Matija Beckovic

Naslov: Matija Beckovic 5/6/2009, 9:38 pm

KAD DODJES U BILO KOJI GRAD

Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Gde sam i ja došao
Doći ćeš putem kojim si morao doći
Koji pre tebe nije postojao
Nego se s tobom rodio
Da ideš svojim putem
I sretneš onu koju moraš sresti
Na putu kojim moras ići
Koja je bila tvoj život
I pre nego što si je sreo
I znao da postoji
I ona i grad u koji si došao.
* * * * *
Dok dođe u tvoj zivot
I tu se zauvek zaustavi
Ona koja je prema tebi krenula
Iz velike daljine
Odnekud iz Ruskog Jerusalima
Sa Kavkaza iz Pjatigorska
U kome nikad nije bila
I zvala se kako se zvala
Recimo Vera Pavladoljska
I izgledala kako je izgledala
Kako više niko na svetu ne izgleda.
* * * * *
Biće to jedini grad
U kome si oduvek bio
I čim si čuo njeno ime
I pre nego što si je sreo
Oduvek si je znao
I voleo već vekovima.
Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dodjes vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Doći ćeš korakom koji dvostruko odjekuje
Tvojim i batom još nekoga
Ko s tobom putuje
I glas mu ide po vetru
U dan neobičan za to doba godine
Da ni sam nećeš biti siguran
Ni koji je to grad
Ni koji su tvoji koraci
Samo ćeš poznati onaj glas
Koji ne ide po vetru
Nego se javlja u tebi
* * * * *
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Svet će postati uspomena na nju
I neće biti ni jednog mesta na zemlji
Gde te neće sačekivati
Ni ogledala u kojem je nećeš videti
Ni plave kose koja nije njena
Ni oblaka bez njenog svilenog osmeha
Zapamtio je prostor
Gora i voda
Onakvu kakvu si je prvi put video
U bilo kojem gradu
* * * * *
I ništa ne bi bilo kao što jeste
Da je moglo biti kao što nije
Jer postoji samo jedan grad
I samo jedan dolazak
I samo jedan susret
I svaki je prvi i jedini
I nikad pre ni posle nije se dogodio
I svi gradovi su jedan
Delovi jednog jedinoga grada
Grada nad gradovima
Grada koji si ti
Prema kome svi idu
* * * * *
I čim si je video
Oduvek si je voleo
I unapred oplakivao rastanak
Koji se zbio
Pre nego što si je sreo
Jer postoji samo jedan grad
I samo jedna žena
I jedan jedini dan
I jedna pesma nad pesmama
I jedna jedina reč
I jedan grad u kome si je čuo
I jedna usta koja su je rekla
A po svemu kako su je izgovorila
Znao si da je izgovaraju prvi put
I da možeš mirno sklopiti oči
Jer si već umro i već vaskrsnuo
I ponovilo se ono što nikad nije bilo.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Matija Beckovic 5/6/2009, 9:38 pm

KAD BI TI OTIŠLA IZ OVOG GRADA

Kad bi ti otišla iz ovoga grada
Kome bih levu ruku prebacio preko ramena
A desnom pokazivao obronke dalekih brda i rekao:
"Priroda je puna mojih pogleda na svet".
S kim bih zastao pred raspuklim orahom govoreći:
"U ovom orahu možda raste moj sanduk
Kad sam bio dete njegovo je stablo posađeno".
Zbog koga bih prekinuo ove reči i rekao nešto radosno,
Mada ne znam šta bih sve mogao da kažem
Na osnovu cele šume i drugih elemenata!
S kime bih se vraćao u grad ponosan kao u mojim pesmama.
Kome bih govorio o sajdžiji koji živi u zemlji
I o mom srednjem uhu koje je gusto kao šećer.
S kime bih podigao glavu prema besputnim nebesima,
Kome bih pokazivao kozje staze među zvezdama.
Čiji bi zubi zvonili kao promrzla jabuka u pšeničnoj plevi
S kime bih pomenuo: tajge, sneg na Etni, ljude po tamnicama.
Bela ptica na snegu, plastu snega u vodi,
Kome bih rekao kako mi se čini
Da u reci Ararat ključa kamenje
I ko bi me zbog toga voleo?
Danas svi znaju da sam na tebe mislio kad sam rekao:
"Ona kaže balkonu da ga voli
I balkon se sruši u tom času".
Poštari bi širom sveta raznosili jedno isto pismo
Dok zver skupog krzna drema u glupoj toploti na Tibetu
I bilo kakav mesec prelazi preko smetova.
S kime bih dugo u noći govorio protiv svakoga
I ko bi me zbog toga voleo?
Kad bi ti otišla iz ovoga grada,
Govorio bih uzalud:
Moje reči se ne bi ni na koga odnosile.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Matija Beckovic 6/6/2009, 11:23 pm

Volim te

Između dva uporednika dok provirujem glavu
između dve žiške u slepoočnicama
u pauzama kad radnici piju čađavo mleko
i prašnjavi maslačak lepi se za plućna krila
dok crpem med iz jezika i sipam u tvoje uši
između dva daleka poređenja
Volim te
Brodovi se ljuljaju kao poljupci
i sloj vazduha se na lepe senke cepa
u mašineriji noći
moje je srce slično kompresoru
naklonjeno svemu što nema veze sa mnom
dok pokušavam nestati u poljupcu
Volim te
Rudnici kamene soli u mom srcu
zora lomi suđe od porcelana
kad si sa mnom znam da si na drugom mestu
postaću prašina ako prašinu voliš
ti koja me tuđim imenom zoveš
Volim te
Dolazi proleće i jednu pravu damu
niko ne može zamisliti bez pudlice
stavi mi ogrlicu oko vrata i vodi me
ja ne znam put-krijem se u tvojoj senci
ja sam tvoja senka i noć je moje carstvo
svet me izgubi ali ti me dobi
Volim te
Što vide slepi ne vide zaljubljeni
pokvareni anđele o sneže u avgustu
moje ruke su ostale oko tebe kao obruč
ljubomorna na vazdušni pritisak i vodu
ljubavnu vodu koja gori dok se kupaš
odavno već svojim očima ne verujem
Volim te

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Matija Beckovic 6/6/2009, 11:23 pm

Kada sam je prvi put video

Radnici koji nikada nisu videli more
Kad je sretnu misle da je dan lepsi no inace
Ta zena taj gigant ta drzava u drzavi
Kad sam je prvi put video rekao sam:
"Eto kako treba da izgleda prestonica jedne zemlje
Koja ostaje bez svetla kad ona sklopi oci."
Jedina nevina zena koja radja decu
Ta djevuska visoka kao podzemna zeleznica
I lepa kao da uopste ne postoji.
Njenu sobu su razneli mirisi.
Ona se sminkala i cesljala
I to je sve sto je uradila za poeziju.
Zakleo sam se da cu precutati njenu proslost
Jer ja sam rodjen sa mnogo vise prljavstina
No sto ih je ona imala u zivotu.
Vec nema u srpskom jeziku reci na koje se mogu osloniti
Sa kojim bih poredio njene oci i onda mirno spavao
Ima jedna zemlja velika kao njena trepavica
Ta neosvojiva Rusija koju je ipak lakse osvojiti.
Od njenog poljupca koji mi je poslala telefonom
Zapalilo mi se uvo na posti jednoga drugoga grada
To famozno to zeleno to gorko uvo
Koje je dugo stajalo kao antena na jednoj radio-stanici.
Otkidao sam ga i duboko u zemlju zakopavao
Ali nije prestao da me poziva na telefon
Svojom telepatskom azbukom svojim visecim mostovima.

Na mome srcu kao na gramofonskoj ploci
Snimila je sve sto je rekla u zivotu
Njene korake,njen smeh i njen kasalj
Njena duga saputanja sa ljudima koje ne poznajem.
Gradove u kojima zivomo vezuju nasa pisma.
Ja ne znam za drugo nebo sem njenog kisobrana.
Kad me ona voli ne znam od cega zivim
Ne jedem,zaboravljam da disem i vrlo cesto umirem.
Visoko u nebu se setim da ne umem leteti
Prodjem glavom kroz zid i vidim da sam pogresio
Tad zviznem nogom mesec iznad grada
I trceci obilazim mesto gde cemo imati
sastanak za nekoliko dana.

Njen najgori djak gutac ljubavnog plamena sa injem u usima.
Tumacim svojoj krvi njeno pretesko gradivo.
Pun otpadaka kao golfska struja.
Silazim niz stepenice u zemlju
I jedini ne znam za svoju tragediju
Taj svirepi podtekst nase ljubavi.
O suzo na jastuku
Uspomeno na pilota koji nikada nije sleteo
Izgubljen u vazduhu.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Matija Beckovic 7/6/2009, 2:08 pm

Kad bih znao da

Kad bih znao da bih se ponosno držao
Na robijama i pred sudovima:
Žario bih, palio, i sve izdržao
I svemu se odupro golim udovima!

Kad bih znao da bih sto ispod stopala
Sam ćušnuo i sam omču namakao:
Večnosti bi se moja duša dokopala
A moj dželat bi za mnom zaplakao!

Al bojim se da bih počeo da molim
Da plačem, klečim i sve da izdajem,
Da bih sačuvao samo život goli
Na sve da pljunem, na sve da pristanem!

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Matija Beckovic 9/6/2009, 9:38 pm

Matija Bećković

Matija Bećković – suza ili mina
Put što sebe pravi ili voz bez šina

Nosi li on bombu mesto glave
Davi li on reči ili njega dave

Nosi li on rupu mesto srca
Ili kao davljenik u svom srcu grca

Jeli on santa leda otkinuta
Ili zver sto na njoj zavija i luta

Jeli on grom u lance vezan kao stene
Ili hladna vatra u grudima stene

Nosi li zamrzle munje u rukama
Hoće li on biti slabić na mukama

Sme li on da stane na trg i jauče
Dok svetovi u njega sav svoj bes izruče

Kao gvozdena zavesa on će da se sruši
U vlastitu vatru u vlastitoj duši

Baš je njega briga bar je njemu lako
Sve je oživelo čega se dotako.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Matija Beckovic 9/6/2009, 9:38 pm

VERA PAVLADOLJSKA

Lukavica je htela da me nadlukavi

Punio se mesec u avgustu kao lokva

Ispaljivane pune duge preko jezera i glava

Na radilištima u rudnicima boksita

Ubeđivao sam nepoznate ljude

U tvoje ime

Vera Pavladoljska.

Grešile su pijane ptice u prostoru

Prepelica je kljunom gore okretala

Svest je mrcala među liticama

Gonjen tocilima, kršima i gubom

Do grla u živom blatu mislio sam

Koliko si me volela

Vera Pavladoljska.

Mrak je u mraku sjao kao životinja

Grom u lancima čamio za brdima

Molio sam za sluh fizičkih radnika

Divio se njihovom surovom apetitu

Zaklinjao jednog gluvonemog mladića

Da izgovori tvoje ime

Vera Pavladoljska.

Ceo dan u nebu izgoreo mesec

Pod lažnim imenom leči svoj pepeo

U mrcavi među dvojnicima

Dok muzika sneg u uši ubacuje

Kleo sam se u obe ruke, naročito desnu

Da te nisam voleo

Vera Pavladoljska.

Udvarao se nepoznatoj devojci

U kanjonu Tare kod Kolašina

Govorio istine na svim jezicima

Žario i palio da ih poveruje

Dok je ćutala sećao sam se

Da si mi najkrupnije laži verovala

Vera Pavladoljska.

Pevao je slavuj sa grlom grlice

Sve na svetu me na te podsećalo

Hvalio sam se da si luda za mnom

Cela plaža da ti se uzalud udvara

Kako te teram da ideš iz glave

I kako nećeš

Vera Pavladoljska.

Kulo crnog žara pod slepim očima

Zarazna zvezda sve i svašta sazdi

Dok mi se padobran nije otvarao

I kad sam u zavičajne bezdane padao

Pričali su da te zovem iz sveg glasa

Al nisam priznavao

Vera Pavladoljska.

Ronio u najdublje, bežao u gore

Da te glasno zovem da niko ne čuje

Bio sujeveran - pitao prolaznike

Kako tvoje lice zamišljaju

Čeznuo da ceo dan prolaziš kraj mene

Pa da se ne okrenem

Vera Pavladoljska.

Na ljubavnoj promaji između dve zvezde

Nevidljivi uhoda ima nešto protiv

Žeđ za rakijom je slična fantaziji

U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta

Bile su dve usne nepismenih žena

Po ugledu na tvoje

Vera Pavladoljska.

Po nevremenu sam lovio na ruke

Med zlatnih meridijana u vodi

Opisivao oči jedne žene mesec dana

U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu

Ubedio da su mi sve što imam u životu

Misleći na tebe

Vera Pavladoljska.

Pita za mene metak lutalica

Sada me pogrešno traži oko zemlje

Vučen tajnim magnetom mog čela

Napija mesec da prokaže gde sam

Zlostavlja mora, kuša vazduh i podmićuje

Ti ćeš me izdati

Vera Pavladoljska.

Traje monotona biografija sunca

Sve sijalice gore usred dana

Slovoslagači su srećni dok ovu pesmu slažu

Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje

Jedan od vlašića sklon je porocima

I jedni i drugi vetrovi te ogovaraju

Nekoliko država tvrdi da si njina

Ti si na svoje ime ljubomorna

Kablogrami se u dubokoj vodi kvare

Niko ne zna gde su slova tvog imena

U mrtvim i lažnim jezicima u pogrešnim naglascima

U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi

Ko će uhvatiti sjaj samoglasnika

Koje ptica kuka

Vera Pavladoljska.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Matija Beckovic 13/6/2009, 10:26 pm

LAŽNE MI PUTEVE

Lažne mi puteve pod noge poturaju.

Lažne mi reči u usta guraju.

Pun mi je život, laži pune uši.

Do grla u strašnoj laži što me guši.

Sve što je moje lažni prizvuk ima.

Sve što je moje ko da je od dima.

Laž je podržana lažnim svedocima.

I istina nigde nikog ne zanima.

Kako da izdvojim laž iz tog što dišem.

Kako da ne lažem u tome što pišem.

Kad me lažima kao pticu pune:

Ko i druge laži moja glava trune.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Matija Beckovic 19/6/2009, 7:02 am

Suza na pucini

Nestajem u podne kad ona gubi senku
O sace od crnog mleka u usima
Sva prasina neba nedostojna njenog pudera
Ona mi daje otrova u poljupcu

Ta kurva to slatko djubre koje volim
Ali nesmem da priznam jer ce me ostaviti
O zvezdo proslavljena na racun noci
O moje lice oprano suzama

Orao koji propada niz provalije u vazduhu
Pre zemlje nece nista dodirnuti
Duboke su sve stvari dok padaju
Kao ptica koja putuje kroz kamen

Ljubi dok podlegnes srcu dok te izda
Dok izucis skolu koju citiram
O ruzni snovi gde se sastajem sa biljem
U dvolicnosti se cuva pravo lice

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Matija Beckovic 23/6/2009, 6:20 pm

Lelek mene

"…Ako nemas zasto umrijeti
Nijesi se trebao radjati.
Ako ne znas zasto si se rodio
I za pravu smrt si zakasnio.
Cilj ljudskog zivota je nesto
Zbog cega ces zivot prezirati.
Kom je zivot najvisa svetinja
I sve ono zbog cega se zivi
Sve to nije dostojno zivota
Zbog toga se ne moras radjati.

A ko se god rodi bez razloga
Bez razloga mora i mrijeti.
Svak se odje s razlogom radjao
Znao sta s zivotom i smrcu
Jedino je to dostojno ljudi!
To se dobro znalo i pamtilo
S kojijem smo pozvanjem stvoreni.
Nije bilo ove pucibruke
Ni toliko suvisna naroda
Koji ne zna ni sta ce na zemlji.
Ni ko ga je ni zasto stvorio.
Radjaju se i zale da umru
A ne znaju ni sto su zivjeli!

Sta ce ljudi toliki na zemlji?
Ideja je ljudska ponizena!
Svaka vjera tako ce propasti.
Svaki smisao tu ce postradati.

Velike je tajne vazda znalo
Malo ljudi - i dok ih je malo
Onda svaki mora biti pravi
Kad su pravi - dosta ih je malo.

Sta će ovaj bozji gamiz ljudi
Kao neka nova vrsta muve?
Cemu sluze slijepi narodi?
Skoro ce ih i zaprasivati…!"

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Matija Beckovic 12/7/2009, 8:47 pm

Slamka

U onoj noci s petka na subotu
Sudnjega casa u tvome zivotu
Poslednje sto si ti od mene cula
Bilo je: ''Volim te
Najvise na svetu!''

Ali na cemu bi onaj sto ne ume
Vise ziveti odrzao sebe
Da mu usnama sto se ne dvoume
Ne dodade slamku
I rec:
''I ja tebe!''

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Matija Beckovic 12/7/2009, 8:50 pm

Nikad više

Milo stvorenje koje si sad sena
Mali pepeo samo uspomena
A ta je sena i ta uspomena
Moj jedini život i jedina žena.

Ti malo Rušče ceo svet bi dao
Kad bi te još samo jednom ugledao
Kako ideš kući u naručju s cvećem
(A ja te s prozora gledam i ne trepćem)

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Matija Beckovic 20/7/2009, 7:17 pm

Ti si moja, ipak

Ti si cesta slika moje zalosne ljubavi
Ti si moja samoca u kojoj smo prisutni oboje
Ti si moja Sinagoga ogradjena zicom
Ti si moja narocito u ovo doba pogotovu sada
Ti si moj razgovor koji se u pocetku odnosio na nesto drugo
Ti si moj Pablo Pikaso i njegova ljubav prema nepojamnom
Ti si moja igra koja pocinje kamencicima
Ti si moja Sahara sa jednim cvetom pa cak i bez njega
Ti si moja devojka o kojoj ti nisam govorio
Ti si moj plemic koji je nekada ziveo na Kavkazu neki Vsvold
Ti si mojih nekoliko godina od one noci
Ti si moja zena – ponocni voz sa jednim putnikom
Zelezara u kamenom dobu – tы моя русская земля
Jedina zena koju menjam svakog dana
I pravi smisao toliko hvaljenih sloboda
Ti si moj heroj koji se postideo i ipak pocinio izdajstvo
Ti si moja ljubav slavnih ljudi
Ti si moja junacka ljubav kako sam vec rekao
Ti si moja obecanja koja nikada nisu nista znacila
Ti si moja ljubav iako sam bez nje kao sto je poznato
Ti si moja, ipak
Tako je bilo oduvek i uzalud sam se bunio i sramotio oboje
Ti si jedna stvar koju je volela jedna zena
Ti si jedna zena koliko i svaka druga
Ti si moja uprkos poznatim istinama
To su bedni podaci kojima raspolazem
To su sva dela moje izvitoperene ljubavi
To sam sve mogao lepse reći ali nema razloga
Ionako samo nagadjam i pretpostavljam
Ti si moja bolest bolescu izlecena
Ti si moje dete ti nista ne razumes
I ja doslovno moram reci da te volim.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Matija Beckovic 26/7/2009, 9:21 pm

Kosovo polje

Kradu mi pamcenje,
Skracuju mi proslost,
Otimaju vekove,
Dzamijaju crkve,
Araju azbuku,
Cekicaju grobove,
Izdiru temelj,
Razmecu kolevku.

Kud da cergam s Visokim Decanima?
Gde da predignem Pecarsiju?

Uzimaju mi ono
Sto nikome nisam uzeo,
Moje lavre i prestonice,
Ne znam sta je moje,
Ni gde mi je granica,
Narod mi je u najmu i rasejanju,
Pale mi tapije
I zatiru postojanstvo.

Zar da opet zatrapim Svete Arhangele?
Da mi pomunare ponovo Ljevisu?

Ocni zivac su mi odavno rasturili,
Sad mi i beli stap otimaju,
Zrtveno polje sa krvavom travom
Ne smem da kazem da je moje.
Ne daju mi da udjem u kucu
Kazu da sam je prodao,
Zemlju koju sam od neba kupio
Neko im je obecao.

Ko im je obecao
Taj ih je slagao,
Sto im ne obeca
Ono sto je njegovo?
Zato jurisaju na mene udruzeni
Kivni sto sam ih poznao.

1987.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Gost

BODEŽ

Po čuvenoj priči
Sa dalekog severa
Lovci na vukove
Bodež sa dve oštrice
Umoče u svežu krv
Balčak pobodu u led
I ostave u snežnoj pustinji.

Gladan vuk
Oseti krv nadaleko
Pogotovu na čistom oštrom vazduhu
Pod visokim mraznim zvezdama
I brzo pronadje krvavu udicu.

Oblizujući krvavu sukrvicu
Poreže jezičinu
I svoju toplu krv
Lapće s hladnog sečiva.

I ne ume da stane
dok se ne skljoka
Nadut od sopstvene krvi.

Kad su takvi vukovi
Koji se najteže love
kakvi li su tek ljudi
Pa i čitavi narodi
A pogotovu naš
Koji se vlastite krvi
Ne može nadostiti
I pre će nestati
Nego se osetiti
Da će krvav bodež
Ostati
Jedini
Spomenik
I krst
Iznad nas.

Gost

PONOVO IMAM POTREBU DA ĆUTIM

Ponovo imam potrebu da ćutim
Jer ono što najlepše umem da kažem više me ne zanima.
Odlučio sam da govorim kao da će mi svaka reč biti poslednja
Šta sam ja da bi pevao?
Moj siromašni rečnik zamenjujem prirodom
I gdje god putujem nailazim na nju
I njena smela poređenja.
Priroda je izrazila moje namere na više načina
Svojim biljem,svojim požarima
I drugim čudesima čiji sam učenik.
Ona je dala oblik ptici
Smelije no što se usudio ijedan pesnik
I ja se ispod njenih ptica potpisujem
Ne dodajući im gotovo ništa.
O mutna jelo izrasla iz moje mastionice,
Priroda je puna mojih pogleda na svet
Ja stoim iza njenih cvetova bez granica
Ja poštujem jedino njene neumoljive zakone.
U čitavoj prirodi nigde,osim na svoj život,
Ne mogu da stavim tačku,
Jer se sve javlja ponovo i ravnomerno sa godišnjim dobima.

Kad posle jeseni ne bi došla zima
U šta bi smo onda verovali i čemu se nadali?
Ponovo imam potrebu da ćutim
Jer govorim sa željom da budem ućutkan.
Vetar upada u sudsku pisarnicu i diže papire sa stolova

Ceo dan sam napolju kao da sam cvet,
Napolju su šume, oblasti pod snegom, ovas i raž su napolju,
Gradovi su na ulicama, ulice su na ulicama
Svi kontinenti su napolju.
Ja bih bio jedini grad koji sam unutra!
O nebesa jedini naslove na mome grobu
Bunim se protiv svega, jer nemam na šta da pristanem.

Šta sam ja da bih ćutao?
Sve što sam rekao ponavljam još jedamput,
Moje ćutanje je službi strašne istine.
Sve što ima na svetu ima i u meni.
Ne znam dali je noć ili sam sklopio oči:
Moje slike sveta se menjaju dok putujem.
Nisam ništa video prvi put sve sam prepoznao.
Predeli koje otkrivam oni su koje sam sanjao.
Šta će mi more.Imam ga u glavi
I ja ih samo poredim i bratimim.
Prizor koji gledam odavno postoji u mome sjećanju,
Putevi što godinama zavijaju na istom uglu,
Najređe biljke,jedini primeri,
Nalaze se i u mom srcu,
A sve što je u njemu
Postoji i još negde u svetu ili se potuca.
Ja putujem da bi svakoj stvari prineo drugu svojom dušom
Da bi obe bile manje usamljene.
Sedeći među drvećem govorim o svojoj prirodi,
A kad bih razumeo pticu
Rekao bih joj isti što i vama:
Svemu pretpostvaljam prirodu,
Ali svoju!

Naslov: Re: Matija Beckovic 24/8/2009, 8:37 pm

Очинство

Могао бих бити отац своме оцу
а, ево, још сам дете и сироче,
млађи си био од мене, мој оче,
кад ме остави твоме убиоцу.

И сад ми оца он не да за оца
и не опрашта ми своја непочинства
и држи ме жедна без капи очинства
и не уклања с мене мотриоца.

Али ја силазим на дно праочинства
да тражим своме сопству носиоца
и срж своју загрејем код свог створиоца
и примим срамоту због тога злочинства.

Ако дух нема гроба, ни пепела,
о, дај мене мени, творче и праоче,
јер, ево, свако са свога распела
вапи: што си ме оставио, оче?

И хули као Влах са набикоца
зато да би га могли доубити,
и за смрт моли искорениоца,
а све речи су само једна: бити.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Matija Beckovic 5/9/2009, 1:23 pm

Otkad glavu promolih iz majke

Otkad glavu promolih iz majke
Ja se samo sklanjam od bezumne hajke.

Umesto da sam na dugačkom štapu
Otud prvo isturio kapu

I dok potroše uk ispamećenja
Odlagao muku svog rođenja.

(Da nisam gologlav i goloruk bio
Još bih se u majci ko u rovu krio.

A moj štap i kapa od veka do veka
Stigli bi u ruke poslednjeg čoveka.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Matija Beckovic 29/9/2009, 10:08 pm

Reče mi jedan čoek

Reče mi jedan čoek
na jednom mestu,
kod jednog čoeka,
jednu stvar,
ne mogu ti reći đe,
odma bi se setio koji je.

Taman se dan od noći odvajao,
kad ono,
no je bolje da ne znamo ni ja ni ti za ovo,
i đe ti bijag počeo pričat,
taman u cik zore,
a zove neko po imenu ta i ta,
dođe tu i tu,
u tome u čemu si,
te ja iz onijeg stopa,
ja s ove bande, on s one,
ojd, ojd, ojd, bolj, bolj, bolj,
kad imam koga i vidjet.

Samo ja ovo s tobom,
da ostane među nama,
kažem ti ko tebe,
ovo ti pričam s ovu stranu vrata,
to znamo ja i ti i crna zemlja,
to nije da rečeš ko bilo i o čemu bilo,
no zaista biranik između nas,
bez omrazi i ikakve ile,
znaš ga ti posigur.

Te ti on mene tupa i tupa,
da te strag uvati,
da ne vjeruješ ušima,
da se to može desiti onome čoeku,
nije čoče - jes bogomi, - ama veliš li -
velim,
sve istinsku istinu, istinit čoek, nije od
onijeg,
višega čuda nijesam čuja u moje dnevi.

A Bog ti jedan, zađosmo u debeli dan,
zađosmo u duge i široke,
a ono se naoblači, Bog naredi uljev kišani,
meće svećice, pukli Božje nerimi,
suvo ni pod pazuo, sve cicera voda,
a mene koto na vatru, ona uzica bjeljavine,
a oću da čunem šta će mi reći,
te ja poitaj, a on čeki čeki da završim.

Sve da mi je neko pričo ne big vjerovao,
toga kukanja, u snu se snilo,
te savi one đuzine, pa jopet nagradi,
Samosazdana ruko Božja,
šapti, šapti, šapti,
a obrni se da ko ne čune,
taman ko ovo mi,
nije čoče - jes bogomi - e vidio - vidio,
jes - nes, dana mi današnjeg,
more li to bit - more.

Te živni, živni, nećemo nikud,
viđi đe je sunce, zaranci, omrkosmo,
te ta dan to tu osta,
zemlje mi u koju ću,
pričam ti ko da ću sjutra da mrem,
ovo bez tebe danas nijesam nikome,
a ne big voleo ni ti posele,
tu nije bilo nikoga do Boga,
pod kaul,
to ni zemlja ne zna,
nemoj preko usta da grdan nijesi,
ne gubi duši mjesta,
e sam ja čoek od svojega posla,
ljudi su me tako cijenili dosad,
a tako mislim i posad,
dok mi se ne uspe zemlja na obraz,
oba mi svijeta,
umrloga mi sata.

Na jad mi dođe dan
i đe ga sretog,
a kućeš mimo ljude,
da me puška ubi bio bi raetni,
to je bilo za nevjerovati,
ne mogu ti reći šta
odma bi se sjetio,
to je on mene u povjerenju,
a mene je ko podkamen,
a to u tebe gledam,
tišti me na dušu,
ne mogu ti reći šta,
ne čula mi se riječ,
gluvo bilo,
olaknulo mi je,
a znam nećeš nikome.

Kune se u jedno dijete, u kamen zatuca,
glave mi,
prs u grlo, jes pa jes, pod garanciju,
ako je on mene lago ja polagujem,
a što bi me lago - da izlaze kolac,
a ne vjerujem bogami,
to je među nama zaista ko najbolji,
ne mogu ti ga kazat,
odma bi se sjetio,
znaš ga ti, da ga ne imentujem,
no otvori oba, vidiš koja su vremena.

Reče mi ta čoek,
kojega nikad očima nijesam vidio,
sad me ne zapitkuj kako to,
iskoči abgara ko đavo iz torbe,
tuknu mi na uvo,
a ne znam vljedomo,
ma nemoj - moj bogomi - ama neka,
e kad je tako - vjeruj bogomi,
tako će i biti,
ovijem riječima zasu,
pomagaj sude nebeski,
a kako to - kako im se trag utro.

Riječe mi pod cijenu života,
ja nikako da se alavertim da se to
moze desit.
vjeruj ga - taman je tako,
nije to iz njegove glave,
pade čič na zemlju,
svojijem bi prstom oko izbio,
a on udri, udri, Gospodu se poklanjam,
sve mu zadnja prvu pritiska,
ko da mu kiša naodi iz jezika,
reko bi čoek neće nikad,
nemoj ovo kome,
ni crnoj zemlji,
no prs na usta,
e bi se odma znalo ko je reko,
ma šta veliš - velim bogumi.

Tucismo se taman nonje, og junače,
e volig bi da nijesmo,
e može bit nesto pa čudno na mene,
to se mene uvijek šćelo,
da me snađu jadi na pravdi Višnjega,
da se sve izlize i istanji,
na kule na vile,
da se spuže ko led između prsta,
pa da od toga ne bidne ništa,
pa će bit da sam ja reko,
a ova godina znaš kakva je bila,
ni suve, ni sirove, ni okoliša,
kuj bi ona pilez, prosula po famelja,
desetoro onijeg puža,
jedno drugome do uva,
no riječ iz usta ko kamen iz ruka,
je li - jes, nije čoče - jes bogomi,
nema se kuj,
a u jednu ruku milo mi je te mi reče,
da to ne čug ne big prežalio,
ne smijem ti reći šta,
no se pripazi dobro.

Nemoj da bi ovo kome za otkup života,
ja ovo tebe, a ti nemoj nikome,
to on ne bi drugome,
a mene je ko podkamen stanac,
povrg svega jada još i to,
nemoj me ništa pitat,
kazo big ti da mogu,
nemoj ovo daljit,
to je čoek koji zna svake niti,
nijesam ti smio ni ovoliko,
ako jes - ako nije.

Te ti se on mene takvu i takvu stvar,
da me ne zapadne jedne da izgovorim,
koliko izgovori li ti ođe,
no ne zaboravi na koju si,
medom ti se presjekla,
dušmanin ti je ne prekinuo,
taj jezik u vilice ne uvodi,
a imo je i rasta, noći mi noćašnje,
valjetno ime Božje,
granu zora a on zaparadio,
sve iz jednog vitilja ,
a ja sluša, sluša, sluša,
ovijeg mi nebesa, aug, aug.

Tako ni prođe dan i noj, dvije
poluredice,
sve od rasvita do smirovišta,
granu li to zore - ogranu bogami,
ne umjesmo se razdvojit,
taman ko ovo mi,
ne bilo primjenjeno,
no ja ne misljag ni o čemu no o
svome jadu,
ali kad navlači priču i jade zaboravig,
a pogotovu kad mi spomenu za toga čoeka,
to i to, tu i tu, na tome i tome mjestu.

A nije ni do Bog,
a jes bogomi,
a prekrsti se lijevom kod desne,
može li to bit - može bogomi,
nemo me sad ništa pripitkivat,
i da ti kažem nećeš mi vjerovati,
a mene da je neko drugi vaistinu ne big,
to je ostalo tu i tutilo,
i tu zapečati,
zemlje mi u koju ću,
oba mi svijeta,
umornog mi sata,
ovoga mi nimeta,
života mi svačijega,
no otvori četvere,
i pazi,
ne smijem ti reći na što,
i nemoj,
ne mogu ti reći šta,
no dobro utuvi i ne izvrzaj iz glave,
e ćeš svakoga svoga u crno zavit,
svakoga ko ima iše u tebe,
nemo me ništa zapitkivat,
nijesam ti smio ni voliko.

Ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Matija Beckovic 6/10/2009, 9:04 pm

Dva sveta

I uskoro ćemo, taj dan doći mora,
Uputiti molbe upravi zatvora –

Da nas liše straha, slobode i zime
I na robiju tešku da nas prime!

A kad nas u lance bace i povežu,
Nek svet izgubi sramnu ravnotežu!

I od dva sveta što svet ovaj čine,
Nek svet robijaša bude svet većine!

A čuvari nek nas, iz straha il' srama,
Jedne noći mole da budu sa nama!

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Matija Beckovic 24/10/2009, 11:05 pm

Đe reče Japan

Đe reče Japan...
Ja ne trpim kad drugi priča
Zamaram se kad ćutim
Poštenije je da ti to kažem
Nego da pričaš
A da te ne slušam
Da te gledam u oči
Kao da te slušam
A da te ne čujem
Nego punim usta
I smišljam šta ću reći
Čim ispregneš jezik
I poturiš priču.

Barem meni ne treba zboriti
Kako to ne valja
I kako bi bilo pametnije
Ponekad i drugoga čuti
Koliko bi bilo bolje
Da sam drukčiji
Bilo bi bolje za drugoga
Ali za mene ne bi
Svak' misli šta je za njega bolje
Jedino bih mogao slušati
Kad bih mogao nekako
Sam ispred sebe stati
I sam sebi pričati ispočetka.

Ne svidjam se ja ni sebi
Meni je to najmanje milo
To i mene zbunjuje
Niko to ne mrzi koliko ja
Meni to najteže pada
Tu sam ja najviše oštećen
Ali zar da čekam dok oštete priču
Da je ni Bog ne može popraviti.

I kad nešto pitam
Odgovor me ne zanima
Činim se čuo a ne čujem
Znam šta bih čuo
Ne tiče me se šta ko misli
Nego šta ja mislim
Ne znam šta ja mislim
To jedino ne znam
A šta misle i znaju drugi
Znam koliko i oni.

Da ti nešto kažem
Pre nego počnem govoriti
Rado bih te slušao
Nema zbora
Samo kad bi morao
Da imam kad
I da sam bez jezika
I da mi nije poznato
Pre nego što počneš
I šta bi rekao i kako bi završio
Ali i kad ćutim ja govorim u sebi
A ono što kažem glasno
Samo je krnjatak od toga
Zato mi je lakše da kulučim i krampam
Nego da slušam
Puna jezika i prepunjenih obraza.

Ćuti barem ti
Zlatoust si kad ćutiš
Fin si dok ne progovoriš
Greota je da govoriš
Kad ti ćutanje nije teret
Drugo sam ja
Ja govorim od nevolje
Da me jezik ne udavi
Ne dam da mi kidišu na jezik
I da me razjeziče
A neću ni ja dugo
Pa pričaj kad odem.

Po godinu sam sebe nagovaro
Da nekoga saslušam
Baš da vidim šta će reći
Ali čini mi se nije ni zinuo
Palac me prestigne
I počne migati po čarapi
I ne mogu mu ništa
Ja hoću a palac neće
Gledam ga a borim se sa palcem
Sav sam pod uzbunom
Smeškam se ali ne onome što priča
Nego nečem drugom
Bojim se videće s kim se borim
A znam Bog me gleda
I mislim palac je pametniji
Nećeš ga slušati ako si čoek.

I kad slušam
Trudim se da ne slušam
I kad se s nekim saglasim
Ljutim se na sebe
I što sam slušao
I što sam se saglasio

Duša mi je da kažem naopako
Stidim se da govorim pravilno
I neću da me popravljaju
Znam da se tako ne kaže
To nije ono što hoću da kažem.

Pričaju a ništa ne govore
Čim jednu izgovore moraju za njom
A ne znaju koja im je sledeća
Ni kud im koja ide
Otme im se jezik pa čeketaju
Jedno počnu a drugo ne završe
Sve tetiljancije i pobrkotine
Zaglave se ko voda u grliću
Krkljaju kao prevrnuta boca.

Niko nikoga ne sluša
To su priče
Ne čuju sebe a ne drugoga
Nego ljudi lažu
Za neke laži je šteta što su laži
Ali ja da lažem neću
Tobožslušaju pletipriču
A da ih pitaš šta je ko rekao
Ni jedan ne bi znao
Svak bi pričao svoju priču
Ovo svak zna samo ja priznajem
Niko me ne nagoni nego ja hoću.

Niko sa mnom ne može
Neće to niko da trpi
Svi su me ostavili
Ne volim nikoga
A najmanje sebe
Usko mi je pod nebom
A kamoli u prsima
Nemam nikoga sem sebe
A sebe sam najželjeniji
Ne ume niko da me čuje
A jedva sebe slušam
Sam sam sebi dosadio
Jedan se bio našao
Kao evo ti
I izdržao što ne bi niko
I kupio me s tim
Ali i one je tu skoro zavapijao
Ne mogu više
I iskočio preko vrata
Preko kojih ćeš iskočiti i ti.

Niko mi ne dolazi
Niti ja kome idem
Po jednoga uvatim
Kao ovo tebe
I pričam mu dok ne uteče
A onda pričam sam sa sobom
Pobijem tojagu predase
Pa se na nju izdirem
Rečima se zamajavam
Na jezik se dočekujem
Da se živ čujem
Do ćutne minute
A sve pričam ne bih li se setio
Onoga što sam zaboravio.

Ako ćemo pošteno
Ni s kim i ne pričam
Sem sa samim sobom
Kad imam u sebe poverenja
Ne mogu bez nikoga
Ništa ni reći ni znati
Malo ko može bez ikoga
Ni drvo bez drveta
Ni čoek bez čoeka
Ali poneko može
Kao bor osamnik
E to drvo je junak
E čoek je čoek
Ako može sam.

Nešto bih te pitao
Da mi pravo kažeš
Ali ti ćeš reći
Hoću ako znadnem
I ako je za kazivanje
Kao da bih te ja pitao
I što nije za kazivanje
Pa što da te pitam
Kad znam šta bi rekao.

A ti znaš da ja znam
Šta ti znaš i šta ne znaš
I šta je za kazivanje a šta nije
I da hoćeš da pričaš pričao bi
Ne bi čekao da ja pitam
Zato ću ja sva sam ispričati
A ti slušaj i nemoj me prekidati
Samo ladi usta i klimaj glavom
Je li sve onako kako sam rekao
Jesam li šta izostavio i oštetio
Pa ako jesam pričaću iznovice.

Sve hoću da ti kažem
A uvek zaboravim
Uzgred budi rečeno
Ne kažem ja tebi ništa
Nego gledam u tebe
Ne u tebe nego u tvom pravcu
Pa se čini da tebi pričam
A ja ne pričam nikome
Nego pričam svoju priču
A gde god gledam
Vidim ono o čemu mislim.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Matija Beckovic 13/11/2009, 11:09 pm

Pas

Prag ste mi palili
I nije mi žao
Kuću goreli
I niste me oštetili.

Ti moje obezdetio
Ja tvoje obezbratio
I neka je prosto
I nazdravlje ostatku
Da nije braće
Ne bi bilo medjaša.

Oca ste mi ubili
I ovako vam hvala
Da vi niste dobrovoljno
Mene biste primorali.

Majku ste mi na nosila
U zatvor poneli.

I to sam pregoreo.

Pomešali smo zube
Modrice i mozgove
I ko bi se tu raskusurao
Muke kmetovao
I pamet razlivao.

Koliko god sam se bio opizmio
Sa tolikom bi se krvlju pomirio
Ali kad meni niste mogli ništa
Psa ste mi ubili.

A on nije bio ni na jednoj strani
U našu parnicu se nije mešao
Samo je psećim očima posmatrao
I jedini nedužan postradao.

E njega vam ne mogu oprostiti
Dok mrva svetla sijucka u meni
Dok je psećega koca
I pepela na ognjištu.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Matija Beckovic 19/11/2009, 9:39 pm

УНУК АЛЕКСЕ МАРИНКОВА ПЛАЧЕ НАД ЦРНОМ ГОРОМ

Кака Црна Гора, каки јади?!

Црна је Гора била, па је нема!

Црногорско га би, па прође!

Ко и све што пролази,

И њој га шорак донио!

Све у свој вакат, па и она!

Кад је себе то било?!

Постоје само планине —

У којима су некад живјели Црногорци!

А нијесу живјели но се рађали,

И то из камена!

А из камена се рађа —

Оно што је тврђе од њега!

Камен ти је љуцка колијевка,

А планина госпоцка столица!

Шта сад да се чини,

Кумим ти стопе кудијен идеш,

Кад ни планине више кијесу,

Ко што су некад биле,

Но се нешто смањиле и покуњиле!?

Доста им је и било да се роде,

А богату свијету није,

Но оће и да живи!

Ко, клети, имају и од чега и на чему,

Па им никад није доста,

А Црногорци немају,

Но иг јад јаду додаје,

А ко нема одшта да живи,

Тај једини зна шта је живот!

А нијесмо били сиромашни,

Душманин ни био сиромашан!

Сиромашни су ђе има богатајег!

Срамота је ође бити сиромашан!

Сиромашни су без мрси љуцке,

Без два прста носа,

Ође није било друге сиротиње,

Ни другога богаства!

Погинуо је ко рз изгуби,

То је једино и имо,

И мого изгубит,

Није му требало црње погибије!

А за ваган су се борили —

Они те су такве битке изгубили!

Пјесме и повјеснице су живот за Црногорце!

Тек кад се у њиг преселе —

Живе ко прави љуђи!

Зато толико итају,

Да се у њиг склоне и спасе!

А живот је таман доста,

Свак ко је стиго да у боју погине!

Умире се да се пјесма роди,

А пјесми се лако родит није,

Кад се роди — више не умире!

Планине су расле с нашом погибијом,

Сад се не гине па се урастају!

А гинули смо и себе замијенили,

Мимо иједнога народа,

Свакоме је било жалије у добру,

Но нама у злу погинути!

А тамо ђе је славно погинути,

Ништа друго не може бит славније!

Коме слава и сабља приличе,

Богаства му друга не пристоје!

И не зна се како је ко живио,

Али се памти како је ко умро!

Никакога живота ође није било,

нити смо му давали да зине!

Све је могло бити и овако и онако,

Али изгинусмо ко што смо обећали!

Само смо у смрти били прави,

А у свему другоме невјешти!

Не бисмо се да побиједимо,

Него да што више изгинемо!

Умирати могу само живи,

А живјети могу само мртви!

Гробови су црногорске куће!

А шта се ово зове,

И на што ово наличе,

Нема веће жалости и несреће,

Но умријсти или погинути!?

Постали смо и ми ко и други,

Па имамо и од шта живјети,

И у што вјеровати,

А у вјеру и жртву за вјеру,

Вјерово је они што је моро,

Што није мого бират!

Други мисле да неће мријети,

Црногорци смрт праву бирају!

А ко Бога моли да не умре,

Најсрамнију смрт је изабрао!

Од болести ко мре, у постељи,

Није умро но жив иструнуо!

Црногорци пошље смрти труну,

Ако ишто од њиг преостане!

Црногорци су одвајали од другијег,

Док су одвајали —

Дотле су ваљали!

Како да ваљају,

И како да иг бидне,

Ако су сви једнаци?!

Нема више преше за Црном Гором,

Ни за њенијем бојевима,

Ове бојеве те се данас бију,

Могу и други бити и добити,

И то боље од Црногораца!

Били су најбољи док иг је било!

Били најбољи у најбоље вријеме!

Били најбољи какви су гој били!

Кад се знало ко је зашто?!

Било иг је кад је требало!

Имало иг је кад се гинуло,

Сад се не гине па иг нема!

А и шта ће кад се не гине?

Гинути се не може,

А живјети може без Црнргораца,

Ко што се и живи све у шеснаес!

Друго вријеме тражи друге вјештине,

А други су бољи у тијем својијем вјештинама,

А ђе су други бољи —

Ту није мјесто Црногорцима!

А да се и у тијем данашњијем извјештимо,

Па да биднемо таман ко и најбољи,

Не биг ти дао трању трањаву,

Ни за такве вјештине,

Ни за таке Црногорце!

Нема више такога боја,

Ни такога крвника,

Да би вријеђело бити Црногорац!

Зато иг и нема!

Не може једно без другога!?

Шта ће Црна Гора без себе саме?

Без битака нема ни јунака!

Без јунака нема ни пјесама!

Нит слободе има без душмана!

Нема љепше смрти но у боју!

Нема Црне Горе без Турака!

(А нека иг врну —

Па ће је јопет бити!)

Не могу Црногорци постојати —

У свакоме времену!

Били, па иг нема!

Таман нек иг нема!

Таман су учињели!

Што би од свега што је ваљало,

Једино било Црногораца?

Ко да само њиг нема?!

Било је и Бога,

Па веле више га нема!

А боље је и да га нема,

Но да није Бог!

Нема Бога чим нема Црногораца,

Не може ни Бог постојати сам!

А није га ни било што је њему мило,

Него да би љуђи били љуђи,

А њему је лакше да га нема!

Живио је свијет и без њиг,

Па ће и јопет,

Само у ове орлосједине,

Није нико сем њиг,

И неће више никад нико!

Било је како више неће бити!

Па иако неће,

Добро је што је било,

Код млогијег није ни било!

Чим је било тако како и би,

Онда боље није могло бити!

Е се пјесма не може дописат,

А камоли писат испочетка!

А виша је срећа што је била,

Но несрећа што је више нема!

Не брижимо шта је ш њоме било,

Но брижимо шта ће с нама бити!

Некад чапра црногорска,

Није ваљала нако за рашета!

А другијег је ваљала за мјешине,

Одржала би шпирит,

Па им ево ништа не смета,

Но ћетају ко благовијес!

Таде ни нијесу манисали,

Но не свак присвајо!

А и што је било није се даљило,

А сад још и придижу,

Изнаоде ко бојаџије!

Коре не да ништа не радимо

Ко да смо кад што радили?!

Све што се ође може радити,

То могу жене и ђеца!

Друкчија је наша доколица!

Да би Црна Гора била Црном Гором,

Ништа више њој није требало!

Да јој је требало,

Давно би узела,

Кад је била куветнија!

Она није могла бит боља,

Ни друкчија — нако црна!

Да је могла она би постала!

Оно чега нема — то је њено!

Немање је сво њено имање!

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Matija Beckovic 11/1/2010, 9:25 pm

Jeja

Eto kakav je bio
Ni on nije bio najgori

(Tako je ovu moju priču
počinjala moja mati)

Ljut što mu je uteklo
Sve što je bilo muško
Čizmom je lupio u vrata
Kundakom me rinuo medju plećke
Digao izmedju dece
I škljockajući zatvaračem
U crnu noć izveo iz kuće

S obućom u ruci išla sam pred njime
Čekajuci pucanj u ledja
I u onome mrklom mraku
Srećna što se deca nisu probudila
Nadala sam se da neću čekati dugo

Okrenuo je uz Kamenu goru
Stranom kojom niko nikad nije išao
Kuda bi se i đavo satro

Svu noć smo tutali uz one kukove
Podizali i padali
Kostolomili i vratolominjali
A ispred zore
Izbili na izdušak klisure

Kao da se uz sebe izdizao
I ispeo na neku svoju planinu
Gore kao da nije stigao
Čoek na jednu vodu
Koji je sinoć krenuo iz doline

Kao da mu se u duši razdanilo
I kao vampir koji u rasviće odustaje
Iskoračio je na najviši kamen
I počeo da zove

O Drago Pižurica
O Drago Pižurica
Sretni ovu ženu Vuka Bećkovića
Da se ne bi neđe satrla

Dok se palila orošena paučina
I sijuckale prve ocakline
Iz grma koga tu nije bilo
Ni pre ni kasnije
Glasnula se Jeja Nišina

O junače
Pusti je iz svojih ruku
Pa se za njen život ne brini.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Matija Beckovic 24/4/2010, 5:14 pm

O sreći

Šta je sreća?
Sreća je naći u vekni zrno bisera.
Sreća je iz supe izvući prsten.
Sreća je kad vam pronađu dukat u želucu.
Kad vam opale šamar i time izazovu varnicu genijalne ideje.
Šta je još sreća? Kad slaže metak.
Kad se otvori padobran.
Kad vam prodavac uvije semenke u diplomu pravnog fakulteta.
Sreća je kad čovek otkriva spomenik i otkrije da je to spomenik njemu.
Sreća je kad bolujete od raka i pregazi vas auto.
Sreća je otkrijete Ameriku putujući za Indiju.
Sreća je kad u lovu promašite zeca, a pogodite lava.
Sreća je roditi se srećan.
Sreća je lutrija.
Sreća je dobiti na lutriji.
Šta je sreća?
Sreća je dobiti nešto što vam ni po jednoj drugoj osnovi ne pripada.
Sreća je iznenađenje.
Sreća je nada.
Sreća je jedini izlaz.
Šta je za koga sreća?
Za nekog je nedostižna sreća kosa na glavi.
Za drugog muško dete.
Za čistača ulice – kiša.
Za vatrogasca – požar.
Za policajca – zločin.
Za zločinca – rat.
Za đaka – epidemija.
Za vojnika – pismo.
Za anonimuse – ime u novinama (makar u čitulji).
Za pešaka – bicikl.
Za biciklistu – moped.
Za lovca – pogodak.
Za goluba – promašaj.
Za centarfora – gol.
Za golmana – pored gola.
Sreće treba ili imati ili je tražiti.
Ko ima sreće – ne treba mu ništa drugo.
U sreću treba verovati do konačne propasti.
Najveća sreća je uvek tuđa. Sreća je ono što nemamo. Sreća je borba za neravnopravnost. Sreća je biti jedini srećan među hiljadama drugih.
Sreća se prodaje. Sreća se može kupiti. Sreća je pristupačna svakom. Postoji mnogo načina da se dođe do sreće.

Sa tom ulaznicom za sreću može se živeti dugo i sa uzbuđenjem. Čovek sa tiketom učinio je sve za svoju sreću. Ona dalje zavisi od drugih.
Srećni se kriju i povlače, ostaju samo nesrećni. Njih uvek ima mnogo i sve više. Oni se grabe za sledeću priliku. Na mesto jednog srećnog dolaze desetine novih, željnih sreće.
Kad izgubi svaku nadu, kad ga iznevere sve igre na sreću, čoveka proglase milionitim posetiocem i poklone mu čajnik, radio-aparat ili kolekciju deterdženata.
Sreća je uvek i svugde prisutna. Treba samo biti tu.
Ako nas neće sreća, ostaje još jedna velika i utešna sreća. To je: izbeći nesreću.
Ostati živ.
Ne upasti u šaht.
Žena koju u cirkusu gađaju noževima i ne pogode je.
Čovek koji je pao sa petog sprata i ostao živ.
Sreća je biti manje nesrećan od drugih.
Jedan ima jednu ruku u gipsu, drugi obe.
Jedan je dobio blizance – drugi petorke.
Jedan je pokraden – drugi je uhvaćeni lopov.
Hodajte kroz život otvorenih očiju i s verom. Zavirite u svaki ugao – nikad se ne zna gde je sreća.
Sreća je slepa. Na sreću svako ima pravo. Sreća ne zna za razlike u boji kože, polu, socijalnom položaju, titulama i slično.
Sreća je velika šansa za sve.
Ako ovako produžimo, sutra će svako imati osiguran dobitak. Zar nam nešto više treba za sreću?

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Matija Beckovic 24/4/2010, 5:14 pm

O zaostalosti

Zaostalost je postala jedna vrsta mode. Pomodno je i popularno biti zaostao.... civilizovani sa zavišću gledaju na zaostale. Zaostali su postali nosioci napretka, sinonim zdravlja, avangarde.
Iz zaostalosti se ne može nazad. Zaostalost zna samo za napred. Danas samo zaostalost može da korača krupnim koracima.
Jedino zaostali imaju budućnost.
Samo još gladni imaju nade da će biti siti. Siti su već siti.
Kao što pocepani imaju lepši san od elegantnih, samo još porobljeni mogu sanjati slobodu.
Otuda superiornost zaostalih leži na čvrstim osnovama. Njihova budućnost je sasvim izvesna. Od istorije civilizovanih oni će krojiti sebi budućnost. Nemaju razloga da ponavljaju očigledne greške i gluposti.
Gladni i bosi, puni snova, snage i nade, tzaostali će tek doživeti nostalgične trenutke naše lepe prošlosti. Naše najlepše uspomene tek treba da budu njihova stvarnost.
Njihovoj dokolici nije potrebna naučna fantastika. Oni sanjaju viljuške, točkove, pegle, prve novine, pronalazak filma, radija i televizije.
Oni su gladni naše sitosti.
Divnog li uzbudjenja, veličanstvene li gladi i radoznalosti.
Blago zaostalima, teško onima koji to nisu!
Blago još uvek željnima pravde, slobode i jednakosti! Jedino oni imaju za šta i živeti i umreti. Jedino će još oni biti hrabri, časni, slavljeni. Oni će tek imati svoje pesnike!
Poučeni iskustvom već sitih i civilizovanih, oni će podizati blistavije revolucije i vositit spektakularnije ratove.
Njihov Napoleon biće viši. Njihov Aleksandar Makedonski živeće duže. Njihov Brut neće ubiti Cezara.
Teško onima koji su na cilju. Oni su bez cilja. Oni koji su ostvarili svoje snove, nemaju više šta sanjati. Slobodni će trunuti u nepromenljivosti slobode. Siti sreće, oni će se okrenuti nesreći.
Tako, dok ideal primitivnih ostaje dobro, emancipovani blazirano traže promenu u zlu.
Civilizovani pune svoja groblja samoubicama, zaostali – gladnima.
Siti bi hteli da doviknu gladnima, da nije sva sreća ni u sitosti, ali ih gladni ne čuju. Odeveni se skidaju, postaju nudisti, a goli kradu njihova odela, hladno im je i željni su elegancije.
Zaostali svaki zalogaj proglašavaju praznikom, svaki dan korakom ka sreći.
Civilizovani gledaju zaostale na malim i velikim ekranima, ne mogu da se načude toj hladnokrvnosti koja nikuda ne vodi. Kaju se za svoju radoznalost i nestrpljenje, rado bi iz gledališta utrčali na teren da sami sudeluju u igri. Međutim, kasno je. Svako samo jedanput prolazi svoj put. Unazad se ništa ne može ispravljati. Unapred može, i to će zaostali učiniti.
Budimo dobri sa zaostalima, možda će nam pokloniti koji zalogaj svoje gladi i gutljaj svoje žeđi.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Matija Beckovic 14/5/2010, 9:08 pm

EVA

Kad sam te ugledao
Na malom kamenom trgu
Kao zraku što potitrava
Po osunčanim pločama
Znao sam te već hiljadama godina
I viđao vekovima

I kad god sam te sreo
Uvek si dolazila
Iz mog najdubljeg pamćenja
I najdaljih uspomena

I svaki susret
Podsećao je na onaj
Prvi i jedini
Kad na to nisam mislio
I kome nije prethodio
Ni jedan drugi

Da tog susreta nije bilo
Kako bih te poznao
I znao koga tražim
Zašto bih se pitao
Jesi li ti - ti
Jesam li ja - ja
Ako si to ti
Prva jedina i večna
Koju sam izgubio ko zna kad
I tražio ko zna kuda
Sreo sam se sa sobom
I našao svoje rebro

Ako je to bilo
Pre svih vekova
Onda je i sad
Ako je samo sad
Nije bilo nikad

Ja sam ja samo s tobom
I samo smo nas dvoje jedno
Prošlost ne postoji
Mi smo početak i kraj

(iz rukopisa)

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Matija Beckovic 20/7/2010, 2:48 am

Ako jednom staviš na gramofon moje srce,
Čućes ono sto sam izmislio samo da bih tebi rekao:
"Mozak svih biljaka, mozak svakog drveta nalazi se u zamlji,
Da li je tamo već i mozak čovečanstva?"
Javno iznosim rečenice kojima sam te osvojio,
Govoreći o drugim stvarima govorio sam o tebi,
Pucajući u plafon izjavljivao sam da te volim
I sve sto sam lepo rekao o drugima tebi je namenjeno,
Dok sam s tobom govorio telefonom
Moja krv je tekla žicom do tvojih usta
I telefonska mreža se pretvarala u krvotok,
Kao što se bolest pismom prenosi iz države u državu,
Kao što stotine koža ubijenih životinja čine tvoju bundu,
Kao što je u mojoj glavi prostor manji od ovog izvan nje,
Tako je i u mojoj utrobi sapeto nesto veće od mene.
Ja, sin ženin, kćeri čovekova, tebi sam ovako govorio:
"Ako eksplozija provetri utrobu zemlje
Izleteće iz nje kamenje veće od naše planete,
Oko bivše zemlje ostaće kao kavez nagoreli meridijani,
Kao konstrukcije porušenih hangara,
Kao kosturi konja na nekoj visoravni. "
Neka mi bude zabranjeno da te volim,
Hoću da ispaštam, hoću da pokažem šta mogu da učinim za tebe.
Neka mi na leđa natovare betonsku kuglu,
Hoću da zamenjujem gipsanog roba na ulazu u tvoju kuću!
Neka poštari odbiju da ti uruče moja pisma,
Neka mi bude zabranjena upotreba javnog saobraćaja i telefona.
Sve što je rečeno o budućnosti,
Da je rečeno o tebi, bilo bi istinito i ne bi propalo.
Da je uzidano u tebe ono sto je uzidano u hramove,
Sve to ne bi bilo besmisleno.
Ono što se govori tuđim ženama ja sam govorio tebi,
Iz punih pluća pod šlemom i pod punom ratnom spremom,
Jer ništa ne zaslužuje himne i toliku patetiku osim ljubavi
Zato sto me voliš ja volim sve ostalo,
I nikome ne želim zlo.
Moja ljubavi, digla si me toliko visoko
Da i kad bih pao - do zemlje bi se naziveo!
Dižem primitivnu buku kao sto sneg grmi i dimi se u klancima,
Da si muškarac imao bih najboljeg druga!
Neka se izvrne sav svet i na levak sruči u tebe,
Neka niče drveće koje niko nije posadio.
Neka se niko ne pridržava svojih oblika i granica,
Neka trešnje, neka jabuke ne budu okrugle,
Nego kakve god i kolike god hoće,
Neka se slonovi uvuku u mišje rupe!
Neka moju dušu grubo istovare na prvom đubristu,
Neka najjači glasovi sruše sve plafone,
Neka se nebesa otarase snega i kiše,
Neka sve ostane čisto i slobodno,
Neka samo moji prsti budu prljavi od mastila,
I neka se proglasi ludakom
Svako ko pomisli da te više voli!

____________________________________________
I ruke rađam onom što ruke nema,
i srce sadim u stenu i čelik,
ja ne mogu da s tugom ne dremam,
kroz vazduh ne plivam, kroz vodu ne letim...

Naslov: Re: Matija Beckovic 20/7/2010, 11:29 pm

Kad budem mladji

Kad budem mladji
Umeću da živim
Neće mi dani prolaziti kao dosad
Tek tako
Bez svrhe i smisla
Imaću vremena koliko hoćeš
Ali ga neću traćiti na gluposti
Već svaki tren posvetiti sebi
Osmisliti ga i oslojiti
I laganicom
Rasporediti na svoja zadovoljstva

Kad budem mladji
Ma koliko to sada izgledalo nerealno
Ustajaću rano
I iz istih stopa odlaziti na trim stazu
Da trčim jedan sat
Pošto se istuširam
Pevušeći pod mnlazom
Srećnijiod zvečke
Opružiću se žmureći
(da ne zamaram očni živac)
S vlažnom kesicom čaja na kapcima
Ne pomićući se s mesta
Dok se opusti glatka muskulatura
A koža moćno napije hidratantnog mleka

Kad budem mladji
Na trening bez strečinga
Neću ni pomišljati
Jer od vežbi bez istezanja
Nema teže zablude
Ni od zgrčenih mišića veće tragedije

Kad budem mladji
Gčedaću svoja posla
Raspredajući natenane
Mišićna vlakna
I s posebnim guštom
Rasporedjivati mišićne grupe
I povećavati mišićni tonus
Obilno navodnjavajući
Obe strane mozga
Sa što više energetskih vibracja
I dvadeset hiljada pokreta dnevno
(po mom horoskopskom znaku)
Proveeravajuči pojedinačno
Gustinu svake od dvesta kostiju
I čvrstinu četiri stotine mišića
U temeljima kičmenog stuba
Koji je noseći stub života
I nebeskog svoda

Kad budem mladji
Imaću dobro postavljenu kičmu
A nema dobro postavljene kičme bez jakih stomačnih mišića
Ni jakih stomačnih mišića bez trbušnjaka
Bar dve stotine dnevno
Pre šest sati popodne
Što je sasvim dovoljno
Da autiram mlečnu kiselinu
I ostvarim san mnogih naraštaja

Kad budem mladji
Opustiću ramena
I vući ih nadole
Od ušiju niz ledja
Mišićima ispod lopatica
Čineći najfenomenalniju stvar
Za svoj vrat
I tako ga rastrokiram da nikad ne upoznam najodvratniji grč
Mišića
Vratne kičme

Kad budem mladji
Glavu ću uravniti
S vrhovima kukova
A bradu podići
Paralelno s tlom
Koračajući krupnim koracima
Kako bih istezao mišiće
Pokretom iz kukova
Butina i kolena
I hrlio napred
Bez osvrtanja
I odvratne snishodljivosti
Prema utvarama
Prošlosti

Kad budem mladji
Uvek ću imati na umu
Savet grčkih filozofa
Kojima daje za pravo Ani Robinson
((Annie Robinson)
Trener Andjeline Džoli
(Angelina Jollie)
Da se snažno izbacuju
Noge iz bedara

Kad budem mladji
Nikad neću proći kroz ovaj grad
Sem dignute glave
I uvučenog stomaka
Makar preko Terazija
Mada više nema garancija
Da čak i u prigradsim naseljima
Ne naletiš na nekog ko te poznaje
Ne bih hteo da se zalećem
I nešto tvrdim
Ali se ne bih iznenadio
Čak naprotiv
Ako bi se ispostavilo
Da u tom pogledu
Veće oči ima krajnja periferija
Nego najstrožiji centar

Kad budem mladji
Biću zdrav kao čaša
New Man
A kakav bih bio New Man
Ako ne bih otišao na spavanje
Makar minut pre ponoći
Pošto izvedem sveću
I cenzurišem sećanje
Odložim u stranu svaki stres
Kako ne bih gubio ni sekund sna
Pre prirodnog budjenja
Čovek koga budi sat
Ustaje pod prisilom
Prestaje da bude čovek
Od vrednosti
I postaje deo sistema
Koji ga melje
I pretvara u ništavilo

Kad budem mladji
Najradje se ne bih sećao trenutka
Kad sam čuo preko radija
Vest koja je obišla svet
I obeležila moj život
Da se i med pretvara u mast
Baš sam celu teglu držao u ruci
I našao se na korak od konopca
I zamalo flipnuo
Tu sam zaradio tik
I dao zavet
Ako preživim
Brokoli će se bokoriti u mojim vazama
A špargle u saksijama
Kad pomislim koliko h je otišlo na onaj svet
A da nikad nisu ispoštovali
Ukus artičoka u vodi
I da se ne lažemo
Nije mi ih nimalo žao

Kad budem mladji
Neću otvarati oči
Čim se probudim
Već nastaviti da žmurim
Gledam unutra i maštarim
Dok pokretom nožnog palca
(Koji je doručak za telo)
Uspostavim vezu sa svetom
Stimulišući sisteme
Da luče najveće divote
Potrebne za predstojeći dan
Dok orošeno čelo
(A ne kapljičasti znoj)
Kruniše to delo

Kad budem mladji
Raskrčiću lom od loših navika
Ješću danju
A mršaviti noću
Ne preskačući obroke
Ma koliko pojačano gladneo
Pod dejstvom meseca
Neću djipati iz kreveta
Kao pred glavu
Da pri lampici frižidera
Iz čista mira
Odvalim štuc hleba
I spucam paklo margarina
A onda predoziran
Komiran
I izrazvaljivan
Prekuljanog bugara
I ufrkeštenog pogleda
Puvam
Pukćem
I rastičem danima
Ako ne i nedeljama

Kad budem mladji
Prekidaću obrok kod najsladjeg zalogaja
I od pune trpeze ustajati polugladan
Jedna trećina stomaka
Biće mi uvek prazna
Zbog duhovnih kretanja
Patnju za ugljenim hidratima
Ublažavaću redovno
Mikrogramom selena
(ni pahuljicom više)
A koncentraciju održavati
Bez dodatnih stimulansa
Aditiva i isparenja
Kako bih treptanjem pažnje
I odgovorima opuštanja
Razdragao telo
Da okrilati
I odlepi od zemlje

Kad budem mladji
Viljušku ću umakati u prazno
Kašiku probušiti
A šerpe bakrače
Tiganje i tepsije
Kremirati
I pepeo razvejati po Vrtu sećanja
Ili vakumirati
I zapečatiti
U kontejneru za baterije

Kad budem mladji
Odoleću rerni
I njenim čarima
Izaći ću na crtu
I stati na ratnu nogu
Suhomesnatim alama i baucima
Da me goriš pikavcima
Pre ću krckati prezlu
Nego mljackati alvu
Ma koliko otkidao na knedle
Na testo ću staviti veto
Palačinke gledati popreko
Kao da nisam onoliko kružio oko njih
Kad su mi dali do znanja
Da mi se i glas omastio
Ljutio sam se na želudac
Što mi nije nagovestio
U kakve se nevolje uvaljujem
Uostalom, standardi EU su najjasniji
U pogledu stoke i domaće rakije

Kad budem mladji
Neću jesti s nogu
Ni onako uzgred
Gluvareći kuhinjom
Već uvek za stolom
Makar jednu maslinku
Postaviću sto najsvečanije
Potegnuti stolnjak od damasta
Uštirkane salvete
I srebrni escajg
Napraviti atmosferu
Pustiti muziku
Upaliti sveće
I tek pošto se tušnem
I skockam do bola
paspaliću po maslinki
I utoliti glad za identitetom
Kad budem mladji
Ko u mom prisustvu
Spomene sir
Biće guravo
To nikako neće da valja
Reći ću zbogom viršlama & hot dogu
Za nitrate i bele otrove
Zvane četiri smrti
So šećer brašno
I već šta
I koja ono bi četvrta
Nije bitno
Otkud znam
Već neću da čujem
A kamoli kad budem mladji
Ništa bež
Kamoli belo
Osim belog bibera
Eventualno rotkve
Možda repe i rena
Ne hvatajte me za reč
Whatever
Kafa = kofein = 72 sata u mom organizmu
Više ni u ludilu
No way
Zatvoriću taj fajl
Neće meni ni maligani
Ni nikotin ni kofein
Održavati prividno dobro raspoloženje
Pretumbavati me dizati i spuštati
I rasplamsavati crevnu floru
Već božurova rosa
Koja svetluca svuda oko nas
Čaj od peteljki
Ribizle ili čička
Ako nema majčine dušice
I tučka od šafrana
Koji se može lako nabaviti
U svakoj radnji
Čak i nedeljom
Ako je otvorena

Kad budem mladji
Razlikovaću glad iz stomaka
Od gladi iz glave
Pobunjenom stomaku
Ponudiću intuitivnu dijetu
Ne nasedajući lažnoj gladi
Bez grickalica
S bezbroj kalorija
I nula energije
Neću jesti (kao ego manijak)
Zato što sam intimidiran
Da popunim džepove u duši
Da zabavim prste i desni
Izazivam pljuvačku
Ili ubijam dosadu
Ješću očima
I imati više boja
Nego jela u tanjiru
Jer su telu potrebna svega četrdeset i četiri
Hranljiva sastojka
A tri grama
Rastvorenih vlakana
Može da utera u laž
I zauvek ućutka
Nepodnošljivu vrisku
Zasićenih masti

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Matija Beckovic 28/7/2010, 4:36 pm

Matija Bećković

Ako jednom stavis na gramofon moje srce,
Cuces ono sto sam izmislio samo da bih tebi rekao:
"Mozak svih biljaka, mozak svakog drveta nalazi se u zamlji,
...Da li je tamo vec i mozak covecanstva?"
Javno iznosim recenice kojima sam te osvojio,
Govoreci o drugim stvarima govorio sam o tebi,
Pucajuci u plafon izjavljivao sam da te volim
I sve sto sam lepo rekao o drugima tebi je namenjeno,
Dok sam s tobom govorio telefonom
Moja krv je tekla zicom do tvojih usta
I telefonska mreza se pretvarala u krvotok,
Kao sto se bolest pismom prenosi iz drzave u drzavu,
Kao sto stotine koza ubijenih zivotinja cine tvoju bundu,
Kao sto je u mojoj glavi prostor manji od ovog izvan nje,
Tako je i u mojoj utrobi sapeto nesto vece od mene.
Ja, sin zenin, kceri covekova, tebi sam ovako govorio:
"Ako eksplozija provetri utrobu zemlje
Izletece iz nje kamenje vece od nase planete,
Oko bivse zemlje ostace kao kavez nagoreli meridijani,
Kao konstrukcije porusenih hangara,
Kao kosturi konja na nekoj visoravni. "
Neka mi bude zabranjeno da te volim,
Hocu da ispastam, hocu da pokazem sta mogu da ucinim za tebe.
Neka mi na ledja natovare betonsku kuglu,
Hocu da zamenjujem gipsanog roba na ulazu u tvoju kucu!
Neka postari odbiju da ti uruce moja pisma,
Neka mi bude zabranjena upotreba javnog saobracaja i telefona.
Sve sto je receno o buducnosti,
Da je receno o tebi, bilo bi istinito i ne bi propalo.
Da je uzidano u tebe ono sto je uzidano u hramove,
Sve to ne bi bilo besmisleno.
Ono sto se govori tudjim zenama ja sam govorio tebi,
Iz punih pluca pod slemom i pod punom ratnom spremom,
Jer nista ne zasluzuje himne i toliku patetiku osim ljubavi
Zato sto me volis ja volim sve ostalo,
I nikome ne zelim zlo.
Moja ljubavi, digla si me toliko visoko
Da i kad bih pao - do zemlje bi se naziveo!
Dizem primitivnu buku kao sto sneg grmi i dimi se u klancima,
Da si muskarac imao bih najboljeg druga!
Neka se izvrne sav svet i na levak sruci u tebe,
Neka nice drvece koje niko nije posadio.
Neka se niko ne pridrzava svojih oblika i granica,
Neka tresnje, neka jabuke ne budu okrugle,
Nego kakve god i kolike god hoce,
Neka se slonovi uvuku u misje rupe!
Neka moju dusu grubo istovare na prvom djubristu,
Neka najjaci glasovi sruse sve plafone,
Neka se nebesa otarase snega i kise,
Neka sve ostane cisto i slobodno,
Neka samo moji prsti budu prljavi od mastila,
I neka se proglasi ludakom
Svako ko pomisli da te vise voli!

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”

Naslov: Re: Matija Beckovic 23/8/2010, 10:13 pm

UŽE

Istina je ono uže koje

Spominjati kod nas ne valja se.

Za istine i cene postoje

Sa koliko koja kažnjava se.

Još nema reči u našem jeziku

Koja bez straha izlazi iz usta.

I da iz rečnika ko iz cenovnika

Ne znamo cenu njenoga izusta.

I sami možemo lako sračunati

Koliko vredi sve što smo slagali.

I sa onim što smo prećutali-znati

Koliko smo tako zlata naslagali.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Matija Beckovic 16/9/2010, 10:26 pm

O zaostalosti

Zaostalost je postala jedna vrsta mode. Pomodno je i popularno biti zaostao.... civilizovani sa zavišću gledaju na zaostale. Zaostali su postali nosioci napretka, sinonim zdravlja, avangarde.
Iz zaostalosti se ne može nazad. Zaostalost zna samo za napred. Danas samo zaostalost može da korača krupnim koracima.
Jedino zaostali imaju budućnost.
Samo još gladni imaju nade da će biti siti. Siti su već siti.
Kao što pocepani imaju lepši san od elegantnih, samo još porobljeni mogu sanjati slobodu.
Otuda superiornost zaostalih leži na čvrstim osnovama. Njihova budućnost je sasvim izvesna. Od istorije civilizovanih oni će krojiti sebi budućnost. Nemaju razloga da ponavljaju očigledne greške i gluposti.
Gladni i bosi, puni snova, snage i nade, tzaostali će tek doživeti nostalgične trenutke naše lepe prošlosti. Naše najlepše uspomene tek treba da budu njihova stvarnost.
Njihovoj dokolici nije potrebna naučna fantastika. Oni sanjaju viljuške, točkove, pegle, prve novine, pronalazak filma, radija i televizije.
Oni su gladni naše sitosti.
Divnog li uzbudjenja, veličanstvene li gladi i radoznalosti.
Blago zaostalima, teško onima koji to nisu!
Blago još uvek željnima pravde, slobode i jednakosti! Jedino oni imaju za šta i živeti i umreti. Jedino će još oni biti hrabri, časni, slavljeni. Oni će tek imati svoje pesnike!
Poučeni iskustvom već sitih i civilizovanih, oni će podizati blistavije revolucije i vositit spektakularnije ratove.
Njihov Napoleon biće viši. Njihov Aleksandar Makedonski živeće duže. Njihov Brut neće ubiti Cezara.
Teško onima koji su na cilju. Oni su bez cilja. Oni koji su ostvarili svoje snove, nemaju više šta sanjati. Slobodni će trunuti u nepromenljivosti slobode. Siti sreće, oni će se okrenuti nesreći.
Tako, dok ideal primitivnih ostaje dobro, emancipovani blazirano traže promenu u zlu.
Civilizovani pune svoja groblja samoubicama, zaostali – gladnima.
Siti bi hteli da doviknu gladnima, da nije sva sreća ni u sitosti, ali ih gladni ne čuju. Odeveni se skidaju, postaju nudisti, a goli kradu njihova odela, hladno im je i željni su elegancije.
Zaostali svaki zalogaj proglašavaju praznikom, svaki dan korakom ka sreći.
Civilizovani gledaju zaostale na malim i velikim ekranima, ne mogu da se načude toj hladnokrvnosti koja nikuda ne vodi. Kaju se za svoju radoznalost i nestrpljenje, rado bi iz gledališta utrčali na teren da sami sudeluju u igri. Međutim, kasno je. Svako samo jedanput prolazi svoj put. Unazad se ništa ne može ispravljati. Unapred može, i to će zaostali učiniti.
Budimo dobri sa zaostalima, možda će nam pokloniti koji zalogaj svoje gladi i gutljaj svoje žeđi. __________________

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Matija Beckovic 1/11/2010, 11:53 pm

Poeziju vise niko nece pisati

Poeziju više niko neće pisati
Opevani predmeti napustiće pesme
Nezadovoljni kako su do sada umaćeni i prepevavani.
Sve što je bilo predmet poezije
Ustaće protiv nje i njenog kukavičluka!
Stvari će same izražavati nešto od onoga što se nisu
usudili pesnici.
More - stara lektira pesnika zauvek će napustiti poeziju
I vratiti se svome grobu u kome je odraslo.
Zalazak sunca izblamiran u pesmama,
Zvezdano nebo dovedeno do kiča,
Dići će ruke od poezije!
Ruže insistiraju na svojoj boji
I neće pristati na prevrtljivost pesnika.
Reč sloboda će pobeći iz poezije i vratiti se svome
značenju
Pesnici neće imati jezika na kome bi pevali.
Izmedju poezije i pesnika neće biti nikoga
I pesme će tada napasti pesnike,
Tražeći od njih da ispune obećanja.
Pesnici će pokušati da izmaknu ispred onog što su rekli,
Ali će ih stići ono što su izmišljali i predvidjali.
Poezija će tražiti njihove živote
Da bi njene metafore bile istinite i potvrdjene.
U novim generacijama:
Niko po tu cenu neće hteti da bude pesnik,
A pesnik se ne može biti drukčije u tolikoj laži.
Budući pesnici radiće pametnije poslove.
Slobodni čovek neće pristati da piše pesme
Da bi zbog toga bio pesnik,
A pesnik se ne može biti drukčije.
Drvo, dojučerašnji simbol u poeziji,
Zapevaće na trgu o svojoj mračnoj prošlosti
I niko neće moći da ga zameni
Jer zna o sebi bolje od ikoga!
Pravi pesnici će biti protiv poezije,
A pravi pesnici svuda u svetu misle istu misao.
Zbog ugleda u očima pravih pesnika,
Poeziju više niko neće pisati.

____________________________________________
I ruke rađam onom što ruke nema,
i srce sadim u stenu i čelik,
ja ne mogu da s tugom ne dremam,
kroz vazduh ne plivam, kroz vodu ne letim...

Naslov: Re: Matija Beckovic 1/11/2010, 11:55 pm

Kad sam je drugi put video

Kad sam je drugi put video rekao sam:
"Eno Moje Poezije kako prelazi ulicu."
Obećala je da će doći ako bude lepo vreme.
Brinuo sam o vremenu, pisao svim meteorološkim stanicama.
Svim poštarima svim pesnicima a naročito sebi.
Da se kiše zadrže u zabačenim krajevima.
Bojao sam se da preko noći ne izbije rat,
Jer na svašta su spremni oni koji hoće da ometu naš sastanak
Sastanak na koji već kasni čitavu moju mladost.
Te noći sam nekoliko vekova strepeo za tu ženu
Tu ženu sa dve senke,
Od kojih je jedna mračnija i nosi moje ime.
Sad se čitav grad okreće za Mojom Poezijom
Koju sam davno sreo na ulici i pitao:
"Gospodjice osećam se kao stvar koju ste izgubili
Da nisam možda ispao iz vaše tašne?"
Ja sam njen lični pesnik kao što ona ima i lične ljubavnike.
Volim je više no što mogu da izdržim,
Više od mojih raširenih ruku,
Mojih ljubavnih ruku punih žara punih magneta i ludila.
Moj snu, kao asfalt izbušen njenim štiklama,
Noći, za mene sve duža bačena izmedju nas,
Ona mi celu krv nesrećnom ljubavlju zamenjuje.
Moje su uši pune njenog karmina,
Te providne te hladne uši to slatko u njima
Kad se kao prozori zamagle od njenog daha.
Kako je ona putovala pomerao se i centar sveta.
Pomerala se njena soba koja ne izlazi iz moje gla.ve
Sumo vremena, sumo ničega, ljubavna sumo,
Još ne prestaje da me boli uvo
Koje mi je pre rodjenja otkinuo Van Gog
To uvo što krvari putujući u ljubavnim kovertama.
U staklenu zoru palu u prašinu,
Plivao sam što dalje ka pustim mestima da bih slobodno jaukao.
Ptico nataložena u grudima što ti ponestaje vazduha,
Radnice popodne na tudjem balkonu,
Već dvadeset godina moj pokojni otac ne popravlja telefon,
Već dvadeset godina on je mrtav bez ikakvih isprava.
O koliko ćemo užasno biti razdvojeni i paralelni,
O koliko ćemo biti sami u svojim grobovima.
Još oko nje oblećem kao noćni leptir oko sveće
I visoke prozore spuštam pred njene noge.
Moje srce me drži u zatvoru i vodi pred njenu kuću
Gde su spuštene zavese nad mojom ljubavlju.
Ta žena puna malih časovnika sa očima u mojoj glavi,
Taj andjeo, isprljan suncem list vode, list vazduha,
Ljubomorne zveri oru zemlju i same se zakopavaju.
O sunce nadjeno medju otpacima...
Zuje uporednici kao telegrafske žice,
Prevrću se golubovi kao beli plakati u vazduhu,
I mrtve ih krila godinama zadržavaju u visinama
Kao što mene njena obećanja održavaju u životu.
O siroče u srcu što ti brišem suze
Moja nesrećna ljubavi razmeno djubreta
Stidim se dok je ljubim kao da sam sve to izmislio.
Kuća, ništavilo na svim prozorima,
Sve je dignuto u vazduh.
Samo se još nesrećni pesnici kurvinski bave nadom.

____________________________________________
I ruke rađam onom što ruke nema,
i srce sadim u stenu i čelik,
ja ne mogu da s tugom ne dremam,
kroz vazduh ne plivam, kroz vodu ne letim...

Naslov: Re: Matija Beckovic 9/12/2010, 9:53 am

Knjiga

Mogao bi da budeš najbolji
Da služiš za primer
Ništa lakše
Samo da me poslušaš
I uzmeš knjigu
I ovako je
Pola sata držiš u ruci

Pola sata
Ni minut više
Samo je držiš u ruci
Da je ne otvaraš
I ništa da ne učiš
SAamo da ja gledam
Kako je ti držiš

Bio bi najbolji
Ja ti garantujem
Bog te dao
Ali ti nećeš

Nećeš zato što nećeš
Majku da obraduješ

Kad bi nekako mogao
Da je uzmeš
A da majku ne obraduješ
Ti bi je uzeo
Ne bi je ispuštao

Ovako nećeš

Nećeš pa nećeš
Nećeš
A zašto nećeš
Zarekao si se
Da majku sahraniš
A da je nikad
Ničim ne obraduješ

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Matija Beckovic 10/1/2011, 11:24 am

>>>

U bezlebici obuzeti hlebom
Kuvali su koljivo od kamenja
I tražili ono što im se prividjalo.

Kad preodole muke, pomišljali
Da se nafukaju orzana i ofresine,
Beloga trnja i crnoga burjana,
Da se narumaju lobode i resine,
Da se našljemaju jadoviča i kukureka,
Gljiva ludara i bukovog pepela,
Da se nažderu kaćuna i zumbula,
Tatule i balana, bazdike i smrdana,
Da zadignu koru sa mrtve mlatuge
I nacibre se dok padnu naduti,
Da se nakrižaju kamenih križanaca
I našišaju rakije čamovače
I poumiru, ali makar siti,
Ali trpeli, jer rešili da opstanu
I ćutali, jer ne valja se žaliti.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Matija Beckovic 15/1/2011, 9:59 pm

>>>

Kad prigrca i priduška da poumiru
S grlicom u grlu i suve resice,
Čimnta odmile starome Učitelju
Da traži kakav posao ili pomoć.

Prvo pinu vode da lakše izgovori,
Pa pre svake reči pomalo pripinu
I punu puncatu iskapi razljevaču,
Dok na povratke izgrca što ja došla.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Matija Beckovic 23/1/2011, 10:47 pm

>>>

Učitelj je u ono doba ubrajan u dobre ljude,
Valjao je sirotinji kao Sveti Vasilije.
Da je imao hiljadu života
Pre bi svaki svoj dao
Nego jedan tuđi uzeo.
Neomražene glave i svilene duše
Na kojoj je sve ostavljalo pečat,
Svačemu je znao pravi početak,
Svakoj reči gde joj je mala majka,
Nije ni muvi nikad zla pomislio,
A ne bi umeo ni dželata slagati.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Matija Beckovic 29/1/2011, 11:36 pm

DOSTA JE BILO

Dosta je bilo rimovanih pesama!
Uprljajmo se rečima kao deca trešnjama.
Razgovarajmo o svemu, a o svemu jedino i umem govoriti.
Upotrebimo sve reči jer je san svake reči da bude upotrebljena
I izbavljena iz rečnika i pisaćih mašina.
Jedno drvo raste uz moj glas, ali ne prestajem da pevam
Kao što i ono tvrdoglavo ne prestaje da raste!
Zemljo zasejana čudesima, izlazim u prirodu sa crvenom olovkom,
Precrtavam drveće, ispravljam vazduh, stavljam primedbe.
Dodajem i ostavljam netaknuto samo ono što je nalik meni.
Jedino se ispod čistog vazduha potpisujem.
Ne uzimam okean kao reč već ga iz prirode premeštam u pesmu
Da bi imalo smisla njegovo postojanje.
Celokupna dela prirode - sve što je živo uziđujem u poeziju
Pa posle iz nje nek me olajava!
Dosadni vetre sa svojim zaslugama i teorijama
Niko me nije stvorio, stvorio sam se sam.
Tvrdim da je svako drvo usamljeno
Makar raslo u najgušćim šumama.
Ako se Zemlja kreće oko zamišljene osovine
Onda se okreće oko mene jer sam najzamišljeniji.
Šta je Homer znao o književnosti
Kada nikada nije čuo za Šekspira i Dostojevskog.
Kad bi Sokrata pitali za Hegela ili Marksa
On bi više znao o bacačima diska.
Danas neznalice znaju više o meni nego lukavi Ovidije.
Moj komšija zna makar da sam živ, a Dante ne zna ni to!
Ne nalazim za ovo nikakvog opravdanjau pričama o vremenu.
Ako ima budućnosti, o, šta ja sve neću znati!
Ali čujem genija koji će se roditi i pozdravljam ga.
Živeti nekoliko vekova ipak je nekakvo iskustvo.
Danas bi svi rekli da Sokrat zna više od mene
Mada nema pojma čak ni o drugom svetskom ratu
Da dalje ne insistiram na njegovom neznanju!
Jednogodišnja biljka dolazi pred moja vrata i moli da je pomenem.
Stižu intervencije da upotrebim jednu reč,
Ali odbijam dok ne poraste i ojača za teške zadatke,
Ovakva bi uginula na prvom suncu!
Menjaju se odnosi među rečima i ja ih danas poznajem kao niko pre mene.
Jedini ja spuštam reči u epruvetu i mućkam ih.
Čemu služe predeli koje nikad nisam video, a hteo sam?
- Služe želji da ih ne vidim i jedino njoj odolevaju.
Gvozdeni čoveče kleknuo pred ljubičicom,
Vojskovođ - zločinče, poražen na opštim mestima
Nešto svoje volim u tebi i pominjem te.
Ptica proleće pored moje glave da bi me podsetila na bilo šta,
To je bio njen cilj i ona zadovoljna umire.
Sunce poslednjim snagama dopire do naroda.
O nepokretno sunce prepušteno sebi i svom trulom naličju
O šumo krstova nad mojom glavom, moje groblje u nebesima,
Sve što je postjalo osetio sam jedino po sebi.
Stojim kraj mora jer mi se slaže sa košuljom.
Posećuju me gradovi koji znaju da nemam vremena da putujem
Vade mi oči da vide šta vidim.
Šta će mi oči, o svete, ti mene gledaš svojim predmetima
Moje telo, zbirko poređenja, moj herbarijume, moj mrtvački sanduče,
Moja jedina istorijo, moje podneblje, moja budućnosti,
Moje pomisli treba koristiti u izgradnji zemlje.
Zajedno sa nekoliko huljada kilometara moga sna.
Ranjen sam, a i ranama je kod mene najlepše,
Jer postupam s njima kao sa svojom sestrom.
Jabuka uživa dok je jedem i uživamo oboje.
Nema niko drugi ko bi je jeo da bi ona bila zadovoljnija zbog toga.
Kukavica kuka zato što me nije rodila.
Ko god noćas misli ovu misao - drug mi je.
Širim ruke i prsti mi se mrznu u praznini
Negde izvan strana sveta, o svete kratkih rukava,
Zločinac je u lancima, meni nisu potrebni, teže mi je ovako,
On žudi mećavu, žudim je i ja iako sam na njoj.
Precrtavam ovaj stih, ali on pobeđuje tamu u kojoj je prenoćio
I ja ga tek onda nagrađujem životom!
Imao sam neoborive razloge, ali ih više ne znam.
Uzalud mesto mene kiša pada, ružno drvo raste, zaraze haraju,
Sve to moram ponovo da učinim ja!
Nigde ni na jednom mestu ne može niko da me zameni.
Moje otkinute oči me gledaju sa drveća svakim listom.
Moj život će napustiti svet
Kao što stari čađavi vetar napušta poslednje žito
Tada će iz svih stvaari pobeći moje oči
I sve što je postojalo u svemu.
O svete sa svojim lakrdijama i besposlenim vetrom kome klecaju kolena.
Da sam juče umro ove bi reči našla na mojim usnama kao ječmenu plevu:
Dižem glas protiv svakoga ko želi biti nada mnom
Jer hoće da me učini robom, a to me više ne zanima.
Neću da budem ništa drugo nego ono što sam.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Matija Beckovic 15/5/2011, 3:47 pm

Šta je sreća?
Sreća je naći u vekni zrno bisera..
Sreća je iz supe izvući prsten.
Sreća je kada vam pronađu dukat u želucu.
Kada vam opale šamar i time izazovu
varnicu genijalne ideje.

Šta je još sreća? Kad slaže metak.
Kad se otvori padobran.
Kad vam prodavac uvije semenke u diplomu pravnog fakulteta.
Sreća je kad čovek otkriva spomenik i otkrije da je to spomenik njemu.
Sreća je kad bolujete od raka, a pregazi vas auto.
Sreća je kad otkrijete Ameriku putujući za Indiju.
Sreća je kad u lovu promašite zeca a pogodite lava.
Sreća je roditi se srećan.
Sreća je lutrija.
Sreća je dobiti na lutriji.

Šta je sreća?
Sreća je dobiti nešto što vam ni po jednoj drugoj osnovi ne pripada.
Sreća je iznenađenje.
Sreća je nada.
Sreća je jedini izlaz.

Šta je za koga sreća?
Za nekog je nedostižna sreća kosa na glavi.
Za drugog muško dete.
Za čistača ulice-kiša.
Za vatrogasca-požar.
Za policajca-zločin.
Za zločinca-rat.
Za đaka-epidemija.
Za vojnika-pismo.
Za anonimuse-ime u novinama (makar u čitulji).
Za pešaka-bicikl.
Za biciklistu-moped.
Za lovca-pogodak.
Za goluba-promašaj.
Za centarfora-gol.
Za golmana-pored gola.

Sreće treba ili imati ili je tražiti.
Ko ima sreće ne treba mu ništa drugo.
U sreću treba verovati do konačne propasti.
Najveća sreća je uvek tuđa. Sreća je ono što nemamo. Sreća je borba za
neravnopravnost. Sreća je biti jedini srećan među hiljadama drugih.

Sreća se prodaje. Sreća se može kupiti. Sreća je pristupačna svakom. Postoji mnogo načina da se dođe do sreće.
Sa tom ulaznicom za sreću može se živeti dugo i sa uzbuđenjem. Čovek sa
tiketom učinio je sve za svoju sreću. Ona dalje zavisi od drugih.
Srećni se kriju i povlače, ostaju samo nesrećni. Njih uvek ima mnogo i
sve više. Oni se grabe za sledeću priliku. Na mesto jednog srećnog
dolaze desetine novih, željnih sreće.

Kad izgubi svaku nadu, kad ga iznevere sve igre na sreću, čoveka
proglase milionitim posetiocem i poklone mu čajnik, radio-aparat ili
kolekciju deterdženata.

Sreća je uvek i svugde prisutna. Treba samo biti tu.

Ako nas neće sreća, ostaje još jedna velika i utešna sreća. To je: izbeći nesreću.

Ostati živ.
Ne upasti u šaht.
Žena koju u cirkusu gađaju noževima i ne pogode je.
Čovek koji je pao sa petog sprata i ostao živ.

Sreća je biti manje nesrećan od drugih.
Jedan ima jednu ruku u gipsu, a drugi obe.
Jedan je dobio blizance-drugi petorke.
Jedan je pokraden-drugi je uhvaćeni lopov.

Hodajte kroz život otvorenih očiju i s verom. Zavirite u svaki
ugao-nikad se ne zna gde je sreća. Sreća je slepa. Na sreću svako ima
pravo. Sreća ne zna za razlike u boji kože, polu, socijalnom položaju,
titulama i slično.

Sreća je velika šansa za sve.

Ako ovako produžimo, sutra će svako imati osiguran dobitak. Zar nam nešto više treba za sreću?

Matija Bećković

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Gost

KADIĆI I PETROVIĆI

Vi znate onu priču
O Kadićima i Petrovićima,
Koja se još priča,
A počela je pre onoga dana
Kad je Todor Kadić
Ubio knjaza Danila Petrovića.

Danila zvanog Vojvodič srpskoj zemlji,
Što je uveo arač na verige,
Gole krše i prazne kuće,
I zakon —
Da pravi može platiti za krivoga.

Što je uputio poslanicu Brđanima:
"I nemojte da blejite,
Jer ako vam tamo dođem,
Neću ostaviti ni kamen na kamenu."

Što nikog nije ostavio
Da ga nije potegao za nos,
A noću se oblačio u prnje
I išao kroz narod
Da vidi vole li Gospodara.

Što je hteo da se proglasi za Cara
Dok je čuo da carevi ne prose.

Zeka Malog — koji je vladao očima
U koje niko nije smio pogledati
I verovao da nema te ruke
Koja bi se smela podići na njega.

Možda je i Todor sačekao veče
Da bi se od tih očiju zaklonio,
Ali ga ne bi po noći poznao
Da mu nisu u mraku sjaktale
Dok mu ih je olovom zagasio.

Suđen na smrt i obešen van grada
(Dok je vojska klečala uokolo),
Todor se ispovedao idući vešalima
Kako mu je knjaz u kuću poslao doušnika,
A potom — za reč iz ljute glave istrčalu,
Iza plota postavio krvnika.

A kad mu je iz Crne Gore izmakao
Po tuđinstvu ga kroz Tursku i Ćesarsku
Vrebao dugačkom puškom Petrovića,
Najposle mu i sestru sramotio
I udatu je za drugog preudavo.

I da mu je milo što je oči zaklopio
Tek kad je čuo ko ga je ubio.

Ali Petrović se ne može zameniti Kadićem,
Kamoli Danilo Prvi — Todorom,
Pa su svi Kadići stavljeni na doboš,
Zaziđivani u kuće i paljeni đuture,
Da im se utre ime i uspe voda na vatru,
Da služe za strah i uklin narodu.

Sa knjazom je u crno omastio kapu
Vas Crnogorac i Brđanin,
Nije se pevalo, ni pucalo, ni guslalo,
Sem kad bi smakli nekoga Kadića.

Tako se devedeset i dva puti pevalo za godinu,
Dok se Kadića kandilo utulilo.
Boan Kadića postao je Boan,
Tamo gde je bila Prentina glavica,
Nikao je Danilovgrad.
Davno je bilo
Da se i zaboravilo.

I kad je tu skoro, posle sto godina,
Vršen poslednji popis postojbnika,
Pokaza se kako se priča završila:

Među živima nije bilo nijednog Petrovića,
A više od svih bilo je Kadića.
Kao travka upornica, u grob progledala,
Iščiviljila da joj ne potru početak,
Kao onaj čija se sveća zapalila sama,
A koža sa bubnja ponavljala: živ sam!
Iskrsnuše ispod mnogih prezimena, kapa i vera,

Da objave da nisu nestali i da su Kadići,
Jer da to ne znaju
Zalud bi opstali.

Iza svakog begunca ostane trudnica,
A široki trag od onih koji su zatirani,
Istraživani i iskorenjivani,
Zbog svoga imena i zločina rođenja.

Bio je u pravu onaj koji je postradao
Verujući da mu na pravdi Boga
Ne može niko ništa.
Jezik i ono što diše u jeziku
Staraju se jedino o njemu.
Vreme radi samo za tu istinu
I još nalazi ponekad ponešto
Zbog čega sunce greje.

Gost

PRIČA O SVETOM SAVI

Kad je Sveti Sava išao po zemlji,
Još pre svoga rođenja,
Dok se zvao Rastko,
Kao što ide i sada,
Samo ga ne vidimo,
A možda je to bilo i docnije.

Krenuo je Savinim stopama,
Ka Savinom izvoru
Na Savinom vrhu
Kuda i mi idemo,
Jer drugog puta i nema.

Kada je negde oko Savina dana
Naišao Savinom stranom,
Napali su ga psi,
Kao što i sad napadaju
Svakoga ko se uputi Savinim tragovima.

Putnik je najpre sastavio tri prsta,
Kako je odredio da se i mi krstimo,
Plašeći ih zakonom
Od koga su još više pobesneli,
A ni do danas nisu uzmaknuli.

Onda se sagnuo da dohvati kamen,
Ali kamenje beše zamrznuto,
Svezano za zemlju studenim sindžirima,
Jer beše jaka zima,
Kao i ove godine,
Kao uvek oko Savina dana.

Već su raznosili Savina stopala,
Savin kuk i Savin lakat,
Po prodolima i jarugama zemlje
Zbog koje je podeljen svet,
Kad je Sveti Sava otpasao mač usta,
Jedino oružje koje je nosio,
A koje je i nama ostavio,
Govoreći ove reči:

— Neka je prokleta zemlja u kojoj su
Paščad puštena, a kamenje svezano.

Gost

BOGORODICA TROJERUČICA

Ja ti ne dođoh, brza pomoćnice,
Da bi mi odsečenu šaku zamirila,
Niti da te nosim kući, Svemoćnice,
Da bi zavađenu braću izmirila...

Iščupane su mi ruke iz ramena,
Kuća raskućena, a braća poklana,
Pa siđoh do svog najdonjeg kamena
Da sebe tražim, Majko sa tri dlana.

Jedino ovde, Carice Nebesa,
Na mom jeziku se moli bez zastanka,
I ne laže ništa, i ne jede mesa,
I osam vekova posti bez prestanka.

I kad bi mi zemlju i jezik zbrisali,
Sve, sem ove stope na kojoj sad stojim,
Znam: još se iz ljudi nismo ispisali,
A dok tebe ima da i ja postojim.

Gost

OVO I ONO

Bilo ovo i ono
Pa se prepirali:
Bolje je ovo,
Nije nego ono.

Da nije onoga,
Ne bi bilo ovoga.
Moglo je da bude ovo,
A da ne bude ono.

Ovo nikad nije bilo.
I hteli smo ono
Što nikad nije bilo.
Ovo niko ne pamti.
Sad je sve što niko ne pamti.
Ovo se neće preživeti.
Niko vas ne tera da živite,
Svi sami hoćete.

Nikad nije bilo bolje.
Ali do zore može biti
Da nikad nije bilo gore.
Bilo bi bolje
Da je pola gore.

Nema ništa gore
Nego slušati da je ovo bolje.
Samo to da čujem
Eto dosta mi jada.

Crkli ste za ovo,
Sad bi hteli ono.
Kukaćete za ovim,
Ako dođe ono.

Ono je bolje
Pa neka ga nema.
Neće ga ni biti,
Ali biće ljudi.

Neće ni ono biti ono,
Ako ovo produži ovo.
Ovo neće dugo.

Svi da su za ono,
Ne bi stalo ovo.
Ovo samo ide
I nije došlo da ode.

Blago onom
Ko nije iščekao ovo.
Je li ovo ovako
Ili ovo misli
Ko nije za ovo.

Ja nisam za ovo.
Ja sam protiv onoga.
Ja sam dao sina za ovo.
Meni se kuća iskopala za ono.

A ja koji ovo
Slušam i zapisujem,
Ne bih dao nikoga,
Nizašto,
A kamoli sina,
Za ovo,
I ono,
Nego za sinov nokat
Da sve ovo,
I pridar sve ono,
Pa jednom lopatom pregrnuo,
Pobusao i poravnio,
I ovo i ono,
Za oca i sina
I spas svog naroda,
Raspetoga na ovo i ono.

Gost

BODEŽ

Po čuvenoj priči
Sa dalekog severa
Lovci na vukove
Bodež sa dve oštrice
Umoče u svežu krv
Balčak pobodu u led
I ostave u snežnoj pustinji.

Gladan vuk
Oseti krv nadaleko
Pogotovu na čistom oštrom vazduhu
Pod visokim mraznim zvezdama
I brzo pronađe krvavu udicu.

Oblizujući smrznutu sukrvicu
Poreže jezičinu
I svoju toplu krv
Lapće s hladnog sečiva.

I ne ume da stane
Dok se ne skljoka
Nadut od sopstvene krvi.

Kad su takvi vukovi
Koji se najteže love
Kakvi li su tek ljudi
Pa i čitavi narodi
A pogotovu naš
Koji se vlastite krvi
Ne može nadostiti
I pre će nestati
Nego se opsetiti
Da će krvav bodež
Ostati
Jedini
Spomenik
I krst
Iznad nas.

Gost

LAŽNE MI PUTEVE

Lažne mi puteve pod noge poturaju.
Lažne mi reči u usta guraju.
Pun mi je život laži pune uši.
Do grla u strašnoj laži što me guši.

Sve što je moje lažni prizvuk ima.
Sve što je moje ko da je od dima.
Laž je podržana lažnim svedocima.
I istina nigde nikog ne zanima.

Kako da izdvojim laž iz tog što dišem.
Kako da ne lažem u tome što dišem.
Kad me lažima kao pticu pune:
Ko i druge laži moja glava trune.

Gost

ZATVORENIKOVA PESMA

Zatvorenik iznenada pušten na slobodu
Stoji na livadi ispred tamnice i zaklanja sunce rukom.
Kao gost kome se niko nije nadao
Banuo je i kao grom privukao pažnju svih predmeta.
Čitava je zemlja pod njegovim nogama,
Ali on se boji da bude suviše radoznao
I posmatra tek malo oko sebe.
Na tih nekoliko koraka uokolo primećuje
Da je svaka travka sama i različita.
Svaki trun, ogrebotina na zidu, za njega je upadljiva i značajna.
Svaki pa i najmanji list
Uperio se na njega celom svojom veličinom.
Čak ga i jedan leptir primećuje
I iz čitavih nebesa sleće mu na rame.
Odavno se u zatvorenikovom životu nije desilo ništa značajnije
I on se oseća uvažen i zbunjen.
Zatvorenik sluti da ga neko uporno prati
I samo što je pomerio glavu uočava:
Suncokreti iz obližnjih njiva posmatraju ga
Prvo dugačkim stabljikama koje vire iza plotova,
A onda cvetovima!
A cvetovi prvo žutim lišćem po obodu pa tek onda
Crnim i krupnim semenjem u sredini!
Povrh svega, tu na očigled zatvorenika,
Jato ptica sleti na suncokrete.
To je bilo već malo isuviše
I on protrlja oči.
Da ne govorim o maslačku koji se pomolio
Tu pored sivih nogu bivšeg sužnja
I o celoj zemlji iz koje se pomolio.
Ko bi opisao pogled staroga oraha
Ili oraha i obližnjeg hrasta zajedno
I pogled celoga sveta iz hiljadu oblika i boja
Kao iz hiljadu topova uperenih na usamljenog čoveka —
Koji se sada čudi kako sve to nije primećivao
U ono vreme kad je kao mladić boravio među njima
I kad je kroz najgušće šume pune krila prolazio ravnodušan.
I kada nije primećivao ništa manje od brda ili ptice,
A sada mu se čini da se nikada ne bi ni nagledao njenoga perja.
Zatvorenik shvata da on vidi samo očima,
A priroda svakim predmetom, a svaki predmet celim svojim bićem.
Njega plava boja uočava sasvim plavo, —
Otvoreno žuto otvoreno žuto, crna crnje,
Čak jedna od boja potpuno bezimena nalazi za shodno
Da se izdvoji i da ga posmatra neodređeno.
On sklopi oči i pokuša da se sabere.
Odjednom se zatvorenik koga niko nije sačekao pred tamnicom
Užasnu od pomisli da ga taj svet opet lišava slobode,
Da postaje robom svemu tome što gleda,
Da njegovo divljenje osporava njegovu slobodu,
Da ponosan čovek ne može voleti,
Da se samo menja mesto njegove tamnice,
Oseti se slugom, oseti se sužnjem; —
U polju koje je u zatvoru nazivao slobodom.
Tad gledan iz hiljadu cvetova pade ničice na zemlju.
Pored njega je prvi put posle toliko godina njegova senka
I on je poslednjom snagom miluje.
Čitava priroda ne skida sa njega svoje stražarsko oko
Sve dok ne sklone u zemlju telo pobunjenika
Koji godinama nije video svoje oči.
Njegova glava ležala je okrenuta brdima,
A iza brda, kao pucanj, pružalo se more,
Koje je ovu sliku videlo već mnogo puta
I koje se odavno povuklo u svoje prividne granice
Da dočeka dostojnog pobunjenika
Kome bi služilo i pomoglo
Da ne padne
Makar dok more ne skonča.

Naslov: Re: Matija Beckovic 25/10/2011, 9:18 pm

O RAZLOZIMA ZAŠTO SE NE ŽENIM
Matija Bećković

Nikad se ne bih oženio onom koja bi se udala za mene.
Ne treba joj veće mane od te.
Nije se mogla gore preporučiti.
Čim mene ceni vidi se ko je i kakva je.
Kad je na mene spala-neću je ni ja.
Kad ne treba drugome, šta će i meni.
Milija mi je jedna od onih koje me neće, nego trista onih koje me hoće.
Kad bi me htela neka od onih koja me neće,odmah bi se oženio.
Jedino ovu što se udala za mene ne mogu da razumem.
Gde mene izabra od tolikog sveta i naroda!
Dobro izgleda, al čim hoće da se uda za mene-piši joj pamet. Mora da to niko njen ne zna. Ukoliko zna-utoliko gore.
Mora da je pod nekom manom. Ne bi mene izabrala bez nevolje.
Ako je iko drugi hoće, što bi se udavala za mene.
Da što valjam, ne bih se njoj svideo!
Da je ona za mene, ja bih je odavno izabrao, da ne bira ona mene.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded

Naslov: Re: Matija Beckovic 5/12/2012, 9:48 pm

Kad bi ti otišla iz ovoga grada

Kad bi ti otišla iz ovoga grada
Kome bih levu ruku prebacio preko ramena
A desnom pokazivao obronke dalekih brda i rekao:
“Priroda je puna mojih pogleda na svet”.
S kim bih zastao pred raspuklim orahom govoreći:
“U ovom orahu možda raste moj sanduk
Kad sam bio dete njegovo je stablo posađeno”.
Zbog koga bih prekinuo ove reči i rekao nešto radosno,
Mada ne znam šta bih sve mogao da kažem
Na osnovu cele šume i drugih elemenata!
S kime bih se vraćao u grad ponosan kao u mojim pesmama.
Kome bih govorio o sajdžiji koji živi u zemlji
I o mom srednjem uhu koje je gusto kao šećer.
S kime bih podigao glavu prema besputnim nebesima,
Kome bih pokazivao kozje staze među zvezdama.
Čiji bi zubi zvonili kao promrzla jabuka u pšeničnoj plevi
S kime bih pomenuo: tajge, sneg na Etni, ljude po tamnicama.
Bela ptica na snegu, plastu snega u vodi,
Kome bih rekao kako mi se čini
Da u reci Ararat ključa kamenje
I ko bi me zbog toga voleo?
Danas svi znaju da sam na tebe mislio kad sam rekao:
“Ona kaže balkonu da ga voli
I balkon se sruši u tom času”.
Poštari bi širom sveta raznosili jedno isto pismo
Dok zver skupog krzna drema u glupoj toploti na Tibetu
I bilo kakav mesec prelazi preko smetova.
S kime bih dugo u noći govorio protiv svakoga
I ko bi me zbog toga voleo?
Kad bi ti otišla iz ovoga grada,
Govorio bih uzalud:
Moje reči se ne bi ni na koga odnosile.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...

Naslov: Re: Matija Beckovic 5/12/2012, 9:54 pm

“Извињење”

Не могу прежалити
Што неким случајем
Није жив Султан Мурат
Па да одем на Косово поље
Да му се извиним

Прво бих набрао
Пуне руке божура
И фино их увио у тробојку
Па главом на Видовдан
Бануо пред његов чадар

Извини Падишаху што оволико касним
Ко ће ме разумети ако ти нећеш
Много си ишао испред свог времена
Оно што је теби било јасно још онда
Ја сам схватио тек сада

Све си нам искрено и отворено говорио
Али ниси имао коме
Ко је онда могао и помислити
Да ћеш ти испасти поштенији
Од свих који су долазили после тебе

Ти ниси освајао свет
А да нико твој не погине
Нити си ратовао скривен иза облака
Него си дошао лично
И све платио својом главом
Ниси ме ослобађао него поробљавао
Нити си ме нагонио да те молим
Да ме окупираш и заробиш

Да сам те послушао
Где би ми крај био
Што да не будемо Турци
Кад више ни Турци нису Турци
Кад је и Французе срамота што су Французи
И Русе што су Руси
И Јапанци што су Јапанци
Камоли да Срби могу бити Срби

Али ако Султан ни случајно
Није могао толико надживети вршњаке
Могао је неко од млађих
Рецимо надвојвода Франц Фердинанд
Макар само толико
Док одем у Сарајево
Станем код оног моста
На оној истој реци
У оне исте стопе
На онај исти дан
И дочекам госта
С пљоском у пољском цвећу

Извини царски сине и унуче
Ако икако можеш
Сад је касно за све осим за извињење
Ко је тада могао и помислити
Да ћеш ти испасти горостас
У односу на касније долазнике
Који су долазили кад год хоће
Као у своју кућу
Надвојвода ипак није каплар
А све смо их стављали
Под горње венце и највише ловоре
А тебе дочекали барутом из шестпуца

Љутили смо се што си стигао на Видовдан
Сад тек видим да је то небитно
То је дан као и сваки други
Дошао си за своје зло
А за моје добро
Опрости у име малолетног Г. П.
Кога је занело сопствено име и презиме

Али ако се ни Султан ни Надвојвода
И поред најбоље воље
Нису могли толико издвојити
И надживети свој век
Ако је могао ико
Фирер је могао
Шта је то за њега
Кад је већ толико волео да живи
Макар да не умре
Док га измолим да ме прими
И чује шта ћу му рећи

Знам колико си заузет
И да имаш посла преко главе
Само сам дошао да ти кажем
Да знаш да знам и памтим
Ти ниси заратио само са мном
Ни бомбардовао само мене
За мене си увео квоту сто за једног
И ње си се поштено држао
Мада си мислио да је мало и хиљаду
А ови су убијали ни због једног
И све одједном и с реда и заједно

Надежда Петровић: Косовски Божури
Надежда Петровић: Косовски Божури

Истина ја сам прекршио дату реч
И пред целом планетом пљунуо те у лице
Нико мој није подигао руку на твој поздрав
Држећи је при себи као да је узета
А оне који су ти се нашли с руке
Никад ниси заборавио
И боље су прошли од мене

Уосталом ти си био сликар
Какав такав
И уметник какав год
Имао си дара каквог било
И сликао си колико толико
И стајао си пред штафелајем
Колико год си стајао
Ипак си стајао
И за толико ниси жарио и палио
И из тебе је провирило нешто људско
И на крају крајева
Ти си се убио
Што ти сви признају
И умеју да цене
То није учинио нико после тебе
А није да нису имали разлога
Нови варвари с атомским главама
За које је твој гас мачији кашаљ

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...