LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Istorijska čitanka

Ići dole 
AutorPoruka
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Istorijska čitanka Empty
PočaljiNaslov: Istorijska čitanka   Istorijska čitanka Icon_minitime20/1/2014, 9:28 pm

Prvi glas iz Radio Beograda

Da u ostavštini glumca i reditelja Dragoljuba P. Gošića nije pronađena rukopisna autobiografija "Zabeleške", ne bi bilo ni dragocenog svedočanstva ne samo o ovom, već zaboravljenom prvaku Narodnog pozorišta u Beogradu, nego i o znamenitim ličnostima i burnim godinama razvoja umetnosti na "daskama koje život znače".

Istorijska čitanka 77032_narodno-pozoriste-beograd_f
Rođen 1882. godine u Grockoj, pohađao je Drugu mušku gimnaziju u Beogradu, sve dok nije prešao na bravarski zanat. Ipak, svrdlo i čekić mladom Dragoljubu nisu bili suđeni.

Već prve godine 20. veka zaigrao je kao diletant u malim ulogama pozorišnih trupa. Sa njima je obišao Srbiju. Tako je stigao i do scene Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i Narodnog kazališta u Osijeku. U Pragu se obreo 1908. da bi studirao pozorišnu umetnost.

Svega dva meseca kasnije, stiglo je naređenje austrijske vlade da svi građani Srbije moraju da napuste Monarhiju. Vratio se i Dragoljub u Beograd. Tamo je 1912. postao redovan član Drame Narodnog pozorišta. Zvali su ga i u radijske emisije, da glumi i režira u tonskim dramama.

Bio je prvi glumac koji je progovorio u etar na otvaranju Radio-Beograda. Recitovao je "Pesmu u prozi" Ivana Turgenjeva. Prvi svetski rat buknuo je baš kad je trebalo da krene na studije u Francusku. Prvak beogradske drame odmah je ustanovio vojnička pozorišta u Zejtinliku kod Soluna i u Vodeni.

U Drugom svetskom ratu bio je zarobljenik u oficirskom logoru u Osnabriku, u Nemačkoj, gde je organizovao koncerte i pozorišne predstave sve do januara 1943. godine. Teško se razboleo, pa je na osnovu Ženevske konvencije otpušten je iz logora. Čim se vratio u Beograd, dočekao ga je ministar prosvete Velibor Jonić sa ponudom da vodi priredbe na Kolarčevom narodnom univerzitetu.

Dragoljub Gošić je odbio da radi pod okupacijom. Ubrzo potom je, odlukom predsednika Ministarskog saveta, oteran u penziju. U obrazloženju je stajalo da je - nacionalno nepouzdan! Data mu je prilika da se "popravi" najpre mestom glavnog reditelja u Pozorištu "Srbozor", pa kao upravnik Dramskog pozorišta Udruženja glumaca, sa zavidnom platom. Odbio je i to. Rat je proveo kao radnik u jednoj drogeriji.

- Bio mi je zabranjen ulazak u Narodno pozorište, a moje ime brisano sa svih pozorišnih objava mojih režija. A kad je nastupila sloboda, odmah sam se vratio u Narodno pozorište, gde sam počeo da režiram "Zonu Zamfirovu" i "Hajduk Stanka". Bio sam i prvi sekretar prvog Upravnog odbora Narodnog fronta u Narodnom pozorištu - zabeležio je Dragoljub Gošić.

Još u predratno vreme se na poklonike boginje Talije gledalo kao na umetnike drugog reda, pa je zabeležio da je upravnik "Srpskog književnog glasnika" odbio da štampa "Zonu Zamfirovu" samo zato što je ovaj roman Stevan Sremac posvetio jednom glumcu.

Glumci su nesrećna deca

O kolegama glumcima Dragoljub Gošić je govorio da su velika, lakomislena, ali dobra deca: - Pravi glumci vrše svoj "neozbiljni" poziv sa mnogo više požrtvovanja i ljubavi no što to čine mnogi sa "ozbiljnim" pozivima, ne očekujući pri tom neka naročita materijalna dobra. Pravi glumac... ukoliko je veći talenat, utoliko je nezadovoljniji sobom. I, još, kad mu se ne prizna ono što je stvorio, utoliko je nesrećniji, jer je on svestan da savršenstva u umetnosti nema, naročito u glumačkoj reproduktivnoj umetnosti. Glumac nije samostalni umetnik i u tome je sva tragika glumačkog stvaranja. Kad svojom igrom izazove kod gledaoca suze ili smeh, treba uvek pomisliti šta se zbiva u duši tog čoveka, naročito onog glumca koji i sam plače, a samo takvi glumci izazivaju suze".

Ni u novom, poratnom društvu glumcima nije bilo mnogo bolje. Oni su se vrednovali samo utoliko, ukoliko su bili bolji graditelji socijalističke kulture. Dragoljubu Gošiću, koji je još pre Prvog svetskog rata bio zanesen idejama Dimitrija Tucovića, duše socijalističkog pokreta u Kraljevini Srbiji, to je moralo odgovarati, ali ipak nije.

Njegovi drugovi su imali pozorište "Kosta Abrašević", pa mu se pružila mogućnost da ostvari mladalački san, da bude i radnik i glumac. Tako on preko dana "buši tregere" na velikim građevinama Beograda, a uveče, u krugu onih što znojem zarađuju hleb, recituje revolucionarne pesme.

Da bi se razumelo koliko je Gošićevo viđenje pozorišne umetnosti bilo blisko svevremenom, koje korene vuče još iz antike, valja pročitati anketu koju je objavio dnevni list "Pravda" 1936. o problemima među članovima Narodnog pozorišta, gde je objavljen i intervju sa ovim prvakom Drame:

"Pozorište treba da bude ustanova iz koje će misli uzvišenih duhova naći odziva u najširim slojevima ljudske zajednice. Ako gledalac ne iziđe blagorodniji i sa prečišćenim shvatanjem o uticaju dobra i zla, lepog i ružnog u životu čoveka, ono nije ispunilo svoj zadatak". A pozorišna kritika, napominjao je, mora biti ne samo sudija, nego i učitelj umetnosti, kako za pisca, režiju i glumce, tako i za publiku.

"Kritika da ukaže svim stvaraocima i izvođačima ne samo na ono što je rđavo u tom delu, nego i na ono što je dobro, ako hoće da služi i jednoj i drugoj strani kao instruktor. Ako se oseti kroz redove ma i najmanja 'zadnja misao', ona je izazvala kod obeju strana protivne rezultate".

Čestitka Raši Plaoviću

U "Zabeleškama" Dragoljub Gošić iznosi i trenutke iz kafanskog života glumaca u kome je učestvovao i Raša Plaović, velikan srpske scene:
- Na jednom drugarskom sastanku u kafani "Tri seljaka", koga je priredio Raša Plaović povodom položenog diplomskog ispita na Tehničkom fakultetu, a diplomu Filozofskog fakulteta je već imao, poželeo sam mu da položi i doktorat, da i mi glumci imamo jednog doktora među sobom. Većina nas bila sa vrlo malo ili skoro bez ikakve škole, iako s mnogo dara i ljubavi za nas poziv - objašnjava Gošić.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Istorijska čitanka Empty
PočaljiNaslov: Re: Istorijska čitanka   Istorijska čitanka Icon_minitime20/1/2014, 9:28 pm

Srpske dinastije u istoriji i predanju

Na više od devet vekova proteže se istorija srpskih dinastija. Uz njih to je istovremeno i istorija srpske države, srpske crkve, graditeljstva, umetnosti i književnosti, pa i istorija privatnog života.

Istorijska čitanka 49701_marko-kraljevic-druga-polovina-14.-veka-skoplje_if
Kralj Marko, freska iz Markovog manastira blizu Skoplja, oko 1367. godine

Međutim, kod nas nažalost ne postoji knjiga, niti knjige, koje bi pregledno predstavile srpske dinastije kroz vekove počev od Nemanjića, u srednjem veku, pa do Karađorđevića i Obrenovića, u našoj novovekovnoj istoriji.

Trebalo bi ipak ukazati kako je godišnji kalendar "Danica", koji izdaje Vukova zadužbina u Beogradu, u četrnaest godišta koliko ih je dosad objavljeno, jedini pokušava da odgovori na ovo važno pitanje iz naše istorije i tradicije. Na ipak ograničenom prostoru, ali iz pera naših najpoznatijih stručnjaka, dati su pregledi srpskih dinastija.

Izdvojićemo za početak neke primere koji na zanimljiv način skreću pažnju o kolikoj je dragocenoj istorijskoj gradi reč i koliko ona pomera neke naše dosadašnje predstave.

Kada je pre dvadesetak godina objavljeno fototipsko izdanje Nomokanona ili Krmčije Svetoga Save doznalo se da je to prvorazredan srednjovekovni zbornik pravnih regula na kojima su postavljeni temelji Srpske pravoslavne crkve. Na tim temeljima naša crkva je opstala do danas.

Međutim, na tom velikom projektu, kako bi se kazalo savremenim jezikom, koji su inače organizovali Nemanjići, a izveo ga jedan od najboljih i najsposobnijih za to Sveti Sava, utemeljene su i ruska i bugarska crkva. O tome se kod nas dotad jedva nešto znalo u stručnim krugovima.

Nasuprot tome, kako nam je skrenuo pažnju profesor dr Božidar Mitrović, na Univerzitetu Lomonosov u Moskvi pomno se izučava delo Svetoga Save. I ne samo to.

Ko je Zmaj Ognjeni Vuk?


Ko to beše Vuk Grgurević? A da li se sećate Zmaj Ognjenog Vuka? Taj Srbin bio je veliki vojskovođa i jedan od najvećih junaka kod ugarskog kralja Matije Korvina, naročito se ističući u pohodima i bojevima protiv Turaka. Beše vanbračni sin Grgura Slepog Brankovića. Važio je za viteza bez mane i straha koji je na sve strane razgonio Turke na buljuke, kako o njemu govori narodno predanje. U srpskoj narodnoj epskoj poeziji Vuk Grgurević je i opevan kao Zmaj Ognjeni Vuk.

Od kolikog je značaja za Ruse bilo kroz vekove ovo grandiozno delo svedoče i freske u Arhangelskom hramu u Moskvi u kojem su naslikani i srpski svetitelji Sava i Simeon.

Velikoj francuskoj književnici i akademiku Margerit Jursenar epski Marko kao najveći srpski junak poslužio je u 20. veku kao najveća inspiracija za delo koje je prevedeno na mnoge evropske jezike.

Kad je o Marku Kraljeviću reč, o njemu se u našoj tradiciji mnogo zna. Ne zna se, a o tome svedoče istorijski spisi, da je sin kralja Vukašina preoteo ženu Grguru Brankoviću.

Postoji spis u kojem se govori o tome kako je Marko napustio svoju ženu Jelenu, kćer Radoslava Hlapena, i kako je živeo s "Teodorom Grgurovom". Kasnije je ipak morao da je preda tastu i da vrati "ženu svoju prvovenčanu".

Istorijska čitanka 49702_car-lazar_f
Srpski car Lazar

O pobratimu Marka Kraljevića Konstantinu Dragašu, iz srpske dinastije Dejanovića, malo se zna u našoj istoriji, ali u Grčkoj je poznatiji kao deda dvojice vizantijskih careva.

Naime, Konstantin Dragaš udao je svoju kćer Jelenu za vizantijskog cara Manojla Drugog Paleologa. Ona mu je podarila osmoricu sinova od kojih su dvojica postali vizantijski carevi - Jovan Osmi i Konstantin Jedanaesti.

Ovaj potonji Konstantin Jedanaesti, koji je valjda i poneo ime po dedi Srbinu, poginuo je na zidinama Carigrada 29. maja 1353. godine kao poslednji vizantijski car, a taj car je bio i napola Srbin.

Dve srpske princeze - Olivera, kćer kneza Lazara i kneginje Milice, i Mara, kćer despota Đurđa i Jerine Branković - behu udate za turske sultane i otud su postale turske carice. Olivera je bila udata za Bajazita Prvog, a Mara za Murata Drugog. To je istorijski manje-više poznato.

Ipak, gotovo je nepoznato da su obe ove turske carice srpskog roda ostale u svojoj pravoslavnoj veri. Zanimljivo je da je sultanija Mara imala tolikog uticaja da je bila jedan od najvećih ktitora manastira na Svetoj gori. U tome joj je čak pomagao i pastorak, sultan Sulejman, koji je izgleda zadržao svoju maćehu u najlepšoj uspomeni, jer mu je kao veoma obrazovana žena bila vaspitač u detinjstvu.

vesti

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Istorijska čitanka Empty
PočaljiNaslov: Re: Istorijska čitanka   Istorijska čitanka Icon_minitime23/1/2014, 8:29 pm

Srpsku državu postavio Stefan Nemanja

Svetorodna dinastija Nemanjića vladala je srpskim zemljama duže od dva veka. U sedam kolena Nemanjići su bili na čelu države od 1169. do 1371. godine. Ali, ako bi se uzele u obzir i po ženskoj liniji rodbinske veze Nemanjića s Hrebeljanovićima - Lazarevićima, pa dalje i s Brankovićima, onda se ta linija proteže još gotovo čitav vek, sve do smrti despota Đurđa Brankovića 1456. godine.

Istorijska čitanka 49704_studenica_f
Zadužbina Stefana Nemanje - manastir Studenica

Upravo su ta tri veka dala glavni srpski ktitorski pečat kako u srpskim zemljama tako i na Svetoj gori, ali ne samo u Srpskoj carskoj lavri manastira Hilandar nego i u drugim, danas grčkim manastirima - Simonopetri, Svetom Pavlu, Kutlumušu, Esfigmenu, Vatopedu i još nekim.

Pogleda li se danas samo knjiga o Srbima svetiteljima Slobodana Mileusnića, može se uočiti da je u njoj 76 Srba koji se proslavljaju kao sveti. Među njima je čak devetnaest od loze Nemanjića, ali ako bi se imali u vidu i oni koji su bili s njima u srodstvu po ženskoj liniji, onda i daleko više.

Svetorodnost loze Nemanjića obeležili su prvenstveno ti mnogobrojni svetitelji koji su pripadali ovoj vladarskoj dinastiji.

Utemeljitelj srpske srednjovekovne države je i rodonačelnik dinastije Nemanjića veliki župan Stefan Nemanja. O njegovoj državi i o njegovom životu najbolje nas obaveštavaju dvojica njegovih sinova u žitijima koja su mu posvetili. Prvo je napisao sveti Sava, a drugo Stefan Prvovenčani kralj.

Dok Sava naročito insistira na tome kako je veliki župan odbacio latinsku crkvu i kako se u zrelom dobu ponovo krstio, prihvativši pravoslavlje i postavši njegov privrženik i dosledan branitelj od jeresi, naročito bogumilske, dotle ga Stefan predstavlja prvenstveno kao državnika.

Od princa do svetitelja
Istorijska čitanka 49706_sv.sava-i-sv.-simeon_kf
Najmlađi sin Stefana Nemanje, princ Rastko, podredio je život na dvoru monaškom podvigu.

Pod izgovorom roditeljima da je pošao u lov na jelene, kako opisuje njegov biograf Teodosije Hilandarac, otišao je na Svetu goru da bi tamo, u ruskom manastiru, pred dramatičnom poterom koju je poslao njegov otac, uzeo monaški postrig i da bi, kao kaluđer, "ujelenio dušu svoju".

Ali daleko je bio od toga da bi se samo u monaškoj skrušenosti predavao molitvi. On je prvenstveno bio veliki crkveno-državni organizator, diplomata-političar, kulturno-prosvetni radnik i književnik. Tako je jezgrovito sažeo njegova najvažnija delovanja književnik Milorad Panić Surep.

Nasleđe svetoga Save je šire, duhovnije i svetije od svih delatnosti kojima se za života bavio jer je sažeto u svetosavlju, koje je žarilo i svetlilo i kroz tamu vekova srpskog ropstva pod Turcima. Shvatajući to, Turci su odneli njegove mošti iz manastira Mileševa, da bi ih 1594. godine spalili na Vračaru u Beogradu. Verovali su da će, pošto predaju njegove svete mošti plamenu i pepelu, kao pepeo rasuti i sećanje na svetog Savu u srpskom narodu. Prevarili su se.

On dosledno opisuje kako je Stefan Nemanja postao veliki župan 1169. godine, kako je osamostalio i zaokružio državu 1180, pa i to kako je na saboru 1196. godine predao presto njemu, srednjem sinu, a ne najstarijem Vukanu.

Zamonašio se iza toga u svojoj zadužbini Studenici i u monaštvu dobio ime Simeon. Posle dve godine uputio se na Svetu goru, u manastir Vatoped, da bi odatle zajedno sa sinom, monahom Savom, iz ruševina podigao Srpsku carsku lavru manastir Hilandar.

U toj svojoj svetogorskoj zadužbini upokojio se 13/26. februara 1200. godine. Godine 1208. Sava prenosi njegove svete mošti u manastir Studenicu, nad kojima miri zavađenu braću Stefana i Vukana.

Prvi svetitelj među Nemanjićima je sveti Simeon Mirotočivi čiji se dan praznuje u crkvi 13/26. februara. I njegova supruga Ana, koja beše kćer grčkog cara Romana Četvrtog, posle zamonašenja Anastasija, takođe je prva od ukupno šest žena Srpkinja koje kao svetiteljke proslavlja Srpska pravoslavna crkva.

Uz ime naslednika srpskog prestola Stefana, koji je državu uzdigao u rang kraljevine, dodaje se Prvovenčani, kao prvi Nemanjić ovenčan kraljevskom krunom. Krunisan je u svojoj zadužbini manastiru Žiča. Vladao je od 1196. do 1227. godine.

Njegovu vladavinu odlikuje borba da se otrgne od uticaja rimskog pape, što je i postigao uz pomoć brata arhimandrita Save, koji je 1219. godine obezbedio autokefalnost (samostalnost) srpske pravoslavne crkve u Nikeji. Crkva je dobila rang arhiepiskopije, a Sava tron prvog srpskog arhiepiskopa.

Osim borbi koje je vodio sa okolnim vladarima, Stefan Prvovenčani borio se i protiv svog starijeg brata Vukana.

Stefanov životopis Simeona Nemanje smatra se najboljim ne samo u celokupnoj srpskoj srednjovekovnoj književnosti nego, kako je tvrdio Milan Kašanin, u devet vekova srpske književnosti. Pred smrt se zamonašio i dobio ime Simon. Stefan Prvovenčani ujedno je i prvi kralj medu Srbima svetiteljima.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Istorijska čitanka Empty
PočaljiNaslov: Re: Istorijska čitanka   Istorijska čitanka Icon_minitime30/1/2014, 9:44 pm

Kralju Dragutinu Beograd u miraz

Na upražnjenom kraljevskom prestolu posle Stefana Prvovenčanog smenjivala su se od 1227. godine sva trojica njegovih sinova, da bi onaj treći, koji je i najduže vladao, bio i najuspešniji.

Istorijska čitanka 49707_kralj-radoslav_kf
Kralj Radoslav, freska iz Studenice

Kralju Radoslavu, koji je vladao od 1227. do 1234. godine, čija je mati bila vizantijska princeza, baš kao što je od tog roda bila i njegova supruga, glavni oslonac predstavljao je vizantijski car Teodor Prvi Andel.

Ovaj srpski kralj se toliko oslanjao na Vizantince da se nije ni potpisivao svojim porodičnim prezimenom, nego majčinim Duka. I njegovo oslanjanje na Ohridsku, grčku arhiepiskopiju, neprijateljsku naspram osamostaljene srpske, podsticalo je nezadovoljstvo zbog kojeg je najzad i zbačen s vlasti.

Istorijska čitanka 49709_kralj-vladislav_kf
Kralj Vladislav

Kralj Vladislav, koji ga je nasledio, za nepunu deceniju vladavine (1234-1243) pokazao se uspešnim vladarom. I on je, kao i njegov deda Stefan Nemanja, morao da se bori na suzbijanju bogumilske jeresi.

Bio je odlučan u borbi i protiv hrvatskog hercega Kolomana, jer je granicu pravoslavlja sačuvao na reci Cetini.

Njegova vojska uspešno se suprotstavila i najezdi Mongola. On je zaslužan i za to što su iz Trnova, gde je umro i prvobitno bio sahranjen njegov stric Sveti Sava, prenete njegove svete mošti i sahranjene u Mileševi.

Stefan Dečanski
Istorijska čitanka 49713_kralj-stefan-decanski-decani_kf
Stefan Dečanski

Nasledivši oca, kralja Milutina, decenija vladavine Stefana Dečanskog od 1321. do 1331. obeležena je mučeništvom. Otac ga je oslepeo onda kada je posegao za njegovom vlašću, a sin ga je zbacio s prestola i umorio.

Tokom svoje vladavine odlikovao se kao spretan diplomata, ali i kao mudar i preduzimljiv vojskovođa. U poznatoj bici protiv Bugara na Velbuždu 1330. odneo je blistavu pobedu, u kojoj se ratnički, ipak, najviše istakao njegov sin Dušan. Biograf Stefana Dečanskog Grigorije Camblak kaže da je "zadavljen od vlastele" 1331. godine, hoteći tako da pred istorijom odbrani njegovog naslednika, budućeg kralja pa cara Dušana. Sahranjen je i počiva u svojoj zadužbini u manastiru Visoki Dečani.

Treći sin prvovenčanog srpskog kralja Uroš Prvi nasledio je presto 1243. i vladao do 1276. godine, daleko uspešnije od prethodnika, svoje braće. Ojačao je Srbiju, unapredio rudarstvo.

Uz pomoć Sasa, izbeglih rudara koje je prihvatio, kovao je i svoj novac. Što ratovanjem, što diplomatijom, uspeo je da proširi državu prema jugu i prema severu.

Bio je oženjen Jelenom Anžujskom, kojoj je, za ljubav, i načinio Dolinu jorgovana, kako kaže predanje. Sa njome je izrodio sinove Dragutina i Milutina. Zbog sukoba sa starijim sinom Dragutinom napušta presto i zamonašuje se. Umro je 1277. godine i sahranjen je u svojoj zadužbini Sopoćanima.

Milutinovo zlatno doba
Istorijska čitanka 49712_kralj-milutin1_kf
Srpski kralj Milutin

Vladavinom kralja Milutina započet je zlatni vek srpske srednjovekovne države. Procvat države možda je najbolje oličen u činjenici da je za trideset i devet godina vladavine od 1282. do 1321. godine sagradio tačno četrdeset velelepnih zadužbina. Ta četrdeseta bila bi Gračanica na Kosovu, a pre toga je podigao i Bogorodicu LJevišku u Prizrenu, i crkvu u Starom Nagoričanu, i Banjsku... Glavna crkva u Hilandaru na Svetoj gori opet je Milutinova, a gradio ih je i u Bugarskoj, u Solunu, pa sve do Jerusalima i Sinaja. I kao što je gradio onoliko koliko nije nijedan Nemanjić pre njega, tako se i ženio, kao što nije niko pre njega - čak četiri puta, a lik njegove četrte supruge, vizantijske princeze Simonide, ovekovečen je u Gračanici. Umro je 1321. godine i sahranjen je u svojoj zadužbini manastiru Banjska. Pred najezdom Turaka njegove mošti su sklonjene u Sofiju, u crkvu koja po njemu nosi ime Sveti kralj, gde su i danas.

Vladavina kralja Dragutina od 1276. do 1282. godine bila je u znaku nasilnog dolaska na presto uz pomoć strane, ugarske vojske.

Istorijska čitanka 49711_kralj-dragutin_kf
Kralj Dragutin

Ako je i u tom zlu bilo nekog dobra, onda je ono u tome što je kao ugarski zet, oženjen princezom Katilinom, dobio kao miraz Beograd, od kojeg je kao prvi raški vladar načinio prestonicu, zatim Podunavlje do Golupca, ali i Mačvu, delove Bosne, pa i Srem, zbog čega je nazivan i sremskim kraljem.

Svakako mu je zasluga što je na tim teritorijama učvršćivao pravoslavlje. Obeležio je svoju vladavinu podizanjem mnogobrojnih zadužbina, počev od Crkve svetog Ahilija kod Arilja, pa do onih u Tuzli i Banjaluci. Veruje se da je bio ktitor i nekim fruškogorskim manastirima.

Posle jednog poraza od Vizantije, a zatim nesrećnog pada s konja i teškog preloma noge, što je shvatio kao Božju kaznu, odrekao se prestola u korist mlađeg brata Milutina. Pred kraj života i on se zamonašio. Umro je 1216. godine, a sahranjen u zadužbini Sveti Đurađ u Rasu.

vesti

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Istorijska čitanka Empty
PočaljiNaslov: Re: Istorijska čitanka   Istorijska čitanka Icon_minitime24/2/2014, 10:01 pm

Car Dušan - jedini nije proglašen za sveca

Nasledivši kraljevstvo, Dušan je od svoje države i od osvojenih novih teritorija načinio carstvo, a sebe carem Srba i Grka. Vladao je od 1331. do 1355. godine i, da ga smrt nije pretekla, ostvario bi i san i plan da osvoji i Vizantiju.

Istorijska čitanka 49718_krunisanje-cara-dusana-paja-jovanovic_f
Krunisanje cara Dušana, rad Paje Jovanovića

Mudru svoju vladavinu utemeljio je zakonikom, prozvanim Dušanov, koji se i danas izučava u istoriji pravnih nauka kao izuzetan.

Za vreme svoje vladavine Dušan je uzdigao i crkvu koja je od ranga arhiepiskopije prerasla u rang patrijaršije. Ali kao što je u mnogo čemu bio izuzetan, tako je od Nemanjića izuzetak i po tome što nije proglašen za svetitelja.

Smatra se da su možda dva razloga uzrok tome. Jedan, krupniji, jest način njegovog dolaska na vlast, a drugi je što se u vreme kuge, zajedno sa suprugom Jelenom, sklonio na Svetoj Gori i u manastiru Hilandar.

Istorijska čitanka 49716_dusanova-srbija_if
Dušanovo carstvo

Kada su mu kaluđeri ozbiljno zamerili što ju je doveo na Svetu Goru, gde nijedna ženska noga nikada nije ni kročila, odgovorio im je da Jelena nije žena, nego carica. Crkva mu ni to izgleda nije zaboravila.

Cara Dušana Silnog nasledio je sin car Uroš Nejaki. Vladao je od 1355. do 1371. godine. Tokom decenije i po njegove vladavine osipalo se nasleđe Nemanjića da bi godinom velikog poraza u bici na Marici 1371, koja je i godina smrti cara Uroša, u trideset i trećoj godini, došlo do propasti srpskog carstva.

Poslednji na srpskom prestolu nije bio i poslednji Nemanjić po muškoj liniji. Pretekao je još Jovan, sin epirskog cara Siniše, inače polubrata cara Dušana. Jovan je umesto prestola prihvatio monaške zavete, pa je kao kaluđer Joasaf podigao zadužbinu na Velikim Meteoritima, zbog čega je nazvan Joasaf Meteorita. Umro je 1422. ili 1423. godine.

Smrću ovog poslednjeg Nemanjića ugasila se po muškoj liniji svetorodna loza. Ali je, tokom dva veka vladavine, ostavila veliki i neizbrisiv pečat srpskoj srednjovekovnoj državi i srpskom narodu.

Istorijska čitanka 49715_grb-cara-dusana_if
Grb cara Dušana

Malo je prema kome, kao prema vlastelinskoj porodici i dinastiji Mrnjavčevića, srpska narodna epska poezija bila toliko nemilosrdana, na jednoj strani, i istovremeno toliko izdašna i blagonaklona, na drugoj. Dabome da ni za koga nije bilo toliko naklonosti koliko su narodni pevači imali za lik Kraljevića Marka.

Ali, Uglješu Mrnjavčevića, strica, i Vukašina Mrnjavčevića, oca Markovog, ne samo što ih narodna epika žigoše kao najveće krivce za propast srpskog carstva, nego na njih i na njihova tobožnja nedela baca i prokletstvo.

Zašto je tako i šta je istorijska istina? I jedan i drugi Mrnjavčević, Uglješa i Vukašin, pominju se u istorijskim izvorima sredine 14. veka kao vlastelini cara Dušana i kao oblasni gospodari.

Proširenje njihovih oblasti na teritoriji Makedonije i njihov lični uspon nastaje posle smrti cara Dušana Silnog 1355. godine, a za vlade njegovog sina cara Uroša Petog, koga je narodni pevac prozvao Urošem Nejakim. Možda i zato što poslednji vladar iz svetorodne loze Nemanjića ni izbliza nije imao sposobnosti svoga oca da bi mogao da sačuva granice carstva, najvećeg u istoriji srpske srednjovekovne države, a možda i zato što nije imao ni naslednika.

Borba za vlast

Istorijska čitanka 49719_kralj-vukasin--novac_kf
Kovani novac kralja Vukašina

Izgledalo je da je sa stanovišta čuvanja južnih granica srpskog carstva pred pretećom najezdom Turaka izbor Mrnjavčevica bio najbolji, ako ne i jedini moguć. Da je kralj Vukašin ostao u dobrim odnosima sa carem Urošem dokaz je i to što je Mrnjavčević kovao i sopstveni novac, na čijoj je jednoj strani bio natpis sa imenom cara Uroša, a na drugoj njegov kraljevski.

Kralj Vukašin proširio je svoju vlast, iz prilepske oblasti, sve do Skoplja i Prizrena, pa na severu do Prištine i Novog Brda. U sukobu oko oblasti Kosova sa velikašima Nikolom Altomanovićem i Lazarom Hrebeljanovićem 1369. godine Mrnjavčevići su uspeli da ih pobede. Dok su se carevi savladari borili za teritorije, za vlast i prestiž, sve je više slabila centralna vlast srpske države.


Tek otimanje pojedinih oblasnih gospodara za vlast i za proširenje teritorija srpski car nije bio kadar ni da predupredi, niti da spreči. Vukašin Mrnjavčević prvi se uzdigao i, kao savladar, uzvisio do kraljevskog dostojanstva 1365. godine. Izgleda uz odobrenje, kako veruje istoričar Dušan Spasić, carice Jelene, udovice cara Dušana, uz blagoslov patrijarha Save Četvrtog i, razumljivo, uz saglasnost cara Uroša Petog.

Tako je mogao da despotskom dostojanstvu doda kraljevsku krunu. Veruje se takode da je već tada i najstariji Vukašinov sin Marko krunisan za mladog kralja. Smatra se da je nekako u isto vreme i Uglješa Mrnjavčević postao despot i gospodar serske oblasti.

vesti

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Istorijska čitanka Empty
PočaljiNaslov: Re: Istorijska čitanka   Istorijska čitanka Icon_minitime5/4/2015, 8:51 pm

Mitski osvetnik Marko Kraljević

Izgleda da zbog međusobnih trvenja srpski velikaši iz udaljenijih oblasti nisu ozbiljno shvatali prodiranja Turaka do južnih granica srpskog carstva. Uoči odsudne bitke koju su protiv Osmanlija nameravali da povedu Mrnjavčevići ostavljeni su sami i bez ičije pomoći.


Kralj Marko, rad Paje Jovanovića

Do bitke na Marici kod Černomena došlo je 26. septembra 1371. godine. Srpska vojska je potučena do nogu. U toj bici smrt su našli i kralj Vukašin i despot Uglješa. Svu strahotu srpske pogibelji opisao je Isaija monah u čuvenom srednjovekovnom spisu.

Tragičnu sudbinu osetila je možda više od drugih despotica Jelena, kćer gopodara Drame i supruga despota Uglješe. Ona je još pre bitke izgubila sina jedinca, mladenca Uglješu, sahranjenog u Hilandaru, kojem je posvetila jedan od najlepših i najtužnijih poetskih zapisa. (Jelena, a potonja monahinja Jefimija, prva je srpska književnica) ostala je posle Maričke bitke i bez muža, pa i bez doma.


Carica Milica

Tako se i obrela na dvoru kneza Lazara Hrebeljanovića u Kruševcu gde je posle kosovske tragedije bila uteha i diplomatski savetnik kneginji Milici.

Kralj Vukašin imao je četvoricu sinova - Marka, Andrejaša, Ivaniša i Dmitra, kao i kćer Oliveru. I o njoj se zna da je bila udata za Đurđa Balšića.

O Andrejašu i Dmitru više se zna prema narodnom predanju, u pesmama bugaršticama, nego prema istorijskim izvorima. Ipak, pominju se 1393, kada su napustili svoje oblasti u zapadnoj Makedoniji, da bi se preselili u Ugarsku.

Pominju ih i spisi dubrovačkog arhiva kada su iz dubrovačke riznice preuzimali novac koji im je tamo bio deponovan kao očevina. Zna se da su obojica stupili u službu ugarskog kralja Žigmunda Luksemburškog, ali je malo traga o tome kako su živeli, pa je čak ostalo nepoznato i da li su ostavili poroda iza sebe.

Što se Marka Kraljevića tiče, on je prema istorijskim izvorima bio mali oblasni gospodar čije je sedište bilo u gradu Prilepu i prostiralo se na sasvim malu oblast.


Njegov život i njegovu vladavinu obeležilo je vazalstvo turskom caru Bajazitu Prvom, u čijim je redovima i poginuo na Rovinama u Vlaškoj 17. maja 1395. Od toga je sasvim različit lik epskog Marka Kraljevića, koji je opevan kao najveći srpski i južnoslovenski junak.



Kako je i zašto je nastao taj epski div-junak? Tim pitanjem posebno se bavio dr Vojislav Đurić, jedan od naših najboljih poznavalaca srpske epske tradicije Đurić je pisao da je u vreme kada je živeo Marko turska sila bila u naponu i nije bilo te snage koja bi mogla da je sruši. Turci su bili u zemlji, njihove snage neizmerne, za dugo vreme na promenu toga stanja nije se moglo ni misliti. Prema tome, narodni pevač bio je prinuđen da postavi Marka Kraljevića u osnovi istorijski verno - kao turskog vazala. Ali, u narodnom pevaču, koji je bio pritisnut turskim nedelima, gorela je plamena žudnja za osvetom. Iz te žudnje rodio se prkosni i ratoborni lik Marka Kraljevića.

Istoričar Radovan Samardžić pokušao je da ustanovi zašto je narodna epika odabrala baš Marka, a ne neku drugu istorijsku ličnost da bi joj pridala sav onaj značaj koji on uživa u pesmi. I izneo je veoma lucidnu pretpostavku kao mogući odgovor: istorijski Marko je toliko bleda istorijska ličnost da je nad tom prazninom verovatno bilo najlakše da se dogradi sav onaj sjaj do najveće uzvišenosti.

U našem narodnom predanju Marko Kraljević ostaje kao poetska sinteza mentaliteta i etike našeg naroda koji je pod Turcima stvarao svoju istoriju sam, kako je mogao. Gorostasan, snažan kao zemlja, prek na delu koliko i na reči, Marko raspolaže onim čudesnim gestom koji je bio toliko potreban narodu lišenom slobode, onim pokretom koji uništava gomilu osvajača i oslobađa potčinjenu raju.

Njegov smisao za pravdu bitni je izraz njegovog bića jer je taj smisao bio i suštinski izraz zajedničke volje naroda kad je, prepušten sebi, počeo da upravlja sobom, ali kad mu je pravda bila potrebna i kao uteha i duhovna hrana.

Vesti

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Istorijska čitanka Empty
PočaljiNaslov: Re: Istorijska čitanka   Istorijska čitanka Icon_minitime5/4/2015, 8:51 pm

Poslednje reči turskog vazala

Radeći na svoju ruku i ne poštujući vrhovnu vlast cara Uroša širili su svoje teritorije Mlađi od braće Dejanovića Konstantin Dragaš najpoznatiji je u istoriji po tome što je bio deda dvojici vizantijskih careva, a zatim i zbog činenice da je poslednju bitku vodio zajedno sa svojim pobratimom Markom Kraljevićem.

Bajazit

Da li su u narodnom predanju i u epskoj poeziji pobratimi zato što su obojica bili turski vazali ili su to možda zaista bili kao oblasni gospodari čije su se teritorije graničile nije sasvim poznato.

Pisac žitija despota Stefana Lazarevića čuveni Konstantin Filozof napisao poslednje Markove reči koje je navodno on, uoči odsudne bitke, uputio svom pobratimu Konstantinu: "Ja kažem i molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi koji će poginuti u ovom ratu..."

O kakvom je ratu reč i kako to da se ovi srpski velikaši nisu borili na strani hrišćana nego kao saveznici Turaka?

U to vreme, pred kraj 14. veka, izgledalo je da turskoj sili nigde kraja nema. Turski sultan Bajazit Prvi na jednoj strani je opsedao Carigrad, prestonicu Vizantije i središte istočnog hrišćanstva, a drugim okom gledao je prema Evropi.

Baš pred zidinama carigradskim, koje su se još čvrsto držale i još nekako uspevale da odole velikom i moćnom turskom osvajaču, sultan Bajazit doneo je odluku da svoj carski divan okiti jednom novom pobedom protiv hrišćana koji su se uopšte usudili da mu se suprotstave. Ugarski kralj Žigmud Luksemburški, u to vreme otvoreni i najodvažniji protivnik Turaka, prikupio je vojsku hrišćana.

Bio je to dovoljno veliki i privlačan izazov za sve osionijeg turskog sultana. Uza se je imao i vojsku svojih hrišćanskih vazala Marka Kraljevića i Konstantina Dragaša, a takođe i srpskog despota Stefana Lazarevića. (To i objašnjava kako je despotov biograf Konstantin Filozof mogao da zabeleži poslednje reči Marka Kraljevića.)

U velikoj bici na Rovinama u Vlaškoj 17. maja 1395. godine vojska turskog sultana Bajazita i njegovih hrišćanskih saveznika bila je potučena. U toj borbi našli su smrt Marko Kraljević i Konstantin Dragaš.

Otac Konstantinov beše sevastokrator (zapovednik jednom delu vojske) cara Duša i potonji despot Dejan. Poreklo mu nije poznato. Uzvisio se do despotskog zvanja verovatno pošto se oženio sestrom cara Dušana Teodorom i, možda delom uz miraz, proširio teritorije kojima je gospodario, a koje su obuhvatale župe Žegligovo i Preševo.

Uz njegovo ime istoričar Dušan Spasić utvrdio je da se poslednji pomen sevastokratora Dejana nalazi u povelji cara Dušana od 19. avgusta 1355. godine, namenjenoj jednom manastiru i u kojoj se kaže "brat carstva mi sevastokrator Dejan".

Istorijska čitanka 50221_konstantin-dragas_if
Konstantin Dragaš

I kao što je imao nesumnjivi ugled u svojoj državi, tako su se njemu s poštovanjem obraćali i iz drugih država. Iste one godine dok je primao carsku povelju za svoj manastir, primio je i poklisare pape Inoćentija Šestog.

Vrhovni verski poglavar zapadnih hrišćana nudio mu je uniju u zamenu za savezništvo u borbi protiv Turaka.

Nije poznato pod kakvim se okolnostima povukao, verovatno do kraja 1371. godine u kojoj se zbila ona po Srbe tragična Marička bitka, posle čega su ga nasledili sinovi Jovan i Konstantin.

Umesto kao Dejanovići, braća Jovan i Konstantin potpisivali su se Dragaš i pod njihovim potpisom i pečatom našle su se znatne oblasti kojima su oni uveliko proširili svoju očevinu. To im je bilo moguće prvenstveno posle poraza i pogibije Mrnjavčevića.

U poveljama koje su izdavali, pored braće Jovana i Konstantina Dragaša, pominje se i njihova majka Teodora, koja je docnije u monaštvu uzela ime Evdokija.

Ali, u međuvremenu, a osobito posle smrti svog starijeg sina despota Jovana Dragaša, ova udovica despota Dejana i sestra cara samodršca Dušana Silnog pokazivala je izrazite političke ambicije. O tome svedoči i jedna povelja kire Evdokije i sina joj despota Kostantina srpskoj carskoj lavri manastiru Hilandaru na Svetoj gori.

Možda je jedna od najnezahvalnijih uloga koju su okolnosti ostavile uz ime despota Jovana Dragaša bila baš uoči velikog boja na Kosovu. Turski sultan Murat Prvi prikupio je silnu vojsku juna 1389. godine.

Uz njegove azijske ešalone askera našle su se i evropske čete vazala njegovog velikog carstva, a među njima je verovatno bilo i hrišćanskih vazalnih gospodara.

Sultan Murat sa sinovima Bajazitom i Jakubom, kao predvodnicima vojske, morao je proći oblastima despota Konstantina Dragaša, već u to vreme turskog vazala. Osim toga, on je tu vojsku verovatno morao i gostiti i sprovoditi sve do Kosova polja i do odsudne bitke na Vidovdan 28. juna 1389. godine.

vesti

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Istorijska čitanka Empty
PočaljiNaslov: Re: Istorijska čitanka   Istorijska čitanka Icon_minitime5/4/2015, 8:52 pm

Balšići ženidbama širili teritorije

Vlastelinska porodica Balšić pominje se kao ugledna od sredine 14. veka. Docnije, orodivši se sa kraljem Vukašinom, knezom Lazarom, despotom Jovanom Komninom Asenom behu najpre gospodari Gornje Zete, a docnije i Zete i Primorja, pa i delova Albanije.
Istorijska čitanka 51892_balsici--grb_if
Grb Balšića

Rodonačelnik dinastije Balšića bio je Balša Prvi, o čijem posedu Mavro Orbin piše gotovo posprdno, tvrdeći da je gospodario samo jednim selom. Tek su njegovi sinovi Stracimir, Đurađ Prvi i Balša Drugi proširili posed na oblast Skadarskog jezera i na grad Bar.

Smatra se da su koncem sedme decenije 14. veka osvojili znatne teritorije, posle čega su se sve više osamostaljivali. Radeći na svoju ruku i ne poštujući vrhovnu vlast cara Uroša, nisu prezali ni od toga što ih je srpski car smatrao za odmetnike.

Boreći se za prestiž i teritorije Balšići su se sukobili sa velikašem Nikolom Altomanovićem. Možda su se u taj sukob upustili unapred računajući na pomoć kralja Vukašina Mrnjavčevića, čijom je kćerkom Oliverom bio oženjen Đurađ Prvi.

U prestonicu Balšića Skadar došao je s vojskom kralj Vukašin sa sinom Markom juna 1371. godine. I zacelo bi pomogli zetu protiv Altomanovića da u sersku oblast, kojom je upravljao despot Uglješa, brat Vukašinov, nisu upali Turci.

Mrnjavčevići i silna srpska vojska izginuli su u bici protiv Turaka na reci Marici. NJihov zet Đurađ Balšić ne samo da im nije pritekao u pomoć nego je požurio da u otimanju njihovih teritorija i on prigrabi grad Prizren. I obračun bosanskog bana Tvrtka i kneza Lazara protiv Nikole Altomanovića Đurađ je iskoristio da bi zaposeo opet nove teritorije.

Primorje ujaku u nasleđe

Iznenadna teška bolest prinudila je Balšu Trećeg da potraži utočište kod svog ujaka despota Stefana Lazarevića. Ni ujakovi najbolji lekari, ni nega tetke Olivere (udovice sultana Bajazita, koju je posle njegove pogibije vratio brat Stefan u svoj dvor u Beogradu), nisu mu mogli pomoći da prezdravi. Umro je aprila 1421. godine.
NJegovom smrću nestala je glavna grana dinastije Balšić. Balša Treći imao je samo kćeri, a ne i muškog naslednika. Zato je preostalu njegovu baštinu u Primorju zetskom nasledio njegov ujak despot Stefan Lazarević.

Zanimljivo je da su Balšići i ženidbama uspevali da prošire svoje teritorije. Kada se Balša Drugi oženio Komninom, kćerkom despota Jovana Komnina Asena (Asen je inače bio rođeni brat carice Jelena, žene cara Dušana), kao miraz date su mu oblasti u južnoj Albaniji.

Dva događaja - od kojih je jedan smrt najstarijeg Balšića Stracimira 1372. godine i drugi - poraz Nikole Altomanovića, s kojim su Balšići bili u stalnom sporu - uticali su da su se, uz kneza Lazara, Balšići uzdigli do najmoćnijih srpskih velikaša. Ratovao je i protiv kralja Tvrtka, sa kojim se graničio, kivan na njega naročito zato što se krunisao u Mileševi i što se proglasio kraljem Srba, Bosne, Primorja i zapadnih strana.

Posle tog pohoda na Bosnu umro je iznenada 1378. godine. Đurđa je nasledio najmladi brat Balša Drugi. Ali njemu ni savez s moćnom Venecijom, da bi se odbranio od turskih upada, nije mnogo pomogao. Poginuo je 1385. godine u sukobu s Turcima.
Istorijska čitanka 51893_balsici--rodoslov_f

Uprava Zetom i gradovima u severnoj Albaniji pripala je sinu Stracimira Balšića Đurđu Drugom. On se 1387. godine oženio Jelenom, kćerkom kneza Lazara Hrebeljanovića. Gospodaru Zete i Primorja sve su više otkazivali poslušnost pojedini oblasni velikaši.

Posle kratkog vremena ostao je samo na uskom području između Skadarskog jezera i mora. Mnoge istorijske činjenice ukazuju da je Đurađ stupio u vezu s Turcima. Iako ga narodno predanje opravdava i govori o njegovom učešću u Kosovskoj bici.

Osim Turaka uznemiravali su ga i okolni feudalci, poput Radića Crnojevića, Vuka Brankovića, ali i njegov sinovac Konstantin Balšić, koji je već u to vreme postao turski vazal. Neprestano između turskih pretnji i izostanka pomoći katoličkih krstaša, Đurađ Drugi Stracimirović Balšić se 1395. ipak priklonio ugarskom kralju Žigmundu Luksemburškom.

Izgleda da mu je mala uteha bila što ga je ugarski kralj postavio za kneza ostrva Hvara i Korčule i za gospodara Albanije. Ugrožavali su ga sa severa vojvoda Sandalj Hranić, a sa juga Mleci. Strpljivi Latini dočekali su da Turci kod Angore 1402. godine budu potučeni do nogu, pa da ojačaju svoju vlast u primorskim oblastima.

Posle Turaka, pa zatim i ugarskog kralja, tada je Đurađ pristao da mu zaštitnici najzad budu i Mlečani. Ali ne zadugo. Umro je 1403. godine.

Đurđa Drugog Stracimirovića Balšića nasledio je sin Balša Treći. Ovaj unuk kneza Lazara, uzimajući vlast, ambiciozno je naumio da od Venecije povrati nekadašnje stare posede Balšićevih. Da bi u tome uspeo postao je vazal Bajazitovog sina Sulejmana. Uz njegovu pomoć 1405. godine zauzeo je gradove Skadar i Drivast.

Ali za istočne obale Jadranskog mora sve su se žešće otimali Venecija i Ugarska. Onda kada su se Ugarima priključili i bosanski velikaši, pa i vojvoda Sandalj Hranić, ratna sreća kao da se okrenula i prema Zeti. Naročito od kad se njegova mati Jelena udala za vojvodu Hranića. Posle toga zaposeo je grad Bar, a po sklapanju mira s Vencijom i Budvu, Bar i Ulcinj.

vesti

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Istorijska čitanka Empty
PočaljiNaslov: Re: Istorijska čitanka   Istorijska čitanka Icon_minitime5/4/2015, 8:52 pm

Beograd - prestonica despota Stefana

Despot Stefan Lazarević je jedan od poslednjih srpskih srednjovekovnih vladara koga je Srpska pravoslavna crkva kanonizovala među svece. Tokom mnogih vekova to izgleda nije bilo moguće zato što se nije ni znalo gde tačno počivaju njegove svete mošti.
Istorijska čitanka 51901_despot-stefan-lazarevic_if
Otkad su pronađene, i otkad počivaju u manastiru Koporin, takođe despotovoj zadužbini, čak je i najnovija DNK analiza potvrdila da je reč o moštima ovog srpskog svetitelja.

Vladar i vitez koji je Beograd načinio svojom prestonicom, sagradivši velelepno utvrđenje na kalemegdanskoj hridini, tek je u 20. veku dobio grandiozan spomenik, rad vajara Nebojše Mitrića, kao podsećanje na njegovu mudru vladavinu Srbijom i Belim gradom.

Moglo bi se o njemu reći još toliko toga: i da je bio prvi srpski književnik koji je stvarao u Beogradu, i prvi evropski vitez zmajevog reda ugarskog dvora, i prvi prosvetitelj Resavske škole u svojoj zadužbini manastiru Manasiji... Ali, ipak, o svemu tome više docnije.

Poštujući redosled istorijskih zbivanja moramo se vratiti u ono vreme kada je nastala dinastija Hrebeljanovića-Lazarevića u Srbiji. Svakako i da podsetimo na ondašnje prilike. O tome je istoričar Dejan Nikolić napisao i sledeće:

"Raspadanje Srpskog carstva za vreme vladavine cara Uroša teklo je brzo. Prvo su se osamostalili srpski velikaši u osvojenim oblastima na području Grčke, Albanije i Makedonije, a posle toga i srpski velikaši sa područja Srbije. Posle smrti cara Uroša, decembra 1371. godine, Srbija je ostala bez vladara. Pretendenata na srpski presto je bilo mnogo. Među prvima je bio kralj Marko, a zatim braća Dragaš, čija je majka bila sestra cara Dušana. Kao pretendent na srpski vladarski tron pojavio se i župan Nikola Altomanović, ali je 1373. bio poražen od bana Tvrtka Prvog i kneza Lazara Hrebeljanovića. Posle pobede nad Nikolom Altomanovićem, pretenzije da postane srpski vladar pokazuje i knez Lazar".

Ko je bio knez Lazar i otkud su ga istoričari rodbinski povezali sa svetorodnom dinastijom Nemanjića?
Istorijska čitanka 51902_car-lazar-hrebeljanovic_if
Knez Lazar

Lazar beše sin Pribac Hrebeljanovića, plemića velikaša u doba cara Dušana. Mesto rođenja bila mu varošica Prilipac, nadomak veoma razvijenog i veoma značajnog grada Novog Brda, pokraj kojeg se nalazio najpoznatiji rudnik srebra i zlata, a kao godina rođenja piše mu se da je bila 1329.

NJegov otac Pribac Hrebeljanović beše logotet i peharnik (visoki činovnik, kancelar) na dvoru cara Dušana. I Lazar se tako još zarana, od detinjstva, našao na dvoru srpskog cara. Dušan je, veli predanje, uviđajući izuzetne osobine mladog Lazara, odlučio da ga oženi Milicom, kćerkom kneza Vratka (Jug Bogdana), koji poticaše od Nemanjinog najstarijeg sina Vukana. I upravo to je ta rodbinska spona kojom je Hrebeljanović bio povezan sa lozom Nemanjića.

Knez Lazar je u braku sa kneginjom Milicom izrodio pet kćeri i dva sina, piše o tome Nikola Sp. Radojčić. Najstarija kći Lazareva Mara udala se za srpskog velikaša Vuka Brankovića. Druga kći Dragana postala je carica udajom u Bugarskoj za cara Šišmana.

Jelena je data u Zetu 1386. godine za gopodara Zete Đurđa Stracimirovića Balšića, a Teodora u Ugarsku oko 1387/''38. godine za mačvanskog bana Nikolu Gorjanskog Mlađeg. (Samo najmlađu Oliveru je, posle Lazareve pogibije na Kosovu, kneginja Milica bila prinuđena da uda za turskog sultana Bajazita.)

Sinovi kneza Lazara i kneginje Milice behu Stefan, koji je nasledio očevu krunu kao despot Stefan Lazarevića drugi sin beše Vuk Lazarević.

Radojčić zaključuje da je knez Lazar učvrstio svoju vlast u svom kneževskom dostojanstvu i udajom svojih kćeri, izgrađujući na taj način porodični savez koji mu je dodatno obezbeđivao ugled i uticaj.

Još je nešto krupno učinio, što je manje poznato. Godine 1375. knez Lazar je uspeo da se izmiri sa Carigradskom patrijaršijom, koja sve do tada nije bila spremna da prizna samostalnost srpskoj crkvi. Na taj način je skinuta kletva i sa srpske crkve i sa države.

Posredstvom srpske crkve, a naročito posle izbora Spiridona za patrijarha, knez Lazar je šireći svoj uticaj uz pomoć crkve postao jedan od najvažnijih srpskih velikaša. Na baštini Nemanjića proširio je srpsku državnu teritoriju toliko da je mogao da se nazove "samodržavni gospodin Srbljem i Podunaviju, Stefan knez Lazar".

vesti

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Istorijska čitanka Empty
PočaljiNaslov: Re: Istorijska čitanka   Istorijska čitanka Icon_minitime5/4/2015, 8:52 pm

Ratnik sa srcem pesnika

Posle Kosovske bitke Stefan Lazarević je bio tek dvanaestogodišnjak. Na dvoru u Kruševu, uz obudovelu majku kneginju Milicu nalazio se uz mlađeg brata Vuka i stariju i još neudatu sestru Oliveru. Gostoprimstvo njihovog doma delila je i Jefimija, udovica despota Uglješe, za koju Konstantin Filozof kaže da beše "u mnogim besedama i stvarima najmudrija".
Istorijska čitanka 54610_stefanlazareviclarge_f
Despot Stefan Lazarević

Svakako da je mladi princ Stefan vaspitavan na uzornoj srednjovekovnoj viteškoj tradiciji. Uostalom, ratnički ideal bio je glavni u srednjem veku. NJegovi vaspitači pripremali su ga, dakle, da postane ratnik, vojskovođa i vladar. Neko od crkvenih srpskih jerarha tumačio mu je Sveto pismo i upućivao ga u hrišćanske vrline.

Učio je grčki jezik, slobodno izražavanje i besedništvo. Uz despoticu Jefimiju, prvu srpsku književnicu, kao i uz svoju sestru Jelenu, koja je pisala religiozno-filozofske rasprave duhovniku Nikonu Jerusalimcu, moguće je da je našao podsticaj za svoj književni rad.
Iako još nije bio punoletan, morao je da primi prvu državničku dužnost koju su mu nametnule okolnosti. Prema zahtevu sultana Bajazata odazvao se da zajedno s bratom Vukom isprati sestru Oliveru u harem turskom sultanu do njegove prestonice u Jedrenu.

Bio je to jedan od najtežih uslova za mir koje je kneginja Milica morala da prihvati kao turski diktat, da bi makar u vazalstvu sačuvala kneževinu Srbiju.

Izgleda da je dolazak troje Lazarevića u Jedrene ostavio snažan utisak na sultana Bajazita. On koji je naredio da se pogubi njihov otac, pa se zato smatrao najvećim neprijateljem njihovog naroda i njih samih, kao da se, približivši im se nekim čudom preobraćao da bi se najzad i preobratio u njihovog zaštitnika.

Docnije su čak i turski hroničari rado pisali o velikoj privrženosti Bajazitovoj prema Oliveri, koja je na njegovom dvoru stekla najviši rang sultanije. O kolikoj je istinskoj naklonosti bilo reči potvrđuje i podatak da je turski car nikad nije prinudio da se odrekne pravoslavlja i pređe u islam.

Namenjeno mu je bilo da mu život bude borba. I on ga je prihvatao kao veliki ratnik i kao pravi vitez. NJegova viteški zadata reč, kao kletvenika turskog sultana Bajazita, obavezivala ga je da se da se junački bori i u redovima Turaka, a protiv hrišćana od Rovina 1395. godine, od Nikopolja 1396. godine, pa do pohoda na Bosnu 1398. i do velike bitke kod Angore 1402. godine.

U ovoj potonjoj bici, u kojoj je tursku vojsku potukao do nogu mongolski osvajac Tamerlan, a u kojoj je sultan Bajazit bio zarobljen, on se borio viteški i junački. Tu je zadobio poverenje i silnog Tamerlana, koji mu je verovatno dopustio da oslobodi svoju sestru Oliveru iz harema da bi je vratio u Beograd, u svoju prestonicu i u svoj dvor.

Kada su naslednici turskog prestola, Bajazitovi sinovi Sulejman, Isa, Musa i Mehmed počeli međusobno da se bore da bi se izborili za tron sultana, i on je morao vešto diplomatski u tome učestvovati. Ipak, tek posle smrti Bajazitove u zarobljeništvu 1403. godine okrenuo se savezu s Ugarskom, od koje je dobio Beograd i Podunavlje do Golupca.
Istorijska čitanka 54611_smederevo_kf
Zidine Smedereva, grada Đurđa Brankovića

Ni njegov mladi brat Vuk Lazarević, ni njegov sestrić Đurađ Branković nisu sedeli skrštenih ruku, nego su podržavajući pojedine od pretendenata na turski presto stupali u direktan sukob sa despotom Stefanom.

I protiv njih se morao boriti sve dok Turci ne pogubiše njegovog brata Vuka 1410. godine i dok se 1412, uz posredovanje sestre Mare Branković, nije izmirio sa njenim sinom i svojim sestrićem Đurđem Brankovićem. Kako sa despoticom Jelenom, koja beše kći mitilenskog gospodara Frančeska Drugog Gatiluzija, ostade bez poroda, prihvatio je sestrića Đurđa i kao svog naslednika.

A od kada je prihvatio na svom dvoru i drugog sestrića, teško obolelog Balšu Trećeg, sina sestre Jelene Balšić, posle njegove smrti zagospodario je i njegovom oblašću u Zeti i Primorju. Za svoga života despot Stefan Lazarević uspeo je da za trećinu proširi despotovinu Srbiju i postane gospodar od Beograda i Podunavlja sve do Jadranskog mora.

Na njegovom dvoru u Beogradu i u njegovoj zadužbini Manasiji utočište su našli najumniji ljudi, izgnanici iz hrišćanskih zemalja koje osvajahu Turci. Tako je došao i njegov potonji biograf Konstantin Filozof, tako i Grigorije Camblak, pa i mnogi drug

Smrt u lovu

I Stefan Lazarević je gradio zadužbine u duhu najbolje tradicije srpskih srednjovekovnih vlada, i on se bavio književnim radom, kao što su i njegovi sveti preci Stefan Prvovenčani i Sveti Sava - pa tako iza sebe ostavio "Slovo ljubve" i "Zapis na mramornom stubu na Kosovu". Sve do iznenadne smrti 1327. godine u lovu, despot Stefan Lazarević (1377 - 1427) smatran je i književnikom, i pokretačem književne delatnosti i dobrim govornikom, i evropskim putnikom i okretnim diplomatom, i hrabrim ratnikom.

vesti

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Istorijska čitanka Empty
PočaljiNaslov: Re: Istorijska čitanka   Istorijska čitanka Icon_minitime29/1/2016, 10:14 am

Prokletstvo Brankovića


Zajedno sa svetorodnim Nemanjićima, do čijeg su srodstva toliko držali, Brankovići su jedna od najdugovečnijih srpskih dinastija. Kao gospodari i kao despoti održali su se oko dva veka, od prve polovine 14. do prve polovine 16. stoleća.
Istorijska čitanka 56545_vuk-brankovic_f
Miloš Obilić objavljuje da će sutra ubiti Murata a naspram njega sede car Lazar (levo) i Vuk Branković


U najtežim vremenima, kada već ni hrišćanska Evropa nije bila u stanju da zaustavi turska nadiranja, Đurađ Branković je prkosno podigao najveće utvrđenje na Dunavu, u Smederevu.

Od propasti srpskog carstva nije bilo veće srpske države od obnovljene Đurđeve despotovine koja se prostirala od Dunava do Jadrana. Za njega istoričari tvrde da je bio poslednji veliki Srbin srednjeg veka.

Kćer njegova Mara beše turska carica, ali je ostala hrišćanka, veliki ktitor i još veći zaštitnik hrišćana.

Na Đurđevog oca Vuka Brankovića pala je najveća kletva za navodnu izdaju na Kosovu, a na njegovu suprugu Jerinu, grčkog roda, čak i prokletstvo u srpskom predanju.

Pa i pored toga, upravo njihov sin Stefan Slepi, supruga mu Angelina i deca im Đurđe i Jovan postadoše svetitelji loze Brankovića. Četvoro svetitelja Brankovića proslavlja i danas Srpska pravoslavna crkva.

Potiču od Mladena, župana pod kraljem Milutinom i vojvode pod kraljem Stefanom Dečanskim. Mladen je upravljao Trebinjem i Dračevicom, stekavši znatan ugled već u prvoj polovini 14. veka.

Sin njegov Branko, kao sevastokrator (zapovednik nad odredom carske vojske), postade namesnik cara Dušana u Ohridu. Ponevši titulu sevastokratora, koju su uobičajeno vladari dodeljivali srodnicima, što ukazuje i na njegovu rodbinsku vezu sa Nemanjićima, od imena sevastokratora Branka su njegovi potomci prozvani Brankovićima.
Istorijska čitanka 56546_kralj-vukasin1_f
Od njega, dakle, počinje da se grana rodoslovno stablo Brankovića koje, kao prve, beleži njegove sinove Nikolu-Radonju, Grgura i Vuka.

Izgleda da je, njemu najstarijem, bilo namenjeno da se kao plemić od ugledna roda svrsta među velmože i upravljače državom. Na to je ukazivala i njegova ženidba s Jelenom, sestrom despota Uglješe i kralja Vukašina Mrnjavčevića.

Ali, porodična trgedija, smrt supruge i dve kćeri, verovatno od kuge, usloviše da se zaputi sasvim drugim pravcem. Zamonašio se, u zadužbini Nemanjića, Hilandaru, na Svetoj gori.

Ugledan i bogat, bogato je darivao manastir Kutlumuš. Pa i više od toga. On beše taj koji je, kao ktitor, iz temelja obnovio svetogorski manastir Svetog Pavla, koga su Srbi držali kao svoj i zadužbinu Brankovića tokom dva veka.


Musu potukao do nogu

Prema ovim unucima čestitoga kneza Lazara - ni najstarijem Grguru, ni najmlađem, koji je nosio dedovo ime, sudbina nije bila milostiva. Od trojice braće ostao je tako samo srednji, Đurađ Branković, da se bori za despotovanu i da njome vlada tokom tri poslednje decenije njenog postojanja. Na despotskom tronu bio je od 1427. do 1456. godine. Uprkos svemu, uspeo je da uzdigne i sebe i državu. Godine 1402. i on beše Bajazitov vazal i kao takav učesnik bitke kod Angore, ali je već 1413. do nogu potukao Bajazitovog naslednika sultana Musu kod Vitoše. Uskoro se oženio Jerinom (Irinom), iz solunske grane vizantijske carske kuće Kantakuzina. Izrodili su šestoro dece: sinove Todora, Grgura, Stefana i Lazara, i kćeri Maru i Kantakuzinu.

Polazilo mu je za rukom da bude veliki darodavac i ktitor na Svetoj gori, jer ga je u tome pomagao i najmlađi mu brat Vuk Branković, već tada značajan oblasni gospodar.

Iz prestonice u Prištini Vuk Branković je upravljao oblašću na Kosovu, u Polimlju i na Pešteru. Gospodario je značajnim gradovima kao što su bili Prizren, Brskovo, Peć, Sjenica, Zvečan, Trepča, Vučitrn i Skoplje i, svakako rudnicima bogatim srebrom, veoma cenjenim i skupocenim u srednjem veku.

Onda kada se oženio Marom, najstarijom kćerkom kneza Lazara, stekao je u tom političkom braku i tasta vladara od kojeg se očekivalo da bude obnovitelj propalog srpskog carstva.

Na njegovom liku narodno predanje, a i neki istoričari, ostaviše najveću sramotu za izdaju u bici na Kosovu. Istina je da on beše najveći među velikašima koji posle boja ostade živ; i istina je da se posle nesreće u kojoj je izgibe cela jedna generacija, vojska koju je on predvodio najmanje stradala.

Možda mu se ni to ne bi toliko zameralo kao što mu je zamereno da se u sveopštoj srpskoj nesreći jedino on i okoristio. Od pohlepe do izdaje, smatralo je narodno predanje, samo je mali iskorak.

I raširio se toliko da su ga Dubrovčani s kojima je uspostavio veliku trgovinu, primali raširenih ruku, baš kao što su i njegovo veliko blago čuvali u svojoj blagajni.

I Venecijanci, Mlečani, iz istih razloga su ga uvažavali, pa mu čak dadoše i svoje građanstvo, s naslednim pravom da ga može preneti i na potomke.

S Turcima je imao manje sreće. Protiv njih je i ratovao i paktirao, bio im i neprijatelj i vazal, a u njihovoj tamnici, pod mračnim okolnostima, rastao se od života 6. oktobra 1397. godine. NJegovo telo izmolio je njegov brat, upravitelj manastira Svetog Pavla, pa ga sahranio u tom manastiru na Svetoj gori ili u Hilandaru.

Ostavio je iza sebe trojicu sinova - Grgura, Đurđa i Lazara, koje je izrodio sa suprugom Marom, kćerkom kneza Lazara.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Istorijska čitanka Empty
PočaljiNaslov: Re: Istorijska čitanka   Istorijska čitanka Icon_minitime17/7/2018, 11:16 am

Đurađ Smederevac slutio zlo

Đurađ Smederevac ostaće vekovima zapamćen u narodnom predanju po izgradnji utvrđenog grada na obali Dunava. Izdvajaju se dva grada - Mali i Veliki, na oko deset hektara, utvrđeni zidinama i s 24 kule visoke i do 20 metara.



Zidine Jerininog grada u Zagrađu

Radovima na velelepnom utvrđenju rukovodio je Georgije Kantakuzin, Jerinin brat, koji je srpskom narodu ostao u zloj uspomeni zbog teških muka i kuluka. Iako jedna od najvećih tvrđava na Dunavu, ni ona nije mogla da zaustavi dalja nadiranja Turaka.

Od kad je 1427. nasledio ujaka despota Stefana Lazarevića, pa se dve godine potom krunisao despotskom krunom, koju mu je potvrdio vizantijski car Jovan Osmi Paleolog, učvršćivao je svoju vlast i snažio državu. U tom cilju bila je i udaja njegove kćeri Mare za turskog sultana Murata Drugog. Drugu kćer Kantakuzinu udao je za Nemca Ulriha Drugog Celjskog, srodnika budimskog dvora i jednog od najbogatijih plemića onoga vremena.

Ali, nesreća se tek spremala. Godine 1439. beše prvi pad Smedereva. Prelazi u Ugarsku. Traži pomoć. Utekao je zatim u Dubrovnik, verujući da je među prijateljima. Turci ga traže na sve strane, ucenjujući njegovu glavu. I tada mu se događa najveća ljudska i porodična tragedija: da bi mu se osvetili, oslepljuju njegove sinove Grgura i Stefana.

Bio je prinuđen i na paktove s Ugarima i sa sultanom, sve dok 1444. godine nije uspeo da mu Turci vrate oslepljene sinove i despotovinu na upravu. Tako su ga privoleli na vazalstvo.

Onda kada su Ugari spremali veliki pohod 1448. pod Jankom Hunjadijem, pa se oktobra sudarili s Turcima na Kosovu, on im se nije pridružio. Jankovi krstaši pretrpeli su težak poraz. Od tog događaja ostala je u narodu izreka - prošao kao Janko na Kosovu.

Naslednici Stefana Slepog

Pred starijim Brankovićem, kojeg je kralj Marija Korvin titulisao "svetli Đurađ, despot Raške", u izgledu je bila baš svetla budućnost. Sve dok ugarska kraljica nije ponudila provodadžiluk da ga oženi svojom rođakom princezom Izabelom, Đurađ je rado pristao uz, doduše, uslov da nevesta prihvati njegovu veru. Priceza katolkinja, međutim, odbila je obe njegove ponude. Posle tog događaja, izgleda, i usledila je njegova odluka da se zamonaši i postane jeromonah Maksim.
Mlađi njegov brat Jovan, kao veliki vojskovođa, učestovavo je u mnogim pohodima protiv Turaka nadajući se da će uspeti da obnovi srpsku despotovinu. U njegovu vojsku i u njegove sposobnosti vojskovođe uzdali su se i Ugari i Mlečani. Protiv Osmanlija borio se 1501. i kod Smedereva, preduzimajući opsadu tvrđave ne bi li osvetio svoju dedovinu. Snevao je veliki hrišćanski savez i sa Venecijom, da bi proterao Turke i obnovio srpsku despotovinu. Na jednom ratnom pohodu i razboleo se od groznice i još mlad, tek zašao u četvrtu deceniju života, umro je 10. decembra 1502. godine. Iza sebe nije ostavio muških potomaka. Sveti Stefan slepi, prepodobna Mati Angelina, Sveti arhiepiskop Maksim i Sveti Jovan Novi, svi iz dinastije Brankovića, stekli su večni pomen kao svetitelji Srpske pravoslavne crkve.

Za srpsku despotovinu i za despota Đurđa dolazila su još teža vremena. Posle smene na turskom prestolu 1451. mladi sultan Mehmed Drugi postavio je za cilj da pokori preostale, uglavnom vazalne, države balkanskih hrišćana. Simbolike je bilo i u tome što je prethodno svoju maćehu, sultaniju Maru, vratio ocu Đurđu.

Ambicioznom sultanu se na putu našao veoma utvrđeni i dotad dobro branjeni Carigrad. Strpljivo ga je opsedao sve dok 29. maja 1453. nije ušao u dotad neosvojivi bastion istočnog hrišćanstva. Taj događaj je manje potresao, a više uplašio Evropu. Ali, srpski despot je u tom događaju jasno prepoznao da se hrišćanima tek približavaju najteži dani. On ih nije dočekao. Umro je 24. decembra 1456. godine.

Slika

Nesrećna sudbina zadesila je i Đurđeve potomke i naslednike. Najstariji sin Todor, koji je u Gračanici ovekovečen kao prestolonaslednik, umro je mlad. I najmlađi Lazar, koji je uz Đurđa upravljao despotovinom kao savladar, samo je dve godine nadživeo oca.

Oslepljeni sinovi Grgur i Stefan jedini pretekoše. Stariji Grgur nije se ni ženio. Stefan, isti onaj koji je devet godina proveo kao talac na sultanovom dvoru u Jedrenu, bio je najveći protivnik Turaka. Iako slep, dobio je 1458. despotovinu na upravu.

Mada već četrdesetogodinjak, oženio se Angelinom, kćerkom Đurđa Kastriota Skenderbega, kako bi stekao potomstvo i neslednika despotovini. I zavladao je srpskom državom, koja je bila svedena žalosno samo na smederevsku prestonicu. Iako mu je otac, despot Đurađ, važio za jednog od najbogatijih ljudi, despot Stefan je bio osuđen na izgnanstvo i na siromaštvo u kojem je i umro 1476. godine. Iza sebe je ostavio kćer Maru i sinove Đurđa i Jovana.

Naslednici despota Stefana Slepog dugo su se potucali, kao siromasi i izgnanici, po zapadnim stranama, između gostoprimstva u Koruškoj kod tetke Kantakuzine, udovice Ulriha Celjskog, do tršćanskog primorja i Ugarske.

Sreća im se osmehnula tek kada su stupili u službu ugarskog kralja Matije Korvina i, posle dinastičkih borbi njegovih potomaka, u kojoj su se našili na pravoj strani, dobili posede u Sremu i Slavoniji, pa i despotska zvanja. Zauzvrat behu odani ugarskoj kruni i ljuti protivnici turski.


____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Istorijska čitanka Empty
PočaljiNaslov: Re: Istorijska čitanka   Istorijska čitanka Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Istorijska čitanka
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Krug svesti i mudrosti- piše se u temama ispod naslovne :: Istorija-
Skoči na: