Traktat o zaboravu (čoveku)

Da budem jasan, čovek kao biće, zao je u korenu.
Čovek nije potekao od Boga, niti ima veze sa Bogom jer se isti poredi sa ''savršenošću'', a obzirom da niko ne zna kako izgleda savršenost, onda svi streme lagodnom životu pošto za čoveka besmrtnosti nema.
Ljudi ne shvataju da je život jedno veliko... suzdržavanje.
Svako ima svoje ciljeve, ideje, zamisli, snove... gladan i bedan ima cilj da nešto pojede i obuče, dođete na ideju da nešto lepo učinite pa vam se ne vrati kako ste želeli, zamišljate da ste sa osobom koja vas ni ne vidi, sanjate neke nemoguće svetove i osećate beznadežnost.
Ma koga briga, krenete lepo linijom manjeg otpora, živite za sitna zadovoljstva, terate kera, što više instant zadovoljstava to bolje... dok tek po kojoj individui čujete iskren uzdah sa pogledom uperenim u zemlju...
Čovek koji razmišlja je najopasnija zver. Tek po koja zver se uzdigne od ostalih, ali lakše je utopiti se u masu i orgijati pogrešnim idealima, razmišljanjima, delima.
Srećan si dok uživaš u tom svom osećaju, a šta se desi kada prođe? Kada se zasitiš? Kada hoćeš više? Onda padaš. Puštaš zaborav da čini svoje, a ti deliš život na periode, dekade, stereotipe... Tražiš izgovore a da ni ne poznaješ samog sebe.

Usvojite ono što je lepo, to ne sme da izvetri, ne sme da se zaboravi, ne sme da se izbija drugim klinom. Nije sve što vam prija nužno i dobro. Opšte dobro. Opšte dobro kojeg ćete se setiti kada bude kasno ili još gore... nećete ga se nikad setiti.