LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

  Rimski carevi iz nasih krajeva

Ići dole 
AutorPoruka
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Rimski carevi iz nasih krajeva Empty
PočaljiNaslov: Rimski carevi iz nasih krajeva    Rimski carevi iz nasih krajeva Icon_minitime20/1/2014, 9:43 pm

Римски цареви из наших крајева (1)


Боја пурпура, као симбол императорске власти, добијала се од једне врсте мекушца - морског пужа. У време Римске републике боја пурпура коришћена је за бојење огртача војсковођа. Коришћење пурпурних огртача касније је постало искључиво право римских царева, што се одржало и у Византији. Данас се тај обичај задржао у боји свечане одежде католичких кардинала


 Rimski carevi iz nasih krajeva 02-01


Смрт у Сирмијуму
„Ускоро ће и на твоја врата закуцати смрт... Зато пођи с благом мисли, јер и онај који те зове пун је благости.”
(Цар Марко Аурелије)
Године 180, десетог дана месеца марта, тешко се разболео цар Марко Аурелије. Имао је педесет девет година. Цар, који је тек кренуо у још један од бројних похода против германских племена, није сумњао у исход своје болести. Већ неко време по гарнизонима римске војске владала је куга. Цар нареди да се војска задржи у Сирмијуму и да хитно позову његовог сина, сувладара и наследника Комода. Седам дана касније, у прохладно јутро, док су се праменови магле вукли над мутном, готово невидљивом реком, неколико коњаника зауставило се пред царском палатом у Сирмијуму. Унутра је владао мрак. Уљана лампа бацала је слабу светлост на скромну постељу и на дрхтаво тело утонуло у кошмар грознице. Комод се неодлучно зауставио на неколико корака од лежаја. И сада, као онда кад би као дечак прилазио своме оцу, почињао би да се зноји и да унезверено гледа около, очекујући тешка и њему неразумљива питања на која не би знао одговор. Али, овај пут није му упутио никакво питање. Цар је једва успео да отвори очи. Тек након неког времена препознао је сина и наследника, па је једва разумљивим гласом промрмљао:
„Буди добар док живиш... док можеш. Поштуј богове, слушај саветнике...”
Болесник уз видан напор помаче руку и показа на пурпурни огртач, знак царског достојанства, који слуге одмах пружише Комоду. Он с олакшањем зграби огртач и, не чекајући више ни часа једва приметно одајући последњи поздрав ка умирућем, изјури из просторије. Након неког времена све се утишало. Палата као да је била пуста. Само неколико највернијих пратилаца опраштало се од цара. А онда је, као некада Јулије Цезар пред својим убицама, Марко Аурелије у последњој агонији превукао тогу преко главе. И све је било готово. Одвојила се душа од тела.
Тако је некако пре скоро осамнаест векова у нашим крајевима, у логору у Сирмијуму, умро римски цар и филозоф Марко Аурелије Антонин. Писац „Размишљања самоме себи”, која нам и данас о њему сведоче као о „једној од најсложенијих и најмудријих личности које су икада седеле на владарском трону.” С Марком Аурелијем свом крају приближава се једно доба, век готово јединствен у историји не само Рима, него и било које друге државне творевине кад се у стварности готово испунила Платонова идеја о држави којом влада меритократија - власт најзаслужнијих, оних мудрих, најспособнијих и најбољих. Доба кад се између 96. и 180. године смењују цареви под именима Нерва, Трајан, Антонин Пије, Хадријан, Марко Аурелије, све сјајнији од сјајнијег, способнији од способнијег. Цареви бирани не по сродству с претходним владарем, него пре свега према даровитости и заслугама. И који ће сваки за себе, делима и понашањем, оставити име у историји. Са смрћу цара Марка Аурелија 180. године, након целог једног столећа, наследник престола постао је природни потомак претходног цара - Комод. Ограничени, разуздани и сурови син Марка Аурелија, већ након десетак година насилно ће изгубити и власт и главу.

Антички историчар Дион Касије бележи да након Маркове смрти „све прелази из златног краљевства у краљевство гвожђа и рђе”. Ни модерно доба није много променило овај став. Историчар Ренан ће написати да „се дан смрти Марка Аурелија може сматрати кључним тренутком пропасти старе (античке) цивилизације... С њим је филозофија била на власти. Захваљујући њему, светом је на тренутак управљала најбоља и највећа личност свог доба... А кад ни Марко Аурелије није могао спасти свет, ко да га спасе?” Након смрти Марка Аурелија, Римско царство постепено ће тонути у кризу и мењати се. Преко Дунава појављују се све дуже колоне варварских племена, Германа, Скита, Гота, Сармата, које је цар Марко Аурелије без успеха покушавао да заустави.
И док су се царске војске у Панонији и на Дунаву последњим напорима опирале хордама варвара, и док су на истоку легионари посртали под ударима сурових Парта, а римски градови и насеља горели, становници славног и вечног града Рима једино су бринули о „хлебу и играма”: да ли ће добити бесплатну храну и да ли ће коњи „Плавих” или „Црвених” сутра први проћи кроз циљ, као и ко ће од новопридошлих гладијатора освојити награду на наредним играма...

Гувернер Доње Паноније постаје цар
„Omnia fui. Nihil expedi / Био сам све. Не значи ми ништа.”
(Цар Септимије Север)
Крајем другог века наше ере Римско царство имало је две провинције које су се звале Панонија. Горња Панонија обухватала је већи део данашње Аустрије и западне Мађарске. Простор Доње Паноније протезао се на југоисток, кроз савремену Мађарску, Хрватску и Србију све до ушћа Дунава у Саву, укључујући и град Сирмијум. Њом је управљао царски легат, најчешће бивши претор, а од времена Марка Аурелија бивши конзул, који је командовао једном легијом распоређеном у провинцију. У Панонији су живели Илири и Келти (Скордисци, Таурисци, Карни) које су Римљани сматрали храбрим, ратоборним, суровим и превртљивим. Дрво, раж и јечам били су најважнији производи ове провинције. Становници су производили и једну врсту јечменог пива.


 Rimski carevi iz nasih krajeva 02-03


Новчић са ликом римског цара и филозофа Марка Аурелија искован можда баш 180. године када је цар умро у Сирмијуму

Негде око 186. године цар Комод, син и наследник Марка Аурелија, поставио је за префекта Доње Паноније Септимија Севера, човека који ће убрзо играти одлучујућу улогу у судбини царства. Био је то човек пријатне спољашности, тамне пути, чије се северноафричко и неримско порекло посебно јасно видело по коврџавој коси и истој таквој лепо негованој брадици, као и по заобљеним цртама лица, пуначким уснама. Али, лепо понашање и богата тога прикривали су крупно и мишићаво тело бившег војника и генерала, искаљено у деценијама тешких вежби, битки и напорних путовања. Порекло и каријера тадашњег префекта Доње Паноније можда на најбољи начин показују у којој мери је град Рим након векова освајања успео да се претвори у „универзално царство” које је добрим делом достигло границе познатог света и које је, истовремено, успело да у царство укључи и латинизује покорене народе Средоземља и Европе. Наиме, Септимије Север потицао је из богате северноафричке породице која је већ давала римске конзуле и која је, бар делимично, била пунског, односно картагинског порекла. Тако је у његовим венама текла и крв оних Картагињана с којима се Рим неколико векова раније, у доба Ханибала (II век пре н. е) борио на живот и смрт за превласт у Средоземљу. Али, након три или четири века, ова чињеница уопште није сметала младом Римљанину - Африканцу да постепено напредује степеницама државних почасти и славе, све до највиших положаја. Међутим, није довољно само имати способности или жеље. Потребно је и да саме околности, односно судбина - римска богиња Фортуна - пружи прилику да се нека личност у потпуности искаже у пуноћи својих особина и ширини своје амбиције. Било је потребно да дође 194. година па да се једног јутра, кад је префект Доње Паноније Септимије Север излазио из својих одаја, након што је сањао како сише вучицу (овај сан, како наводи „Хисториа Аугуста”, био је наговештај царског звања - вучица је одгојила Ромула и Рема, осниваче Рима), пред њим укаже богиња Фортуна која ће му, показавши пут који од Сирмијума води ка Риму, на уво дошапнути: „Зар још чекаш?” Јер тог јутра гласник на ознојеном коњу из Рима је донео вест о још једном царе-
убиству и о збуњености која је владала у главном граду царства.

nastavlja se

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Rimski carevi iz nasih krajeva Empty
PočaljiNaslov: Re: Rimski carevi iz nasih krajeva    Rimski carevi iz nasih krajeva Icon_minitime20/1/2014, 9:44 pm

-2-



Година „четири цара”



Само неколико месеци након убиства цара Комода, убијен је и његов наследник и бивши угледни генерал Марка Аурелија - цар Пертинакс. Убиство су извршили припадници преторијанске гарде, дакле, они војници који су били бирани и који су поднели заклетву да ће, ако треба, и својим животом да штите цара. Преторијанци су затим, између више кандидата, на царски престо подигли једног од најбогатијих римских сенатора (Дидија Јулијана), чија се предност пред осталим кандидатима углавном састојала у чињеници да је војницима понудио највећу награду уколико буде изабран на престо. Избор је одмах потврдио већ одавно политички безначајни и царевима и војсци покорни Сенат. Но, тај избор имао је и једну крупну мањкавост. Преторијанци су, наиме, заборавили да у поступку бирања новог цара запитају и остале своје колеге, односно друге римске легије од којих се већина налазила по пространим границама царства и који, изгледа, нису могли да рачунају на новчану награду коју је цар обећао својим гардистима. И чим се вест о догађајима у Риму проширила по царству, појавило се не мање од још три кандидата за пурпур: једног су изгласале легије у Британији, другог легије у Сирији, а трећег - Септимија Севера - Подунавске легије. У тим драматичним данима априла 194. године, у години „четири цара”, показало се зашто је положај гувернера Доње Паноније била значајна стратешка предност за сваког коме би се учинило да је добар кандидат за владара. Прво, зато што је уз Дунав било највише легија које су, додуше, имале задатак да штите границе царства од спољног непријатеља, али су могле да послуже и за унутрашњу потребу. Септимије Север је тако у свом походу на Рим окупио 15 легија, у чему му је, поред омиљености, помогла и чињеница да је његов рођени брат био гувернер суседне провинције - Горње Мезије (која је највећим делом била на простору данашње Србије). Друго, јер су подунавске трупе највећим делом чинили војници илирског, односно трачког и трибалског порекла који су у то доба сматрани најжешћим ратницима и најлојалнијим војницима римске војске. У то време су и цареве и војнике углавном давале некадашње покорене провинције. И најзад, Панонија је некако имала средишњи положај према западу и истоку царства и била је релативно близу престонице.

Још у првим деценијама принципата (I век) легије из Паноније имале су значајну улогу у борбама око царске власти. Тако су, у борбама након Неронове смрти, панонске и мезијске трупе код Бедријака у Италији поразиле германске легије, а затим на јуриш заузеле Рим и прогласиле за цара Веспазијана. То је било први пут да је војска из Илирије на престо поставила свог претендента. Требало је тако нешто више од четрдесет дана усиљеног марша да се панонске легије Септимија Севера појаве пред вратима Рима. Док је Север у Риму примао почасти одушевљеног народа и сенатских улизица, његови супарници у Британији и Сирији нису ни померили своје војске. Некадашњу преторијанску гарду, која је због издаје цара Пертинакса била распуштена, већ је заменила нова, још много већа јединица подунавских легионара. А онда је дошао на ред и рат с претендентима са истока и са запада. Једна од првих Северових одлука била је да војницима повиси плате и више од два пута. За мање од две године од оног априлског јутра, некадашњи панонски гувернер био је неограничени господар Римског царства којим ће владати читавих 18 година, често сурово, али углавном доста мудро - све до 211. године. Иза себе ће оставити многе нове грађевине, као и нову владајућу династију - кућу Севера.
Нови император обилазио је два пута дунавски лимес - 196. и 202. године. Приликом првог боравка, Север је у Виминацијуму, на Дунаву, прогласио свог сина Басијана за цезара, променивши му име у Анонин како би своју породицу макар ретроактивно повезао с ранијим императорима. На планини Рудник, у Србији, на месту где је некада постојао стари римски рудник с насељем и храмом посвећеним мајци Земљи, и данас се на једном камену могу прочитати следеће речи: „Август, цезар, Луције Септимије Север, непобедиви, узвишени, обновио је овај храм мајке Земље, уз помоћ Касија Лигурђана, царског представника и на захтев колониста Публија Фунданија и Публија Елија Муканија.”

Време подунавских царева
Владавина Септемија Севера била је само раздобље привременог стишавања кризе, тишина пред буру. Његови наследници имали су мање среће и још мање способности за власт од њиховог угледног претка и оснивача династије. Тако се десило да кућа Севера не опстане дуго на власти. Готово да се поновио, само мало другачије, случај Марка Аурелија и његовог сина наследника. Почело је тако што је млађег Северовог сина у мајчином наручју убио његов старији брат Каракала који је и сам страдао од завереничког мача, да би недуго затим и завереник, који је краткотрајно постао цар, на исти начин завршио живот. Након нестанка династије Севера, средином III века, римску војску поразиће варвари, а један римски цар убијен је у бици. Персија, конкурент Рима на истоку, све жешће ће нападати и откидати парче по парче римских поседа. Чинило се да је царство пред распадом...
А онда ће, у току неколико генерација, одбрану и судбину царства преузети ратници и владари рођени на Балкану, деца Дунава и Саве, рођена и одрасла у Сирмијуму (Митровици), Наису (Нишу), Сингидунуму (Београду). Императорска власт била је веома опасно занимање. Многи пурпурни огртачи заруменеће се крвљу својих царских власника. Уз велике напоре и жртве тих „војничких царева” скромног илирског или трачког порекла, царство ће поново бити окупљено, учвршћено, преуређено. Засјаће обновљеним сјајем још једном као Рома Аетерна, вечити Рим. Опстајаће још вековима - два века на Западу и више од хиљаду година на Истоку - у Византији. А још дуже од тога, скоро све до данас, трајаће римско наслеђе, као и слика и сећање на давно доба кад су већ цела цивилизована Европа и Средоземље били једно. У једном од највећих преокрета забележених у целокупној историји, људи из наших крајева снагом својих мишица и своје воље преокренуће ток историје и спасти Римско царство. Цар Константин Велики, најважнији од свих, био је тек један од двадесетак римских царева, попут Галерија, Проба, Аурелијана, Максимијана, Констанција, Лицинија, Грацијана, Констанса, Јовијана и других, који су потекли с наших простора. У целокупној историји ових простора тешко је наћи доба кад су људи из наших крајева имали толико велику улогу и по судбину целокупне европске цивилизације.

РИМСКА ХРОНОЛОГИЈА I ПРОСТОР БАЛКАНА
(II-V век)
Година Догађај

180. Смрт цара Марка Аурелија у Сирмијуму.
193. Септимије Север проглашен за цара.
212. Цар Каракала одобрио римско грађанство свим становницима империје.
222. Након убиства Елогабала, за цара проглашен Александар Север.
235. Максимин Трачанин, пореклом с Дунава, постао цар.
238. Убиство Максимина Трачанина.
249. Деције, пореклом из околине Сирмијума, постао цар и победио и убио цара Филипа.
250. Прогони хришћана по целој империји.
251. У бици код Форум Требонии Готи поразили и убили цара Трајана Деција и његовог сина.
260. У бици код Едесе Персијанци победили и заробили цара Валеријана.
268. Након убиства цара Гелијена за цара проглашен Клаудије II (Готски), рођен негде у нашим крајевима.
269. У бици код Наиса (Ниша) Клаудије II жестоко поразио Готе.
270. Цар Аурелијан, пореклом из Подунавља.
271. У бици код Шалона Аурелијан побеђује Тетрика - крај „Галског царства”.
272. Аурелијан покорава Палмиру.
275. Убиство Аурелијана.
276. Проб, пореклом из Сирмијума, постаје цар.
282. Убиство Проба у Сирмијуму.
284. Диоклецијан проглашен за цара. У бици код Маргума (ушће Мораве у Дунав) победио Карина.
286. Максимијан из Сирмијума изабран за сувладара Диоклецијану.
293. За млађе сувладаре (цезаре) изабрани Констанције Хлор из Наиса и Галерије из Травуније - тетрархија. Уместо Рима, главни градови царства су Никомедија, Сирмијум, Медиоланум (Милано) и Триејер.
303. Почетак великог прогона хришћана (до 311).
305. Диоклецијан и Максимијан повукли се с власти. Нови августи Галерије и Констанције Хлор. Цезари Север II и Максимин Даја (сви рођени на простору данашње Србије).
306. Смрт Констанција Хлора. Наследио га син Константин, рођен у Наису.
307. Погибија Севера II. Састанак тетрарха у Карнунтуму. За новог августа проглашен Лициније, земљак Галерија.
311. Смрт Галерија (у родном крају ФелиШ Ромулиани - Гамзиград).
312. У бици на Мивијском мосту, код Рима, Константин победио Максенција (сина Максимијана).
313. Лициније победио Максимина Дају, који касније умире. Проглашење „Миланског едикта” о толеранцији хришћанства и свих осталих вера.
315. У бици код Цибале (Винковци) Константин победио Лицинија.
323. Константин коначно поразио и погубио Лицинија. Константин једини владар империје. Прихватање хришћанства као царске вере.
325. Никејски сабор хришћанске цркве. Осуда аријанског учења.
328-330. Константин оснива Константинопољ (Цариград).
337. Константинова смрт.
340. Погибија Константина II у сукобу са Констансом (синови Константина).
351. Битка код Мурсе (Осијек) - победа Констанција II.
357. У бици код Стразбура Јулијан (Отпадник), пореклом из наших крајева, победио Алемане.
361. Јулијан постаје цар.
363. Смрт Јулијана. Јовијан, пореклом из Сингидунума, постаје цар.
364. Валентинијан I поделио царство. Исток припао Валенсу.
378. Битка код Хадријанопоља. Валенс поражен од Гота.
379. Теодосије Велики проглашен за цара у Сирмијуму од стране Грацијана (који је рођен у Сирмијуму).
381. Други екуменски сабор.
385. Свети Јероним (пореклом из Илирика) преводи Библију (Вулгата).
395. Смрт Теодосија Великог. Коначна подела империје на Исток (Хонорије) и Запад (Аркадије).
410. Готи опљачкали и спалили Рим.

Душко Лопандић
Zabavnik

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Rimski carevi iz nasih krajeva Empty
PočaljiNaslov: Re: Rimski carevi iz nasih krajeva    Rimski carevi iz nasih krajeva Icon_minitime23/1/2014, 8:25 pm

Римски цареви из наших крајева (2)


Констанин Велики није био једини римски император пореклом из Ниша (римског Наиса). Један други владар пореклом из Наиса по имену Констанције III обележио је целу деценију историје Западног римског царства непосредно уочи његове коначне пропасти. Његова супруга - аугуста Гала Плацидија - један је од најзанимљивијих женских ликова целокупне римске повести


Свако јутро Констанције би долазио у царски двор у Равени да ода почаст императору Хонорију, а у ствари да се тајно поклони његовој сестри. Име јој је било Елија Гала Плацидија. Рођена је у пурпуру у Константинопољу око 390. године. Била је кћи цара Теодосија I Великог. Констанције, стамени легионар из провинције, из прикрајка је, са страхопоштовањем, могао тек да баци покоји скривени поглед на племениту девојку. Почетком 5. века, у сумрак империје, она је у свом погледу, у гипком телу, у крви носила повест римских родова и прохујалу историју царства. Гала је као мала остала без родитеља (цар Теодосије умро је 395. године), па је као принцеза - Нобилиссима Пуелла (најплеменитија девојка) - живела у Медиолануму (Милану), у дому тадашњег моћног човека западног дела царства, војсковође Стиликона. Овај полуварварин способан војсковођа, оженио се царевом нећаком Сереном, а своју кћер удао је за царског наследника. Након Теодосијеве смрти постао је намесник западног дела царства у име свог зета, младог цара Хонорија.
Констанције се сећао оног дана кад му је, као младом легионару, Гала први пут пришла да би пренео неку поруку. Претрнуо је кад га је удостојила погледа својих загаситих очију и кад се готово неприметно осмехнула. Како су дубоке и тамне биле њене очи! Њен звонки глас заувек га је опчинио. Одмерени и самоуверени покрети подсећали су на њене панонске претке с Дунава. Њена сјајна кожа, дуго лице, црна коса и понеки ватрени поглед потицали су од хиспанских дедова са југа. У тој ватреној хришћанки, Констанције, који је памтио приче свог деде о римским боговима и који је у срцу увек помало остао паганин, налазио је одсјај прогнаних богиња. Била је мудра као Јунона, имала је покрете окретне Дијане, тело ватрене Венере, поглед несрећне Персефоне. Обожавао ју је годинама из даљине, као неку недодирљиву весталку и пред њеним би просторијама, као пред паганским храмом, понекад крадом оставио стручак цвећа. Горео је за њом. Решио је да заслужи њену љубав.

Принцеза и војник из провинције
Флавије Констанције потицао је из Наиса (Ниша) у Илирику. Почетком петог века био је један од последњих изданака срчаних легионара из подунавских области који су током претходних векова спасавали уморно Римско царство. Али, након страшног покоља који су Готи приредили римским легијама код Адријанопоља 378. године, након бројних грађанских ратова, варварских најезда и готских пустошења по Балкану, Илирик је био на коленима. Констанције је вероватно потицао од ситних поседника или сељака, јер је у почетку био обичан легионар коме су окретност и способност омогућавали напредовање. У доба кад су на двору, а још више у војсци, владали угледници варварског порекла, он је био изузетак - један од ретких војсковођа који је потицао од чистокрвног становништва империје. Поносио се својим земљаком Констанином Великим. Носио је исто име као отац и син цара који је први прихватио хришћанство, због чега су многи мислили да потиче од исте породице. Без сумње, био је близак сарадник војсковође Стиликона. Познато је и да је био постављен за префекта у Галији. У једној хроници, Констанције је описан као „срдачан и дружељубив”. Није био охол и није учествовао у распусним гозбама. На посебан начин јахао је коња: полегавши по њему, севао је крупним очима и сејао страх код непријатеља. Учествовао је у биткама Стиликонове војске против Визигота који су се готово слободно кретали провинцијама - повремено као савезници, али и као непријатељи римске државе. Визиготи су били дивље племе које се већ деценијама кретало по простору империје и које је постепено потпадало под утицај римске цивилизације. Стиликон је у неколико битака успео да победи Визиготе, али му то није помогло да избегне дворску интригу и да, уз сагласност цара Хонорија, буде погубљен 408. године. Истовремено, убијен је и његов син - вереник Гале Плацидије. Нешто касније, осамнаестогодишња Гала Плацидија у име свог брата присуствовала је суђењу рођаки Серени, Стиликоновој жени, која је такође погубљена. Тако се остварило проклетство које је последња римска весталка бацила на Серену, након што је у Риму насилно угашена света ватра. После погубљења Стиликона, више није било способног војсковође да заустави Визиготе. Они су 408. године неометано опсели и изгладњивали Рим у коме се налазила и Гала Плацидија, а две године касније без борбе су ушли у Вечни град - градска врата издајом су била отворена.

Принцеза и варварин
Био је то ударац за цео римски свет. Те 410. године, након осам векова, Рим је први пут заузет и опљачкан! Свети Јероним у очају је писао: „Свет пропада... Обновљени град, престоницу царства, прогутала је ужасна ватра и нема места на земљи где Римљани нису у изгнанству...” Истим поводом, свети Аугустин написао је своје најчувеније дело „Држава божја”. У стварности, материјална штета и пљачка Рима нису били толико велики колико је то утицало на морал и самопоуздање римских грађана. Визиготи су у граду остали само три дана. Констанције, који је у то време био унапређен на чело преостале римске војске, био је погођен још једном вешћу - варвари су одвели угледне таоце, а међу њима и младу цареву сестру Галу Плацидију. Најплеменитија девојка се изгледа загледала у варварина, наследника готског престола, касније краља по имену Атаулф (што на готском значи „племенити вук”), са којим је, говорили су поверљиви извештаји, већ живела...
Од те, 410, године, па целу наредну деценију, Констанције ће као магистер милитум (командант римске војске) практично управљати оним што је преостало од Западног царства. Све напоре посветиће ослобађању, а затим присвајању обожаване принцезе. Након њене отмице чинило се да је тај војник широких плећа утростручио снагу у борби с варварима. Било је то страшно доба римске повести кад је свака година доносила нове несреће које је крајња неспособност цара Хонорија, скривеног иза мочвара и утврђења око престонице Равене, само погоршавала. Ни уз помоћ савезника, варвара - федерата - римска војска више није имала снаге да преокрене овај ток. Године 407. у зиму, искористивши лед на Рајни, огромна маса германских племена - Свева, Вандала и Алана - око 300.000 људи, подстакнута глађу и Хунима, ушла је без отпора на простор Римског царства да више никада из њега не буде истерана. Као и Готи пре њих, та племена су на простору империје стварала своју власт. Колики је хаос наступио, најбоље сведочи случај провинције Британије коју су једног дана 407. године римске трупе једноставно напустиле и оставиле без одбране. Тамошњи командант Константин са војском прешао је у Галију, где се прогласио за протуцара (Константин III). Римска војска никада се више није вратила у Британију која је утонула у анархију ратова и варварства из чега ће, касније, изнићи легенда о краљу Артуру.

Nastavlja se

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Rimski carevi iz nasih krajeva Empty
PočaljiNaslov: Re: Rimski carevi iz nasih krajeva    Rimski carevi iz nasih krajeva Icon_minitime11/2/2014, 9:36 pm

-2-


Констанције је показао снагу и способност да бар привремено заустави пропадање. Године 411. успео је да победи и зароби узурпатора Константина III, који је погубљен, као и неколико царских узурпатора. Међутим, и даље је вребао Готе које је успео да истера из Италије 412. године. Слао је доушнике, пратио сваки покрет готских племена, спречавао снабдевање и тражио начин да их уништи, али да не угрози Најплеменитију. Настојао је да што мање чита поверљиве извештаје о њеном животу међу Готима, после којих би био неутешан, и уз вино данима затворен у својим одајама.
Ко је ту уопште био талац а ко господар, могао је да се запита неки странац на визиготском двору у Нарбони, у Јужној Галији, пратећи све већи утицај отресите Гале Плацидије на готског краља Атаулфа, који се 411. године венчао с римском принцезом по готским обичајима. Жена јаке воље која је увек знала шта хоће, Гала Плацидија покушавала је да пораз претвори у победу и да Визиготе преобрази у римске савезнике. Атаулф је прихватио да се помири с двором у Равени. Али, на другој страни, стајала је препрека у лику војсковође Констанција, који је увек тражио само једно - да Гала Плацидија буде враћена. У једном тренутку Атаулф је Констанцију чак послао помоћ у борби са узурпатором у Галији. Констанције је, међутим, одбио да исплати готске трупе све док не врате принцезу. Снујући о јединству Гота и Римљана које ће постићи својим браком, Атаулф је направио нови гест који је требало да остави утисак на савременике. У Нарбони (близу данашњег Тулуза), 1. јануара 414. још једном свечано се венчао с Галом Плацидијом - овај пут по римским обичајима и уз пригодне свечане говоре. Забележено је да је младожења, обучен у римску одећу, поклонио младој 50 слугу који су у рукама носили стотину пехара пуних злата и драгог камења, опљачканих у Риму.

Принцеза и цар
Иако дубоко разочаран, Констанције се није мирио са судбином. Истог дана кад је Гала Плацидија званично постала готска краљица, он је уз цара Хонорија проглашен за римског конзула за годину 414. (највиша почаст која се могла достићи у старом Риму). Додатна утеха било је обећање његовог владара да ће му дати руку своје сестре чим она буде ослобођена. Одмах је поново кренуо на Готе. Наредио је блокаду свих средоземних лука у Галији, чиме је варваре изгладнео и натерао да одступе на југ, ка Хиспанији. Атаулф и Гала Плацидија су за свој нови двор изабрали Барсино (Барселону). Међутим, венчање није донело личну срећу римској принцези. Син по имену Теодосије (по Галином оцу), кога је ускоро родила и кога су родитељи у својим сновима већ видели као будућег римског цара, умро је као беба почетком 415. године. Родитељи су били очајни. Тело малог принца сахрањено је у ковчегу од сребра. Много година касније, као регент царства, Гала Плацидија ће посмртне остатке свог првенца пренети у Рим. Ускоро је наишла нова несрећа. Атаулф је мучки убијен у завери. Нови готски владар, Атаулфов непријатељ, није имао обзира према младој удовици коју је у гомили заробљеника натерао да километрима пешачи иза његовог коња.
Вести из готских крајева навеле су Констанција да поново покрене сва средства да ослободи принцезу - слао је повољне понуде, потплаћивао, повремено претио и нападао. Најзад, 416. године постигнут је споразум. Римљани су са Готима закључили савезнички уговор, платили 600.000 мера жита и заузврат добили Галу Плацидију. Констанције је лично отишао да преузме удову краља, коју је пратила бројна свита. Једва да га је погледала тог дана кад је, сав узбуђен, пао на колена пред њом. Прошла је скоро деценија од када су се последњи пут срели. Много тога се променило. Он је некада био тек млади официр који обећава - она поносна, прелепа принцеза. Живот их је одвео у различитим правцима. Он је постао свемоћни војсковођа, патриције, конзул, овенчан низом победа. Она је била жена која је, иако још млада, већ иза себе имала један живот. До краја живота неће заборавити да је била готска краљица. Али, у њиховом односу готово се ништа није променило. Он је и даље остао тек покорни легионар који се труди да испуни сваку жељу лепе и охоле господарице.
Попут сенке, пратио ју је нечујно кроз ходнике царске палате у Равени, улицама, на молитви у цркви, уз морску обалу, путем за Рим. Понашао се према њој као да је већ царица. Увек је био негде близу да јој, уместо верног слуге, погнуте главе пружи огртач, придржи застор на носиљци, дода молитвеник. Ипак, и поред све моћи и утицаја на двору, Констанцију је требало још годину дана да приволи Галу Плацидију да му постане жена. Пристала је тек уз наговор и претње свог брата Хонорија и уз Констанцијева ватрена обећања да ће од ње направити владарку целог царства - онаквог каквим је владао и њен отац. Све побожнија, Гала је од мужа добила и обећање да ће штитити праву хришћанску веру и да ће прогонити јерес и паганство.
Забележено је да су се Констанције и Гала Плацидија венчали 417. године у Равени. Знао је да га она никада неће заволети. Бар не онолико колико је волела готског варварина. Ипак, и даље је желео да је учини срећном. Следећих година Гала је Констанцију родила двоје деце: сина Валентинијана (будућег цара) и кћерку Хонорију. После три године Констанције је успео да испуни и своје велико обећање. Уз молбе, а и притисак, цар Хонорије је у фебруару 421. године пристао да свог врховног војсковођу прогласи за сувладара. Констанције је постао цар - трећи тог имена, док је његова супруга добила титулу аугуста. Њихов син проглашен је за наследника - цезара (Хонорије није имао сина). Приватно, Констанције се жалио да му је царско звање само терет, јер је морао да учествује у бескрајним свечаностима. Нова невоља стигла је с неочекиване стране. Двор у Цариграду одбио је да призна новог аугуста у Западном царству. Љутит и понижен пред супругом, Констанције III припремио је легије да се обрачуна са Источним царством. Али, током припрема, само осам месеци након проглашења за цара, добио је грозницу. Умро је у септембру 421. године шапћући, уместо имена Богородице, име своје аугусте. За собом је оставио царство које је било далеко боље него кад је, десет година раније, преузео команду војске.
Можда је тек тада, док се уз посмртне молитве затварао камени саркофаг у цркви у Равени, тридесетогодишња Гала Плацидија први пут осетила нешто због губитка Констанција. Није то био бол попут оног за несталим дететом. Није био ни очај у души какав је осећала кад је у Барселони, сав обливен крвљу, умирао њен муж, готски варварин. Касно је схватила шта је све у њеном животу значио скромни илирски легионар који је због ње решио да постане цар. Чврста стена, на коју углавном није обраћала пажњу, а на којој је почивао сав њен тадашњи живот, померила се и одједном нестала. Пред Галом се отворио вртоглави амбис. Лепа аугуста први пут је пустила сузу за оним кога је заволела тек кад је било прекасно. Пожелела је да му, макар у последњем часу, обећа нешто што би волео. Заклела се на његовом гробу да се више никада неће удати и да неће имати другог мушкарца.

Гала Плацидија, аугуста
Надживела га је скоро три деценије. Живот је посветила хришћанској вери и будућности своје деце. Године 423. пала је у немилост брата Хонорија (зли језици су причали да није прихватила његово удварање) и морала је с децом да напусти двор и побегне у Цариград. У току пловидбе Јадраном, задесила их је страшна бура. Касније је у Равени изградила заветну цркву посвећену светом Јовану Претечи у којој је записала: „Гала Плацидија, заједно са сином Плацидијем Валентинијаном аугустом и кћерком Јустом Гратом Хоноријом овим испуњава завет након спасавања од опасности мора.” После смрти Хонорија (аугуста 423. године) Гала је успела да, уз помоћ цариградске војске, за новог императора у Риму прогласи свог шестогодишњег сина Валентинијана III (425. године). Следећих дванаест година, до његовог пунолетства, Гала Плацидија била је регент царства. Остаће утицајна и касније, све до смрти. Видеће много тога: међусобну борбу и сатирање римских војсковођа, упад Вандала у северну Африку и губитак Картагине, долазак Хуна и Атилине претње Риму. Дубоко религиозна, какве су у 5. веку постале римске матроне, градила је по Риму, Равени, Јерусалиму богате, сјајне цркве, пуне мозаика. Са децом није имала среће. Син Валентинијан III, који ће званично владати целе три деценије, био је на неспособне ујаке. Кћи Хонорија имала је јак мајчин карактер, али лак морал. На силу је удата за сенатора, због чега је затражила спас од моћног хунског владара Атиле (коме је послала и свој прстен). Атила је искористио овај повод да уз руку царске кћери затражи и половину царства. Последњи владарски гест Гале Плацидије био је да се, преклињући, баци пред сина како би спасла кћерку од смртне пресуде. Умрла је 27. новембра 450. године. Није доживела последњу велику победу римске војске у бици у којој су, удружени њени Римљани и њени Визиготи, победили огромну хунску војску страшног Атиле (451. године).
Није сасвим сигурно где се налази гроб Гале Плацидије. Према једној причи, сахрањена је у Риму, поред посмртних остатака сина Теодосија. Према другој, она почива у Равени, уз посмртне остатке супруга Констанција III у такозваном Маузолеју Гале Плацидије. Пет година након њене смрти, Вандали су освојили и опљачкали Рим (455. године). Из Рима су, као таоца, одвели Галину унуку Евдокију коју су венчали за вандалског краља. Чинило се да се породична историја понавља... Али, крај велике историје био је близу. Четврт века након смрти Гале Плацидије, 476. године, Западно римско царство није више постојало.

Душко Лопандић
Zabavnik

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded


Poslednji izmenio Beskraj dana 29/1/2016, 10:09 am, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Rimski carevi iz nasih krajeva Empty
PočaljiNaslov: Re: Rimski carevi iz nasih krajeva    Rimski carevi iz nasih krajeva Icon_minitime17/2/2014, 9:38 pm

Римски цареви из наших крајева (3)






Флавије Јовијан
Цар из Београда







Био је толико крупан и висок да нису могли да нађу владарску одећу која би му одговарала. Био је весео човек, скромног образовања и доброћудан. Волео је јело, пиће и жене









 Rimski carevi iz nasih krajeva 02-01









Тмуран дан био је у Персији кад се у лето 363. године окупила римска војска да избере новог цара након битке у којој је несрећно, готово случајно, погинуо млади август Јулијан назван Отпадник. Већ давно су легионари изгубили сваку жељу за освајањем и само су сањали повратак. Иако нису претрпели ниједан пораз, ипак су напуштали Персију као да беже од ђавола. Повлачили су се данима, недељама кроз пустињу и по пакленој жеги сањали воде Медитерана и хладовину шума севера. Ни избор новог цара није ишао лако. Нико тих дана испуњених губитком није желео да се огрне царским пурпуром - ни преторијански претор, ни остали високи официри, ожалошћени Јулијанови другови. И тако је, после много оклевања и преговора, избор војске пао на човека из Сингидунума - првог и последњег римског цара рођеног у данашњем Београду.

Император Јовијан
Флавије Јовијан рођен је око 330. године као син војника Варонијана, тада вероватно легионара у IV легији Флавија, која је имала седиште у Сингидунуму. Варонијан је напредовао у служби достигавши место команданта доместика (comes domesticorum), јединице царских телохранитеља. Јовијан је наставио очевим стопама и служио је као припадник гарде (protector domesticus) под царевима Констанцијем II и Јулијаном који га је поставио за заповедника доместика. Флавије Јовијан био је ожењен кћерком високог војног официра Луцилијана, који је живео у Сирмијуму (данашња Сремска Митровица).
Амијен Марцелин, хроничар и царев савременик, описује да је Јовијан био „толико висок и крупан да се дуго није могла наћи владарска одећа која би му одговарала. Израз лица био му је весео, очи сиве. Јовијан је био скромног образовања и доброћудан, али незајажљив у јелу и уживао је у вину и женама”. Радило се о човеку скромних способности, „сенци свог претходника”, који није богзна шта показао у току свог краткотрајног владања.
Поставши цар и врховни командант војске, Јовијанов циљ било је коначно извлачење из Персије. Чувши за смрт претходног цара, Персијанци су удвостручили нападе. Желећи да се што пре врати у средиште царства, Јовијан је пожурио да склопи мир по сваку цену. Услови мира били су тешки за Рим: Персијанцима је враћено пет области с друге стране Тигра које је освојио још ранији цар Галерије. Без борбе предат је неосвојиви град Нисиб, који је годинама одбијао персијске нападе. Амијен Марцелин описао је очај становника Нисиба који су били приморани да се повуку с римском војском и заувек препусте свој град Персијанцима. Ако је срамни мир с Персијом бацио сенку на почетак Јовијанове владавине, због једне друге одлуке постао је омиљен код великог дела поданика. Наиме, нови цар је, након кратког раздобља владавине Јулијана Отпадника, који је покушао да обнови паганске култове, прогласио званични повратак римске државе хришћанству, укључујући и финансијску помоћ цркви.
Хришћански историчари сачували су преписку између цара Јовијана и чувеног борца против аријанске јереси Анастасија, бискупа Александрије, коме је Јовијан дозволио да се, после дуготрајног прогонства, врати у своју бискупију. Иако је подржавао православне бискупе, Јовијан је у почетку владавине настојао да одржи неутралност у споровима унутар цркве позивајући на јединство државе и цркве. Такође је водио трпељиву политику према паганима, тако да се на његовом новцу поред хришћанских појављују и неки пагански симболи.







 Rimski carevi iz nasih krajeva 02-02






Статуа наших суграђана из 3. века нађена на подручју Београда


____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded


Poslednji izmenio Beskraj dana 5/4/2015, 8:58 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Rimski carevi iz nasih krajeva Empty
PočaljiNaslov: Re: Rimski carevi iz nasih krajeva    Rimski carevi iz nasih krajeva Icon_minitime5/4/2015, 8:58 pm

-2-


Након повратка из Персије, Јовијан је неко време провео у Антиохији - граду из кога је његов претходник Јулијан кренуо на поход на исток. Тамо је свог сина Варонијана, који је имао само две године, прогласио за конзула. У стара времена републиканског Рима част конзула могао је понети само зрео човек, старији од 40 година. Сујеверни Римљани примили су као лоше знамење чињеницу да је у току свечаности проглашења за конзула дете непрестано плакало. И заиста, знамења су се у стварности показала тачним.
Нестрпљив да што пре стигне на циљ и да учврсти власт, Јовијан је 364. године усред зиме кренуо на запад, ка средишту царства. Међутим, кад је стигао у Дадастан, место у Малој Азији, нађен је мртав у соби, а да нико није могао да објасни узрок смрти. Једно од објашњења било је да се угушио од испарења у соби или да се отровао храном. Имао је тек тридесет две године.
Иза Јовијана није остало много царских дела, што и није чудно имајући у виду његову краткотрајну владавину. Остала су, на пример, два едикта, сачувана у такозваном Теодосијевом кодексу, која се тичу неких питања у вези с вером.
На новцу и натписима Јовијан је користио уобичајене епитете римских царева, попут „victoria Romanorum”, „победник и тријумфатор, вечни август”, „gloria Romanorum” и друге.
Тако је завршио цар пореклом из Сингидунума. Владао је и живео кратко. Заборављен је брзо. Помињан је једино због обнове званичног положаја хришћанске цркве, чиме се бар на неки начин може повезати, иако не и поредити, са својим великим земљаком и претходником - царем Константином.

Утврђење Синга - Сингидунум
На месту где се воде Саве мешају с Дунавом диже се, последњи према северу, огранак планинског ланца Рудника, богатог рудама, висок око тридесет метара. Овај природни грудобран одувек је био утврђено насеље за чији се посед пролило много крви. Најстарији помен родног града цара Јовијана - Сингидунум - јавља се у 2. веку код географа Птоломеја. Он га помиње као град на Дунаву у ком је смештена легија IV Flavia Felix. Назив Сингидунум је сложеница од речи Singi и dunum. Реч dunum келтског је порекла и значи град, утврђење. Singi је име трачког племена које је живело у околини. Сингидунум се налазио на римском лимесу преко пута подручја варвара Јазига, тачно на граници између римских провинција Мезије, Паноније (на западу) и Далмације (на југу). Мост преко Саве повезивао га је с Тауринумом (Земуном), који се налазио у Панонији.
Насеље Сингидунум састојало се од три одвојене целине: од војног логора, насеља војних ветерана (canabae) и од цивилног насеља (municipium, colonia). Четврта легија Флавија стигла је у Сингидунум око 86. године из свог ранијег боравишта у Далмацији. Логор легије био је на данашњем Калемегдану - део римских зидина и куле из 2. века и данас могу да се виде у оквиру североисточног калемегданског бедема (код „Диздареве куле”). Зид главног утврђења - бедема - био је од ломљеног камена, обложен великим камењем од кречњака - квадерима - ископаним на Ташмајдану. Укупна површина каструма вероватно је износила око 16 хектара, што је било довољно за смештај легије (6000 људи). У спису Нотитиа дигнитарум, с краја 4. века, последњи пут помиње се IV легија као и њен заповедник, праефецтус легионис.

Војно насеље (цанабае легионис) налазило се у Доњем граду и вероватно се развило као засебна целина у време реформи цара Септимија Севера (193-211), кад су војници добили право да ступе у законити брак и да живе с породицом иако логорски режим није био укинут. Ту је била и лука за дунавску и савску флоту. У Доњем граду, између осталог, откривено је светилиште бога Митре (mitreum), храм богиње Немезис (богиње освете и рата), ковачница и грнчарска радионица.
Око војног насеља, на простору између данашњег Студентског трга и Трга Републике, налазило се цивилно насеље с многобројним становницима, међу којима је било војних ветерана, дошљака из целог царства, као и народа пореклом из разних етничких група (Келти, Трачани, Илири...). Насеље се вероватно граничило са самим логором, док је на другим странама допирало до Господар-Јевремове улице (на северозападу), односно до Бранкове улице (на југозападу) и до Трга Републике. Римске улице увек су биле праве и секле су се под правим углом, што се и данас донекле одржало код неких улица у центру града, попут Кнез-Михаилове, Узун-Миркове, Душанове и Краља Петра (7. јула).
Сингидунум је у почетку имао статус муниципијума да би вероватно у 3. веку био проглашен за колонију (colonia splendissima).
Као и већина наших градова из тог доба, Сингидунум је грађен по римском узору: с форумом (око Патријаршије или на Студентском тргу), водоводом (аквадукт), канализацијом, купалиштима (терме)... На Студентском тргу откривено је купалиште. У граду су били бројни храмови посвећени римским божанствима: Јупитеру, Јунони, Хекати... На надгробним споменицима и нађеним статуама помињу се и Меркур, Венера, Дијана, Аполон, трачки коњаник, Бах, Ерос, Орција (домаће божанство) и трачки Херон
.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Rimski carevi iz nasih krajeva Empty
PočaljiNaslov: Re: Rimski carevi iz nasih krajeva    Rimski carevi iz nasih krajeva Icon_minitime29/1/2016, 10:08 am

Винородна Гроцка
Највећи успон град је достигао у 2. и 3. веку. Уз само насеље била је развијена пољопривреда, што потврђују аграрни култови посвећени Мајци Земљи, Силвану Силвестру, Либеру и Либери, који се помињу на споменицима нађеним у околини Сингидунума. Од заната, били су познати каменорезачки, грнчарски и зидарски. На керамици и опекама из тог времена нађени су печати с ознаком SING.

На великој површини око некадашњег насеља Сингидунум нађене су и некрополе (гробови и надгробни споменици). Римљани су имали обичај да своје мртве сахрањују уз пут, изван самих граничних линија или зидина око места. И данас ако се мало дубље копа у центру Београда, могу да се нађу остаци наших античких претходника. Тако су нађени гробови у улици Мајке Јевросиме, Косовској, Таковској, Симиној, на Ташмајдану и другде. Највише надгробних споменика има из 2. и 4. века, из времена највећег успона града. Тако се на споменику Аурелију Атику наводи да је, након напуштања војне службе, учествовао у управи града где је био „квинкеналис”. Међу надгробним споменицима градских магистрата - управника, налазе се и келтска и трачка имена, што сведочи о асимилацији ранијих становника с римским грађанством: Марко Аурелије Cutia, Мар. Аур. Soso, Аур. Micianus... Забележена су и многа женска имена - супруга војника, попут Улпије Пије (која је била пореклом из Виндобоне, данашњег Беча), супруге Аурелија Максима, или Елије Флоре, Ласиније Ингенуе, Елије Јусте, Аурелије Викторије и других.
Иначе, град на раскршћу путева - Сингидунум - походили су многи цареви, међу којима Септимије Север (202), Диоклецијан (295), Констанције II (349), Валеријан. У ширем простору око Сингидунума било је доста вила чији су остаци нађени по целом данашњем Београду (Чубура, Врачар, Баново брдо, Топчидер, Чукарица). Један подземни водовод ишао је из шума испод Авале до тврђаве. Поред града постојало је и градско подручје (ager Singidunensis) које се протезало уз Дунав, према истоку и на југ, претежно уз војни пут, ка Виминацијуму. Насеља на овом подручју била су Mutatio ad sextum (Мали Мокри Луг), станица на шест римских миља од Сингидунума, затим Castra Tricornia (Ритопек), насеље са значајним утврђењем, као и Ad sextum miliarem (код Гроцке), на 19 римских миља, и Aureus Mons, брежуљци на којима је сађена винова лоза. Граница између територија Сирмијума и Виминацијума налазила се негде код Смедерева. На југу, постојала је насељена рударска област богата оловом и бакром: на Авали, Космају, код Рипња, Губеревца...
Након поделе Римског царства на исток и запад, после смрти цара Теодосија I (395), статус пограничног места Сингидунума још је израженији. Пет деценија касније, у нападима Хуна, град је освојен и спаљен (441. године). У следећа два века град пада из руке у руку: Византије, Сармата, Острогота, Гепида. Цар Јустинијан обновио је 535. године утврђење које су, међутим, 584. године освојили Авари да би га поново спалили 592. године. У наредном веку, око 630. године, око напуштеног и порушеног античког града насељавају се Словени који ће му променити и име у Београд.

Д. Л.
Преглед римских царева у 4. веку
(Наведене су године власти, место рођења и пуно име)


Константинова династија
• Константин I Велики (306-337) - Наисус/Ниш
(Flavius Velerius Constantinus)
• Констанције II (337-361) - Сирмијум/С. Митровица
(Flavius Julius Constantius)
• Константин II (337-340) - Сирмијум/С. Митровица
(Flavius Constantius Constantinus)
• Констанс (337-350)
(Flavius Julius Constans)
• Јулијан (361-363)
(Flavius Claudius Julianus)
• Јовијан (363-364) - Сингидунум/Београд
(Flavius Jovianus)


Валентинијанова династија
• Валентинијан И (364-375) - Цибалае/Винковци
(Flavius Valentinianus)
• Валенс (364-378) - Цибалае
(Flavius Valens)
• Грацијан (367-383) - Сирмијум/Ср. Митровица
(Flavius Gratianus)
• Валентинијан II (375-392)
(Flavius Valentinianus)


Теодосијева династија
• Теодосије I Велики (379-395)
(Flavius Theodosius)
• Аркадије (395-408)
(Flavius Arcadius)
• Теодосије II (408-459)
(Flavius Theodosius)
• Хонорије (395-423)
(Flavius Honorius)

Zabavnik

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Rimski carevi iz nasih krajeva Empty
PočaljiNaslov: Re: Rimski carevi iz nasih krajeva    Rimski carevi iz nasih krajeva Icon_minitime17/7/2018, 11:21 am

Римски цареви из наших крајева

Валентинијан се показао као предузимљив владар кога неки историчари сматрају као последњег значајног пре пропасти Западног римског царства. Био је и последњи војсковођа међу римским царевима




Валентинијанов лик на новчићу

Крајем 4. века град Рим још је могао да засени сваког посетиоца својом величанственошћу, бројем становника, лепим грађевинама, пространим базиликама, термама, огромним тркалиштима, сјајним амфитеатрима, тријумфалним луковима, блиставим статуама. Један посетилац је почетком петог века рекао да су римске „палате и храмови огромни попут планина”. За многе је Рим и даље био „вечни град” и „господар света”. Али, крај царства, бар оног на западу, приближавао се. Можда и због тога што су се највеће римске личности тога доба, па и они који су били рођени у Илирику, више бавили темама вечности и спасења душа, а не одбраном царства од непријатеља. У свом непревазиђеном делу „Опадање и пропаст Римског царства”, британски историчар Гибон за пад царства оптужио је хришћанство, али навео је и неколико десетина других узрока, међу којима су посебно значајне биле најезде варвара.
После смрти цара Јовијана, генерали и војска су 364. године за цара поново изабрали једног Илира из Паноније који ће дуже владати и који ће основати последњу династију пре поделе Римског царства на Западно и Источно (тј. Византију). Био је то Флавије Валентинијан, командант јединица стрелаца (сцутарии), висок и снажан човек, плавокос и плавоок, шампион у рвању. Флавије је рођен 321. године у Панонији, у месту Цибалае (данас Винковци), тридесетак километара западно од царског града Сирмијума (данас Сремска Митровица). Његов отац Грацијан, такође легионар, доспео је до положаја управника Африке, а касније управљао је Британијом (цомес Британиае).
Чим је изабран за цара, Валентинијан је 364. године одредио сувладара - свог рођеног брата Валенса - војника који је имао много мање дара. Два брата кренула су за Наис (Ниш) где су донели одлуку да поделе војску и двор на два дела. После кратког боравка у родном крају - у Сирмијуму, браћа су се заувек растала. Валентинијан је отишао на запад - у двор у Медиолануму (Милану), а Валенс на исток - у Константинопољ (Цариград).
Валентинијан се показао као чврст и предузимљив владар кога неки историчари истичу као последњег значајног владара Римског царства пре пропасти његовог западног дела. Био је један од последњих римских царева који је показао особине успешног војног заповедника. Имао је добро образовање, чак је знао и да слика и да прави скулптуре. Као владар, ослањао се на своје земљаке из Паноније, који су имали већину највиших положаја на двору и у војсци. Историчари су га често поредили с његовим земљаком, чувеним царем Аурелијаном (владаром који је такође био из наших крајева), јер је имао сличне способности - велику енергију, војни таленат и уздржљивост, али и недостатке, попут суровости и наглости која га је наводила на непромишљене и свирепе поступке. Занимљиво је да је Валентинијан показивао наклоност за сиротињу, што није било уобичајено у античко доба, пре појаве хришћанства. Још необичније за његово време била је царева толерантност према различитим верским мишљењима.
Повест владавине два брата - Валентинијана и Валенса - повест је сталних борби у грчевитом настојању да се Римско царство одупре варварским најездама. Тако је десетак година након избора за цара Валентинијан углавном провео у борбама против Алемана, Бургунда, Саксонаца и других германских племена на Рајни. Добио је неколико великих и много мањих битака. Градио је утврђења дубоко унутар германске територије. Након тога, 375. године, прешао је у Сирмијум, одакле је намеравао да пружа отпор на Дунаву. Умро је исте године на чудан начин. Док је у Панонији водио преговоре с посланицима из германског племена Квада, толико се разбеснео да је добио или мождани или срчани удар. После Валентинијанове смрти, на западу су остала два млада владара - његови синови младић Грацијан и дечак Валеријан II.

Грацијан - последњи цар из Сирмијума
Грацијан је последњи, шести, римски цар који је рођен у самом граду Сирмијуму, 359. године. Отац га је још као малог дечака прогласио прво за конзула, а нешто касније, 367. године, за сувладара и августа. Грацијан је био ожењен Констанцијом, кћерком цара Констанција II (сина Константина Великог), чијим је посредством био повезан с претходном царском династијом. Међутим, поред свих очевих подстицаја, Грацијан није показивао никакво интересовање за војне походе, легије и битке. Више је волео дане да проводи у двору, окружен реторима и ласкавцима. Можда би, како каже последњи велики римски историчар и царев савременик Амијан Марцелин, у неко друго, мање сурово доба, Грацијаново образовање и интересовања више дошли до изражаја. Забележено је, на пример, да је Грацијан био мирољубив. Али, крајем 4. века, римска држава поново се суочила с великим изазовима. Времена су тражила одважне људе и сурове владаре, војсковође који су се могли носити с варварским краљевима.

Док је Грацијанов отац Валентинијан био неутралан у црквеним споровима, његов стриц Валенс био је убеђени аријанац који се жестоко залагао да ову јерес наметне целом хришћанству. Грацијан се, опет, вратио православљу. Тако је 379. године све јереси прогласио незаконитим. Наставио је политику претходних римских царева потпуног напуштања паганства која је (изузимајући цара Јулијана Отпадника) започела још у време Константина Великог, почетком 4. века. Тако је Грацијан постао први римски цар који се одрекао титуле врховног паганског свештеника, понтифеШ маШимус, која је још од доба првог римског цара Октавијана Августа припадала владару. Овај назив је, неочекивано, преузео римски бискуп - папа, који и данас у свом латинском називу носи титулу понтифеШ маШимус.
У току неколико година, Грацијан је у борбама с Германима на Рајни постизао победе. То је, међутим, изазивало љубомору његовог стрица Валенса, цара на Истоку, који је желео да засени синовца неком значајном битком која би му донела славу и која му је некако стално измицала. Ненадано, Валенсу се пружила прилика да се докаже у бици с великом војском Гота која се пробила на Балкан и окупила се око града Адријанопоља...
Чудним обртом историје, битка код Адријанопоља (данас Једрене у европском делу Турске), у лето 378. године, на више начина подсећа на пораз који је више од века раније, јуна 251. године, доживео цар Трајан Деције (још један цар из наших крајева, о коме је „Забавник” већ писао). Обе битке одиграле су се на Балкану. И у једном и у другом случају Готи су жестоко поразили римску војску. У обе битке погинули су римски цареви панонског порекла - Деције Трајан и Валенс.

Адријанопољ - повест најављене пропасти
Амијен Марцелин, највећи римски историчар из 4. века, своју велику историју завршава описом битке код Адријанопоља и погибијом римског цара. А овај пораз, каже Марцелин, најављиван је многим злокобним знацима - од жалосног хука ноћних птица, завијања вукова и паса, застрашујућег звиждања духова, до затамњивања сунчевог јутарњег сјаја. У Константинопољу, у рушевинама, на камену нађен је следећи пророчански стих:
„А кад се росне девојке, кроз град у игри,
буду окретале весело овенчаним улицама,
тад ће безбројна племена широко
расутих људи
с оружјем прећи преко лепотоког
Истра (тј. Дунава)
и разорити скитска поља и мезијску земљу.”




Грацијан, последњи владар рођен у Срему.

И заиста, повест о највећем римском поразу још од битке код Кане (против Ханибала) почиње с прелазом стотина хиљада припадника готских племена преко Дунава. Готи су измолили дозволу цара Валенса да се населе на римској земљи на Балкану, уз обећање да ће бити послушни поданици и војници императора. Они су бежали од дивљих Хуна придошлих из дубина Азије. У римској области надали су се миру и бољем животу. Али, одмах након преласка преко Дунава на римско подручје, почињу неспоразуми и сукоби између Гота и Римљана - између готских вођа и краљева и царских намесника. Данас је тешко разазнати на коме лежи већа кривица за нереде и сукобе који су се ускоро претворили у праве битке: да ли на превртљивим варварима или на бескрупулозним и неспособним царским управницима.
Већ током 378. године, пљачке и разарања Гота добијају такве размере да је прилично лењи цар Валенс био приморан да окупи све своје расположиве легије и да се са истока, из Антиохије, упути на Балкан. Истовремено, позвао је у помоћ и синовца Грацијана с његовом војском с Рајне. Међутим, кад је Грацијан са својим трупама стигао до Сирмијума, Валенс је, не чекајући, издао наређење да се војска спреми и да из Адријанопоља крене на Готе.
Деветог августа 378. године, дана „који је заслужио да се забележи међу најзлокобније у римском календару”, кренуле су Валенсове легије у напад. Готи су били улогорени око 12 миља од Адријанопоља. Био је паклено врућ дан. Можемо замислити жеђ и врућину легионара који су у оклопима, без хране, пића и одмора, по највећој врућини, марширали на варваре који су их непомично чекали. Мерцелинов врло детаљни опис битке указује на импровизације и неорганизованост римске стране. Лево и десно крило стигли су на бојно поље у различито време, поједине јединице кретале су у напад у тренутку кад је цар Валенс послао посланике да преговарају с Готима. Римљани су дозволили да их изненади готска коњица која се враћала из пљачке по околини...

Slika

Марцелин је оставио незаборавне слике жестоке битке која је трајала цело поподне. „Војске су се сукобиле као кљунови лађа, потискујући се наизменично, бацале су се тамо-амо, као на таласима... Од облака прашине није се могло видети небо које је одјекивало од ужасних крикова... Стреле су летеле са свих страна доносећи смрт јер их човек није могао ни видети ни одбранити се од њих... Наши борци јуришајући су секли, а и сами су били посечени мачевима; и са обеју страна ударци сечива пробијали су кациге и оклопе... А на земљи су лежале гомиле лешева обеју страна, тако да су поља била пуна погинулих, а вапаји умирућих, рањених тешким ранама, уливали су огроман страх оном ко их чује...”
Валенсови војници били су збијени на узан простор где је било немогуће да развију своје редове, тако да се под незадрживим јуришом варвара римска коњица разбежала, а пешадија је била опкољена и искасапљена. Усред метежа и покоља, Валенс је покушао да побегне, али је погођен стрелом или копљем. Његово тело никада није нађено. Постоји прича да се склонио у неку оближњу кућу коју су Готи опколили и затим спалили заједно с онима који су били унутра.


____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

 Rimski carevi iz nasih krajeva Empty
PočaljiNaslov: Re: Rimski carevi iz nasih krajeva    Rimski carevi iz nasih krajeva Icon_minitime17/7/2018, 11:21 am

Теодосије I Велики
Код Адријанопоља је изгинуло две трећине Валенсових легионара. Једина утеха у овој огромној несрећи била је да варвари нису успели да заузму и сам град Адријанопољ, где је владар пред битку оставио своје царске ознаке и ризницу. После Валенсове смрти преостала су још два римска владара, његови синовци Грацијан и Валентинијан II. Након скоро век и по непрестаних напора и борбе илирско-панонских владара, дошао је тренутак да неко други покуша да одржи и спасе царство. Тако је, након катастрофе код Адријанопоља 379. године, у Сирмијуму, пред легијама, цар Грацијан за сувладара прогласио свог зета пореклом из Шпаније - дуШа Илирије по имену Теодосије.
Два Валентинијанова сина завршила су на сличан начин - убијени су млади, у току побуне својих војсковођа и сарадника. Грацијан је убијен 383. године, пет година након пораза код Адријанопоља. Имао је тек 24 године. Према неким римским изворима, страдао је у Сингидунуму (данашњем Београду) приликом бекства од потере, након што је изгубио власт у побуни коју је покренуо узурпатор Магнус Максимус. Његовог млађег полубрата Валентинијана II убио је 392. године, кад је имао 21 годину, његов војни управник.
Тако је као легитимни владар остао само Теодосије I који је неколико месеци у раздобљу између 394. и 395. године био, последњи пут у историји, једини цар целокупног Римског царства или бар онога што је од царства остало у то доба. Крај четвртог века је време кад римски владари по побожности више подсећају на византијске цареве или средњовековне владаре, него на некадашње римске императоре и конзуле. Црква је цару Теодосију I дала надимак Велики само зато што је у потпуности укинуо паганске култове, забранио јереси и признао кредо са сабора у Никеји и православну хришћанску веру као једину веру царства. Од 391. године сви многобожачки храмови били су затворени и само је једна, хришћанска, црква била призната и дозвољена. Може се сматрати да је то доба коначног краја антике. Другим едиктом цар је забранио јереси и сваку отворену расправу о верским питањима.
Након Теодосијеве смрти његов старији син Аркадије влада на Истоку, у Константинопољу (395-408), а млађи Хонорије на Западу, у Равени, на Јадрану. Судбина два дела некада моћног и јединственог Римског царства све више ће се раздвајати да се више никада не споје. Антички Рим полако се распадао. Није више било илирских легија, нити јунака попут Клаудија Готског, Аурелијана, Проба, Диоклецијана, Галерија да, као некада, сопственом вољом и крвљу преокрену точак историје...

Душко Лопандић
Zabavnik

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




 Rimski carevi iz nasih krajeva Empty
PočaljiNaslov: Re: Rimski carevi iz nasih krajeva    Rimski carevi iz nasih krajeva Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Rimski carevi iz nasih krajeva
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Krug svesti i mudrosti- piše se u temama ispod naslovne :: Istorija-
Skoči na: