LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Tito-tajna veka

Ići dole 
AutorPoruka
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tito-tajna veka Empty
PočaljiNaslov: Tito-tajna veka   Tito-tajna veka Icon_minitime20/1/2014, 9:31 pm

TITO - TAJNA VEKA


Naš jedini putokaz


Više od 35 godina Jugoslavija je bila opcinjena, i njime se ponosila. Za Amerikance “dominantna figura svetske scene”



Tito-tajna veka F20-TITO_310x186



Detalje iz života Josipa Broza Tita, dosada nepoznate, prenosimo iz knjige “Tito, tajna reka” Pere Simića, štampana u izdanju Kompanije “Novosti” i “Službenog glasnika”. Knjiga se može kupiti na kioscima štampe u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori.
VIŠE od 35 godina Jugoslavija je bila opčinjena njime, njime se ponosila, njemu radovala, u njega se klela, po njemu prepoznavala vreme, njegovim očima gledala u srećniju budućnost. Njegovi spomenici bili su podignuti u svakom delu zemlje, njegovo ime nosile su najbolje jugoslovenske fabrike i škole, najuzornije vojne kasarne, najviši vrhovi planina, centralne ulice i trgovi svih jugoslovenskih gradova. Po jedan grad u svim jugo-republikama i pokrajinama nosio je njegovo ime, ostali su im zavideli. Tome se možda ne treba ni čuditi, jer je Titov kult stvaran još od kraja 1943, kada ga je njegov provizorni ratni parlament izabrao za predsednika privremene jugoslovenske vlade, koju niko nije priznavao sem nje same. Organizacija tog skupa, održanog u BiH gradiću Jajcu, bila je dovedena do perfekcije: - Tito je bio tako pozdravljen kako nigde još nikada nije niko nikoga pozdravio. Meni su popucali dlanovi, tako i svim ostalim - svedočio je jedan od učesnika premijerne inauguracije Titovog mita. Desetine generacija jugoslovenskih građana od malih nogu sistematski su ubeđivane da on "uliva snagu klonulim, vedri sumorne, uspokojava zabrinute, jača slabe, diže poklekle, stvara heroje, od nepismenih prosvećene, od neukih svesne". Da je on "naš jedini putokaz". I da će svako ko za njim pođe tamo gde je naumio "stići u dan pre dana kada je pošao"! I srce Brozu DEO te magije svojevremeno je ozračio i autora ove knjige. Kulminacija se odigrala oktobra 1972. godine, na Titovom višednevnom sastanku sa političkim rukovodstvom Srbije, kojem je prisustvovao i pisac ovih redova. U prostranoj dvorani Palate federacije na Novom Beogradu sedelo je osamdesetak ljudi. Za diskusiju sam se, kao i većina prisutnih, javio prvog dana razgovora, odmah posle Titovog uvodnog slova, ali danima, sve dok nisam dobio reč, gotovo ništa nisam ni video ni čuo izuzev njegove glave. Kad god bih pogledao u Titovom pravcu, njegova bista bi se u mojoj uobrazilji širila tolikom brzinom da je za tili čas ispunjavala ceo moj vidokrug i okupirala sva moja čula! Tek kada sam četvrtog dana ovog političkog maratona progovorio, njegov lik se vratio na svoju prirodnu veličinu. Omađijao je čak i stotine hiljada onih Jugoslovena koji za vreme njegove vladavine nisu uspeli da nađu posao u svojoj zemlji, već su svoju sreću pod suncem morali da traže na kraju sveta. A kad su se skrasili daleko od Tita i Jugoslavije, mnogi od njih su i dalje videli Boga u njemu, a neki i više od toga. Voleli su ga više od sebe. Kad je Tito početkom 1980. teško oboleo, jedan od njih, Živojin Pavlović Mićo, iz predaleke Australije, javio se lekarskom timu jugoslovenskog predsednika u Ljubljani. Molio je da Titu presade njegove bubrege, a dozvolio je da mu u grudi ugrade i njegovo srce, samo "da drug Tito ozdravi". Na Mićinu žalost, molba nije uslišena, jer su lekari ustanovili da je presađivanje bubrega u tom času bilo neizvodljivo. Ni svet nije bio ravnodušan. Amerikanci su ga nazivali "dominantnom figurom svetske scene", Afrikanci "patrijarhom nesvrstanih", Englezi "simbolom dvadesetog veka", a nemački kancelar Vili Brant smatrao je Tita "darom sudbine". Komplimente je istovremeno i naizmenično dobijao i od svih sovjetskih i od svih američkih predsednika, gotovo od svih evropskih vođa i državnika sa svih kontinenata. Od levičara i desničara, kraljeva i careva, arapskih šeika i afričkih poglavica, do najvećih zvezda svetskog džet-seta. Očarao Čerčila JEDINI je komunista koji je uspeo da očara i jednog od najvećih svetskih konzervativaca, engleskog premijera Vinstona Čerčila, koji ga je biranim rečima preporučivao ne samo američkom predsedniku Franklinu Ruzveltu, već i sovjetskom diktatoru Josifu Visarionoviču Staljinu, pod čijim je šinjelom Tito i stvoren. Kad mu je Čerčil jednom prilikom rekao: "Tito je jedan od mojih najboljih prijatelja", Kremljanin mu je šeretski uzvratio: "Ne znam ga, ali ako vi kažete, znači mora biti dobar. Potrudiću se da ga upoznam!" Samo u retkim prilikama čula su se i drugačija mišljenja. Kad je bivši nemački kancelar Konrad Adenauer zamolio svog naslednika Vilija Branta da mu kaže šta stvarno misli o Titu, nastao je tajac. Brant je pokušao da formuliše neki iznijansirani odgovor, a Adenauer ga je prekinuo: - Ostavite se toga, želim vam reći šta ja mislim: to je jedan sasvim običan razbojnik! Ogromna većina mislila je drugačije, pa su Tita decenijama slavili i divili mu se i oni koji o Jugoslaviji ništa nisu znali. Ni šta predstavlja - reku, planinu ili državu - ni gde se tačno nalazi: u srednjoj ili istočnoj Evropi, ili, možda negde u Aziji. ARISTOKRATSKI MANIRI ZAVRŠIO je samo nižu seljačku i dva razreda šegrtske škole. Po obrazovanju je bio pomoćni mehaničar, a ceo svet ga pamti po čitavoj kolekciji najprestižnijih aristokratskih manira, koji obično nisu omiljeni među njegovim profesionalnim kolegama. Bio je velemajstor u mačevanju, izuzetno je vešto dresirao i jahao divlje i plemenite konje, veoma korektno svirao na klaviru, izvanredno igrao valcer, kadril, polonezu i druge plesne igre odabranog društva. Njegov znak raspoznavanja bile su i mondenske rukavice od najfinije kože koje nikad nisu nosili ljudi njegovog obrazovanja, a njemu su stajale kao da se s njima rodio. ZLATNI SAT ZLATNI sat posedovao je još 1926, kada je u hrvatskom primorskom mestu Kraljevici ostao bez posla, a skupoceni ni brilijantski prsten sa dijamantima golubije boje, nosio je još od 1938. godine, kada je bio samo jedan od više moskovskih kandidata za generalnog sekretara CK KPJ, koja je tada imala jedva 2.000 više gladnih nego sitih članova. I povrh svega, “raspadala se i cijepala”.
(Nastaviće se)

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tito-tajna veka Empty
PočaljiNaslov: Re: Tito-tajna veka   Tito-tajna veka Icon_minitime20/1/2014, 9:31 pm

Dolari drugu Valteru


Nalog granicnim vlastima da Ivanu Kisicu predaju 200 dolara



Detalje iz života Josipa Broza Tita, dosada nepoznate, prenosimo iz knjige “Tito, tajna veka” Pere Simića, štampane u izdanju Kompanije “Novosti” i “Službenog glasnika”. Knjiga se može kupiti na kioscima štampe u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori.
ŠESNAESTOG oktobra 1936, tri dana posle venčanja sa mladom, 22-godišnjom Lucijom Bauer, iz Moskve na granični prelaz Nagorjeloje, preko kojeg je Tito februara 1935. stupio na sovjetsku teritoriju, stiže poseban nalog za doček "druga Valtera". Graničnim vlastima se nalaže da jugoslovenskom građaninu Ivanu D. Kisiću, kako se Tito tada predstavljao, predaju 200 američkih dolara.
U Jugoslaviji se pojavljuje tek krajem 1936, kada je u Španiji već započeo građanski rat između republikanaca i fašističkih falangi Fransiska Franka. Početkom naredne godine šalje nekoliko pisama svom "dragom prijatelju" Milanu Gorkiću u Pariz, gde se tada nalazilo sedište CK Jugoslovenske sekcije Kominterne.
Iz ove prepiske bi se moglo shvatiti čime je tada bio zaokupljen. U prvom pismu govori o reakcijama jugoslovenskih komunista na prvi montirani staljinistički proces u Moskvi, na kom je, na osnovu falsifikovanih dokaza, na smrt osuđeno 16 najistaknutijih sovjetskih vođa:
- U mom mestu (Zagrebu) stvari idu polagano i teško - žali se Gorkiću i objašnjava:
- Muka je s intelektualcima, oni samo kritikuju i filozofiraju o (prvom staljinističkom) procesu (Zinovjevu) i Španiji, a za ostali rad ih malo boli glava.
Desetak dana kasnije javlja da drugi isfabrikovani staljinistički proces u Moskvi, na kom je trinaest visokih sovjetskih funkcionera osuđeno na smrt streljanjem, u Jugoslaviji izaziva "manji odjek negoli kod prvog":
- Radnici se uopće kolosalno drže po toj stvari. Jedino gdjekoji intelektualac filozofira o štetnosti takvih procesa.
U trećem pismu je još konkretniji:
- Drugi proces nije dolje naišao ni na kakve reakcije. Ljudima je postalo jasnije. Jedino još gdjegdje pokoji sentimentalni intelektualac jadikuje da sada nije upravo vrijeme za takve osude. Radnici su obično kolosalno shvatili taj proces i osudu, iako nisu imali mogućnosti da čitaju o tome: "znači kad ih je osudio sovjetski sud bili su krivi, a neprijatelj Sovjetskog Saveza je i neprijatelj radničke klase uopće". Tako su rezonovali radnici - konstatuje Tito sa zadovoljstvom.
Staljinov proces
POVODOM ovog drugog procesa, okončanog 30. januara 1937. u tri sata ujutro, kada su svi osuđeni i streljani, Tito će se oglasiti i u partijskom listu "Proleter". Neosnovane optužbe protiv Grigorija Lalina Pjatakova i dvanaestorice drugih sovjetskih rukovodilaca, Tito u ovom tekstu proglašava i propagira kao istinite. Pobijenim Staljinovim suparnicima stavlja na dušu da su širom najveće zemlje na svetu "potapali rudokopske jame vodom, uslijed čega je poginulo stotine radnika, čestitih pionira socijalističke izgradnje", "sistematski organizovali željezničke nesreće, uslijed čega je nastradalo životom stotine nevinih žrtava". Da su "uništavali najskuplje mašine i čitave fabričke blokove" i da su "vršili sabotažu na sve moguće načine u svim granama proizvodnje i raznim institucijama, gdje god su uspjeli da se uvuku".
- Zar je onda čudo da su se gnjev sovjetskog naroda i proleterska pravda sručili svom silom na glave tih monstruoznih zločinaca - pita se Tito, navodeći da su čak i neki "pošteni američki specijalisti", koji su tridesetih godina radili u Sovjetskom Savezu, "morali davati ostavku na svoje položaje, iako su imali i za američke pojmove veliku plaću, jer nisu mogli da gledaju sva ta zločinstva raznih Pjatakova, itd."
Tito se u ovom tekstu predstavlja i kao specijalista za prepoznavanje prikrivenih trockista, najvećih Staljinovih oponenata:
- Često ćeš čuti mnoge prikrivene trockiste kako govore: "Ja nisam trockista, ali nisam ni staljinista." Ko ovako govori, on je sigurno trockista.
A trockisti su za Tita, kao i za Staljina i najtvrdokornije staljiniste, najveći grešnici:
- Mnogi čestiti ne vjeruju da su se trockisti danas srozali na "običnu bandu špijuna, ubica, diverzanata i agenata fašizma". A evo šta radi ta banda u Španiji - otvoreno pomaže i služi Franku... ubijaju iz zasjede najbolje sinove španjolske radničke klase. Njih se tamo svakodnevno raskrinkava kao izdajnike i špijune u službi generala Franka.
Gorkić ni početkom 1937. nije znao šta je njegov nekadašnji štićenik 4. marta 1935. o njemu pričao Jakuboviču i Karaivanovu. Zato se njegov odnos prema Titu uopšte ne menja, on i dalje kao dobra vila bdije nad njim, čak i nad njegovim ličnim problemima.
Mala moja...
Januara 1937. Politbiro CK KPJ u Parizu, na Gorkićev predlog, odlučuje da prihvati Titovu molbu, da zaposli njegovu suprugu Luciju Valter, koju je on ostavio u Moskvi. Posle usvajanja ove odluke Gorkić Gržetiću prosleđuje Titov izveštaj iz Zagreba u kom se žali na zagrebačke intelektualce koji "samo kritikuju i filozofiraju" o prvom montiranom staljinističkom procesu u Moskvi.
- S manuelcima je mnogo lakše i stalno sam u vezi s njima.
Gržetić pita Gorkića: "Šta da radim sa Titovom ženom - Luci". Ona, kaže, "čeka obećanja koja su joj data", "bolesna i ne može da radi", u Moskvi dobija neku pomoć, ali "bi to moglo da prestane":
- Ako ipak ima neka mogućnost da bude tamo sa Titom ja bih bio za to da ju otpratim.
Gorkić odgovara da je "odmah pošalje ovamo u Paris", ali "samo ako je "100 odsto u svakom pogledu čista", našta Gržetić mesecima ćuti, pa se Titov zaštitnik zbog toga tri puta ljuti na svog moskovskog izaslanika. Prvi put ga podseća što nije "ništa odgovorio na naš predlog da Titina žena što prije ovamo dođe", a drugi put mu, uz pitanje "šta je s tim", kaže:
- Tito kreće po svoj prilici ponova na posao i bilo bi vrlo dobro kad bi mogao viditi svoju hanumu prije toga.
U trećem pismu Gorkić se ljuti na Gržetića što "ništa nisi poduzeo za hitno šiljanje žene Tita":
- Kad budeš ovo čitao nemoj da nas šilješ u neku stvar, nego vodi računa o tome da i ti treba da vodiš računa o ličnim zahtjevima ljudi. Tito je već dva puta bio dolje, dva puta bio ovdje u nadi da će svoju hanumu ovdje zateći, i sada opet mora da putuje, a da nje još uvijek nema. Ako si silom prilika morao da postaneš kaluđer, nemoj onda prisiljavati druge da odjenu monaško ruho.
Gržetić je i na ovo uvo ostao gluv, pa je Gorkić još dva puta urgirao za "Titovu hanumu":
- Nisi ništa odgovorio na naš predlog da Titina žena što prije ovamo dođe.
Drugi put je već bio ljut:
- Zamjeravamo ti svi da nisi još ništa poduzeo za hitno šiljanje žene Tita, niti si se udostojio da nam išta odgovoriš.
Između hajke na trockiste i brige za zbivanja u Španiji, Tito 1937. stiže da se iz Pariza četiri puta javi i svojoj mladoj supruzi Luciji Valter, koja je bila upola mlađa od njega. Imala je 23, a on 45-46 godina. Oslovljava je "mala moja voljena", tepa joj nazivajući je Lusil, raduje se što mu je napisala jedno pismo koje je "bilo dugačko, ali ne dovoljno dugačko za mene". Pati što je nedavno bila bolesna, nadajući se da će "uskoro sve opet biti dobro, a moja malena će opet biti kod svog gospodina"! Savetuje je da ne treba da bude nestrpljiva i nervozna, "jer ću ja poraditi sve da bi mogla da pođeš kod mene".
Veoma se brine za nju, jer je čuo da je "vrlo slaba", pita da li je stigla da se "samo malo odmori", kaže da je "saznao o svemu što joj se desilo" i savetuje da se "pre svega bavi svojim zdravljem". Poslao joj je "neke sitnice", a pismo završava:
- Jako želim da te vidim i s nestrpljenjem čekam taj trenutak. Srdačan pozdrav - tvoj gospodin.
(Nastaviće se)

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tito-tajna veka Empty
PočaljiNaslov: Re: Tito-tajna veka   Tito-tajna veka Icon_minitime23/1/2014, 8:28 pm

Jauci za maršalom


Sa suzama su ga ispratili ne sluteci da oplakuju i sebe i Jugoslaviju. Tito posle smrti postaje “još besmrtniji”



Tito-tajna veka F21-sahrana_310x186



Detalje iz života Josipa Broza Tita, dosada nepoznate, prenosimo iz knjige “Tito, tajna veka” Pere Simića, štampana u izdanju Kompanije “Novosti” i “Službenog glasnika”. Knjiga se može kupiti na kioscima “Štampe” u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori.

Tito je solidno govorio i pisao nemački i ruski, dobro je savladao češki i engleski, delimično i poljski, esperanto i kirgiski jezik, a vodeći jezik zemlje kojom će kasnije decenijama vladati nikad nije čestito naučio.
Do razlaza sa Staljinom 1948/1949. bio je njegov najlojalniji sledbenik izvan "prve zemlje socijalizma", a preko noći je postao njegov najveći disident posle Lava Trockog. Da bi pristupnicu za Severnoatlantsku vojnu alijansu, srce suprotnog, kapitalističkog tabora, juna 1954, potpisao sa jednim od najviših Staljinovih ordena na grudima.
Celog života gradio je imidž zaštitnika sirotinje, koga bole sve nepravde ovoga sveta, a uredno vođeno knjigovodstvo njegove predsedničke administracije pokazuje da je bio jedan od najskupljih vladara prošlog veka. Opsluživalo ga je više od hiljadu ljudi. Imao je dvadesetak vila i rezidencija, hiljade hektara ličnih lovišta, tri sopstvena zoološka vrta, specijalni "plavi voz", mnoštvo brodova i jahti, glisera i aviona. Raspolagao je većim i luksuznijim voznim parkom nego nemački kancelar, francuski predsednik i engleski kraljevski dvor zajedno.

Nacija u bolu

Bio je jedan od najpoznatijih komunista u svetu, a nikad nije činjenično utvrđeno ni ko ga je, kad i gde primio u članstvo partije kojom je doživotno vladao. Još manje se znalo o tome kad i kako ga je moskovska Kominterna imenovala za generalnog sekretara svoje jugoslovenske filijale, KPJ, o čemu je za četrdesetak godina ispričao najmanje 16 različitih verzija. A o najvećoj nepoznanici Titovog života, njegovoj ulozi u staljinističkim pogromima u Sovjetskom Savezu, u kojima su, dok se on borio da dođe na čelo KPJ, streljane i stotine nevinih jugoslovenskih komunista, nije se ništa znalo.
Sve što je ostvario ratom je postigao, a na kraju mu je posle svega, 1973, za dlaku izmakla Nobelova nagrada za mir.
Bio je fenomen, možda jedan od najvećih u dvadesetom veku.
Koristio je više od 70 pseudonima, bio počasni član vodećih jugoslovenskih akademija nauka, nosilac 16 najviših jugoslovenskih i 98 ordena i medalja koje mu je dodelilo 59 zemalja sveta. Proglašen je za počasnog doktora sedam jugoslovenskih univerziteta.
Trideset pet godina vladao je Jugoslavijom i komandovao njenom armijom, četrdeset godina upravljao jugoslovenskom Komunističkom partijom, tri puta odlikovan ordenom narodnog heroja Jugoslavije.
I u osamdesetoj godini života pričao je da "ne gleda na godine", a kad biološki zakoni ni njega nisu mimoišli, Titovi naslednici su svetu poručili da je njegovim odlaskom "svetska istorija ostala udovica", a Jugoslovene su tešili zavetom: "I posle Tita Tito."
Slična misao pala je na pamet i panamskom generalu Omaru Torihosu Hereri, koji je izjavio da "Titova smrt sve nas na neki način ostavlja kao siročad, a istoriju udovicom".
Na njegovoj sahrani okupio se najveći broj svetskih zvaničnika koji su se ikad našli na jednom mestu.
Sa suzama i jaucima ispratili su ga milioni Jugoslovena. Mnogi su za njim više i bolnije patili nego za svojim najrođenijim. Ni slutili nisu da time oplakuju i sebe i Jugoslaviju.

Povratak Brozu

Dvadesetak godina posle njenog sloma, kad se već odavno u krvi i suzama raspala zemlja kojom je doživotno vladao i eksperimentisao, Tito na razvalinama svog životnog dela doživljava svojevrsnu reinkarnaciju. Njegovo ime sve se češće izgovara, u svim državama bivše Jugoslavije sve je više njegovih poklonika i obožavalaca svih uzrasta i zanimanja. Njegov lik svakodnevno vaskrsava na hiljadama znački i medaljona, zastava i grbova, na majicama i časovnicima, na tetoviranim ljudskim telima, na bocama vina i žestokih pića koja nose njegovo ime. Njegovu slavu obnavljaju desetine kafića i restorana, klubova i udruženja, u svim državama bivše Jugoslavije koji slave njegovu ličnost i delo. Njegovi nekad odbačeni i prezreni biste i spomenici vraćaju se na svoja postolja, ulice mnogih gradova opet postaju Titove.
Njegov nasumce odabrani rođendan, 25. maj, koji je komunistička Jugoslavija više od trideset godina obeležavala kao svoj najdraži dan, važniji i od datuma njenog rođenja, ponovo se slavi širom njegove virtuelne zemlje razdrobljene na šest američkih i evropskih protektorata.
Među njegovim sve brojnijim obožavaocima sve je više i onih koji nisu bili ni rođeni dok je on upravljao Jugoslavijom. Samo prošle godine Titov grob u njegovoj beogradskoj "Kući cveća" posetilo je 138.000 ljudi iz svih država nekadašnje Jugoslavije i najrazličitijih delova sveta.
Na “Fejsbuku”, najpozantijem personalnom internet sajtu u svetu, registrovano je čak 500 grupa Titovih fanova, više nego što ih imaju svi bivši i sadašnji lideri svih naroda bivše Jugoslavije.
Ruska spisateljica Nadežda Mandeljštam znala je nekad reći, misleći na Staljina, da su diktatori obično besmrtni do kraja života, a Tito posle smrti postaje “još besmrtniji”.

PARTIJSKI ARHIV
Traganja u bivšem Centralnom partijskom arhivu, koji je već odavno preimenovan u Ruski državni arhiv socijalno-političke istorije, RGASPI, završio sam u leto 2008. Tada sam u Titovom strogo poverljivom dosijeu i u dosijeima drugih vođa KPJ u RGASPI-ju otkrio desetine novih dokumenata koji su se donedavno čuvali u jednom od najzatvorenijih arhiva u svetu, bivšem Staljinovom, sadašnjem Prezidentskom arhivu u Moskvi.
Krajem ove 2008. godine završio sam i dvadesetogodišnja istraživanja manje poznate i potpuno nepoznate građe o Titu, koja se čuva u beogradskim arhivima, pa su se kockice za prvu Titovu političku biografiju najzad sklopile, navodi autor.
(Nastaviće se)

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tito-tajna veka Empty
PočaljiNaslov: Re: Tito-tajna veka   Tito-tajna veka Icon_minitime30/1/2014, 9:36 pm

Poljak, Rus ili Nemac


U vecini njegovih dokumenata upisano je da mu je pravo ime i prezime Josip Broz, ali postoji i mnoštvo onih u kojima piše drukcije


Tito-tajna veka Felj-tajna_310x186



Detalje iz života Josipa Broza Tita, dosada nepoznate, prenosimo iz knjige “Tito, tajna veka” Pere Simića, štampane u izdanju Kompanije “Novosti” i “Službenog glasnika”. Knjiga se može kupiti na kioscima štampe u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori.

U VEĆINI njegovih dokumenata upisano je da mu je pravo ime i prezime Josip Broz, ali postoji i mnoštvo onih u kojima piše drukčije. Pravi problem je što je mnoga od njih popunjavao on sam.
U nižoj seljačkoj i šegrtskoj školi, u koju se potom upisao, jeste Josip Broz, ali ubrzo se ne zove tako. U otpusnoj listi jedne češke fabrike, u kojoj je radio pre Prvog svetskog rata, stoji da mu je ime Jozef, a ne Josip.
Prema jednom dokumentu sovjetskih boljševičkih vlasti, izdatom u Omsku 1920, ime mu nije ni Josip ni Jozef, već Josif. Tu mu je i prezime drukčije: nije Broz, nego Brozović.
Iste godine Komanda grada Zagreba izdaje mu objavu za kretanje po novostvorenoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, u kojoj piše da mu je ime Josef Broz.
Petnaest godina kasnije, 1935, u onoj moskovskoj autobiografiji svojeručno beleži da mu je ime Josif, ali više se ne preziva Brozović, već Broz.
Dve godine kasnije, 1937, ispostavilo se da njegovo ime nije ni Josip, ni Jozef, ni Josef, ni Josif, a i da se više ne preziva ni Broz, ni Brozović. Prema policijskom dosijeu Ministarstva unutrašnjih poslova u Beogradu, on je Ivan Bros, koji se "kreće pod konspirativnim imenom Tito".

Fama o Brozu

I U većem delu Drugog svetskog rata njegovo ime i prezime biće tajna i za domaću i za svetsku javnost, čak i za borce njegove vojske i članove i čelnike njegove partije. Oficijelno glasilo njegove partije, list Borba, tek će decembra 1942. prvi put objaviti njegov rukom stilizovani portret, bez navođenja bilo kakvog imena i prezimena. Osloviće ga samo rečima: "drug Tito", pa tako njegove pristalice ni te, ali ni naredne, 1943, neće znati ko je zapravo "drug Tito", da li Josip Broz, Jozef Broz, Josif Broz, Josef Broz, Josif Brozović ili Ivan Bros.
Sledeće, 1944, dobiće i sedmo ime. Američki Hrvati i Slovenci će ga u pismu povereniku Titove privremene vlade za spoljne poslove, Josipu Smodlaki, imenovati kao "Josipa Brozovića Tita". Počasni predsednik ove izbegličke organizacije bio je Titov lični prijatelj, Amerikanac slovenačkog porekla Luj Adamič, a celokupno članstvo Brozovi(ćevi) zemljaci, Hrvati i Slovenci.
Nema dokaza da su mu ova različita oslovljavanja smetala. Naprotiv, sva je prilika da su mu godila, jer su širila famu o njemu i među njegovim simpatizerima i među oponentima. Zbog toga se njegov glavni ratni protivnik, vođa prosrpskog monarhističko-nacionalističkog pokreta Dragoljub Mihailović, i početkom 1943, žalio članovima jugoslovenske izbegličke vlade u Londonu da "o Titu ništa ne znamo, šta je i otkud je on".
Licitiranja su trajala decenijama: jedni su se kleli da se radi o Poljaku jevrejskog porekla, drugi da je Rus, treći ruski Nemac. Neki su bili sigurni da je Mađar, neki da je Čeh. Jedni su bili spremni da stave ruku u vatru da je čist Jevrejin, drugi da je punokrvni Italijan rođen u Trentu, kako je maja 1980. pisao italijanski nedeljnik Đente.

"Kurir" otkrio

JOŠ maštovitiji je, pred njegovu smrt, bio bečki Kurir, koji je 28. i 29. februara i 1. marta 1980. lansirao vest da je vođa Jugoslavije Austrijanac po imenu Franc Broz, da je rođen u Beču, da mu je majka stvarno bila Marija, ali da mu je otac nepoznat. Ova intrigantna vest bila je potkrepljena i nekim izvodom iz matične knjige, a iz istih krajeva je stigla i druga, još senzacionalnija tvrdnja: da je bio vanbračno dete služavke Marije i bečkog Jevrejina Samuela Majera, kod koga je ona radila.
Posle njegove smrti, nagađanjima o Titovom identitetu priključio se i jedan njegov činovnik, generalni sekretar predsednika SFRJ Mirko Milutinović. On je 1990. u jednom beogradskom listu razglasio priču kako je Tito "u posebnim pregradama" svoje "kožne aktn-tašne" od svih znatiželjnika pomno "čuvao fotokopiju dnevnog izveštaja austrougarskog Ministarstva rata iz jeseni 1915, u kome se nalazio spisak poginulih i nestalih austrougarskih boraca u vreme Galicijske bitke". Milutinović je tvrdio da se na tom spisku našlo i ime "Broz (Franja) Josip", ali uopšte nije objasnio kad i kako je uspeo da otvori tu "aktn-tašnu" i da zaviri u taj spisak. A i da je to rekao, ova priča bi bila pod senkom činjenice da su Galicijsku bitku u leto i jesen 1915, punih pet meseci, vodile nemačke, a ne austrougarske trupe.
Bilo kako bilo, on se u istoriju upisao kao Tito, i praktično sve što je postigao učinio je kao Tito, a da li je Josip, Josif, Josef ili Jozef, Franc ili Ivan, Bros, Broz ili Brozović, ili da li je postojao još neki "Broz (Franja) Josip", za istoriju nije nevažno, ali nije ni presudno. Ona ga, u svakom slučaju, pamti i (pre)poznaje kao Tita.


SVI DATUMI ROĐENjA
ROĐEN je petog, šestog ili 12. marta, ili prvog, 7. ili 25. maja 1892. Ili 10. juna te iste godine, ili 6. februara, 6. marta, 7. ili 25. maja 1893. Ili nekog nepoznatog dana i meseca 1890, ili nepoznatog dana i meseca 1893, nepoznatog dana i meseca 1894, ili 25. januara neke nepoznate godine.
Imao je najmanje petnaest datuma rođenja.
Većinu njih on je lično saopštavao ili svojeručno upisivao u svoja dokumenta.
Za istoriju je ostao samo još jedan dokument o datumu Titovog rođenja, knjiga rođenih matičnog ureda u Tuhelju, napravljena na osnovu prepisa crkvenih knjiga Tuheljske župe, ali se ispostavilo da je ona još nepouzdanija od "Stanja duša". Istina, i u njoj piše da je Josip Broz rođen 7. maja 1892, ali senku na ovaj dokument baca činjenica da je u njemu naknadno menjano ime jednog brata Josipa Broza, pa čak i podaci o tome koliko su dece imali njegovi roditelji. Recimo, Dragutin je ovde prekršten u Dragana, a Franjo i Marija Broz su, prema ovom dokumentu, imali petoro dece manje nego što je zapisano u "Stanju duša" Tuheljske župe.
(Nastaviće se)

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tito-tajna veka Empty
PočaljiNaslov: Re: Tito-tajna veka   Tito-tajna veka Icon_minitime24/2/2014, 9:58 pm

Kaplar vražje divizije






U austrijskoj uniformi na ratnim poprištima u zapadnoj Srbiji. U Srbiju stigao kao kaplar, a otišao kao vodnik



















Tito-tajna veka F23-tito



















Detalje iz života Josipa Broza Tita, dosada nepoznate, prenosimo iz knjige “Tito, tajna veka” Pere Simića, štampane u izdanju Kompanije “Novosti” i “Službenog glasnika”. Knjiga se može kupiti na kioscima štampe u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori.
Najomiljenija ličnost njegovog detinjstva bio je majčin otac, deda Martin. Kad je jednom prilikom video kako njegov unuk seče najlepše izdanke tankog šumskog drveća, deda ga je ukorio:
- Zašto, Joža, siječeš prutiće?
- Hoću da napravim bič.
- Što će ti bič kad nemaš konja?
- Kupit ću konja!
- Kako ćeš kupiti, Joža, kad nemaš ni krajcera?
- Imat ću ja konja kad imam bič!1
Maštao je da konja kupi kad postane šnajder i sašije sebi „lijepo crno odijelo“.
Plan je pao u vodu onog dana kada je u Kumrovec banuo njegov rođak, austrougarski štapski narednik Jurica Broz. Obična narednička uniforma, okićena nekim bečkim medaljama, toliko ga je impresionirala da mu je narednik „izgledao kao general“. Rođaku nije trebalo mnogo vremena da malog Jožu nagovori da pođe u kantinu 27. domobranskog puka austrougarske vojske u Sisku da izučava kelnerski zanat, a nesuđenom šnajderu još manje da se razočara i odustane od kelneraja. Dosadilo mu je da u toj kantini bude „obični sluga“, da do duboko u noć namešta kegle u kantinskoj kuglani i da bude potrčko za sve i svašta.
Pokucao je na vrata jedne bravarske radionice u Sisku i prijavio se za učenje šloserskog zanata.

Časovi klavira

U radionici je svaki dan radio kao šegrt, a dva puta nedeljno, od 17 do 19 časova, išao je u šegrtsku školu.
Čim je postao bravarski pomoćnik, nikako se nije skrašavao. U jednoj bravarskoj radionici u Zagrebu radio je dva meseca, u jednoj mehaničarskoj radnji u istom gradu ostaje četiri i po meseca, u nekoj metalskoj fabrici ispod slovenačkih Alpa provodi osam meseci, a onda počinje odiseju po centralnoj Evropi. U Čenkovu, kod Praga zadržava se stotinak, u češkoj „Škodi“ samo deset dana. Po nekoliko dana radi u Minhenu, Manhajmu i Ruru, dvadesetak dana u bečkoj fabrici mostova „Gridl“. Jedino je u austrijskom „Dajmleru“ uspeo da ostane desetak meseci.
U Beču, u kome mu 1912. svojski pomaže stariji brat Martin, stiče i neke aristokratske navike zbog kojih mu mnogi nikad neće poverovati da je imao bilo kakve veze sa blatnjavim Kumrovcem. Kod jedne bečke dame uzima časove klavira, a jedan stari učitelj ga uči veštini plesa. Uspeh je bio polovičan: „Brzo sam naučio valcer, ali sam imao nevolja se kadrilom i polonezom“.
Problem je rešen, učitelj ga je okuražio: „Moraš da naučiš sve ili ništa!“
Već tada je voleo da se kinđuri:
- Uvek se lepo oblačio - govorio je njegov brat Martin - i kad se uveče spremi da izađe, znao sam da je u pitanju ili tajni politički sastanak ili neka raspuštenica.
Krajem 1912. regrutovan je za tehničku službu Bečkog arsenala, centralnu armijsku grupaciju Austrougarske monarhije.
Prilježnim izvršavanjem vojničkih obaveza već na početku skreće pažnju svojih starešina koji mu omogućavaju da završi podoficirsku školu i da postane najmlađi izviđački vodnik u svom 25. domobranskom puku, a po jednoj njegovoj priči i u celoj austrougarskoj vojsci. Pretpostavljeni su mu ispunili još jednu želju: omogućili su mu da uči i usavršava mačevanje, za šta im se on odužio osvajanjem titule prvaka 25. domobranskog puka u ovoj sportskoj disciplini, a ubrzo i osvajanjem drugog mesta na takmičenju najboljih mačevalaca austrougarske vojske. Najbolje rezultate ostvario je u floretu i u bodu, a nagradu mu je uručio nadvojvoda Josif-Ferdinand Prvi Habsburški. Bio je opčinjen:
- Ja primam čestitke od nadvojvode! Običan vojnik rukovao se s članom carske porodice!
Za nagradu dobio je jednomesečno odsustvo, ali čim se vratio u kasarnu morao je na front. Austrija je leta 1914. objavila rat Srbiji, želeći da na Balkanu zameni posustalo Tursko carstvo.

Carski podanik

SudeĆi i po ratnom dnevniku njegove jedinice, ali i po poverljivim biografskim podacima koji se o njemu čuvaju u Moskvi, u ovom ratu Broz je imao sve zapaženiju ulogu. Prema ratnom dnevniku njegove jedinice, 42. domobranske vražje divizije, od avgusta 1914. prokrstario je sva glavna poprišta ratnih okršaja u zapadnoj Srbiji - od Ljubovije, Malog Zvornika i Loznice do Krupnja, Bele Crkve, Stolica, Tekeriša, Valjeva, Mionice, Ljiga i Lajkovca. Drugim rečima, učestvovao je u borbama na Drini, Gučevu i Mačkovom kamenu i u znamenitim bitkama na Ceru i Kolubari. A prema ratnim izveštajima i srpske i austrijske vojske, njegova divizija je odigrala važnu ulogu i u opsadi Beograda i okršajima kod Umke, Ostružnice, Banovog brda, Senjaka, Ade ciganlije i Bežanijske kose.
Bez obzira na to što Austrija ni posle tri ofanzive nije uspela da ostvari svoj ratni cilj, mladi austrougarski narednik je stalno napredovao. Na Srbiju je pošao sa činom kaplara, a iz nje je otišao sa činom starijeg vodnika. Bio je to najviši podoficirski čin u austrijskoj vojsci. Uskoro je postavljen za ordonansa u štabu svoje 42. vražje divizije i dobio uniformu „sa tri širita“.

CRN KAO ĐAVO
O Čoveku koji je slovio kao njegov otac malo se zna. Za savremenike je bio Franjo, u jednom sudskom dokumentu kraljevskog kotarskog sudije u Bakru, sročenom 1927, piše da se zvao Frano, a u jednom upitniku popunjenom 1935. u Moskvi, Tito u rubrici otac kaže: Franc.
Jedan Titov učitelj iz osnovne škole, Stjepan Vimpušek, govorio je da se „imena Titovog oca ne može sjetiti, ali da sigurno znade da mu ime nije bilo Franjo“, a Dedijer ga je odmah poklopio pišući da je „stari učitelj ovde pobrkao oca druga Tita sa stricem“.
Tito je svog oca opisivao kao suvonjavog čoveka, orlovskog nosa, „crnog kao đavo“, što delimično potvrđuje i jedina njegova sačuvana fotografija.
Taj čovek je komšijama i rodbini ostao u sećanju kao neodlučan, dobroćudan, ne baš vredan čovek, koji je često svraćao u seoske bircuze.
(Nastaviće se)


____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded


Poslednji izmenio Beskraj dana 5/4/2015, 8:54 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tito-tajna veka Empty
PočaljiNaslov: Re: Tito-tajna veka   Tito-tajna veka Icon_minitime5/4/2015, 8:54 pm

Dobar glas u Moskvi


O Titu se govorilo pre nego što je stigao u „prvu domovinu radnika“. Necu napustiti politiku dok je meni na ramenu glave


Tito-tajna veka F24-Gorkic


KAD je 1934. izašao iz kaznione, Broza je u Kumrovcu srela prijateljica njegove majke, Tereza Štefan.
- Joža, Joža, šta će ti ta robija? Što si lud, što se mlataraš po zatvorima? Vidi kakav si blijed i suv?
- Tereza, šta ti razumiješ? Ti ne znaš šta je politika. Ja to neću napustiti dok je meni na ramenima glave.
Već u leto te godine izdejstvovao je da ga komunističko rukovodstvo Hrvatske i Slavonije pošalje u sedište CK KPJ u Beču, da pokuša popraviti poremećene odnose i poljuljano povernje između vođa hrvatskih i jugoslovenskih komunista. Misija je uspešno okončana, a njegov opis susreta sa liderom KPJ Josipom Čižinskim, poznatijim u partijskim krugovima po pseudonimu Milan Gorkić, mogao bi već na početku njegove karijere da otkrije i crtu Jožine samoljubivosti:
- Gorkić i ostali članovi CK pali su na mene kao pčele na med. Htjeli su što više da izvuku i doznaju šta se u zemlji radi, kakvo je stanje u partijskoj organizaciji.

Budući prvi

JOŽI se posrećilo, pa njegov uzlet samo nekoliko dana posle ovog razgovora dobija snažno ubrzanje. Prvo postaje član najužeg rukovodstva jugoslovenskih komunista, Politbiroa, pa tek onda član CK iz čijeg se sastava biraju članovi Politbiroa. Samom sebi odmah daje konspirativno ime Tito, da bi tri meseca kasnije svim pokrajinskim komitetima KPJ i Saveza komunističke omladine Jugoslavije, SKOJ-a, napisao direktive o formiranju vojnih jedinica za oružanu pobunu u zemlji. On predlaže, a vrh KPJ usvaja, da jugoslovenski komunisti u pripremi revolucije ne treba da izbegavaju saradnju ni sa najreakcionarnijim nacional-šovinisitičkim organizacijama.
Na prvoj visokoj partijskoj funkciji ne skrašava se ni pola godine. Ni toliko vremena mu nije bilo potrebno da ostvari san svakog ondašnjeg komuniste, da prvi put u životu vidi Moskvu.
Odluku da mu tu želju ispuni krajem te 1934. doneo je generalni sekretar CK KPJ Milan Gorkić. Njegova početna ideja bila je da Tito u Moskvi nadoknadi ono što je propustio u zatvoru, da popravi svoje oskudno političko obrazovanje, ali i da nekoliko meseci radi u svetskoj prokomunističkoj sindikalnoj centrali Profinterni. Nije imao ništa protiv ni da Tito u ime KPJ bude referent u Komunističkoj internacionali, Kominterni, a konačnu odluku prepustio je predstavniku KPJ u Kominterni Vladimiru Ćopiću:
- Ako Tito bude referent, onda uredi da se ljudi k njemu ljudski odnose - zahteva Gorkić od Ćopića. - Reci to zvanično Valiji (visokom funkcioneru Kominterne Henriku Valeckom, čije je pravo ime i prezime bilo Maksimilijan Horvic) i drugima da je to radnik koji je 6 godina proveo na robiji, da on možda u početku neće biti rutiniran onako kao neki izvježbani intelektualci. Ali on poznaje partiju, on predstavlja najbolji dio našeg radničkog aktiva i poslije nekog vremena, 6-8 mjeseci, mi ga uzimamo za rukovodeći rad u CK.
I još jedan blagonaklon gest prema Titu:
- Prema tome - upozorava Gorkić - k njemu se niko ne smije odnositi kao k nekom sitnom činovniku, nego kao partijcu koji će u doglednoj budućnosti biti jedan od stvarnih i, nadamo se, dobrih rukovodilaca naše partije. Reci to zvanično Valiji i njegovom šefu.
Birane Gorkićeve reči nisu bile samo preporuka nego i svojevrsna garancija za Tita, jer je Valija bio član jednog od najvažnijih organa Kominterne, njenog strašnog suda, Kontrolne komisije, bez čije podrške nijedan komunista nije mogao ni zamisliti, a kamoli napraviti bilo kakvu partijsku karijeru.
Ćopić nije čekao Gorkićevu preporuku, već je još mesec dana ranije funkcionerima Kominterne skrenuo pažnju na Tita:
- On je jedan od vodećih radnika KPJ. Nekoliko meseci rada u SSSR-u bezuslovno bi imali ogroman značaj za druga Tita.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tito-tajna veka Empty
PočaljiNaslov: Re: Tito-tajna veka   Tito-tajna veka Icon_minitime29/1/2016, 10:12 am

Španski borac Beker


O Titovom ucešcu, u španskom gradjanskom ratu pisao je "Njujork tajms". Dolores Ibaruri potvrdila da Broza poznaje iz Španije


Tito-tajna veka F26-Tito


Josip, Pelagija i Žarko Broz

Najbrži put za ostvarivanje svojih političkih ambicija hiljade komunista i staljinista širom sveta tada je videlo u španskom građanskom ratu. Tako je bilo i sa Titom, koji je bio toliko ambiciozan da je težnje nekih konkurenata u borbi za vlast u KPJ, kao što smo videli, još u leto 1936. nazivao bolesnim. Njegovo učešće u ovom ratu vremenom je, međutim, preraslo u jednu od najzagonetnijih epizoda njegovog života. Mnogi su potvrđivali, a on je uporno negirao da je tada uopšte bio u Španiji, ali činjenice i ovog puta govore drukčije.
Avgusta 1943. to je potvrdio njegov najbliži saradnik Edvard Kardelj. On je svojim partijskim drugovima u Sloveniji, pitajući ih kako se na dužnosti komandanta njihovog štaba snalazi tek ustoličeni Franc Rozman, tada poručio:
- Tito kaže da ga se seća iz Španije i da je tamo bio jako dobar. Zbog toga je naš predlog da se Rozman postavi na ovu dužnost (Tito) potvrdio bez prigovora.
Njegovo učešće u ovom ratu nije bila tajna ni za neke zapadne obaveštajne službe, pa je londonski "Observer" 19. decembra 1943. pisao da je "rat u Španiji bio velika škola za Tita".
Ni za njegovog višedecenijskog prijatelja Miroslava Krležu, Titova misija u Španiji nije bila tajna. Zato je ovaj pisac, opisujući Titov dolazak u Kumrovec 1937, zabeležio da se tim povratkom u zavičaj život njegovog velikog prijatelja "preko Španije zatvara danas u ogroman krug bitaka i borbe - od Madrida do Kumrovca".
Za vreme jedne posete Beogradu, Titov boravak u Španiji je potvrdila i španska revolucionarka Dolores Ibaruri, alias La Pasionarija, koja se nekolicini Jugoslovena krajem avgusta 1976. pohvalila kako "druga Tita poznaje iz Španije".
Taj intrigantni podatak upisan je i u jednu Titovu tek otkrivenu tajnu biografiju, koja je decenijama čuvana u bivšem Staljinovom, sadašnjem Prezidentskom arhivu u Moskvi:
- Učestvovao je u nacionalno-revolucionarnom ratu španskog naroda (1936-39).

Nedela čekista

To potvrđuje i serija drugih Titovih ličnih dokumenata, koja su iz moskovskog Prezidentskog arhiva upravo prebačena u Ruski državni arhiv socijalno-političke istorije u Moskvi, u kome je pisac ove knjige jula 2008. pronašao nekoliko veoma zanimljivih papirića. Na jednom od njih je ispisana sledeća adresa:
- Barcelona, Dijagonala 428, inostrani servis, nemačka sekcija, August Beker.
Na drugoj cedulji na ruskom piše:
- August Beker, Hitna pomoć I, Trg Altosona 10E, Albasete.
Uz adresu je ispisana i poruka:
- Ti možeš kasnije poslati aviopoštom August.
Uz ove dve u koverti se nalazi i treći papirić na kome na ruskom piše:
- Recept (za prepoznavanje) - hektografsko mastilo (mastilo koje se koristi za kopiranje) pronađeno prilikom pregleda Titovih pisama.
A svi ovi papirići su ispisani tim crnim mastilom, što znači da bi to mogao biti Titov pseudonim i njegova adresa u Španiji.
Nejasno je da li su američke obaveštajne službe još tokom Drugog svetskog rata saznale za Titovo problematično učešće u Španskom građanskom ratu, ali se zna da je "Njujork tajms" još krajem 1942. pisao da se Tito zove Beker, a podatak o njegovom boravku u Španiji imala je i nemačka obaveštajna služba, pa je u poternici koju je za njim u proleće 1943. izdala okupaciona nemačka vlast u Srbiji, navedeno da se Tito "za ostvarenje svoga cilja spremao u španskom građanskom ratu i u Sovjetskoj Uniji, gde je upoznao sve terorističke metode GPU".
O tome su bile obaveštene i francuske tajne službe pa je pariski list "Oror" jula 1966. pisao da se Tito "ženira da govori o tom delu svog života zbog toga što je njegov boravak u Barseloni i Albaseti, krajem 1936, koincidirao sa ubistvima koja su izvršili čekisti (agenti sovjetske tajne policije), likvidirajući glavne jugoslovenske komuniste". Jer "posle tog masakra Tito je postao šef KPJ".
Njegovo učešće u ovom ratu posredno potvrđuje i jedno pismo koje je Valter krajem 1937. iz Pariza poslao svom neimenovanom "dragom prijatelju" u Moskvi. U tom pismu Tito svom moskovskom prijatelju kaže da mu u prilogu šalje svoju pozitivnu karakteristiku za hrvatskog komunistu i sovjetskog obaveštajca Ivana Krajačića, koji se pod lažnim imenom Stefan Vedrič tada nalazio u jednom sovjetskom obaveštajnom punktu u Španiji. Radio je jedno vreme u aparatu slavonskog komuniste Božidara Maslarića, a bio je i prevodilac sovjetskom vojnom savetniku u Španiji. Dajući sebi za pravo da na osnovu onoga što on zna proceni da Krajačić, koji je u ovom ratu imao čin sovjetskog pukovnika, "vrlo dobro obavlja svoju profesiju", Tito, upotrebljavajući upravo njegovo moskovsko ime, kaže:
- Karakteristiku za Stevana šaljem zbog toga što smo odlučili da ga pošaljemo tebi na specijalizaciju njegove profesije.

Dan u Madridu

Isti predlog, za "specijalizaciju njegove profesije", Tito u ovom pismu daje i za slovenačog komunistu Josipa Kopiniča, koji je u španskom građanskom ratu "radio po liniji A", kako je Kominterna šifrovano nazivala agenturne poslove u Španiji. Ovog obaveštajca oslovljava jednim od pet njegovih konspirativnih moskovskih imena, nazivajući ga Vokšinom, a svog moskovskog "dragog prijatelja" u ovom slučaju samo podseća:
- Za drugog kandidata Vokšina, karakteristika se nalazi kod vas.
Posle dolaska na vlast Titu su se iz raznih delova sveta javljali ljudi koji su govorili da ga poznaju iz Španije. Iz njegove arhive vidi se da je na njihova podsećanja najčešće odgovarao pismenim komentarima da su ti ljudi "nešto pobrkali". Istrajno je negirao i samu pomisao borbenog učešća u ovom ratu. Samo jedanput je američkoj, a ne jugoslovenskoj javnosti, rekao:
- Ja se nisam borio u Španjolskoj... Samo sam jednom kratko posjetio Španjolsku i proveo svega jedan dan u Madridu - napisao je 1952. u svojoj autobiogafiji u "Lajfu", ali svom biografu Dedijeru naredne godine nije dozvolio da ove dve rečenice objavi i u proširenom jugoslovenskom izdanju svoje biografije.
Njegovo učešće u ovom ratu mogao bi potvrditi i jedan tek otkriveni dokument iz moskovskog dosijea Vladimira Čopića, koji je bio komesar 15. internacionalne brigade u Španiji.
U ovom dokumentu, u kome on svoje pretpostavljene u Moskvi informiše o tome šta Čopić radi i kako se snalazi na španskom ratištu, Valter se koristi jednim novim, dosad nepoznatim konspirativnim imenom, kao "drug Sverčevski". Kaže da je pokazao "nedovoljno poznavanje vojne doktrine", a i da u celoj njegovoj brigadi "gotovo uopšte nema kadrova koji su upoznati sa vojnom naukom"
(Nastaviće se)

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Tito-tajna veka Empty
PočaljiNaslov: Re: Tito-tajna veka   Tito-tajna veka Icon_minitime17/7/2018, 11:17 am

Gorkiću smrtna kazna

Na osnovu lažnih dokaza Gorkic osudjen na smrt i istog dana streljan


Ivan Gržetić

KAD su leta 1937. čuli za neuspešni pokušaj slanja jugoslovenskih dobrovoljaca u Španiju, lideri Kominterne su generalnog sekretara CK KPJ Milana Gorkića hitno pozvali da dođe u Moskvu.
Bilo mu je jasno da to ne sluti na dobro, pa kad je jedan njegov prijatelj u Parizu neposredno pred polazak u Moskvu pokušao da ga odvrati od puta, Gorkić mu je odgovorio:
- Ne, nije to ono što misliš - rekao je, aludirajući na masovne likvidacije koje su otpočele u boljševičkoj postojbini.
- Radi se o jednom sastanku na kojem apsolutno moram sudjelovati - nastavio je i odsutno dodao:
- Tamo se ne dešavaju samo čistke, zatvori i procesi, nego se tamo odvija i život Kominterne.
Prijatelj je odglumio da se slaže s tom konstatacijom, ali pošto nije delovao previše ubedljivo, Gorkić je produžio:
- Moram izvršiti naređenje, to jest, prihvatiti poziv. Ako ne otputujem, bit ću optužen da sam izdajica, lopov koji je pobjegao s partijskom blagajnom, kao agent policije ili Njal street-a (američkog kapitala). A to bi bio strašan udarac Partiji. U Jugoslaviji frakcijske borbe bi ponovo oživjele: dobri drugovi bi bili razočarani i odvojili bi se od Partije. Ne, ja to ne mogu reskirati!

Ozbiljne greške

TO je u jednoj TV emisiji neočekivano potvrdio i Edvard Kardelj, koji se tih dana u Parizu sretao sa Gorkićem:
- Bio je krajnje deprimiran. Rekao mi je da odlazi u Moskvu i da je pitanje da li će se uopšte vratiti.
Pred polazak Gorkić je dobio i jedan snažan signal iz Moskve. Predstavnik KPJ u Kominterni Ivan Gržetić mu je panično javio da je neke jugoslovenske komuniste u sovjetskoj prestonici već ”pojela magla” i da bi i on trebalo da ”dobro otvori oči”, jer se u Moskvi ”i onako nešto na tebe ljute”. Gorkić se nije uplašio, već je pošao u susret svojoj sudbini. Svojoj moskovskoj izvidnici prkosno je odgovorio:
- Javi mi koga je od naših ljudi pojela magla. To apsolutno treba da znamo.
Na put je krenuo ne čekajući odgovor. Uhapšen je 19. avgusta 1937, nepune tri nedelje po dolasku u Moskvu. Pred hapšenje je napisao autobiografiju u kojoj je Georgi Damjanov pronašao nekakvu protivrečnost. Na osnovu lažnih dokaza da je špijun i ”neprijatelj naroda”, 1. novembra 1937. osuđen je na smrt streljanjem. Presuda je izvršena istog dana.
Još od ulaska u najuže rukovodstvo KPJ Gorkić je znao da pokaže zube nekim činovnicima Kominterne. Tako je januara 1933. predstavniku KPJ u Kominterni Grguru Vujoviću signalizirao da ”mi nećemo dozvoliti da se rukovodstvo naše Partije onako s visoka i bagatelno tretira... kako je tamo gore (u Kominterni) uobičajeno”, a pred hapšenje je najavljivao ”kurs samostalnosti” i objavio knjigu karakterističnog naslova ”Novim putevima”.
U Gorkićevom moskovskom dosijeu upravo je otkriven jedan dokument iz koga proističe da su ona Titova sumnjičenja od 4. marta 1935. doprinela njegovom tragičnom kraju. U tom dokumentu, nastalom nepune tri godine posle Staljinove smrti, 5. januara 1956, kada je već pokrenut postupak Gorkićeve rehabilitacije, piše da ”arhivski materijali bivšeg Kadrovskog odeljenja IKKI ne daju osnova da se Gorkić optuži za neprijateljsku delatnost”, ali se potom dodaje:
- Drug Tito i drugi predstavnici Komunističke partije Jugoslavije pri IKKI - Vladimir Čopić Senjko, Kosta Novaković Dragačevac i drugi - uglavnom su pozitivno karakterisali Gorkića, ali su takođe beležili i ozbiljne greške koje je, prema njihovom mišljenju, Gorkić imao: nepravilan odabir kadrova, povreda principa konspiracije, levo-teroristička raspoloženja i t.d.”
Čim je u leto 1937. načuo da Gorkić u Moskvi ima problema da dokaže svoju lojalnost Staljinovom režimu, Tito je krenuo u akciju. Najpre je kao Tito, a kad nije dobio nikakav odgovor onda i kao Valter, pokucao na vrata šefa Balkanskog sekretarijata Kominterne Vilhelma Pika.
Pošto nije siguran šta se dešava sa Gorkićem, Piku se u prvom pismu oprezno preporučuje:
- Obavio sam nekoliko veoma važnih zadataka koji su stajali pred nama... Položaj Partije se poboljšao, posebno u Hrvatskoj i Sloveniji...

Tito u akciji

Na kraju ga moli za mišljenje o raznim pitanjima, a posebno o njegovom predlogu da iz KPJ isključi Adolfa Muka, kome je spočitavao što je posle prvog staljinističkog procesa u Moskvi izjavljivao:
- Nije trebalo baš sada strijeljati te ljude, jer će nam to škoditi.
Plašeći se da nije preuranio sa obraćanjem Piku, drugo pismo naslovljava na bezimenog ”dragog prijatelja” u Moskvi, a po onome što piše vidi se da se obraća i Ivanu Gržetiću i Milanu Gorkiću, koji su već bili uhapšeni. Kuka im na samom početku:
- Već je dva mjeseca kako je Somer otišao, a šest nedjelja kako od vas nema ništa. Ne samo što nema odgovora ni na jedno od naših pitanja, nego čak nema ni potvrde da li vi primate naše stvari.
Posebno ga brine što od Kominterne nije stigao novac za štampanje knjige o prva dva moskovska fingirana procesa:
- Obećali ste poslati pare za procese koje smo morali da platimo iz naših mizernih sredstava, a od vas do danas ni pare.

BROZOVA AVANTURA
TEK pred kraj njegovog života saznalo se da je Tito bio povezan i sa neuspešnim pokušajem rukovodstva KPJ da početkom 1937. brodom u Španiju pošalje oko 500 jugoslovenskih dobrovoljaca. Akcija je provaljena, policija ih je sve pohapsila.
Tri godine posle kraha te akcije, kad se borio za preuzimanje kontrole nad KPJ, Tito je na vrlo delikatan način doveden u direktnu vezu sa fijaskom ove ekspedicije, koju je, kao i celu KPJ, finansirala Moskva. Te 1940. godine u Beogradu je izašao Bilans sovjetskog termidora, jedna od prvih knjiga u svetu posvećenih razobličavanju staljinističkih zločina u ”domovini svjetskog proletarijata”. Njen autor bio je novinar Živojin Pavlović, izdavač i administrator centralnog partijskog lista "Proleter", koji je izlazio u Parizu. U svojoj knjizi, koja je zabranjena i spaljena čim je objavljena, Pavlović je pisao da je početkom aprila 1937. od jednog prijatelja iz Beograda dobio sledeće pismo:
- Saznajemo ovamo da spremate neku lađu koja će da uzme sve dobrovoljce u Kotoru. Mogu ti javiti da beogradska policija sve zna. Ne znamo na koji način, ali te upozoravamo da preduzmeš odmah sve da se ljudi ne upropašćuju i da se ta avanturistička akcija obustavi.
(Nastaviće se)


____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Tito-tajna veka Empty
PočaljiNaslov: Re: Tito-tajna veka   Tito-tajna veka Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Tito-tajna veka
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Krug svesti i mudrosti- piše se u temama ispod naslovne :: Istorija-
Skoči na: