамо где је усред честара лежало језеро. Тамо је композитор имао своје омиљено место - оно се звало Рудиј Јар. Сам пут према Јару је изазивао узбуђење. Догађало му се да се зими будио усред ноћи у влажном римском хотелу и почињао да се присећа тога пута, корак по корак: прво просеком, где крај пањева цвета ружичасти ноћурак; затим кроз ниски брезик пун печурака, онда преко поломљеног моста над зараслом речицом и благим успоном навише, у високу борову шуму. (...) Знао је да ће, пошто данас посети то место, да се врати - и драга тема о лирској снази тог шумског краја, која живи негде у њему, да се прелије преко ивица и нагрне у бујицу звукова."

Поред таквог штимунга Чајковском је био неопходан и одговарајући музички предложак. Које су то биле српске народне мелодије, и колико их је још било, а који је био извор нотнога материјала, и одакле га је преузео?

+ + +

На српске теме компоновали су, поред Чајковског, и Дворжак, Рубинштајн, Винтерберг, Јаначек, Аулин, Сук... Брамс је према мотивима српских народних песама компоновао чак осам својих дела. А "Српска фантазија", Николаја Римског Корсакова, једна од првих његових већих композиција, била је, што би се данас рекло - хит концертне сезоне у Москви.

Радо иде Србин у војнике

Поуздано је утврђено да се руски композитор определио за три српске мелодије, које је употребио за своје дело. То су: "Сунце јарко", "Праг је ово милог Срба" и "Јер пушчани прах", што је други део песме "Радо иде Србин у војнике".

На други део питања - откуд Чајковском српске мелодије - део одговора вероватно је садржан у високом императорском указу којим је руски цар одликовао орденом Светог Станислава српског композитора Корнелија Станковића. Збило се то кад је Станковић први пут штампао у Бечу 1862. године своје "Српске народне мелодије", после чега је то капитално дело морало доспети у Русију. Уосталом, за то је дело и добио орден.

Своје дело Чајковски је окончао 25. септембра 1876. и тај датум је композитор ставио на последњу страницу рукописа.

Прво извођење "Српско-руског марша" било је 5. новембра 1876. године у Москви под управом Н. Г. Рубинштајна, на симфонијском концерту Руског музичког друштва у корист Словенског добротворног комитета. Дело је имало великог успеха и на захтев публике је поновљено.

Непосредно после концерта Чајковском је стигло и једно писмо одушевљене обожаватељке:

"Завршујем писмо по повратку с концерта на којем сам слушала Ваш "Српски марш". Не могу речима да изразим осећање које ме је обузело док сам га слушала. То је било блаженство од кога су ми навирале сузе на очи. Уживајући у тој музици, била сам неизрециво срећна при помисли да је њен аутор унеколико мој, да он мени припада и да ми то право нико не може да отме. У Вашој музици ја се сливам с Вама у једно биће, и у томе ми не може нико бити супарник."

Овако је писала Чајковском, после извођења његовог марша, једна двоструко заљубљена жена. Њено име је било Надежда Филаретовна фон Мек. Она је искрено исказивала своја осећања и према музици и према композитору. Колико је ова жена била значајна личност за биографију славног композитора, сведочи и податак Едварда Гардена, који је у исту раван ставио познанство Чајковског са Лавом Толстојем и почетак кореспонденције са Надеждом фон Мек.

Ту жену Чајковски никад није лично упознао. Омогућавао јој је да се диви његовој музици, чак јој је посветио своју чувену Четврту симфонију као свом "најбољем пријатељу", а заузврат је готово деценију и по остао с њом у преписци, примајући њену меценарску потпору од шест хиљада рубаља годишње. На изјаве љубави, изван музике, никад јој није одговорио.

Занимљива је, свакако, личност Надежде фон Мек, богате удовице, великог мецене и својеврсног музичког заљубљеника. Пасија јој је била да се концерти одржавају у њеној кући. Једном приликом јој је недостајао пијаниста за њен камерни трио. Зато се обратила Париском конзерваторијуму и професору Мормонтелу с молбом да јој препоручи пијанисту. Овај јој је убрзо одговорио. Предложио јој је да позове тада младог Клода Дебисија. Пошто је његово музицирање оставило разумљиво изврстан утисак, госпођа фон Мек га је позвала да с породицом дође у Русију и проведе лето на њеном имању.

Најзад, необично је важан однос композитора према његовом делу. Какав је однос имао Чајковски према "Српско-руском маршу"? "Не само што га је Чајковски написао "у једном даху", већ га је много касније често и сам изводио. Када се зна колико се Чајковски тешко одважавао на јавно диригентско наступање, поготово са својим композицијама и колико је те наступе брижљиво припремао и са колико је пажње одабирао програм, онда се може претпоставити да је "Српско-руски марш" ипак било једно од његових омиљених дела које је и у његовим очима имало своју вредност...

Мада је "Српско-руски марш" био и композитору при срцу као омиљено дело, тај назив се уобичајено помиње узгред, између заграда, уз доцније промењени, у "Словенски марш". Не улазећи у то кад је и за какве је потребе дошло до промене, важно је, и истина је, да је Чајковски, својеручно, написао назив своје композиције "Српско-руски марш". Аутентичан рукопис чува се у Музеју "Глинке" у Москви.

српсконаслеђе

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Zanimljivosti - Istorija Empty
PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti - Istorija    Zanimljivosti - Istorija Icon_minitime23/1/2014, 8:33 pm

Хуман као Србија



 Zanimljivosti - Istorija YJq7J



За време рата против Бугарске у жестоким окршајима 1884./85. године свакодневно је страдало све више војника. Али, за разлику од Србије, која своје рањенике збрињава, Бугарска нема организован војни санитет, а њихови рањеници, препуштени самима себи, остајали су на месту рањавања. Због тога Европа прикупља помоћ и конвоји са санитетским материјалом спремни су да крену за Бугарску. Између европских конвоја и Бугарске испречио се фронт са српском војском. Тада се догађа нешто што се у историји ратовања не бележи ни до тада, а ни касније: на захтев лекара аустријског Црвеног крста, Влада Србије је одобрила војној команди да за један дан прекине рат, отвори линију фронта и пропусти санитетски транспорт који је из Беча упућен у Софију. И не само то - Србија се придружује апелу из Европе, отвара своје војне магацине, додаје лекове, ћебад, кревете и све оно што је неопходно за отварање једне болнице у Бугарској. Тако Србија прилаже своју помоћ и залихе непријатељској земљи са којом је у ратном стању. За овај преседан у светској историји ратовања,
Међународни Црвени крст у Женеви доделио је специјално признање Црвеном крсту Србије, а у холу зграде Међународног Црвеног крста у Женеви стоји табла на којој пише „... Буди тако хуман као што је била хумана Србија 1885. године...“.



српсконаслеђе

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Zanimljivosti - Istorija Empty
PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti - Istorija    Zanimljivosti - Istorija Icon_minitime23/1/2014, 8:34 pm

Самсон Чернов - Српска Голгота



 Zanimljivosti - Istorija Y70zK



Самсон Чернов


Самсон Чернов је био руски Јеврејин, који је као дописник руских новина дошао у Србију, 1912. године, да снима догађаје за време Балканских ратова. Фотографије је слао у Русију, али и у Француску, за лист L Ilustrasion. По завршетку Балканских ратова, отишао је у Париз где је направио изложбу фотографија на којима је приказао бугарске злочине.
У Србију се вратио са почетком Првог светског рата, снимио је све патње српског народа и војске и, за време рата, неколико пута је путовао у Француску и Енглеску, где је приређивао изложбе својих фотографија и слика, јер је био и сликар, на којима је представљао српску Голготу.
Године 1918. прешао је у православну веру, а кум му је био командант српске Прве армије, генерал Терзић.
Две слике су издате у Лондону, 1916. године, као албум.


М. Јовановић




 Zanimljivosti - Istorija KTiRe


 Zanimljivosti - Istorija TlsDv


 Zanimljivosti - Istorija 1VnDw


 Zanimljivosti - Istorija KTS9y


српсконаслеђе

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Zanimljivosti - Istorija Empty
PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti - Istorija    Zanimljivosti - Istorija Icon_minitime23/1/2014, 8:34 pm

DIANA BUDISAVLJEVIĆ — OTRGNUTA OD ZABORAVA



 Zanimljivosti - Istorija SRGvz



ZA ime Oskara Šindlera, nemačkog industrijalca koji je od smrti sačuvao 1.200 Jevreja tokom Drugog svetskog rata, čuo je ceo svet. I Irena Sendler, spasiteljka 2.500 jevrejskih mališana iz varšavskog geta, dve godine zaredom bila je nominovana za Nobelovu nagradu za mir. Ali, za Dianu Budisavljević, rođenu Austrijanku koja je iz krvavih ustaških logora tokom NDH izbavila oko 12.000 bespomoćne dece — uglavnom srpske, sa Korduna, Kozare, iz hrvatskih i bosanskih sela — ne zna gotovo niko. Znaju istoričari, neki preživeli logoraši i njeni retki potomci...

Marko Prelević
Večernje novosti

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Zanimljivosti - Istorija Empty
PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti - Istorija    Zanimljivosti - Istorija Icon_minitime23/1/2014, 8:35 pm

-2-



DIANA BUDISAVLJEVIĆ-OBEXER



Dijana Budisavljević (djevojačko prezime Obekser (njem. Obexer); Insbruk 15. januar 1891 — Insbruk, 20. avgust 1978) je humanitarka austrijskog porijekla koja je tokom Drugog svjetskog rata spasila 12.000 djece iz ustaških logora smrti (uglavnom srpske, sa Korduna, Kozare i hrvatskih i bosanskih sela). Ova akcija je bila jedna od najtežih i po broju spasenih najobimnijih humanitarnih akcija vezanih za koncentracione logore u Drugom svetskom ratu. Ipak, od posljedica boravka u logorima, poslije spasavanja je umrlo oko 3200 djece.

Bila je udata za hirurga Julija Budisavljevića, šefa hirurške klinike Medicinskog fakulteta u Zagrebu. On je bio jedan od malobrojnih zagrebačkih Srba pošteđenih ubijanja, protjerivanja ili pljačke imovine za vrijeme tzv. NDH.

Da bi sačuvala identitet djece, tokom rata je vodila kartoteku o spasenoj djeci.


SMJEŠTAJ SPASENIH

Spasena djeca su bila smještena na razne načine. Dio njih je bio smješten po raznim hrvatskim porodicama, dio po objektima katoličke crkve, a dio po objektima koji su bili malo bolji od koncentracionih logora iz kojih su spasena. Zbog opstrukcije i otvorenog negodovanja vlasti NDH, hrana i smještaj su dobrim dijelom obezbijeđeni privatnim dobrovoljnim prilozima građana.

Poslije rata mnoga djeca nisu ni saznala za svoje pravo porijeklo. Časopis Arena iz Zagreba je niz godina vodio akciju za povezivanje sada već odraslih ljudi sa svojim porodicama.


ODUZIMANJE KARTOTEKE

Krajem maja 1945. dva agenta OZNE odnose albume sa fotografijama djece. Po nalogu Ministarstva socijalne politike Hrvatske 28. maja 1945. od Dijane Budisavljević je uzeta i cjelokupna kartoteka djece, iako nije bila završena identifikacija i repatrijacija.

Povodom toga je izjavila: "Kazala sam da ako moram kartoteku predati, onda ću mu dati sve. Kažem mu da sam očajno uvrijeđena. Predajem kartoteku, bilježnice za nalaženje nepoznate djece, registar za fotografije i bilježnicu s popisom osobnih oznaka na djeci".

Oduzimanjem dokumentacije Dijani Budisavljević i njenoj saradnici gospođi Džakuli onemogućeno je da dalje rade na identifikaciji velikog broja djece. "Znali smo da će sada mnoge majke uzalud tražiti svoju djecu. Strašno rastajanje u logorima, dugogodišnja čežnja za njima na radu u Njemačkoj, a sada neće naći svoje najdraže". Njena ponuda da svojim radom pomogne na identifikaciji djece, u Ministarstvu nije prihvaćena.


POSLIJE RATA

Poslije Drugog svetskog rata vratila se da živi u Inzbruk.


DNEVNIK

Kraći izvod iz dnevnika Dijane Budisavljević:

10. jul 1942, Stara Gradiška: Neka djeca već pre su bila predviđena za transport u Gornju Rijeku, a onda su zbog bolesti morala ostati. Umrla su djelimično tamo, a djelimično od nas preuzeta kasnije, kao i toliko tih malih mučenika, kao nepoznata, bezimena djeca. A svako je imalo majku koja je za njim gorko plakala, imalo je svoj dom, svoju odjeću, a sad je trpano golo u masovnu grobnicu. Nošeno devet mjeseci, u bolu rođeno, s oduševljenjem pozdravljeno, s ljubavlju njegovano i odgajano, a onda — Hitler treba radnike, dovedite žene, oduzmite im djecu, pustite ih da propadnu; kakva neizmjerna tuga, kakva bol (...) Prije podne je došao i Luburić. Bio je bijesan što mora da preda djecu. Kazao je da ima dovoljno katoličke djece koja u Zagrebu rastu u bijedi. Neka se za njih brinemo. Onda nam je opet prijetio, da samo o njegovoj dobroj volji zavisi hoće li nas pustiti iz logora.


DJELA

Dnevnik Dijane Budisavljević. Originalno napisan na njemačkom, izdat u samo 700 primjeraka. Pokriva period od 23. oktobra 1941. do 13. avgusta 1945. Na hrvatskom izdat kao Dnevnik Diane Budisavljević 1941—1945, priredila za štampu Silvija Szabo, Hrvatski državni arhiv, Spomen-područje Jasenovac, Zagreb, 2003.

vikipedia

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Zanimljivosti - Istorija Empty
PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti - Istorija    Zanimljivosti - Istorija Icon_minitime23/1/2014, 8:35 pm

-3-



OTRGNIMO DIANU OD ZABORAVA



 Zanimljivosti - Istorija 6vdjK


NA primeru Diane Budisavljević trebalo bi napraviti edukativno svedočanstvo od nacionalne vrednosti. Istina o genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u NDH potisnuta je iz obrazovnog programa u školama, iz kulturnog života i novih intelektualnih krugova. Dosije "Novosti" o Diani Budisavljević je duboko potresan, i ne bi smelo da se desi da njeno ime, kao i tragična sudbina srpskog naroda, padne u zaborav.

Ovakvi komentari naših čitalaca na priču o Diani Budisavljević (a bilo ih je, samo na sajtu "Novosti", više od stotinu), i brojni telefonski pozivi preživelih logoraša i njihovih potomaka obavezuju nas da nastavimo da pišemo o hrabroj Austrijanki koja je iz ustaških logora spasla oko 12.000 dece. Nepodeljen apel naših čitalaca je da se Diana posthumno odlikuje, da joj se srpski narod u Republici Srpskoj, Hrvatskoj i Srbiji oduži i da se iz zaborava izvuče njeno veliko delo.

Prvi korak je već učinjen: Nino Jauz, načelnik opštine Kozarska Dubica, predložiće već na idućoj sednici Skupštine opštine da jedna ulica u Kozarskoj Dubici dobije ime po Diani Budisavljević.

— Lično ću pokrenuti inicijativu da jedna ulica dobije njeno ime, i to već na sledećoj sednici Skupštine opštine — kaže za "Novosti" Jauz.

Iako čuđenje i iznenađenje nekih naših čitalaca — ne samo da je postojao neko kao Diana, već i da su se takve strahote dešavale — idu u prilog tvrdnji da je priča o genocidu nad Srbima pomalo zaboravljena, redakciji "Novosti" stigle su i mnogobrojni pozivi ljudi koji su u našim tekstovima, u pomenu imena Diane Budisavljević, pronašli nadu da su njihovi braća i sestre još živi.

Javili su nam se ljudi koji su odavno bili izgubili nadu da će pronaći svoga brata ili sestru, razdvojene od porodice u ustaškom logoru. Vojinovićima iz Žitišta i Dragnićima iz Okučana, dosije Diane Budisavljević dao je novi polet da ponovo potraže svoju familiju. Možda baš njihovi najbliži i dalje žive u Zagrebu, a da i ne znaju da su deca sa Kozare, Like, slavonskih sela...

— Mnogo je neispričanih priča na ovu temu, to mi iz Potkozarja najbolje znamo — piše nam čitateljka Mirjana. — Mnogi naši su pobijeni, odvojeni od porodica. Mnogima su trajno izgubljeni tragovi, porodice zbrisane... A isti počinitelji su bez griže savesti nanovo izveli zločine identične onima iz kozarske ofanzive.

Nažalost, u udžbeniku istorije za osmi razred odrednica "Genocid u NDH" nema ni pola strane. Ne pominje se broj stradalih Srba. Samo su pobrojani dečji logori, a stradanje dece ne opisuje se ni jednom rečju.

— Imam četvoro dece i želim da o Diani i stradanju svog naroda uče u školi, iz svojih udžbenika. Neka joj je večna slava i hvala! — kaže u svom komentaru na sajtu "Novosti" jedna majka koja veruje da, ako zaboravljamo zlo, isto tako možemo da se zaboravi i ono dobro.

I Brigita Knežević, predsednica Udruženja logoraša i jedno od "Dianine dece", smatra da generacije koje dolaze malo znaju o genocidu nad Srbima:

— Nekada smo mi logoraši išli u škole i garnizone, pričali učenicima i vojnicima o zverstvima... Niko nas odavno ne zove.


POTRAGA
JAVILI su nam se čitaoci koji se nadaju da u "Dnevniku Diane Budisavljević" mogu da pronađu nešto o svojim najbližima. Upućujemo ih na kartoteku u Hrvatskom državnom arhivu, u Zagrebu, kome može da pristupi svaki logoraš ili potomak. Dobar deo kartoteke, iz fonda Dragoja Lukića, nalazi se i u Muzeju žrtava genocida, na Trgu Nikole Pašića u Beogradu. "Novosti" će nastaviti da objavljuju sva nova saznanja vezana za Dianu i njenu kartoteku.

TIHOMIR STANIĆ: SNIMAMO FILM
PRODUCENT i glumac Tihomir Stanić najavljuje da će čudesna priča o Diani biti prenesena i na veliko platno.
— Planiramo da 2012. započnemo snimanje filma o njoj. Biće to igrani film, a centralna radnja će biti smeštena u tri julska dana 1942, kada je Diana boravila u Staroj Gradiški — objašnjava Stanić. — Hteli smo da pravimo film o Jasenovcu, ali onda smo, gotovo slučajno, naišli na tu čudesnu priču i Dianin "Dnevnik". Premijer Republike Srpske Milorad Dodik i ja smo se borili da pobedi baš tema o Diani...
Već se zna i datum kada će pasti prva klapa — 28. maj 2012. Ne slučajno — izabran je dan kada je Diani oduzeta kartoteka.
— Iza ostvarenja stoji "Balkan film" iz Kozarske Dubice, a izrada scenarija, koji se oslanja na "Dnevnik", poverena je Vladimiru Kecmanoviću i Đorđu Kadijeviću — navodi Stanić.

VEĆA OD ŠINDLERA

Austrijanka udata za Srbina, organizovala je akciju spasavanja srpske dece iz ustaških logora u vreme NDH.
Decu sa Kozare, Korduna, iz hrvatskih i bosanskih sela, lečila je u Zagrebu i pokušavala da nađe familije koje bi ih podizale.
Popisala je oko 12.000 mališana u svoju kartoteku, kako bi im sačuvala imena i vratila ih roditeljima posle rata.
Imala je podršku uskog kruga ljudi, i svi su rizikovali svoje živote zbog srpske dece. Protiv nje i saradnika bile su ustaške vlasti, a posle rata je pala i u nemilost komunista.
Umrla je gotovo zaboravljena, u Insbruku, u Austriji. Njeno ime ne nosi nijedna ulica, ni institucija u Srbiji, Bosni ili Hrvatskoj. Nema je u udžbenicima, nema ni knjige ni filma o njoj.


M. Prelević — A. Macanović
Večernje novosti

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Zanimljivosti - Istorija Empty
PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti - Istorija    Zanimljivosti - Istorija Icon_minitime30/1/2014, 9:38 pm

-4-



ORDEN DIANI



 Zanimljivosti - Istorija BVPd2


Sećanje na ženu koja je spasla na hiljade mališana


ZABORAVLJENU heroinu Drugog svetskog rata, Austrijanku Dianu Budisavljević, koja je iz Jasenovca i drugih ustaških logora smrti spasila gotovo 12.000 dece Srpska pravoslavna Crkva posthumno će odlikovati ordenom carice Milice. Ovo je epilog akcije "Novosti" da se oživi sećanje i oda priznanje ženi koja je vodila najveću humanitarnu akciju u okupiranoj Evropi tokom Drugog svetskog rata.

Odluka da ova humana žena postane prvi nosilac novoustanovljenog odlikovanja Srpske crkve doneta je na poslednjoj sednici Svetog arhijerejskog sinoda. Inicijativa za simbolično vraćanje duga Diani Budisavljević potekla je od elaborata "Diana Budisavljević i njena akcija spasavanja srpske dece u NDH 1941—1945. godine" koju je uradio Odbor za Jasenovac SPC, u saradnji sa beogradskim Muzejom žrtava genocida iz Beograda.

Uprkos svom više nego herojskom delu, Diana Budisavljević dugo je bila u istorijskom zaboravu. Osim logoraša, istoričara i retkih naučnih ustanova, njene zasluge ostale su nepoznanica čak i za većinu od 12.000 hiljada spasene, uglavnom srpske, dece sa Korduna, Kozare i drugih hrvatskih i bosanskih sela. Većina njih, čak i kao odrasli ljudi, nisu znali kome duguju svoj život.

Zahvaljujući feljtonu o ovoj plemenitoj ženi koji su "Novosti" objavile pre godinu dana, delo Diane Budisavljević dospelo je do naših čitalaca i velikog broja ljudi i u Republici Srpskoj i Hrvatskoj.

Naša priča i akcija da se od zaborava sačuva Dianina humanitarna akcija, koja je daleko veća od one koju su izveli ratni heroji — nemački industrijalac Oskar Šindler (spasio 1.200 Jevreja) i Irena Sendler (iz varšavskog geta izvukla 2.500 jevrejskih mališana), dospela je i do naših institucija.

Jovan Mirković iz beogradskog Muzeja žrtava genocida kaže da je dodelom odlikovanja Srpska pravoslavna crkva prva odala počast ženi čije su zasluge za srpski narod — nemerljive.

— To je dobar pokušaj da se ispravi nepravda zaborava koja je učinjena Diani Budisavljević — kaže Mirković.

— Naš narod je trebalo i ranije joj da se oduži. Gest crkve trebalo bi da podrži i država i sama oda počast.

Istorija je zabeležila da je Austrijanka Diana Budisavljević (rođena Obekser), udata za Srbina Julija Budisavljevića, profesora Medicinskog fakulteta u Zagrebu, sama organizovala veliku akciju spasavanja dece iz logora NDH.

Kako je zabeležila u svom dnevniku, prvi put objvljenom 2003. godine u Zagrebu, u stalnoj strepnji od ustaških vlasti ona je odlazila u logore Lobor-grad, Staru Gradišku, Gornju Rijeku, Sisak i Jasenovac i iz ustaških ruku odvodila izgladnelu i bolesnu srpsku, romsku i jevrejsku decu. To je činila duboko zabrinuta za sudbinu najslabijih, o kojima u ratnom paklu niko nije brinuo.

Hiljade srpske dece tako je spaseno sigurne smrti, ali i sačuvalo i ime, poreklo i veru. Jer Diana je pedantno vodila kartoteku sve dece koju je odvela iz logora, kako bi im sačuvala identitet i kako bi, posle rata, roditelji mogli da ih pronađu. Svu dokumentaciju, fotografije i spiskove morala je da 1947. godine, preda vlastima, po naređenju Ozne.

U "Dnevniku" koji je vodila opisala je i sva vređanja, prepreke, odbijene molbe, prizore dece na izdisaju, kao i bol majki koje su znale da moraju da se odvoje od dojenčadi, ne bi li ih spasle. Opisala je i susrete sa Kvaternikom, Stepincem, Artukovićem, kao i "naklonjenijim" nemačkim oficirima.


ULICA OD PONEDELJKA

Posle Srpske pravoslavne crkve, počast Diani Budisavljević odaće i srpska prestonica. Njeno ime poneće jedna ulica u beogradskom naselju Dedinje, dosadašnja Ulica Baje Pivljanina treći deo. Ovu odluku doneće odbornici Skupštine grada na sednici koja je zakazana za ponedeljak. Komisija za imenovanje ulica i trgova, a na inicijativu "Novosti", predložila je da se Beograd oduži zaboravljenoj dobročiniteljki našeg naroda. Diana će ulicu dobiti i u Banjaluci, a inicijative postoje i u Zagrebu i Sisku.

R. Dr. — M. M.
Večernje novosti

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Zanimljivosti - Istorija Empty
PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti - Istorija    Zanimljivosti - Istorija Icon_minitime5/4/2015, 9:02 pm

HADŽI RUVIM



Bogu grešan, pred ljudima čist
Za njega je Stefan Stratimirović, Karlovački mitropolit, rekao da je najčasniji kaluđer u zemlji. Smatrali su ga i najmudrijim Srbinom, velikim duhovnikom i narodnim glavarom. Dovoljan razlog da bez glave i ostane



 Zanimljivosti - Istorija PhQRp


 Zanimljivosti - Istorija WCcTz



Ruvim se moli Bogu za oprost

Beše 29. januar 1804. godine. Hladan i vetrovit dan. Od studeni pucaju i kamen i drvo. Šiban severcem, niz Dunav se valjaju sante leda. Tmurno i mrazovito jutro. Iz Nebojšine kule u Beogradu, odred janičara izvodi okovanog Hadži Ruvima. Kreću se polako, korak po korak. Vukući gvožđe, Ruvim se moli Bogu za oprost. Na znak Fočić Mehmed-age otpoče mučenje. Strgoše sa njega mantiju, prisloniše mu železo na grudi. Hadži Ruvim ne pusti glasa. Usijanim kleštima kidaju meso, a Ruvim ćuti. Zadivljen takvom čvrstinom, Aganlija okonča mučenje. Dopusti Ruvimu da se pomoli pred smrt. Mučenik kleče na zaleđeni kamen, tiho izgovori molitvu za ishod duše, a onda glasno reče: – Bogu grešim sve više i više, a vama ništa nisam zgrešio. Sad činite svoje…
I glava mudrog arhimadrita i svetog čoveka, Hadži Ruvima, odlete niz zaleđeni kamen. Posramljeni Turci se skupiše i krenuše s gubilišta bez reči. Sa olovnog neba zakreštaše svrake. Naslutiše bunu i gnev naroda. I doista, uskoro se sve upali...



 Zanimljivosti - Istorija UJV53


 Zanimljivosti - Istorija YpKaY



Nedostojan monaške čistoće

U domu Neška i Mare Nikšić, u valjevskom selu Babina Luka se 8. aprila 1752. godine, rodilo četvrto dete. U crkvenom kalendaru bio je to dan Svetih apostola Iridona, Rufa, Ansikrita, Flemingtona i Ermija. I možda je baš to, na neki način, odredilo životni put Rafaila, kasnije Hadži Ruvima. Možda? Još od detinjstva se videlo da nije nalik braći i sestrama, da ne liči i ostaloj deci. Voleo je od malih nogu drvo, rezbariju. I kad ga pošalju da čuva ovce a on ponese i nožić. I ovce pobegnu, a on se vrati kući sa „izvezenom“ preslicom. Silne je glavobolje roditeljima zadavao. Krišom naučio i da čita. Nije voleo Turke. U svojoj dečjoj glavi smišljao je svakakve podlosti srpskim „uljezima“. A onda su ga morali skloniti iz sela. Da sačuva glavu na ramenima. Otac i stric ga odvedoše u manastir Dokmir, ne sluteći pritom da mu baš to odrediti dalji život.
– Nisi ti ni za kaluđera ni za monašku čistotu – reče mu iguman. – Kažem, za sada, jer Bog ti dade talenat, pamet i veštinu, ali ne i blagodat za kaluđera. Mlad si i nemaš zrelosti. Ti još ne možeš da nosiš teret monaškog zaveta. Ali, kako reče Gospod, ako možeš verovati, sve je moguće onome ko veruje. Ti možeš i moraš i dalje služiti Bogu i narodu – govorio je stari iguman.
I tako se Rafailo zapopio. I oženio. Marom, najlepšom devojkom u kraju. I vratio se u selo da širi pravoslavlje, da miri narod, da ih duhom i Božijom reči čuva od Turaka. Voleli ga ljudi. Svaka njegova reč, pa makar i britka bila, duboko se urezivala u srca i duše seljana.
– Plašim se da ćemo kad budemo stigli pred svetog Savu i ostale svete, biti uprljanih obraza, umrljanih bratskom krvlju, duboko posramljeni što nismo sabrali ono što smo od Boga dobili – govorio je mladi sveštenik. Govorio i radio da tako ne bude, da se narod hrišćanstvu vrati.
Sudbinu u snu video

A onda mu je umrla supruga. Uzalud su ga molili, govorili da mora da preboli, da ne tuguje. Bilo je uzalud. Onda je jedne noći usnio san: „Grešni jereju Rafailo, dok ti je žena bila bolesna, mnoge si bogohulne misli imao. Razmišljao si, šta ako nema Carstva Nebeskog i ako posle smrti čovekove sve prestaje? Ti, koji si primio tajnu sveštenstva, žestoko si se ogrešio. Iskupićeš se jedino ako monaški postrig primiš, u Svetu zemlju na pokajničko putovanje odeš i do kraja života sve Božije zakone poštuješ“. I tako Rafailo ode u manastir Bogovađa, gde u Crkvi svetog Đorđa primi monaški zavet. Tada dobi i duhovno ime Ruvim.

Po naredbi mitropolita Joanikija, aprila 1786. godine, Hadži Ruvim se našao na mestu igumana manastira Voljavča, u Rudničkoj nahiji. Valjalo je srediti neke probleme, pa je mitropolit odlučio da će to najbolje svojom visprenošću i oštroumnošću srediti Ruvim. Muka golema beše i sa Turcima, koji su vrebali sa svih strana. Jedne nedelje, posle liturgije, osta Ruvim u crkvenom dvorištu da malo popriča sa ljudima. Baš tad upadoše hajduci tražeći od igumana pare.
– Dobro, idem po pare – reče Ruvim, i uđe u konak. Tako reče, al tako ne mislaše. Ubrzo se vrati sa sekirom i povika: – Bando, srpski izrodi, ovo ćete od mene dobiti. Do para se može samo preko mene mrtvog. Ovo je sveta kuća! Na, a vi ste došli nju da pljačkate.
I tako se pročulo za „ratobornog“ igumana iz Voljavče. Hteli su njegovu glavu i hajduci i Turci. No, nije mnogo hajao za to. Služio je Bogu i narodu, drvodeljao, izrađivao ikone i krstiće. I dok je cela nahija strepela za njega, Ruvim se nije dao pokolebati. Uvek je govorio da se niko ne sme pre vremena optužiti.
A onda Turci počeše da pale srpske svetinje. Plakalo je srce Hadži Ruvimu za njegovom Bogovadjom, sa svim Srbima koji postradaše od turske ruke. A Turci su hteli baš njega i njegovu mudru glavu. Po nagovoru sabraće se skrivao jedno vreme u fruškogorskim manastirima, u Zemunu, išao na Hilandar. Hteli su Srbi da sačuvaju svog mudrog igumana, svog prosvetitelja. Ali on je hteo samo u Srbiju:
– Sve dok u Srbiji postoji i jedan Srbin svetosavac – govorio je Hadžija, mesto popova je da budu uz njega. Nemamo nikakvo opravdanje pred Bogom da napustimo ono što su naši očevi vekovima gradili i čuvali, a o opasnosti mi nemojte govoriti, jer još uvek odzvanjaju reči Gospoda Isusa Hrista:“ Ne boj se nimalo onoga što imaš da pretrpiš… Ne boj se. Ja sam prvi i poslednji živi: i bijah mrtav i opet sam živ u vekove vekova…
Bolela je Ruvima srpska sudbina. U tišišini je molio Gospoda sa sačuva srpske svetinje, srpsku nejač koja je od turskog harača živela sve teže. Uspeo je da obnovi Bogovađu, da se suprostavi Turcima. koji vazda znaše da ako njega ubiju, ubiće i dušu srpske duhovnosti..
I dođe i taj dan koji Turci željno čekaše.U manastir Bogovađa 27. januara stiže jedan protojerej iz Beogradske mitropolije, koji pozva Ruivima da sutra hitno dođe kod preosveštenog Leontija u Beograd. Znao je Ruvim da je arhijerej nevera, da sarađuje sa Turcima, ali se ipak odazvo na poziv.
– Kakav bi ja duhobvnik i monah bio da se ne odazovem pozivu arhijereja. Arhijerejska se ne poriče – govorio je on.
U Beogradu ga dočekaše janičari. Udarali su ga nogama i rukama, cepali mantiju i vukli po kaldrmi. Bacili su ga u Nebojšinu kulu i doneli ponudu od Fočić Mehmed- age. Ako prihvati islam, biće mu oprošteno!
– Cilj moje vere je spasenje duše, i ja ne verujem vere radi, nego spasenja duše. Vaša ponuda je za mene najveća uvreda. – reče im Ruvim
I tako Ruvima pogubi turska ruka. I ne dočeka ovaj mudri, časni starac bunu, bunu na dahije koja se zbi samo dva dana nakon njegove mučeničke smrti...
Čuvajte ga od Agarjana

Kad se Hadži Ruvim rodio u kuću odnekud banuše dva prosjaka, jedan bez ruku, drugi bez očiju. Uz blagoslov novorođenčetu ocu Nešku rekoše: – Biće to jednog dana veliki čovek i zaštitnik naroda. Samo, čuvajte ga od Agarjana. I kraj uzglavlja deteta ostaviše tri dukata da se detetu nadje kad na put krene... I doista, dar nepoznatih ljudi Ruvim iskoristi kada je krenuo u Svetu zemlju…


izvor horizont

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Zanimljivosti - Istorija Empty
PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti - Istorija    Zanimljivosti - Istorija Icon_minitime5/4/2015, 9:02 pm

Srpska vlast u turskom konaku



Kada su Turci krajem 15. veka popisivali mesta u srcu Šumadije, prvi put je kao nahija pomenuta i Radca. Posle Svištovskog mira 1791. godine i u doba srpskih ustanaka, račansko područje ušlo je u granice oslobođene srpske zemlje.



 Zanimljivosti - Istorija I3gxG



Zbog blage klime i plodne zemlje bivša nahija je postala veoma privlačna za stanovnike krajeva koji su ostali pod turskom čizmom. Doseljenicima je dato pravo da slobodno zauzimaju zemljište koje će nastanjivati i obrađivati i tada su obrazovana sva naselja koja i danas postoje.



Zahvaljujući položaju koji je bio odličan za saobraćajnice, Rača se po konačnom oslobađanju Srbije od Turaka razvila u upravno, privredno, kulturno, prosvetno i zdravstveno središte.



Godine 1818. postala je sedište novoobrazovne lepeničke knežine, a novom podelom na okruge, srezove i opštine 1835. godine imenovana je sedištem lepeničkog sreza u Kragujevačkom okrugu. Lepenički srez je tada imao 27 opština i 60 sela. Prvo Sresko načelstvo bilo je smešteno u zgradi zvanoj Turski konak u Rači.



Varoš je prvu privatnu školu dobila već 1831. godine, a državnu pet godina kasnije. Između dva svetska rata, ukazom prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića 1920. godine, u Rači je osnovana i prva prava gimnazija sa četiri razreda. U Raču je pristizalo sve više zanatlija i trgovaca, pa je već 1840. osnovano i zanatsko udruženje, najstarije u Srbiji.



Uskoro je zanatlija bilo toliko da su se razdelili u zasebne esnafe, grnčarsko-papučarski i kovačko-drvodeljski. Kada su kao profesori u Raču došli pisci Đura Jakšić i Radoje Domanović, osnovana je i čitaonica. Uskoro je obrazovano pevačko društvo "Višnjić" i otvorena još jedna gimnazija. U Rači je 1934. otvoren Karađorđev dom, gde je bilo smešteno sirotište za decu iz cele Jugoslavije.


Voždovo krštenje

U 18. veku u Rači je od brvana sagrađena jedna od najstarijih crkava u ovom kraju. Crkva je obnovljena 1826. Narod ovog kraja i danas prepričava predanje da je u staroj račanskoj crkvi kršten vožd Đorđe Petrović Karađorđe, koji je rođen u susednom selu Viševcu.


vestionline

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Zanimljivosti - Istorija Empty
PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti - Istorija    Zanimljivosti - Istorija Icon_minitime5/4/2015, 9:03 pm

Srbija između tri vatre



Kada je Rusija, iako protivnica austrofilske politike Srbije, pozvala srpskog kneza Milana Obrenovića na poklonjenje ruskom caru Aleksandru Drugom u Livadiji, srpski tajni agenti su poručili namesništvu i knezu da nikako ne odbijaju taj poziv. Procenili su da je Rusija ponovo bila na putu ne samo da ovlada svojim komšilukom, gde je i Turska, nego će postati moćna u odlučivanju među ostalim velesilama.



 Zanimljivosti - Istorija OLkTX


Aleksandar Drugi

Susret na vrhu je predložio Ignjatijev, tadašnji ruski ambasador u Carigradu, sa kojim je dobro stajao Jovan Ristić, namesnik i iskusni srpski diplomata. Ristić je odmah stupio u vezu sa prijateljem.



Najpre je utanačen susret kneza Milana sa carigradskim ambasadorom početkom oktobra 1871, posle čega bi zajedno otišli u Livadiju, caru.



U pratnji kneza Milana bio je i ministar vojni Blaznavac, koji ga je svojevremeno i doveo na tron Srbije, ali je sada sve više strahovao za svoj život jer su mu lični agenti dojavljivali da pristalice Karađorđevića ozbiljno pripremaju njegovo ubistvo i da u tome imaju pomoć obaveštajaca iz Austrije.



Put kneza Milana u Livadiju se pripremao tako da ništa nije moglo da procuri mimo najužeg kruga upućenih, ali su za njega ipak saznao Beč. Austrijski ministar spoljnih poslova grof Andraši bio je preneražen, a austrijski konzul u Beogradu Bendžamin Kalaj zapanjen, pa je austrijska vlada odmah obavestila Srbiju da prekida sve započete dogovore sa njom.



Porta, turska vlada, protestovala je što je Srbija, još njen vazal, počela posete stranim državama, i to Rusiji, a ne s Turskom, dok je austrijski konzul u Rumuniji još prethodne godine upozoravao Beč:



"Rusija gleda da osami Srbiju i da joj ubije kredit kod balkanskih Slovena."



U isto vreme, u Srbiju se od dijaspore proneo glas da ruski konzul u Dubrovniku tvrdi da Beograd nije više centar Balkana jer mu Hrvati, Dalmatinci, Bošnjaci, Hercegovci i drugi više ne veruju.

vestionline

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Zanimljivosti - Istorija Empty
PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti - Istorija    Zanimljivosti - Istorija Icon_minitime5/4/2015, 9:03 pm

Čudotvorac i u Rusiji



Sveti Sava, poznat kao prvi srpski arhiepiskop i prosvetitelj, bio je i prvi značajni predstavnik srpsko-ruskog prijateljstva zasnovanog na bliskom srodstvu jezika, duhovnom bratstvu i zajedničkim hrišćanskim idealima.



 Zanimljivosti - Istorija F5PfC



Kultni svetac


Kultnom odnosu Rusa prema srpskom svetitelju doprinelo je umnogome i njegovo delo "Krmčija", koje se smatra najznačajnijim pravnim kodeksom srpske crkve i srpske srednjovekovne države. Ona se prepisivala u pravoslavnoj Rusiji već u 13. veku i bila osnov ne samo crkvenog, nego i građanskog zakonodavstva do kraja 19. veka. Savin molitveni život bio je uzor ruskim monasima, a poštovanju srpskog svetitelja pomogle su srpske izbeglice koje su pred turskim varvarstvom našle utočište u Rusiji već od kraja 14. veka, kao i i srodničke veze sa ruskim narodom. Ana Glinski - Jakšić, iz porodice poznatih srpskih plemića Jakšića bila je baka po majci ruskog cara Ivana Groznog.



Poznato je da se kult Svetog Save raširio Rusijom još pre više vekova. Ruski kaluđer starac Isaija doneo je 1517. sa Svete gore u svoju domovinu rukopis Savinog žitija koje je u 13. veku napisao monah Teodosije, jedan od najznačajnijih srednjovekovnih srpskih pisaca.

Iako je njegovo delo bilo tek jedno od nekoliko koja su se bavila uzbudljivim životom najpoznatijeg srpskog sveca, upravo je Teodosijevo žitije odabrano da stigne u zemlju slovenske braće i potom je bilo toliko prepisivano da ga je imala svaka veća biblioteka u Rusiji.



Slavista i istoričar dr Aleksandar Solovjev je zabeležio da su epizode iz života svetog Save unete u ruski letopis. Ruski pisac iz 17. veka Zaharije Kopistenski u polemičkom spisu protiv katolika ističe svetog Savu kao pravoslavni obrazac na koji se treba ugledati. Za njega se kaže da sačinjava prvu jaču duhovnu vezu između srpskog i ruskog naroda.


Domentijan, prvi biograf svetog Save, veli da je on, dok je još bio mladi Rastko napustio očev dvor prema nagovoru nekog kaluđera "poslatog od boga". Taj kaluđer je zaneo najmlađeg sina Stefana Nemanje pričama o prekrasnom monaškom životu i odveo ga u hram Svetog Pantelejmona.

Drugi živopisac Savin Teodosije preciznije kaže da je taj rečiti kaluđer bio Rus rodom, "ne prost, nego iskusan u rečima", koji je svetog Savu odveo na Svetu goru. Oba biografa se slažu u tome da je Rastko dobegao baš u Pantelejmonov ruski manastir a ne u neki drugi zato što je njegov duhovni vođa poreklom bio Rus.
Aleksandar Solovljev piše u "Srpskom književnom glasniku", daleke 1935. kako je 1191. godine, da je ruski iguman primio srpskog kneževića, pomogao mu da zavara svoje gonioce, primi malu monašku shimu i da sa manastirske kule zbaci svoje kneževske haljine u znak rastanka sa svetovnim životom.



 Zanimljivosti - Istorija Mgqgb



Kula na kojoj se Rastko Nemanjić oprostio od svetovnog života i danas postoji u manastiru Stari Rusik i udaljena je na jedan čas hoda od novog manastira Svetog Pantelejmona. Stari manastir su krajem 18. veka napustili kaluđeri Grci. Kad je u 19. veku manastir prešao u ruske ruke i znatno se obogatio, Rusi su obnovili Stari Rusik i u njegovoj kuli sagradili crkvu Svetog Save Srpskog, koja je osveštana 3. jula 1871.


Monah Sava je u ruskom manastiru proveo šest meseci. Tu je primio prva pravila monaškog života i upoznao se sa prvim izvorima crkvene književnosti. Posle boravka među ruskim monasima prešao je u manastir Vatoped da usavrši grčki jezik. Pri rastanku je bogato obdario ruski manastir zlatom i drugim darovima i docnije održavao s njim bliske veze.



Počasni oltar


U selu Igumnovo u Moskovskoj guberniji je 1810. podignuta crkva, posvećena svetim mučenicima, braći Floru i Lavru, kamenorescima koji su zbog hrišćanskih uverenja postradali u 2. veku na Kosovu. U Svešteničkom dokumentu za 1831, koji se tu čuva, stoji da su u crkvi postojala dva oltara, jedan za mučeničku braću, a drugi posvećen svetitelju i čudotvorcu Savi Srpskom. Tu se služba božja održavala u dan proslavljanja Svetog Save, 27. januara, sve do zatvaranja hrama u Igumnovu 1937.



Posle nekoliko godina provedenih u Vatopedu, Sveti Sava je od svetogorskih vlasti izdejstvovao da se Srbima da napušteni manastir Hilandar da bi u njemu stvorio ognjište srpske nacionalne kulture.



Kult svetog Save ne samo što je dobio istaknuto mesto u ruskoj hrišćanskoj tradiciji, nego se u svesti njihovih vernika srpski svetitelj smatra čudotvorcem već četiri veka. Kult svetog Save sabirao je pravoslavne Slovene i Grke. To je i razlog što je lik ovog sveca Save živopisan od manastira Svete gore i kontinentalne Grčke, pa preko Bugarske i Rumunije, čak do Rusije.

vestionline

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Zanimljivosti - Istorija Empty
PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti - Istorija    Zanimljivosti - Istorija Icon_minitime5/4/2015, 9:04 pm

Narod slepo veruje partiji na vlasti



Znameniti ljudi koji su pre pedeset, sto i više godina opisivali srpske zemlje, kao da su bili vidoviti. Njihove reči važe i danas, bilo da je reč o našim naravima, ili o mestu u vremenu i prostoru.



 Zanimljivosti - Istorija 49691_svetozarmarkovic_if


Svetozar Marković

"U Srbiji je vlada i narod 'jedno te isto'. Ili, sa moga gledišta, narod poklanja svu veru partiji što je na vladi. U Srbiji nema ni liberalaca ni konzervativaca kao partije. Nema opozicije, osim nekih klika koje hoće da dostignu neke sebične celji. I nikad 'nedonesenih' liberala koji teraju opoziciju radi same opozicije.



Znači, svaki koji ne priznaje apsolutno da će današnje stanje u Srbiji doneti narodu blagoslova, taj je osuđen bez apelata (prava na žalbu). Ja protestujem protiv take presude. Da potvrdim svoje razloge: U svakoj zemlji vlada jedna partija. Ako je ta partija došla na vladu voljom narodnom, to samo znači da narod ima vere da će ga ta partija odvesti celji.



Ta vera traje samo dotle dok se narod činjenicama ne uveri u protivnosti. Inače ne bi postojale ni bune, ni revolucije. Svi zakoni i sve ustanove, što se u danom trenutku smatraju kao spasonosne, od relativne su vrednosti, dakle, podležu kritici". (Svetozar Marković, prvi socijalista Srbije, 1869)

izvor:vesti online

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Zanimljivosti - Istorija Empty
PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti - Istorija    Zanimljivosti - Istorija Icon_minitime5/4/2015, 9:04 pm

Ustavom prokleli Karađorđeviće



Oko pola godine posle završetka rada Nikoljskog odbora, na kome se dogovorilo o promeni Ustava Srbije, u junu 1869. sazvana je Velika skupština, ali ne u Beogradu već u Kragujevcu.



 Zanimljivosti - Istorija 171301_081426s3_if


Knez Milan Obrenović

Na taj način je skupština odsečena od uticaja raznih političkih struja koje su se sabrale u prestonici, ali i od vazda radoznalih očiju i ušiju stranih konzula, a naročito agenata tajnih službi koji bi mogli da stupe u vezu sa poslanicima i utiču na njihove odluke. Ni Beograd nije dobijao vesti o radu Skupštine.



Poštanska služba volšebno je bila u prekidu, pa su novinarski komentari bili malobrojni i bez boje.


O tome je najbolje svedočio prečanski list Pančevac: "Naše novine pišu i govore o Španiji, Braziliji, o Japanu i Hindustanu, samo ništa iz i u Kragujevac."



Vlada je konačno dobila predlog ustava koji je sastavio namesnik Jovan Ristić sa ministrom unutrašnjih dela Radivojem Milojkovićem, a sadržaj su znali samo namesnici i ministri. S obzirom da je "u varoši i među činovnicima prepričavanje i prenošenje vesti od uva do uva bilo normalna pojava", kako je zapisao penzionisani političar Ilija Garašanin, ni do danas nije jasno kako je tekst sačuvan u potpunoj tajnosti.



Najvažnije tačke tog u istoriji poznatog Namesničkog ustava, a u narodu Trojičkog, prema crkvenom prazniku Duhovi, bile su sledeće: da se utvrđuju apsolutna prava dinastiji Obrenović na presto Srbije, na kome je tada bio knez Milan, te da nikada ne može biti izabran za knjaza srpskog niko od familije Karađorđevića "na koje je bačeno prokletstvo narodno".



Skupštini se daje pravo da rešava o zakonima, ali je i dalje kneževa reč, a ne skupštinska bila poslednja. Novi ustav je predvideo i davno željenu slobodu štampe, ali je ona data samo u načelu. Sudije su imale da sude samo po zakonu, a ne po uputstvima vlade ili ministara, ali je vlada mogla da ih postavlja i smenjuje, posebno ako bi joj se zamerili. Opštinska samouprava je uvedena, ali je ostala i primena zakona kneza Mihaila koji je mogao da poništi sve akte koje bi opština donela.

vestionline

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Zanimljivosti - Istorija Empty
PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti - Istorija    Zanimljivosti - Istorija Icon_minitime5/4/2015, 9:04 pm

Hrast prorekao smrt dinastije



Mada je od podizanja Drugog srpskog ustanka proteklo 197 godina, među istoričarima još postoje mnoge nedoumice o redosledu događaja na Cveti 1815. godine kada je Miloš Obrenović, nerado prihvatajući da se stavi na čelo ustanika, razvio ustanički barjak i izgovorio sudbonosnu rečenicu: "Evo mene, eto vas - rat Turcima."



 Zanimljivosti - Istorija 231702_041515s1_ig



Ostaće istorijska enigma da li se Miloš Obrenović narodu obratio baš ovom rečenicom ili je, prilično ljut, jer je pod pretnjom ostalih srpskih prvaka prihvatio da bude vođa ustanka, izgovorio: "Evo mene, eto vam rata sa Turcima." Ostala je i nedoumica oko istorijskog značaja Takovskog grma, koji se već odavno smatra mestom podizanja Takovskog ustanka.


Među istoričarima postoji neslaganje oko toga da li je za Drugi srpski ustanak važniji taj džinovski hrast u Takovu, takovska crkva brvnara gde su se ustanici pričestili ili Miloševa kuća u Gornjoj Crnući gde je knez razvio ustaničku zastavu.
Tajni sastanak

Među današnjim političarima i istoričarima postoji razlike i u mišljenju da li kao dan Drugog srpskog ustanka treba slaviti verski praznik Cveti ili 23. april, dan kada se 1815. godine obeležavao ovaj verski praznik. Aleksandar Marušić, kustos Muzeja rudničko-takovskog kraja, kaže da su ustanici za početak ustanka odredili verski praznik Cveti, koji se te godine slavio 11. aprila po starom, odnosno, 23. aprila po novom kalendaru.



U to vreme, u takovskom polju rasla je bujna hrastova šuma, a među gorostasnim drvećem po veličini i stasu izdvajao se Takovski grm, koji je u to vreme bio i seoski zapis oko kojeg su se održavali i seoski sabori. Pod tim grmom, koji je tada bio star između 300 i 400 godina, Miloš je u najvećoj tajnosti održao savetovanje sa najviđenijim ljudima tog vremena kada je i doneta odluka da se sutradan, na Cveti, obnaroduje početak Drugog srpskog ustanka.


- Narednog dana, na Cveti, ustanici su se okupili u crkvi brvnari u Takovu gde je nakon službe Miloš Obrenović razvio ustanički barjak i održao čuveni govor ustanicima u kojem je od naroda tražio punu vlast i slobodnu volju: "I da ja mogu zapovjedati svakom vam i da mogu nakazati (kazniti) svakog koji me god ne bi što hteo poslušati ili koji bi što ukvario." To je od naroda i dobio. Nakon govora pred crkvom, zajedno sa svojim saborcima Miloš se uputio pod Takovski grm, a potom je otišao u svoju kuću u Gornjoj Crnući gde je, obrativši se narodu, ponovo razvio ustanički barjak čime je Drugi srpski ustanak otpočeo - priča za "Vesti" Marušić, uz napomenu da je razumljivo što postoje sporenja istoričara pošto iz tog perioda nije ostalo mnogo istorijskih zapisa.


Takovski grm je nesumnjivo važno istorijsko mesto gde je postignut konačan dogovor o podizanju ustanka, ali grm na značaju dobija tek u vreme vladavine kneza Mihaila, koji je prilikom posete Takovu, neposredno uoči smrti Miloša Obrenovića, zapazio da je Takovski grm počeo da propada, te je od hrastova u blizini starog hrasta odredio naslednika starog Takovskog grma.



Poznato je da su Obrenovići veoma poštovali Takovski grm zato što su verovali proročanstvima, a i narod je verovao i da postoji neraskidiva veza između sudbina takovskih grmova i dinastije Obrenović. Međutim, potonji događaji proširili su verovanje da sudbinu takovskih grmova prati i sudbina srpskog naroda.



Zrenjaninci sačuvali žir


Kada je 1902. godine oluja iz korena iščupala Takovski grm pod kojim je Miloš postigao dogovor o podizanju ustanka, neko od meštana se setio da sačuva delove tog gorostasnog stabla.


- Zahvaljujući tome danas imamo sačuvana tri dela Takovskog grma od kojih se jedan nalazi u Takovu, drugi je na Šumarskom fakultetu u Beogradu, a treći se čuva u crkvi Sv. trojice u Gornjem Milanovcu. Takođe, zahvaljujući ljudima iz Bečkereka, današnjeg Zrenjanina, koji su još 1896. godine posetili Takovo i tom prilikom za uspomenu sa sobom poneli komad kore starog hrasta, ali i žir i list sa hrasta koji je zasadio Mihailo Obrenović, sačuvani su delovi Miloševog i Mihailovog grma. Dugo vremena kora, list i žir su čuvani u muzeju u Zrenjaninu, ali su 1994. godine, shvatajući značaj ovih istorijskih eksponata, poklonjeni muzeju u Takovu.



Vest sa nebesa


Radoš Gačić, direktor Moderne galerije u Gornjem Milanovcu, već dugo proučava sve događaje vezane za Drugi srpski ustanak i takovske grmove.


- Početkom 1860. godine, knjaz Mihailo je video da je najveći stub Takovskog grma počeo da se suši, nakon čega se i srušio, a od naroda je čuo za verovanje da je to loš znak za dinastiju Obrenović. I stvarno, nedugo pošto je knez Mihailo zakrstio jedan od mladih hrastova, umro je Miloš Obrenović, a narod je sušenje i lomljenje grane hrasta protumačio kao najavu Miloševe smrti - priča Gačić.


Posle osam godina iznenada se osušila još jedna grana hrasta u Takovu, čime je "grm prozborio vešću sa nebesa".


- I zaista, 29. maja 1868. godine knez Mihailo Obrenović je ubijen u atentatu u opčideru. Ipak, da postoje čvrste spone između Takovskog grma i dinastije Obrenović, narod se uverio 1902. godine kada se posle nezapamćene oluje iz korena izvalio stari Takovski grm, a samo godinu dana kasnije, u Majskom prevratu 1903. godine, u atentatu su ubijeni kraljica Draga i kralj Aleksandar Obrenović. Ubistvom kralja Aleksandra, pošto nije imao naslednika, okončana je i loza dinastije Obrenović - kaže Radoš Gačić.


Od ubistva kralja Aleksandra, poslednjeg Obrenovića, prošlo je skoro devet decenija kada je Takovski grm, onaj kojeg je za naslednika starog grma odredio Mihailo Obrenović, ponovo progovorio.



Naime, 1991. godine Takovski grm je počeo iznenada da se suši i poslednji put je olistao 1992. godine što je u narodu protumačeno kao najava novih nesreća za srpski narod, a posebno nakon što se nije primio hrast koji je 1994. godine zasađen u ime tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića. Sušenje Miloševićevog grma narod je povezao sa NATO bombardovanjem, ali ni hrastovi sađeni nakon 2000. godine nisu bili bolje sreće jer se i oni suše. Takovci misle da i to ima svoje značenje i da će srpski narod još dugo čekati na bolja vremena...



Mesto za molitvu


Srbi su oduvek verovali u božansku moć biljaka. Srpski svetitelj Sava je, po pisanju hroničara Domentijana, u želji da što više raširi hrišćanstvo među Srbima, podizao crkve, a tamo gde to nije mogao, nalagao je da se grade krstovi ili urezuju krstovi u kori drveća. Gotovo da nema srpskog sela u kome nije postojalo jedno takvo drvo - zapis. Oko drveta su se održavale litije i izgovorale se molitve za zaštitu sela od bolesti i nesreće.



vestionline

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Zanimljivosti - Istorija Empty
PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti - Istorija    Zanimljivosti - Istorija Icon_minitime5/4/2015, 9:05 pm

Mošti prodavane na komad



Ako se zna da je prvi vladar Srbije Stefan Nemanja, ugledajući se na svoju braću po plavoj krvi iz zapadne Evrope, tek ustanovljavao pravi dvor šetajući prestonicu po Raškoj, živeći u kućama koje su bile tek malo bolje kolibe i spavajući na slamaricama, onda se dugo smatralo da ni medicina u to doba nije išla dalje od magije, gatanja i vradžbina. Novootkrivene činjenice ipak govore drugačije.



 Zanimljivosti - Istorija 7rzlX


Car Dušan


Srednjovekovna medicina je u Evropi počela da se razvija kao mešavina znanja iz antike, duhovnog sveta i varvarskog šamanizma.



Po padu Rimskog carstva u 5. veku lekari su se obučavali iz rimskih i grčkih tekstova, sačuvanih uglavnom u manastirima.



Bolest je, smatralo se, izazvana kako telesnim uzorcima, tako i grehom, sudbinom ili nekom drugom svemogućom silom. Koliko će lečenje biti uspešno, više je zavisilo od snage vere nego od iskustvenog znanja.



Kako je uticaj hrišćanstva rastao, počele su da se sukobljavaju crkvene propovedi i narodna medicina, koja je lečila travama i magijskim ritualima. Za to vreme, crkva je učila da Bog šalje bolesti nekada kao kaznu i da pokajanje može da dovede do poboljšanja zdravlja. Pojedini duhovni oci su čak smatrali da bavljenje medicinom nije prigodno za nekoga ko sebe naziva hrišćaninom, baš zbog sistema božje kazne i nagrade. Uprkost tome, mnogi monasi su smatrali su da je lečenje bolesnih čin milosrđa.


Razvoj srednjovekovne medicine dostigao je vrhunac tokom renesanse, kada su pronađeni i prevedeni mnogi grčki spisi, kao i stručni zapisi iz Arabije 12. veka. Odatle je medicina učila o fiziologiji, higijeni, dijetetici, patologiji, i načinima kako kičmena moždina upravlja mišićima. Znalo se dosta o srcu, bešici, i bubrezima.



 Zanimljivosti - Istorija QnfIo


Sveti Kozma i Damjan

Najvažnija teorija srednjevekovne medicine bila je ona o telesnim tečnostima, i ona se zadržala čak do 19. veka! Počivala je na delovanju četiri žuči: crnoj, žutoj, te žuči iz sluzokože i iz krvi. Te tečnosti, smatralo se, potiču od raznih organa u telu, pa, da bi telo bilo zdravo, tečnosti moraju da budu u ravnoteži, koja se mogla postići dijetom, lekovima, a najpre puštanjem krvi uz pomoć pijavica.



Kako je Srbija u srednjem veku bila deo vizantijske kulture, primila je mnogo onoga što je dolazilo i sa istoka, i sa zapada.



Istina je da je lečenje tog doba među Srbima podrazumevalo najviše versku medicinu: šta je to bolesno ili normalno stanje, određivalo se na osnovu učenja o dobrom i zlom, zločinu i kazni, demonskim silama i čoveku.



Deo verske medicine bila je kanonska i ona je počivala na zvaničnom učenju crkve. Nasuprot njoj, postojala je i tzv. apokrifna medicina, koja se više okretala raznim kultovima i predanjima starosedelaca, ne samo Balkana, nego celog antičkog sveta.



Kanonska medicina zasnovana je na učenju prema kome je Isus Hrist lečio bolesne i vaskrsavao mrtve. Ovu moć je preneo i na svoje učenike. U kanonskoj medicini izlečenje se očekivalo od onoga kome se sveštenik obrati molitvom da pošalje bolesniku izlečenje, a to su uglavnom bili svetitelji. U Srbiji se slike iz kanonske medicine nalaze na freskama Dečana, Ravanice, Manasije, Studenice. Najpoznatiji lekari srednjeg veka bili su Kozma i Damjan koji su lečili bolesne besplatno.



Zvanična slava lekara i danas su u Srbiji ova dvojica svetaca. Srbi su kao i ostali hrišćani imali i veliku veru u moć svetih relikvija. Zato su svete mošti, zemni ostaci istaknutih hrišćana bili izuzetno cenjena roba, a njome su najviše trgovali Mlečani i - Turci! Ta vrsta biznisa nije bila strana ni Srbima. Zabeleženo je da je mošti kralja Dragutina novopazarska porodica Korać pred kraj 18. rasparčala i prodala, pa je danas ostala sačuvana samo kraljeva ruka u manastiru Dečani. Verovalo se takođe i da mošti upravo srpskih svetitelja leče i mentalno bolesne.


Apokrifna medicina je smatrala da bolesti nastaju delovanjem zlih duhova. Tako je svaka bolest imala svog ličnog demona. Verovalo se i da su vile, rečni duhovi, vukodlaci, vampiri i veštice glavni vinovnici kuge, boginja i ostalih bolesti koje su kosile ljude u srednjem veku. Lekari apokrifne medicine su koristili magiju, gatanje, vradžbine, ali su ih pojačavali i molitvama svetim ljudima, od Hrista do svetog Save i kosovskog junaka kneza Lazara.
Najčešće molitve su bile protiv nečastivih sila, zavidljivaca, uroka i čini, protiv ranjavanja mačem i strelom, a ženama se molilo za dobro lučenje mleka. Magijske formule bi se napisale na komadu hartije, metalnoj pločici, ili na nekom delu tela, i one su usput štitile od drugih zlih sila.


Kamfor diže iz mrtvih

Kamfor, smolasta materija jakog mirisa, u srednjem veku je važio kao lek za sve boljke, ali je služio i kao opijat, za uživanje. Zato je bio veoma skup. Sveti Sava ga je kupovao neposredno od turskog sultana i plaćao zlatom. Pošto su još stari Kinezi otkrili da se čovek može povratiti iz duboke nesvestice upotrebom kamfora, to se među hrišćanima tumačilo da ovaj "lek" može da izazove i - uskrsnuće! [/b]





Car kažnjavao mađioničare

U svom zakoniku car Dušan je strogo kažnjavao nadrilekarstvo i drugo, po zdravlje štetno ponašanje. U članu o vračarima stoji: "I ljudi, koji vradžbinama uzimaju iz grobova, te ih spaljuju, to selo, koje to učini, da plati vraždu, a ako bude pop na to došao, da mu se uzme popovstvo", a predviđa se i kažnjavanje trovača: "Mađioničar i otrovnik, koji se nađe na delu, da se kazni po zakonu svetih otaca".



vestionline

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Zanimljivosti - Istorija Empty
PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti - Istorija    Zanimljivosti - Istorija Icon_minitime17/7/2018, 11:33 am

Srpski viteški kodeks

UMRIMO DA UVEK ŽIVIMO ZAJEDNO


Dolazio je odnekud, ni sa neba, ni sa zemlje. Da li mu je adresa bila "čardak ni na nebu, ni na zemlji"?Jahao je belog konja. Nosio sjajan oklop. U ruci držao zlatni mač. Da li je zbog toga bio "vidan kao svetlost"? Dolazio je da se bori protiv Hidre, da savlada Minotaura, da nadvlada Golijata, da ubiva troglavu aždahu, da pobedi na turniru pod gradom Leđanom. Zvao se nekad Herkul, nekad Tezej, David, Sveti Đorđe, Miloš Vojinović.Bio je usamljeni ratnik, bio svetlost u večnoj borbi dobra i zla, protiv sila mraka.Težio višem cilju, za svoj život bio ravnodušan. Branio nejake, ne bojao se "nikoga do Boga". Ravnodušan prema zemaljskom blagu; slava i ime čuveno, i čast - i sve ono što se ne prodaje i ne kupuje - to mu je bilo najvažnije. Ni bog, ni čovek, bio je sve ono što je božansko u čoveku. Pobeđivao je snagom, u porazu pobeđivao je vrlinom. Pio vino, a nikad pijan bio. Ni jačem se s puta nije uklanjao. U dosluhu bio sa vilom posestrimom. Veran prijatelju u nevolji, pobratimu. Znak gospodstva, grb, nosio na štitu. Nad njim je leteo soko, sivi, pred njim trčao pas, verni.
Vitez!


Hrabrost uplašenih, snaga slabih

O tom tajanstvenom, maltene natprirodnom čoveku, skladnog sklopa organizma (fizičkog i duha) pričali su zdepasti, četvrtasti, kljasti, obični - uz rakiju i ognjište. Pričao je i jednonogi deda svom dvonogom unučetu i tako prenosio mit i legendu - herojstvom i podvizima jednog čoveka protiv istog ili jačeg iz turske bulumente, hrabrio i sebe i svoje naslednike.
U tome i jeste suština i osnovni zadatak viteza. Viteza - neobičnog, posvećenog, izuzetnog, specijalnog čoveka sa svetlim osobinama koji, junački, na megdanu, sabljom alamkom, krnji sablju dimiskiju i baca odsečenu tursku glavu u doratovu, ili šarčevu, ili mrkanovu zobnicu - čine ne samo podvizi i megdani već najobičniji ljudi koji imaju bojazan, strah, mržnju, gnev, bes, i od svega toga, nekom svojom seljačkom intuicijom, spojeni sa zemljom i svojom prizemljušom, hrabre sebe da i dalje ostanu kao ostrvo među turskom silom a da ne skoče u neko jezerce kao lemuri i podave se.

Viteza čine priče običnih o vitezu. Vitez ne može da odigra sam sebe. Da odigra viteza. Čak i da ubije i boljeg, u fer pleju, na megdanu, a raja o tome da ćuti i ne priča - on nije vitez. Kao što kralja u pozorištu ne glumi onaj koji igra kralja, već uvažavanje i strahopoštovanje svite.

Na primer, imamo viteza:

"Mesto šala brojanice
Na vrat stavi vitez mlad
Čelik mrežom pokri lice,
Nit' je pred kim diže kad."

Ili, kad se pojavio malo drukčiji:

"Ja se onda desi na vratima
kad se šete vojvoda Milošu:
krasan junak na ovome svetu,
sablja mu se po kaldrmi vuče,
svilen kalpak, okovano perje,
na junaku kolasta azdija,
oko vrata svilena marama,
obazre se i pogleda na me..."

Ili, kad bi naišao još drukčiji:

"Ode Miloš niz polje široko.
Kada dođe đe stoje djevojke,
zbaci s glave bugarsku šubaru,
skide s leđa bugar-kabanicu,
zasija se skerlet i kadifa,
zasjaše se toke na prsima
i zlaćane kovče na nogama
sinu Miloš u polju zelenu
kao jarko iza gore sunce -
pak je prostre po zelenoj travi,
prosu po njoj burme i prstenje,
sitan biser i drago kamenje.
Tad izvadi mača zelenoga..."

Ako bi se u ove tri navedene situacije svi prisutni zacenili od smeha, bilo bi jasno da je pred nama pajac, neka luda, neki kamuflirani ekscentrik. Ali, ako među prisutnim, kada naiđe takva šljašteća pojava, zavlada muk, tajac i strahopoštovanje ako zatrepere devojačka srca, umukne i šapat, onda je jasno da je to vitez.

Hteo sam da kažem, predanje i priče običnih i uplašenih viteza čine vitezom.
Smrti ima al' poraza nema

Ko je vitez?

Da li onaj koji ide putem "što se mora to se i može".

Da li Miloš Vojnović koji, čiji je zadatak snalaženje u situacijama to znači spretnost, posebnost, odvažnost, veštinu, ... koji izvlači svoga ujaka ("ženidba cara Dušana") krijući se od njega, da bi ga spasao od lukavih Latina, znajući da je ujak, zbog spletke nekog tipa koji je opanjkao njegovu braću, otprikario celu familiju?

Znači: odanost.

Da li Banović Strahinja koji oprosti noć pod turskim čadorom - svojoj ljubi i pozdravi se zauvek sa svojom politički spretnom tazbinom?

Znači: praštanje.

Da li Ivo Senković, koji menja svoga oca na megdanu sa strašnim Agom od Ribnika, stegne srce i nejake pesnice i dovede dotle, svojim srcem, odnosno time što se plaši a hrabar, da Aga od Ribnika iskolačenih turskih očiju drekne:

"Ne pogiboh od junaka već od dobra konja Đurađeva"!

Znači: srce, hrabrost.

Da li bolni Dojčin, koji posle deset godina ležanja (dvore ga njegova seka, i njegova verna ljuba), obmotan čaršafima kao egipatska mumija, odseče Arapinu Usi glavu, odbrani Solun, a onda odseče glavu svom kumu koji ga izdade, pa kovaču nablatinu koji nije hteo za megdan da potkuje doru na veresiju (već je hteo da ga kuje a da mu ljuba Dojčinova plati u naturi) odrubi glavu i baci na solunsku kaldrmu. I mirno, bez mržnje, bez besa, bez ružnih reči, ode kući i umre. Znači: ne mrzi, ali je surov.

Da li je Vojvoda Prijezda koji, poražen od Turaka, na bedemu svoga grada, bez ikakve nade , sam sa svojom vernom ljubom, konjem Ždra-lom i sabljom navalijom, odlučuje. Odseca konju glavu:

"Jao Ždrale moje dobro drago!
Ta neka te turski car ne jaše!"
Pa onda prebija sablju navaliju.
"Navalija moja desna ruko,
Ta neka te turski car ne paše!"

Pa onda ide u dvore svojoj gospođi i viteški njoj prepušta konačnu odluku:

"O Jelice, gospođo razumna
ili voliš sa mnom poginuti
il Turčinu verna ljuba biti?

Jelica kaže:

"O Prijezda dragi gospodaru,
Morava nas voda odranila
nek Morava voda i sarani!

Pa skočiše u vodu Moravu.

Predanje je, sa kolena na koleno, možda i drukčije pričalo, ali Vuk Karadžić je zapisao:

"Car je Memed Stalać osvojio,
ne osvoji dobra ni jednoga.
LJuto kune turski car Memede:
Grad Stalaću da te Bog ubije!
Doveo sam tri iljade vojske,
a ne vidim nego pet stotina.

A došao je, da pojasnimo, da bi uzjahao, konja Ždrala, opasao sablju navaliju i prislonio se uz gospođu Jelicu.

Znači: postoji smrt, ali poraza nema.

Pogubiti od sebe boljega

A da li je vitez Vlah Alija koga je ubio, na jedvite jade, Banović Strahinja, rvući se i tegleći po planini Jelici u beloj peni letnji dan do podne?

Da li je vitez Musa Kesedžija, koga je na prevaru ubio Marko Kraljević?

Imali su odlike viteza i samo jednu manu - bili su gangsteri i razbojnici svoga doba. Umalo da budu vitezovi!
Kao Marko Kraljevć koji je imao bogomdano sve šanse - od prepoznavanja očeve sablje, preko vrsnog konja Šarca koji pije koliko i Marko (a dobar konj je odlika viteza) preko ceđenja suve drenovine (čvrste mišice), da se nije u jedno nedeljeno pre podne obrukao, kada je na megdan izvazvao Musu Kesedžiju, junaka sa tri srca, a na trećem guja spava, koji je lebdeo između nargila i ćilamčeta duvajući anadolijski šit i takav naduvan, skovitlao je Marka dotle da mu je život bio važniji od časti i Marko zove - koga? - Vilu Ravijojlu, svoju posestrimu, koja odvuče pesmom sa nebesa pažnju Muse Kesedžije (jer takav glas nije čuo) i Marko ga nožem iz potaje, podmuklo ubije.

Telo Musino se koprcalo po poljani, glava bila oko nogu Kraljevića Marka, kad se sa trećeg Musinog srca probudila zmija. Koja, otprilike, reče: Marko sreća tvoja što se nisam ranije probudila, razvukli bi te, Musa i ja, po ovom polju kao svinja masnu torbu, i zaspa ponovo.

Gde je suština? Vila Ravijojla je rekla Marku Kraljeviću; što se danas pobratime obruka, pa me pozva u pomoć, bismo dvoje na jednoga?

Jer, vitez - to je fer plej, to je jedan na jednoga.


NAJVEĆI SRPSKI VITEZOVI

"A sa čim ćeš izać pred Miloša?"

U knjizi "Sveti ratnici", Predrag Milivojević, autor, pravi gradaciju srpskih vitezova, stavljajući na prvo mesto početnika - najmlađeg, a na poslednje najvećeg - kao što u karateu ide stepenovanje pojaseva:

1. Jovan Stanojević
2. Banović Strahinja
3. Monah Avakum
4. Vojvoda Momčilo
5. Boško Jugović
6. Knez Vojislav
7. Župan Mutimir
8. Starina Novak
9. Stojan
10. Zeka Buljubaša ili Goli Zeka
11. Marko Kraljević
12. Vojvoda Sinđelić
13. Karađorđe
14. Neznani junak
15. Živojin Mišić
16. Despot Stefan Lazarević
17. Dušan Silni
18. Bolen Dojčin
19. Miloš Obilić


Oklopnici silni, bez mane i straha

Kraljević Marko brani sirotinju, ima konja Šarca (možda je njegovo bitno određenje što konj nije, kako je uobičajeno, belac - to otkriva neke "fleke" na njegovom viteškom liku), i buzdovan, šestoperac zlatni (bez zlatnih simbola svetlosti i sunca nema viteza!), pa ipak on je pre težnja za dostizanjem viteškog mita, nego vitez; težnja za pridržavanjem pravila viteškog kodeksa, je ono što ga čini borcem: on je više borac sa samim sobom, nego sa Musom Kesedžijom.

Izbrukavši se, jada se:

"Teško meni, do boga miloga,
Đe pogubih od sebe boljega!"

Ogrešenje i kajanje iskupljenjem hristijanizacija je viteškog mita.

I Kralj Vukašin slično se kaje kad pogubi "od sebe boljega", vojvodu Momčila, opet uz pomoć "ženetine" (nije vila ama jeste neverna ljuba Momčilova).

Srpski viteški mit možda se po tome razlikuje od ostalih: ne čini pobeda viteza. Viteški nije ni na Kosovu pobediti, pa čak ni poraz ne smeta poznijem pesniku, Milanu Rakiću, da napiše stih:

"Oklopnici silni, bez mane i straha"

Poraz nije mana kosovskim vitezovima.

A viteški, srpski mit, kao nijedan, priznaje da od viteza ima i većih, i jačih, i boljih - srpski vitez nije ni Supermen, ni Herkul, bliži je čoveku nego Bogu, pripadaju mu i gresi, i kajanje.

Etika je srpskom vitezu viši zakon od zakona pobede i poraza.
Bolje ti je izgubiti glavu nego svoju ogrešiti dušu
Narodni ep isflekaće svog najvećeg junaka, Kraljevića Marka.
Ali će njegov moralni podvig ovekovečiti u jednoj drugoj pesmi, gde će Marko poslušati savet Jevrosime majke:

"Bolje ti je izgubiti glavu,
nego svoju ogrešiti dušu!"

Pa će Marko deliti carstvo "ni po babu ni po stričevima". Već po pravdi boga istinoga!

"A moj babo, Vukašine kralju!
Malo ti je svo tvoje kraljevstvo?
Malo li je, ostalo ti pusto!
A ti striče, despote Uglješa?
Malo ti je despotstva tvojega?
Malo li je, ostalo ti pusto"

Takav Marko Kraljević ne izdrža strogi srpski viteški kodeks pogubivši "od sebe boljega". Najveći junak srpskog viteškog mita, ne postade vitez.

A ništa u srpskom kolektivnom pamćenju, ni jedno jedino delo, pesma, ep, roman.... nikad se neće obračunati sa moralnom strogošću srpskog viteškog mita - eto trenutka da podsetimo kako je jedan od ključnih romana, na kome se zasniva evropejska civilizacija, sav posvećen ismevanju, i tragikomičnosti visokih, viteških moralnih načela, u sudaru sa realnošću sveta. Naravno, "Don Kihot", Servan-tesov. Koji trezveno proglasi Viteza Tužnog Lika za ludu, a za pamet prizemnog Jahača na magarcu, Sanča Pansu, za svagda u Evropi promovišući trijumf "praktičnog uma".

U istoj Evropi, gde će narod neuspešnog viteza, koji sudi "ni po babu, ni po stričevima" i dan danji pevati himnu koja počinje rečima "Bože pravde..." Moleći od Boga ne silu, ne pobedu, ne moć, ne prevlast nad drugima, nego samo - pravdu. Da i njemu presuda "boga istinoga" bude "ni po babu, ni po stričevima".

Vitez se ne boji smrti. Smrt je njegov pratilac, verni savetnik, data okolnost, navika.

Vitez može da izgubi samo ono što ne može da se kupi. Čast i obraz.

Vitez svojim psihofizičkim sklopom dobija ono što se ne prodaje - odelo i oružje protivnika.

Ivo Senković posle jurnjave sa ocem Đurđom, koji ga nije prepoznao jer se obukao u odelo Age od Ribnika, kaže:

"Roditelju Senković Đurđu,
Počem bi se mogao poznati
da sam bio tamo na mejdanu
kad s gospodom u divan izađem?
Gospoda mi ne bi verovala
da sam tamo bio na mejdanu,
da odande obeležja nemam"

nastvalja se

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




 Zanimljivosti - Istorija Empty
PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti - Istorija    Zanimljivosti - Istorija Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Zanimljivosti - Istorija
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Krug svesti i mudrosti- piše se u temama ispod naslovne :: Istorija-
Skoči na: